* * * * * *
Budizam je jedna od svetskih religija koja ima stotine miliona sledbenika. Istorijsko polje njegovog širenja su pre svega bile zemlje Azije. Međutim, počevši sa krajem 19. veka u zapadnim hrišćanskim zemljama, kasnije i u Rusiji, počela je da se pojavljuje svojevrsna moda na budizam, kada su ljudi koji su kršteni u vaspitani u hrišćanskoj kulturi počeli sebe da nazivaju budistima i aktivno da šire sopstvena tumačenja ovog drevnog pogleda na svet. Na ovu pojavu su skretali pažnju već i Sveti Nikolaj Japanski i Sveštenomučenik Filosof Ornatski.
U 20. veku u Americi i Evropi su se pojavili i budistički manastiri gde žive i uče starosedeoci koji su u prošlosti sebe smatrali hrišćanima. Ovaj pokret nije zaobišao ni pravoslavne zemlje – Grčku, Srbiju, Rusiju.
U savremenoj masovnoj kulturi ideje budizma su stekle veliku rasprostranjenost i popularnost, zahvaljujući čemu čak i osobe koje sebe ne ubrajaju u budiste osećaju određeni uticaj ovih ideja. Pritom, mnogima biva teško da odgovore na koji način su te ideje u vezi sa hrišćanstvom.
Zato smo odlučili da uporedimo Pravoslavlje i budizam i da ukažemo na njihove osnovne razlike.
Glavna razlika u veroučenju između hrišćanstva i budizma predstavlja odsustvo pojma Boga Tvorca u budističkoj doktrini i čak i više od toga, odricanje mogućnosti postojanja Boga od strane budizma. Na ovo su obraćali pažnju i hrišćanski Svetitelji, na primer, Sveštenomučenik Andronik Nikoljski koji je pisao: „Budizam predstavlja bezbožnost, jer nema Boga u budizmu“.[1]
Ovo je najveća i najznačajnija razlika između Pravoslavlja i budizma. „Znamo da nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga“ (1 Kor. 8:4). Za Pravoslavlje vera u Boga predstavlja najvažniji temelj. Biblija već u svom prvom stihu pokazuje Boga kao prvobitni uzrok svega što postoji (1 Mojs. 1:1); pri čemu se postojanje Boga pretpostavlja kao nesumnjiva i apsolutna istina. Ova istina je toliko važna da Crkva u činu Pobede Pravoslavlja objavljuje kao prvu tačku: „Onima koji odriču postojanje Boga… anatema“.
Od Pravoslavlja neće ostati ništa ako se iz njega ukloni vera u Boga, isto kao što i od budističkog pogleda na svet neće ostati ništa ako se pokuša da se u njega unese vera u Jedinog, blagog i ljubećeg Boga Tvorca.
Budizam je veoma tolerantan prema različitim kultovima, spremno priznaje postojanje mnogih bogova i duhova, štaviše, ne zabranjuje svojim sledbenicima da im se obraćaju molitvom, da im prinose žrtve, itd. Budizam je prihvatio indijski panteon, zatim je u svim zemljama gde se širio, birao za sebe lokalne kultove i božanstva.
Ako bi drevni hrišćanski misionar, došavši u neznabožačko mesto, često išao u idolište i razbijao idola, nakon čega bi pred uznemirenim meštanima propovedao o uzaludnosti poštovanja lažnih bogova i o hrišćanskom učenju koje ih oslobađa od ropstva demonima, drevni budistički misionar je postupao drugačije. Došavši u ovakvo mesto, on je takođe išao u lokalno idolište ali sa ciljem da demonstrativno oda poštovanje tamošnjem idolu i nakon određenog vremena bi počeo da propoveda da je božanstvo koje poštuju tobož samo jedno od otelotvorenja Bude ili da je ono na nebesima primilo budizam – jer „svi bogovi i asure (duhovi) ovoga sveta sa velikom radošću su primili sve što je Buda propovedao, poverovali su u to učenje i počeli da ga slede“ (Dijamantska sutra, 32).
Neznabožački bogovi ničim nisu protivrečili budističkom pogledu na svetu koji je bio potpuno spreman da pored mnoštva vidljivih bića koja stradaju prizna i mnoštvo nevidljivih bića koja stradaju i koja su takođe predstavljala objekat budističke propovedi.
„Svi bogovi o kojima se govori u budizmu, ista su bića kao i sva druga, pa čak i niža od čoveka koji je dostigao budistički ideal. „Ko želi da veruje u bogove“, govori se u budističkom katihizisu, „može to da radi, samo neka ne zaboravlja da su bogovi, kao živa bića, podvrgnuti truležnosti i ponovnim rođenjima, i da je sveti koji je dostigao izbavljenje, pre svega Buda, mnogo viši od svih bogova“.[2]
I sam Buda nije odbacivao bogove kojima su se poklanjali njegovi savremenici, jedino je napominjao da je budistički podvižnik (arhat) koji je dostigao prosvetljenje viši i moćniji od samog vrhovnog božanstva, pošto je oslobođen od okova sansare. (vidi Anguttara Nikaja, III, 37).[3]
Hrišćanski odnos prema lažnim bogovima odlično se može videti iz reči Svetog Nikolaja Srpskog: „Indija ne može više ostati pri svojim bezbrojnim bogovima, koji su isto tako nemoćni kao i ljudi i potčinjeni bedama ljudskim, akako je uvideo i objavio Gautama Buda: ‘Ja hoću da spasem i ljude i bogove’, govorio je Buda. Pa kad tako čovek govori o bogovima, onda tu i nema bogova. I zaista ih nema. Indijski bogovi ne postoje… Jedan je Bog, sveti, večiti, besmrtni, prečisti, svesilni, svemudri, svemilostivi. Izvan Njega nema drugog Boga ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom. Indijski bogovi su demonski prizraci, adske aveti, bez milosti i bez ljubavi prema ljudima. Nije da indijski bogovi ne postoje. Postoje oni ali ne kao bogovi nego kao demoni pod imenom bogova.“[4] „Svi bogovi Indije jesu demoni, koji drže ljude u mreži svojih obmana i u okovima svoje nemilosrdne vlasti.“[5]
Od ove surove vladavine zbog koji u nekim delovima Indije do danas prinose ljudske žrtve takvim „bogovima“, Hristos i oslobađa čoveka. Zato su drevni hrišćanski misionari lomili idole kao vidljivi simbol tog oslobođenja. Budizam ne oslobađa prosečnog sledbenika od vlasti različitih „bogova“ i duhova. Svako ko je boravio u zemljama gde je rasprostranjena ova religija zna da tanani intelektualni zaključci poznati iz knjižica o budizmu predstavljaju udeo, u najboljem slučaju, uznapredovalih budističkih monaha. Ogromna većina običnih budista živi na potpuno isti način u „svetu duhova“ kao i neznabošci zemalja do kojih nisu doprli budistički misionari.
Dakle, budizam ima veliku toleranciju prema najrazličitijim božanstvima: indijskim, kineskim, japanskim, korejskim, burmanskim, vijetnamskim, tibetanskim i ostalim „bogovima“. Sve njih budizam prihvata, sa svima se miri.
