Mrtve duše – pogled sveštenika na neke pojave u parohijskom životu – Sveštenik Georgije Kazancev

Uvod

„Dakle, ako neko na sebe prihvata Hristovo ime,
a ono što je povezano sa ovim imenom
ne pokazuje u životu, takav lažno nosi ovo ime…
u pitanju je bezdušna maska sa crtama ljudskog lika
postavljena na majmuna“.

Sveti Grigorije Niski[1]

Luis je svojevremeno napisao u „Pismima Balamuta“ da se demonska irga sa ljudima „sastoji u tome da oni sa aparatima za gašenje požara jurcaju u vreme poplava i prelaze na stranu čamca koji je skoro već pod vodom“.[2] Pri pažljivom razmatranju stvarnosti koja nas okružuje moguće je ubediti se da pronicljivost pisca nije prevarila Luisa. Ako je još pre 15 godina moglo da se sumnja i rasuđuje o primenljivosti ovih ili onih načina privlačenja ljudi u Crkvu i duhovnog uticaja na njihov život, današnja situacija zahteva izradu jedinstvene konstruktivne pozicije. Metode obrednih odnosa sa ljudima postavljenih u osnov delatnosti Crkve pokazali su se kao utopija. Upravo su ove metode postale razlog prelaska „na stranu čamca koji je skoro već pod vodom“. Danas, sa 1,5-3% stanovništva koji žive hrišćanski, nasuprot skoro 90% koji formalno učestvuju u obredima Crkve, mi nastavljamo da umnožavamo nominalne „hrišćane“[3] i sporimo o metodima.

Za mnoge društvene organizacije našeg vremena „trka za klijentima“ je opravdana trgovačkim motivima. Sa ogromnim entuzijazmom oni u svoje redove ubrajaju svakoga ko je pokazao makar i najmanji interes. U Crkvi su slične pojave nedopustive kao protivrečne njenoj prirodi. Hrišćanski život se ne potčinjava zakonima dijamata: ovde količina ne prelazi u kvalitet. Duhovne promene, kako u životu jednog čoveka, tako i celog društva ne zavise od broja uzalud izvršenih Krštenja, Venčanja, osvećenja, molebana i drugih obreda. „Koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen“[4], uči nas Jevanđelje. Ove reči se ne odnose samo na Krštenje. Isto se može reći i za sve ostale Tajne i obrede. Koji povjeruje i venča se… koji povjeruje i osveti stan, automobil, krst, ikonu i ostalo, primiće blagodatnu pomoć od Boga. Bez vere, Pričešće i sve druge Tajne i obredi nose čoveku osudu po reči Hristovoj. Međutim, još uvek se čuju glasovi u zaštitu nekih lažnih običaja koji su u poslednje vreme ušli u crkveni život. „Aparatom za gašenje požara“ kritičari za vreme „poplave“ okultizma, obredoverja, magije i religioznog neznanja pokušavaju često da ugase pokušaje povratka jevanđelskih metoda rada sa ljudima u Crkvu. Pri čemu se ovaj stav nalazi kako među laicima, tako i među sveštenstvom, što ponekada rađa paradoksalnu neophodnost primene administrativnog resursa za potvrdu jevanđelskih normi.

25. aprila 2004. godine u kurskoj eparhiji, arhiepiskop kurski i rilski German je izdao ukaz koji je zabranjivao sveštenicima da krste ljudi bez prethodne pripreme. Predsednik misionarskog odeljenja kurske eparhije je u svom istupanju pred sveštenstvom rekao da u tom ukazu vidi predznak gneva Božijeg. Sam Gospod je rekao: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio…“[5] Sada već reči Spasitelja nisu dovoljne. Sada, da bi se ljudi učili veri pred Krštenje i nakon njega, neophodno je cirkularno pismo od strane arhijereja. Slično tome, danas već vršenje hrišćanskih Tajni nad praktično neverujućim ljudima nazivaju „brigom o spasenju duše“. Ako jevanđelske norme u našem životu ne mogu da deluju bez primene od strane administrativnog resursa, onda nam zaista, ostaje samo da čekamo Božije urazumljenje.

Savremeni crkveni običaj odnosa sa ljudima koji traže učešće u obredima i Tajnama Crkve zbog objektivnih istorijskih razloga izgubio je jevanđelsku i kanonsku osnovu. Kao rezultat imamo formalizaciju osnova primanja u Crkvi, brisanje normi pripadanja Crkvi, a takođe i deformisanje eklisiološke svesti koja se krajnje negativno odražava na duhovnom životu ne samo parohijana, već i sveštenoslužitelja. Ovaj problem se više puta razmatrao na svešteničkim savetovanjima i eparhijalnim skupovima. Međutim, do sada nisu vidljivi ozbiljni pokreti u njegovom rešavanju na parohijskom nivou. Očigledno je da je neophodno široko i kompleksno razmatranje ovog problema sa unošenjem konkretnih izmena u svakodnevnu parohijsku praksu.

Ovaj tekst predstavlja pokušaj da se označe neka pitanja koja su u vezi sa problemom svuda rasprostranjenog nominalnog hrišćanstva danas. Kako su pokazali razgovori sa parohijanima, ova problematika brine svakog odgovornog hrišćanina. Pitanja koja su osvetljena u tekstu imaju isključivo praktični karakter i neizbežno se javljaju tokom parohijskog služenja sveštenika.

 

1. Odgovorno hrišćanstvo

„Ne znaš ko je naš, a ko od neprijatelja naših.
U umovima vlada neka anarhija.
Isuviše se mnogo pojavilo „učitelja“.
Odvija se „razdor u tijelu“ (1 Kor. 12:25) crkvenom.

Sveštenomučenik Ilarion Trojicki[6]

Neophodnost odgovornog i svesnog odnosa prema pripadnosti u Crkvi sa krajnjom jasnoćom i tačnošću definisao je još početkom 20. veka Sveštenomučenik Ilarion (Trojicki). U svom delu „Hrišćanstva nema bez Crkve“ pokazao je da hrišćanstvo bez molitveno-evharistijskog života u Crkvu predstavlja čudovišnu zabludu. Ova zabluda, po rečima Sveštenomučenika Ilariona, ima svoj koren u zapadnom bogoslovlju, ali je široko rasprostranjena i kod nas. Njena praktična projava se ogleda u neodgovornom, često i neprijateljskom odnosu prema Crkvi od strane ljudi koji sebe nazivaju pravoslavnim hrišćanima.

Danas, nakon 100 godina od kako je Sveštenomučenik Ilarion (Trojicki) napisao svoja dela, ona nisu izgubila na svojoj aktuelnosti. Odsustvo odgovornog hrišćanskog pogleda na svet pred Bogom i Crkvom o kome je govorio vladika Ilarion predstavlja ključni problem savremenog crkvenog života.

Osobenost našeg istorijskog trenutka je i traganje za novim načinima organizacije parohijskog života i posledično misionarske delatnosti. Ako je u sovjetsko vreme ogromno blago za parohiju bilo samo vršenje bogosluženja, danas je to očigledno nedovoljno. Govoreći o osnovnim crtama savremenog crkveno-društvenog života na eparhijalnom sabranju 15. decembra 2004. godina, Svjatejši patrijarh Aleksej II je zapazio: „Danas u ovoj oblasti imamo prilike da vidimo niz pojava negativnog karaktera: u pitanju je opšta statičnost crkvene svakodnevice, odsustvo dinamike u parohijskoj delatnosti, slaba posećenost hramova od strane ljudi, odsustvo religioznog interesovanja kod adolescenata.“

Paralelno sa svim ovim i dalje ostaje visoki procenat ljudi koji smatraju sebe pravoslavnima i pribegavaju učešću u pojedinim obredima i Tajnama Crkve. Spoj slabe posećenosti hramovnog bogosluženja od strane ljudi sa visokim procentom ljudi koji primaju Krštenje, Venčanje, zakazuju pomene, molebane i drugo, svedoče o dubokoj deformaciji crkvene svesti. Ova deformacija se pokazuje u konfliktu između formalne religioznosti i iskustva žive vere. Pritom, privrženost formalnoj religioznosti se pokazuje čak i kod stalnih parohijana, a ponekada i kod sveštenoslužitelja. Danas formalna religioznost pretenduje na pravo postojanja kao jedinstveni izraz hrišćanske duhovnosti. Ona je lagodna i ne zahteva od čoveka podvig i saglasnost sa moralnim idealima. Formalna religioznost je popularna u svetovnom društvu. Njeno širenje u crkvenoj sredini izaziva posvetovnjačenje crkvenog života, slaganje sa običajima sveta. Sa svoje strane, posvetovnjačenje Crkve i neodgovoran odnos hrišćana prema svojim obavezama i kanonima predstavljaju najvažnije uzroke izvitoperenog odnosa prema veri i crkvenom životu u svetu. U svetu neodgovoran odnos prema veri dostiže svoj vrhunac i pokazuje se u odbacivanju same Crkve.

Navešću reči Sveštenomučenika Ilariona (Trojickog): „Prosečni ‘posetioci’, ponavljamo, o hrišćanstvu govore obično sa određenim poštovanjem: „Hrišćanstvo, o! – to je naravno, visoko i veliko učenje. Ko može da spori sa tim“. Tako otprilike govore o hrišćanstvu. Međutim, istovremeno se kao priznak pristojnosti smatra prebivanje u nekom nesvesnom neprijateljstvu prema svemu crkvenom. U duši mnogih naših savremenika nekako zajedno živi uvažavanje prema hrišćanstvu i prezir prema Crkvi. Skoro da se niko, u krajnjoj meri, ne stidi da sebe naziva hrišćaninom, ali o Crkvi ne žele ni da čuju i stide se da nečim otkriju svoju crkvenost. Ljudi na papiru „pravoslavnog veroispovedanja“ sa nekom, neshvatljivom zluradošću ukazuju na stvarne, a najčešće, izmišljene nedostatke crkvenog života…“

Posetioci koji su se divili hrišćanstvu u vreme Sveštenomučenika Ilariona poznavali su hrišćanstvo dobro. Bogosluženje su posećivali u vidu ispunjavanja državne obaveze. Većina današnjih stanovnika naše zemlje sebe naziva pravoslavnima, nemajući ni vaspitanje, čak ni najpovršnije predstave o sadržaju vere. Ljudi su počeli manje da znaju, a njihov neprijateljski odnos prema Crkvi se sačuvao. Ljudi u sebi spajaju moćno stremljenje da koriste Crkvu u svom životu radi dobijanja mističke pomoći u svakodnevnim situacijama i neprijateljstvo prema svemu crkvenom.

Evo samo nekoliko primera iz prakse.

Jedna buduća „kuma“ iz Obninska pristala je da postane „kuma“ samo uz uslov da joj nađu hram gde sveštenik sa njom neće razgovarati o veri pred Krštenje. Roditeljima je pošlo za rukom da nađu takav hram u jednom od sela (kraj 2005. godine).

U Obninsku je bio još žalosniji primer (početak 2006 godine). U jednoj od škola je učiteljica govorila deci o vojniku Evgeniju Rodionovu koji se ni po cenu muka nije odrekao vere i odbio je da skine krst sa grudi. Nakon ovoga se učiteljica zainteresovala ko je od dece u odeljenju kršten. Ruke je podiglo 80% dece. „A ko ima naprsni krstić?“, pitala je učiteljica. Takvih je bilo malo. Nije strašno to što je bilo malo takve dece. Strašno je to što su se sledećeg dana roditelji pobunili jer se u školi odvija „religiozna propaganda“. Neka deca su došla kući i zamolila roditelje da im kupe krstiće… Bunili su se roditelji koji su prethodno krstili svoju decu.

Pre nekoliko godina u jednoj srednjoj školi u gradu Kaluga, uz podršku gradskog odeljenja za obrazovanje, pokušala je da se useli totalitarna sekta „Valdorfska škola“. Imao sam priliku da učestvujem u kampanji suprotstavljanja ovim pokušajima. A direktorka „Valdorfske škole“ iz Kaluge je tokom dvadeset minuta pokušavala da me ubedi da je ona pravoslavna, da je čak postradala za veru, krstivši se u sovjetsko vreme.

Primera je dovoljno. Razumljivo je da se jako često Crkvi suprotstavljaju na svim nivoima, između ostalog i na političkom, ljudi koji sebe nazivaju pravoslavnima. Da li je pravilno smatrati ih autentičnim, pravim članovima Crkve? Kako ih nazvati? Kako se odnositi prema njima? Kako se odnositi prema svima onima koji žive običnim životom, zaboravljajući na svoj hrišćansku dug pred Crkvom?

