Otkud toliko mnogo buke oko običnog apokrifa, takozvanog „Jevanđelja po Judi“? Stiče se utisak da neki od Učiteljevog izdajnika žele da naprave „junaka“.
U velikoj borbi između dobra i zla, koja ispunjava svu istoriju čovečanstva nećemo pogrešiti u izboru pozicija ako budemo pažljivo slušali reč Božiju. Dobro i zlo se proveravaju u našem odnosu prema Isusu Hristu – Spasitelju sveta. Koji nije sa Mnom, protiv Mene je; i koji ne sabira sa Mnom, rasipa (Mt. 12, 30). Tako je bilo u godinama zemaljskog života našeg Gospoda, tako će biti do svršetka sveta. Juda Iskariot je napustio Učitelja dobivši novac od onih koji su namislili da Ga ubiju. On je doveo jevrejske starešine, gomilu i rimske vojnike u maslinjak na istoku Jerusalima, gde je Isus bio s učenicima. Moralni smisao postupka je sasvim providan. Sama ova činjenica bi bila dovoljna da se vidi dubina pada bivšeg apostola. Međutim, nemamo samo istinito kazivanje svetih jevanđelista, već i ocenu Jude Iskariota koju je dao Spasitelj: Sin Čovječiji, dakle, ide kao što je pisano za Njega; ali teško onome čovjeku koji izda Sina Čovječijeg: bolje bi mu bilo da se nije rodio taj čovjek (Mt. 26, 24). Ako je sam Isus Hristos, Koji se na Krstu molio za one koji su Ga razapinjali (Oče! oprosti im, jer ne znaju šta čine – Lk. 23, 34) tako rekao može se zamisliti sva težina onoga što je izdajnik učinio. Može se pretpostaviti da je Gospod predvideo da će se naći ljudi koji će pravdati izdaju učenika i čak pokušavati… da stave izdajnika iznad onih koji su do kraja ostali verni Gospodu. Zato Gospod još jednom kaže učenicima: …ne izabrah li Ja vas dvanaestoricu? I jedan od vas je đavo. A govoraše za Judu Simonova Iskariota, jer on namjeravaše da Ga izda, iako bješe jedan od dvanaestorice (Jn. 6, 70-71).
To što je Juda izdao Učitelja s raznih tačaka se analizira u obimnoj literaturi, počevši od svetootačkih tumačenja Jevanđelja, pa sve do savremenih publikacija. Prvo što treba shvatiti u ovom događaju jeste u čemu se zapravo sastojala usluga koju je srebroljubivi učenik učinio prvosveštenicima? U jevanđeljskom kazivanju se o tome govori kratko: Koga ja cjelivam, Onaj je, držite Njega (Mt. 26, 48). Postavlja se pitanje: da li je Juda pomogao da se prepozna Isus Hristos? Pa Spasitelj nije bio vođa tajne zajednice; On je tri i po godine propovedao i činio čuda, između ostalog i u Jerusalimu, u prisustvu narodnih vođa. Oni su Ga po izgledu poznavali isto tako dobro kao i učenik, koji je, poput ostalih, Učitelja znao od početka vremena Njegovog služenja. Hristos nije bio izdat na Tajnoj Večeri, već u vrtu koji je često posećivao. Prvosveštenici, koji su se spremali da Ga uhvate odmah posle Lazarevog vaskrsenja mogli su da pošalju sluge, kojima nije bilo teško da pronađu Propovednika Kojeg je sinedrion mrzeo. Naravno, Juda je bolje od vojnika znao mesto u maslinjaku gde treba tražiti Hrista, i pomogao je da se On brže uhvati. Ali čudi značajna suma koju je dobio za ovu uslugu: pokazalo se da je dovoljna za kupovinu zemlje za groblje.
