Откуд толико много буке око обичног апокрифа, такозваног „Јеванђеља по Јуди“? Стиче се утисак да неки од Учитељевог издајника желе да направе „јунака“.
У великој борби између добра и зла, која испуњава сву историју човечанства нећемо погрешити у избору позиција ако будемо пажљиво слушали реч Божију. Добро и зло се проверавају у нашем односу према Исусу Христу – Спаситељу света. Који није са Мном, против Мене је; и који не сабира са Мном, расипа (Мт. 12, 30). Тако је било у годинама земаљског живота нашег Господа, тако ће бити до свршетка света. Јуда Искариот је напустио Учитеља добивши новац од оних који су намислили да Га убију. Он је довео јеврејске старешине, гомилу и римске војнике у маслињак на истоку Јерусалима, где је Исус био с ученицима. Морални смисао поступка је сасвим провидан. Сама ова чињеница би била довољна да се види дубина пада бившег апостола. Међутим, немамо само истинито казивање светих јеванђелиста, већ и оцену Јуде Искариота коју је дао Спаситељ: Син Човјечији, дакле, иде као што је писано за Њега; али тешко ономе човјеку који изда Сина Човјечијег: боље би му било да се није родио тај човјек (Мт. 26, 24). Ако је сам Исус Христос, Који се на Крсту молио за оне који су Га разапињали (Оче! опрости им, јер не знају шта чине – Лк. 23, 34) тако рекао може се замислити сва тежина онога што је издајник учинио. Може се претпоставити да је Господ предвидео да ће се наћи људи који ће правдати издају ученика и чак покушавати… да ставе издајника изнад оних који су до краја остали верни Господу. Зато Господ још једном каже ученицима: …не изабрах ли Ја вас дванаесторицу? И један од вас је ђаво. А говораше за Јуду Симонова Искариота, јер он намјераваше да Га изда, иако бјеше један од дванаесторице (Јн. 6, 70-71).
То што је Јуда издао Учитеља с разних тачака се анализира у обимној литератури, почевши од светоотачких тумачења Јеванђеља, па све до савремених публикација. Прво што треба схватити у овом догађају јесте у чему се заправо састојала услуга коју је среброљубиви ученик учинио првосвештеницима? У јеванђељском казивању се о томе говори кратко: Кога ја цјеливам, Онај је, држите Њега (Мт. 26, 48). Поставља се питање: да ли је Јуда помогао да се препозна Исус Христос? Па Спаситељ није био вођа тајне заједнице; Он је три и по године проповедао и чинио чуда, између осталог и у Јерусалиму, у присуству народних вођа. Они су Га по изгледу познавали исто тако добро као и ученик, који је, попут осталих, Учитеља знао од почетка времена Његовог служења. Христос није био издат на Тајној Вечери, већ у врту који је често посећивао. Првосвештеници, који су се спремали да Га ухвате одмах после Лазаревог васкрсења могли су да пошаљу слуге, којима није било тешко да пронађу Проповедника Којег је синедрион мрзео. Наравно, Јуда је боље од војника знао место у маслињаку где треба тражити Христа, и помогао је да се Он брже ухвати. Али чуди значајна сума коју је добио за ову услугу: показало се да је довољна за куповину земље за гробље.