Ne može se reći da Crkvi nisu potrebni svi oni koji su zaboravili na zavete koje su dali ili oni ili njihovi kumovi za vreme Krštenja. Čak ako se čovek, krstivši se, nesvesno nalazi u neprijateljstvu sa Crkvom – ne smemo ga odbacivati. Crkva je prizvana da se brine o spasenju svake duše. Međutim, upravo radi spasenja zabludelih duša nije korisno priznavati ih u potpunosti punopravnim članovima Crkve koji imaju ista prava na učešće u Tajnama i obredima, kao i verni hrišćani. Takva praksa protivreči kanonskim temeljima Crkve.

Sveštenomučenik Ilarion (Trojicki) pisao je: „U prvim vekovima odlučenje od Crkve je bila najuobičajenija mera crkvene discipline i svi su ovu meru smatrali potpuno zakonitom i veoma korisnom“. Odlučenje od crkvenog opštenja je u prvim vekovima predstavljalo organski deo celokupnog crkvenog vaspitnog sistema i načina života hrišćana. Bez tog načina života danas je nemoguće primenjivati drevne metode podrške crkvene discipline u punoj meri. Međutim, takođe je nedopustivo predavati ih zaboravu jer oni predstavljaju temelj pravilnog uređenja crkvenog života. Zadatak sadašnjeg trenutka sastoji se u obnavljanju jevanđelskih temelja i kanonske discipline u poretku crkvenog života, učenjem da ih sledimo u savremenim uslovima.

2. Otpali ili „neucrkvenjeni“?

„Stanje je žalosno! Eto, baš to žalosno stanje naše savremenosti
i treba svakoga kome je dragocena vera i život večni
da podstakne na proveru osnovne zablude
savremene predrasude po kojoj se
hrišćanstvo može odvajati od Crkve.
Pri rukovodstvu reči Božije i svetootačkih dela
u svoj dubini treba razmotriti ovo važno pitanje:
da li je hrišćanstvo moguće bez Crkve?“

Sveštenomučenik Ilarion Trojicki

Zanimljivo je da se pogubna zabluda o mogućnosti postojanja nekakvog „hrišćanstva“ nezavisno od Crkve koja je došla sa Zapada do nas, danas oblači u odeću nove bogoslovske „teorije“. Ovu „teoriju“ nećete nađi u udžbenicima iz kanonskog prava ili dogmatike, ali će vam o njoj govoriti skoro svaki parohijanin, možda, čak i neki sveštenici. Nazvaćemo ova rasuđivanja „teorijom pasivnog članstva u Crkvi“. Obično se ovo „bogoslovstvovanje“ ogleda u tome što se kršteni ljudi koji ne vode hrišćanski način života nazivaju lukavom rečju „neucrkvenjeni“. Podrazumeva se da je čovek već postao pravoslavni hrišćanin, ali mu, eto, nedostaje najmanja sitnica – držanje normi crkvenog života. Ipak, smatra se da je u pitanju sitnica, glavno je da je čovek kršten.

Lažni stereotip dozvoljava da se neucrkvenjeni nazivaju „pravoslavnima“. To protivreči logici kanona. 80-to pravilo VI Vaseljenskog Sabora jasno ukazuje da čovek koji izbegava crkveno opštenje treba da bude odlučen od Crkve. Tri nedeljna bogosluženja koja su propuštena bez ozbiljnog razloga predstavljaju osnovu za odlučenje od Crkve. Pri čemu je crkveni običaj tog vremena podrazumevao da je na svakom bogosluženju verni hrišćanin pristupao Pričešću ako nije bio u redu onih koji se kaju. Oci VI Vaseljenskog Sabora su kao minimum uzeli jednu posetu bogosluženju za tri nedelje. To je svojevrsni duhovni „životni minimum“ neophodan za dušu.

Današnji običaj se izmenio. Izgubljena je evharistijska napregnutost crkvenog života. Ali ovo ne znači da je u crkvenom organizmu nestao evharistijski princip pripadnosti. Ako odstupimo od ovog principa, neizbežan je prelazak na svetovne osnove pripadnosti Crkvi po faktu formalnog postojanja krštenice.

Naravno, obziri ikonomije[7] dopuštaju ublažavanje nekih kanonskih zahteva ako je neophodno. Međutim, nema nikakve potrebe u odricanju od upotrebe kanona koji govore o propasti otpadanja od Crkve. Odricanje od upotrebe ovih kanona je izuzetno pogubno za duhovni život i misionarsku delatnost. Zato je danas krajnje važan povratak na, za Crkvu prirodnu, kanonsku platformu ocene punopravnosti njenih članova.

Pogledajmo u udžbenik kanonskog prava protojereja Vladislava Cipina. Ovaj udžbenik razmatra sastav Crkve na sledeći način: Glava Crkve je Gospod Isus Hristos, u sastavu Crkve se izdvajaju klirici, laici i monasi.[8] Nikakvi „neucrkvenjeni“ tu nisu označeni.

Možemo pogledati i u drevne izvore crkvenog prava. Tamo takođe ne mogu da se nađu „necrkveni“ (neprijateljski raspoloženi ili pasivni), već punopravni članovi Crkve. Kanonski zbornici i radovi drevnih tumača daju jedinstvenu varijantu mogućeg nepunopravnog članstva u Crkvi – oglašeni, to jest, ljudi koji se aktivno pripremaju za Krštenje, koji streme da postanu članovi Crkve. U sastav Crkve, osim klirika i monaha, kanoni izdvajaju još „verne“ i „one koji se kaju“. Međutim, svi oni aktivno pokazuju svoju veru.

Postoji još jedna kategorija ljudi koju izdvajaju drevni izvori crkvenog prava – „otpali“ (dobrovoljno ili nevoljno). Među dobrovoljno otpalima crkvenu punopravnost dobijaju jedino ljudi koji su se iskreno pokajali za svoje otpadanje od vere. Međutim, čak su i prema onima koji se kaju veoma strogi. Svetitelji Vasilije Veliki i Grigorije Niski smatraju da čovek koji se kaje za dobrovoljno otpadanje treba da bude lišen Pričešća do same smrti. Pravila I Vaseljenskog Sabora su više milostiva prema njima „ako i nisu dostojni čovekoljublja“. O njima značajno govori 12 pravilo I Vaseljenskog Sabora: „Ovi, koji pozvani blagodaću, pokazaše prvu revnost, te zbaciše pojaseve, ali poslije, kao psi se povratiše na svoju bljuvotinu … takvi, pošto provedu tri godine u slušanju, neka za deset godina pripadaju. Ali kod sviju tih treba ispitati raspoloživost i način kajanja. I prema tome, oni između takvih, koji sa strahom i suzama, strpljenjem i dobrim delima pokazuju, i to ne spoljašnjošću, nego stvarno da se obraćaju, takvi, pošto izvrše vrijeme u slušanju, mogu odmah biti primljeni u zajednicu molitava; pri čemu episkopu je slobodno, da još čovjekoljubivije sa njima postupi. Oni pak, koji ravnodušno podnose (što su udaljeni od zajednice molitava) i koji drže, da je dosta za njihovo obraćenje što u crkvu dolaze, takvi neka izvrše sve vrijeme (određeno im za kajanje).“

Jasno je da ovde pravilo govori o povratku na prethodni način života nakon Krštenja kao priznaku otpadanja od Crkve. Ovaj znak dozvoljava da uporedimo „necrkvene“ ljude „kao pse koji se povratiše na svoju bljuvotinu“, upravo sa onima koji su dobrovoljno otpali. Povratak na prethodni način života u 12 pravilu I Vaseljenskog Sabora osuđuje se zbog povratka idolopoklonstvu. Početkom četvrtog veka u Rimskom carstvu je otpadanje od Crkve bilo u vezi sa neohodnošću prihvatanja druge religiozne prakse. međutim, u ovom slučaju je potpuno dopustivo prenošenje principa pravila na slične situacije. Ako danas država ne zahteva poklonjenje idolima, to nikako ne znači da van crkvenog opštenja čovek ostaje hrišćanin.[9] Savremeni nominalni „hrišćani“ neizbežno potpadaju pod uticaj astrologa, vračara, iscelitelja, magova, čijim uslugama se često koriste. 61 pravilo VI Vaseljenskog Sabora izjednačava sve to sa idolopoklonstvom i zapoveda odlučenje iz Crkve svih onih „koji uporni u tome ostanu i neće da se odvrate i uklone od takvih štetnih i neznabožačkih izmišljotina“. Osim javnog učešća u neznabožačkim bezakonjima, neucrkvenjeni „članovi Crkve“ vrše mnoštvo smrtnih grehova nesmestivih sa hrišćanskom verom, smatrajući ih za životnu normu. Zato svaki pokušaj da se kanonski osnuje izmišljanje pojma „neucrkvenjenost“ izgleda neubedljivo.

Čovek koji je otpao, kao osoba koja je izgubila blagodatnu zajednicu sa Bogom, mora da izgubi i crkvenu punopravnost. Njoj je potrebno iskreno (a ne spoljašnje) pojačano pokajanje o kome se govori u poslednjim rečima 12-og pravila I Vaseljenskog Sabora. Takvi ljudi se ni na koji način ne mogu nazivati članovima Crkve. Međutim, potrebno je upotrebljavati kanonski termin „otpali“ u odnosi na njih, uzimajući u obzir savremenu situaciju. Ni u kom slučaju se ovaj termin ne sme doživljavati kao izraz odnosa prezira prema onima koji su izgubili vezu sa Crkvom.

Otpali su ljudi koji imaju potrebu za osobenom delatnom brigom za njihov povratak u Crkvu. Danas se otpadanje od Crkve događa u drugačijim okolnostima u odnosu na drevnost, zbog izmene potreka crkvenog života. Otpadanje je u drevnosti predstavljalo javnu izdaju Hrista, Crkve, svoje evharistijske zajednice. Današnji otpali čovek nikada i nije bio član evharistijske zajednice u čijem jedinstvu bi mogao da vidi odraz blagodatnog jedinstva svih onih koji veruju u Hrista. On nema čak ni približno shvatanje o Hristu, o domostroju našeg spasenja, o obavezama hrišćanina pred Crkvom. Zato je mera njegove odgovornosti mnogo manja od one o kojoj govore pravila. Međutim, to ne znači da se priroda Crkve izmenila i da je Tajna Krštenja prestala da uzvodi ljude u blagodatno jedinstvo sa Bogom i celokupnom Crkvom. U Krštenju se čovek, kao i ranije, oblači u Hrista. Kao i ranije on daje zavete i svedoči o svojoj veri u „Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu“ čak ako je Simvol vere za njega pročitao sveštenik. Ako čovek nakon Krštenja ne živi hrišćanski, on gubi to blagodatno opštenje koje je dobio u Krštenju. A to se ne može drugačije nazvati nego otpadanjem od Crkve.

Činjenica ostaje činjenica: kršten čovek koji ne živi hrišćanski je otpao. Pri čemu danas ogroman deo krivice za njegovo otpadanje leži na onome ko ga je krstio, ali se nije pobrinuo za njegovo prosvećenje. I upravo je ovde potrebno tražiti uzroke za pojavom pseudokanonskog termina „neucrkvenjeni“. Neophodno je pred sobom razjasniti da, priznajući ljude neucrkvenjenim ali istovremeno punopravnim članovima Crkve, mi pokušavamo da skinemo sa sebe odgovornost za njihovo duhovno stanje. „Mi smo krstili, a dalje je već njihova stvar“. Mi peremo ruke i zaboravljamo na ljude. I takav odnose se naziva „ljubavlju“, „brigom o spasenju ljudi“. Iako je zapravo radi o grehovnoj ravnodušnosti prema ljudima i prema Hristu Kome smo ih zaručili.

 

3. Gaženje darovane blagodati

 

… istina Crkve postavljena je u najtesniju vezu sa tajnom Presvete Trojice.
Ljudi koji stupaju u Crkvi i koji ljube jedan drugoga,
nalik su na tri Lica Presvete Trojice koje
Njihova ljubav sjedinjuje u jedno Biće“.

