Muslimani se u poslednje vreme često pozivaju na „Jevanđelje po Varnavi?“ Šta može da se kaže o njemu?
I Istraživanja naučnika (DŽ.Slompa, L.B.Džounsa, D.Soksa, Ž.Žomjea, DŽ.Hilkrista i dr.) dokazala su da je takozvano „Jevanđelje po Varnavi“ (JV) – falsifikat. Do istog ovog zaključka dolazi V.V.Saltanova, autor istraživanja za disertaciju „Arapska verzija „Jevanđelja po Varnavi“ u istoriji islamsko-hrišćanskog dijaloga“. JV nema nikakvu tekstualnu tradiciju. Nama najraniji poznati rukopis napisan je na italijanskom jeziku. „Paleografska istraživanja italijanskog rukopisa, koja su poslednjih decenija obavili stručnjaci Nacionalne biblioteke iz Beča otkrila su sledeće: rukopis je povezan turskom kožom tamno-bronzane boje, pritom postoji i raniji povez takođe istočnog porekla. Povez je izrađen u prvoj trećini XVI veka. Za rukopis je upotrebljen papir dobrog kvaliteta, pri čemu filigran govori o tome da je papir proizveden u Veneciji ili u njenoj okolini. Jezik rukopisa je pretrpeo očigledan uticaj severnoitalijanskog koinea, koji je u srednjem veku bio raširen u Veneciji i u njenoj okolini. Na marginama se nalazi mnoštvo napomena na arapskom jeziku. Mnogobrojne anomalije u pravopisu i sintaksi italijanskog jezika u istoj meri su karakteristične i za arapski. Arapski jezik nije bio maternji autoru rukopisa, rukopis pre treba označiti kao „osmanski“ (Saltanova V.V. Autoreferat disertacije – Sankt Peterburg., 2001.) Naučnici rukopis datiraju XVI vekom.
U vreme vatrenih sporova između muslimana i hrišćana (od VII v. – vremena nastanka islama – do XVI veka) JV se nijednom ne pominje. Upečatljiv kontrast ovome predstavljaju tekstovi kanona Novog Zaveta. Postoji dve hiljade trista dvadeset osam rukopisa ili fragmenata rukopisa na grčkom jeziku koji su do nas došli iz prvih vekova hrišćanstva. Među njima je najstariji rukopis Novog Zaveta (deo Jevanđelja po Jovanu) Fragmet DŽ.Rajlendsa – papirus, koji je datiran 117-138. godinom (čuva se u Mančesteru).
Za poslednja dva veka nauka je stekla iskustvo otkrivanja književnih falsifikata. Akademik D.S.Lihačov je pisao: „Falsifikovani spomenik mora da se proučava istim metodama kao i original. Jedino pitanje se sadrži samo u njegovoj „zanimljivosti“: ponekad je dovoljno samo dokazati da ne spada u epohu, na koju pretenduje, ili da ne pripada autoru kojem se pripisuje, i posle toga njegovo proučavanje može da se prekine: on se odbacuje“ (Lihačov D.S. Tekstologija. Deo VII. Proučavanje autorskog teksta. Falsifikati. – SPb., 2001.).
U to da je JV falsifikat nedvosmisleno nas uverava ogroman broj grešaka, protivrečnosti i anahronizama (od grč. ana – obrnuto, chronos – vreme), odnosno pogrešno svrstavanje događaja iz jedne epohe u drugu. Ovo je prosto nezamislivo za svetog apostola Varnavu, levita po poreklu, koji je vaspitan u strogoj judejskoj tradiciji i koji je kasnije postao blagovesnik Hristovog Vaskrsenja. Njega je Crkva pribrojala zboru svetaca kao jednog od 70 apostola. 488. godine, za vreme cara Zenona obretene su njegove svete mošti. Na grudima apostola ležalo je Jevanđelje po Mateju.
Autor falsifikata nedovoljno dobro poznaje istoriju i geografiju Palestine.
