НАСЛОВНА » НЕОПАГАНИЗАМ » Неопаганизам (транскрипт радио емисије из серијала ‘Апологет’ на радију Радоњеж) – Свештеник Георгије Максимов

Неопаганизам (транскрипт радио емисије из серијала ‘Апологет’ на радију Радоњеж) – Свештеник Георгије Максимов

Главни мото неопаганизма. Проблем у формирању целовитог система у неопаганизму. Фактор који уједињује све неопаганске групе. Хришћански одговор на неопаганску тврдњу да хришћанство од људи прави слабиће, а незнабоштво их чини моћним.

Неопаганизам представља пројекат за разарање наше земље. Шта се може уочити у овом покушају? У питању је занос повратка религији предака, ови људи говоре да су тобож сви наши проблеми почели од тренутка прихватања хришћанства, да је пре доласка хришћанства код нас тобож постојала велика цивилизација Руса, Словена, незнабожачка цивилизација. Говоре: ‘Неопходно је да се вратимо религији предака’, мислећи притом на незнабоштво.

Међутим, управо нам је о словенском незнабоштву познато врло мало, његове традиције се нису очувале, то јест, учење које се преноси из покољења у покољења. Сачували се само у појединим одломцима и причама нека помињања имена богова, нека помињања обичаја и ритуала древних Словена. И то је све. Целовити систем се из овога не може изградити.

Међутим, незнабошци и не покушавају тако нешто, они стварају свој сопствени систем, своје сопствено религиозно учење за које објављују да је у питању тобож наша исконска вера. Осим покушаја реконструкције несталих и умрлих словенских веровања, све незнабошце уједињује и негативан однос према Православљу. Они воле да говоре да незнабоштво учи човека да буде снажан, док је хришћанство са својим ‘окрени и други образ’ религија слабића и зато Руси треба да се врате незнабоштву да би постали моћни.

У питању је прилично забаван аргумент ако се узме у обзир да је традиционално незнабоштво религија која је, без изузетка, изгубила од свих других религија са којима је долазила у контакт. У случају сударања незнабоштва и будизма, побеђује будизам; сударају се незнабоштво и хришћанство, побеђује хришћанство; незнабоштво и ислам, побеђујеи слам. Управо су на тај начин ове религије и постале светске, побеђујући незнабоштво. Управо је традиционално, аутентично незнабоштво, које потиче од предака, током историје губило од свакога са ким се сударало. А више од свега изгубило од хришћанства. За дивљење је како данашњи идеолози паганизма говоре како треба да се вратимо нечему што је поражено од свих да бисмо постали снажни. То је исто када би нама предложили да научимо бокс од боксера који је изгубио све своје борбе. Нешто налик томе нам предлажу и неопагани.

Хришћански одговор на неопаганску паролу о поштовању предака. ‘Словено-аријске веде’. Коришћење нацистичких симбола у неопаганизму.

Сада ћемо размотрити неке од најупорнијих измишљотина, најснажније изјаве неопагана којима они врше своју пропаганду и збуњују људе. Уз помоћ којих и покушавају да одвуку људе из окриља Цркве у своја незнабожачке заједнице.

Прво што ћемо говорити је о поштовању предака. Незнабошци су свакоме ко је спреман да слуша, спремни да исперу уши са: ‘Поштуј своје претке’, ‘Треба следити обичаје предака, треба живети онако како су живели и веровали и наши преци’. Притом, под ‘прецима’ искључиво мисле на оне који су живели пре Крштења Русије, пре више од 1000 година и који су исповедали незнабоштво.

Зашто само њиховим правилима и обичајима треба следити, прихватати само њихов поглед на свет? Нико од нас не зна своје претке до 9, 10. века. Нико уопште не зна у шта су тачно они веровали, каква су имена имали. Наравно, постоје о томе древна сведочанства код других аутора, из других народа, нешто се може сазнати и из археологије. Међутим, као што смо већ рекли, целовити систем на овоме не може да се изгради, података је јако мало. Као друго, чак и ако су ови подаци познати, као по правилу, они су познати само стручном делу јавности. И као треће, незнабошци се позивају не на те конкретне податке, већ на своја сопствена измишљања о нашим прецима. Они говоре: ‘Ми све знамо, постоје рецимо ‘Словено-аријске веде’ које су први пут објављене 2000-те године. Или ‘Велесова књига’ која је објављена у широкој мери почетком 90-их година. Или из радова академика Рибакова који су објављени 80-их година.

Са ‘Словено-аријским ведама’ је посебна ситуација. Њих је написао Александар Хиневич који их представља као да су написане пре 40 000 година код нас, у древности, да је тамо изложено све у шта су веровали наши преци, да му је тобож неко све то показао на некаквим златним плочама, он је то преписао, затим су те златне плоче сакрили, њих никоме не показују. Оригинале је немогуће показати, јер ће их научници узети и покварити, уништити, итд. Прилично забавно. Забавно је то што томе људи верују.

Ако би нам неко пришао и рекао: ‘Знаш, сада ћу ти испричати сву истину о том прадеди. Знам све о њему, од тебе су крили ту истину.’ Следи питање: ‘А одакле ти знаш о томе?’ Он нам одговара: ‘Набавио сам његов дневник који је писао’. Нормално је да би свако питао: ‘А да ли могу да погледам тај дневник?’ И замислимо да нам човек одговара: ‘Знаш, тај дневник је написан таквим шифрама, да једино ја могу да га разумем, не могу да ти га покажем, никоме не могу да покажем. Главно је међутим да верујеш ономе што ти ја говорим. Живи онако како те ја будем учио, јер би твој прадеда тако желео’. Тешко да би било ко дозволио себи да га неко прави глупим на овај начин.

Међутим, док нико не дозвољава да од њега праве будалу када се говори о једном нашем претку, када говоре о многим покољењима наших предака, људи се, колико год то чудно било, на све то лове. Притом је врло очигледно, говори се о врло очигледним стварима, рецимо да су ти словенски богови летели на летећим тањирима, пуцали из ласера. У све то нам се предлаже да верујемо као у исконску словенску религију и колико год то чудно било, налазе се људи који у то верују.

Занимљиво је да нам незнабошци, под видом поштовања тих наших митских предака, предлажу да користимо нацистичку свастику, поздрав сличан нацистичком. Наравно, ми лично не знамо наше претке који су живели пре 1000 година, међутим наше претке који су живели за време Другог светског рата одлично знамо. Неко од нас их је видео лично, успео да их види док су још били живи, неко их познаје преко прича својих родитеља. Међутим, са 100% сигурности знамо како би наши преци који су се борили са фашистима примили вест да њихов унук или праунук на себе ставља свастику у виду коловрата, диже десну руку у нацистичком поздраву. Они би то прихватили као увреду.

Видите шта се догађа. Под предлогом нечијих измишљотина о томе како су тобож живели наши преци пре хиљаду година, нама предлажу да пљујемо на сећање наших реалних предака које одлично знамо. Јавља се питање, о каквом поштовању предака може да се говори? Свастика и рат против фашизма су појединачни пример. Може се говорити о важнијим стварима. Ја знам своје претке до шестог колена, до краја деветнаестог века. Многи наши слушаоци, ако уложе напор, уз помоћ архива такође могу да сазнају податке о својим прецима до деветнаестог века.

Ко су били словенски преци? Неопаганско исповедање деградације духовног развоја народа. Измишљотина о ‘насилној христијанизацији’ Словена и хришћански одговор. Три питања за неопагане.

Сваки Рус, уз можда изузетак последња два покољења који су живели за време СССР-а, сви реални преци о којима може да сазна, или чије се фотографије чувају у архиву, сви они су били хришћани. Било који неопаганин, ако дође на гроб својих предака видеће крст на њима. Могу се до миле воље одбацивати историјске чињенице, викати да су хришћани искривили нашу историју, међутим, ове крстове су подигли на гробовима твојих предака други твоји преци. То је знак да су твоји реални, а не измишљени преци, и свој живот и смрт поверавали Распетоме на Крсту, да је вера у Христа за њих била рођена вера. И када постајеш неопаганин, ти издајеш своје претке, газиш сећање на њих, вређаш их. Међу твојим прецима који су живели у комунистичко време и твојим прецима хришћанима који су живели након Крштења Русије има јако много разлика, али их једно уједињује 100%. Када би сазнали да њихов потомак постаје незнабожац и да ће се клањати идолима, и једни и други би одмахнули главом и рекли би да их је срамота због таквог потомка.

Неопаганима се може предложити да се замисле над следећим. Од времена Крштења Русије минимум 40 покољења наших предака је исповедало хришћанство. Када нас идеолози неопаганизма убеђују да је хришћанство глупа и неправилна религија, они срамоте наше претке, уверавају нас да је не једно или два, већ читавих 40 покољења наших предака, укључујући и оне које лично знамо – грешило, водило неправилни живот, да смо дужни да се одрекнемо од начина живота како је живело 40 покољења наших најближих предака, да треба да изаберемо поглед на свет који ће нас учинити туђим за тих 40 покољења наших предака.

Узгред речено, не ради само о 40 покољења предака, неопагани у принципу срамоте историју нашег рода. Јер ако хришћани говоре да су наши преци раније били у заблуди, а затим прихватили истиниту веру, на тај начин се догађа духовни развој рода – од заблуде ка истини. Неопагани говоре супротно – да су наши преци раније имали истиниту веру, док су били незнабошци, а затим су, примајући хришћанство, они на 1000 година отпали у заблуду. То јест, они говоре да се ту догодила деградација рода. Који од ових представа заиста срамоти наш род? Ако се извуче закључак из овога, укратко, видимо да неопагани прикривањем речима о поштовању предака заправо говоре увредљиве ствари за наше претке.

И то се врло јасно види ако се обратимо још једној теми коју неопагани јако воле, тобожњем насилном Крштењу Русије. Ево рецимо цитата из популарног незнабожачког филма: ‘За 12 година христијанизације само је у области Кијева од 12 милиона људи, физички уништено 9 милиона’. Међутим, ово није само из овог филма, јако пуно неопаганских аутора помиње ову фразу. То јест, у питању је незнабожачка верзија Крштења Русије. Наравно, ова верзија није усмерена на људе који ће почети да постављају питања: ‘Одакле вам ови подаци, ко вам их је пренео,  на основу којих историјских извора? Како се може објаснити чињеница да толики огроман број људи није могао никако да живи на тако малом простору кијевске области?’

Наравно, аудиторија на коју рачуна неопагани неће постављати слична питања. Међутим, претпоставимо да неопагани говоре истину. И шта следи из тога? Хајде да просто погледамо и израчунамо неке ствари у оквиру ове неопаганске измишљотине.

Колико је војника имао кнез Владимир? Познато је да је лична пратња, људи које је лично плаћао бројала око 400 људи. Ако би се мобилисали баш, баш сви, највећи максимум армије коју је могао да окупи кнез је био 80 000 људи. Сведочанства премонголске Русије не помињу већу бројчаност армије. То јест, 80 000 је максимум и као што знамо, у питању су тек крштени људи, дојучерашњи незнабошци Словени, који у тој кијевској области имају рођаке и пријатеље. Шта, зар су и њих насилно крстили? 400 хришћана је насилно приморало 80 000 војника незнабожаца да приме Крштење и они се нису побунили не само на Крштењу већ и када су их послали да истребљују своје најближе? Добро, претпоставимо да је тих 80 000 војника било толико покорно кнезу да су све заповести испунили беспоговорно. Али шта ћемо са оних уништених 9 милиона незнабожаца? У то време није било оружја за масовно уништење, само мачеви, копље, стреле. Сваки човек је морао бити убијен сопственим рукама. Притом, познато је да је на древној Русији сваки одрасли мушкарац имао оружје и тешко да би седео склопљених руку, ако би кнезови војници дошли да му убију породицу.

Схватате слику у коју нам неопагани предлажу да верујемо? 80 000, узимамо сами максимум, 80 000 хришћана наоружаних луковима и мачевима је свега за неколико година убило 9 милиона незнабожаца, од којих су минимум 2 милиона људи били здрави мушкарци који су имали исто такво оружје код своје куће. Какав слепац треба да будеш да при 20 пута већој бројчаности дозволиш да будеш истребљен и ти и твоја породица? По верзији неопагана, такви су били наши преци, таквима их је учинила родна, неопаганска вера.

Овде се јављају три питања. Прво питање: хришћани говоре да су наши преци добровољно примили нову веру као слободни људи, верујући избору кнеза који је тај избор разматрао са старешинама. Неопагани говоре да наши преци нису желели да се крсте, али их је шака хришћана по наређењу кнеза натерала на силу, а три четвртине просто истребила, без обзира на огромну предност коју су наши преци имали у својој бројности. Која од ових верзија понижава сећање на наше претке? Која од њих их представља као безвољне, заборављене слабиће, а која као слободне људе?