Неки истраживачи су из наведене тешкоће (разлика између плате и реалне услуге) покушали да изађу уз помоћ досетки да је Јуда првосвештеницима саопштио неке исказе који су олакшали осуду Спаситеља. Међутим, ове досетке имају произвољан карактер. То се не потврђује текстом светог Јеванђеља. Решавању горе постављеног питања може да помогне одустајање од тога да се износ који је Јуда добио сматра тачном платом за услугу коју је издајник учинио првосвештеницима. Њен износ није случајан: Ако ли роба убоде во или робињу, да да господару њихову тридесет сикала сребра (2 Мојс. 21, 32). Није тешко видети овде жељу фарисеја да понизе Проповедника Којег су прогањали одредивши за Њега цену роба. Међутим, симболичност плате која је дата издајнику не решава у потпуности постављено питање. Покушаћемо да изађемо из потешкоће уз помоћ претпоставке да је првосвештеницима било веома важно да ухапсе Христа управо ноћу како би суд обавили пре него што осване јутро, док становници Јерусалима, који су поздрављали Учитеља и Чудотворца радосним усклицима и који су под ноге магарета простирали своју одећу, још не сазнају да је Он ухваћен. За остварење овог циља услуга коју је пружио Јуда била је значајна. Ако је ово објашњење тачно, појављује се могућност да се донесе један закључак: чланови синедриона су желели управо ноћни суд, иако је било незаконито да се за дела, која су предвиђала доношење смртне пресуде суди ноћу. Треба обратити пажњу на још једну околност. Јуда није био на суду у својству сведока. Из Јеванђеља је познато да су многи лажно сведочили, али њихова сведочанства нису била призната као довољна. За законито осуђивање Исуса Христа Јуда, разуме се, ништа није могао да да, пошто проповед Месије није укинула закон, већ је благовестила о Царству Божијем, за чије стицање је било потребно испуњење закона. Не мислите да сам дошао да укинем закон или пророке; нисам дошао да укинем него да испуним (Мт. 5, 17). Чиме објаснити то да издајника није било на суду? Јеванђеље саопштава да се Јуда покајао видевши да је Исус Христос осуђен и везан одведен код Пилата (в.: Мт. 27, 3). Могуће је да се још пре него што је синедрион донео смртну пресуду у души отпалог ученика појавило жаљење због учињеног. Треба обратити пажњу на речи: …тада видјевши Јуда, издајник Његов, да Га осудише, раскаја се, и врати тридесет сребрника првосвештеницима и старјешинама (Мт. 27, 3). Али, зар онај ко је тражио награду за издају није знао да ће Божански Учитељ бити осуђен, да су јеврејске старешине желеле Његову смрт? Несумњиво да је знао. Навешћемо објашњење Јудиног понашања које припада блаженом Теофилакту. Његова суштина је у следећем: Јуда се добијајући за издају сребрњаке надао да ће Учитељ Који је чинио чуда на натприродан начин избећи Своје непријатеље. А кад је сазнао да се то није десило и да је Исус Христос предан на смрт, он је ускликнуо: Сагријеших што издадох крв невину (Мт. 27, 4). Индиректну потврду ове претпоставке представља начин издаје. Јуда није желео да остане у табору оних који су га изнајмили и покушао је да своју издају прикрије пољупцем.
Наведена размишљања се односе само на мотиве Јудиних поступака. Независно од износа реалне услуге коју је пружио Христовим непријатељима, независно од Јудине рачунице за умирење савести која није у потпуности замрла, у духовно-моралном смислу поступак бившег ученика јесте најтежа издаја, изузетан злочин, пад у бездан. На то га је наговорио ђаво. И као што злочин, који је починио Каин, представља ванвременски симбол сваког злочин против ближњег у целом људском роду, тако је и Јудин поступак постао симбол сваког одрицања од Господа и издаје због користољубивости. Показало се да је Јуда учесник у догађајима који су довели до искупљења човечанства, али не као ученик Спаситеља, већ као издајник. Морамо одлучно да одбацимо лажну мисао да га је Господ предодредио за ову судбину. Среброљубље које је погубило Јуду било је његов лични морални порок. Учитељ је знао његову намеру да Га изда и жалио је због тога: Рекавши ово Исус се узбуди духом, и посвједочи и рече: Заиста, заиста вам кажем, један од вас издаће Ме (Јн. 13, 21). Светитељ Јован Златоуст каже: „Види колико је Христос учинио да би га приволео на Своју страну и спасио: научио га је свакој мудрости и делима и речима, ставио га је изнад демона [в.: Мт. 10, 1], учино га је способним да чини многа чуда, плашио га је претњом пакла, уразумљивао обећањима Царства, стално је разобличавао његове тајне помисли, али разобличавајући, није то истицао пред свима, опрао је његове ноге исто као и осталим ученицима, учинио га је учесником Своје вечере и трпезе, није пропустио ништа – ни мало, ни велико; али је Јуда добровољно остао непоправљив“ (Беседа „О Јудиној издаји“). По вољи Промисла издаја ученика који је отпао послужила је и као почетак искупљујућих страдања Спаситеља. Да је Јуда нашао у себи снаге да се поправи, Господ би свеједно испунио Свој план, али у промењеним околностима. Невероватно је да би се јеврејске вође без Јудине услуге одрекле од замисли да Спаситеља предају смрти.