Neki istraživači su iz navedene teškoće (razlika između plate i realne usluge) pokušali da izađu uz pomoć dosetki da je Juda prvosveštenicima saopštio neke iskaze koji su olakšali osudu Spasitelja. Međutim, ove dosetke imaju proizvoljan karakter. To se ne potvrđuje tekstom svetog Jevanđelja. Rešavanju gore postavljenog pitanja može da pomogne odustajanje od toga da se iznos koji je Juda dobio smatra tačnom platom za uslugu koju je izdajnik učinio prvosveštenicima. Njen iznos nije slučajan: Ako li roba ubode vo ili robinju, da da gospodaru njihovu trideset sikala srebra (2 Mojs. 21, 32). Nije teško videti ovde želju fariseja da ponize Propovednika Kojeg su proganjali odredivši za Njega cenu roba. Međutim, simboličnost plate koja je data izdajniku ne rešava u potpunosti postavljeno pitanje. Pokušaćemo da izađemo iz poteškoće uz pomoć pretpostavke da je prvosveštenicima bilo veoma važno da uhapse Hrista upravo noću kako bi sud obavili pre nego što osvane jutro, dok stanovnici Jerusalima, koji su pozdravljali Učitelja i Čudotvorca radosnim usklicima i koji su pod noge magareta prostirali svoju odeću, još ne saznaju da je On uhvaćen. Za ostvarenje ovog cilja usluga koju je pružio Juda bila je značajna. Ako je ovo objašnjenje tačno, pojavljuje se mogućnost da se donese jedan zaključak: članovi sinedriona su želeli upravo noćni sud, iako je bilo nezakonito da se za dela, koja su predviđala donošenje smrtne presude sudi noću. Treba obratiti pažnju na još jednu okolnost. Juda nije bio na sudu u svojstvu svedoka. Iz Jevanđelja je poznato da su mnogi lažno svedočili, ali njihova svedočanstva nisu bila priznata kao dovoljna. Za zakonito osuđivanje Isusa Hrista Juda, razume se, ništa nije mogao da da, pošto propoved Mesije nije ukinula zakon, već je blagovestila o Carstvu Božijem, za čije sticanje je bilo potrebno ispunjenje zakona. Ne mislite da sam došao da ukinem zakon ili proroke; nisam došao da ukinem nego da ispunim (Mt. 5, 17). Čime objasniti to da izdajnika nije bilo na sudu? Jevanđelje saopštava da se Juda pokajao videvši da je Isus Hristos osuđen i vezan odveden kod Pilata (v.: Mt. 27, 3). Moguće je da se još pre nego što je sinedrion doneo smrtnu presudu u duši otpalog učenika pojavilo žaljenje zbog učinjenog. Treba obratiti pažnju na reči: …tada vidjevši Juda, izdajnik Njegov, da Ga osudiše, raskaja se, i vrati trideset srebrnika prvosveštenicima i starješinama (Mt. 27, 3). Ali, zar onaj ko je tražio nagradu za izdaju nije znao da će Božanski Učitelj biti osuđen, da su jevrejske starešine želele Njegovu smrt? Nesumnjivo da je znao. Navešćemo objašnjenje Judinog ponašanja koje pripada blaženom Teofilaktu. Njegova suština je u sledećem: Juda se dobijajući za izdaju srebrnjake nadao da će Učitelj Koji je činio čuda na natprirodan način izbeći Svoje neprijatelje. A kad je saznao da se to nije desilo i da je Isus Hristos predan na smrt, on je uskliknuo: Sagriješih što izdadoh krv nevinu (Mt. 27, 4). Indirektnu potvrdu ove pretpostavke predstavlja način izdaje. Juda nije želeo da ostane u taboru onih koji su ga iznajmili i pokušao je da svoju izdaju prikrije poljupcem.