Друго питање: ако су хришћани у то време били у стању да победе толику бројчану надмоћ и силу незнабожаца, то онда значи да хришћанство од човека ствара непобедивог војника. Како се ово спаја са уверењем незнабожаца да је хришћанство религија ‘слабића’, док нас незнабоштво може учинити снажнима?

На крају, треће, најзанимљивије питање. А где су у то време гледали словенски богови: Перун, Род, Сварог, Дажбог и остала екипа. Зашто се нису умешали? По уверењу неопагана, при Крштењу Русије догађала се катастрофа невероватних размера – народу који је вековима правилно поштовао ове богове и приносио им жртве, изненада се истребљује три четвртине становништва, а преостала четвртина се насилно преводи у другу веру. Када ће се ти словенски богови умешају и помогну, ако не тада? Јер ради се о свим њиховом поклоницима, чак и више него само о поклоницима. Неопагани нас уверавају да су они за словенске богове не слуге, већ деца. Замислите да на ваше очи убијају три четвртине ваше деце, а преосталу четвртину приморавају да се одрекну вас. Ви се не бисте умешали, учинили све што је могуће да то зауставите и заштитите своју децу. Зашто се словенски богови нису умешали и помогли? Шта су они радили када су вапила њихова убијана деца, где су били?

Ето, поверовали смо измишљотинама неопагана о крвавом крштењу Русије и гледамо шта се из тога добија. Имамо три варијанте. Прва варијанта: словенски богови су желели да помогну, али је хришћански Бог био снажнији и они нису могли ништа да ураде. Друга варијанта: словенски богови су били снажнији и могли су да помогну али их је било баш брига за своју децу и поклонике, нису желели ни прстом да мрдну да би их спасили. Трећа варијанта: словенски богови просто не постоје, зато је нормално да нашим прецима није имао ко да помогне. Коју год варијанту изабрали, остаје нејасно зашто сада да се враћамо овим боговима. Полазећи управо из неопаганских верзија, испоставља се да управо хришћански Бог брине о Својим слугама више него што словенски богови брину о својој деци.

Добро, рецимо да је те словенске богове баш брига за своје поклонике и своју децу. Међутим, хришћани су уништавали идолишта ових богова, прекидали приношење жртава, обарали им идоле, а то управо и дотиче саме словенске богове. Њих не само да су лишили поклоника, већ су и њих саме максимално понизили. Зашто се тада ови богови нису умешали? Где су њихови летећи тањири са ласерима о којима нам говоре ‘Словено-аријске веде’? Зар су сви били на сервису? У ‘Повести’ Преподобног Нестора постоји и повест на који начин су обарали идол Перуна: ‘Када су га бацили у Дњепар, неколико незнабожаца је дуго трчало обалом и викало ‘испливај боже, испливај!“.

Таква је била последња молба Перуну на руској земљи. Његови последњи поклоници су га молили не да их заштити од хришћана, они су га молили да заштити себе, покаже чудо и пред свима из воде извуче свој оборени идол. Заиста, био би ефекат да је он то урадио. Можда би се и насилна христијанизација зауставила? Али, ништа од тога се није догодило, чак штавише, када су коначно таласи избацили идола до обале, човек који се нашао тамо га је ногом гурну са обале уз речи: ‘Ти, Перунче, јео си до сита и пио, сада, пливај даље!’Дакле, не само против наоружаних кнезових војника, већ и против једног ненаоружаног човека Перун је био немоћан. То су исти они словенски богови које данашњи незнабошци воле да цртају као моћне витезове у борби, за које говоре да, ето, они нису као Христос Који је учио да се окрене други образ и није се противио када су Га распињали. Ови богови уче да се треба бранити, узвратити. Како се догодило да је цела та дружина моћних словенских богова изгубила пред Оним Ко је учио да се окрене други образ и ничим није могла да помогне ни себи ни својим следбеницима?

Дакле, укратко: ако неопагани говоре истину о крвавом Крштењу Русије имамо само три варијанте да објаснимо одсуство деловања од стране словенских богова. Или их просто нема, или су ништа пред хришћанским Богом или их баш брига за своје следбенике и већ једном су већ сурово издали наше претке. Зато није јасно – зашто да се враћамо поштовању таквих богова?

Хришћански одговор на неопаганску паролу ‘мој бог ме слугом не назива’. Однос незнабожачких божанстава према својим следбеницима у различитим незнабожачким религијама. Логика незнабожачког погледа на свет.

Пошто смо већ дотакли тему незнабожачких богова, треба да говоримо и другој популарној пароли неопагана: ‘Мој бог ме слугом не назива’. Ово се представља увек у следећем светлу: ‘Ето, хришћани себе називају слугама Божијим, а словенски богови своје поштоваоце не сматрају за слуге, већ децу’. Јако много су слика (демотиватора) направили на ову тему на интернету, носе и мајце са овим речима. Просто питање: а одакле вам то?

Свуда и увек је у незнбожачким религијама постојао однос људи према боговима, као слугу према господарима. На пример, у ведском тексту је преписано на који начин се обраћати Варуни, индоаријском божанству: ‘Служићу, као роб великодушном господару, ја, безгрешни, гневном богу!’ (Ригведа, VII. 86.7). А ево шта пише у шумерској молитви Шамашу: ‘Ја, роб твој, заклињач, прослављам тебе’ (Заклињање сунца). А ево из хетских молитава богу сунца: ‘Погледај! Пред тобом се савио човек – роб твој!’ (Трећа химна Сунцу). У египатској књизи мртвих, у химни богу Ра моле за умрлог: ‘Дај да он може да живи тамо [у загробном свету] као предани роб духова’. Код Есхила, Прометеј негодује јер се Зевс односи према људима као према робовима (‘Приковани Прометеј’), притом, као што знамо, управо је Зевс победио, а не Прометеј. У ‘Старијој Еди’ говори се да ‘Тор има робове’.

Тим пре што неки неопагани уписују и Ра и Варуна и Тора у број ‘словенских богова’ на чије поштовање призивају. Изгледа им недостаје број чисто словенских? Зашто би словенски богови са својим поклоницима чинили изузетак, када знамо да су они очекивали однос од људи као слугу према господарима.

Хајде да погледамо логику незнабожачког погледа на свет. Такозвани богови су се сматрали бесмртним бићима, моћним, способним да чине чудеса, а људи су, нормално, смртни, слаби, нису у стању да чине чуда – зато су и дужни да приносе жртве боговима да би их умолили за нешто или умилостивили њихов гнев. И на који начин ови ‘богови’ треба ове немоћне мољакалице да сматрају равним себи, штавише, као равне себи?

Од самих прехришћанских Словена није остало писаних извора, али нам је нешто о њиховој вери познато из повести других народа који су долазили у додир са Словенима. Погледајмо како су очевици описивали истинску, а не деведесетих година прошлог века измишљену, древну веру Словена и њихов однос према боговима.

Арапски путник Ибн Фадлан почетком десетог века на следећи начин описује словенско поштовање богова: ‘Дакле, он прилази великој слици и поклања му се… Не престаје да се обраћа са молбама час једној, час другој слици, моли за њихово заступништво и унижено се клања пред њима.’

Ево како германска ‘прича о Отону Бамбергском’ описује реакцију западних Словена незнабожаца XII века, када су неочекивано видели човека са штитом посвећеним Јаровиту, богу рата, који нико није смео да додирује: ‘При погледу на свештено оружје, становници су у својој сеоској простоти помислили да се јавио сам Јаровит. Једни су у ужасу почели да беже, други су пали ничице на земљу’.

Ово некако уопште не доликује на реакцију деце приликом сусрета са вољеним родитељима, зар не? А све зато што су се заиста наши далеки прехришћански преци бојали својих богова, о којима нам сада причају приче неопагани и зато што су им приступали у страху и понижењу.

Када је један савремени мисионар у разговору са шаманом питао: ‘Духови и богови којима се ви клањате, да ли су они добри или зли’, као одговор је чуо. ‘Наравно, зли. Зашто бисмо се поклањали добрима? Они су ионако дужни да нам помажу ако су добри. А ето, зле је неопходно некако одобровољити’. Други пут је већ световном истраживачу шаман на питање о њиховој вери, одговорио: ‘Ми не верујемо, ми се бојимо’.

Ово није за изненађење ако се сетимо како се, на пример, јављао индо-аријевски бог Кришна кога узгред и неки неопагани укључују у састав словенских богова под именом Кришен или Кришниј: ‘Видим у твом телу много, много руку, стомака, усана, очију, који се простиру свуда без граница… Видим како ригаш пламен и спаљујеш сву васељену својим сопственим сијањем… Све планете и њихови полубогови се налазе у сметености када виде Тебе са многим ликовима… и многим страшним зубима.. Твоје отворена уста… Сви људи се устремљују у твоја ждрела попут лептира на ватру да би погинули у њој… Видим како гуташ људе са свих страна твојим огњеним уснама… Не могу да сачувам разум када видим Твоје пламене смртоносне ликове… Наши главни ратници устремљују се у Твоја застрашујућа ждрела. И видим, како главе неких остајући међу Твојим зубима, бивају смрвљене њима’ (Бхагавад-Гита, II. 16.19-30). Такви су били богови Аријеваца. Ни словенски богови нису били бољи.

Међу полабским Словенима постојао је култ Црнобога који је био оличење тамног начела и коме су приношене људске жртве. Такође су и у Русији боговима приносили људе на жртву. Када је кијевски кнез Свјатослав 971. године изгубио битку под Доростролом, ноћу тог истог дана су његови војници, цитирам: ‘изашли на равницу и почели да прегледају своје мртваце. Нагомилали су их пред стеном, запалили много ломача и спалили, заклавши притом, по обичају предака много заробљеника, мушкараца и жена. Приневши ову крваву жртву, угушили су неколико беба и петлова, давећи их у рекама Истра’.

  1. године у самом Кијеву, син Свјатослава, кнез Владимир као незнабожац, одлучио је да принесе на жртву Перуну младића, сина Теофора Варјага.

Ово је потврђено и од стране археологије. Са запрепашћењем слушаш неопаганска уверавања да су тобож древни Словени приносили искључиво жртве без крви. До данас је пронађено и ископано већ осамдесет словенских идолишта и кости убијених животиња представљају најуобичајеније проналаске у њима. У некима су пронађени и трагови људских жртвоприношења. Тако су у идолишту у Волину (Пољска) откривене људска лобиња и део лобање на остацима ватре између камена; на идолишту у Головну (Украјина) фрагмент изгореле људске лобање, у иодлишту у Прагу (Чешка) – шест људских лобања у жртвеној јами, у идолишту Плоцка (Пољска) – дечија лобања.

Такви су били ‘обичаји предака’ до доласка хришћанства у Русију. Такви су били ‘добри’ словенски богови и ето шта су они приморавали своју ‘децу’ да чине. Реците поштено: ви бисте захтевали од свог сина убије дете у вашу част? Како бисте описали оне који тако нешто захтевају и примају?

Већ након крштења Русије 1071. године на Белојезеру се догодио такозвани ‘устанак врачара’ који су предводили два врачара који су дошли из Јарославља. И шта су учинили када су освојили власт у граду који су освојили? Можда нешто предивно? Не, иницирали су убиства неколико жена, објављујући да се због њих догодила суша и глад. Када је кнезов војвода Јован Вишатич угушио устанак, питао је заробљене врачаре ком богу се они моле и где се он налази и чуо је одговор: ‘Седи у бездану’.

Однос према женама у словенском незнабоштву. Значење хришћанског термина ‘слуга Божији’. Зашто је избор словенских предака био у корист хришћанског Бога?

Жене које се заносе неопаганизмом треба посебно пажљиво да изуче каква је била судбина жене код прехришћанских Словена. Мноштво независних извора из различитих земаља сведочи да је након смрти мужа жена била дужна да иде за њим – или је сама завршавала живот самоубиством или би јој помогли у томе.

Тако писмо Бонифација краљу Етибалду из 744. године говори да су полабски Словени спаљивали на ломачама умрле мужеве заједно са њиховим женама; у шестом веку, византијски император Маврикије помиње да жене Словена након смрти мужа завршавају живот кроз вешање, а о истом том сведочи почетком десетог века арапски путник Ибн Русте.

Како један од научника говори: ‘Кулминација погребног обреда је била добровољна или принудна смрт покојникове жене, а понекада и дружине која му је служила. О томе сведочи низ древних докумената који постоје код Маврикија и Лава Мудрог о јужним Словенима и код Титмара о Пољацима… Што се тиче источних Словена, низ арапских писаца указује на исти обичај и код њих… међутим, најснажнији, драматичан опис такве ‘добровољне’ смрти жене познатог руског војника негде на Волги описао је Ибн Фадлан’. овом документу се описује како су девојку која се добровољно јавила да прати у загробни свет умрлог, на почетку напили, а затим су јој, када је пред улазак у просторију са упокојеним почела да се колеба, ‘помогли’ и угурали унутра. Тамо су је групно силовали, након чега су је угушили.