Sveštenomučenik Ilarion (Trojicki)

Sledeća lažna bogoslovska teorija koja je široko rasprostranjena u savremenoj crkvenoj sredini predstavlja ubeđenje o blagotvornom prizivajućem dejstvu blagodati Krštenja na čoveka nezavisno od njegove volje. Pritom se niko ne zamišlja zašto se blagodat daje u Krštenju i da li je čovek u stanju da prihvati njeno delovanje bez odgovarajućeg duhovnog raspoloženja. Tvrdnja da blagodat Krštenja treba da privede nereligioznog čoveka ka svesnom crkvenom životu je apsolutno bez osnove. Ako razmotrimo ovu tvrdnju sa dogmatske i kanonske tačke gledišta, ispostaviće se:

1. Iz nereligioznog stanja u svesni crkveni život privodi blagodat koja se uslovno naziva „prizivajuća“. Prizivajuća blagodat deluje na sve ljude bez izuzetka, nezavisno da li su kršteni ili ne.
2. U Krštenju se daju blagodatni darovi koji čoveka čine potencijalno Svetim. U čoveku se zasejava seme svetosti koje na najtesniji i neraskidivi način povezuje čoveka i Boga.
3. Sa tačke gledišta Svetog Predanja izražene u Svetim kanonima i delima Svetih Otaca, nedopustivo je da čovek koji u Krštenju prima Hrista ni na koji način ne izmeni svoj život. Blagodatni dar primljen u Krštenju nesmestiv je sa grehovnim, necrkvenim načinom života. Darovi, dobijeni u Krštenju predstavljaju najveće duhovne riznice koje čovek ne može da sačuva van blagodatnog crkvenog opštenja.

Blagodat dobijena u Krštenju ne deluje na čoveka magijski, kao što očekuju ljudi koji imaju slabu (ponekada uopšte i nikakvu) predstavu o smislu Tajne. Međutim, gore od ove naivne zablude je to što se blagodat na bogohulni način gazi grehovnim postupcima koji se čine nakon Krštenja.

Jedan sveštenik mi je pričao da je jedna njegova parohijanka primila kod sebe jednog mladića i na svaki način pokušavala da ga baćuška krsti. Upoznavši se sa njim, sveštenik je odložio Krštenje videvši da on još uvek nije spreman. Međutim, usrdna parohijanka, ne želeći da čeka, odvela je svog štićenika u susedni crkveni okrug i „dobri“ baćuška ga je krstio. Otprilike mesec dana nakon Krštenja, momak je izvršio silovanje i osuđen je na dugu zatvorsku kaznu.

Bio je još jedan teški slučaj koji se dogodio u kaluškoj eparhiji. U blizini jednog od hramova pijanac je prišao svešteniku i ponosno mu rekao da se prethodnog dana krstio. Na pitanje sveštenika da li su ga pričestili nakon Krštenja, on je nemarno odgovorio da su mu „davali neku glupost“.

U sopstvenoj svešteničkoj praksi imao sam slučaj kada je čovek odbio predloženu besedu pred Krštenje, bojeći se da neće uspeti da se krsti pre nego što napuni 40 godina. Primio je Krštenje i odmah se pričestio u susednom gradu. Kada sam nakon nedelju dana od Krštenja preko poznanika pokušao da pozovem tog čoveka, da porazgovaramo o veri i hrišćanskom životu, ispostavilo se da je u pijanom stanju i da nije sposoban da razgovara. Isto se dogodilo i nakon narednih nedelju dana…

Eto šta čine ljudi sa najvećim blagodatnim darovima koje dobijaju u Krštenju. Da li se gaženje blagodati može priznati za duhovno dostignuće u životu čoveka? Nikako! Tajna koja nije primljena na potreban način deluje na osudu čoveku. To jest, duša koja je primila blagodat i koja je drsko gazi, razara se duhovno.[10] Ubeđenje da blagodat koju je čovek dobio u Krštenju treba da ga privede svesnom crkvenom životu uprkos njegovoj želju predstavlja pogubnu zabludu koja protivreči pravoslavnoj dogmatici i kanonima. Ne bivajući svesni ovoga, njeni sledbenici stoje na pozicijama rimokatoličke dogmatike koja sadrži učenje o dejstvu blagodati nezavisno od čovekove volje. Rimokatolici smatraju da blagodat može da deluje na čovek prosto zbog izvršenog dejstva (obreda) „ex opere operato“. Žalosno je što se ova predstava vrlo duboko ukorenila u umovima ljudi koji se nazivaju pravoslavnima. Ljudi su uvereni da je dovoljno da se pravilno izvrši čin Venčanja da bi blagodat delovala na njih i na decu nezavisno od načina njihovog života. Isto je i sa osvećenjem automobila, stana, itd. Ljudi su uvereni da će im samo izvršenje određenog obreda obezbediti određeni duhovni rezultat. Sa-učešće (sinergia – sadejstvo, saradnja) se ovde ne podrazumeva.

Ova zabluda biva razbijena samim životom. Praksa pokazuje: nakon što čovek mnogokratno nanese štetu svojoj duši, gazeći blagodat darovanu u Krštenju, ne treba očekivati da će, došavši u Crkvu, on dostići duhovno savršenstvo. Svesno učinivši grehe nakon Krštenja, potrošivši bogomdane talante, u Crkvu se vraćaju samo kršteni pojedinci. Ali i oni već nemaju to bogatstvo koje im je dato u Krštenju, ni životnih sila. Njihov duhovni potencijal već nije dovoljan čak ni za duboko kajanje, a da ne govorimo već o sticanju visokih vrlina.[11] Nakon toga je čudno slušati žalbe da „nesta prepodobnog“, da nam Bog daje malo bogonadahnutih Staraca, da je malo ljudi sa inicijativom koji su u stanju da ponesu socijalno i drugo služenje u Crkvi. A odakle da se pojave? Onaj ko bi u budućnosti mogao da postane obrazac pravednosti, dobivši seme svetosti, snažno ih spaljuje u grehu. Svi ljudi sa inicijativom troše dragocene sile na rešavanje zemaljskih problema, zaboravljajući na dušu. A kanonska sredstva koja su u stanju da ih zaustave, omoguće im da osete da žive nepravedno, nalaze se u zaboravu.

 

4. Crkva je dužna da „iznese“ svoja buduća čeda
   poput brižne majke!

Svaka molitva u kojoj se nije umorilo telo
i nije tugovalo srce,
nalik je na plod koji nije iznela utroba,
jer takva molitva nema dušu u sebi[12].

Prepodobni Isaak Sirin

Da bi čovek bio u stanju da usvoji spasavajuće dejstvo blagodati Božije, ne izgazi je, moraju da se očuvaju veoma važni uslovi. Oni su jasno propisani u kanonskim pravilima. Međutim, pre nego što govorimo o kanonima, najbolje je objasniti ih pomoću poređenja. Jedno od takvih poređenja u predavanjima iz „Uvoda u liturgijsko predanje“ za 1993/94. godinu predložio je protojerej Vlaadimir Vorobjev:

„Može se navesti očigledna paralela: kada se dete rađa na svet mi ulažemo sve napore da sve bude onako kako je potrebno jer znamo da od toga kako će se dete roditi, može da zavisi celokupan njegov život. Ako ne pazimo dovoljno, ako ne pomognemo, dete može da umre ili bude osakaćeno. Jako je važno da postoji pomoćnik, doktor, da pomoć bude ukazana na vreme, da dete, čim se rodi bude u sigurnim rukama, da prvi trenuci njegovog života budu praćeni potrebnom pažnjom i ljubavlju. Na isti način i čoveku koji se rađa duhovno potrebno je da rođenje bude pravilno, da bude okruženo najvećom brigom i ljubavlju, da čovek koji se rađa bude primljen sada u okrilje Majke Crkve. Da se blagodat koju on dobija kao novi dah života razvija u njemu, da taj život koji tek što se zapalio, može da se razgori u pravi plamen. Kao beba u porodilištu, tako i ovde čovek može da umre od prljavštine koje svuda ima mnogo, mnogo čak i u hramu. On može biti osakaćen pogrešnim odnosom prema njemu, može biti teško povređen i ostati invalid za ceo svoj život“.

Protojerej Vladimir Vorobjev govori o izuzetnoj važnosti trenutka duhovnog rađanja čoveka, poredeći ga sa uobičajenim pojavljivanjem na ovaj svet. Ali, pre nego što se rodilo telom, detetu je neophodno da proživi ceo život u majčinoj utrobi. Ovaj život se suštinski razlikuje od našeg. U utrobi čovek još uvek ne diše samostalno, hranu dobija preko majčine krvi, njegov krvotok je organizovan principijelno drugačije, on se nalazi u vodenoj sredini. Bez obzira na značajne razlike u principa života unutar i van utrobe, nemoguće je reći da je intrauterin period nepotreban. Bezumno je vaditi plod iz majčinog organizma i davati mu mogućnost da se samostalno razvija. Plod će istog trena umreti.

Isto je i u duhovnom životu. Pre nego što se čovek rodi „vodom i Duhom“, neophodno je da se dogodi svojevrsno duhovno začeće, nesumnjivo, živo, prihvatanje dejstva prizivajuće blagodati od strane ljudske duše. To treba da bude delatni odaziv duše u kojoj se obrazovao zametak vere. Ovaj zametak još uvek ne može biti temelj istinskog duhovnog života. Potrebno mu je vreme i briga. Upravo sa ovakvim zamecima vere ljudi i dolaze u hram, tražeći Krštenje, pritom ne bivajući svesni sopstvene nesposobnosti za normalni duhovni život. Šta treba da uradi brižni lekar ako mu je došla žena koja je ostala u drugom stanju? Da izazove prevremeni porođaj? Ne. To zovu ubistvom. Zašto onda mi ne dajemo embrionu vere da sazri? Neka čovek i nije svestan nesavršenstva svoje vere, neka se uvredi što ne žele odmah da ga krste. Zar ove glupe i neosnovane uvrede mogu da budu osnova za narušavanje principa: „Ne nanesi štetu!“? Poznato je da žurba u duhovnom životu može da dovede do prelesti i propasti čak i iskusne podvižnike. A pred nama u ovom slučaju nije iskusni podvižnik, već „duhovni embrion“. Njega je neophodno čuvati od sopstvene nerazumnosti! Ne uspevši da se formira za duhovni život, on može poginuti kao i embrion koji je bačen na smetlište.

Oglašenje pred Krštenje neophodno je za dušu čoveka isto kao što je i intrauterin period razvoja neophodan za formiranje tela. Crkva je dužna da „nosi“ svoja buduća čeda poput brižne majke!

Period oglašenja se duboko razlikuje od autentičnog crkvenog života za potpuno usvajanje svih blagodatnih darova. Čovek koji treba da se „hrani od krvi majke“ kroz pupčanu vrpcu, nije u stanju da primi njeno mleko. Isto tako i osoba koja još nije sazrela za primanje Tajni, ne može da ih primi na spasenje.[13] U periodu oglašenosti čoveku je još uvek nedostupno potpuno učešće u sakramentalnom životu Crkve, međutim, on već počinje da se udaljuje od sveta. U pitanju je jako osetljiv i ranjiv proces, zato ga je važno pravilno postaviti, tu se ne sme žuriti, ne sme se ostaviti čovek bez podrške i pažljivog rukovođenja. Prema delu ulaska čoveka u svesni crkveni život verni hrišćani treba da se odnose sa pažnjom i po mogućstvu da učestvuju u njemu. Budućem hrišćaninu je neophodna i molitvena podrška i pouka i primer pravednog života njegovih savremenika. U tome pomažu razgovor uz čaj, specijalno izabrane knjige i filmovi. Primetno je to i da ljudi koji prošli pažljivu pripremu sa učešćem se odnose i prema problemima parohije. Učestvovanje u crkvenim delima im takođe pomaže da uđu u svesni crkveni život.

Naravno, ovakav prilaz zahteva ulaganje napora i vreme i zato on danas nije na glasu. Problemi Krštenja se obično razmatraju sa tačke gledišta statistike[14] i izveštaja knjigovođe, a ne sa pozicija privođenja duša Hristu. Žalosno je da niko ne računa broj realno ucrkvenjenih ljudi. Zato se broj „mrtvorođenih“ članova Crkve fiksira u izveštajima i o tome se prenosi u eparhijalnu upravu. Radi čega je potrebna ova statistika krštenih „pobačaja“? Nije jasno…

Očigledno je da je rođenje sviše jedno od najvažnijih događaja u životu svakog čoveka koji zahteva ozbiljnu pripremu. Uklanjanje pripreme neizbežno dovodi do duhovnog sakaćenja i smrti. O neophodnosti pripreme sa najvećom kategoričnošću govore kanoni Crkve.

