Biblija na drevnom grčkom znači „knjige“. Biblija (Sveto Pismo) se sastoji iz 77 knjiga. 50 knjiga Starog Zaveta i 27 knjiga Novog Zaveta. Bez obzira na to što su je pisali tokom nekoliko hiljada godina desetine Svetih ljudi na različitim jezicima, ona ima potpuno kompozicioni završni oblik i unutrašnje logičko jedinstvo.
Počinje sa knjigom Postanja gde se opisuje početak našeg sveta – njegovo stvaranje od strane Boga i stvaranje prvih ljudi – Adama i Eve, njihov grehovni pad, širenje ljudskog roda i sve jače ukorenjivanje greha i zablude među ljudima. Opisuje se kako se našao jedan pravednik – Avraam koji je poverovao Bogu i Bog je sa njim zaključio zavet, to jest dogovor (vidi Post. 17:7-8). Pritom, Bog daje dva obećanja_ jedno da će potomci Avraama dobiti zemlju Hanaan i drugo, značajno za ceo ljudski rod: „u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji“ (Post. 12:3).
Na taj način Bog od patrijarha Avraama stvara poseban narod i kada se on nalazi u ropstvu kod Egipćana, kroz proroka Mojseja oslobađa Avraamove potomke, daje im zemlju Hanaansku, čime ispunjava prvo obećanje i stvara savez tada već sa celim narodom. (vidi. 5 Mojs. 29:2-15).
U drugim starozavetnim knjigama navode se slična uputstva povezani sa čuvanjem tog zaveta, daju se saveti kako da se gradi sopstveni život da se ne naruši volja Božija. Takođe se govori i o tome kako je narod izabran Bogom čuvao ili narušavao taj zavet.
Pritom je Bog u narodu prizivao proroke, kroz koje je objavljivao Svoju volju i davao nova obećanja, između ostalog i o tome da „idu dani, govori Gospod, kad ću učiniti s domom Izrailjevim i s domom Judinim novi zavet“ (Jer. 31:31). I da će taj novi zavet biti večan i otvoren za sve narode (vidi. Is. 55:3,5).
I kada se od Djeve rodio istiniti Bog i istiniti Čovek, Isus Hristos, u noć opraštanja pre nego što krene na stradanja i smrt, On sedeći sa učenicima „uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; Jer ovo je krv moja Novoga zavjeta koja se prolijeva za mnoge radi otpuštenja grijehova“ (Mt. 26:27-28). A nakon Svog vaskrsenja, kao što znamo, On je poslao apostole na propoved svima narodima. Samim tim ispunilo se drugo Božije obećanje Avraamu, a takođe i Isaijino proroštvo. Zatim se Gospod Isus vazneo na nebo i se sa desne strane Oca Svoga i tako se ispunila reč proroka Davida: „Reče Gospod Gospodu mome: Sedi Meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim“ (Ps.109:1).
O životu, smrti i vaskrsenju Hristovom govore novozavetne knjige Jevanđelja. Knjiga Dela Apostolskih govori o pojavljivanju Crkve Božije, to jest zajednice vernih, hrišćana, novog naroda, iskupljenog krvlju Gospodnjom.
Na kraju poslednja knjiga Biblije – Apokalipsa – govori o kraju našeg sveta, porazu sila zla koji dolazi, sveopštem vaskrsenju i Strašnom sudu Božijem za kojim sledi pravedno uzvraćanje svakome i ispunjenje obećanja novog zaveta za one koji su sledili Hrista: „A onima koji ga primiše dade vlast da budu čeda Božija“ (Jn. 1:12).
Jedan i isti Bog je nadahnuo Stari i Novi Zavet, jedno i drugo Pismo je u istom stepenu reč Božija. Kako je govorio Sveti Irinej Lionski: „i zakon Mojseja i blagodat Novog Zaveta, saobrazni su sa vremenima, darovani na korist ljudskog roda od Jednog i Istog Boga„.[1] Po svedočanstvu Svetog Atanasija Velikog: „starim se dokazuje novo, a novo svedoči o starom“.[2]
Značaj Svetog Pisma
Po ljubavi Svojoj prema nama Bog uzdiže odnose sa čovekom na takvu visinu da ne zapoveda, već predlaže da se napravi dogovor. I Biblija je – sveštena knjiga Zaveta, dogovora, dobrovoljno zaključenog između Boga i ljudi. To je reč Božija koja sadrži ništa sem istine. Ona je obraćena svakom čoveku. I svako može da iz njega sazna ne samo istinu o svetu, o prošlosti i budućnosti, već i istinu o svakom od nas. O tome kakva je volja Božija i kako je možemo slediti u sopstvenom životu.