Budizam je netrpeljiv samo prema jedinom Bogu – Onome o Kome govore kao svesavršenom, blagom, svemogućem i sveznajućem Tvorcu. Njega budizam ne prihvata i ne želi sa Njim da se pomiri. Evo reči jednog učenog budiste zapisanih pre sto godina:
„Ako budizam nazovu religijom bez Boga i bez duše ili prosto ateizmom, njegovi sledbenici se neće buniti protiv takve definicije, jer je shvatanje o višem Biću koje stoji iznad svojih stvorenja i koje se proizvoljno meša u dela ljudi, krajnje uvredljivo za budiste.“[6]
U budističkim tekstovima koji su orijentisani na zapadnog čitaoca, autori često ublažavaju oštrinu razmišljanja, govoreći da je, tobož, pitanje postojanja jedinog Boga-Tvorca za budizam nevažno. Često navode priču kako je Buda odgovorio ćutanjem na pitanje da li zaista postoji vrhovni Bog. Međutim, najdrevniji tekstovi budističkog kanona pokazuju da je Buda po ovom pitanju mnogo češće govorio nego što je ćutao.
Ali, pre nego što razmotrimo njegove reči, potrebno je da podsetimo da je, naravno, Buda odrastao i formirao se u hinduističkoj religiozno-filosofskoj sredini i bio je upoznat samo sa onim što je ova sredina mogla da mu ponudi. A ova sredina nije bila u stanju da mu predloži znanja o Istinitom Bogu jer ni sama nije posedovala takvo znanje.
O tome na sledeći način piše Sveti Nikolaj Srpski: „Ne postoji među Indijanima dakle pojam vere. Ne postoji ni pojam greha, niti pokajanje, niti Carstvo Nebesko, niti jednoga Boga kao Oca, niti ljubavi prema Bogu, niti iskupljenja, niti svršetka kao ni početka sveta, ni vaskrsenja mrtvih, niti opšteg suda Božijeg, ni pravedne nagrade u večnom Carstvu Božijem. Ovih deset osnovnih pojmova, dakle, pored još i drugih, uopšte nema u Indiji. A to su pojmovi koje je Gospod Isus kao Svoje Evangelije, kao Svoju Radosnu vest, objavio svetu. Ovi pojmovi – svih deset – novi su za Indiju. I ništa tako ne odudara od indijskih „znanja“ kao ovih deset pojmova.“[7]
Naravno, ovo nije postojalo kod hindusa u Budino vreme.
Hinduizam je znao za ideju postojanja Vrhovnog Bića, blagog Tvorca svega, ali sam nije bio siguran u to, ta ideja je predstavljala mišljenje koje je bilo predmet spora. Iz šest klasičnih škola drevnog hinudizma polovina je priznavala da u svetu postoji jedinstveni božanski Tvorac, dok je druga polovina to odricala.
Verovatno da je ova činjenica u mnogome i odredila Budin odnos. Jer ako u okvirima jedne religije mogu „zakonski“ da postoje i tvrnja da Bog postoji i tvrdnja da Njega nema, onda nije za iznenađenje da čovek sa racionalističkim sklopom uma dođe do zaključka da sledbenici prve tvrdnje nisu imali snage da je dokažu svojoj braći po veri. Budin ateizam je zaista izrastao iz hinduističkog ateizma – učitelji Bude su bili predstavnici upravo ateističke škole sanghja i sa hinduističkim predstavama o Vrhovnom Biću se on, očigledno, upoznao ali već kroz prizmu njihove kritike.
Vrhovno božansko biće o kome su govorili predstavnici teističke struje u hinduizmu nazivalo se obično „Veliki Braman“. U zapadnim prevodima prevodioci često zamenjuju ovo ime rečju „Bog“ što nije korektno, pošto se drevna hinduistička učenja o Velikom Bramanu veoma razlikuju od hrišćansog učenja o Bogu.
Veliki Braman uopšte nije „Bog revnitelj“ (2 Mojs. 20:5), Koji govori: „Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje misirske, iz doma ropskog. Nemoj imati drugih bogova uza Me“. (2 Mojs. 20:2-3). Pred licem Bramana nalazi se mnoštvo drugih bogova, on nije jedini Bog već samo prvi i glavni iz panteona – „Braman se javio kao prvi između bogova… I od njega se rađaju mnogobrojni bogovi“ (Mundaka upanišada, 1.1:1, 2.1:7). Istiniti „Bog je pravedan sudija… svaki dan gotov na gnev“ (Ps. 7:11) i ujedno „Bog Koji miluje“ (Rm. 9:16), dok Veliki Braman nije Sudija koji uzvraća svakom po delima, ove funkcije se ispunjavaju „same od sebe“, po neumoljivom zakonu karme. I iako su hinduistički teisti smatrali da je ovaj zakon aktivirao Braman, ipak, on je delovao autonomno, bezlično i „mehanički“. Ovo učenje o karmi je isključivalo shvatanje Promisla Božijeg i posledično shvatanje o Bogu kao o Onome Ko se lično brine o svakom čoveku, kako je to otkriveno u Bibliji: „Gospod dreši svezane, Gospod otvara oči slepcima, podiže oborene, Gospod ljubi pravednike. Gospod čuva došljake, pomaže siroti i udovici“ (Ps. 146:7-9). Zbog ovih okolnosti Veliki Braman se i nije mogao zamisliti u potpunom smislu reči kao Bog – Ličnost, već pre kao bezlični, savršeni i blagi prauzrok sveta.
Još jedna zabluda drevnih hindusa u vezi sa Najvišim Bićem koja se razilazi sa biblijskom istinom i koja je izazvala pravedno neslaganje od strane Bude – predstavlja učenje o Bramanu kao izvoru i dobrog i lošeg: „Ti si tvorac svih bića, ti si zaštitnik, ti si razrušitelj“ (Višnu-purana, 4.15). Sem toga, hindusi nisu znali za transcendentnost Boga i zato su mešali Bramana sa materijalnim svetom, govoreći da je on „onaj iz koga se svet sastoji“ (Višnu-purana 2.4). „Skriveni u svim bićima, u telu svakoga“ (Švetašvatara upanišada, 3.7).
Drugim rečima, „Veliki Braman“ je daleko od „Boga Avraama, Isaaka i Jakova“ (2 Mojs. 3:6).
Međutim, ako su se negde u drevnim hinduističkim učenjima iz Budinog vremena i nalazile mrvice sećanja na istinitog Boga Tvorca, svojstvenog svim Adamovim potomcima, ona se mogu tražiti jedino u učenjima o Velikom Bramanu.
Među ovim predstavama bile su i prilično istinite, na šta je obraćao pažnju Sveti Teofan Zatvornik koji je govorio da „od istočnih naroda najuzvišenija shvatanja o Bogu imaju Persijanci i hindusi… Grci i Rimljani su usitnili, da se tako kaže, Boga… Hindusi su se više udubili u shvatanje Boga, ali, zadržavši učenje o Njegovoj nevidljivosti, svemoći i svedelovanju, kada su pomislili da tačno odrede Njegova stvaralačka i promisliteljna dela, dodali su mnogo nestvarnog i napisali mnogo bajkovitih priča“.[8]
Budistički kanonski tekstovi opisuju da je po bramanskoj veri Vrhovni tvorac biće blago, svesavršeno, sveznajuće, svemoćno i da se spasenje od stradanja sastoji u sjedinjenju sa njim.
Upravo takvog Boga predstavljaju sebi tvorci budističkog kanona, upravo Njega oni odriču. Nemoguće je poreći da se ukazane osobine koje se pripisuju Velikom Bramanu ne podudaraju sa osobinama Istinitog Boga, zato savremeni budisti često prenose argumente Bude i njegovih sledbenika usmerenih protiv učenja o Velikom Bramanu, na hrišćansko učenje o Bogu.