Navedena razmišljanja se odnose samo na motive Judinih postupaka. Nezavisno od iznosa realne usluge koju je pružio Hristovim neprijateljima, nezavisno od Judine računice za umirenje savesti koja nije u potpunosti zamrla, u duhovno-moralnom smislu postupak bivšeg učenika jeste najteža izdaja, izuzetan zločin, pad u bezdan. Na to ga je nagovorio đavo. I kao što zločin, koji je počinio Kain, predstavlja vanvremenski simbol svakog zločin protiv bližnjeg u celom ljudskom rodu, tako je i Judin postupak postao simbol svakog odricanja od Gospoda i izdaje zbog koristoljubivosti. Pokazalo se da je Juda učesnik u događajima koji su doveli do iskupljenja čovečanstva, ali ne kao učenik Spasitelja, već kao izdajnik. Moramo odlučno da odbacimo lažnu misao da ga je Gospod predodredio za ovu sudbinu. Srebroljublje koje je pogubilo Judu bilo je njegov lični moralni porok. Učitelj je znao njegovu nameru da Ga izda i žalio je zbog toga: Rekavši ovo Isus se uzbudi duhom, i posvjedoči i reče: Zaista, zaista vam kažem, jedan od vas izdaće Me (Jn. 13, 21). Svetitelj Jovan Zlatoust kaže: „Vidi koliko je Hristos učinio da bi ga privoleo na Svoju stranu i spasio: naučio ga je svakoj mudrosti i delima i rečima, stavio ga je iznad demona [v.: Mt. 10, 1], učino ga je sposobnim da čini mnoga čuda, plašio ga je pretnjom pakla, urazumljivao obećanjima Carstva, stalno je razobličavao njegove tajne pomisli, ali razobličavajući, nije to isticao pred svima, oprao je njegove noge isto kao i ostalim učenicima, učinio ga je učesnikom Svoje večere i trpeze, nije propustio ništa – ni malo, ni veliko; ali je Juda dobrovoljno ostao nepopravljiv“ (Beseda „O Judinoj izdaji“). Po volji Promisla izdaja učenika koji je otpao poslužila je i kao početak iskupljujućih stradanja Spasitelja. Da je Juda našao u sebi snage da se popravi, Gospod bi svejedno ispunio Svoj plan, ali u promenjenim okolnostima. Neverovatno je da bi se jevrejske vođe bez Judine usluge odrekle od zamisli da Spasitelja predaju smrti.
Čovekova smrt pokazuje kako je on živeo. Strašni kraj Jude Iskariota ne ostavlja sumnju u to da su njime zavladala pogibeljne strasti. Svetitelj Jovan Zlatoust govori: „Ti, voljeni, čuvši ovo, ne budi, ipak tužan i ne žalosti se čuvši da je izdat Vladika, tačnije rečeno, i tuguj i plači, ali ne zbog izdatog Isusa, već zbog Jude koji Ga je izdao. U stvari, izdati Isus je spasio Vaseljenu, a Juda koji Ga je izdao pogubio je svoju dušu; izdati Isus sedi s desne strane Oca na nebu, a Juda koji Ga je izdao, sad je u paklu očekujući neumoljivu i večnu kaznu. Evo zašto treba da tuguješ, evo zbog čega treba da plačeš, zato što se i Sam Gospod naš Isus Hristos videvši Judu uzbudio (duhom) i zaplakao je. Videći ga, kaže Jevanđelje: … uzbudi se <…> i reče <…> jedan od vas izdaće Me (Jn. 13, 21). Zašto se uzbudio? [Očigledno] pri pomisli na to da Juda posle tolikih pouka i saveta nije primećivao u kakvu provaliju gura sebe.“ U svoj patristici nema ni najmanjih razilaženja u ocenama Jude-izdajnika. Za sve hrišćane svih vremena ocena Jude Iskariota se određuje svetim Jevanđeljem koje kaže da je đavo ubacio u srce Judi Simonovom Iskariotu želju da izda Učitelja (v.: Jn. 13, 2).
Pesnički genije Dante izdajnika vidi na dnu preispodnje – u najnižem (devetom) krugu pakla:
Tamo gore, pateći najgore od svih, –
Prozbori vođ – Juda je Iskariot;
Unutra mu je glava i pete napolju.
(Pakao. Pesma trideset četvrta).