 

5. Kanonski uslovi pripreme za Krštenje

 

„Mi radosno primamo i u svoj cjelini i kao nepomično
potvrđujemo ono što ustanovljuju božanstvena pravila
koja su izdana od svetih trublja Duha, veleslavnih Apostola,
zatim od šest svetih Sabora Vaseljenskih
i od onih koji su se pomjesno sakupljali
radi izdavanja takvih pravila
i najposlije od Svetih Otaca naših.
Jer svi oni, prosvjećeni jednim i istim Duhom,
ustanoviše što je korisno bilo“.[15]

 

2. pravilo I Vaseljenskog Sabora glasi: „… jer i za obučavanje u vjeri treba vremena, a i poslije Krštenja treba duže ispitivanje“. Valsamon, tumačeći ovo pravilo nedvosmisleno tvrdi: „…nijedan neverni se ne pušta do Krštenja pre dovoljnog izučavanja vere, zato što je neophodno vreme za ispitivanje. Onoga ko postupa nesaglasno sa ovim, pravilo zapoveda da se izvrgne“.

O neophodnosti pokazivanja usrđa u veri pred Krštenje govori 45. pravilo Laodikijskog Sabora: „Poslije druge sedmice Četrdesetnice, ne treba nikoga primati za Krštenje.“ U drevnosti je pripremi za Krštenje bio posvećen čitav Veliki post. Ovo pravilo zabranjuje primanje na pripremu ljudi koji su propustili prve dve sedmice. Komentari Knjige pravile objašnjavaju: „Ko od početka četrdesetnice ili, u krajnjoj meri, tokom prve dve nedelje nije izrazio odlučnu želju da primi Krštenje i nije počeo da se priprema: takve pravilo ne dozvoljava da primi Krštenje u toj četrdesetnici, već da očekuje dalje razmatranje njegovog usrđa u veri“.

7. pravilo II Vaseljenskog Sabora ukazuje na tačni poredak po kome je neophodno primati ljude u Crkvu i propisuje da se oglašeni podstiču da borave u hramu i slušaju pouke: „Te ih prvi dan hrišćanima činimo, drugi oglašenima, zatim treći ih zaklinjemo trikratnim duvanjem u lice i u uši, i tada, pošto ih u istinama vjere dosta poučimo i nastojimo, da dugo vremena u crkvi prebivaju i slušaju Sveto Pismo, krstimo ih“.

8. pravilo Laodikijskog Sabora ne zahteva prosto da se ljudi poučavaju veri, već i neprestano proveravaju da li je oni pravilno usvajaju: „Koji se krste, moraju učiti vjerovanje, i petog dana svake sedmice pred episkopom ili prezviterima kazivati šta su naučili.“ U tumačenju ovog pravila Zonara primećuje jako važnu stvar za praktičnu delatnost. Pažljiva priprema za Krštenje je efikasno profilaktičko sredstvo za upadanje ljudi u sekte: „Pravilo zapoveda da prosvećivani, to jest, oni koji se pripremaju za prosvećenje i oglašeni, izučavaju tajnu vere i u peti dan svake sedmice govore episkopu ili svešteniku šta su naučili tokom sedmice. Ovo biva da neko ne bi bio kršten, ne bi bio posvećen u našu tajnu i kao neutvrđen, bio otet od jeretika.“[16]

Pravila ukazuju na neophodnost izučavanja vere čak i od strane ljudi koji su kršteni u smrtnoj opasnosti bez pripreme ali su izbegli smrti. 47. pravilo Laodikijskog Sabora: „Koji su u bolesti Krštenje primili i poslije su ozdravili, moraju izučiti vjerovanje, da upoznadu da su se božanstvenoga dara udostojili.“ Aristin tumači ovo pravilo ovako: „Ko dolazi u hram da bi se krstio dužan je da izučava veru… jer ne treba krstiti odmah i pre nego što im bude otkrivena vera. Ko je bolestan i traži da se krsti treba da bude kršten; zatim, ustavši sa bolesničke postelje, dužan je da izuči veru i pozna da se udostojio božanske blagodati“.

Važno je da motivi iz kojih čovek traži primanje Krštenja treba da budu pravi i krajnje čisti. Lažna motivacija za primanje Krštenje, pri nedozrelom stanju duše oštećuje i celokupan dalji duhovni život. Ovo se vidi iz 12. pravila Neokesarijskog Sabora koje brani da se u svešteni čin rukopolaže onaj ko je bio kršten u bolesti: „Koji je u bolesti prosvijeteljen bio Krštenjem, ne može se proizvesti za prezvitera, jer vjera njegova nije iz osvjedočenja, nego iz neophodnosti; moći će samo biti primljen ako poslije pokaže revnost i vjeru, ili zbog nedostatka ljudi.“ Aristin objašnjava ovako: „Ko je poželeo Krštenje ne zbog zahteva neke potrebe, taj, pošto je ono u stanju da opere svaku duševnu nečistotu, može da bude proizveden u sveštenika i u episkopa… Čovek kršten zbog bolesti kao onaj ko je prišao prosvećenju ne svojom voljom, već iz nužde, ne može da bude primljen u sveštenstvo osim ako ne budu pomogle tome dve okolnosti – manjak dostojnih ljudi i njegovi podvizi nakon Krštenja“.

Posebno je zanimljiva činjenica da je lažna motivacija Krštenja dece sa kanonske tačke gledišta nedopustiva. O ovome govori 8. pravilo VII Vaseljenskog Sabora. Pravilo zabranjuje krštenje dece čiji su se roditelji, budući Judejci, pretvarali da su hrišćani: „Pošto neki, bludeći iz jevrejske vjeroispovijesti, smisliše podrugivati se nad Hristom Bogom našim, pričinjajući se hrišćanima, a međutim potajno Ga se odriču, i krišom svetkuju subotu i drugo čine što je judejsko, naređujemo da se takvi ne primaju ni u opštenje, ni na molitvu, ni u crkvu, nego neka otvoreno budu po svojoj vjeroispovijesti Jevreji, niti im decu treba krštavati…“ Pravilo osuđuje licemerje kada su veri primali iz političkih motiva, zbog određenih olakšica kojima su se hrišćani koristili. Jevreji o kojima se govori su se tajno držali svog veroispovedanja. Šta reći o onima koji se javno drže antihrišćanskog načina života i ubeđenja, nazivajući sebe pravoslavnima? Njih takođe ne treba „primaju ni u opštenje, ni na molitvu, ni u crkvu, nego neka otvoreno budu po svojoj vjeroispovijesti…; niti im decu treba krštavati.“ Glavni akcent ovde nije na nacionalnoj pripadnosti dece, već na iskrenosti namere. Neiskreno obraćanje roditelja veri je direktna kanonska prepreka za krštenje njihove dece. U potpunosti možemo da se koristimo logikom ovog pravila, tim pre, što u istoriji već postoji sličan slučaj. Nikodim Milaš u tumačenju ovog pravila piše, pozivajući se na Valsamona: „U pogledu ovoga poslednjega, to jest, da ne treba ni djecu krštavati takvih prividno obraćenih Jevreja, Valsamon u tumačenju ovoga pravila opaža, kako su i Turci nešto sličnoga kao i Jevreji radili i privodili su djecu svoju, da ih hrišćanski sveštenici krste, smatrajući Krštenje ne kao tajnu nego kao na neki tjelesni lijek. U tumačenju 84. Trulskoga pravila Valsamon razjašnjava kako se to kod Turaka zavelo. U vrijeme patrijarha Luke (1156-1169) dođoše u Carigrad neki Turci, kazujući pred patrijaršijskim saborom da su oni hrišćani, jer su u detinjstvu kršteni bili u svojoj zemlji od hrišćanskih sveštenika. Kad su zapitani bili, kako to može biti, kad oni slijede Muhamedovom zakonu, odgovoriše, da je kod njih običaj krstiti svoju djecu kod pravoslavnih sveštenika i to s toga, što oni smatraju, da je zao duh u svakome novorođenom djetetu i da smrdi kao pseto dok ne dobije hrišćansko krštenje; iz čega je sabor zaključio da ovo krštenje koje nevjerni traže u hrišćana, ne traže ga u dobroj i pravoslavnoj namjeri, nego radi tjelesnoga lijeka, i ne kao sredstvo koje čisti od svake duševne skverne i prosvjetljuje i posvećuje čovjeka, nego kao neki lijek ili čaroliju. Ovakvo krštenje sasvim naravno da sabor ovaj patrijaršijski nije mogao priznati pravilnim, te je naredio da svi ti Turci budu iznova kršteni, ako to žele. Odluku tu svoju onaj je sabor osnovao po analogiji na ovome 8. pravilu Sedmog Vaseljenskog sabora.“[17]

Isto tako nepravilno kao i pomenuti u citatu Turci, postupaju i savremeni ruski roditelji. Oni takođe krste svoju decu „da ne plaču“, „da ne budu bolesna“, „da ih ne ureknu“, itd. „Dobre pravoslavne namere“ se ovde jako retko mogu otkriti.

Uopštavajući kanonske zahteve za vršenje Tajne Krštenja može se reći da se od krštavanih zahteva: 1) vera saglasna pravoslavnom Simvolu vere; 2) usrdnost u delima vere; 3) jasno znanje i shvatanje vere, prava motivacija. Od onih koji vrše Krštenje, zahteva se pojačana briga o ljudima koji se pripremaju za Krštenje izražena u molitvi za njih,[18] temeljnoj pouci i ispitivanju.

Narušavanje kanonskih pravila i zahteva crkvenog života za sobom povlači negativne posledice u svim njegovim oblastima i projavama.

 

6. Kakav početak, takav i rezultat

„Duhovni darovi i sva služenja uopšte postoje u Crkvi,
po misli Apostola, radi usavršavanja Svetih,
to jest radi moralnog obnavljanja hrišćana (Ef.4:12),
„dok ne dostignemo svi u jedinstvo vjere i poznanja Sina Božijega,
u čovjeka savršena, u mjeru rasta punoće Hristove“ (Ef. 4:13).

Sveštenomučenik Ilarion (Trojicki)

Crkva je celoviti, uravnoteženi organizam koji živi po Bogom ustanovljenim zakonima koji su izraženi u zapovestima i kanonskoj disciplini. Narušavanje pojedinih zapovesti ili kanonske logike neizbežno za sobom povlači značajno iskrivljenje u celokupnom crkvenom životu. Savremena praksa vršenja Tajne Krštenja predstavlja najsnažniji primer takvog narušavanja. Sveti Oci su ustanovili prirodan, promišljen, laki način ulaska čoveka u praktičan hrišćanski život. Ovaj put ulaska u hrišćanski život predstavlja sistem oglašenja koji prethodi Krštenju. Glavni zadatak oglašenja pred ulaskom u crkveni život jeste davanje čoveku pouke odgovornog odnosa prema sopstvenoj duši, odvajanje njegovog uma od zemaljskih predmeta, usmeravanja ka nebeskim, učenje čoveka neprimetnom svakodnevnom podvigu, samoograničenju. Već pripremajući se za Krštenje, čovek je dužan da stekne naviku odgovornog odnosa prema duhovnom životu. Ako čovek stupa u crkveni život ne stekavši lekciju odgovornosti, ne osetivši duhovnu napregnutost, nekorisno je na dalje očekivati od njega ozbiljnost i stremljenje ka podvigu. Tako se i dešava. Jako mnogo krštenih ljudi očigledno prenebregava molitveno-evharistijski život, to jest, iako Krštenje i treba da bude tajna ulaska u Crkvu, u svakodnevnoj realnosti ona nije takva (i to nije ništa drugo do profanacija Tajne).

Svesnom crkvenom životu jako mnogo parohijana prilazi ne kroz Krštenje, već različitim „okolnim putevima“. U većini u Crkvu dolaze kroz nevolje ili žalosti već povređeni životom stradalnici. Najčešće su u pitanju stariji ljudi, većina kojih su žene. I pritom ljudi primaju Krštenje u detinjstvu ili kao mladi. Međutim, dok je čovek mlad, Crkva mu je tuđa. Uzrok ovog otuđenja nije u tome što „loša omladina“ ne želi da zna Boga. Mladi ne žele da znaju karikaturu od religioznog života. Upravo karikaturno mišljenje o crkvenoj religioznosti čvrsto boravi u prosečnoj svesti.