Budistički ateizam je složeniji od banalnog negiranja „militantnih ateista“. Buda ne spori sa tim da postoji božansko biće koje sebe naziva svemogućim, sveznajućim, svesavršenim i večnim tvorcem svega što postoji. Buda tvrdi da je to biće jednostavno u zabludi i da se lažno predstavlja. On ne spori da je to biće moćnije od svakog običnog čoveka, da je u stanju da čini čuda, da živi mnogo duže i mnogo blaženijim životom. Buda „jedino“ spori sa tim da je to biće zaista svemoguće, sveznajuće i da je večni tvorac svega što postoji.
U besedi sa monasima Buda ovim rečima objašnjava na koji način je to biće upalo u takvu zabludu: „Sa vremena na vreme, monasi, nastaje trenutak kada se po isteku dugog perioda ovaj svet zamotava, uvija… a po isteku dugog perioda, svet se odmotava, razvija. Kada se on razvija, pojavljuje se prazan dvorac Bramana. I onda to ili neko drugo biće… rađa se ponovo u dvorcu Bramana. Tamo se nalazi dugo, duže vreme, sastoji se iz razuma, hrani se radošću, izlučuje svetlost, kreće u prostranstvu, prebiva u slavi. (Zatim) se druga bića… ponovo rađaju u dvorcu Bramana kao saputnici ovog bića… Tada, monasi, to biće koje se prvo rodilo ponovo, govori sebi tako: ‘Ja sam Braman, Veliki Braman, pobedonosni, nepobedivi, svevideći, svemoćni, gospodar, tvorac, sazdatelj, najbolji ureditelj, zapovednik, otac prošlosti i budućnosti! Ja sam stvorio ova bića’… I ta bića koja su se nakon (njega) rodila ponovo, takođe sebi govore tako: ‘On je mnogouvaženi Braman, veliki Braman, pobedonosni, nepobedivi, itd.’“ (Digha Nikaija, 1. Brahmadžala sutta, II, 2-6).
U kulturama azijatskog regiona postojale su specifične forme polemike sa oponentima. Na primer, daosi su svoje polemičke ispade protiv konfučijanstva često stavljali u usta samom Konfučiju koji je na stranicama njihovih dela (kao „Čžuan-cei“ o „Le-cei“) spremno priznavao svoje neznanje i ograničenost u poređenju sa daoskim mudracima.
U sličnu formu su svoju polemiku protiv ideje Božanskog Tvorca oblačiji i autori budističkih sveštenih tekstova. Tako u „Kevaddha sutte“, Veliki Braman priznaje da ne može da odgovori na pitanje koje mu je postavio budistički monah i savetuje da se sa tim pitanjem obrati Budi. Značajna je forma u kojoj on to čini: „Veliki Braman je uzeo monaha za ruku, odveo ga na stranu i rekao: ‘Eto, vidiš, ovi bogovi koji pripadaju Bramanovoj sviti smatraju ovako: ‘Nema ničega što Braman ne vidi; nema ničega što nije poznato Bramanu; nema ničega što Braman nije ispitao’. Zato ja nisam odgovarao u njihovom prisustvu. I ja isto ne znam gde se uništavaju bez ostatka četiri velika elementa zemlje, vode, ognja i vazduha. Monah, ti si postupio loše što si ostavio bez dužne pažnje Blaženog (Budu), otišao na drugo mesto da bi našao odgovor. Idi i približivši se Blaženom, postavi mu ovo pitanje i kako ti Blaženi odgovori – tako i smatraj“. (Digha Nikaija, 11. Kevaddha sutta, 83).
Sve slične priče imaju jedan cilj – dokazivanje da svemogući, sveznajući i blagi Tvorac ne postoji, a onaj koga smatraju takvim zapravo nije takav.[9] Naravno, prihvatati slične fantazije kao ozbiljan argument nije moguće.
Argumenti su u budističkim tekstovima često formulisani i u za nas uobičajenijoj formi. U njima se već ne vidi ni „bestrašće“ ni „tolerantnost“ koja se toliko često pripisuje budizmu. Dakle, polemici sa učenjem o jednom Bogu posvećeni su sledeći stihovi iz „Bhuridatta Džataki“:
„Ako postoji Tvorac celog sveta koga oni nazivaju Bramanom, Gospodom svega što postoji, zašto je on stvorio ovakav haos, a nije stvorio harmoniju? Zašto pobeđuju obmana, laž i neznanje i zašto je stvorio takvu nejednakost i nepravdu? Ako postoji Tvorac celog sveta koga oni nazivaju Bramanom, Gospodom svega što postoji, onda je on zli vladar, jer znajući šta je pravilno, on je dozvolio da trijumfuje nepravilno!“
Za vreme razgovora sa Anantapindikom, Buda iznosi još širu argumentaciju protiv učenja o Jednom Bogu-Tvorcu (Išvari):
- „Kada bi Išvara bio tvorac, onda bi sva živa bića bila dužna da se ćutke potčine njegovoj stvaralačkoj sili, kada bi bili nalik na sudove koji su izašli ispod ruku lončara; ako bi to bilo tako, na koji način bi bilo moguće ispuniti vrlinu?“
- „Da je ovaj svet stvoren od Išvare onda ne bi trebalo da postoje pojave kao tuga, stradanje i zlo, jer sva dela, kako čista, tako i nečista, treba da ishode od Njega“.
- „Ako to nije tako, onda mora da postoji drugi uzrok [zla i stradanja] koji se nalazi van njega i [u tom slučaju] On neće biti Onaj Koji jeste. Dakle, kao što vidiš, misao o Išvari je opovrgnuta“.
- „Ne može biti da nas je Savršenstvo sazdalo, jer ono što je savršeno ne može biti uzrok jer će kroz to pretrpeti izmeni i prestati da bude savršeno. Svaka stvar ima svoj uzrok, dok možemo reći da je Bog uzrok svim shvari? Zato je ’neophodno odbaciti zabludu o Išvari i molitve njemu’“.
U drugom „sveštenom“ tekstu Buda pita žrece: „da li je tačno da se držite mišljenja da tobož… sve što čovek iz iskustva zna… ima kao uzrok akt stvaranja koje je izvršilo Najviše Biće?“ Dobivši pozitivan odgovor, on govori: ‘Onda, u tom slučaju, čovek jeste ubica svih živih bića zbog akta stvaranja koje je učinilo Najviše Biće – čovek je lopov… razvratnik… lažov… podstrekač… ponižava druge… lenjivi brbljivac… pohlepan… zlih misli… sledbenik lažnih pogleda zbog akta stvaranja koje je izvršilo Najviše Biće’“. (Tittha sutta, 3-61)
Svi ovi citati navedeni su da bi, kao prvo, pokazali da pitanje postojanja Boga Tvorca za budizam uopšte nije tako ravnodušan kao što ponekada pokušavaju to da predstave, i kao drugo, da bi pokazali iz analize ovih argumenata da je budistički ateizam u mnogome uslovljen neznanjem istinskog učenja o Bogu od strane Bude i njegovih drevnih sledbenika.
Na pitanja koja je postavljao bramanistima kao nerešiva, bez ikakvog napora može odgovoriti čak i učenik nedeljne škole u hramu, naravno, ne zato što je pametniji od Bude i autora budističkog kanona, već zato što, za razliku od njih, zna otkrovenje Božije, zna ono što je o Sebi otkrio Sam Bog.
