Dostojan je gorkoga ridanja ovaj prizor: hrišćani koji ne znaju šta je hrišćanstvo. A sa ovim prizorom sada se skoro neprestano suočavamo. Pogledi retko nalaze suprotan, zaista utešan prizor. U mnoštvu onih koji sebe nazivaju hrišćanima oči retko mogu da se zaustave na hrišćaninu koji je to i imenom i delom.
Pitanje koje vi postavljate sada pitaju svi redom. „Zašto se ne spasavaju“, pišete vi, „neznabošci, muhamedanci i takozvani jeretici? Među njima ima tako dobrih ljudi. Pogubiti te tako dobre ljude bilo bi protivno milosrđu Božijem… Da, to je protivno čak i zdravom razumu čovečijem. A jeretici su takođe hrišćani. Smatrati sebe spasenim, a pripadnike ostalih verovanja izgubljenim, to je bezumno i krajnje gordo!“
Postaraću se da vam odgovorim po mogućnosti u malo reči, da mnogoslovlje niukoliko ne bi povredilo jasnoću izlaganja. Hrišćani, vi rasuđujete o spasenju, a ne znate šta je spasenje, zašto je ono potrebno ljudima, najzad ne poznajete Hrista, Koji je jedino sredstvo našeg spasenja. Evo istinitog učenja o tom pitanju, učenja Svete, Vaseljenske Crkve. Spasenje je u povratku opštenju (zajedničarenju) sa Bogom. Ovo opštenje (zajedničarenje) izgubio je sav rod čovečiji grehopadom praotaca. Sav rod čovečiji je vrsta izgubljenih bića. Pogibelj je udes svih ljudi, i vrlinskih i zlih. Začinjemo se u bezakonju, rađamo se u grehu. „Sa tugom ću u grob leći za sinom svojim“, govori sveti patrijarh Jakov o sebi i svetom sinu svome Josifu celomudrenom i prekrasnom. Silazili su u ad po okončanju zemaljskog stranstvovanja ne samo grešnici nego i pravednici Staroga Zaveta. Takva je moć dobrih dela čovekovih. Takva je cena vrlina naše pale prirode. Da bi se uspostavilo zajedničarenje čoveka sa Bogom, za spasenje je bilo neophodno iskupljenje. Iskupljenje roda ljudskog nisu izvršili ni Anđeli ni Arhanđeli, niti bilo koje od najviših, ali ograničenih i stvorenih bića. Izvršio ga je Sam bezgranični Bog. Kazne – sudbina roda ljudskog, zamenjene su Njegovom kaznom, nedostatak zasluga čovečijih zamenjen je Njegovim večnim dostojanstvom. Sva dobra dela ljudska koja su nemoćna i nishode u ad, zamenjena su jednim moćnim dobrim delom: verom u Gospoda našeg Isusa Hrista. Upitali su Gospoda Judeji: „Šta da činimo da bismo tvorili dela Božija?“ Gospod im je odgovorio: „Ovo je delo Božije da verujete u Onoga koga On posla.“ (Jn. 6,28 -29) Jedno dobro delo nužno nam je za spasenje: vera. No vera je delo. Verom, jedino verom mi možemo ući u opštenje (zajedničarenje) sa Bogom posredstvom tajni koje nam je On darivao. Ali uzalud i pogrešno mislite i govorite da će se dobri ljudi među neznabošcima i muhamedancima spasiti, to jest stupiti u opštenje sa Bogom. Uzalud gledate na misao protivnu tome kao na novinu, kao na zabludu koja se potkrala. Ne, takvo je postojano učenje istinite Crkve, i starozavetne i novozavetne. Crkva je svagda smatrala da je jedini Posrednik spasenja Iskupitelj. Ona je priznavala da i najveće vrline pale prirode nishode u ad. Ako su pravednici istinite Crkve, svetilnici iz kojih je svetleo Duh Sveti, proroci i čudotvorci, koji su verovali u Iskupitelja koji dolazi, a svojom su smrću prethodili dolasku Iskupitelja, nishodili u ad, kako to vi hoćete da neznabošci i muhamedanci, koji nisu poznali Iskupitelja i nisu poverovali u Njega, zato što vam se oni čine tako dobri, zadobiju spasenje, koje se daje jednim, ponavljam vam, jedinstvenim sredstvom: verom u Iskupitelja? Hrišćani, poznajte Hrista! Shvatite da vi Njega ne poznajete, da ste se odricali Njega, smatrajući da je spasenje moguće bez Njega zbog nekakvih dobrih dela. Onaj ko priznaje mogućnost spasenja bez vere u Hrista, odriče se Hrista i, možda ne znajući, zapada u teški greh bogohuljenja.