Ako je Bog, budući blagi Tvorac, poželeo da otkrije Sebe, trebali bi da očekujemo da će se potruditi da Svoju reč donese do što je moguće većeg broja ljudi. I zaista, Biblija je najrasprostranjenija knjiga u svetu. Ona je prevedena na najvećem broju jezika i izdana u većem broju primeraka u odnosu na bilo koju drugu knjigu.
Na taj način se ljudima pruža mogućnost da znaju i Samog Boga i Njegove planove koji se tiču našeg spasenja od greha i smrti.
Istorijsku pouzdanost Biblije, posebno Novog Zaveta potvrđuju najdrevniji rukopisi napisani kada su još bili živi očevici zemnog života Isusa Hrista. U njima nalazimo taj isti tekst koji se i sada upotrebljava u Pravoslavnoj Crkvi.
Božansko autorstvo Biblije potvrđuje se mnoštvom čuda. Između ostalog i silaženjem Blagodatnog ognja u Jerusalimu svake godine – na mestu gde je vaskrsao Isus Hristos. I to upravo na dan kada se pravoslavni hrišćani pripremaju da slave Njegovo Vaskrsenje. Sem toga u Bibliji se nalaze mnogobrojna predskazanja koja su se najtačnije ispunila mnogo vekova nakon što su zapisana. Na kraju, Biblija do sada moćno deluje na ljudska srca, preobražavajući ih i obraćajući na put vrline, pokazujući na taj način da se njen Autor do sada brine o Svom stvorenju.
Pošto je Sveto Pismo nadahnuto od Boga, pravoslavni hrišćani mu veruju bezuslovno, jer verovanje rečima Biblija jeste verovanje rečima Samoga Boga, Kome pravoslavni hrišćani veruju kao Ocu Koji brine i voli.
Odnos prema Svetom Pismu
Čitanje Svetog Pisma donosi ogromnu korist svakom ko želi da ispravi svoj život. Ono prosvećuje dušu istinom i sadrži odgovore na sve teškoće koje se javljaju pred nama. Nema ni jednog problema koji ne bi mogao biti rešen u reči Božijoj. Jer upravo u toj knjizi su izloženi sami duhovni zakoni koje smo pominjali gore.
Čovek koji čita Bibliju i trudi se da živi u saglasnosti sa onim što u njoj govori Bog, može se porediti sa čovekom koji u duboku noć ide putem sa snažnim fenjerom u ruci. Svetlost fenjera čini put lakim, dozvoljava da nađe neophodan smer, a takođe da izbegne jame i bare.
Čovek koji je lišen čitanja Biblije, može se porediti sa putnikom koji je prinuđen da ide bez fenjera po nepronicljivoj tami. on ne ide tamo gde bi želeo, često se spotiče, pada u jame, povređujući i prljajući se.
Na kraju, čovek koji čita Bibliju, ali ne trudi se da dovede svoj život u saglasnosti sa duhovnim zakonima koji su u njoj izloženi može se porediti sa nerazumnim putnikom koji putujući noću po nepoznatim mestima, ima fenjer u ruci, ali ga ne pali.
Sveti Jovan Zlatoust je govorio da „kao što lišeni svetlosti ne mogu ići pravo, tako su i oni koji ne vide zrake Božanskog Pisma prinuđeni da greše, jer hodaju u najdubljoj tami“.[3]
Čitanje Svetog Pisma nije nalik na čitanje bilo koje druge literature. To je duhovni napor. Zato pre nego što otvorimo Bibliju, pravoslavni hrišćanin treba da pamti savet Svetog Jefrema Sirina: „Kada počneš da čitaš ili slušaš Sveto Pismo pomoli se Bogu ovako: „Gospode Isuse Hriste, otvori uši i oči srca moga, da bi čuo reči Tvoje, shvatio ih i ispunio volju Tvoju“. Uvek tako moli Boga da bi prosvetio tvoj um i otkrio ti silu reli Svojih. Mnogi koji su se ponadali na razum, upali su u zabludu“.[4]
Da ne bi upali u zabludu i grešku prilikom čitanja Svetog Pisma, dobro je sem molitve takođe slediti i savet blaženog Jeronima, koji govori da se „u razmišljanju o sveštenim pismima ne sme ići bez prethodnika i vodiča“.[5]
Ko može biti takav vodič? Ako su reči Svetog Pisma sastavili ljudi prosvećeni Duhom Svetim, prirodno je da ih pravilno mogu objasniti samo ljudi isto tako prosvećeni Duhom Svetim. A takav čovek je onaj koji je naučio od Hristovih Apostola, krenuo putem koji je otkrio Gospod Isus Hristos u Pravoslavnoj crkvi, konačno se odrekao greha i sjedinio sa Bogom, tj. postao Svetitelj. Drugim rečima, pouzdan vodič u izučavanju Biblije može biti samo onaj ko je sam prošao ceo put koji u njoj predlaže Bog. Takvog vodiča pravoslavni nalaze obraćajući se Svetom Predanju.