1. Glava 3 „Čudesno rođenje Isusa“: „U to vreme je Judejom vladao car Irod po zapovesti ćesara Avgusta, i Pilat je bio namesnik u dane prvosveštenstva Ane i Kajafe“. U ovoj rečenici nalaze se tri faktičke greške. Spasitelj sveta se zaista rodio krajem vladavine cara Iroda, ali je Pilat postao namesnik tek 26. godine posle Hristovog Rođenja. Ana je bio prvosveštenik od 6. do 15. godine posle Hristovog Rođenja, a njegovog zeta Kajafu je na prvosvešteničku dužnost postavio četvrti namesnik Judeje i Samarije Valerije Grat 18. godine, a skinuo ga je 36. godine namesnik Sirije Lucije Vitelije.
2. U 20. glavi čitamo: „I došao je Isus kod mora Galilejskog i sevši u čamac, počeo je da plovi ka Nazaretu; i bila je velika bura na ovom moru, i samo što nije potonuo čamac.“ Nazaret se nije nalazio na morskoj obali, već je lociran na 350-400 metara nadmorske visine na južnom obronku planine Džebel-es-Sih. Kako je mogao apostol Varnava, koji je dugo godina živeo u Palestini to da ne zna? Dalje kazivanje potvrđuje da to nije slučajna greška: „Došavši u Nazaret mornari su ispričali ono što su videli od Isusa.“
3. U JV se kaže da je apostol Jovan jednom u Irodovu kuću dovezao ribu. Ostavili su ga tamo da jede. „Isus upita: „Kako si mogao da jedeš hleb s paganima?“ Ova greška se ponavlja i na drugom mestu JV. Zar je mogao apostol Varnava da pripiše Isusu takve reči kad je opšte poznato da je Irod bio Jevrej, a ne paganin?
Posebnu kategoriju čine greške koje se tiču sveštenih kanonskih tekstova Starog Zaveta. Zapanjuje elementarno nepoznavanje Svetog Pisma. Varnava koji je dobio temeljno religiozno obrazovanje odlično je poznavao sveštene kanonske tekstove. U jevrejskim školama koje su se u Palestini pojavile u I veku pre Hristovog Rođenja insistiralo se na izučavanju Pisma. Učenik je do dvanaeste godine već morao da zna napamet Mojsijevo Petoknjižje.
4. U 5. glavi se kaže: „Osmog dana, po zakonu Božjem uzeli su dete i doneli ga u hram da bi ga obrezali.“ Radi se o svetim roditeljima Isusa. Žena koja je rodila sina morala je da čeka četrdeset dana očišćenja: nijedne svete stvari da se ne dodijeva i u svetinju da ne ide dok se na navrše dani čišćenja njezina (3 Mojs. 12, 4). Odredbe o obrednoj čistoti su se strogo poštovale. Zato nije bilo moguće da Presveta Bogorodica dođe u hram osmog dana. Kod jevanđeliste Luke je precizno napisano: A kada se navršiše dani za očišćenje njihovo po zakonu Mojsejevu (Lk. 2, 22).
5. U prologu autor piše: „Varnava, apostol Isusa Nazarećanina, prozvanog Hristos, svima koji su pod nebom želi mir i utehu“ („Početak Blagovesti o Isusu, prozvanom Hristu…“). U tekstu knjige se uporno negira da je Isus Mesija (glave 42, 82, 97 i dr.). Ovde postoji protivrečnost. Očigledno, autor ne zna da je grčka reč Hristos (Pomazanik) po značenju potpuno istovetna reči Mesija (jevr. Mašiah).
6. U JV čitamo: „I obratio se Isus onome koji ovo piše: „Varnavo, napiši moje Jevanđelje““ (glava 221); „Isus je odgovorio: „Ne ljuti se Varnavo, jer oni koje je Bog izabrao…“ (glava 19). Isus Hristos nije mogao tako da mu se obraća. On se zvao Josija, a ime Varnava (jevr. Barn-Naba) apostoli su mu dali nakon vaznesenja Gospoda našeg Isusa Hrista: A Josija, prozvani od apostola Varnava, što znači: sin utjehe, Levit, rodom sa Kipra, imao je njivu, i prodavši je donese novce i položi pred noge apostolima (Dap. 4, 36-37).