„Mislimo, dakle“, govori sveti apostol Pavle, „da će se čovek opravdati verom bez dela zakona.“ (Rimlj. 3, 28) „I to je pravda Božija kroz veru u Isusa Hrista za sve i na sve koji veruju, jer nema razlike. Jer svi sagrešiše i lišeni su slave Božije, a opravdavaju se darom, blagodaću njegovom, kroz iskupljenje koje je u Hristu Isusu.“ (Rimlj. 3,22- 24) Vi ćete prigovoriti: „Sveti apostol Jakov zahteva neizostavno dobra dela, on uči da je vera bez dela mrtva.“ Razmotrite šta zahteva sveti apostol Jakov. Zapazićete da on, kao i svi bogonadahnuti pisci Svetog Pisma, traži dela vere, a ne dobra dela naše pale prirode. On traži živu veru, potvrđivanu delima novoga čoveka, a ne dobra dela pale prirode protivna veri. On navodi postupak patrijarha Avraama, delo iz koga se projavila vera pravednika: to delo bilo je u prinošenju na žrtvu Bogu svoga jedinorodnoga sina. Zaklati sina svoga kao žrtvu uopšte nije dobro delo po prirodi čovekovoj. Ono je dobro delo kao ispunjenje zapovesti Božije, kao delo vere. Zagledajte se u Novi Zavet i uopšte u celo Sveto Pismo. Vi ćete naći da ono zahteva ispunjenje zapovesti Božijih, da se to ispunjenje naziva delima, da od toga ispunjenja zapovesti Božijih vera u Boga postaje živa, kao ona koja dela. Bez njih ona je mrtva, kao da je lišena svakog pokreta. Nasuprot tome, naći ćete da su dobra dela pale prirode od čula, od krvi, od poriva i nežnih osećanja srca nedopuštena, odbačena. A baš ta tako dobra dela vama se i sviđaju kod neznabožaca i muhamedanaca. Za njih vi hoćete da im se da spasenje, mada bi to bilo uz odbacivanje Hrista.
Čudno je vaše rasuđivanje o zdravom razumu. Otkud ga, s kakvim pravom, nalazite i prepoznajete kod sebe? Ako ste hrišćani, onda treba da imate o ovom pitanju shvatanje hrišćansko, a ne kakvo drugo, samovoljno ili prihvaćeno ko zna gde. Jevanđelje nas uči da smo padom stekli lažno nazvani razum, da razum pale prirode naše, kakvo god urođeno dostojanstvo imao, ma kako bio izoštren učenošću ovoga sveta, očuvava nasleđe stečeno padom, ostaje lažno nazvani razum. Njega treba odbaciti i predati se rukovođenju vere. Pod tim rukovođenjem, u svoje vreme, posle znatnih podviga u pobožnosti, Bog daruje vernom slugi Svome razum Istine, ili razum duhovni. Ovaj je razum moguće i dužno smatrati zdravim razumom, on je objavljena vera, tako nenadmašno opisana od svetog apostola Pavla u 11. glavi njegove poslanice Jevrejima. Temelj duhovnog rasuđivanja je Bog. Na ovom tvrdom kamenu on se zida i zato se ne koleba, ne pada. A to što vi nazivate zdravim razumom mi, hrišćani, smatramo razumom toliko bolesnim, toliko pomračenim i zabludelim, da se njegovo izlečenje drukčije i ne može ostvariti nego odsecanjem svih znanja koja ga sačinjavaju, mačem vere, i njihovim odbacivanjem. A ako se smatra zdravim i priznaje takvim na nekakvom temelju neizvesnom, klimavom, neodređenom, koji se neprestano menja, onda će on, kao „zdrav“, neminovno odbaciti Hrista. Ovo je dokazano iskustvom. Pa šta vam to govori vaš zdravi razum? Da je smatrati pogibiju dobrih ljudi, koji ne veruju u Hrista, protivno vašem zdravom razumu. I ne samo to, takva propast vrlih protivna je milosrđu tako sveblagog Bića, kakvo je Bog. Razume se došlo vam je otkrivenje sviše o ovom predmetu, o tome šta je protivno a šta nije protivno milosrđu Božijem? Nije, nego zdrav razum pokazuje ovo.