A.S.Puškin je 1836. godine načinio slobodan prevod „Soneta o Judi“ italijanskog pesnika Frančeska Đanija (1760-1822.):
Kao što se s drveta survao izdajnik-učenik,
Đavo je doleteo, priljubio se uz njegovo lice,
Dunuo je život u njega, vinuo se sa svojim plenom smradnim
I bacio je živi leš u grotlo pakla gladnog…
Tamo su demoni, radujući se i plješćući, na rogove
Primili s kikotom svetskog neprijatelja
I bučno odneli prokletom vladiki,
I satana je, pridigavši se s veseljem na liku
Celivom svojim spalio skroz usta,
Koja su u izdajničkoj noći celivala Hrista.
(Po ugledu na italijanski)
Sredinom XIX veka pojavljuju se prvi, još uvek umereni, pokušaji da se Juda opravda. Tako je E.Renan pisao: „Ne negirajući činjenicu da je Juda iz Keriota pomogao u hapšenju svog Učitelja ipak mislimo da su prokletstva kojima se on obasipa do izvesne mere nepravična.“ Krajem XIX veka pojavljuju se dela specijalno posvećena Judi-izdajniku, u kojima se otvoreno vrši apologija izdajnika. On se postepeno podiže na poseban pijedestal, čak iznad drugih apostola. Dovoljno je navesti samo autore: švedski pisac Tod Herdberg („Juda“), dramaturg Karl Vajzer („Isus), Anatol Frans („Epikurova bašta“, 1894.), Šveđanin Nils Runeberg („Hristos i Juda“). U Rusiji pisci ne zaostaju za svojim zapadnim kolegama: Nikolaj Golovanov (drama „Iskariot“), Sergej Solovjov („Uz legendu o Judi-izdajniku“), Leonid Andrejev („Juda Iskariotski“), Maksimilijan Vološin („Jevanđelje po Judi“) i dr. Uz prividnu raznovrsnost ovih publikacija u stvari sve se vrti oko jedne ne samo lažne, već i svetogrdne misli: „Juda je pogubio svoju dušu radi spasenja sveta.“ Oni najvećeg odstupnika i izdajnika pokušaju da načine dobročiniteljem čovečanstva. Ako obratimo pažnju na reči Gospoda našeg Isusa Hrista, Koji je Judu nazvao đavolom (Isus im odgovori: Ne izabrah li Ja vas dvanaestoricu? I jedan od vas je đavo – Jn. 6, 70), videćemo koga upravo ljudi koji su odstupili od hrišćanstva, a to znači i od Hrista, žele da učine „spasiteljem“. Ljudi koji ne prestaju da budu hrišćani, odnosno oni koji su izdali Hrista otkrivaju svoje moralno srodstvo s Judom. Priroda dobra i zla je u sve vekove ista. Moralna dekadecna pokušava da opravda zlo, pribegavajući sofizmima. Međutim, sama reč Božija nas uči da prepoznajemo staro zlo pod novim maskama. Ima li što za što bi ko rekao vidi: to je novo? Već je bilo za vijekova koji su bili prije nas (Ekl. 1, 10).
Ovu biblijsku istinu potvrđuje nedavno objavljeni gnostički traktat koji je pronađen još početkom 1970-ih godina u regionu egipatskog grada El-Minja. Kodeks se sastoji od šezdeset dva papirusna lista. Tekst koji je u celom svetu izazvao mnoštvo apsolutno nezdravih senzacionalističkih saopštenja nalazi se na stranicama 33-58. 1983. godine dvojica trgovaca manuskriptima (Grk i Egipćanin) ponudila su kodeks Južnom metodičkom centru. U Ženevu, u kojoj je trebalo da se obavi posao, doputovali su koptolog S.Emel i nemački stručnjak za papiruse L.Kenen. Susret se odvijao tajno. Dvojici naučnika je dozvoljeno da se za pola sata, bez fotografisanja, upoznaju s rukopisama. Oni su bili toliko stari da se S.Emel nije čak usudio da ih okreće, već ih je samo pridizao. Prodavci su za četiri manuskripta složena u tri kutije za cipele tražili tri miliona dolara. To je bilo potpuno nedostupno univerzitetskom budžetu. 