7. Još jedna protivrečnost u falsifikatu koji analiziramo. U glavi 44. je napisano: „Avram prinosi na žrtvu Izmaila.“ A u glavi 99: „Zavoleo je Avram sina svog Isaka više nego Boga i da ne bi dopustio mogućnost idolopoklonstva u Avramovom srcu, Gospod mu je naredio da ubije svog sina, što bi ovaj i učinio da njegov nož nije bio zaustavljen.“
8. U glavi 82. JV: „jubilarna godina, koja se danas slavi svakih sto godina“. Elementarna greška. Oprosna godina da vam je ta pedeseta godina; nemojte sijati, niti žanjite (3 Mojs. 25, 11). Svako ko se vaspitavao na Mojsijevom zakonu to je dobro znao. Apostol Varnava nije mogao da načini takvu grešku.
9. Dve glave (187. i 188.) posvećene su prijateljstvu proroka Ageja i Osije. Još jedna greška. Oni su živeli u različito vreme. Ovakvu netačnost je mogao da dopusti čovek koji nikad nije čitao njihove knjige. Riječ Gospodnja koja dođe Osiji sinu Veirijevu za vremena Ozije, Joatama, Ahaza i Jezekije careva Judinijeh i za vremena Jerovoama sina Joasova cara Izrailjeva (Os. 1, 1). Iz navedenog odlomka je jasno da su carevi koje smo pomenuli vladali upravo u to vreme (na primer, Jezekija: 726-697.). A prorok Agej je proročanstva izgovarao za vreme izgradnje drugog Hrama, 520-515. godine (v.: Ag. 1, 1-2).
10. Tri mladića, koja su se na čudesan način spasila u užarenoj vavilonskoj peći zvali su se Ananija, Azarija i Misail (v.: Dap. 1, 6). U JV je Misail nazvan Mihailom. To su različita imena.
11. U glavi 50. JV je napisano: „Kir je osudio Danila da ga pojedu lavovi.“ U Pismu se kaže da je Danila u rov s lavovima bacio Darije Miđanin (v.: Dan. 6, 16).
12. Sveto Pismo kaže da se u kovčegu za vreme potopa spasilo osam ljudi (v.: 1 Mojs. 7, 13). U JV čitamo: „Nastupio je potop, ceo svet je poginuo bez oproštaja Gospoda, i samo se Noje spasio sa svojih osamdeset troje saputnika“ (glava 115).
13. Gospod je zavet o obrezanju dao Avramu: I reče Bog Avramu: ti pak drži zavjet Moj, ti i sjeme tvoje nakon tebe od koljena do koljena… da se obrezuje između vas sve muškinje (1 Mojs. 17, 9-10). U JV se kaže: „Obrezao je Adam sinove svoje“ (glava 23).
14. U glavi 44 JV: „Kako pak Isak može biti prvenac ako je Izmail bio stariji od njega sedam godina?“ Još jedna faktička greška. Po Knjizi Postanja: A bješe Avramu osamdeset i šest godina kad mu Agara rodi Ismaila (1 Mojs. 16, 16) i a Avramu bješe sto godina kad mu se rodi sin Isak (1 Mojs. 21, 5). 100-86=14 [godina].
15. U JV se kaže: „…da nas kako Gospod ne baci u pučinu, kao Avrama zbog gordosti naše“ (glava 131). Patrijarh Avram nikad nije bio bačen u pučinu.
16. „I rekao je onaj koji ovo piše da je prorok Danilo pričajući istoriju careva i tirana Izrailjskih govorio: „I sjedinio se car Izrailjski s carem Judejskim…“ Dalje cela 160. glava JV sadrži kazivanje o tome kako su carevi Ahav i Josafat pitali proroka Božijeg Miheja za to kako će se završiti pohod protiv Amonićana. Ovoga nema u Knjizi proroka Danila. Kazivanje je uzeto iz Treće knjige Carstva (v.: 27, 1-29).
17. „Evo reči Sazdatelja našeg, koje su rečene ustima Njegovog proroka Joila: „Kao što sam živ Ja, Gospod vaš, ne želim smrti grešnika već želim da se on pokaje“ (glava 165). Ponovo greška. Kod proroka Joila nema ovih reči. Ovo Gospod govori kroz proroka Jezekilja: Reci im: tako bio ja živ, govori Gospod Gospod, nije Mi milo da umre bezbožnik, nego da se vrati bezbožnik sa svoga puta i bude živ; vratite se, vratite se sa zlijeh putova svojih, jer zašto da mrete, dome Izrailjev (Jez. 33, 11).