Sveto Predanje: jedina istina
U svakoj stabilnoj porodici postoje porodična predanja kada ljudi iz pokoljenja u pokoljenja sa ljubavlju prenose priče o nečem važnom iz život svojih predaka. Zahvaljujući tome sećanje na njega se čuva čak i kod onih potomaka koji ga nikada lično nisu videli.
Crkva je takođe svojevrsna velika porodica jer objedinjuje one koji su kroz Hrista usinovljeni Bogu, koji su postali sin ili kćer Oca Nebeskog. Nije slučajno da se ljudi u Crkvi međusobno obraćaju rečima „brate“ ili „sestro“, jer u Hristu svi pravoslavni hrišćani postaju duhovna braća i sestre.
U Crkvi takođe postoji Sveto Predanje koje se prenosi iz pokoljenja u pokoljenje, sve do Apostola. Sveti Apostoli su razgovarali sa Samim Bogom Koji se ovaplotio i od Njega neposredno saznali istinu. Tu istinu su predavali drugima ljudima, ljudima u kojima je bila ljubav prema istini. Nešto su Apostoli zapisali i to je postalo Sveto Pismo, ali nešto su predali ne zapisujući, već usmeno ili primerom svog života. To se i čuva u Svetom Predanju.
I o tome u Bibliji govori Duh Sveti kroz Apostola Pavla: „Tako dakle, braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom riječju, bilo poslanicom.“ (2 Sol. 2:15). „Hvalim vas pak, braćo, što sve moje pamtite, i držite predanja kao što vam predadoh. Jer ja primih od Gospoda što vam i predadoh“ (1 Kor. 11:2,23). U Svetom Pismu Apostol Jovan piše: „Imao bih mnogo da vam pišem, ali ne htjedoh na hartiji i mastilom, nego se nadam da ću vam doći i usmeno vam govoriti, da radost naša bude potpuna.“ (2 Jn. 12)
I eto, pravoslavni hrišćani poseduju potpunu radost, jer u crkvenom Predanju slušamo živi i večni glas Apostola „usmeno“. Pravoslavna Crkva čuva istinito predanje blaženog učenja koje je neposredno, kao sin od oca, primila od Svetih apostola.
Kao primer se mogu navesti reči pravoslavnog svetitelja Irineja, episkopa Lionskog. On je pisao već krajem drugog veka nakon Hristovog Rođenja. Međutim on je bio učenik Svetog Polikarpa Smirnskog, koji je lično znao apostola Jovana i druge učenike i svedoke života Isusa Hrista. Evo kako o tome piše Sveti Irinej: „Ondašnje pamtim čvršće, nego sadašnje. Jer što smo saznali u detinjstvu, jača zajedno sa dušom i ukorenjuje se u njoj. Tako da bih bio u stanju da opišem čak i mesto gde je sedeo i razgovarao blaženi Polikarp. Mogu da opišem njegov hod, način njegovog života, spoljašnji izgled, njegove besede narodu. Kako je govorio o svojim razgovorima sa Apostolom Jovanom i drugim očevidcima Gospoda. Kako je pamtio njihove reči i prepričavao šta je čuo od njih o Gospodu, Njegovim čudima i učenju. Sve što je čuo od očevidaca života Logosa govorio je u saglasnosti sa Pismom. Po milosti Božijom ja sam još i tada pažljivo slušao Polikarpa i zapisivao njegove reči ne na hartiji, već u mom srcu. Po milosti Božijoj uvek ih čuvam u svežem sećanju.“
Eto zašto, čitajući knjige koje su napisali Sveti Oci vidimo u njima izlaganje one iste istine koja je bila izložena od strane apostola u Novom Zavetu. Na taj način, Sveto Predanje pomaže da se pravilno shvati Sveto Pismo, da se razlikuje istina od laži.