Sudeći po ovim tekstovima, glavni kamen spoticanja za Budu predstavlja pitanje postojanja zla u svetu. Po njegovom mišljenju, tri najpoznatije osobine Božije – svemoć, sveznanje i blagost nisu smestivi sa činjenicom postojanja stradanja u svetu.
Do takve misli on dolazi jer ne zna za dar slobode kojim je Bog obdario čoveka i zašto ga je obdario tim darom. Značajno je da Buda pritom ne odriče činjenicu čovekove slobode ali je smatra argumentom protiv postojanja Tvorca, jer po njegovom mišljenju, ako bi Savršeni Tvorac postojao, ne bi dozvolio svojim stvorenjima slobodu već bi ih u potpunosti potčinio svojoj volji, tako da budu jednaki, poput identičnih lonaca i niko od njih ne bi bio u stanju da učini greh, ali čak ni da se usavršava u vrlini.
Možda je ta tvrdnja stvarala utisak na drevne bramaniste, međutim, kod hrišćanina može da izazove samo nedoumicu. I hrišćani takođe priznaju očiglednu činjenicu čovekove slobode, ali je smatraju upravo znakom velikodušnosti koju Sebi može da dozvoli jedino Istiniti Bog.
Na gorenavedena pitanja odgovorio je još Sveti Vasilije Veliki pre više od 1500 godina u svojoj besedi „O tome da Bog nije uzročnik zla“: „Odakle, govore, potiču bolesti? Odakle potiče prevremena smrt? Zašto se uništavaju gradovi, zašto se dešavaju brodolomi, ratovi, zaraze? Sve navedeno je zlo, nastavljaju i sve je delo Božije… Postoje dve [vrste] zla: jedno je samo u našim osežanjima, a drugo – po prirodi. Zlo po prirodi [tj. pravo zlo] zavisi od nas i predstavlja – nepravdu, razvrat, bezumlje, bojažljivost, zavist, ubistva, trovanja, spletkarenje i ostale strasti koje, oskrnavivši dušu stvorenu po obrazu Tvorca, obično pomračuju njenu lepotu. Zlom nazivamo i ono što je teško i bolno za naša osećanja, tj. za telesnu bolest, telesne povrede, oskudicu, beščašće, oštećenje imovine, gubitak srodnika. Međutim, mudri i blagi Vladika nam navedeno šalje radi naše koristi. On bogatstvo oduzima od onih koji ga rđavo upotrebljavaju, uništavajući oruđe njihove nepravde. On dakle bolest onima kojima je korisnije da imaju vezane udove, negoli da nesmetano steme ka grehu. On smrt šalje onima koji su dostigli krajnju granicu života, od početka postavljenu po pravednom sudu Božijem, koji izdale prozire šta je korisno za svakoga od nas.
Lekar je dobročinitelj stoga što uzrokuje muke i stradanja na telu, boreći se sa bolešću, a ne sa bolesnikom. I Bog je dobar stoga što pojedinačnim nesrećama ustrojava spasenje celine. Ti ne kriviš lekara što neke [delove tela] seče, neke spaljuje, a neke potpuno uklanja, nego mu daješ novac i nazivaš ga spasiteljem, s obzirom da je bolest koja se pojavila na malom delu zaustavio pre nego što se raširila na čitavo telo… Zapravo, On presazdava zlo i vodi ka boljem kako bi, prekrativši se, postalo pričesno prirodi dobra…
Usled toga, bolesti u gradovima i narodima, suša u vazduhu, neplodnost zemlje i nesreće kakve svako susreće životu presecaju narastanje zla. Svako slično „zlo“ potiče od Boga radi otklanjanja uzroka istinskih zala. I telesna stradanja i spoljašnje nesreće smišljeni su radi obuzdavanja greha. Prema tome, Bog uništava zlo, a ne da zlo proističe od Boga. Lekar ne unosi bolest u telo, nego je uništava. Razaranje gradova, zemljotresi, poplave, poraz vojske, brodolomi i istrebljenje velikog broja ljudi bilo od zemlje, mora, vazduha, vatre ili nekog drugog uzroka, dešava se da bi se urazumili ostali, budući da Bog svenarodne poroke urazumljuje narodnim bičem. Greh je, dakle, glavno zlo i zavisi od naše volje. I jedino njemu priliči naziv zla. Od nas zavisi da li ćemo se uzdržati od zloće ili ćemo biti poročni.
Jer, zlo je nedostatak dobra. Na taj način, ni zlo ne postoji po sebi, nego se javlja usled oštećenja duše.. Pročitaj povest o postanju sveta i videćeš da [na početku] sve beše veoma dobro (Post. 1,31).“ Zlo, dakle, nije stvoreno istovremeno sa dobrom. Zlo, međutim, postoji i njegovo dejstvo pokazuje da je razliveno po celom svetu. „Kako, dale, ono postoji, reći će [neko], kada nije ni bespočetno, ni stvoreno“. Onima koji istražuju navedeno i mi ćemo postaviti pitanje: „Odakle bolest? Odakle telesne povrede? Dakle, Bog je stvorio telo, ali ne i bolest. Bog je stvorio dušu, ali ne i greh. Duša se zlopati s obzirom da se udaljila od svog prirodnog [stanja]. Šta, pak, beše njeno prethodno dobro? Boravak u blizini Boga i sjedinjenje s Njim kroz ljubav. Otpavši od Njega, ona je počela da se zlopati usled mnogih i raznolikih bolesti. Zašto, međutim, u njoj postoji prijemčivost za zlo? Usled njene samovlasne težnje, koja uostalom priliči slovesnoj prirodi. S obzirom … da je od Stvoritelja dobila samoproizvoljni život, i budući stvorena po obrazu Božijem, ona shvata dobro, zna da se njime naslađuje … međutim, ima vlast da se ponekad odrekne lepog.
„Zbog čega nam, kažu neki, pri samom stvaranju nije data bezgrešnost, pri kojoj, čak i da želimo, ne bismo mogli da grešimo“. Stoga što ni ti ne smatraš da su ti sluge privržene ukoliko ih držiš svezane, nego ukoliko vidiš da dobrovoljno izvršavaju svoje dužnosti. Zbog toga ni Bogu nije ugodno ono što se čini iz nužnosti, nego ono što se čini po vrlini. Vrlina se, pak, ne čini iz nužde, nego iz proizvoljenja. Proizvoljenje zavisi od onoga što je „u nama“, a ono što je „u nama“ jeste samovlasnost.
Zbog čega je, naime, čovek zao? Zbog svog proizvoljenja. A zašto je zao đavo? Iz istog razloga. I on je imao samoproizvoljni život. I on je u sebi imao vlast da [odluči] da obitava s Bogom ili da se otuđi od Njega. Gavrilo je anđeo i svagda predstoji Bogu. I satana je bio anđeo, ali je u potpunosti otpao od svog čina. Prvog je proizvoljenje održalo na visinama, dok je drugog sa njih zbacilo htenje samovlasnosti. Naravno, i prvi je mogao da postane otpadnik, i drugi je mogao da ne otpadne. Međutim, jednoga je spasla nezasita ljubav prema Bogu, dok je drugoga udaljavanje od Boga učinilo odbačenim… I đavo postaje lukav, imajući lukavstvo po svom proizvoljenju, a ne stoga što mu je priroda protivna dobru.“[10]
Treba reći da je istinitost reči Svetog Vasilija Velikog o tome da tuđa stradanja i čak smrt „urazumljuju one koji ostaju“ na predivan način potvrđuje i biografija samog Bude koga je upravo posmatranje tuđih stradanja pokrenulo na ostavljanje bezbrižnog života i potragu za istinom i asketskim podvizima.