Jednom prilikom sam prisustvovao na otvorenom času u jednoj od škola grada Obninska. Među karticama sa zadacima za decu stajala je i kartica sa pitanjem: „Da li delite mišljenje tačke gledišta A. Tojnbi o tome da sa globalnim problemima savremeno čovečanstvo može da se izbori jedino uz pomoć religije?“ Niko se od učenika završnog razreda se nije složio sa Tojnbi. Jedna devojčica, obrazlažući svoj stav, rekla je da crkveni religiozni život predstavlja nešto neodređeno, spoljašnje, nešto što se ne tiče suštine života.[19] Iako su u pitanju reči osnovca, smatram da je ona veoma tačno izrazila odnos prema crkvenoj religioznosti od strane savremenih aktivnih mladih ljudi. Treba se zamisliti nad ovom činjenicom. Svaki sveštenik je imao prilike da se susretne sa ogromnim brojem sličnih lažnih stereotipa koji čvrsto stoje u glavama krštenih ljudi koji se klone crkvenog života. Zašto su se u svesti većine krštenog stanovništva ukorenili stereotipi koji nisu smestivi sa hrišćanskom verom? Odgovor je jednostavan: izgaženi su zakoni uzajamnih odnosa Crkve i ljudi koji traže Krštenje i učešće u drugim Tajnama. Narušen je princip celovitosti Crkve. Narušavanje mudrih pravila prijema i pripreme ljudi za praktični hrišćanski život, do izvitoperetnosti dovodi celokupan crkveni život nakon Krštenja. Sem toga, ovaj fenomen dovodi i do negativnih posledica u međusobnim odnosima sa spoljašnjim svetom.

Pre svega, to razara duhovni život vernih hrišćana. Problemi povezani sa Tajnom Krštenja u mnogome definišu unutrašnje probleme crkvenog života. Ono sa čime se čovek susreće pri stupanju u Crkvu, podsvesno se doživljava kao norma crkvenog života. Kakav se utisak o veri kod njega formira nakon Krštenja? Utisak je sledeći: hrišćanstvo je neshvatljiva, arhaična vera, daleka od realnog života koja sadrži nepotrebna ograničenja i ima veze sa novcem. Promrmljali nerazumljive molitve, zalili vodom, namazali nečim, prošetali sa svećom, uzeli novac i ispratili – eto je cela vera. Ono što se lako daje, malo se i ceni. Nakon takvog obraćenja čoveku je izuzetno teško da prihvati pojmove o duhovnim predmetima. On već ima iskustvo dodira sa sakramentalnim životom Crkve i to iskustvo ga ne privlači. Dubina ljudske duše nije dodirnuta, nije zapaljena.

Tako se formira vera o kojoj je protojerej Aleksandar Šmeman pisao da „ruski čovek veruje u neophodnost sveštenika kao izvršioca Tajni, ali prestaje da očekuje od njega bilo šta drugo: pouku, rukovođenje, moralni primer“.[20] Tako se umrtvljuju duše. Umrtvljuju ne samo duše ljudi koji traže učešće u Tajnama, kada se pretvaraju u naručioce religioznih usluga. Umrtvljuju se i duše onih koji ove „usluge“ pružaju. Celokupan parohijski život se gradi na svetovnim principima koji su protivprirodni za Crkvu.

Dopuštajući postojanje neucrkvenjenih „članova“ Crkve, mi u korenu podrivamo pojam o hrišćanskom dugu pred Bogom i Crkvom. Nestaje uopšte bilo kakvo shvatanje o dužnosti.[21] Svest o tome da ljudi koji nose pečat Krštenja i imaju blagodatno pomazanje mogu da žive razvratno, izuzetno slabi revnost ka hrišćanskom životu među crkvenim ljudima. Verni hrišćani ne vide razliku u pristupanju Tajnama Crkve i obredima za faktičke neznabošce i istinske hrišćane. Čovek tokom 10 godina može da izbegava crkveno opštenje, ne drži ni postove ni druge crkvene odluke, međutim, posteći tri dana ili jednu nedelju (od celog Velikog posta) on će jednako sa svima biti pušten do Pričešća.[22] Nikoga ne brine da takav čovek može ponovo na 10 godina da zaboravi na Pričešće. A da bi učestvovao na Tajni Jeleosvećenja, osvetio stanove, automobile, itd. čak nisu potrebni ni post ni molitva. Isto je i sa Krštenjem. Ispostavlja se da imamo čitav niz sveštenih radnji koje se vrše nezavisno od pripadnosti Crkvi. Dozvoliću sebi da upotrebim izraz A. Homjakova i nazovem takve sveštene radnje i obrede „tajnama mrtve vere“. U ogromnoj većini ljudi koji učestvuju u njima pokretani su nehrišćanskim motivima.[23] Savremeni crkveni običaj dopušta široku upotrebu sveštenih radnji[24] iz lažnih, sujevernih motiva. Na taj način se ispostavlja da savremeni crkveni običaj postulira neobaveznost sledovanja hrišćanskim normama života radi sticanja crkvene punopravnosti. A pošto crkveni običaj postulira neobaveznost duhovnog podviga, askeze za članove Crkve, zašto da se posebno naprežu oni koji žive crkvenim načinom života? Jer ionako čine tako „puno“: službe, post, molitvena pravila… U poređenju sa necrkvenim „hrišćanima“ oni su već podvižnici. Kada je izgubljen pojam o hrišćanskoj dužnosti kao takvoj, držanje najjednostavnijih normi spoljašnje obredne pobožnosti se doživljava kao „prekomerne zasluge“. Međutim, da li je velika cena ovih zasluga ako dela žive vere stanu u red neobaveznih zanimacija?

Postojanje lažnog shvatanja među pravoslavnim hrišćanima o crkvenoj punopravnosti nominalnih „članova“ Crkve predstavlja osnovu za formiranje lažnih predstava o hrišćanstvu u necrkvenoj sredini. Savremeni kršteni, ali od Crkve otpali, stanovnik uveren je da on i jeste pravi pravcati hrišćanin, dok su ljudi koji poste pa idu i na službe – fanatici. Ova zabluda veoma čvrsto stoji u umovima i skoro da je nemoguće izbaciti je. Čak svešteniku ponekada ne polazi za rukom da ubedi čoveka da njegov način života ne odgovara hrišćanskim normama. Svaki pijanac sebe može nazvati „pravoslavnim“ i ni kod koga se neće pojaviti sumnja da ipak nije tako. Pred nama je faktički diskreditacija hrišćanskog zvanja kao i učenja o neophodnosti unutrašnjeg preobražaja kroz podvig. Na taj način slobodno dopuštajući ljude koji su tuđi Crkvi punopravnom učešću u svim sveštenodejstvima Crkve, mi dozvoljavamo sve bestidnosti koje predstavljaju normu u svetu.

Neophodno je priznati dvoličnost ovakvog položaja. Sa jedne strane, crkveni običaj priznaje svakog krštenog grešnika potpuno punopravnim članom Crkve. Sa druge strane, kanoni zabranjuju da se radi to jer slično priznanje predstavlja dozvolu za grehovni život. Ostaje nam da se odlučimo. Ako zvaničnu crkvenu poziciju izražavaju kanoni, znači da je potrebno osuditi „običaj bez istine“ koji predstavlja „samo drevnu zabludu“ i boriti se sa njim. Ako zvaničnu poziciju Crkve izražava savremeni običaj, onda je neophodno ukinuti zastarele kanone. Zar su neophodni arhijerejski ukazi koji bi zabranili kompromis sa grehom?

 

7. Preduzeće ili evharistijska zajednica?

 

„Zamislite krug… zamislite da krug
predstavlja ovaj svet, a centar kruga je Bog;
radijusi predstavljaju put ljudskog života.
Dakle, koliko svetitelji ulaze unutar kruga,
želeći da se približe Bogu…,
toliko se približavaju jedan drugom;
i koliko se međusobno približavaju,
toliko se približavaju i Bogu.
Isto tako shvatite i za udaljavanje…
Takva je priroda ljubavi:
koliko se nalazimo van i ne ljubimo Boga,
toliko je svaki udaljen i od bližnjeg“.

Prepodobni Avva Dorotej[25]

Odbacivanje jevanđelskih normi prinuđuje nas da prihvatamo svetovnu osnovu uređenja parohijskog života. Ako proanaliziramo savremenu situaciju, može se izdvojiti niz priznaka svetovnog uređenja u parohiji. Ujedinivši ove znake, dobijamo model parohije. Nazvaćemo ovaj model „parohija tipa preduzeća“ ili, rečima jednog baćuške, „biro za obredne usluge“.

U osnovi delatnosti parohije organizovane po tipu preduzeća nalazi se raspored bogosluženja i spisak obaveza saradnika. To jest, na osnovu rasporeda službi i spiska obaveza okupljaju se saradnici hrama i ispunjavaju svoj posao. Bogosluženja u ovom slučaju počinju da se doživljavaju kao specifični poduhvati organizovani radi zadovoljenja religioznih i drugih potreba naručilaca. Ljudi imaju potrebu za zadovoljenjem svojih potreba, parohija im pruža tu mogućnost. Parohija tipa preduzeća zainteresovana je da bude više posetilaca na bogosluženju. Posetioci su zainteresovani da ih što kvalitetnije usluže, pomognu im da duševno predahnu, reše unutrašnje ili porodične probleme uz pomoć obrednih sredstava. Ako posetioce ne zadovoljava nivo „religioznih usluga“ koje im se pružaju, onda oni odlaze u drugu, sličnu organizaciju u potrazi za neophodnim.[26] Njihovo nezadovoljstvo i prelazak ne brinu mnogo saradnike parohije,[27] jer „birou obrednih usluga“ nije važna svaka ličnost zasebno, već postojanje određenog broja ljudi – naručilaca „religioznih usluga“ koji obezbeđuju postojanje organizacije. Parohijani se u ovom slučaju ne doživljavaju kao „bratija svetoga hrama ovog“.[28] Njih tako i pominju u jektenijama i na Velikom vhodu: zasebno „bratiju“, zasebno „parohijane“.[29] Među samim parohijanima odnosi mogu da postoje, ali su oni uvek površni: ili na nivou pozdrava prilikom susreta, ili na nivou razmene spletki. Parohija organizovana po tipu preduzeća ne uzima na sebe odgovornost brige o starim, siromašnim, višedetnim i drugim parohijanima. Takvim parohijama je svojstvena misionarska nemoć: parohijska sredina ne samo da ne privlači, već često odguruje ljude koji iskreno streme Hristu. Drugu karakterističnu odliku predstavljaju površne i sumnjive predstave o Pravoslavnoj veri kod parohijana, široka rasprostranjenost različitih sujeverja među njima.

Potrošački duh koji vlada u savremenom društvu u religioznom životu stvara formu parohije tipa preduzeća u kome parohijanin može da zadovolji svoje „religiozne“, ređe estetske i intelektualne potrebe. Hrišćanski duh treba da stvori drugačiji oblik parohije – evharistijsku zajednicu u čijoj osnovi leže jevanđelske norme međusobnih odnosa i duhovnog života.

Danas se svuda uočavaju tendencije povratka parohijskog života kanonskim osnovama. Ponekada se ovo stremljenje pokazuje u vidu obnovljenstva čija suština predstavlja spoljašnje podražavanje drevnosti bez sledovanja duhu drevne Crkve. U tom slučaju parohija pokušava da problem posvetovnjačenja reši nekim površnim merama koje stvaraju iluziju duhovnog oživljenja.

Međutim, pojavljuje se sve više običnih parohija čije zajednice, izbegavajući sablazan obnovljenstva, organizuju svoj život tako da on u manjoj ili većoj meri odgovara pravilnom parohijskom životu. U ovom trenutku, imajući različite manje ili više uspešne obrasce organizovanja života zajednice u pojedinim parohijama, ne može se ukazati na konkretan oblik koji odgovara svima. Misionarska kocenpcija 2005-2010. godine naglašava neophodnost stvaranja „evharistijskih zajednica po primeru prvoapostolske koju je stvorio Sam Hristos“. Međutim, apostolska zajednica daje samo principe za koje je neophodno izabrati forme koje odgovaraju savremenom čoveku. Zato pitanje evharistijske zajednice 21 veka još uvek ostaje otvoreno.