18. Svako onaj ko je čitao Bibliju zna istoriju grehopada. Praroditeljima je bila data zapovest ispitivanja: samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete (1 Mojs. 3, 3 ). U JV umesto toga nalazimo mitološku priču: „Evo dajem vam svaku hranu da jedete osim jabuka i pšenice. Bojte se da ih okusite jer ćete prestupivši zabranu Moju postati nesrećni, napustićete raj i pretrpećete velike nesreće. Bezumna jarost je obuzela satanu, koji je saznao za to i on se prikrao vratima raja i užasna zmija s nogama kamile i oštrim kandžama je stajala na straži. I rekao joj je neprijatelj: „Daj mi da uđem u raj.“ Zmija mu je odgovorila: „Kako da te pustim kad mi je Gospod naredio da te oteram?“ <…> I reče satana: „Velika si, i zato otvori čeljust svoju i ja ću ući u tvoju utrobu i kad uđeš u raj, prići ćeš onom prahu zemaljskom koji od danas ide po zemlji““ (glava 40). Nije jasno šta će satani, koji je nevidljivi pali duh da se na tako čudan način ušunja u rajsku baštu. Glavno je to što sveti apostol Varnava za kojeg su kanonske sveštene knjige bile bogonadahnute, nije mogao da zameni istinsko kazivanje Knjige Postanja mitologijom.
Spisak grešaka, nepreciznosti, protivrečnosti i anahronizama može se nastaviti, ali to nije neophodno: krajnja nekompetentnost autora falsifikata je očigledna. S naučne tačke gledišta čak je i jedna principijelna greška dovoljna da bi se priznalo da tekst koji se analizira ne pripada apostolu Varnavi, odnosno da je falsifikat.
II Analiza JV uverava da u njemu nema hrišćanskog učenja. Autor je nesumnjivo koristio četiri kanonska Jevanđelja. Lako je uveriti se u to: na nekim mestima se gotovo doslovno koriste svešteni tekstovi. „Autor pseudoapokrifa je svoje delo napisao na osnovu teksta Četvorojevanđelja, nedosledno koristeći citate iz novozavetnog kanona i transformišući ih u pravcu koji mu je bio potreban. Pseudoapokrifskom kazivanju o zemaljskom životu Isusa u celini je svojstvena nelogičnost i nemarnost izlaganja. Autor je u tekst koji predstavlja kompilaciju na osnovu Četvorojevanđelja ubacio sopstvene sižee“ (V.V.Saltanova). Ruka sastavljača je brižljivo izbacila iz JV sve što čini karakterističnu osobenost novozavetne religije. To je „jevanđelje“ bez hrišćanstva. Mi u JV ne nalazimo: učenje o ispostasnim Licima Presvete Trojice (Ocu, Sinu i Svetom Duhu); učenje o bogoovaploćenju (zbog toga je ispušten rodoslov Spasitelja); kazivanje o posvećenju Bogomladenca Gospoda na 40. dan (Sretenje); pominjanje svetog Preteče i Krstitelja Jovana; o krštenju Isusa. Negira se da je Isus Mesija. Ništa se ne govori o spasenju, o ljubavi prema neprijateljima. Nema kazivanja o Tajnoj Večeri i Pričešću. Negira se iskupljujući podvig Spasitelja, Njegova smrt na Krstu i Njegovo vaskrsenje.
III Analiza pokazuje da je „jevanđelje“ koje analiziramo pisao musliman, koji ipak nije fundamentalista, jer ponekad stupa u protivrečnost s Koranom. Osnovni cilj autora je da ubedi čitaoca u to da je samo Muhamed Mesija i da je radi njega stvoren svet (glava 39) da će njegov dolazak u poslednji dan suda celom ljudskom rodu (glava 220). Ali ne prepoznajemo autorovu veru samo po idejama i mislima koje ispunjavaju celo delo. U JV se sreće dosta jasnih veroučiteljskih i obrednih formula koje su se pojavile tek nakon nastanka islama.