Научник Нидерле наставља: ‘Поред жена приношење на жртву господару младића, коња и паса, представљало је неизбежну последицу гореописаног обичаја који је такође посведочен и код Словена. У вези са тим постоји мноштво археолошких сведочанстава… Занимљиву особеност овог обичаја приметио је још Масуди: на жртву се није приносила само жена умрлог мужа; када је умирао неожењени млади човек, на жртву су приносили девојку, обезбеђујући му на тај начин жену коју није имао за живота’. Све ово је потврђено и од стране археологије, на пример, у раскопинама у хумки Црна Гробница које припадају десетом веку, пронађени су остаци робова и робиња који су сахрањени заједно са господарем. Жена је такође сахрањена са својим мужем.

Таква је незнабожачка Русија коју смо изгубили. Такви су обичаји предака, такви су били захтеви древне словенске религије, таква су била ‘правила богова’. Наши далеки преци су радили горепоменуте ствари не зато што су сами налазили задовољство у проливању крви, већ зато што су их на то принуђивали они којима су се клањали. О томе сведочи германски хроничар Титмар Мерзегбурски који говори да се код Словена, цитирам: ‘страшни гнев богова умилостивљује крвљу људи и животиња’. Опис страха Словена од гнева богова налази се и у ‘Саги о Олафу Трјугвасону’ који је сачувао речи Словена: ‘Богови ће се разгневити на тебе и ти ћеш изгубити цвет своје младости. Јако бих желео да се смириш пред њима јер се бојим за тебе, да не обруше на тебе тако снажан гнев којем себе излажеш’.

Заиста, постојао је јако велики страх да би се било спремно и на убиство невиних због тог страха. И без сумње, наши преци нису имали никакве сумње у вези са онима који су изазивали такав страх, који су непрестано претили гневом и прогневивши се, умиривали само убиством које је извршено у њихову част.

Знајући све то, почињеш да схваташ зашто се тако лако и брзо Русија обратила у хришћанство. И пре Владимира је на Русији постојало хришћанство чак се и без кнежевске подршке ширило веома добро. Када су наши преци слушали: ‘Хришћански Бог не захтева тако нешто од Својих слугу’, није за изненађење што се многима то допадало.

Рецимо мало и о томе зашто наши преци који су учинили избор у корист хришћанства нису сматрали срамотним, већ похвалним назив слуга Божији. Код нас је под утицајем комунистичке традиције формирана стереотипна представа: слуга представља ниско, понижено, заборављено биће без икаквих права. Заправо, положај слуге је зависио од положаја његовог господара. Што је био виши положај господара, то је виши био и положај слуге. Слуга кнеза или цара се облачио и хранио, користио привилегијама више од слободног сељака. Он се налазио и под заштитом јер нико није смео да повреди слугу владара, схватајући са ким ће имати посла након тога. Укратко говорећи, слуга кнеза је био обезбеђен, заштићен и ослобођен многих проблема који су стајали пред слободним сељаком.

Дакле, библијски израз „слуга Бога Свевишњег“ (Дан. 3:93) за људе у древности није означавао пониженост и одсуство слободе, већ управо обрнуто. Што је био виши положај господина, то је био виши и положај слуге; пошто нико изнад Јединог Бога Творца не постоји и не може да постоји, називање себе Његовим слугом означавало је да ти не зависиш ни од чега у овом свету, да ништа земаљско нема власт над тобом, да си потпуно слободан и од људи и од руље манијака који себе називају незнабожачким боговима. Назив „слуга Божији“ ослобађао је од ропства свима боговима и духовима „који седе у бездану“, који су захтевали и крв и смрт, који су држали људе у страху.

Савремени људи наивно сматрају да ако себе не називају слугама Божијим онда због тога постају слободни. Древни људи, наши преци, били су умнији. Они су схватали да „сваки који чини гријех роб је гријеху“ (Јн. 8:34). Можеш колико год желиш да вичеш да си слободан; ако ниси у стању да уздржиш свој гнев, онда си роб – греха; ако ниси у стању да контролишеш своју похоту – слуга си похоте; ако ниси у стању да се уздржиш од алкохола, слуга си пијанства, итд. Када те твоје страсти вуку тамо где ти само не желиш – о каквој слободи ту онда може да се говори? Ропство – једноставна реч која означава зависност. И та зависност ослобађа од зависности супротном. Како говори Свето Писмо: „Ослободивши се пак гријеха, постадосте слуге праведности… Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности“ (Рим. 6:18-20).

Дакле, служење (ропство) истини ослобађа од служења (ропства) лажи. Служење Богу ослобађа од служења ђаволу и свим лажним боговима.

Пред нашим прецима је стајао избор између служења (робовања) боговима који су захтевали да им се приносе људи на жртву и служења (робовања) Богу Који је Самог Себе принео на жртву за људе. Ако се узме у обзир шта је Тај исти Бог рекао Својим следбеницима: „Више вас не називам слугама… него сам вас назвао пријатељима“ (Јн. 15:15), „познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8:32), „јер сте ви, браћо, на слободу позвани“ (Гал. 5:13), јер Он „онима који га примише даде власт да буду чеда Божија“ (Јн. 1:12), онда након овога избор наших предака уопште не изненађује.

Маштања и измишљања неопагана као темељ њихових религиозних система. Неопаганска теорија о термину ‘Православље’ и тобожњој крађи овог термина од стране хришћана. Неопаганска теорија о ‘златном веку паганизма’. Величина цивилизација пре и након примања хришћанства. Шта се догодило са Словенима који су наставили да се држе паганизма.

Ако пређемо на друге неопаганске аргументе, треба рећи нешто што ће им можда бити непријатно и тешко да чују, али што јесте горка истина. Ради се о томе да ниједан други религиозни систем, чак и међу онима који су се недавно појавили, не може да се похвали толиким нивоом фалсификата, очигледног безумља и потпуно глупости коју показују текстови неопагана. Они су ту просто без конкуренције. О чему год да говоримо – о учењу религије, историји, лингвистици – они се труде да изнесу тоне лажи. При чему највише оставља утисак чак не сама лаж, већ да се често она предаје у очигледно безумној форми, а ипак се налазе они који то прихватају за чисту истину.

На пример, међу неопаганима су популарне представе о томе да су тобож у руском језику кодирани подаци о дохришћанском погледу на свет нашег народа и они као доказ својих погледа на свет наводе масу примера. Ту су и произвољне етимологије са закључцима који се далеко протежу, објашњавање свима познатих речи као скраћеница или анаграма. Људи са неким самозаборавом праве гомиле од свега што им долази у главу.

Један од њих, на пример, пише: ‘Лада је мајка већине богова, богиња лепоте… од Ладе потичу речи ‘слатки’ и чак енглеска реч ‘леди’. Он даље реч ‘култура’ објашњава као ‘култ бога Ра’. Још једно објашњење: реч ‘историја’ тобож значи ‘из Торе ја’, и зато историчари не треба веровати, већ треба веровати ‘бисерима’ неопагана.

Ово је толико тупо, глупо и безумно да је за дивљење како то може уопште да функционише, како могу да се нађу људи који ће томе поверовати, али ето, ради и цео интернет је испуњене неопаганима који се потпуно озбиљно позивају на ова ‘лингвистичка открића’ и као на непоколебиви доказ њихових теза које када истинску научници – лингвисти виде почињу да се смеју.

Од њих ми на пример, учимо да реч ‘самарјанин’ потиче од споја реч ‘сам арије’ и следи, означава аријске народе. Међутим, занимљиво, а зашто није од речи ‘самурај’? Такође личи. Реч ‘поп’ је тобож скраћеница од ‘прах отаца погазио’. А зашто не би била ‘памћење отаца прославио’? Људи верују првом што им се каже.

Ове глупости су разлог зашто су се неопагани претворили у предмет подсмеха за цео интернет. Тамо не само хришћани, атеисти, људи најразличитијих погледа, када виде још један у низу ‘бисера’ и тумачења неопагана различитих речи, они постају предмет великог мноштва шала и ругања.

Прешли бисмо сада на нешто још важније. У питању је још једна измишљотина неопагана коју треба да покажемо. Она је за њих веома важна, они тврде да су хришћани тобож од њих украли реч ‘Православље’.

Тобож се по представама древних Словена свет делио на три дела: ‘Прав’ (свет богова), ‘Јав’ (свет људи) и ‘Нав’ (загробни свет). И ето, управо су словенску незнабожачку религију на почетку и називали ‘православље’, подразумевајући под тим ‘славити Прав’. А хришћанство у Русији се тобож од самог почетка називало правоверје, а тек касније, у 17. веку, патријарх Никон је позајмио реч ‘православље’ ради означавања вере хришћанске Цркве.

Навешћу цитат из популарног неопаганског филма ‘Игра богова’: ‘Некад је постојала хришћанска црква ортодоксна грчког обреда и постојало је словенско православље, то јест, када славе Прав, то јест стара дохришћанска вера. И овај период двоверја је постојао све до 1666. године, то јест, до времена Никона, када је Никон пожелео да припише хришћанима све победе православља. Он је наредио да се напишу нове богослужбене књиге у којима су речи ‘правоверна’ вера хришћанска замењене са ‘православна’. Међутим, следбеници старог обреда су одбили да преписују своје богослужбене књиге и њих су такође почели физички да уништавају’.

А у радио полемици Александра Хиневича ‘Коловрата’ тврди се да се позајмица догодила још касније – буквално за живота наших дедова и бака: ‘Они су присвојили 1945. године, у ’45. години назив ‘православље’. Ортодоксија се преводи као ‘правоверје’… Пре ревволуције хришћанска црква у држави се називала како? Руска ортодоксна црква грчког обреда.’

Неопагани су ово прихватили са потпуним поверењем и сада уверено питају хришћане: ‘зашто су правоверни ортодокси украли термин ‘православље’? Уопште, ова неопаганска идеја представља својеврсни тест на потпуно незнање. Да би је неко прихватио мора да буде незналица истовремено у седам различитих области.

  1. Незнање у сфери древног словенског паганизма. Томе могу поверовати само они који не знају да древни Словени уопште нису знали ни за какав ‘Прав’, и сами називи ова ‘три света’ не налазе потврду у изворима о реалном словенском паганизму, већ су основани једино на фалсификату из 20. века као што је ‘Велесова књига’.
  2. Незнање у сфери руског језика. Пошто по правилима састављања речи у руском језику ако би основа била реч ‘правь’, одатле би потицало да стоји ‘правЕславие’, јер речи које се завршавају са меким знаком ‘ь’ са глаголом се сједињују кроз ‘е’ (мышь – мышеловка).
  3. Незнање у сфери грчког језика. Пошто се реч δοζα са грчког преводи управо као ‘слава’, а не ‘вера’. На пример израз ‘δοχα τω Θεω’ значи ‘слава Богу’. Разуме се да људе из циљне групе неопагана мрзи да оду до најближе библиотеке и погледају древни грчко-руски речник, али опет, могу да провере ту чињеницу преко интернет преводиоца Google, у сваком случају за тако нешто им је потребно неколико секунди.
  4. Незнање у сфери древне руске текстологије. Мноштво древних словенских текстова користи реч ‘православље’ управо за означавање хришћанске вере. На пример, у написаном око 1040. године ‘Слову о Закону и благодати’ Митрополита Илариона Кијевског читамо: ‘Хвали гласом хвале римска земља Петра и Павла…’ затим наводи имена Апостола и земље које су просветили и завршава са ‘све земље, градови и народи поштују и славе сваки свог учитеља којима су научени православној вери’. Ово се налази у рукопису Синодалног сабрања број 591 (ГИМ) који датира из друге половине 15. века – то јест, не само текст, већ и рукописи који га чувају, односе се на време пре 17. века, тим пре, пре 20. века.
  5. Незнање у сфери руске историје. То да су староверци или старообредници који су имали сукоб са патријархом Никоном били хришћани, да имају исти такав назив ‘православни’ у својим књигама исто као и наша Црква, да они нису ‘славили прав’ и да се до сада називају православном црквом – то је очигледно и да не зна то може само човек који апсолутно не познаје историју нашег народа. А да не говоримо за 1945. годину. Не говорим о библиотекама, оне представљају нешто тешко за већину људи. Међутим, чак је на интернету постављена маса скенираних пререволуционих књига између осталог и од стране противника хришћанства. Све оне показују да се Црква у Русији пре Револуцији називала ‘Православном’, а не ‘Руском ортодоксном црквом грчког обреда’. Овај назив се може наћи једино код неопагана.
  6. Незнање у области источноевропске историје. Не само Руска, већ се и Српска и Бугарска Црква називају ‘Православним’ Црквама и користе термин ‘православље’ од најдревнијих времена. Московском патријарху они никада нису били потчињени и налазили су се на територији других држава, а Бугари су чак и пре Руса постали православни.
  7. Незнање у области савремених црквених дешавања. Ради се о томе да су свештенослужитељи који су бежали након Револуције у иностранство створили Руску Заграничну Цркву која се није потчињавала Москви ни 1945., ни пре. 2007. године. Велики део ње се сјединио са Црквом у Русији а део ње је одбио да се сједини и остао је у расколу. Притом и једни и други себе називају Православна Црква, а не ‘правоверна’ и њихови документи још од 20-их година прошлог века користе реч ‘Православље’. То већ није историја, није предање дубоке древности, у питању су наши савременици са којима је могуће упознати се и поставити им директно питање. Најпростија претрага на интернету ће за пет секунди показати и сајт ‘Руске Заграничне Цркве’ и сајт ‘Руске православне старообредне цркве’. Међутим, без обзира на то, неопагани тврде да, цитирам ‘црквењаци емигранти који нису прихватили нову цркву остали су старообредници и до сада настављају да служе ван граница у правоверноиј цркви коју зову Руска грко-католичка ортодоксна црква грчког обреда’.