Sveto Predanje: jedini život
Čak i porodično predanje uključuje ne samo priče već i određeni način delovanja, zasnovan na životnim primerima. Odavno je poznato da dela uče bolje od reči, a da svaka reč ima silu samo ako se ne razilazi, već potvrđuje životom roditelja. Dakle porodično predanje nije samo prenos određene informacije, već i predavanje određenog načina života i delanja koji se primaju samo uz lični kontakt i zajednički život. Isto tako i Sveto Predanje Pravoslavne Crkve nije samo prenošenje reči i misli, već i prenošenje svetog načina života, ugodnog Bogu i saglasnog sa istinom. Prvi Svetitelji Pravoslavne Crkve, kao naprimer, Sveti Polikarp, bili su učenici samih Apostola i primili to od njih. Sveti Oci iza njih, kao naprimer Sveti Irinej, bili su njihovi učenici.
Eto zašto proučavajući opis života Svetih Otaca (Žitija Svetih) vidimo u njima iste podvige i izraz iste ljubavi prema Bogu i ljudima kao i u životu Apostola.
Sveto Predanje: jedan Duh
Svako zna da kada se obično ljudsko predanje prenosi u porodici, neretko se vremenom nešto zaboravlja, i obratno, dodaje nešto novo što nije postojalo u realnosti. I ako neko iz starijeg pokoljenja čuvši kako mlađi član porodice nepravilno iznosi događaj iz porodičnog predanja može da ga popravi, u slučaju kada umru poslednji očevidci takve mogućnosti nema. Tokom vremena porodično predanje, prenošeno usmeno postepeno gubi neki deo istine.
Međutim, Sveto Predanje se i razlikuje od svih ljudskih predanja upravo time što nikada ne gubi ni jedan delić istine, koji je dobila na početku. To je zato što u Pravoslavnoj Crkvi oduvek postoji Onaj, Ko zna kako je sve bilo i kako jeste u stvarnosti – Sveti Duh.
U vreme oproštajne besede Gospod Isus Hristos je Svojim Apostolima rekao: „I ja ću umoliti Oca. i daće vam drugog Utješitelja da prebiva s vama vavijek, Duha Istine… On sa vama prebiva, i u vama će biti… Utješitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, On će vas naučiti svemu i podsjetiće vas na sve što vam rekoh… On će svjedočiti za mene“ (Jn. 14: 16-17, 26; 15:26)
On je ispunio to obećanje. Duh Sveti je sišao na Apostole i od tada svih 2000 godina prebiva u Pravoslavnoj Crkvi – sve do sada. Drevni proroci, a kasnije Apostoli mogli su da iznose reči istine, jer su bili u dodiru sa Bogom i Duh Sveti ih je urazumljivao. Međutim, nakon Apostola se to uopšte nije prekinulo i nestalo, jer su se Apostoli i trudili da to omoguće drugim ljudima. Zato uopšte nije za iznenađenje što su naslednici Apostola – Sveti Oci – takođe bili u dodiru sa Bogom i urazumljivani Tim istim Duhom Svetim kao i Apostoli. I zato, kako svedoči Sveti Jovan Damaskin jedan „otac ne protivreči (drugim) ocima, jer su svi oni bili zajedničari istog Svetog Duha“.
Dakle Sveto Predanje nije samo prenos određene informacije o istini i primer života po istini, već i prenošenje dodira sa Duhom Svetim, Koji je uvek spreman da podseti na istinu i ispuni sve što čoveku nedostaje.
Sveto Predanje je večno sećanje Crkve koje ne stari. Sveti Duh, Koji uvek deluje kroz oce i učitelje Crkve koji verno služe Bogu, čuva ga od svake zablude. Ono ima ne manju silu od Svetog Pisma jer je izvor i jednog i drugog jedan i isti Duh Sveti. Zato živeći i učeći se u Pravoslavnoj Crkvi u kojoj se nasledno nastavlja usmena apostolska propoved, čovek može da izuči istinu hrišćanske vere i postane Svetitelj.
U čemu se izražava Sveto Predanje na vidljiv način
Dakle, Sveto Predanje je istina dobijena od Boga, prenošena usmeno od Apostola preko Svetih Otaca do našeg vremena, čuvana Duhom Svetim, Koji živi u Crkvi.
U čemu se konkretno može saznati izraz tog Predanja? Pre svega, najautoritetniji predstavnik Predanja za pravoslavne hrišćane jesu odluke Vaseljenskih i Pomesnih Sabora Crkve. Takođe i dela Svetih Otaca, njihova Žitija i bogoslužbene pesme.