Човекова смрт показује како је он живео. Страшни крај Јуде Искариота не оставља сумњу у то да су њиме завладала погибељне страсти. Светитељ Јован Златоуст говори: „Ти, вољени, чувши ово, не буди, ипак тужан и не жалости се чувши да је издат Владика, тачније речено, и тугуј и плачи, али не због издатог Исуса, већ због Јуде који Га је издао. У ствари, издати Исус је спасио Васељену, а Јуда који Га је издао погубио је своју душу; издати Исус седи с десне стране Оца на небу, а Јуда који Га је издао, сад је у паклу очекујући неумољиву и вечну казну. Ево зашто треба да тугујеш, ево због чега треба да плачеш, зато што се и Сам Господ наш Исус Христос видевши Јуду узбудио (духом) и заплакао је. Видећи га, каже Јеванђеље: … узбуди се <…> и рече <…> један од вас издаће Ме (Јн. 13, 21). Зашто се узбудио? [Очигледно] при помисли на то да Јуда после толиких поука и савета није примећивао у какву провалију гура себе.“ У свој патристици нема ни најмањих разилажења у оценама Јуде-издајника. За све хришћане свих времена оцена Јуде Искариота се одређује светим Јеванђељем које каже да је ђаво убацио у срце Јуди Симоновом Искариоту жељу да изда Учитеља (в.: Јн. 13, 2).
Песнички геније Данте издајника види на дну преисподње – у најнижем (деветом) кругу пакла:
Тамо горе, патећи најгоре од свих, –
Прозбори вођ – Јуда је Искариот;
Унутра му је глава и пете напољу.
(Пакао. Песма тридесет четврта).
А.С.Пушкин је 1836. године начинио слободан превод „Сонета о Јуди“ италијанског песника Франческа Ђанија (1760-1822.):
Као што се с дрвета сурвао издајник-ученик,
Ђаво је долетео, приљубио се уз његово лице,
Дунуо је живот у њега, винуо се са својим пленом смрадним
И бацио је живи леш у гротло пакла гладног…
Тамо су демони, радујући се и пљешћући, на рогове
Примили с кикотом светског непријатеља
И бучно однели проклетом владики,
И сатана је, придигавши се с весељем на лику
Целивом својим спалио скроз уста,
Која су у издајничкој ноћи целивала Христа.
(По угледу на италијански)
Средином XIX века појављују се први, још увек умерени, покушаји да се Јуда оправда. Тако је Е.Ренан писао: „Не негирајући чињеницу да је Јуда из Кериота помогао у хапшењу свог Учитеља ипак мислимо да су проклетства којима се он обасипа до извесне мере неправична.“ Крајем XIX века појављују се дела специјално посвећена Јуди-издајнику, у којима се отворено врши апологија издајника. Он се постепено подиже на посебан пиједестал, чак изнад других апостола. Довољно је навести само ауторе: шведски писац Тод Хердберг („Јуда“), драматург Карл Вајзер („Исус), Анатол Франс („Епикурова башта“, 1894.), Швеђанин Нилс Рунеберг („Христос и Јуда“). У Русији писци не заостају за својим западним колегама: Николај Голованов (драма „Искариот“), Сергеј Соловјов („Уз легенду о Јуди-издајнику“), Леонид Андрејев („Јуда Искариотски“), Максимилијан Волошин („Јеванђеље по Јуди“) и др. Уз привидну разноврсност ових публикација у ствари све се врти око једне не само лажне, већ и светогрдне мисли: „Јуда је погубио своју душу ради спасења света.“ Они највећег одступника и издајника покушају да начине доброчинитељем човечанства. Ако обратимо пажњу на речи Господа нашег Исуса Христа, Који је Јуду назвао ђаволом (Исус им одговори: Не изабрах ли Ја вас дванаесторицу? И један од вас је ђаво – Јн. 6, 70), видећемо кога управо људи који су одступили од хришћанства, а то значи и од Христа, желе да учине „спаситељем“. Људи који не престају да буду хришћани, односно они који су издали Христа откривају своје морално сродство с Јудом. Природа добра и зла је у све векове иста. Морална декадецна покушава да оправда зло, прибегавајући софизмима. Међутим, сама реч Божија нас учи да препознајемо старо зло под новим маскама. Има ли што за што би ко рекао види: то је ново? Већ је било за вијекова који су били прије нас (Екл. 1, 10).