 

8. Misionarski potencijal kanonskih normi

 

„… najbliži cilj misionarenja sastoji se
u stvaranju evharistijskih zajednica
po primeru prvoapostolske,
koju je stvorio Sam Hristos, „do kraja zemlje“.

Koncepcija misionarske delatnosti RPC, 2005.-2010. g.

Sada je neophodno dotaći i neke misionarske aspekte problema koji razmatramo. U ovom odeljku će biti dotaknuta neka pitanja takozvane „unutrašnje misije“.[30]

Radi se o tome da su kanonske norme, izražavajući prirodne zakone istorijskog postojanja Crkve usmerene na stvaranje optimalnih uslova u njoj za ostvarenje misije. Odstupanje od najvažnijih kanona neizbežno dovodi do ozbiljnih komplikacija u misionarskoj delatnosti. Ukratko izloženo, problem se može predstaviti na sledeći način.

Ispred misionara u praksi stoje tri osnovna pitanja bez odgovora na koje nije moguće ostvarenje misije: KOGA, GDE I KAKO je potrebno privesti.

KOGA – auditorija za koju misionar ulaže napor. Za ostvarenje „unutrašnje“ misije, odgovor na ovo pitanje je faktički nemoguć. Ogromna većina nosilaca hrišćanske kulture su kršteni ljudi. Kao posledica činjenice da savremeni crkveni običaj postulira neobaveznost intenzivnog asketskog i evharistijskog života zarad sticanja punopravnosti članstva u Crkvi, takvim ljudima nije obavezno da žive hrišćanski. Njima je i onako dostupna punoća crkvenog opštenja. Oni, pri potpunom odsustvu hrišćanskog života, formalno imaju mogućnost da se koriste istim dobrima kao i verni hrišćani. Faktički, takvi ljudi nemaju čemu da streme. Zašto bi se oni opterećivali „nepotrebnim“ teretom koji će im oduzimati deo vremena i snage. Dobijamo ćorsokak: misionaru je potrebno da u hrišćanstvo obraća ljude koji sebe već smatraju hrišćanima i koji se ubrajaju u članove Crkve. Težak zadatak!

GDE – hrišćanska zajednica koja je u stanju da prihvata nove članove Crkve. Takva zajednica je evharistijska zajednica pri hramu. Da bi bila sposobna za prihvatanje ljudi iz sveta, zajednica mora imati ljude, odgovorne i zainteresovane za tako nešto. Čovek se ne može prosto privesti u hram i prepustiti na volju sudbine. Navešću primer. Tokom Velikog posta 2005. godine imao sam prilike da jednu devojku oglasim. Viđali smo se jednom nedeljno, nakon nedeljne Liturgije. Devojka je posećivala (i sada posećuje) svenoćno bdenje i Liturgiju u nedelju. Saglasno sa našim dogovorom, za vreme Liturgije vernih ona je izlazila iz hrama i do kraja službe pomagala u trpezariji. Nakon službe je bila zakuska i razgovor. Vremenom je na besede i na službe počeo da dolazi i njen verenik. Tako je prošao ceo post. U Veliku subotu devojka je krštena. Zanimljivo je da za svo vreme dok je pomagala u trpezariji, niko od parohijana koji su se trudili u kuhinji nije pokušao da se upozna sa njom i porazgovara. Crkveni ljudi su se držali odvojeno. Nakon nekoliko meseci ova devojka je sa svojim izabranikom odlučila da se venča. Ručak nakon Venčanja su odlučili da organizuju u trpezariji našeg hrama. Uoči dana Venčanja jedna od pomoćnica u našem hramu sa nedoumicom me je pitala: „Oče, a zašto će oni organizovati ručak kod nas? Kakve veze oni imaju sa našim hramom?“ Morao sam da objašnjavam nedobronamernoj saradnici da su u pitanju praktično jedinstveni parohijani iz našeg hrama koji su ušli u parohiju zakonitim, kanonskim putem. Eto kakvi se paradoksi parohijskog života kod nas dešavaju. Danas je takav odnos napregnutog opreza prema novim ljudima karakterističan za mnoge parohije. Ponekada se može primetiti čak i zatvorenost slična sektaškoj.

Obično misionarenjem nazivaju delatnost harizmatskih ličnosti koji uspešno propovedaju istine vere u svetu. Posledično, kao ključna misionarska jedinica smatra se propovednik. Moje mišljenje je da najvažniju ulogu treba da ima evharistijska zajednica, koja manje ili više odgovara jevanđelskim normama. Propovednik bez zajednice nema gde da privodi novoobraćene. A zajednica, čak i bez harizmatskih propovednika u stanju je da privlači i u molitveni život uvodi nove ljude. I eto, ta najvažnija misionarska karika kod nas sada je najveća retkost. A da u zajednici konkretni ljudi budu odgovorni za novoobraćene i pomažu im – to je na granici fantastike. Međutim, za uspeh misionarenja to predstavlja jedno od glavnih pitanja.

KAKO – u pitanju su metode privođenja ljudi u Crkvu. Po pitanju metoda misionarenja danas postoje razlike u mišljenjima među misionarima. Ne ulazeći u ove razlike, neophodno je označiti principijalne, ali po mom mišljenju, još uvek nerešene probleme metodologije misije.

1.Usmerenost poduhvata.

Pogledavši na spisak poduhvata kji se danas svuda organizuju pod rubrikom „Misija“ može se primetiti zbrka. Kulturno-prosvetni i obrazovni poduhvati se uvek nazivaju misionarskim, dok je broj upravo misionarskih događaja vrlo ograničen. Kao rezultat imamo ogroman broj dešavanja, a misionarskog efekta nema. Ako pokušamo da izračunamo misionarsku efektivnost ovih poduhvata, ispostaviće se da je blizak nuli. Takva slika je svuda. I tu se uopšte ne radi o kvalitetu samih dešavanja, poduhvata. Njihov kvalitet je često veoma visok. I kao kulturno-prosvetni oni su, bez sumnje, neophodni. Radi se o tome da ni jedno od opštepoznatih poduhvata koje se odvija pod rubrikom „Misija“ za svoj cilj nema neposredno obraćanje ljudi Hristu ili stvaranje i jačanje evharistijskih zajednica. Sledi da oni ne odgovaraju svom cilju i da ne treba da se nazivaju misionarskim. Postoji vrlo izražena neophodnost stvaranja misionarskih okolnosti i razvoja upravo misionarskih dešavanja koja za svoj cilj imaju stvaranje, jačanje evharistijskih zajednica i privođenja ljudi u Crkvu.

2. Neophodnost stvaranja sredine koja pomaže misiji.

Po mom mišljenju, najvažniji misionarski značaj imaju ne samo dešavanja, već i jasno izražena pozicija Crkve po pitanjima duhovnog života. To se posebno odnosi na pitanje kao što je delatna pripadnost Crkvi. Stav kanona je u ovom pitanju nedvosmislen, ali on nije izražen u crkvenom životu. Kanoni zahtevaju svesno obraćenje. Obraćenje predstavlja ključni momenat u misionarskoj delatnosti. Upravo radi tog trenutka treba da se vodi ogroman rad za koji je prihvaćeno da se naziva misionarskim. Paradoks je međutim u tome što rad postoji, a obraćenja nakon takvog rada skoro da nema. Nema ih jer ih ne može ni biti u uslovima kada ne deluju kanonske norme članstva u Crkvi i nije promišljen prirodni poredak ulaska u hrišćanski život. Govoreći svetovnim jezikom, odsustvuje procedura[31] ucrkvenjenja. Sledi da u metodici misionarskog rada odustvuju karike koje bi misionarima omogućavale da rade po shemi „propoved > ucrkvenjenje“. Nema mogućnosti za privođenje i adaptaciju ljudi na crkveni život. Mehanizmi adaptacije su izgubljeni. Iz crkvenog života su izuzete prirodne metode stimulisanja duhovne aktivnosti predviđenih kanonima. Nema mogućnosti rada na konkretni rezultat, rad se odvija u stilu prijatne besede o visokoj materiji bez praktične neophodnosti da se bilo šta promeni u životu.

3. Značaj Tajne Krštenja

Krštenje predstavlja venac misionarskog rada. I celokupan misioanrski rad treba da bude orijentisan na svesno Krštenje. Pritom status krštenog čoveka treba da bude izuzetno vredan. Krštenje i učešće u sakramentalnom životu Crkve treba da bude željeno. Čovek treba da stremi da to zasluži svojim životom. Jedino pri takvom prilazu on može da primi Tajnu na spasenje i poželi da nastavi sa hrišćanskim životom. U savremenoj situaciji otvorenog gaženja većine kanona povezanih sa Tajnom Krštenja,[32] život po pravoslavnom poretku doživljava se kao fanatizam.

Na pitanje statusa Krštenja odnosi se i pitanje svečanosti vršenja same Tajne. Danas je ono prosečna treba koja se vrši u manje svečanom okruženju od pomena ili molebana. U pomenu i molebanu učestvuje često hor i cela parohija. Sveštenik često krsti sam, bez hora i parohijana koji u to vreme čak mogu i da mu smetaju. Takav način vršenja Tajne govori o nepravilnom odnosu prema njoj, kao prema uobičajenom događaju. Ništa ne pokazuje novokrštenom da ga Crkva čeka. Čak u trenutku duhovnog rođenja nikoga nije briga za njega. Odakle kod čoveka da se pojavi želja da se moli u parohiji, živi životom hrama?

Svečanost Krštenja, učešće parohijana u njemu pomoći će savladavanju njihove ljubomore: „A kakve veze imaju novokršteni sa našim hramom?“ Svečanost vršenja Tajne, učešće parohijana može samo po sebi rešiti pitanje o odnosu novih članova prema parohiji.

Ako govorimo o misionarskom značaju kanonskih normi, neophodno je priznati njihovu ogromnu važnost. Odbacivanje kanonskih osnova u parohijskom životu lišava misionara oslonca. Primena kanonskih normi pojednostavljuje rešavanje misionarskih zadataka. Odgovori na tri praktična pitanja misionara su sledeći.

KOGA privoditi u Crkvu? U Crkvu je neophodno privoditi nekrštene kao i ljude koji su otpali od opštenja sa Crkvom. Pri čemu oni koji su otpali treba da budu veoma jasno svesni svog položaja. A verni hrišćani treba da budu proniknuti svešću o posebnoj opasnosti položaja tih ljudi i neophodnosti delatne brige za njihovim povratkom.

GDE privoditi ljude? U evharistijsku zajednicu koja je spremna da ih primi i ima iskustvo pažljive adaptacije ljudi na crkveni život. Ucrkvenjenje čoveka može da se poredi sa transplantacijom novog organa u živi organizam. Crkveni organizam ne treba da odbacuje nove članove.

KAKO privoditi ljude? Metodi mogu biti najrazličitiji, ali su svi dužni da rade na promeni načina života ljudi i njihovom ucrkvenjenju. Svi putevi čoveka koji stremi Crkvi treba da ga vode sistemu oglašenja i svesnog Krštenja (ili pokajanja, ako je već kršten). Svaki metod misije dužan je da formira pravilne, uzvišene predstave o Krštenju i zvanju hrišćanina.

 

9. Milost hoću, a ne žrtvoprinošenje[33]

 

„…ako mi pre izabiramo život u gresima,
ni božansko Krštenje,
ni božanske Tajne koje slede za njim
neće nas izbaviti od večne osude“.

Sveti Grigorije Palama[34]

 

„Milost hoću, a ne žrtvoprinošenje“ – upravo ovim Hristovim rečima pokušavaju da opravdaju ljude koji žele da prime tajnu Krštenja, ali nemaju nameru da žive hrišćanski. Ovaj prilaz je veoma čudan. Ako ćemo biti dosledni, onda je po tom principu neophodno dopustiti prilaz i drugim Tajnama, na primer, Evharistiji. Bog može sve ljude silom blagodati da privede svesnom hrišćanstvu. Zašto stvarati prepreke ljudima na putu ka Bogu? Zašto ih odgurivati od Crkve? Koliko stotina i hiljada ljudi bi moglo da se pričešćuje za svakim bogosluženjem da nema običaja da se za Pričešće priprema molitvom, postom i ispovedanjem grehova. Apsurdnost ovakvog prilaza je očigledna. Razumljivo je da je priprema potrebna ljudima koji se spremaju da učestvuju u Tajnama. Priprema ne predstavlja isprazne zahteve, već duhovnu pomoć čoveku. Zašto se onda lišavanje čoveka duhovne pomoći naziva „milošću“? Zašto se čovekougađanje, ugađanje strastima i porocima naziva „znakom ljubavi“, „ikonomijom“? Zašto princip ikonomije sada radi protiv Crkve, a na njeno dobro? Zašto ikonomijom nazivaju gaženje kanona o pripremi za Krštenje, a svako njihovo pominjanje odmah postaje akrivija?