Kako tačno odrediti Sveto Predanje u ovim ili onim konkretnim slučajevima? Obraćajući se pomenutim izvorima i pritom držeći u umu princip koji je izneo Sveti Vikentije Lerinski: „Ono u šta su verovali svi, uvek i svuda u Pravoslavnoj Crkvi“.
Odnos prema Svetom Predanju
Sveti Irinej Lionski piše: „Apostoli su u Crkvu, kao u bogatu riznicu, položili sve što pripada istini, tako da svako ko želi može da uzima od nje hranu života“.[6]
Pravoslavlje nema potrebu da traži istinu. Ono poseduje istinu, jer Crkva već sadrži svu punotu istine koju nam je predao Gospod Isus Hristos i Duh Sveti kroz Apostole i njihove učenike – Svete Oce.
Obraćajući se svedočanstvu koje su pokazali rečju i životom dostižemo istinu i stajemo na onaj put Hristov po kome su Sveti Oci prošli, sledeći Apostole. Taj put vodi sjedinjenju sa Bogom, besmrtnosti i blaženom životu, slobodnom od svih stradanja i zla.
Sveti Oci nisu bili prosto drevni intelektualci, već nosioci duhovnog iskustva, svetosti iz koje je izviralo njihovo bogoslovlje. Svi Svetitelji su prebivali u Bogu. Zato su imali jednu Veru, kao Dar Božiji, kao sveštenu riznicu i zajedno sa tim – normu, ideal, put.
Dobrovoljno, ispunjeno strahopoštovanjem, poslušno sledovanje Svetim Ocima, prosvećenim Duhom Svetim izbavlja nas od ropstva laži i daje istinsku duhovnu slobodu u istini, po reči Gospodnjoj: „poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“ (Jn. 8:32).
Nažalost, nisu svi ljudi spremni da tako postupe. Za to je potrebno smiriti se, to jest savladati svoju grehovnu gordost i samoljublje.
Savremena zapadna kultura zasnovana na samoljublju, neretko uči čoveka da sebe smatra za merilo svega. Da na sve gleda sa visine i da sve meri uskim okvirima svog razuma, predstava i ukusa. Takav prilaz međutim čini lošu uslugu onima koji ga prihvataju, jer je sa takvim prilazom nemoguće postati bolji, savršeniji, bolji, pak čak i prosto pametniji. Nemoguće je raširiti okvire svog razuma ako ne priznaš da postoji nešto veće, bolje i savršenije od nas samih. Neophodno je smiriti svoje „ja“ i priznati da ako želimo da postanemo bolji, potrebno je ne ocenjivati sve istinito, sveto i savršeno ocenjivati po sebi. Obrnuto, treba sebe ocenjivati u saglasnosti sa tim. I ne samo ocenjivati, već i menjati.
Tako da svaki hrišćanin treba da potčini svoj um Crkvi, stavi sebe ne iznad i na istom nivou, već ispod Svetih Otaca. Verovati im više nego sebi samome. Takav čovek nikada neće sići sa puta koji vodi u večnu pobedu.
Zato kada pravoslavni hrišćanin otvara duhovnu knjigu, on se moli Gospodu da On blagoslovi to čitanje i daruje da se razume to što je korisno. Da se pri samom čitanju trudi da bude otvoren i poverljiv.
Evo šta piše Sveti Teofan Zatvornik: „Iskrena vera je odricanje svog uma. Treba ogoliti um i kao čistu dasku ponuditi Veri. Da ona sebe nacrta na njoj kakva jeste, bez ikakvih primesa tuđih reči i stavova. Kada u umu ostanu sopstveni stavovi, tada se na njemu, nakon pisanja stavova Vere nalazi mešavina stavova. Nastaće zbrka u svesti, susrešće se protivrečnost između dela vere i mudrovanja uma. Takvi su svi koji sa svojim mudrovanjima stupaju u oblast vere… Oni se gube u veri, i sa njima se ništa ne dešava sem štete“.[7]
NAPOMENE:
NAPOMENE:
- Sveti Irinej Lionski. Protiv jeresi. III.12.11.
- Sveti Atanasije Veliki. Okružna poslanica protiv arijanaca. 4.
- Sveti Jovan Zlatoust. Besede na Poslanicu Rimljanima. 0.1.
- Prepodobni Jefrem Sirin. Sabrana dela. M., 1912. Č. 3. S. 99.
- Blaženi Jeronim Stridonski, blažennый. Pismo Pavlinu.
- Sveti Irinej Lionski. Protiv jeresi. III. 4.
- Sveti Teofan Zatvornik. Misli za svaki dan u godini. 11 aprelя.