Ову библијску истину потврђује недавно објављени гностички трактат који је пронађен још почетком 1970-их година у региону египатског града Ел-Миња. Кодекс се састоји од шездесет два папирусна листа. Текст који је у целом свету изазвао мноштво апсолутно нездравих сензационалистичких саопштења налази се на страницама 33-58. 1983. године двојица трговаца манускриптима (Грк и Египћанин) понудила су кодекс Јужном методичком центру. У Женеву, у којој је требало да се обави посао, допутовали су коптолог С.Емел и немачки стручњак за папирусе Л.Кенен. Сусрет се одвијао тајно. Двојици научника је дозвољено да се за пола сата, без фотографисања, упознају с рукописама. Они су били толико стари да се С.Емел није чак усудио да их окреће, већ их је само придизао. Продавци су за четири манускрипта сложена у три кутије за ципеле тражили три милиона долара. То је било потпуно недоступно универзитетском буџету. 1990. године манускрипт који се тада чувао у банкарском сефу у Њу-Јорку понуђен је стручњаку за папирусе директору Калифорнијског института за антику и хришћанство Џ.Робинсону. Посао није обављен ни овог пута. 2000. године рукопис је откупила Фрида Нусбергер-Чакос за 300 хиљада долара. По њеном имену је овај папирусни кодекс назван „Чакос“. 2001. године рукопис је купио приватни швајцарски фонд „Maecenas“ („Мецена“). У јулу 2005. године постало је познато да се обавља рад на рестаурацији и превођењу текста. Научни рад је предводио Родолф Касер, бивши професор универзитета у Женеви, један од водећих истраживача коптске културе. Папирус ће се са временом вратити у Египат и чуваће се у Коптском музеју у Каиру. Такозвано Јеванђеље по Јуди написано је на саидском дијалекту коптског језика. Реч Копт (од арап. кипт) потекла је од грчке речи Египат. Захваљујући различитим врстама анализе стручњаци су одредили старост манускрипта – око 220-340. г. после Христовог Рођења. Коптски језик, очигледно представља превод с грчког језика. Време кад је написан – II век. Саопштење о предстојећој публикацији такозваног Јеванђеља по Јуди (ЈЈ) у средствама за масовно информисање је изазвало много буке, која је расла сразмерно приближавању дана публикације. Свет као да је био хипнотисан. У мас-медијима је било много површних и сензационалистичких тврдњи и „прогноза“ да овај текст „може да доведе до рехабилитацији Јуде“, „биће поколебани стубови Цркве“, „биће нанет ударац хришћанској доктрини“ и много томе сличног. Како објаснити чињеницу да у време масовног безверја, кад је већина људи заражена хладним скептицизмом толико људи напето прати вести? Откуд код многих људи такво живо интересовање за личност Јуде Искариотског? Невоља је у томе што је већина људи поверовала да је аутор текста који се припремао за штампу заиста Јуда-издајник. Публикација је показала да је у ствари откривен текст који је написан у сасвим друго доба. Историја културе је допуњена још једним апокрифом на новозаветну тему, којих данас има већ преко педесет. У историји религиозно-философских идеја појавио се још један древни извор, који потпуније карактерише једну од гностичких секти. Ако се сетимо сензационалистичких изјава и узбуђења које је владало у вези с ЈЈ, засигурно се могу навести Хорацијеве речи: „Parturiunt montes, nascetur ridiculus mus“ („Тресла се гора, родио се миш.“)