Međutim, Buda, a za njim i svi budisti ne dele stradanja na dve principijelne kategorije koje je ukazao Sveti Vasilije i ne razlikuju ih upravo zato što odriču Boga Tvorca. Istinsko zlo je greh, to jest, narušavanje volje Božije. Navodno zlo predstavlja stradanje, to jest, narušavanje volje čoveka. Budizam odriče Boga jer vidi jedino čoveka i za zlo objavljuje samo ono što pričinjava stradanja čoveku. Zato se u budizmu u vidu zla ne razmatraju nikakvi gresi usmereni protiv Boga, dok se gresi usmereni protiv čoveka iako i doživljavaju kao zlo, međutim, sa potpunom drugačijom motivacijom u odnosu na hrišćanstvo – ne zato što taj postupak narušava volju Tvorca, već zato što uzrokuje ljudska stradanja. Ovakva zamršenost i nemogućnost da se odvoji istinsko od navodnog zla i posledično shvati tajna stradanja, primorala je Budu da svako stradanje uopšte objavi za zlo, iako korist od stradanja predstavlja očiglednu činjenicu. Mnogi ljudi svedoče da su ih iskušenja, bolesti, nesreće i druga stradanja koja su preživeli učinili boljim, mudrijim, čovečnijim, plemenitijim.
Drugi kamen spoticanja za Budu predstavljao je neznanje učenja o Bogu kao o Ličnosti. U vezi sa tim treba obratiti pažnju na način na koji Buda ismeva bramanske predstave o molitvi: „Evo čovek koji ima posla na drugoj obali, dolazi u želji da pređe na drugu obalu. Stojeći na obali, on bi počeo da se obraća drugoj obali: ‘Dođi ovde, druga obalo, dođi ovde, druga obalo! Šta ti misliš o tome, Vasetha? Da li će druga obala reke Ačiravati radi poziva, radi molitve, radi nade, radi radosti ovog čoveka preći na drugu obalu? Naravno da neće!“ (Digha-Nikaija, 13. Tavidža sutta, 29).
Odricanje molitve od strane Bude potiče iz predstave o Vrhovnom Božanstvu kao o nečem bezličnom. Sveti Nikolaj Žički je govorio: „Buda nije znao za molitvu, pošto nije znao za Boga kao Oca Nebesnog“.[11]
Nesumnjivo, obala ne bi prišla i ne bi odgovorila na molitvu. Obala je mrtav i bezličan predmet. A otac ili majka, čuvši sa druge strane obale molbe svog sina da mu pomognu – zar ne bi odgovorili na njih i ne bi prišli? Naravno da bi odgovorili i da bi prešli na drugu stranu i da bi pomogli. Ako su na tako nešto sposobni ljudi, zašto onda ne može biti sposoban Onaj Koji ih je stvorio? Evo kako On Sam govori za one koji veruju u Njega: „Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, Ja neću zaboraviti tebe” (Is. 49:15).
Zamislimo umetnika koji se sa ljubavlju trudio i napravio složeni i lep mehanizam koji zatim nekim neobičnim zvukom pokazuje da se unutar njega dogodio neki kvar. Zar umetnik neće prići delu svojih ruku i početi da se trudi da to ispravi? Tako će postupiti svako ko je stvarao sa ljubavlju i kome se dopada ono što je napravio.
Pa ako grešni čovek ne ostavlja bez pažnje „molitvu“ bezdušnog mehanizma, zar će savršeni Bog ostati ravnodušan na molitve Svog živog stvorenja? Hrišćani znaju da Bog ne samo da nije odgovorio, već je i Sam prišao Svom stvorenju „da spase izgubljeno“ (Mt. 18:11). Božanska priroda je bila neuporedivo dalje od ljudske prirode nego jedna obala reke Ačiravati u odnosu na drugu, ali ipak je Bog prišao čoveku, ispunivši molitve svih pravednika ljudskog roda za izbavljanje od istinskog zla i njegovih posledica. „On je Bog naš i nema drugoga koji bi se se sravnio sa Njim. On… se na zemlji javi i sa ljudima poživje“ (Var. 3:36-38). Bog je postupio tako jer je, za razliku od obale reke, On Ličnost Koja može da čuje, odazove se, voli i saoseća.
Umesno je ovde navesti prepričanu propoved koju je Sveštenomučenik Andronik (Nikoljski) izgovorio pred japanskim budistima: „Ja sam pre svega govorio o duši i o Bogu kao o ličnim i neuništivim načelima da bi budističkom panteizmu suprotstavio pravilno shvatanje o njima… Na temu Boga sam govorio o Njegovoj svemoći i o tome da je On istinska Ličnost, da svime upravlja, Kome i svi mi treba da dođemo na kraju… Bog neizostavno mora biti Ličnost, različita od nekakvog Njegovog bezličnog prebivanja ili razlivanja u svetu“.[12]
Na žalost, takvu propoved nije slušao sam Buda. Učenje o Bogu kao o ličnosti mu je bilo potpuno nepoznato. Sa ovim u vezi je i argument iz razgovora sa Anandapindikom gde se od lica Bude tvrdi da nas Savršeno nije stvorilo, jer ono što je savršeno ne može biti uzrok, jer će kroz to pretrpeti izmenu i prestati da bude savršeno. Ovaj argument je u potpunosti izveden iz odnosa prema Božanstvu kao bezličnom apsolutu i samo u takvom kontekstu argument može nekako i da postoji. Znanje o Bogu kao o Ličnosti urušava ga do temelja.
Ako zamislimo da postoji čovek koji ništa nije pisao, a zatim je napisao prvu knjigu i ona je postala genijalno dostignuće, dobila priznanje u celom svetu, zar je autor, napisavši tu knjigu, postao manje savršen? Naprotiv, kroz akt stvaranja knjige se i pokazao stepen njegove genijalnosti i savršenstva. Na sličan način je i Bog, Koji je iz svoje ljubavi stvorio svet, samo učinio očiglednom za stvorena bića silu koju je od početka imao u Sebi, ne smanjujući i ne uvećavajući samim tim Svoje prvobitno svesavršenstvo.
Sveštenomučenik Aleksandar Miropoljski piše: „Budizam se može priznati za jednu od najviših estetskih neznabožačkih religija zbog njenog stremljenja da pozna prirodu svog duha pri uništenju telesnih strasti… Međutim, to samosagledavanje je pogubilo Budu jer je, razmatrajući sebe, on skrenuo svoj pogled sa Tvorca i Boga, a zatim se i lišio svake predstave o Njemu. Odbacivši Tvorca, Buda svojim sopstvenim silama nije bio u stanju da u sebi vidi obraz i podobije Boga Tvorca, prvog izvora života koji je Buda prizvan ne da uništi, već da pokaže i razvije. Buda nije imao rukovodioca na putu ka izvoru Božanskog života i zato je zalutao u mraku samoljubive, grehovne ljudske prirode.“[13]
O činjenici da u Indiji tada nije postojao čovek koji bi znao Boga iz ličnog iskustva susreta sa Njim govori i sam Buda. Kritikujući bramansko učenje o neophodnosti jedinstva sa Bogom radi spasenja od stradanja, Buda govori: „Ne postoji kod bramana niko, makar i do sedmog kolena nastavnika koji bi očima video Bramu. I mudraci drevnosti koji… su sastavili sveštene tekstove… nisu govorili tako: ‘Mi znamo, mi vidimo odakle je Braman i gde je Brama i kuda ide Brama’. Ti isti… bramani, zaista, govore sledeće: ‘Mi propovedamo put ka sjedinjenju sa onim koga ne znamo i ne vidimo; ovaj put je prav, taj put je usmeren ka izbavljenju i dovodi onoga koji ide tom stazom do jedinstva sa Bramom’… Ako je tako, zar onda reči bramana nisu neosnovane? Dakle, ovi bramani… propovedaju put sjedinjenja sa onim što ne znaju i ne vide… Tako nešto ne može biti… I reči ovih bramana se pokazuju kao smešne, predstavljaju brbljanje, sujetne su i prazne“. (Digha Nikaija, 13. Tavidža sutta, 14-15).