1990. godine manuskript koji se tada čuvao u bankarskom sefu u Nju-Jorku ponuđen je stručnjaku za papiruse direktoru Kalifornijskog instituta za antiku i hrišćanstvo DŽ.Robinsonu. Posao nije obavljen ni ovog puta. 2000. godine rukopis je otkupila Frida Nusberger-Čakos za 300 hiljada dolara. Po njenom imenu je ovaj papirusni kodeks nazvan „Čakos“. 2001. godine rukopis je kupio privatni švajcarski fond „Maecenas“ („Mecena“). U julu 2005. godine postalo je poznato da se obavlja rad na restauraciji i prevođenju teksta. Naučni rad je predvodio Rodolf Kaser, bivši profesor univerziteta u Ženevi, jedan od vodećih istraživača koptske kulture. Papirus će se sa vremenom vratiti u Egipat i čuvaće se u Koptskom muzeju u Kairu. Takozvano Jevanđelje po Judi napisano je na saidskom dijalektu koptskog jezika. Reč Kopt (od arap. kipt) potekla je od grčke reči Egipat. Zahvaljujući različitim vrstama analize stručnjaci su odredili starost manuskripta – oko 220-340. g. posle Hristovog Rođenja. Koptski jezik, očigledno predstavlja prevod s grčkog jezika. Vreme kad je napisan – II vek. Saopštenje o predstojećoj publikaciji takozvanog Jevanđelja po Judi (JJ) u sredstvama za masovno informisanje je izazvalo mnogo buke, koja je rasla srazmerno približavanju dana publikacije. Svet kao da je bio hipnotisan. U mas-medijima je bilo mnogo površnih i senzacionalističkih tvrdnji i „prognoza“ da ovaj tekst „može da dovede do rehabilitaciji Jude“, „biće pokolebani stubovi Crkve“, „biće nanet udarac hrišćanskoj doktrini“ i mnogo tome sličnog. Kako objasniti činjenicu da u vreme masovnog bezverja, kad je većina ljudi zaražena hladnim skepticizmom toliko ljudi napeto prati vesti? Otkud kod mnogih ljudi takvo živo interesovanje za ličnost Jude Iskariotskog? Nevolja je u tome što je većina ljudi poverovala da je autor teksta koji se pripremao za štampu zaista Juda-izdajnik. Publikacija je pokazala da je u stvari otkriven tekst koji je napisan u sasvim drugo doba. Istorija kulture je dopunjena još jednim apokrifom na novozavetnu temu, kojih danas ima već preko pedeset. U istoriji religiozno-filosofskih ideja pojavio se još jedan drevni izvor, koji potpunije karakteriše jednu od gnostičkih sekti. Ako se setimo senzacionalističkih izjava i uzbuđenja koje je vladalo u vezi s JJ, zasigurno se mogu navesti Horacijeve reči: „Parturiunt montes, nascetur ridiculus mus“ („Tresla se gora, rodio se miš.“)
Za hrišćane sve ovo vreme nije bilo vreme zabrinutog očekivanja. S velikim stepenom verovatnoće moglo se pretpostaviti da se radi o gnostičkom tekstu, o kojem je pisao još sveti mučenik Irinej, episkop Liona (†202.) u delu „Pet knjiga razobličavanja i opovrgavanja lažnog znanja.“ U prvoj knjizi on detaljno govori o gnostičkim jeresima: „Drugi opet kažu da Kain potiče od najviše sile, i Isava… Sodomljane i sve iste takve priznaju za svoje reođake i zato ih je Tvorac proganjao, ali nijedan od njih nije pretrpeo štetu, jer je Premudrost uzela od njih nazad svoju sopstvenost. I to je, uče oni, dobro znao izdajnik Juda i pošto je samo on znao istinu, obavio je tajnu izdaje, i kroz njega je, kažu oni, razrešeno sve zemaljsko i nebesko. Oni takođe izdaju izmišljenu priču takve vrste, nazivajući je Jevanđeljem po Judi“ (1: 31, 1). Sveti Irinej na ovom mestu opisuje