Hristove reči „milosti hoću, a ne žrtvoprinošenje“ govore jedino o milosti prema ljudima koji se kaju i menjaju svoj život, koji donose plodove dostojne pokajanja. Ali nemaju nikakve veze sa decom koje lažno obraćeni[35] roditelji žele da krste „da ne plaču“. Ove reči nemaju veze sa ljudima koji ne žele da nauče osnove vere i klone se od učešća u bogosluženjima. „Ne trebaju zdravi ljekara nego bolesni“[36], rekao je Gospod. Samo oni koji traže Hrista kao Spasitelja od duhovne smrti imaju potrebu za Njegovom milošću. Ostali koji sebe smatraju „zdravima“ ovde nemaju mesta. I pastirska dužnost svakog sveštenika je da spreči svakoga ko, bez iskrenih namera da živi hrišćanski, pokuša da uđe u ogradu Crkve. Naprotiv, svakom „bolesnom“ koji traži duhovno lečenje treba da se pruže sva neophodna sredstva duhovne pomoći (koja odgvaraju okolnostima njegovog života i potreba).

Kao zaključak ovome mogu da posluže reči sveštenika Konstantina Parhomenka: „…ako je za neku partiju čak ponekada korisno posedovanje mrtvih duša (statistike radi), za živo Telo Hristovo, za Bogočovečanski organizam posedovanje mrtvih članova znači stradanje i bolest. Ako je greh svakog člana Crkve stradanje za Telo Hristovo, kakvo onda stradanje Telu nanose milioni formalno, zbog Krštenja, Crkvi pripadajućih okultista, sektaša, bioenergetičara, vračara… Upravo zato je potrebno neizostavno vratiti u praksu obavezni kurs oglašenja za ljude koji žele da se krste koji je postojao u drevnoj Crkvi“.[37]

Pritom, u ovom slučaju se ne govori o principu „drevno, znači dobro“, već o principu svrsishodnosti sa uzimanjem u obzir savremenih uslova. Istorija Crkve prosto pruža jedinstveno iskustvo koje nemamo prava da ne koristimo. Uz to, ne posedujemo samo drevno iskustvo, već je sakupljeno mnogo savremenog iskustva. U našoj eparhiji oglašenje se praktikuje u žizdrinskom, ljudinovskom, malojaroslaveckom, obninskom crkvenom okrugu.[38] Postoje konceptualne i metodičke strategije, za koje postoji interes čak i u drugim eparhijama.

Nisu sve prakse iz drevnosti primenljive u današnjim uslovima, međutim, dobro prilagođena, ustaljena praksa oglašenja jedno je od prvih, najjednostavnijih i najefikasnijih sredstava suprotstavljanja fenomenima posvetovnjačenja u savremenoj Crkvi.

Drugo jednostavno i efikasno sredstvo stimulisanja duhovne aktivnosti predstavlja uvođenje diferenciranog prilaza za pristupanje učešću u Tajnama i obredima Crkve za verne hrišćane i one koji su otpali od Crkve. Neophodno je da se uvede u običaj savremena norma zahvaljujući kojoj bi se čovek mogao smatrati vernim hrišćaninom. Krajnje štetnim za duhovni život je potrebno priznati neodređenost čoveka u odnosu na crkvene obaveze. Kao verni član može da se prizna jedino čovek koji priznaje svoje obaveze prema Crkvi, jevanđelskim zapovestima i njenim kanonima. Spoljašnji kriterijum pripadnosti Crkvi treba da bude članstvo u konkretnoj parohijskoj zajednici koje podrazumeva učešće u njenom molitveno-evharistijsom životu. Kao duhovni „životni minimum“ za hrišćanina može da se prizna učešće u Evharistiji jednom u toku posta.[39] Nepravilna će biti bukvalna primena zahteva 80. pravila VI Vaseljenskog Sabora za savrmene hrišćane.[40] Međutim, kao nesumnjivo štetno je neophodno priznati i kategoričko odsustvo primene ovog pravila.

Još je Sveštenomučenik Ilarion (Trojicki) pisao: „Svakoj političkoj partiji se priznaje neotuđivo pravo da od sebe odvaja članove koji su izdali partijske stavove i počeli da deluju na štetu ove partije. Samo Crkva Pravoslavna iz nekog razloga ne može da odluči onoga ko je sam daleko otišao od nje i postao njen neprijatelj! Jedino Crkva iz nekog razloga mora da u svojim nedrima drži svoje direktne neprijatelje!“

Danas se može govoriti o određenom patološkom strahu sveštenoslužitelja da čoveku kaže da njegov život ne odgovara hrišćanskim normama. Zato upravo na sveštenicima leži značajni deo odgovornosti za toliko često otpadanje ljudi od Crkve. Mi smo sačuvali svest da je čoveku koji umire od neke bolesti korisnije da zna da mu je smrt blizu. Ova svest mu daje mogućnost da se dostojno pripremi za susret sa Bogom. Ali zar za dostojnom pripremom za susret sa Bogom imaju potrebu samo ljudi koji umiru? Zar zdravi telom ne treba da znaju da umire i strada njihova duša? Treba da znaju! Za njih je ovo znanje važno jer mogu da prinesu plod dostojan pokajanja. Još je važno i zato što ovi ljudi, počevši delo sopstvenog spasenja još mogu da posluže Crkvi, ako im se pomogne da se pokaju. Naša dužnost je da im ukažemo ovu istinsku milost[41] i brigu.

Da bi se ljudi koji su otpali pokajali, nedovoljno je prosto čekati to, inače ćemo biti nalik na zakonike o kjima je Gospod govorio: „Teško vama zakonicima, što uzeste ključ od znanja: sami ne uđoste, a one koji bi ušli sprečiste“.[42] Lažno tumačeći Zakon, drevni književnici i fariseji su učili da spasenje nasleđuju ljudi koji ispunjuju obredne propise zbog čega su bili osuđeni od Boga. Napustivši brigu o spasenju duša u Bogu, oni su govorili da je za spasenje dovoljno obrezanje kao vidljiv znak pripadnosti Izrailju, držanje subote i ispunjavanje mnoštva (613. stavki) obrednih propisa (u vezi sa prinošenjem ustanovljenih žrtava, itd.) Zakonici su shvatali veru kao skup obrednih propisa, zato i „sami ne uđoše“. Teško da nam je korisno da danas ponovimo njihovo žalosno iskustvo. Obavezno učenje istinitoj veri – eto „ključa od znanja“ koji je neophodan ljudima.

Očigledno je da je u današnjoj situaciji neophodan promišljen sistem mera: kao prvo, u vezi sa obnovom jevanđelskim osnova uređenja crkvenog života; kao drugo, za povratak krštenih ljudi u okrilje Crkve. Prvi korak za vraćanje ljudi je njihovo priznavanje za otpale, ljude kojima je neophodna posebna briga za njihovo ucrkvenjenje. Drugi korak treba da bude diferencijalni prilaz u dopuštanju za učešće u sveštenim radnjama Crkve za verne i one koji su otpali (Krštenje dece, Venčanje, pomeni, osvećenje automobila, stanova, krstića). Razlika u prilazu treba da zavisi od stepena učestvovanja čoveka u molitveno-evharistijskom životu Crkve. Na primer, one koji su izrazili želju da se krste ali nisu pokazali usrdnost u dolasku na bogosluženje, dovoljno je posvetiti samo u čin oglašenih. Svako vršenje treba sa ljudima koji su otpali mora da bude praćeno obaveznom[43] (dovoljno duga su 3-4 susreta sa besedama, a ne katehizacija od 30 minuta). Nakon katehizacije treba da se izvrši prisajedinjenje, najjednostavnije kroz Ispovest. Treći korak treba da bude razrada kompleksa poduhvata za razvoj života zajednice u parohiji. Istovremeno sa tim, neophodan je razvoj institucije parohijskih „staratelja za novoobraćene“ (svojevrsnih kumova). Ovo je otprilike niz praktičnih koraka za povratak otpalih.

Ne treba se bojati da će konstruktivna pozicija Crkve koja zahteva stvarnu moralnu izmenu u životu odgurnuti ljude. Naprotiv, ljudi uvek shvataju brigu, čak ako se ona pokazuje u strogosti. I upravo odsustvo strogosti se danas doživljava kao slabost i ravnodušnost Crkve. Prvi na rane Crkve obraćaju pažnju njeni protivnici. Sledbenici liberalnih vrednosti u zvaničnim obraćanjima arhijerejima ukazuju na mali broj vernih hrišćana kao na osnovu za ograničenje moralnog uticaja Crkve na društvo.[44] To jest, čak neki neprijatelji Crkve ne priznaju nominalne „hrišćane“ za hrišćane. Drugi, naprotiv, pokušavajući da pokažu njenu slabost priznaju nominalne članove za punopravne. Od muslimana se mogu čuti izjave da je Pravoslavna Crkva isuviše slaba jer ne pokazuje realni moralni uticaj na ljude koji sebe smatraju hrišćanima.

Neophodnost izražene brige i strogog uticaja Crkve na duhovno-moralno stanje ljudi iznosi se čak i u savremenoj književnosti. Elena Čudinova u romanu „Džamija Notr-Dam“ iznosi misao o tome da Pravoslavna Crkva danas ide stopama rimokatoličke, ponavljajući greške rimokatolika. Pritom, po mišljenju Elene Čudinove, upravo stremljenje rimokatolika ka olakšanjima dovodi do brzog širenja islama među starosedelačkim evropskim stanovništvom. Svoja razmišljanja pisac potvrđuje realnim statističkim podacima nad kojima treba da se zamislimo.

Rečima heroja njene knjige, o. Lotara iz 2048. godine, autor se obraća čitaocima: „Kao rimokatoliku, meni je prilično teško da mislim o tome. Postojao je trenutak kada je Pravoslavlje moglo da spasi Evropu od islama. Sve te prepreke o koje se sapleo Drugi vatikanski koncil: kada Crkva ide putem olakšica da zadrži pastvu. Ljudi jednog lepog dana počinju da žale za strogim zahtevima. Samo u Danskoj u periodu od 1990. do 2000. g. islam je primilo po najskromnijim pokazateljima od 3000 do 5000 Evropljana. Prvi kanal danske televizije je 2004. godine počeo sa prenošenjem propovedi u petak iz kopenhagenske džamije. Poslednji grč za duhovnošću se izražava u rečima: „kažite mi šta ne smem!“ Na danskom jeziku propoveda imam Abdolvahid Bedarsen, Danas. U Nemačkoj broj entičkih Nemaca obraćenih u islam čini od 13 000 do 60 000 ljudi, pri čemu se broj obraćenih iz 2003. g. udvostručio u poređenju sa 2002. godinom.“[45] Dinamika je očigledna.

Činjenice svedoče da živimo u prelomnom trenutku istorije čiji dalji tok, kao i naš večni udeo, zavisi od toga kako ćemo se danas orijentisati. Sledeći zapovesti Spasitelja, dužni smo da uredimo sopstveni lični duhovni život i poredak crkvenog života na čvrstim temeljima: „gradimo kuću na kamenu“[46] delatne vere. Pri čemu je u delu uređenja crkvenog poretka važna uloga ne samo sveštenika, već i laika. Pravilna rasuđivanja i lepi obredi iza kojih se skriva neprincipijalnost u duhovnim i moralnim pitanjima nisu u stanju da utiču na naš sopstveni život i duše ljudi oko nas. Odgovornost pred Bogom, Crkvom i bližnjima zahteva danas od svakog hrišćanina da definiše svoj odnos prema najbolnijim pitanjima svakodnevnog parohijskog života i primi učešće u njihovom rešavanju.

 

NAPOMENE:

[1] Grigorije Niski svt. Šta znači ime hrišćanin., M. Izdavaštvo sv. Ignjatija Stavropoljskog, 2006. str. 9.

[2] Luis K. S. Pisma Balamuta. – Raspad braka. M.: Fazenda «Dom nade», 2005. – str. 88-89.