Možda je tako bilo kod bramana, ali, slava Bogu, kod pravoslavnih hrišćana nije tako. Ljudi koji su po nadahnuću Božijem zapisali sveštene tekstove hrišćanstva, govorili su: „Što bješe od početka, što smo čuli, što smo vidjeli očima svojima, što sagledasmo i ruke naše opipaše, o Logosu (Riječi) života… objavljujemo vama da i vi s nama imate zajednicu, a naša zajednica je sa Ocem i sa Sinom njegovim Isusom Hristom“ (1 Jn. 1:1,3). Oni nisu nagađali niti pretpostavljali, već svedočili o onome što su videli sami.
O ovoj istini nisu svedočili samo rečima, već i delima, ne samo životom, već i svojom smrću. I ne samo svedočili već pokazali i put da bi oni koji veruju njihovom svedočanstvu mogli na sopstvenom iskustvu da se ubede u istinu. I zaista, mnogi Svetitelji koji su sledili stope Apostola još za vreme svog zemaljskog života udostojili su se ličnog susreta sa Gospodom i neposrednog poznanja Boga. Prepodobni Siluan Atonski je pisao: „Mnogi filosofi i učeni ljudi došli su do uverenja da Bog postoji, ali Boga nisu poznali. Jedno je verovati da postoji Bog, a drugo je znati Boga… Ko je poznao Boga Duhom Svetim, njemu duh gori ljubavlju prema Bogu dan i noć i ne može da se priveže ni za šta zemaljsko.“[14] Dakle, suština nije u tome da se prosto veruje da Bog postoji, jer „i đavoli vjeruju, i drhte“ (Jak. 2:19), već u tome da se Bog pozna u iskustvu i da se stupi u lični odnos ljubavi sa Njim.
Nije za iznenađenje što Buda i autori „sveštenih“ budističkih knjiga nisu znali za Istinitog Boga – oni nisu imali odakle da dobiju pouzdana znanja o Njemu. Zaprepašćuje činjenica da savremeni evropski i američki budisti koji imaju sve mogućnosti da poznaju tu istinu, prosto ponavljaju govre navedene budističke argumente, iako su u kontekstu hrišćanstva oni potpuno neozbiljni i neodrživi.“
Potrudimo se sada da, oslaljnjajući se na takozvane „četiri plemenite istine“ budizma, oslikamo druge razlike ove religije od Pravoslavlja.
Za Budu je polazišna tačka bila priznanje stradanja u ljudskom životu. Za uzrok stradanja on je smatrao želje i privezanosti. Na primer, čovek koji želi da ima lepu kuću strada zbog toga što ne poseduje takav dom, a ako ga poseduje, strada zbog straha da ga izgubi. Delimično se ovakva predstava se podudara sa hrišćanskim učenjem – zaista, privezanost za prolazne stvari čini čoveka neslobodnim i nesrećnim. Međutim, hrišćanin se izbavlja od privezanosti za prolazno radi jačanja svoje veze sa večnim Bogom. On izbegava želje koje su protivne volji Božijoj, koje udaljavaju od Boga i u sebi neguje želje koje su ugodne Bogu i koje su u stanju da približe Njemu. Čak i na svoja stradanja gleda kao na nešto što pomaže njegov duhovni rast, što ga oslobađa od vlasti greha i sjedinjuje sa Bogom. Buda se, odričući Boga, lišio kriterijuma za razlikovanje korisnih i štetnih želja, sve pomešao u jedno, objavljujući da su svaka želja i svaka privezanost uopšte stradanje, a samo stradanje – bezuslovno zlo. Čak je radost i zadovoljstvo Buda razmatrao kao jednu vrstu stradanja. Ispravno je primetio Prepodobni Justin Popović: „Budizam svaku pojavu propušta kroz prizmu očajanja“.
Zaključak iz svega toga je da je neophodno istrebiti u sebi sve privezanosti i želje, tada tobož čovek izlazi iz sansare, sveta stradanja i dostiže nirvanu, tj. stanje gde stradanja već nisu moguća. Za razliku od hrišćanstva, budizam uči o neophodnosti odsecanja privezanosti ne samo za loše, već i za dobro, govori o gušenju u sebi ne samo mržnje, već i ljubavi. Zato budistički tekstovi hvale onoga „ko je ovde izbegao privezanosti i za dobro i za zlo… onoga u kome se ugasila želja da postoji“ (Dhamapada, 26.415,418), i preporučuju: „Meditiraj tako da nestane razlika između ljubavi i mržnje“ (Bardo todol, 1).
Da bi odvratio čoveka od privezanosti za svet koji je Bog stvorio, budizam uči da svet zapravo i ne postoji – on je iluzija, rođena našom svešću. „Svet je samo nešto što naš um zamisli“ (Lankavatara-sutra, 1), „sve, što postoji u iskustvu, predstavlja samo znak lažne delatnosti svesti i zapravo ne postoji nikakav svet objekata koji se pred nama nalazi“ (Mahajana-šradhotpada šastra, III). Sve stvari su prazne, njih zaista i nema, nema ničega osim praznine – tako uči budizam, želeći sa u svojim sledbenicima prekine privezanost za svet i život u ovom svetu.
Ali to još uvek nije dovoljno, jer je najveća čovekova privezanost – privezanost ka sebi samom. I eto, da bi se ugušila ova „privezanost“ budizam, uvodeći učenje „anatmavade“, uveđuje sledbenike da ni čovek ne postoji.
Saglasno sa ovim učenje, čovekovo „ja“, ličnost – takođe predstavlja iluziju. Ne postoji nikakvo „ja“, nema nikakve besmrtne duše, postoje samo raznovrsna spajanja najmanjih čestica „dharmi“, koje se na kratko vreme, pod dejstvom „zakona“ karme tobož uklapaju u takvu kombinaciju u kojoj nastaje iluzija ličnog postojanja. Budistički tekstovi uveravaju: „Ne postoji nikakva samodovoljna suština koja može da se predstavi u vidu neke samostalnosti – duše“ (Lankavatara-sutra, 1), „nema „ja“, postoje samo grupe, uslovljene pomračenim delima“ (Abhidharmakoša).