За хришћане све ово време није било време забринутог очекивања. С великим степеном вероватноће могло се претпоставити да се ради о гностичком тексту, о којем је писао још свети мученик Иринеј, епископ Лиона (†202.) у делу „Пет књига разобличавања и оповргавања лажног знања.“ У првој књизи он детаљно говори о гностичким јересима: „Други опет кажу да Каин потиче од највише силе, и Исава… Содомљане и све исте такве признају за своје реођаке и зато их је Творац прогањао, али ниједан од њих није претрпео штету, јер је Премудрост узела од њих назад своју сопственост. И то је, уче они, добро знао издајник Јуда и пошто је само он знао истину, обавио је тајну издаје, и кроз њега је, кажу они, разрешено све земаљско и небеско. Они такође издају измишљену причу такве врсте, називајући је Јеванђељем по Јуди“ (1: 31, 1). Свети Иринеј на овом месту описује једну од крајњих секти сиро-халдејског гностицизма – секту, која је код светих отаца позната под називом „каинити“. Као и код представника других гностичких секти, код каинита је учење представљало спој паганских веровања с елементима хришћанства. За све гностике су заједничке идеје дуализма, докетизма и трихотомије. Они су тврдили да је тело Исуса Христа било привидно, нестварно (dokeo – чинити се). Ова тврдња је директна последица њиховог гледања на материју као на зло. По њиховом учењу, пнеуматичко биће какво је био Христос није смело да стане у непосредну близину зле материје (сиро-халдејски гностичари су чак материју замишљали у облику живог злог бића). Земаљски живот Христа гностичари су тумачили с тачке гледишта свог учења: тридесет година земаљског живота Христа доводе се у везу с идејама тридесет еона. Речју еони гностичари су називали бића-посреднике између Божанства и човека. То је један од битних појмова њихове теозофије. Каинити су се истицали изузетно негативним односом према свештеној старозаветној историји. Они нису само позитивно оцењивали негативна лица из библијске историје, већ су покушавали да их узвисе, почевши од Каина, па све до развраћених становника града Содома. Тертулијан је за њих писао: „Они су славили Каина због силе која је у њему постојала. Напротив, Авеља је произвела нижа сила. Они који су то тврдили такође су славили Јуду-издајника, пошто је он учинио много добра људској раси… „Јуда је,“ кажу они, „приметивши да се Христос спремао да се одрекне истине, издао Христа како истина не би била побеђена.“ Други се противе говорећи: „Пошто силе овог света нису желеле да Христос страда како на тај начин људи не би добили спасење кроз Његову смрт, он Га је издао ради спасења људи““ (Tertullian. Adv.Omn.Haer. 2//Афанасин Ј.В. На почетку је било…: Антички гностицизам: Фрагменти и сведочанства. – СПб., 2002.).