jednu od krajnjih sekti siro-haldejskog gnosticizma – sektu, koja je kod svetih otaca poznata pod nazivom „kainiti“. Kao i kod predstavnika drugih gnostičkih sekti, kod kainita je učenje predstavljalo spoj paganskih verovanja s elementima hrišćanstva. Za sve gnostike su zajedničke ideje dualizma, doketizma i trihotomije. Oni su tvrdili da je telo Isusa Hrista bilo prividno, nestvarno (dokeo – činiti se). Ova tvrdnja je direktna posledica njihovog gledanja na materiju kao na zlo. Po njihovom učenju, pneumatičko biće kakvo je bio Hristos nije smelo da stane u neposrednu blizinu zle materije (siro-haldejski gnostičari su čak materiju zamišljali u obliku živog zlog bića). Zemaljski život Hrista gnostičari su tumačili s tačke gledišta svog učenja: trideset godina zemaljskog života Hrista dovode se u vezu s idejama trideset eona. Rečju eoni gnostičari su nazivali bića-posrednike između Božanstva i čoveka. To je jedan od bitnih pojmova njihove teozofije. Kainiti su se isticali izuzetno negativnim odnosom prema sveštenoj starozavetnoj istoriji. Oni nisu samo pozitivno ocenjivali negativna lica iz biblijske istorije, već su pokušavali da ih uzvise, počevši od Kaina, pa sve do razvraćenih stanovnika grada Sodoma. Tertulijan je za njih pisao: „Oni su slavili Kaina zbog sile koja je u njemu postojala. Naprotiv, Avelja je proizvela niža sila. Oni koji su to tvrdili takođe su slavili Judu-izdajnika, pošto je on učinio mnogo dobra ljudskoj rasi… „Juda je,“ kažu oni, „primetivši da se Hristos spremao da se odrekne istine, izdao Hrista kako istina ne bi bila pobeđena.“ Drugi se protive govoreći: „Pošto sile ovog sveta nisu želele da Hristos strada kako na taj način ljudi ne bi dobili spasenje kroz Njegovu smrt, on Ga je izdao radi spasenja ljudi““ (Tertullian. Adv.Omn.Haer. 2//Afanasin J.V. Na početku je bilo…: Antički gnosticizam: Fragmenti i svedočanstva. – SPb., 2002.).
Ne zna se kad su i zašto na samom kraju koptskog rukopisa bile dodate reči Jevanđelje po Judi. Uz reč Jevanđelje čovek se odmah seća knjige koja govori o rođenju Spasitelja sveta, o Njegovom zemaljskom životu, bezgraničnoj ljubavi prema svima, o iskupljujućim stradanjima i vaskrsenju. Jevanđelje je dobra i radosna vest o blaženo-večnom životu u Carstvu Nebeskom. JJ čak po spoljašnjim formalnim svojstvima ne može biti nazvano Jevanđeljem. Pred nama je religiozni traktat koji ima dijalošku formu. U njemu nema događaja, ako se događajima ne smatra poslednjih nekoliko redova na samom kraju teksta. Ove besede, kako se kaže na početku JJ, vodile su se „osam dana pre tri dana, dok još nije bio postradao.“ Sve citate navodim po prevodu Dimitrija Aleksejeva s koptskog jezika. Ovaj prevod se nalazi na nekoliko sajtova. Što se pak tiče sadržaja, nikakve dobre i radosne vesti u ovom tekstu nema: „A Isus je, znajući da on [Juda] misli o drugom, višnjem, rekao: „Odvoji se od njih. Ispričaću ti tajne carstva, jer ti možeš da uđeš u njega, ali ćeš biti vrlo ražalošćen!“; „Jer drugi će biti umesto tebe da bi dvanaest učenika psotali savršeni u svom „bogu“;“ „Evo, Ispričao sam ti tajne carstva i naučio sam te o lutanju zvezda i [dvanaest arhonata (?) … – Ovde i dalje tekst je oštećen. – Red.], koji su nad dvanaest eona.“ „Juda je rekao: „Učitelju, neka se moje seme nikad ne potčinjava arhontima!