Počevši sa željom da oslobodi čoveka od stradanja, budizam je objavio princip oslobođenja koji, budući doveden do logičkog završetka otkriva da, zapravo i nema ko da se oslobodi. Budizam je prinuđen da objavi da nema Boga, nema sveta, nema čoveka, jer to učenje dobija smisao samo ako liši smisla sve ostalo. Ako pretpostavimo da makar nešto od gorenavedenog postoji, onda se budističko učenje lišava smisla.[15]
Hrišćanstvo, nasuprot tome, daje smisao i čoveku i svemu što ga okružuje, sve što mu je poznato iz iskustva. Kako govori Sveti Vasilije Veliki: „U onome što postoji nema ničega bez poretka, ničega neodređenog, ničeg uzaludnog, ničeg slučajnog“. Isto to i kod Svetog Nikolaja Srpskog: „Hrišćanstvo je sve osmislilo i izrazilo u reči… Nemoguće je tvrditi da samo nešto ima smisao, a da je ostalo besmisleno. Ako smisao postoji, on mora da postoji u svemu: u ljudima, stvarima, događajima, mislima, rečima, odnosima, pojavama“.[16]
Postojanje Boga daje smisao i svetu i čoveku. Bog je stvorio razumna bića da bi podelio sa njima Svoju ljubav i blaženstvo. Međutim, ljubav može da se deli samo sa onima ko i sam ljubi, nemoguće je prisiliti na ljubav. Zato je Bog ljudima dao slobodu, da bi mogli da naprave izbor. I smisao čovekovog života je da se odluči čemu se njegovo srce priklanja, da li voli Boga i bližnjeg više nego sebe ili, slično satani, staje na samorazarajući put samoljublja, egoizma.
Između Boga Koji govori „Ja“ i čoveka koji govori „ja“ odvija se drama ličnih odnosa, koja se širi na prostranstvu njegovog života, ispunjujući smislom sve životne okolnosti i situacije. Svaki susret ili događaj Bog šalje čoveku sa određenim ciljem. Gospod šalje sve što je neophodno čoveku za spasenje, a da li će se sam čovek koristiti time, to već predstavlja njegov izbor. Hristos govori: „Evo stojim na vratima i kucam; ako ko čuje glas Moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njim, i on sa Mnom“ (Otk. 3:20).
I hrišćanstvo i budizam smatraju da sadašnje stanje našeg sveta i nas samih nije normalno. Stradanja, bolesti, smrt, zlo – sve ovo nije normalno i neophodno je ispravljenje. Međutim, budizam nije u stanju da objasni uzroke pojave ove nenormalnosti. Ideje reinkarnacije i karme ne odgovaraju na ovo pitanje, već samo odvlače pažnju sa njega. Oslanjajući se na njih, može se reći da konkretni čovek strada za zlo koje je tobož učinio u prošlom životu, međutim, ove ideje su nemoćne kada se pojavi pitanje odakle se pojavilo samo zlo u svetu.
Buda je svojim sledbenicima rekao da se stradanja rađaju zbog čovekovih želja i privezanosti, ali nije objasnio odakle je nastala ova situacija, da čovekove privezanosti rađaju stradanja.
Hrišćanstvo zna i otvoreno govori o uzrocima pojave svih ovih nenormalnosti u svetu.
Bog je stvorio svet savršenim i dao ljudima slobodu. Na žalost, prvi par ljudi je zloupotrebio svoju slobodu i narušio volju Božiju, to jest, učinio greh. Ovaj greh je odsekao prve ljude i njihove potomke koji smo svi mi, od Boga – večnog i jedinog istinskog Dobra. Odsecanje od Dobra rodilo je raznovrsna stradanja u ljudskom životu, između ostalog i ona koja su porazila mladog princa Gautamu – bolesti, starost, smrt.
Pošto se stradanja i uopšte iskrivljeno čovekovo stanje odvija u oblasti njegovih ličnih odnosa sa Boga, onda je i izbavljenje od stradanja u vezi sa tom istom oblašću. I pošto je uzrok pojave greha i stradanja univerzalan, onda isto tako univerzalno treba da bude i isceljenje ljudskog roda od greha i stradanja. To isceljenje je – Isus Hristos.
I Pravoslavlje i budizam su podvižničke religije. U obe religije postoji drevna i razvijena monaška tradicija koja čuva veroučenje i religioznu praksu kojom se u svojoj meri rukovode laici.
Budistički podvižnici su ponekada uzimali na sebe velike podvige i dostizali velike rezultate u sticanju bestrašća. Međutim, šta su oni pisali i savetovali monahe iza njih? „Ne tražite oslonac ni u čemu osim u sebi samima; sami svetlite sebi, ne oslanjajući se ni na šta osim na sebe same“ (Mahaparinibbana sutta, II); „Sve sam pobedio, sve znam, ja sam čist… Učim se od sebe samoga, koga da nazovem učiteljem?“ (Dhammapada, 24.353); „Ti si sam sebi gospodar, jer si sam sebi put“ (Dhammapada, 25.380). Kada hrišćanin čita ove tekstove vidi da se od najvažnije grehovne strasti, od privezanosti za sopstvenu gordost, autori nisu izbavili.
To i nije za iznenađenje jer gordost i ne ulazi u spisak onoga od čega treba da se oslobodi budista. Ne priznajući Boga, budisti smatraju za zlo samo ono što nanosi stradanja čoveku. Međutim, tajna gordost koja se spolja ne pokazuje nadmenim ponašanjem drugim ljudima ne nanosi štetu. Hrišćanin zna da je gordost greh protiv Boga, dok budista koji u Boga ne veruje, čak ne može ni da shvati karakter ove strasti, ne može da primeti na koji način je porobljen njome, a ako i primeti – nema sredstva da se od nje izbavi, zato što je jedini lek za gordost – smirenje pred Bogom.
Spoljašnji ljudi često ne razumeju smirenje, smatraju ga nečim ponižavajućim jer smatraju da se ono tobož zaključuje u tome da misliš o sebi niže nego što zapravo jesi. Ono što smirenje zaista jeste: put da vidiš sebe onakvim kakav si zaista, oslobodivši se od svih laži i fantazija kojima nam gordost zatupljuje glavu. Smiriti se znači prestati sa laganjem sebe i drugih i sebi samom i poveriti se Bogu više nego sebi.
Smireni čovek je svestan da ništa svoje nema, da ništa ne može bez pomoći Božije, sva svoja dostignuća ne pripisuje sebi već Bogu jer Njegovom silom mi delujemo i uz pomoć Njegovog urazumljenja shvatamo kako da učinimo dobro. Smireni čovek nema zlobu ni prema kome jer u svakom čoveku koji ga vređa vidi oruđe promisla Božijeg. On je svestan da sve nevolje i neprijatnosti imaju uzrok u njegovim sopstvenim gresima i da su mu poslani radi njegovog ispravljenja, zato ih prihvata sa zahvalnošću, kao gorki ali spasavajući lek koje mu je dao Otac Koji ga voli. Smirena osoba ispoveda svoje grehe i moli Boga za oproštaj i pomoć u borbi sa porokom.
Smireni čovek predaje sebe potpuno volji Božijoj zahvaljujući čemu se izbavlja od svakog straha i uznemirenosti. Pošto sebe smatra nižim od svih, njega nije moguće poniziti, a pošto se ni sa čim zemaljskim ne ponosi i ni za šta se ne privezuje, njega nije moguće zaplašiti, što znači da nije moguće ni manipulisati njime.
Primajući svaku nevolju kao zasluženu on nikada nije izgubljen i izbačen iz koloseka. Pritom, što više on smiruje sebe, to ga više uzvišuje Bog. Kao što je gordost zbacila đavola sa neba u pakao, tako smirenje uznosi čoveka sa zemlje na nebo i čini ga sličnim Bogu.
Poredeći asketska rukovodstva ove dve religije, može se izvesti zaključak da ako je hrišćanska askeza utemeljena na smirenju, onda je budistička zasnovana na gordosti.