Ah, vaš zdravi razum!… Međutim, budući pri vašem zdravom razumu, kako to mislite da možete sopstvenim ograničenim čovečijim umom da shvatite šta je protivno i šta nije protivno milosrđu Božijem? Dozvolite da kažem naše mišljenje. Jevanđelje, odnosno Hristovo učenje, ili Sveto Pismo, drukčije još rečeno, sveta Vaseljenska Crkva, otkrili su nam sve što čovek može znati o milosrđu Božijem, koje prevazilazi svako umovanje, i ono je nedostupno svakom ljudskom poimanju. Uzaludno je zanošenje uma čovekovog kada nastoji da definiše bezgraničnog Boga, kada nastoji da objasni neobjašnjivo, i da potčini svojoj uobrazilji… koga? Boga! Takav poduhvat je pregnuće satansko!… Nosiš ime hrišćansko, a ne znaš učenje Hristovo! Ako se iz ovog blagodatnog, nebeskog učenja nisi naučio da je Bog nesaznajan, pođi u školu i čuj čemu se uče deca. Njima objašnjavaju predavači matematike u teoriji beskonačnog da se ono, kao neodređena veličina, ne potčinjava onim zakonima kojima su potčinjene određene veličine – brojevi, da rezultati njegovi mogu biti sasvim suprotni rezultatima brojeva. A ti hoćeš da ograničiš zakone dejstva milosrđa Božijeg i govoriš: ovo je u skladu sa njim, ovo mu je protivno. To je u skladu ili u neskladu sa tvojim zdravim razumom, sa tvojim shvatanjima i osećanjima. Sledi li iz toga da je Bog dužan da shvata i oseća onako kako ti shvataš i osećaš? A upravo to i zahtevaš od Boga. To je sasvim nerazuman i krajnje gordi poduhvat. Pa ne okrivljuj rasuđivanja Crkve za nedostatak zdravog smisla i smirenja: to je tvoj nedostatak! Ona, sveta Crkva, samo postojano sledi učenje Božije o dejstvima Božijim, koja je Sam Bog otkrio. Poslušno za njom idu istinska njena čeda, prosvećujući se verom, potirući razmetljivi razum, koji ustaje na Boga. Verujemo da možemo znati o Bogu samo ono što je Bog blagovoleo da nam otkrije. Ako bi bilo drugog puta ka Bogopoznanju, puta koji bismo mogli prokrčiti (umu svome) sopstvenim naporima, ne bi nam bilo darovano otkrivenje. Ono je dano zato što nam je neophodno. Pusta su i lažna samoizmišljanja i skitanja uma čovečijeg.
Kažete: „Jeretici su takođe hrišćani.“ Otkud vam to? Zar će neko ko naziva sebe hrišćaninom a ništa ne zna o Hristu, zbog krajnjeg neznanja svoga rešiti da sebe smatra isto takvim hrišćaninom kao što su i jeretici, a svetu veru hrišćansku neće razlikovati od poroda prokletstva: bogohulne jeresi? Drugačije rasuđuju o ovome istinski hrišćani. Mnogobrojni zborovi svetih primili su venac mučenički, smatrali za bolje najžešće i najdugotrajnije muke, tamnicu, izgnanstvo, nego da pristanu da saučestvuju sa jereticima u njihovom bogohulnom učenju. Vaseljenska Crkva svagda je smatrala jeres smrtnim grehom, svagda je uviđala da je čovek, zaražen strašnom bolešću jeresi, mrtav dušom, udaljen od blagodati i spasenja, da je u opštenju sa đavolom i njegovom pogibijom. Jeres je greh uma. Jeres je više greh đavolski, nego ljudski; ona je kćer đavola, njegov izum, beščašće, blisko idolopoklonstvu. Oci obično nazivaju idolopoklonstvo neverjem, a jeres zloverjem. U idolopoklonstvu đavo preuzima na sebe božansku čast od zaslepljenih ljudi, a pomoću jeresi on čini zaslepele ljude saučesnicima svog glavnog greha bogohuljenja. Ko pročita pažljivo „Odluke Sabora“, taj će se lako uveriti da je karakter jeretika sasvim satanski. On će uvideti njihovo užasno licemerje, prekomernu gordost, zapaziće ponašanje koje se izražava u neprekidnoj laži, uočiće da su se oni odali raznim niskim strastima, uvideće da se oni, kada im se pruži prilika, rešavaju na sve najstrašnije prestupe i zlodela. Naročito je primetna njihova nepomirljiva mržnja prema čedima istinite Crkve i žeđ za njihovom krvlju! Jeres je skopčana sa okorelošću srca, sa strašnim pomračenjem i kvarenjem uma, uporno se održava u duši njome zaraženoj i teško je čoveka isceliti od ove bolesti. Svaka jeres sadrži hulu na Duha Svetoga: ona ili huli na dogmat o Svetom Duhu, ili na dejstvo Svetoga Duha, ali obavezno