Не зна се кад су и зашто на самом крају коптског рукописа биле додате речи Јеванђеље по Јуди. Уз реч Јеванђеље човек се одмах сећа књиге која говори о рођењу Спаситеља света, о Његовом земаљском животу, безграничној љубави према свима, о искупљујућим страдањима и васкрсењу. Јеванђеље је добра и радосна вест о блажено-вечном животу у Царству Небеском. ЈЈ чак по спољашњим формалним својствима не може бити названо Јеванђељем. Пред нама је религиозни трактат који има дијалошку форму. У њему нема догађаја, ако се догађајима не сматра последњих неколико редова на самом крају текста. Ове беседе, како се каже на почетку ЈЈ, водиле су се „осам дана пре три дана, док још није био пострадао.“ Све цитате наводим по преводу Димитрија Алексејева с коптског језика. Овај превод се налази на неколико сајтова. Што се пак тиче садржаја, никакве добре и радосне вести у овом тексту нема: „А Исус је, знајући да он [Јуда] мисли о другом, вишњем, рекао: „Одвоји се од њих. Испричаћу ти тајне царства, јер ти можеш да уђеш у њега, али ћеш бити врло ражалошћен!“; „Јер други ће бити уместо тебе да би дванаест ученика псотали савршени у свом „богу“;“ „Ево, Испричао сам ти тајне царства и научио сам те о лутању звезда и [дванаест архоната (?) … – Овде и даље текст је оштећен. – Ред.], који су над дванаест еона.“ „Јуда је рекао: „Учитељу, нека се моје семе никад не потчињава архонтима!“ Исус одговори, рече му: „Иди <…> тебе <…>, али ћеш бити врло ожалошћен видећи царство и сав његов нараштај.“ Овакво жалосно расположење се може објаснити тиме што је гностицизам био религиозна философија побеђеног паганства. В.В.Болотов пише: „Какав је био садржај гносе као философског система? Оцењујући гносу с етичке стране можемо је дефинисати као философију песимизма. Она је резултат овоземаљског искуства“ (Предавања из историје Древне Цркве//Зборник црквено-историјских радова. – М., 2001., т. 2). По мишљењу А.Ф.Лосјева, гностицизам је био феномен античке мисли која је умирала: „Друго, не само врло важно, већ заиста чудовишно сведочанство о погибељи античке мисли јесте либертинизам који су проповедали многи гностици (од латинске речи libertas – слобода). Овај либертинизам је проповедао потпуну слободу морала од било каквих принципа, теорија, забрана, па чак и било каквих назора. Сматрало се да ако је задатак гностика постизање знања, а знање о стварима само уопште још није ствар, дакле, онај ко поседује знање слободан је од потчињавања стварима, а то значи и од потчињавања било каквим забранама, од потчињавања било каквим објективним одредбама стварности“ (Историја философије – концепт. – М., 1989.)
Објављено „ЈЈ“ не оставља никакве сумње да овај текст припада аутору-гностику из секте каинита. За доказ ове тврдње нису потребни никакви специјални истраживачки напори. Све се налази на површини. Читалац би узалудно покушавао да пронађе у трактату проповед на гори, приче, које су заиста духовни бисери, опис великих чуда која је Господ чинио. У овом тексту нема речи као што су: љубав, блаженство и радост, без којих се не може замислити проповед Спаситеља. Уместо тога аутор Исусу приписује за Месију невероватна размишљања митолошког карактера. Навешћу велики фрагмент текста који анализирамо да би чиаталац могао да се увери: све је апсолутно туђе узвишеном библијском учењу, у чијој традицији је Своје земаљско служење вршио Исус Христос.