[3] Saglasno podacima različitih socioloških anketa sprovedenih u Ruskoj Federaciji krajem 1990-ih – početak 2000-ih, broj ispitanika koji su sebe nazvali pravoslavnima previsio je broj ljudi koji su za sebe rekli da veruju u Boga za otprilike 20%. Ovi podaci bi mogli da se ne uzimaju ozbiljno, međutim, sveštenici su imali prilike da se susretnu sa situacijom kada čovek koji je došao da se krsti izjavljuje da ne veruje u Boga. Jedan sveštenik je kod žene koja se pričešćivala tokom 5 godina otkrio da ona ne veruje u Božanstvo Isusa Hrista. Nakon svakog Pričešća je želela da prekine svoj život samoubistvom. Takvi se eto paradoksi događaju u životu sveštenika.

[4] Mk. 16:16

[5] Mt. 28:19-20.

[6] „Hrišćanstva nema bez Crkve“, Sveštenomučenik Ilarion Trojicki.

[7] Principom ikonomije se naziva neprimenjivanje sve strogosti kanonskih normi u konkretnim životnim okolnostima uzimajući u obzir pastirske potrebe. Ikonomija je suprotstavljena principu akrivije. Akrivijom nazivaju primenu celokupne strogosti kanona u konkretnih okolnostima crkvenog života. I ikonomija i akrivija predstavljaju sredstva koja su dužna u jednakoj meri da pomažu spasenju duša vernih kao i suprotstavljanje grehu.

[8] Prot. Vladislav Cipin. Kurs crkvenog prava. Klin, 2002. – str. 174-176.

[9] Tako danas na teritoriji oblasti Kaluga postoji više od 11 neznabožačkih idolišta na kojima se prinose žrtvoprinošenja drevnim neznabožačkim slovenskim bogovima.

[10] „A kad nečisti duh iziđe iz čovjeka, ide kroz bezvodna mjesta tražeći pokoja, i ne nalazi. Onda kaže: Da se vratim u dom svoj otkuda sam izišao; i došavši nađe prazan, pometen i ukrašen. Tada otide i uzme sa sobom sedam drugih duhova gorih od sebe, i ušavši boravi ondje; i bude potonje gore čovjeku onome od prvoga. Tako će biti i ovome rodu zlome“ (Mt. 12:43-45).

[11] Sveti Ignjatije (Brjančaninov) piše ako se ovaj problem odražava na monaštvu: „Današnje oslabelo hrišćanstvo priprema i daje, sledstveno svom stanju, slabe monahe. Danas stupanje devstvenika u manastir predstavlja najveću retkost! Danas stupanje lica koja nisu stekla poročne navike jeste retkost! Danas je stupanje ljudi koji su sačuvali neoštećenim svoje zdravlje, sposobne za manastirske podvige – retkost! Najviše stupaju slavi, povređeni telom i dušom; stupaju ljudi koji su sećanje i maštu ispunili čitanjem romana…; stupaju oni koji su se presitili čulnim zadovoljstvima… sa prigušenom, umrtvljenom savešću… Za ove ličnosti je veoma teška borba sa samim sobom. Teška je i zbog poročnih navika koje su se ukorenila u njima i zbog gubitka iskrenosti, zbog nesposobnosti za iskrenost. Iz tog razloga je teško i poučavanje ovih ljudi“ (Dela episkopa Ignjatija Brjančaninova, tom I, Asketski ogledi, 186, str. 477).

[12] Isaak Sirin, Podvižnička slova, Moskva, 1858, str. 11.

[13] Vidi 1 Kor. 11:26-30. Ovaj odlomak iz Poslanice Korinćanima ne govori samo o odgovornosti u primanju Svetog Pričešća, već o odgovornosti u vezi sa svim drugim Tajnama. Reči Apostola: „Jer kad god jedete ovaj hljeb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe“ (1 Kor. 11:26) sa rečima: „Ili zar ne znate da svi koji se krstimo u Hrista Isusa, u smrt njegovu se krstismo? Tako se s njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos ustade iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u novom životu. Jer ako postadosmo sjedinjeni sa oblikom smrti njegove, onda ćemo i sa vaskrsenjem…“ (Rim. 6:3-5). Učešće u tajnama Evharistije i Krštenja nosi jednaku odgovornost. Pogrebavajući se sa Hristom u Krštenju mi takođe „objavljujemo smrt Gospodnju“ i dužni smo da to činimo svesno i odgovorno. Inače dobijamo ruganje Tajni. „Oblik smrti“, „oblik vaskrsenja“, „hodanje u novom životu“ čuva se isključivo formalno samo u obredu (uz uslov njegovog pravilnog vršenja), dok realno čovek ne menja svoj život.

[14] Statističkim prilazom se mogu nazvati rasuđivanja o tome kada se i koliko ljudi krstilo u hramu. Pri sličnim rasuđivanjima se obično samo pominju periodi vremena i broj krštenja. Sudbina krštenih pritom nikoga ne zabrinjava, ne pominju se čak ni njihova imena.

[15] 1 pravilo VII Vaseljenskog sabora (odlomak).

[16] Danas su skoro svi ljudi u sektama pre odlaska tamo bili kršteni u Pravoslavnoj Crkvi.

[17] Episkop Nikodim Milaš, Pravila Pravoslavne Crkve sa tumačenjima, knjiga I, 1895. Novi Sad, 622 str.

[18] 19. pravilo Laodikijskog Sabora.

[19] Prepričavam smisao odgovora jer nemam pri ruci zapisani odgovor. Odgovor devojke je bio ozbiljan u najvećoj meri i karakterističan za većinu savremenih ozbiljnih mladih ljudi.

[20] Prot. Aleksandr Šmeman. Istorijski put Pravoslavlja. – M. „Palomnik“, 1993. – str. 370.

[21] Pravoslavlju je stran praktični moral rimokatolicizma sa njegovom podelom na spasenje i savršenstvo, na jevanđelske zapovesti i jevanđelske savete, na potrebno i preko potrebe. Rimokatolička crkva uči da su sveti pravednici dostigli ne samo spasenje već i savršenstvo, pošto su oni u svom životu ispunili ne samo jevanđelske zapovesti, već i takozvane jevanđelske savete i zato oni imaju „prekomerne zasluge“. Pravoslavna Crkva međutim, nikada nije učila u tom smislu da je čovek za svoje spasenje dužan da izvrši neki neophodni minimum dobrih dela i da sve što izvrši preko tog minimuma čini njegove prekomerne zasluge. Za razliku od rimokatoličke juridičke teorije, u pravoslavnoj soteriologiji spasenje čoveka se shvata ne kao izbavljenje od večnih kazni koje se dostiže zahvaljujući postojanju „zasluga“, već kao proces duhovnog osvećenja i preobraženja ljudske ličnosti koje se događa u meri njenog dodira sa Božijom blagodati koja je izvor oboženja i svetosti.

[22] U nekim teškim slučajevima (teška bolest, odlazak u rat) u vidu izuzetka moguće je pristupanje Pričešću za čoveka koji do tada nije živeo hrišćanski. Međutim, kod nas su svi u vidu izuzetka.

[23] Na primer, ljudi često svešteniku predlažu da „očisti ćoškove“ podrazumevajući osvećenje stana.

[24] I to pritom što se tajne Krštenja, Miropomazanja, Venčanja vrše jednom u životu. „Privremena“ varijanta Krštenja nije moguća (ponavljanje Krštenja zabranjeno je 47. apostolskim 36. i 59. pravilom Kartagenskog sabora).

[25] Avva Dorotej, „Pouke, 6 pouka, O neosuđivanju bližnjeg“

[26] Često totalitarna sekta postaje ta alternativna organizacija. Međutim, Crkva je razvila i preventivu za odlazak u sekte: „Koji se krste, moraju učiti vjerovanje, i petog dana svake sedmice pred episkopom ili prezviterima kazivati šta su naučili“ (46. pravilo Laodikijskog sabora).

[27] Skoro svaki čovek koji je završio u sekti, govoreći o svom obraćenju u sektu, pominje neprijatni susret sa „saradnicima“ pravoslavnih hramova koji se dogodio pred njegov odlazak tamo.

[28] Bratijom hrama se u ovom slučaju smatraju plaćeni (ponekada i neplaćeni) saradnici hrama.

[29] Ponekada se između sveštenoslužitelja i parohijana stvara prisan odnos, ali se sadržaj opštenja retko dotiče duhovnih problema. Ovde se upravo i radi o sistemu preduzeća.

[30] „Unutrašnjom misijom“ nazivaju jevanđelsku propoved među krštenim ljudima koji nisu prosvećeni verom. Ova misionarska delatnost se može nazvati i „misijom u suprotnom smeru“. Sa kanonske tačke gledišta, „unutrašnja misija“ predstavlja protivprirodni fenomen. Praksa pokazuje da prosvećivanje već krštenih ljudi praktično ne donosi rezultate. Ipak, propoved među neprosvećenima predstavlja osnovno polje delatnosti savremenih misionara. Jedino sredstvo da se rad misionara učini efikasnim predstavlja povratak kanonskih temelja u uređenje crkvenog života.

[31] Procedura [lat. procedere – pokretati se] – poredak, sistematičnost konkretnih poduhvata neophodnih za organizaciju složenog dela.

[32] Po mom mišljenju, u ovom trenutku iz svih pravila koja se tiču učešća u Tajni Krštenja ne podvrgava se sumnji neophodnost ispunjenja jedino 6. pravilo Timoteja Aleksandrijskog (o tome da žena za vreme trajanje nečistoće ne treba da primi Tajnu Krštenja). Pravila o neophodnosti duhovne pripreme su prosto zaboravljena. A njih ima prilično: 2 pr. I Vas. Sab., 45-46-47 pr. Laod. Sab, 96 pr., VI Vas. Sab. i druga. Ispostavlja se da „cedimo komarca“ telesne nečistoće i „proždiremo kamilu“ duhovne nečistoće (Mt. 23:24). Čak i obredna strana strada. Bez obzira na zapovest 49-50. pravila Svetih Apostola da se krsti pogruženjem, veliki deo odraslih prima Krštenje kroz oblivanje. (u Srbiji često i kroz kropljenje – prim. prev.).

[33] Mt. 9:13.

[34] Grigorije Palama. svt., Besede. deo 2. – M.: Palomnik, 1993. – str. 128. Beseda XXXVIII.

[35] Vidi tumačenje 8 pravila VII Vaseljenskog sabora u petom poglavlju.

[36] Lk. 5:31.

[37] Sveštenik Konstantin Parhomenko. Tajna ulaska u Crkvu. SPb .: „Izdavački Dom ‘Neva’“, M.: „OLMA-PRESS“, 2002. – str. 37.

[38] Moguće je da nisam pomenuo nekoga zbog „neznanja, zaborava ili mnoštva imena“. Sveštenici koji se trude na obno prakse oglašenja ima mnogo i želja je da u ovom pitanju postoji jedinstvo mišljenja.

[39] Dobijamo sledeću normu: čovek koji se nije pričestio bez ozbiljnog razloga jednom u toku posta, otpada od Crkve.

[40] Episkop ili prezviter ili đakon, ili drugi koji pripada kliru, isto i svetovnjak koji nema nikakvog neodložnog posla i nužde da za duže vremena mora ostati udaljen od svoje crkve, nego boravi u gradu, a neće da dođe u tri nedjeljna dana kroz tri sedmice u crkvu – ako je klirik neka se svrgne, a ako je svetovnjak, neka bude uklonjen od opštenja.

[41] Mt. 9:13.

[42] Lk. 11:52.

[43] Izuzetak mogu da budu samo teški slučajevi, smrtna opasnost i odlazak u rat. Ovom katehizacijom može da se bavi svaka škola za oglašenje.

[44] Leonid Gozman, zamenik predsednik Političkog saveta Saveza desnih snaga, 17. 04. 2006. u otovrenom pismu mitropolitu Kirilu (sada Patrijarhu) kao odgovor na njegovo istupanje na Svetskom ruskom narodnom saboru (4-5. april 2006. g) pisao je: „Ruska Pravoslavna Crkva… objavljuje danas upravo sebe odgovornom ne samo za moralnost svojih parohijana, već i celog društva… pretenzije ovakve vrste u svetskoj državi i u celini nereligioznoj zemlji, u kojoj Vaši parohijani čine ne više od nekoliko procenata stanovništva – teško da su osnovane“.

[45] Čudinova E. Džamija Notr-Dam: 2048. god. – M.: Lepta-Press, 2005. str. 126-127.

[46] Lk. 6:48.