Схватате, колико је потребно да сматраш будалама оне којима се обраћаш, јер је у питању очигледна лаж која се лако проверава. Притом, лаж истовремено у седам области. Међутим, заиста постоје људи који томе верују и то прихватају.

Још једна измишљотина о којој треба говорити је измишљотина о тобожњем ‘златном веку паганизма’ у Русији, да су тобож пре Крштења наши преци имали велику цивилизацију, успехе, победе, подухвате, а да је тобож хришћанство донело мрачна времена деградације за наш народ који траје већ 1025. година. Пошто просечни житељ нема апсолутно никаквих знања о дохришћанској Русији, онда слушаоцима можеш да стављаш било шта у уши и као историјске чињенице представљаш разноразне словенске фантазије без икакве препреке. Након примера са ‘православљем’ већ схватамо да су неопагани најповерљивији људи на свету. Они верују чему год, не питају за доказе, не проверавају аргументе и чак се и не замишљају.

Међутим, хајде да се овде ипак мало замислимо. Ако би у незнабожачком периоду у Русији било нешто велико, остала би сведочанства. Не само писмена, већ и археолошка. На пример, у древном Египту је постојала велика цивилизација и колико год се каснији потомци древних Египћана спустили доле, колико год бауљали под теретом различитих окупатора више од две хиљаде година, величина њихове древности је и до сада очигледно свакоме – пирамиде не можеш да сакријеш. Исто то је и са Грцима и Римљанима – ове земље су буквално засејане историјским сведочанством пређашње величине народа који су ту живели. А од прехришћанске Русије није остало ништа, пошто није имало шта ни да остане. Све древне грађевине које су се сачувале до нас из времена наших далеких предака су – хришћански храмови.

А од прехришћанских времена археологија до нас доноси обичне свакоднвне предмете – посуде, женске украсе, мачеве, монете других земаља (пошто нису могли сопствену да направе) – то јест, све оно исто што налазе на ископинама места било којих других древних мало развијених народа.

Неки неопагани говоре да је тобож та древна словенска цивилизација била велика без било каквих споменика, да њих нема зато што су наши преци живели у хармонији са природом. Па да, ако се живи у шуми у хармонији са природом, онда и цивилизације већ неће бити, то одлично схватају савремени неопгани који без обзира на целокупан еколошки занос из неког разлога настављају да живе у градовима и у природу излазе само да би се фотографисали, играли око идола или скакали преко ломаче. Из неког разлога нико од њих не жури да на сопственом примеру покаже какве се висине цивилизације могу достићи живећи у шуми у хармонији са природом.

Сетимо се ‘Велике Орде’ – сточари – Монголи који, за разлику од древних Египћана, Грка и Римљана велике споменике иза себе нису оставили. Међутим, њихову величину такође није могуће сакрити – од Европе до Кине, од Русије до Арапског калифата огромно мноштво народа сведочи о освајањима средњевековних Монгола. Ако погледамо на оно шта су о нашим прехришћанским прецима писали суседни народи, нећемо видети никакве посебне успехе, осим победе над Хазарима и неколико разбојничких напада на Византију какви се могу наћи у историји других древних малоразвијених народа који су повремено узнемиравали велика царства.

Из наших летописа познате су не само победе, већ и велики порази наших предака у ратовима са Византијом 941-944 и 970-971 година. А из сведочења очевидаца из других народа познате је у каквом су ужасном положају били наши преци док су се налазили у ропству Авара. ‘Хроника Фредегара’, написана у седмом веку говори нам да су Авари ‘сваке зиме долазили да зимују код словена, узимали су жене и ћерке Словена себи у постељу; преко тога су им Словени плаћали данак’. О овим понижењима сачувало се сећање и код древних руских летописаца: ‘дешавало се када дође Авар, није дозвољавао да се упрегне коњ или во, већ је наређивао да се упрегну у јарам три, или четири или пет жена и да га вуку.’ Таква је била реалност живота наших предака док су поштовали словенске богове.

  1. године је Свјатослав у савезу са Печењагама и Хузима успео да победи Хазаре и избави Вјатиче од данка који су били дужни да исплате Хазарима. Да, у питању је победа, али она сведочи о томе да ако је раније морао да се плаћа данак, онда значи да се пре тога догодио велики пораз од Хазара и да се зависило од њих. У исто време, имајући мноштво спољашњих непријатеља, словенска племена су ратовала и међусобно, на пример, Пољани су ратовали са Древљанима 883., 914. и 945. године.

Тек након примања хришћанства различита племена и народи који су живели на територији Русије ујединили су се у руски етнос. Тек након прихватања хришћанства, Руси су добили ону велику државу која је територијално највећа на свету. Управо је хришћанство дало писменост, литературу, архитектуру, музику.

На универзитетима целог света изучавају руске писце – међу којима су сви до једног крштени у Православљу. У целом свету знају велике руске композитире који, опет, сви били крштени у Православљу. Ако неопаганину из Русије у госте дође странац и замоли га да му покаже споменике руске древности, све што ће он моћи да покаже су хришћански храмови и манастири који су изграђени од стране наших предака. Неће га повести да му покаже, јуче изрезане из брвна, перуне, јариле и свароге, свастике и налепнице – целокупну неопаганску новотарију која никакве везе са нашом историјом нема.

Ако било код неопаганина питате да наведе десет имена великих руских људи који су утицали на историју, он неће бити у стању да то уради без да не наведе имена хришћана. Па не десет, чак пет имена руских незнабожаца не би могло да се скупи. А у случају са хришћанима, скупиће се не десет, већ сто имена који су познати не само у Русији, већ и у другим земљама. То је зато што је у питању реална а не измишљена историја Русије и реална величина руског народа под Христовим знамењем. Наше велике победе и достигнућа дешавају се управо у периоду након Крштења Русије које неопагани објављују за деградацију и труде се да избришу.

Тако се и добија да нас под паролама љубави према свом народу, неопагани терају да одбацимо и замрзимо реалну историју величине нашег народа. Управо је православно хришћанство руском народу дало силу да издржи и победи мноштво најснажнијих непријатеља који су долазили на наше земље и као резултат губили своје.

А о томе каква је судбина задесила Словене који су још дуго остајали у незнабоштво, може се видети на примеру западних Словена, који су још и у 12. веку поштовали ‘родне богове’. Они нису били у стању да одбране ни своју независност, ни да сачувају своју културу, ни чак просто своју бројност. 50 000 савремених Лужичана представља жалосне остатаке оног огромног словенског становништва Западне Европе које су некада себи потчинила германска племена. И ова последња словенска народност тог региона која се некако ипак сачувала, а други су просто били асимиловани од стране Немаца.

Поставимо себи питање: коме одговара да под видом неопагаизма Русе одваја од вере Христове која је и давала снагу њиховим прецима да преживе сва мрачна времена нападања и да изађу као победници?

Хришћански одговор на неопаганску паролу да је ‘хришћанство јеврејска вера’. Шта Библија говори о томе, шта Господ говори у Светом Писму? Хришћански одговор на ову неопаганску паролу. Однос јеврејских старешина према хришћанима као аргумент против неопаганске тврдње. Примери из историје.

Сада бих прешао на једну врло популарну оптужбу неопагана, измишљотини о хришћанству, као тврдњи да су тобож хришћанство створили Јевреји, посебно ради гурања својих интереса, да уз помоћ хришћанства уздижу свој народ и шире своју владавину над другим народима. Зато је за неопагане врло карактеристична слична реторика, да је тобож хришћанство ‘јеврејска вера’, да је Библија скуп јеврејских бајки, јеврејски епос, да нам ништа од тога јеврејског није потребно, већ да је потребно да се вратимо својој родној, исконској вери Словена. Колико све те тврдње одговарају реалности?

Наравно, сви неопагани који тврде нешто слично, по правилу, са врло ретким изузецима имају јако посредан однос према Библији, отворено говорећи, уопште се не сналазе. Зато треба подсетити на неке чињенице о Библији, сматрам да те чињенице могу бити од користи свима у дијалогу са неопаганима ако они дотакну ову тему.

У Библији се од самог почетка указује да се ту не говори о ‘племенском јудејском богу’, већ о „Богу вишњем, чије је небо и земља“ (1 Мојс. 14:19). И Њега су поштовали не само Јевреји. Помиње се и Мелхиседек, који је био „свештеник Бога вишњега“ (1 Мојс. 14:18) и коме је за благослов долазио Авраам. Није био Јеврејин ни Јотор Мадијанац, таст Мојсеја који је такође био свештеник истинитог Бога и саветовао Мојсеја (2 Мојс. 18:9-17). Није био Јеврејин ни Јов коме је посвећена цела књига Старог Завета и кога је Бог назвао најпобожнијим и најнепорочнијим човеком на земљи. Још једна књига Старог Завета, књига Руте, у потпуности је посвећена Моавки која је поверовала у Јединог истинитог Бога и ушла у састав изабраног народа иако и није била Јеврејка. Није био Јеврејин ни пророк Јединог Бога Валаам (4 Мојс. 22-24 гл.). Иако се описује и помиње његово колебање, пад и његов грех, да се поколебао и пожелео ради новца да прокуне, док му Господ то није благословио. Ипак, описује се да је тај пророк Валаам заиста имао везу са Јединим истинитим Богом и да се покајао за свој грех и да се потрудио да га исправи.

И за храм Јединог Бога подигнутог у Јерусалиму Соломон се молио: „И странац који није од Твојега народа Израиља, него дође из даљње земље имена Твоје ради… кад дође и помоли се у овом дому… Ти чуј са неба, из стана Својега и учини све за што повиче к Теби онај странац, да би познали Име Твоје сви народи на земљи“ (1 Цар. 8:41-43). То јест, чак и тај храм није био само за Јевреје, и сваки припадник другог народа који би дошао са вером добијао је помоћ од Бога. У псалмима су призивали „Хвалите Господа сви народи, славите Га сва племена“ (Пс. 117:1), а Пророци су предсказивали о Месији: „доћи ће Изабрани из свијех народа“ (Аг. 2:7). И тада, обећава Бог, обратиће се Њему и други народи: „Јер ћу тада промијенити народима усне, те ће бити чисте, да би сви призивали име Господње и служили Му сложнијем раменима“ (Соф. 3:9).

То јест, чак у Старом Завету много пута је написано да се говори о истини која је предодређена не само за Јевреје. Наравно, много се говори о израиљском народу, али притом Бог изобличава њихова непрестана одступања и говори много тога непохвалног за Јевреје. То је био народ изабран од Бога, међутим, изабрани не значи и најбољи. Он је био изабран да би се на његовом примеру показало свим осталим народима шта се дешава са онима који издају Бога истинитог. Стари Завет је препун описа одступништа Јевреја и казни које су затим уследиле. Ево, на пример: „Овако вели Господ: за три зла и за четири што учини Јуда нећу му опростити, јер презреше закон Господњи и уредаба Његових не држаше, и преварише се лажима својим, за којима ходише оци њихови“ (Ам. 2:4). „Јуда чини невјеру, и гад се чини у Израиљу и Јерусалиму; јер скврни Јуда светињу Господњу“ (Мал. 2:11). „Јер ћу те расијати по народима и разасути по земљама и истријебићу нечистоту твоју из тебе. И бићеш скрнаван собом пред народима и познаћеш да сам Ја Господ.“ (Јез. 22:15-16). „И Израиљ ће постати прича и потсмијех међу свијем народима“ (1 Цар. 9:7). У Старом Завету је много тога речено за Јевреје што ниједан патриота не би пожелео да чује о свом народу. Да ли би на пример, руске патриоте желеле то да чују о свом народу?