“ Isus odgovori, reče mu: „Idi <…> tebe <…>, ali ćeš biti vrlo ožalošćen videći carstvo i sav njegov naraštaj.“ Ovakvo žalosno raspoloženje se može objasniti time što je gnosticizam bio religiozna filosofija pobeđenog paganstva. V.V.Bolotov piše: „Kakav je bio sadržaj gnose kao filosofskog sistema? Ocenjujući gnosu s etičke strane možemo je definisati kao filosofiju pesimizma. Ona je rezultat ovozemaljskog iskustva“ (Predavanja iz istorije Drevne Crkve//Zbornik crkveno-istorijskih radova. – M., 2001., t. 2). Po mišljenju A.F.Losjeva, gnosticizam je bio fenomen antičke misli koja je umirala: „Drugo, ne samo vrlo važno, već zaista čudovišno svedočanstvo o pogibelji antičke misli jeste libertinizam koji su propovedali mnogi gnostici (od latinske reči libertas – sloboda). Ovaj libertinizam je propovedao potpunu slobodu morala od bilo kakvih principa, teorija, zabrana, pa čak i bilo kakvih nazora. Smatralo se da ako je zadatak gnostika postizanje znanja, a znanje o stvarima samo uopšte još nije stvar, dakle, onaj ko poseduje znanje slobodan je od potčinjavanja stvarima, a to znači i od potčinjavanja bilo kakvim zabranama, od potčinjavanja bilo kakvim objektivnim odredbama stvarnosti“ (Istorija filosofije – koncept. – M., 1989.)
Objavljeno „JJ“ ne ostavlja nikakve sumnje da ovaj tekst pripada autoru-gnostiku iz sekte kainita. Za dokaz ove tvrdnje nisu potrebni nikakvi specijalni istraživački napori. Sve se nalazi na površini. Čitalac bi uzaludno pokušavao da pronađe u traktatu propoved na gori, priče, koje su zaista duhovni biseri, opis velikih čuda koja je Gospod činio. U ovom tekstu nema reči kao što su: ljubav, blaženstvo i radost, bez kojih se ne može zamisliti propoved Spasitelja. Umesto toga autor Isusu pripisuje za Mesiju neverovatna razmišljanja mitološkog karaktera. Navešću veliki fragment teksta koji analiziramo da bi čiatalac mogao da se uveri: sve je apsolutno tuđe uzvišenom biblijskom učenju, u čijoj tradiciji je Svoje zemaljsko služenje vršio Isus Hristos.
„On je pokazao sedamdeset dva svetila iz naraštaja netruležnog po volji Duha, i sedamdeset dva svetila su pokazala trista šezdeset svetila iz naraštaja netruležnog po volji Duha da bi njihov broj bio – po pet za svakog. I to je njihov Otac. Dvanaest eona dvanaest svetila, i u svakom eonu šest nebesa, da bi postalo sedamdeset dva neba sedemdeset dva svetila. I u svakom od njih ima pet svodova, da bi postalo svega trista šezdeset svodova. Data im je vlast i velika, bezbrojna vojska Angela za proslavljanje i služenje [tekst je oštećen] još devojke duhovne radi proslavljanja i služenja svim eonima, i nebesima, i svodovima. I sve ovo mnoštvo besmrtnih su Otac i sedamdeset dva svetila, koja su s Njim, Samorođena i Njegova sedamdeset dva eona, tj. Onaj, iz Kojeg je izašao prvi čovek i njegove netruležne sile, nazvali „svetom“, odnosno „truležnošću“. A eon, koji je došao s njegovim naraštajem, onaj u kojem je oblak Znanja, a Angeo, koji se zove Il[Ilif(?)] i… eon… Posle toga je rekao… „Neka se pojavi dvanaest Angela, carujući nad bezdanom i paklom.“ I evo, javio se iz oblaka Angeo i iz njegovog lica teče plamen, a njegov lik je oskrnavljen krvlju. On ima ime – Nebro, ono se prevodi „odstupnik“, a drugi ga prevode – „Jaldavaof“. I još je jedan Angeo izašao iz oblaka – Sakla. A Nebro je stvorio šestoricu Angela – i Sakla – za zastupanje, i oni su rodili dvanaest Angela na nebesima, i svaki je uzeo deo na nebesima, i rekli su dvanestorica arhonata i dvanaestorica Agnela: „Neka je svaki od vas… Angel.““