1. „Ustajući na noge Adam je ugledao natpis koji je jarko svetleo poput sunca, koji je glasio: „Postoji samo jedan Bog, i Muhamed je poslanik Boga“ (glava 39). Ova formula je poznata pod nazivom šahada (arap. – svedočanstvo).
2. U Knjizi Postanja Avram prinosi Isaka na žrtvu. Međutim, u islamu je biblijski događaj promenjen: umesto Isaka je Izmail. Ovome je posvećen glavni muslimanski praznik kurban-bajram (10. dana meseca zu-l-hidža). U JV postoji posebna, 44. glava „Avram prinosi Izmaila na žrtvu“.
3. Istraživači (posebno V.V.Saltanova) skreću pažnju na to da se u JV sreće „ime Avramovog oca – Azar, koje figurira samo u Koranu“ (6, 74).
4. Tvrdnja da je obećanje o Mesiji dato Izmailu (rodonačelniku Arapa), a ne Isaku (glava 43) iskazana je u potpunom skladu s islamskom interpretacijom i izmenom Starog Zaveta.
5. U skladu s Koranom („nisu ga ubili i nisu ga razapeli, već im se to samo činilo“; 4, 156) autor JV negira raspeće Isusa (glave 215-218). Muslimani tvrde da je neko drugi bio razapet. Autor falsifikata sprovodi misao da je razapet bio Juda-izdajnik. Ova jeretička misao je usmerena protiv soteriologije – najvažnijeg dela hrišćanskog učenja o spasenju.
Ž.Žomije (J.Jomier) je u svom istraživanju nabrojao četrnaest muslimanskih kulturno-religioznih elemenata.
Poslednjih godina ovo falsifikovano delo je postalo argument predstavnika islama u sporu s hrišćanima. To pokazuje koliko je nepravilno njihovo poimanje hrišćanstva. Da bi se ovom delu koje obiluje mnoštvom grubih grešaka dala makar neka težina, iznose se čudne tvrdnje o JV: „ono se smatralo kanonskim u Crkvama Aleksandrije do 325. godine n.e.“ (Predgovor islamskom izdanju JV // M.: Ansar, 2005., str. 11). Ova izjava je lišena logike. Kako do 325. godine, tako i posle nje Aleksandrijska Crkva je svake godine slavila svoj glavni praznik – sveti Vaskrs posvećen Vaskrsenju Isusa Hrista. Pravila koja određuju vreme slavljenja Vaskrsa doneta su u III veku od strane Aleksandrijske Crkve i potvrđena odredbama Prvog Vaseljenskog (325. godina) i Pomesnog Antiohijskog (341. godina) Sabora. U Drevnoj Crkvi je izračunavanje vaskršnjeg dana bilo povereno Aleksandrijskom episkopu zato što su Aleksandrijci koristili najtačniji devetnaestogodišnji ciklus (koji je otkrio starogrčki astronom Meton u V veku pre Hristovog Rođenja), nakon čijeg završetka su puni meseci i mesečeve mene padale u iste dane meseca, kao i prethodni. Ako je Aleksandrijska Crkva smatrala Vaskrs najvećim praznikom, kako je kao kanonski mogla da prihvati tekst u kojem se namerno negiraju krsna smrt i vaskrsenje Isusa Hrista?
Nažalost, ovakve apsurdne tvrdnje su žilave, zato što nalaze pogodno tle. Hrišćane sva sadašnja aktivnost s ovim falsifikovanim tekstom podstiče na to da se sećaju saveta svetih otaca: „Dakle, ne molim vas ja, već ljubav Isusa Hrista – hranite se samo hrišćanskom hranom, a od tuđeg bilja, kakva je jeres, odvraćajte se. U otrov svog učenja jeretici mešaju Isusa Hrista, čime i stiču poverenje: ali oni smrtonosni otrov dodaju u zaslađeno vino. Onaj koji ne zna rado ga prima, i zajedno sa pogubnim zadovoljstvom prima smrt“ („Poslanica svetog Ignjatija Bogonosca Tralijcima“. Gl. VI).
http://www.pravoslavie.ru/answers/6798.htm
sa ruskog prevela: Marina Todić