Сећам се пре десет година да је у Израелу био скандал када је један од истакнутих чиновника, чини ми се да је у питању био градоначелник Јерусалима, мада се не сећам добро, суштина је да је у свом јавном обраћању рекао да се не слаже са Пророком Мојсејем који је рекао да су Јевреји тврдоврати, а они реално нису такви. Наравно, пошто се тако званично лице у званичном обраћању изразило против Пророка Мојсеја, узгред речено, ако погледамо на текст из Библије видећемо да то нису биле у питању саме Мојсејеве речи, већ да тамо Господ говори Мојсеју да каже народу да су тврдоврати. То јест, Сам Господ им је кроз Пророка Мојсеја говорио. Њега су наравно осудили због такве изјаве, избио је скандал, међутим, кроз овај случај се види протест природног патриотског осећања које је психолошки разумљиво. Представник било ког народа који би о свом народу написао оно што је тамо написано о јеврејском народу, рецимо тако, тешко да би био срећан тиме. Наравно, тамо пише да се и међу Израиљем сачувало оних који су били предани истинској, аутентичној вери. Међутим, свуда се наглашава да је њих мало. Уопште и у целини, као што видимо, народ у целини се непрестано изобличава и кажњава.

Ако би Библија била ‘јеврејски епос’, ‘јеврејска бајка’ како нас уверавају неопагани створена ради похвале јеврејског народа и гурања јеврејских интереса, њен садржај би био директно супротан. Ето на пример, фалсификат који се зове ‘Велесова књига’, фалсификат 20. века, тамо пише о тобожњој историји наших дохришћанских предака. Тамо корен иде у дубине миленијума и током описа читаве те историје о Русима се не говори ниједна лоша ствар, ниједна мрља. То је наравно природно. Човек који је покретан националистичким осећањем и који саставља сличне текстове, жели да хвали свој народ, да би кроз то хвали и себе самога.

А у Библији, ако отворимо Стари Завет, видимо нешто потпуно друго. Видимо непрестано шибање јеврејског народа, отворите на пример 22. главу књигу Пророка Језекиља, као и било коју од пророчких или историјских књига Старог Завета и наћи ћете стална изобличавања за одступништва, за издају Бога и друге грехе, као и обећања казни које ће за то доћи на њих. Постоје и описи тога како су Јевреји реаговали на пророке који су им јављали вољу Бога Вишњега – некоме су се ругали, некога су гонили, а некога су чак и убили, као на пример, Пророка Исаију кога су пресекли тестером.

Реците, како ово може гурати интересе Јевреја? Који ће народ у оваквом светлу себе да представља? Који народ ће о себи створити епос у коме ће показивати све своје негативне стране и падове? Само у једном случају је могућа појава оваквог текста – ако иза његове појаве стоји нешто више од интереса просто једног народа. И ми опет из Старог Завета видимо како су се Јевреји, обични Јевреји често противили многим пророштвима који су им пророци објављивали. Неки од пророка су због тога и гоњени, то јест, они нису прихватали то пророштво. Али је Господ остављао то пророштво и потврђивао га догађајима који су уследили. Зато ако погледамо на Библију без предрасуда, видећемо да у питању није епос неког појединог народа, у питању је истина која превазилази националне интересе и осећања било ког народа.

Ако пређемо на Нови Завет, онда се и тамо више не ограничава све само Јеврејима. Већ у Јеванђељу се описује како је Христос исцелио слугу римског официра (Мт. 8:8-14), избавио од поседнутости ћерку жене Самарјанке (Мк. 7:24-30), проповедао Самарјанима (Јн. 4:7-29), да су Грци долазили да га чују (Јн. 12:20-22). Свети Лука који је написао две књиге Новог Завета – Јеванђеље и Дела Апостолска, сам није био Јеврејин, већ Грк који је поверовао у Христа.

Још за време земаљског живота Исуса „Јудејци се већ бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год Њега призна за Христа“ (Јн. 9:22). Исус је јеврејским вођама говорио: „Вама је отац ђаво и жеље оца својега хоћете да чините“ (Јн. 8:44), а „књижевници и првосвештеници тражаху како би Га погубили“ (Мк. 11:18), што им је на крају и пошло за руком. Када би Библија, Стари и Нови Завет били специјално створени од стране Јевреја ради гурања својих интереса, на који начин би овако нешто могло да постигне, када се показују такве стране односа представника свог народа са Господом Исусом Христом и не само са Њим, већ и са Његовим ученицима.

Библија говори да су Јудеји камењем убили ђакона Стефана који их је изобличио (Дела ап. 7:51-60), а цар Ирод „погуби Јакова брата Јовановог мачем. И видјевши да је то по вољи Јудејцима настојаше да ухвати и Петра… њега и ухвати и баци у тамницу“ (Дела ап. 12:1-4). Када су видели Апостола Павла, Јудеји су викали римском чиновнику: „Узми са земље таквога, јер он не треба да живи!“ (Дела ап. 22:22), а затим „њих више од четрдесет људи који су се заклели да неће ни јести ни пити докле га не убију“ (Дела ап. 23:21).

О овом јудејском прогону на хришћане говоре не само хришћански, већ и јеврејски извори. На пример, Јосиф Флавије помиње како су Јудеји убили апостола Јакова, брата Господњег (Јосиф Флавије, Јудејске древности, 20. 9.1.). А када је касније, 132. године након Христовог Рођења букнуо устанак под вођством Симона Бар Кохбе, тај лидер устаника је по препоруци рабина Акиве убијао хришћане Јевреје.

Одакле таква мржња? Ради се о томе да део јудејског народа није желео да прихвати истину да ће Бог отворити Свој пут другим народима, да се не врти све само око њих самих. Зато када им је Исус директно рекао: „Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божије и даће се народу који доноси плодове његове“ (Мт. 21:43) они су Га замрзели. И последња заповест коју је Христос дао Апостолима: „Идите, научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28:19) представљала је испуњење онога о чему су још Пророци предсказивали у Старом Завету, али са чим нису желели да се сложе они Јевреји који су одбацили Христа.

И ево, на пример, шта су Апостоли Павле и Варнава рекли Јудејима који су се окупили у синагоги: „Вама је најпприје требало да се говори ријеч Божија; али пошто је одбацујете и не сматрате себе достојним вечнога живота, ево обраћамо се незнабошцима“ (Дела ап. 13:46).

И када су Јудеји видели да Христови ученици почињу да испуњавају Његову заповест, почели су и да се боре са хришћанством. Ова борба се наставила вековима, чак и након што је римско царство постало хришћанско.

На пример, 353. године Јевреји Диокесарије су побили градски гарнизон и изабравши за свог вођу неког Патрикија, почели да нападају на суседна села, убијајући хришћане и Самарјане. Овај устанак је угушила војска. Често су Јудеји који су живели у византијским градовима били издајницима за време ратова са спољашњим непријатељима. На пример, 503. године приликом опсаде града Констанције од стране Персијанаца, Јевреји су ископали подземни улаз у град и пустили непријатељску војску. Јевреји су подизали устанак и 507. и 547. године. Још касније, 609. године, у Антиохији су побуњени Јевреји убили много богатих грађана, спалили њихове домове, а патријарха Анастасија након многих мучења бацили у ватру. 610. године се побунило четири хиљаде Јевреја у граду Тиру.

У петом веку су јудејски мисионари успели да у јудаизам обрате Абу Кариба, цара јужноарапског царства Химјар. Његов наследник Јусуф Зу-Нувас је постао познат као крвави гонитељ и мучитељ хришћана. Најмасовније убијање хришћана догодило се 523. године. Зу-Нувас је на превару заузео хришћански град Наџран, након чега је становнике почео да води до специјално ископаних јама испуњених запаљеном смолом; све који су одбијали да приме јудаизам, бацали су живе тамо. Неколико година пре тога, на сличан начин је истребио становнике града Зафар.

Сурови јудејски прогони хришћана су се такође догодили такође и 610-620. година у Палестини коју су освојили Персијанци уз активну подршку локалних Јевреја. Све ово наводим не да би се подигла нека хистерија, већ су у питању историјске чињенице. Наводим да бих показао недоследност неопаганске измишљотине о томе да је тобож хришћанство створено од стране Јевреја и представља њихов инструмент. Схватате, некако се не слаже нешто, када видимо шта се заиста догађало током историје, тако се не поступа са својим инструментом, не улази се у такве сукобе.

Ако погледамо на интерне јудејске текстове, на пример, шта пише у Талмуду о Исусу, шта о Њему пише у таквим антихришћанским делима као ‘Толдот Јешу’ и ‘Сефер зерубавел’ која су широко распрострањена међу Јеврејима током Средњег века, видећемо ругања и богохулства као што видимо и у књигама неопагана.

Неопаганска клевета да је Свети кнез Владимир био тајни Јудејац. Чињенице које оповргавају ово. Психолошки разлози који мотивишу неопагане да ово тврде. Утицај незнабоштва на народе који га исповедају. Мотиви Светог Владимира за избор хришћанства, његову поступци током формирања избора.

Неопагани из неког разлога скривају једну важну чињеницу: јудаизам је у средњем веку био мисионарски активан. Они су се трудили да обрате у своју веру друге народе и понекада им је то полазило за руком, као на пример у Химјару или у Хазарији. Тако су јудејски мисионари долазили и кнезу Владимиру када је он размишљао о избору вере. Нису имали потребе да предлажу кнезу Владимиру хришћанство које је било испуњено многим антијудејским полемичким трактатима. Они су му предлагали јудаизам директно. Хришћанство је за њих било конкурент као и ислам. Да је кнез пожелео, прихватио би јудаизам. Међутим, он их је одбио.

Сада треба да изобличимо још једну, међу неопаганима врло популарну измишљотину коју је покренуо Емелијанов који је писао да је тобож кнез Владимир био Јеврејин по мајци да је тобож ‘његова мајка била Јеврејка Малка, ћерка рабина који је такође носио име Малк, из руског града Љубеч’. Ово је само један од примера дрске лажи које они износе у тонама без да макар и поцрвене. Мајку кнеза Владимира су звали Малуша, у питању је словенско име. У овом облику се оно појављује у свим древним летописима: Лаврентијевом, Ипатијевом, Радзивиловском и Новгородском I.

У облику ‘Малка’ појављује се први пут у Никоновском летопису, који је састављен у 16. веку и очигледно представља грешку преписивача који је помешао њено име са именом оца. Сагласно са речником Даља, реч ‘малуша’ потиче од речи ‘мали’, у питању је женски облик имена ‘Мал’. Слична имена су била честа у незнабожачкој Русији. Ово име је могло да означава да је Малуша била најмлађа ћерка у породици или да је била малог раста. Она је била робиња кнегиње Олге, али је затим ступилиа у незакониту везу са сином Олге, Свјатослваом. Кнегиња Олга је прогневивши се прогнала у село Будутино, где је ова и родила Владимира.

Отац Малуше и њеног брата, војводе Добриње (такође словенско име) звао се Малк Љубечанин. Сви научници се слажу да је у питању био Словен, али постоје различите верзије о томе ком конкретном племену је припадао. Неки су сматрали да је он био Древљанин (Прозоровски и Членов), неки да је био из западних Словена (Татишев, Берштам), али се сви слажу за његово словенско порекло што се види и из имена његове деце и из његовог сопственог.

Целокупна верзија Емелијанова се гради на претпоставци да име Малк потиче од јеврејске речи מלך ‘meleh’ (цар). Сам Емелијанов га из неког разлога наводи на арапски начин ‘malik’, а на јеврејском се ова реч чита ‘meleh’. У реалности, име ‘Малк’ представља древно словенско име. Захваљујући научним открићима М. Гедеонова и труда сакупљача древних руских имена М. Тупикова, ми сада имамо читав списак личних имена древне и средњевековне Русије. Тупиков је направио речних руских личних имена у коме је сакупио, урадио велики посао, сакупио сва древне руска имена која се помињу. Што се тиче имена ‘Малк’ у питању је једно од уобичајених древних руских имена. Тупиков наводи десет варијанти овог имена и пет презимена која потичу из њега. Већина имена се односи на 16. и 17. век и припада хришћанском становништву. Разуме се да у 16. веку међу сељачким слојем у Русији није било никаквих рабина или Јевреја није било и није ни могло да буде. Из свега овога закључујемо о словенском пореклу овог имена, које је у древности било врло често, али је постепено било истиснуто обичајем да се деца називају хришћанским именима.

Причу са ‘равином’ је Емелијанов уопште узео ко зна одакле. У ‘Повести о прошлим годинама’ пише да је књегиња Рогнеда одбила да се уда за Владимира, рекавши да не жели ‘да скида обућу робињича’ (сина робиње). Емелијанов објављује да то тобож означава ‘рабињича’ одакле се и изводи закључак да је његов деда Малк био рабин. Наравно, они ни један пример употребе речи ‘рабињич’ у смислу ‘унук рабина’ они не могу да приведу, али, као што знамо, такве ‘ситнице’ њих никада не могу да узнемире. Као и то да сам контекст фразе од стране Рогнеде указује управо на значење ‘роб’. Она као писмена жена није желела да служи у браку некоме ко је по свом пореклу био сином робиње.