Hrišćanskim asketama je poznato pogubno stanje u kome se strast gordosti razvija u tolikoj meri da istiskuje sve ostale strasti tako da se čovek spolja može činiti bestrasnim. Avva Dorotej kao opis ovog stanja navodi slučaj kada je sa nekim monahom išao ulicom i nekoliko huligana je počelo da mu se ruga. Saputnik avve Doroteja je pritom ostao potpuno miran. Kasnije ga je avva pitao kako mu je pošlo za rukom da tako pobedi strast gneva i sa zaprepašćenjem čuo odgovor: „A zašto da se gnevim na njih? Pa to su psi, a ne ljudi“.
Za budistu i oni koji ga vređaju i prijatelji nisu čak ni psi, oni su praznina, ništa. Celokupna askeza potčinjena je totalnom odricanju – odricanju Boga, odricanju ljudskog roda, odricanju sveta, odricanju i mržnje i ljubavi – radi „samousavršavanja“, radi dostizanja stanja kome, tobož, „čak i bogovi zavide“ (Dhammapada, 14.181), takvom stanju kada je „um nalik ugašenom plamenu“ (Digha Nikaija, 2.15), „kada se čak prema pojmu „istina“ odnose sa ravnodušnošću jer [i] ono unosi nemir“ (Lankavatara-sutra, 13). Na um dolaze reči Svetog Nikolaja Srpskog: „Večno ništa i večnu smrt disanjem uvlačili su i još i danas uvlače u sebe milioni ljudskih bića od najbolje rase na svetu, s ciljem da i oni postanu večno ništa i večna smrt, rečju – Nirvana.“[17]
U budizmu je „askeza radi uništenja života uopšte, dok je askeza kod hršićana radi zadobijanja boljeg života, večnog u carstvu Oca našeg Nebesnog.“[18]
U kanonskim tekstovima budizma nalazi se opis događaja kada su zli duhovni pohvalili učenje Bude i obećali pomoć u njegovom širenju. Jedan od njih je tobož govorio: „hiljade zlih duhova pribegavaju tebi sa mnom: budi naš nesravnjeni nastavnik!“ (Sutta-nipata, 1.9.178), dok mu je drugi zli duh obećao: „Ići ću od mesta do mesta, iz grada u grad, proslavljajući Savršeno prosvećenog [Budu], proslavljajući savršenstvo večne istine!“ (Sutta-nipata, 1.10.191).
Sveti Nikolaj piše o tome: „Najzad mu se javi čitava vojska od demona na čelu sa svojim knezom… Buda im je izložio svoju nauku o nirvani i o putu koji vodi u nirvanu. Govorio im je da je to jedina prava nauka kojom on hoće da spase ljude i demone i bogove. Od čega da spase? Od života i od same želje za životom. Pa kada je Buda završio svoju reč, obradovaše se demoni i pohvališe Budu i njegovu nauku. Tako stoji napisano u životopisu Gautama Bude, osnivača Budizma. Šta ima ova nauka zajedničko sa Gospodom Isusom Hristom? Ili da se poslužim odlučnim rečima mudroga Pavla: „Šta ima iravda sa bezakonjem, ili kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom kako li se slaže Hristos sa Velijarom“ (2 Kor. 6:14-15). Nikako. Nikakve zajednice. Nikakvog ortačenja.“[19]
Po rečima Svetog Aleksandra, u budizmu se „proslavlja najviše samoljublje koje odriče Istinitog Boga i želi da postane bog uništivši svoje postojanje. Međutim, ovo egoistično stremljenje završava se besmisleno: pogružavanjem u potpunu ravnodušnost prema svim bićima, bez mržnje prema jednima, bez ljubavi prema drugima, potpuna ravnodušnosti u kojoj nema ni bilo kakve predstave ni njenog odsustva. A takve Gospod izbacuje iz usta Svojih (vidi Otk. 3:16).
Budista se spasava sam i uopšte, po budizmu, spasenje čoveka izvršava se snagama tog istog čoveka. Zar to nije najveća umišljenost, uzdanje u sebe i samoljublje?
Preovladavajući motiv hrišćanskog raspoloženja jeste smirenje, odsustvo uzdanja u sebe, neprestana nada na Boga, stremljenje ka jedinstvu života u ljubavi sa Bogom. U budizmu preovladavajući motiv predstavlja uzdanje u sebe: „Sami svetlite sebi, sami čuvajte sebe. Ostavljam vas, odlazim, nadajući se samo na sebe samoga“, govorio je Buda, „nema meni sličnog ni u svetu ljudi, ni među bogovima“.
Budizam predstavlja neprestanu borbu sa životom i njegovim stremljenjima, dok se hrišćanstvo sastoji u oživljavanju, uz pomoć ljubavi, duha ljudskog koji umire i izdiše u samoljublju, jer ljubav predstavlja moćno oružje za uništavanje grehova“.[20]
Diakon Georgiй Maksimov, ČEM PRAVOSLAVIE OTLIČAETSЯ OT BUDDIZMA?, Moskva, 2012.
[1] Sveštenomučenik Andronik (Nikoljski). „Pišem iz preizobilja tugujućeg srca“. M., 2007. S. 40.
[2] Sveštenik Jovan Popov. „Kritički pregled najvažnijih stavova lamaizma sa tačke gledišta hrišćanskog učenja“. SPb., 1900. S. 40.
[3] Koževnikov V.A. „Budizam u u poređenju sa hrišćanstvom“. T. II. Petrograd, 1918. S. 186.
[4] Sveti Nikolaj Srpski, „Indijska pisma“, 20, 51
[5] Sveti Nikolaj Srpski, „Teodul“, gl. 5. (Ćutanje)
[6] Suzuki. „Outlines of Mahayana Buddhism“. London, 1907. P. 31.
[7] Sveti Nikolaj Srpski, „Teodul“, gl. 13 (Vera i znanje)
[8] Sveti Teofan Zatvornik, „Šta je duhovni život i kako se na njega nastrojiti“, pismo 10.
[9] Nešto slično su sa hrišćanskim učenjem pokušali da učine gnostici koji su učili da je, tobož, autor Starog Zaveta demijurg, tvorac vidljivog sveta, koji sve ubeđuje da je on jedinstveni Bog, dok je „zapravo“ on samo jedan od otpalih „eona“, itd. Ove izmišljotine je opovrgao još Sveti Irinej Lionski u trećem veku.
[10] Sveti Vasilije Veliki, Besede, Beseda o tome da Bog nije uzročnik zla, Hilandar, 2002. g.
[11] Sveti Nikolaj Žički, „Teodul“, Molitva.
[12] Sveti Andronik Nikoljski, „Sabrana dela“, tom 1, Tver, 2004. str. 305.
[13] Sveti Aleksandar (Miropoljski). „Ljubav – suština hrišćanstva“. M., 2003. S. 152.
[14] „300 izreka mudrosti“. Moskva, 2011. str. 7.
[15] O tome direktno govori jedan od istaknutih budističkih učitelja Nagardžuna: „Ako ne priznamo učenje praznine, koje uči da stvari u realnosti i ne postoje, onda ne može ni biti četiri plemenite istine… ne može biti ni Bude“ (Dvanaest vrata, 8).
[16] Sveti Nikolaj Srpski. „Simvoli i signali“, 11.14.
[17] Sveti Nikolaj Srpski, „Teodul“, (Visoki čardaci).
[18] Sveti Nikolaj Srpski, „Indijska pisma“, 54.
[19] Sveti Nikolaj Srpski, „Teodul“, (Izgonitelj demona).
[20] Sveštenomučenik Aleksandar Miropoljski, „Ljubav – suština hrišćanstva“, str. 148.