huli na Svetoga Duha. Suština svake jeresi je bogohuljenje. Sveti Flavijan, patrijarh konstantinopoljski, koji je zapečatio krvlju ispovedanje istinite vere, proizneo je odluku pomesnog Konstantinopoljskog sabora prema jeresijarhu Evtihiju sledećim rečima: „Evtihije, do sada jerej, arhimandrit, potpuno je razotkriven i u prošlim svojim postupcima i u sadašnjim svojim izjašnjenjima o zabludama Valentina i Apolinarija, u upornom sleđenju njihovog bogohulstva, tim više što on čak nije ni saslušao naše savete i pouke da prihvati zdravo učenje. I zato, plačući i uzdišući zbog njegove konačne pogibije, objavljujemo u ime Gospoda našeg Isusa Hrista da je on pao u bogohulstvo, da je lišen svakog svešteničkog čina, opštenja sa nama i upravljanja svojim manastirom, dajući na znanje svima koji od sada budu opštili sa njim, ili ga posećivali, da će sami biti podvrgnuti odlučenju.“ Ova odluka je obrazac zajedničkog mišljenja Vaseljenske Crkve o jereticima; to opredeljenje je priznala sva Crkva, a potvrdio ga je Vaseljenski Halkidonski sabor. Evtihijeva jeres sastojala se u tome što on nije ispovedao dve prirode u Hristu po ovaploćenju, kako ispoveda Crkva, već je dopuštao jedino prirodu Božansku. Reći ćete: samo to!…
Zabavan je po svome nedostatku istinskog znanja i gorko žalostan po svome svojstvu i posledicama odgovor nekog lica, kome je poverena vlast ovoga sveta, svetom Aleksandru, patrijarhu aleksandrijskom, o arijanskoj jeresi. To lice savetuje patrijarha da sačuva mir, da ne započinje prepirke, toliko protivne duhu hrišćanstva, zbog nekoliko reči. Piše on da ne nalazi ništa za osudu u učenju Arijevom, samo poneku razliku u obrtima tek toliko reči! Ti obrti reči, primećuje istoričar Fleri, u kojima „nema ničeg za osudu“, odbacuju Božanstvo Gospoda našeg Isusa Hrista – samo to! Opovrgavaju, znači, svu veru hrišćansku – tek toliko! Primetno je da su sve drevne jeresi, pod različitim maskama koje su se smenjivale, težile jednom cilju: odbacivale su Božanstvo Logosa (Reči) i izopačavale dogmat o ovaploćenju.
Najnovije ponajviše nastoje da odbace dejstva Svetoga Duha: sa užasnim hulama one su odbacile Božanstvenu Liturgiju, sve svete Tajne, sve, sve ono gde je Vaseljenska Crkva svagda prepoznavala dejstvo Svetoga Duha. I sve su to nazvale ustanovljenjima ljudskim, drskije: praznoverjem, zabludom! Razume se, u jeresi vi ne vidite ni razbojništvo ni krađu! Možda je samo zbog toga ne smatrate grehom? Tu je odbačen Sin Božiji, tamo je odbačen i pohuljen Duh Sveti – samo toliko! Onaj ko je prihvatio bogohulno učenje i drži ga se, onaj ko proiznosi bogohuljenje, ne otima, ne krade, čak i čini dobra dela pale prirode – on je predivan čovek! Kako može Bog njemu da uskrati spasenje!…
Sav uzrok poslednje vaše nedoumice, isto kao i svih ostalih, jeste duboko nepoznavanje hrišćanstva. Nemojte misliti da je takvo neznanje nevažan nedostatak. Ne, njegove posledice mogu biti pogubne, naročito sada kada su u društvu u opticaju nebrojene bezvredne knjižice sa hrišćanskim naslovom, a sa učenjem satanskim. Ne poznajući istinito hrišćansko učenje, olako možete prihvatiti misao lažnu, bogohulnu kao istinitu, prisvojiti je, a zajedno s njom usvojiti i večnu pogibiju. Bogohulnik se neće spasiti. A te nedoumice koje ste izrazili u vašem pismu, već jesu strašni protivnici vašeg spasenja. Njihova suština je odricanje od Hrista. Ne igrajte se vašim spasenjem, ne poigravajte se, inače ćete večno plakati. Bavite se čitanjem Novog Zaveta i Svetih Otaca Pravoslavne Crkve (nikako ne Tereza, ne Franja i ostalih zapadnih umobolnika koje njihova jeretička crkva izdaje za svece). Naučite kod Svetih Otaca Pravoslavne Crkve kako pravilno razumevati Pismo, kakav način života, kakve misli i osećanja dolikuju hrišćaninu. Iz Pisma i žive vere izučite Hrista i hrišćanstvo. Pre no što dođe strašni čas u koji ćete biti dužni da stanete na sud pred Bogom, steknite opravdanje koje je Bog dao na dar svim ljudima posredstvom hrišćanstva.