Неопагани још указују на то да се у неким древним текстовима кнез Владимир именује титулом ‘хаган’. Као да тобож то доказује да он био Јеврејин. Заправо, то још једном показује њихово незнање, пошто ништа ‘чисто јеврејско’ у овом термину не постоји. Сама ова реч је тјуркског, а не јеврејског порекла. Хаган представља највишу титулу суверена у средњевековној номадској хијерархији. Хан ханова. У историји је познато три хаганата – аварски, тјуркски и хазарски. Кијевски кнез Свјатослав који је уништио последњи, сагласно древним представама, добио је као трофеј и титулу ‘хан’ за себе и своје потомке. Зато се у древној изворима титула ‘хан’ не додаје само кнезу Владимиру, већ и кнезу Олегу Свјатославичу и Јарославу Мудром. Исто као што су и након присаједињења Финске Русији, руски цареви добили допунску титилу ‘Велики кнез фински’, међутим, то не значи да су они били Финци.

Још једном: да је кнез Владимир био Јеврејин, његов ујак и најближи сарадник војвода Добриња био ‘син равина’, зашто они не би прихватили јудаизам као религију за Русију? Такви преседани су већ постојали – Химјар и Хазарија. Неопагани уверавају да је он нову веру наметнуо насилно, зар онда није свеједно шта се намеће? Ако су се незнабошци једна противили и хришћанству и јудаизму, зашто не изабрати јудаизам? Ако су Владимир и Добриња тобож били тајни јудеји, зашто би са ризиком по свој живот наметали хришћанство у Русији – религију која је водила многовековну полемику са јудаизмом? Каква је логика у томе?

Ево како ‘Повест о прошлим временима’ говори: ‘Дошли су хазарски Јевреји и рекли: ‘Слушали смо да су долазили Бугари (муслимани) и хришћани, учећи те сваки својој вери. Хришћани верују у Онога Кога смо ми распели, а ми верујемо у Јединог Бога Авраамова, Исаакова и Јаковљева’. Владимир их је питао: ‘Какав је ваш закон?’ Они су одговорили: ‘Обрезати се, не јести свињетину и зечетину, држати суботу’. Он их је питао: ‘А где је земља ваша?’ Они су рекли: ‘У Јерусалиму’. Владимир их је питао: ‘Да ли је стварно тамо?’ Одговорили су: ‘Разгневио се Бог на оце наше и расејао нас по различитим земљама за грехе наше, а нашу земљу дао хришћанима’.  На то је Владимир рекао: ‘Како ви друге учите, а сами сте одбачени од Бога и расејани? Ако би Бог љубио вас и закон ваш, онда не бисте били расејани по туђим земљама. Или и нама то исто желите?’

Реците поштено: да ли би тако поступао тајни јудејац који је желео да потчини Русију Јеврејима. А из извора ми знамо да кнез Владимир није просто одбио да слуша јудејске мисионаре, већ се према њима односио најхладније. Ако је хришћанима и муслиманима дао ‘другу шансу’, пославши њима своје посланике, Јудејима није хтео да пошаље никога, одбацивши одмах такву варијанту. Да није то превише сурово за ‘унука равина’?

Наравно, никакве јеврејске коренове кнез Владимир није имао, а да постане унук равина имао је још мање шансе него неопагани који га оптужују за то. Управо сва та грчевита потрага за ‘неруском крви’ код великог кнеза је изазвана тиме што неопагани ни на који други начин не могу да објасне како је код кнеза незнабошца Свјатослава кога они уздижу скоро у виду неког идеала, рођени син, тело од тела, изненада одлучује да заврши са незнабоштвом уопште. Они не могу да признају да је Владимир, сам ‘преболећи’ занос незнабоштвом видео да је у питању ћорсокак за Русију.

Већ тада је видео оно што је за сада очигледно, када гледамо шта је остало са народима који су остали у свом традиционалном незнабоштву. Народи крајњег севера Русије, племена Амазона, абориџини Аустралије, становници ‘црне’ Африке, немају ни сопствену писменост, ни културу, нити истинску државност, нити цивилизацију. Ето резултата такозваног ‘родноверја’, ево резултата следовања локалним незнабожачким култовима. Кнез Владимир није желео такву будућност за Русе. Зато је он схватио да при избору вере треба бирати било шта сем незнабоштва. И приметите како је мудро он изабрао. На почетку је изучио сам. Затим је послао посланике да изуче веру. Затим се посаветовао са старешинама и када су се посланици вратили ‘сазвао је кнез своје великаше и старце и рекао Владимир: ‘Ево пришли су људи које смо послали, послушајмо све шта је било са њима’. И тек када се подударило мишљење и њега самог и посланика и старешина, он се крстио сам и позвао становнике Кијева да следе његов пример. Многи су га следили а онима који нису, дозволили су да остану у пређашњој вери и проповед међу њима се наставила и у деценијама које су уследиле, чак и након смрти Владимира.

Неопаганима је као ваздух неопходна измишљотина о ‘насилном крштењу Русије’, јер ако се испостави да је у птиању био добровољни извор наших предака, сва бесмисленост њиховог заноса о ‘повратку ка вери предака’ постаје исувише очигледан.

Сведочанство археологије као одговор на тврдње неопагана. Фалсификат ‘Јакимовског летописа’. Сведочанство брестових грамата. Зашто су Словени тако лако прихватили хришћанство?

Али ево у чему је проблем – археологија не потврђује насилно крштење Русије, иако је сакривање милиона убијених немогуће. У Енглеској су недавно открили неколико десетина сахрањених обезглављених викинга, у Риму у древним слојевима открили хиљаде скелета убијене деце од којих су се, по незнабожачком обичају, одрекли њихови родитељи и предали их смрти – сличне ископине се стално сусрећу, час на једном месту, час на другом. Да је било насилног крштења Русије са геноцидом оних који се нису слагали, наша земља би била препуна таквим сведочанствима. Међутим, колико год ископавали древне руске градове, таквих ископина нема, иако би у комунистичко време то било врло пригодно за борбу са Црквом. Чак је и древних словенских идолишта ископано више од 80. Нека од њих на себи носе знаке да су била уништавана. Рекло би се, када може да дође до сукоба, ако не приликом уништава идолишта. Да су заиста нашим прецима Словенима тако драга била та идолишта, када да се боре за њих ако не приликом њиховог уништавања. Међутим, нигде, ни једном, у свих осамдесет случајева нису пронађени поред идолишта сахрањени незнабошци који би се противили томе и због тога били убијени. Чак и тога нема. Осим археологије и писани извори ћуте о насилном крштењу Русије. Иако у то време није било никаквих захтева на толеранцију и хришћански летописци нису имали потребу да скривају победе хришћанске војске над незнабошцима који су се противили – да је тако нешто заиста и постојало.

Постоји још једно сведочанство које наводи историчар 18. века, В. Татишев, позивајући се на неки ‘Јоакимовски летопис’ о томе да је тобож из Кијева у Новгород послати војвода наишао на одсуство жеље дела Новгородаца да приме крштења и очигледну побуну против кнежеве власти. И након што су Новгородци спалили живе његову жену и децу, овај војвода је разгневивши се, победио и принудио их силом на Крштење.

Овде треба разумети две ствари. Као прво, низ стручњака сматра целокупан тај фрагмент фалсификатом као и целу причу о ‘Јакимовском летопису’ који нико, укључујући и Татишева није видео, док они који га сматрају аутентичним сматрају да је текст био састављен не пре 17. века. Као што видимо, текст састављен у 17. веку, а догађај је био у 10. веку.

Као друго, чак ако и поверујемо сведочанству тог ‘Јакимовског летописа’, заправо оно и сведочи против измишљотине о насилном крштењу Русије. Јер се овај фрагмент из ‘летописа’ завршава речима: ‘Зато се људи и ругају Новгородцима: Путјата их крстио мачем, а Добриња – огњем’. Како би могли да их прекоревајупомоћ ове изреке становници других древних руских градова, ако би цела Русија била крштена насилно? Тада нико не би могао Новгородце да прекори тиме да су се противили крштењу њиховог града. Овај фрагмент и ова изрека управо и сведоче да је у целини крштење Русије пролазило мирно и добровољно, а пример Новгорода је изузетак. Неопагани и атеисти који, напротив, наводе овај догађај као тобожњи карактеристични пример онога што се одвијало свуда по Русији, самим тим свесно криве текст, дајући овом сведочанству директно супротан смисао од оног који је у њега постављен.

Међутим, постоји још и убедљивије сведочанство против верзије о противљењу наших предака хришћанству којима је тобож незнабоштво било толико драго да је једино смртна претња могла да их принуди да се крсте. Тако нешто би се могло изјављивати пре 60 година, када је из домонголске Русије наука поседовала само три текста и сви су састављени у званичним круговима које је било лако оптужити за предрасуде. Међутим, у другој половини 20. века догодило се откриће брестових грамата древне Русије. Највише су их нашли у Новгороду, али такође и у многим другим градовима. Од преко хиљаду њих, 450 је написано у премонголско време – почевши са првом половином 11. века (то јест, за живота очевидаца Крштења Русије) и завршавајући са првом половином 13. века. Ове грамате, за разлику од летописа, написали су најобичнији људи, у питању су њихови свакодневни записи, обична и лична преписка, итд. Сви ови записи које ниједна цензура није могла да провери и који у већој мери нису ни планирани да се чувају дуго, одражавају реално расположење умова и живота наших далеких предака. Они су изложени јавно, свако ко жели може да оде на њихов сајт и прочита – www.gramoty.ru

И шта је занимљиво – међу граматаma има доста текстова на хришћанске теме. Међутим, уопште нема ничег незнабожачког. Иако су у питању обични људи са обичном преписком. Нико не пише: ‘Данас су оборили идол Световита, баш ми је жао’, или ‘Нека ти Перун и Велес помогну’ или обрнуто ‘нека те казне’, итд. Управо ове грамате које су пронашли комунистички археолози-атеисти, необориво доказују добровољно прихватање хришћанства на Русији. Наравно, поједине старе навике попут обреда повезаних са сахраном нису одмах одлазили, али управо ‘старе богове’ су наши преци одбацили неповратно и чак их се нису ни сећали. Међу брестовим граматама постоји неколико клетви, али чак и оне упућују управо на хришћанску реалност.

Русија је прихватила хришћанство тако лако управо зато што је у питању био добровољни избор људи који су се већ добро упознали са њим пре 120 година и повезивали га са ауторитетом Олге. За време савета који је организовао Владимир по питању избора вере, племићи су рекли: ‘Да је лош грчки закон не би примила твоја бака Олга крштење, а она је била најмудрија од свих људи’.

Када све то видимо, схватамо да је избор хришћанства нио добровољни избор слободних људи. Управо зато је тако мирно и неповратно из живота нашег народа отишла незнабожачка епоха са њеним измишљотинама и управо зато од ње ништа није ни остало осим неких помињања имена богова у древној руској хришћанској литератури.

Треба рећи и о још једној важној теми, колико уопште претензије неопагана да они уче древном словенском паганизму одговарају реалности. Они, као што знамо, тврде: ‘Треба да се вратимо религији предака! Треба да поштујемо претке и њихове обичаје!’, итд. Притом, предлажу нам да 40 покољења наших хришћанских предака за време којих је Русија постала надмоћна држава одбацимо, да их не поштујемо, да их вређамо. Нас желе да убеде да једини преци који заслужују поштовање су они који су живели пре више од хиљаду година, који су клецали под аварским ропством, плаћали данак Хазарима, нису били у стању да изаберу владара међу собом, због чега су звали странце да владају њима.

Да ли савремени паганизам (неопаганизам, родноверје) заиста ‘верује у исто што и древно словенско незнабоштво? Пример: однос према идолу, приношењу жртава, односу према жени након смрти мужа. Питања за неопагане у вези са њиховим учењем о божанству. Од када потиче савремени пантеон словенских богова? Симбол неопагана – коловрат: порекло, аутор, време настанка. Однос неопагана према греху.

Рецимо да се неко слаже са тим. Међутим, питање које треба да постави овим пропагандистима: а да ли заиста ви проповедате то у шта су веровали наши дохришћански преци? Хајде да размотримо на неколико примера.

Почнимо са идолима. На многим демотиваторима (сликама по интернету) неопагани питају: зашто хришћани своје слике на даскама (то јест, иконе) сматрају светињом, а слике ‘наших богова’ изрезане у виду идола презиру као бесмислицу? Најчешће чак и не питају, већ просто изјављују као датост и као повод да се исмеје глупост и недоследност хришћана. Међутим, глупост овде никако не показују хришћани. Као дипломирани стручњак за учење религија желим да обратим пажњу драгим неопаганима на нешто што им није познато. У реално, традиционалном незнабоштву идол се не сматра сликом бога, налик на икону у хришћанству. Идол се сматрао и сматра се самим богом, његовом материјалном пројавом у нашем свету или његовим сместилиштем, телом. Сачувала су се историјска сведочанства да су тако сматрали древни Словени, можемо се сетити оних поштовала Перуна који су, како описује ‘Повест о прошлим временима’ трчали обалом и викали идолу који је био баћен у воду: ‘Испливај, боже, испливај!’ Они нису викали, гледајући на небо: ‘Перуне, извуци своје изображење!’ Они су се обраћали самом идолу и њему предлагали да изађе.