U navedenom odlomku je upotrebljen pojam eon. To je jedan od osnovnih pojmova gnostičke teozofije. Eoni se u JJ se sreću trinaest puta. U potpunoj saglasnosti s gnostičkim učenjem je to da svet (uključujući čoveka) nije stvorio Bog, već su ga stvorili Angeli, JJ saopštava: „Tada je Sklas rekao svojim Angelima: „Stvorimo čoeka po obrazu i po podobiju.“ Oni su stvorili Adama i njegovu ženu Evu, koju u oblaku zovu Zoja.“ Ko je Zoja? U gnostičkoj literaturi Zoja je jedan od eona, par Logosa. U drugom dijalogu se kaže: „Juda Mu je odgovorio: „Znam ko si i odakle si došao. Došao si iz besmrtne oblasti Barbelo.“ Kod gnostika je Barbelo jedan od glavnih ženskih eona, majka svega život, ona obitava s Ocem vaseljene i sa Hristom na osmom nebu. Barbelo se sreće u nizu gnostičkih traktata. U Jovanovom apokrifu čitamo: „…Ovo je Pronoja, odnosno Barbelo: misao, i predviđanje, i nepokolebljivost, i večni život, i istina. Ova petorica eona androgenih, odnosno desetorica eona, odnosno Otac. I on je pogledao Barbelo čistom svetlošću, koja okružuje nevidljivi Duh, i njegovim bleskom, i ona je poletela od njega. I on je rodio iskru svetlosti svetlošću blažene slike. Ali ovo nije bilo jednako njegovoj veličini.“ Barbelo se takođe sreće u traktatu „Zostrian“, koji je nađen u Nag Hamadi. Tamo je Barbelo jedan od četiri eona: Barbelo, Kaliptos, Protofanes i Autogenes.
A kakve skrivene tajne otkriva „Isus“ gnostičkog Judinog traktata? „Reče Isus: „Zaista vam kažem: zvezde se savršavaju nad svima njima, i kad Sakla završi svoje vreme, koje je određeno za njega, doći će nova zvezda i naraštaj i oni će završiti ono što je rečeno. Tada će bludničiti u ime Moje i ubijaće svoju decu, i oni… i… Mog imena… i on će biti… tvoja zvezda nad trinaestim eonom.“ I posle toga je Isus počeo da se smeje. Rekao je Juda: „Učitelji, …“. Odgovorio je Isus i rekao: „Ne smejem se vama, već zabludi zvezda jer su ovih šest zvezda u zabludi s ovih pet ratova i sve će one propasti sa svojom tvorevinom.“ Nema potrebe za umnožavanjem citata. JJ je od početka do kraja čisto gnostički traktat. On nema nikakve veze ni s istorijskim Isusom, ni s realnim događajima iz jevanđeljske istorije. Ne treba dokazivati ni to da Juda Iskariotski nikad nije pisao ništa slično. Misli, termini i imena kojima tekst obiluje, počeli su da se pojavljuju u drugo vreme, kad Jude već odavno nije bilo među živima. A i da li je moglo da se zamisli da Jevrejin, vaspitan na zakonu i prorocima, umesto imena i pojmova uzetih iz sveštenih biblijskih knjiga koristi reči: arhont, eon, Nebro, Jaldavaof, Amrafof, Galila, Jobil, Sakla, Barbelo, Zoja, Adamas? Obično naučnici falsifikaciju teksta određuju po anahrnoizmima, odnosno po prisustvu u tekstu realija koje se odnose na drugu epohu. U JJ ih ne treba tražiti: ceo tekst pripada drugom vremenu. Celo ovo delo predstavlja potpuni anahronizam. Ovaj traktat je po idejama, jeziku i duhu apsolutno tuđ biblijskoj tradiciji.
Čitava senzacionalna buka oko gnostičkog teksta pokazuje duhovnu bolest našeg vremena. No vjeran je Gospod; On će vas utvrditi i sačuvati od lukavoga (2 Sol. 3, 3)