„Он је показао седамдесет два светила из нараштаја нетрулежног по вољи Духа, и седамдесет два светила су показала триста шездесет светила из нараштаја нетрулежног по вољи Духа да би њихов број био – по пет за сваког. И то је њихов Отац. Дванаест еона дванаест светила, и у сваком еону шест небеса, да би постало седамдесет два неба седемдесет два светила. И у сваком од њих има пет сводова, да би постало свега триста шездесет сводова. Дата им је власт и велика, безбројна војска Ангела за прослављање и служење [текст је оштећен] још девојке духовне ради прослављања и служења свим еонима, и небесима, и сводовима. И све ово мноштво бесмртних су Отац и седамдесет два светила, која су с Њим, Саморођена и Његова седамдесет два еона, тј. Онај, из Којег је изашао први човек и његове нетрулежне силе, назвали „светом“, односно „трулежношћу“. А еон, који је дошао с његовим нараштајем, онај у којем је облак Знања, а Ангео, који се зове Ил[Илиф(?)] и… еон… После тога је рекао… „Нека се појави дванаест Ангела, царујући над безданом и паклом.“ И ево, јавио се из облака Ангео и из његовог лица тече пламен, а његов лик је оскрнављен крвљу. Он има име – Небро, оно се преводи „одступник“, а други га преводе – „Јалдаваоф“. И још је један Ангео изашао из облака – Сакла. А Небро је створио шесторицу Ангела – и Сакла – за заступање, и они су родили дванаест Ангела на небесима, и сваки је узео део на небесима, и рекли су дванесторица архоната и дванаесторица Агнела: „Нека је сваки од вас… Ангел.““
У наведеном одломку је употребљен појам еон. То је један од основних појмова гностичке теозофије. Еони се у ЈЈ се срећу тринаест пута. У потпуној сагласности с гностичким учењем је то да свет (укључујући човека) није створио Бог, већ су га створили Ангели, ЈЈ саопштава: „Тада је Склас рекао својим Ангелима: „Створимо чоека по образу и по подобију.“ Они су створили Адама и његову жену Еву, коју у облаку зову Зоја.“ Ко је Зоја? У гностичкој литератури Зоја је један од еона, пар Логоса. У другом дијалогу се каже: „Јуда Му је одговорио: „Знам ко си и одакле си дошао. Дошао си из бесмртне области Барбело.“ Код гностика је Барбело један од главних женских еона, мајка свега живот, она обитава с Оцем васељене и са Христом на осмом небу. Барбело се среће у низу гностичких трактата. У Јовановом апокрифу читамо: „…Ово је Проноја, односно Барбело: мисао, и предвиђање, и непоколебљивост, и вечни живот, и истина. Ова петорица еона андрогених, односно десеторица еона, односно Отац. И он је погледао Барбело чистом светлошћу, која окружује невидљиви Дух, и његовим блеском, и она је полетела од њега. И он је родио искру светлости светлошћу блажене слике. Али ово није било једнако његовој величини.“ Барбело се такође среће у трактату „Зостриан“, који је нађен у Наг Хамади. Тамо је Барбело један од четири еона: Барбело, Калиптос, Протофанес и Аутогенес.
А какве скривене тајне открива „Исус“ гностичког Јудиног трактата? „Рече Исус: „Заиста вам кажем: звезде се савршавају над свима њима, и кад Сакла заврши своје време, које је одређено за њега, доћи ће нова звезда и нараштај и они ће завршити оно што је речено. Тада ће блудничити у име Моје и убијаће своју децу, и они… и… Мог имена… и он ће бити… твоја звезда над тринаестим еоном.“ И после тога је Исус почео да се смеје. Рекао је Јуда: „Учитељи, …“. Одговорио је Исус и рекао: „Не смејем се вама, већ заблуди звезда јер су ових шест звезда у заблуди с ових пет ратова и све ће оне пропасти са својом творевином.“ Нема потребе за умножавањем цитата. ЈЈ је од почетка до краја чисто гностички трактат. Он нема никакве везе ни с историјским Исусом, ни с реалним догађајима из јеванђељске историје. Не треба доказивати ни то да Јуда Искариотски никад није писао ништа слично. Мисли, термини и имена којима текст обилује, почели су да се појављују у друго време, кад Јуде већ одавно није било међу живима. А и да ли је могло да се замисли да Јеврејин, васпитан на закону и пророцима, уместо имена и појмова узетих из свештених библијских књига користи речи: архонт, еон, Небро, Јалдаваоф, Амрафоф, Галила, Јобил, Сакла, Барбело, Зоја, Адамас? Обично научници фалсификацију текста одређују по анахрноизмима, односно по присуству у тексту реалија које се односе на другу епоху. У ЈЈ их не треба тражити: цео текст припада другом времену. Цело ово дело представља потпуни анахронизам. Овај трактат је по идејама, језику и духу апсолутно туђ библијској традицији.
Читава сензационална бука око гностичког текста показује духовну болест нашег времена. Но вјеран је Господ; Он ће вас утврдити и сачувати од лукавога (2 Сол. 3, 3)