Други пример – на територији Данске се сачувао древни идол из Свендборга за кога се зна да су Словени незнабошци неколико пута предузимали војне подухвате да би га освојили. А идол никако није дело уметности, представља просто истесано брвно. Поставља се питање: зашто ратовати, ризиковати живот својих људи, ако је у питању просто изображење, кип? Узми секиру, састружи исти такав (као што и раде неопагани). Међутим, за Словене незнабошце то није био просто кип, то је био сам ‘бог’, кога су они желели да отму од непријатеља и пребаце код себе да би, ‘хранећи га’ жртвама, стекли његову подршку.

Сам обред приношења жртви непосредно пред идолом потиче из представе да је конкретни идол – пројава или сместиште тог конкретног бога. Ми хришћани знамо да иконама не приносимо јело, зато што знамо да оне неће јести. За нас су то просто изображења. А за све праве, а не лажне незнабошце, идол је много више од простог изображења.

Међу неопаганима се из неког разлога не налазе људи који се на тај начин односе према идолима. Сећам се како је за време расправе међу православнима и родноверима који се одржао 23. септембра 2009. године, представник родновера говорио: ‘Само немојте мислити да се ми клањамо брвнима, не, ми сматрамо да је Бог један, Он је вечан, свевишњи, нематеријални, итд.’ Све ово показује, као прво, да је савремене неопагане срамота да верују онако како су заиста веровали древни Словени. Као друго, неопагани се, без обзира на громке речи о неопходности ‘савлађивања хришћанске куге’, и сами налазе под утицајем хришћанских појмова, посебно када осмишљавају идолопоклонство кроз призму хришћанског догмата о иконопоштовању и гнушајући се традиционалним незнабожачким схватањем.

За време ове полемике, родновер се жалио да хришћани секу Перуне које они поставе. У њима нико не живи, говорио је високопостављени неопаганин, зашто се њихови споменици руше? Молим лепо, ниједан критичар родноверја не би могао тако да понизи његову веру као што је он то урадио овим речима. Споменике стављају ономе ко је умро, кога више нема са нама и о коме уз помоћ те материјалне скулптуре треба сачувати сећање да га не забораве. Ако родновери имају такав однос према својим боговима, значи да они заправо у реалности у њих и не верују. Уопште не верују.

Ако смо већ почели да говоримо о жртвама – то је још једна тачка у коме сви неопагани иду упркос ономе што су веровали древни Словени. Они приносе искључиво бескрвне жртве и чак наглашавају то. Међутим, поуздано је установљено да су древни Словени, између осталог и наши преци, у незнабожачком периоду приносили крваве жртве. Људских жртвоприношења је било, наравно, не толико много као код Астека, али приношења животиња на жртву био је уобичајени ритуал свих Словена. То је познато не само по писменим сведочанствим, већ и по археолошким подацима. Већ сам помињао, постоје ископине, више од 80 идолишта, најуобичајенији налаз тамо су кости жртвених животиња.

И ево питања за неопагане: а по чему сте ви изненада одлучили да су Перун, Сварог, Дажбог и њихови другари постали вегетаријанци? Ко вам је дао право да кривите традицију предака? Неопагани, не обични, већ њихови идеолози знају да су се приносиле крваве жртве, али укидају тај најважнији део и у култу који су измислили раде све другачије.

Постоји још један снажан пример одступања од традиције. Већ сам помињао да се код Словена сматрало да након смрти мужа, жена треба да следи за њим – као по правило, након самоубиства вешањем, иако су онима који нису били спремни, могли и да ‘помогну’. Овај обичај је поуздано потврђен и древним писаним изворима и археологијом. Међутим, неопагани из неког разлога не објављају овај обичај. Схватају да ће у друштву које се формирало под утицајем хришћанства такви обичаји бити, најблаже говорећи, врло непопуларни. Али, ако већ декларишу повратак ‘родној вери предака’, онда је потребно да се врате свему и да обнове све. Ако код њих самих изазива одвратност перспектива ‘клањања брвнима’, убијања животиња ради идола, и подстицања жена умрлих једномишљеника на самоубиство – онда нека престану да лажу, говорећи да ратују за повратак ‘обичајима предака’.

У томе је лицемерје словенског неопаганизма. При свој спољашњој антихришћанској реторици оно се ослања управо на оно што се у нашој култури појавило захваљујући хришћанству. Управо захваљујући хришћанству у Русији су престали да приносе крваве жртве и приморавају жене да се убију након смрти мужа. Неопагани то укључују у свој систем и лажу поверљиву публиику причицама о ‘мирном и еколошком’ паганизму, скривајући притом каква је заиста била вера наших прехришћанских предака.

Утицај хришћанства на неопаганизам показује се и у томе што тек мали део неопагана исповеда политеизам и верује у многе богове. А значајни део њих учи о једном Божанству чије су тобож пројаве словенски богови. Притом нема слагања да ли сматрати то једно Божанство за личност или безличну силу, али се многи приклањају другој варијанти.

Са философске тачке гледишта, спајање у оквиру једног покрета толико суштински различитих позиција, чинило би се по најважнијем питању – у кога се управо верује? – изгледа врло чудно. Међутим, то ће нестати када се схвати да је за неопагана садржај његових веровања ствар од крајње мале важности, пошто неопаганизам у принципу није вера, већ друштвена поза, која се маскира паганском, тачније неопаганском одећом.

Али хајде да поразговарамо још о тим веровањима. Ако постоји само једно безлично божанство, јавља се питање: а зашто онда приносити жртве овој безличној сили? Жртва је дар. Поклоне дајемо само личности, пошто једино личност може да оцени те поклоне. Нико не даје поклоне електричној струји, нико не приноси жртве сили гравитације. Ово је још један пример који показује да неопаганизам није никаква ‘традиција’, већ вештачка конструкција, сабрана из различитих делова без икакве бриге да ли се они међусобно слажу.

Ако пређемо посебно на пантеон ‘словенских богова’ које нас неопагани призивају да поштујемо, ту ћемо видети још занимљивија открића. Ради се о томе да још од 19. века и мало раније, неки истраживачи су покушавали да реконструишу словенски паганизам и пошто им то није полазило за руком, они су измишљали словенске богове који реално нису никада ни постојали, а у које на данас предлажу да верујемо неопагани. Као потврду овога, да не би остало само на мојим речима и пар цитата. Цитат из ‘Енциклопедијског речника словенске митологије’, стр. 512: ‘Јединствена прасловенска ‘највиша’ митологија, то јест, пантеон незнабожачких богова, не полази за руком да се реконструише… народна традиција Словена није сачувала практично никакве трагове врховних божанстава… Стремљење да се подигне словенска митологија до нивоа класичних митологија древног мира побудило је романтично расположене истраживаче да измисле словенске незнабожаћке богове, извлачећи њихова имена из фолклорних текстова, припева песама или просто измишљајући их (Купала, Кољада, Кострома, Лада, Лељ, итд.’

‘Кабинетска митологија паралелно са поуздано утврђеним боговима словенског незнабоштва помиње и такође измишљене личности које су тешко били божанства, а у неким случајевима су уопште и били непознати незнабошцима као на пример, Белобог, Весна, Лада, Масленица, Чур, Јарило’. Ово је цитат из ‘Рукописи којих није било. Фалсификати у области словенског фолклора, зборник. стр. 311-351’. Овој компанији треба додати и богове који су се појавили тек у ‘Словено-аријским ведама’ Хиневича: Вишењ, Кришењ, Баба Јога, Удрзец, итд.

О овим горепоменутим на неопаганским сајтовима, фб групама, постоје и њихова имена и неке измишљене приче о њима, неке њихове цртеже које су цртали, њихови идоли којима приносе жртве.

Дакле, неопагани, ако ви веујете у некога од горепоменутих, имајте у виду да верујете у измишљене богове које уопште нико никада није поштовао, да наши преци за њих нису знали, нису ни чули. У питању су просто плодови кабинетских фантазија.

Исто то видимо ако пређемо од идеја на симболе. Најраспрострањенији симбол неопагана данас је такозвани коловрат. Он представља две свастике које су постављене једна преко друге, при чему је друга постављена на прву под углом од 45 степени. И свих осам крајева су заобљени. Неопагани уверавају да је у питању древни симбол ‘родне вере’ наших предака.

Притом је занимљиво да не постоји ниједно сведочанство да су у Русији свастику, макар и дуплу, макар и једну – речју ‘коловрат’. Као друго, конкретно овај симбол који сада форсирају неопагани наши преци уопште нису ни знали.

Обична свастика се наравно сусреће на предметима које су открили археолози, као и у другим културама, пошто је свастика поред звезде, круга и троугла представљала један од једноставних елемената за креирање накита и орнамената од најдревнијих времена. Притом нема никаквих основа за став да је свастика за наше претке била важнија од било ког другог елемента украшавања.

Међутим, обична, ‘класична’ свастика је понављам, макар била позната. А ‘коловрат’ који представља главни симбол савремених неопагана, уопште нема никакву потврду у археологији. Једном сам имао прилику да прочитам коментар једног родновера. Он је причао да је желео за себе да направи тачну копију коловрата који је пронађен у ископинама, да би све било ‘исто као и код предака’. Какво је његово разочарење било када је открио да таквих просто нема, а оно што представљају као такво, уз најближе разматрање се показало као лако измењена варијанта хришћанског Андрејевског крста. Мени је постало занимљиво и решио сам да и сам проверим да ли неопагани имају потврду да се њихов симбол заиста употребљавао од стране наших прехришћанских предака као основни израз њихових религиозних убеђења. Наравно, знао сам да обично неопагани и не машу потврдама онога што тврде, али ко зна.

Испоставило се и директно да никаквих археолошких потврда постојања знака коловрата у Русији нема. На једном месту сам наишао на покушај да се у виду ‘древног коловрата’ представе амајлије у облику змија, које се сусрећу у ископинама. То је очигледно урађено за људе који не умеју да броје, јер амајлија у облику змије за разлику од коловрата нема осам, већ седам линија и на њиховим крајевима нису заобљени лукови, већ задебљања – ‘змијске главе’. Таква амајлија уопште није симбол хришћанског порекла. То је симбол медузе Горгоне и дошао је до наших предака са стране Грка код којих се употребљавао од најдревнијих времена. И то уопште није свастика, већ седам змија које излазе из једног центра.

А где су коловрати?

Указују да је 1923. године, пољски аутор Станислав Јакубовски објавио цртеж древног надгробног споменика са сликом коловрата. Јакубовски га, истина, назива ‘слонечко’ (słoneczko) и уверава да су у питању ‘симболи вере наших предака’, које су древни уметници тобож ‘стављали на дрвене стубове које су постављали на гробове умрлих’.

Ове речи ничим осим цртежима он не потврђује. Управо Јакубовски и није био научник, он је био уметник који се веома заносио темом словенског паганизма. И цртао је цртеже на тему ‘како би оно могло да изгледа у древности’. На пример, како би могао да изгледа храм Сварога или како би могао да изгледа ‘симбол вере наших предака’. Притом се он ни на шта осим сопствене маште није ослањао. Он је имао четири варијанте својих цртежа, четири различита симбола. Јакубовски је просто измишљао видљиве образе словенског паганизма, исто као што су и други његови савременици, творци кабинетске митологије измишљали непостојеће словенске богове. Ако погледате коментаре које је он писао уз слике, постаје разумљиво да сам Јакубовски и није посебно крио ту чињеницу. Јер позивајући се на ‘дрвене стубове’ он је одлично схватао да ниједно такво изображење до наших дана није могло да се сачува. И наравно, њега је варало његово лоше знање реалног словенског паганизма. Ради се о томе да наши незнабожачки преци никако нису могли да цртају коловрате на гробовима својих рођака из простог разлога што су наши преци спаљивали умрле. Свуда распрострањено сахрањивање у земљу представља последицу христијанизације Словена. У прехришћанска времена се она сусреће код Словена врло ретко.

Ето управо тако, нађени су аутор ‘коловрата’, место и време појаве овог симбола. Затим је неко, ближи нашем времену размтрао цртеже, од тих четири изабрао један, тај који је данас и најпознатији међу неопаганима. И сам назив ‘слонечко’ се није показао довољно суров, бруталан зато су га заменили речју ‘коловрат’ која нема никакве везе са свастиком и пустили га међу људе.

Ако извучемо закључке из свега овога, видећемо да неопагани поштују измишљене богове које древни Словени нису знали. Неопагани се не односе према идолима као што су се према њима односили древни Словени, они не приносе боговима крваве жртве као што су то радили древни Словени. Неопагани не следе обичаје који су били јако важни за древне Словене, уводе симболе који нису били познати древним Словенима. То јест, имамо посла са новим религиозним покретом који никакве везе нема са древним словенским незнабоштвом и то је чињеница. Зато бих желео неопаганима да кажем да ако желите у све то да верујете, наравно то је ваше право, само немојте да говорите да је тобож у питању вера наших предака.

Све то је новотарија, псеудсловенско псеудонезнабоштво.

И не само ово указано, већ и други моменти такође представљају чисту измишљотину  у односу на оно што реално знамо из историје. За неопагане је јако важна идеја сведозвољености. Они призивају на својим сајтовима следеће, цитирам: ‘Избаците из својих глава лажљиве идеје хришћанских грехова!’ и говоре да сагласно вери наших предака тобож нема апсолутног добра и зла, треба се руководити природом, то јест, нема никаквих забрана и ограничења, ради шта желиш. Управо тиме се и труде да привуку и намаме људе.

Међутим, реално наши преци нису били такви. Чак најзаосталији народи на планети имају свој кодекс правила, имају табу који нико нема права да наруши. Говорити да наши преци никаква ограничења за себе нису постављали и да су се руководили само својим ‘ја хоћу’ значи понижавати их, сматрајући их примитивнијим на моралном плану од најзаосталијих дивљих племена. Све ово нам показује лажљивост тврдње савремених неопагана о томе да они тобож имају неку везу са вером древних Словена. То није тако.

Хвала вам свима за пажњу, желим вам помоћ Божију!

* * *

Људи се у односу према Истини деле на две групе. Поуздан начин за изучавање неког религиозног система. Због чега је неопаганизам привлачан савременим људима? Проблеми у покушају реконструкције словенског незнабоштва.

Водитељ: Са нама је у студију данас о. Георгије Максимов, кандидат богословља, руководилац сектора апологетске мисије Синодалног мисионарског одељења. Недавно се испунило 40 дана од трагичног догађаја на Сахалину, где су у храму убијени парохијани. Испоставило се да је човек који је то урадио био неопаганин. Данас желимо да поразговарамо о тој теми. Какво је Ваше мишљење, шта је било узрок за појаву таквих људи у нашој земљи?

о. Георгије Максимов: Код савременог човека постоји одређена потражња на религију коју би желео за себе. Рецимо на следећи начин, људи се деле на два дела: у првом делу су људи којима је занимљива истина каква она заиста и јесте, они су спремни да је следе чак и без обзира на неопходност да се са нечим боре у себи, нешто мењају у себи, ризиковати, жртвују нешто.

А постоји и друга категорија људи, које истина као највиша категорија не занима. Они сматрају за истину оно што им је удобно, то је за њих истина. Међу таквим људима, постоји група људи којима неопаганизам одговара више од свега.

Постоји традиционални паганизам, и код нас у Русији постоје мали народи на северу који чувају традиционални шамански паганизам, постоје и у другим областима света, Африци, неким земљама Азије, нека племена која чувају паганизам традиционално, тамо постоји непрекинута традиција. Рекло би се, ако си изненада пожелео да постанеш незнабожац, иди у та племена, постани њихов послушник и ученик, можда ће те касније прихватити у круг посвећених, гледаће те као на природни део своје заједнице.

Узгред речено, световни научници који изучавају религију су тако понекада и поступали. Они сами ни у шта не верују, међутим, да би сазнали веровања једног или другог народа они су се правили да верују као и ти народи, проводили неколико година свог живота међу тим људима да би описали њихова веровања изнутра. Они су пролазили иницијације, то јест, постајали су своји за те незнабошце. Међутим, наши неопагани, као и западни, уопште, у питању је феномен који је дошао са Запада, а почео код нас 50-их година прошлог века – њих све то не интересује. Њих не интересује да постану део реално постојеће традиције, они покушавају да реконструишу неке древне паганске религије које су некада постојале, а затим нестале. Код нас у земљи је то рецимо словенски паганизам, у западној Европи је то германски паганизам, келтско, скандинавско незнабоштво, неки синкретистички култови. Међутим, није остало ниједног друида који би могао да каже у шта треба да верује следбеник култа, није остао ниједан словенски маг који би могао да пренесе у шта су они раније заиста веровали. Све то је покривено прашином векова и све је нестало.

Чиме је неопаганизам привлачан савременим људима? Тиме што је могуће да радиш све шта хоћеш, у свим неопаганским култовима је то обавезан предуслов – да никаквих моралних ограничења нема, ‘шта хоћеш, то и чини’, нема никаквог ауторитета који стоји изнад твоје душе и говори ти – то је грех, то треба да престанеш да радиш, за то да се покајеш. ‘Не, не, слободан си, слободан од свих моралних ограничења, можеш да радиш шта хоћеш’. Разуме се, убиство је лоше, то сви схватају, али разврат, посебно у области пола представља главни подстрек за људе. Људи желе да живе по својим греховним страстима, али да се притом не осећају као грешници каквим би били у хришћанском контексту, већ да се осећају као део потпуно законите, древне, чак древније од хришћанске, религиозне традиције. Осећати се посебним, а не притиснути оним што се у хришћанству назива грехом и на чије одрицање хришћанство и призива. Зато је неопаганизам тако и тражен.

Сваки оснивач новог правца само то измишља. Наравно, сваки од њих говори да је у питању нешто што је дошло до њих из дубине векова, да су се ето неки незнабошци скривали свих ових векова хришћанства и предавали то тајно знање. Разуме се да је у питању митологија, реално сами људи измишљају, смишљају догмате, измишљају обреде јер не постоји нико ко би могао да им исприча како Словени треба да верују, како треба да испуне једне или друге захтеве, остали су само неки кратки и врло сиромашни укази из древних незнабожачких извора. Религија словенског незнабоштва као целина – не постоји. Она уопште није позната.

За њих је наравно врло важно да покажу да су они главни, древни, да управо они исповедају ‘родну веру’ зато многи себе називају ‘родноверима’ иако су у питању култови који су се буквално развили крајем осамдесетих, почетком деведесетих година прошлог века. За многе неопагане је карактеристична антихришћанска позадина, између осталог било је и случајева религиозног есктремизма са стране неопагана. Случај на Сахалинску је први са људским жртва, међутим, напади на храмове, паљење храмова од стране неопагана дешавали су се и раније.

Принципијелна разлика између хришћанства и неопаганизма. О искуству молитве словенским боговима. Зашто неопагани не воле хришћанство? Значај хришћанства на формирање културе народа.

Водитељ: Какво је Ваше мишљење, која је принципијелна разлика између неопаганизма и хришћанства?

о. Георгије Максимов: У хришћанству ми знамо да је Бог један, ми верујемо да је у питању Бог Личност, да у питању није просто апстрактна идеја Бога, у питању је живи Бог Који је дошао на земљу, оваплотио се, пострадао, умро и васкрсао да би нам даровао спасење од греха и слободу од греха. У паганизму, како у традиционалном, тако и у неопаганизму ништа од тога не постоји. Традиционални незнабошци живе у свету духова, они осећају јако велику зависност и страх од ових духова или божанстава. Врхунац паганизма је ‘хришћани себе називају слугама Божијим, а мене мој бог тако не зове’. Међутим, сви незнабожачки богови своје следбенике и присталице, сагласно тим истим религијама управо и називају ‘слугама’, нико их не назива ‘синовима’. Ако их чак и називају, називају их у преносном значењу, више као изузетак.

Традиционални незнабошци заиста зависе од тих духова, читав њихов живот је изграђен на томе да са њима треба успоставити односе, орасположити их, приносити им различита умилостивљења – да би био добар лов, да би имали успех у животу, да би избегли несрећу, оздравили, итд. Цео живот је окован страхом и покушајима договора са тим духовима међу којима живи традиционални незнабожац.

Што се неопагана тиче, они постављају идоле, говоре о Перуну, Дажбогу, Велесу али заправо они у њих не верују. За њих они више представљају одређене идеје, а не реалне личности. Они не покушавају и не сматрају да је са њима потребно имати неки контакт, да они заиста постоје, зато што је неопаганизам више поза коју човек заузима у односу на хришћанство него што је у питању вера.

Читао сам исповест једног бившег неопагана који се са покајањем вратио у Цркви. Говорио је како је ишао неопаганским путем, у његовом животу су се догодиле тешке животне околности, он се нашао у затвору, а тамо већ и у самици. Будући у таквом стању, када му је већ било сасвим лоше, одлучио је: ‘Помолићу се Перуну да ми помогне. Приносио сам му жртве, испуњавао обреде пре затвора, дужан је да ми макар сада помогне’.

Овај човек је признао да када је покушао да се помоли овим словенским боговима, заправо је осетио да њих у реалности нема, нико га не слуша, да не говоримо већ о одговарању на његове молитве. Бог хришћански је Бог Који слуша, Који одговара, Бог Који прилази и чини човека другачијим. Јер шта видимо на Сахалинску? Незнабожац је ушао у храм из свих других разлога осим да покаже храброст хришћана и врлину хришћана. А заиста, са чиме се сусрео? Са тиме да су се најобичнији људи, обична црквена бака, просјак у припрати храма показали као хероји који се нису уплашили смрти и који су показали херојску неустрашивост пред лицем реалне смртне претње.

Постоје различити правци у неопаганизму, сваки од њих предлаже своје тумачење неопаганизма. Међутим, непријатељство према хришћанству уједињује све ове правце.

Водитељ: Каква је најважнија примедба на рачун хришћанства? Шта им се најмање допада?

о. Георгије Максимов: Њима се не допада сама идеја да постоји Бог Који говори шта је добро, а шта лоше, Бог Који говори да је грех – грех, да за грех постоји казна. Ова мисао је савременом човеку врло непријатна, неопаганима такође. Историјска претензија је у наводном насилном крштењу Русије, што уопште не одговара историјским чињеницама, међутим, у то неопагани јако верују и том вером, узгред речено, заражавају јако много младих, чак и оне који себе не сматрају неопаганима.

Водитељ: Имамо и телефонско укључење.

Питање: Добро вече. Разговарао сам са једним неопаганином и схватио сам да је њихова основна претензија да ни хришћанство није вера у Једног Бога, већ у то да је јеврејски дечак постао Бог. Они не желе јудејске, јеврејске елементе у руској култури.

о. Георгије Максимов: Код националистичких неопагана примедба за хришћанство је да је у питању јеврејска вера, туђа Русима, итд. Међутим, сам појам руске културе је формиран од стране хришћанства. Ако питате некога, било код неопаганина и замолите га да именује десет великих личности руског народа (српског такође – прим. уредника) током целе историје, он неће бити у стању да именује десет пагана или десет неопагана. Свих десет ће бити хришћани, цела руска историја, култура је хришћанска. И онда на којој основи је онда идеја да је хришћанство тобож нешто јеврејско, страно руском народу? У питању је апсурд, хришћанство је нешто што је формирало Русију, нераскидиво је повезано са њом.

Питајте неопаганина: ‘Ко су били твоји преци?’ Најближи преци, мајка, отац, деда, баба су можда и били атеисти, а даље? Можда неопагани? Не, сви знају ко је формирао твоју породицу, ти сам си плод тога што се у хришћанској земљи склопио брак твојих предака. У хришћанској земљи су се срели твоји преци, венчали по хришћанском закону, по хришћанском закону створили твој род чији си и ти плод’.

Зато све те ствари о јеврејском дечаку представљају само изговор, није то суштина.

Водитељ: Имамо још једно телефонско укључење. Изволите.

Питање: Добро вече. оче Георгије, није ми јасно, на који начин они објашњавају да је хришћанство јудејска вера? Да је она јудејска, Јудеји Га не би распели. У питању је вера за све људе, на целој планети. Сећате се да нам је Он рекао да ће се раширити Јеванђеље по целој земљи и да ће Он затим доћи.

о. Георгије Максимов: Да, потпуно исправо, врло умесан додатак од стране слушаоца и мислим да се такав аргумент потпуно може користити у дијалогу.

Водитељ: Не разумем уопште, шта је ту лоше што је наш Спаситељ по телу био из јеврејског народа? Као да је у питању неки ужасни, одвратни народ?

о. Георгије Максимов: За националистичку струју у неопаганизму својствена је представа да су они најгори народ на земљи, да је код њих све лоше. Није за изненађење да многе неопаганске организације на овај или онај начин користе свастику, замаскирану можда под неким симболом. У суштини фашистичка идеологија им је такође блиска. Уопште, чудно је да при таквом наглашавању своје припадности руском народу, јер Русе нико више није убијао од фашиста током целе историје постојања нашег народа, 27 милиона жртви. А они, сматрајући себе Русима, националистима, бирају и амблем и идеологију оних који су били највеће убице руског народа.

Ако смо чврсти у нашој вези са Богом, тада нам никакви ни масони, ни сатанисти, ни неопагани, ни нико други неће бити страшан јер је Бог снажнији од свих. Ко може и шта да учини против нас, чак ако нас и убију? То управо случај на Сахалинску и показује.

Да, он их је убио. Али ко је изашао као победник? Победници су били управо они, и не само са хришћанске тачке гледишта. Монахиња Људмила и Владимир Запорожец који су жртвовали себе ради Христа, постали су хероји. Чак и са нехришћанске тачке гледишта су управо они победници, а не онај ко је дошао пијан да пуца по другим људима.