Kratko ispovedanje pravoslavnog učenja o dve prirode u Isusu Hristu. Istočne monofizitske crkve. Savremeni monofiziti i njihovo ispovedanje. Rasprostranjeni stav danas o ‘istorijskom nesporazumu’, ‘nevažnoj razlici u ispovedanju’.
Danas ćemo govoriti o zajednicama koje se u pravoslavnoj tradiciji nazivaju monofizitskim. Potrebno je da napravimo mali uvod, da kažemo da Pravoslavna Crkva od najdrevnijih vremena ispoveda da je Gospod Isus Hristos istovremeno istiniti Bog i istiniti čovek, da je nakon Ovaploćenja u jednoj Ličnosti sjedinio dve prirode – Božansku i ljudsku. On je tako ostao jednosuštan Ocu po Božanstvu i jednosuštan nama po ljudskoj prirodi, tako da se pri neslivenom i nerazdeljivom sjedinjenju čuvaju u Hristu osobenosti svake od priroda. Upravo zato Gospod Isus Hristos u Jevanđelju Sebe naziva i Sinom Božijim i Sinom Čovečijim, kao Bog isceljuje bolesne, vaskrsava mrtve, zapoveda buri, a kao čovek jede, pije, spava, gladuje, trpi stradanja i smrt. Sve je to opisano u Svetom Jevanđelju.
Na žalost, u petom veku su se pojavili ljudi koji su počeli da uče da Hristos ima samo jednu prirodu i sledbenike ovog pogleda su i počeli da nazivaju monofizitima. Naravno, potrebno je reći da savremeni naslednici i sledbenici tih ideja i učenja koje su osuđene na Vaseljenskom Saboru Pravoslavne Crkve kao monofizitstvo nikako ne vole ovaj naziv. To su istočne crkve koje su do danas nastavljači te tradicije: koptska, etiopska crkva, jermenska, malankarska, siro-jakovitska crkva. Niko od njih u svom nazivu ne koristi naziv monofizitska i od tog naziva se kategorički i odriču, birajući da sebe nazivaju pravoslavnima.
Na žalost, ne možemo da ih nazovemo pravoslavnima jer se ne nalaze u jedinstvu sa Pravoslavnom Crkvom i nastavljaju na žalost da ispovedaju te iste zablude da je u Hristu, nakon Ovaploćenja, bila jedna priroda. Razumljivo je da je pre Ovaploćenja u Hristu bila jedna, Božanska priroda, međutim, ispovedanje da je jedna priroda i nakon Ovaploćenja predstavlja zabludu. Ovo učenje je imalo jako puno varijacija, od krajnje radikalnih do onih koji su se činili kompromisnijim. Međutim, sve one su jedinstvene u verovanju da je u Hristu nakon Ovaploćenja bila jedna priroda.
Neki su govorili da je Božanska priroda u potpunosti progutala ljudsku prirodu ili da su se sjedinile tako da je ljudska priroda kroz sjedinjenje izgubila sopstvenu realnost i da se samo umom može razlikovati od Božanske prirode u Hristu. Sva ova učenja su bila osuđena od strane Pravoslavne Crkve kao zablude. Na Četvrtom Vaseljenskom Saboru (Halkidonskom) ukazano je, citiram: „Mi ispovedamo Hrista, Jedinorodnog u dve prirode, to jest, neslivenih, neizmenjivih, nerazdeljenih i neodvojivo poznatih, tako da se sjedinjenjem nipošto ne narušava razlika dve prirode“.
Treba reći da postoji rasprostranjeno mišljenje koje mnogi iznose, insistiraju na njemu, da zapravo oni nisu nikakvi monofiziti, da je u pitanju nesporazum, prosto razlika u rečima, oni imaju istu takvu veru kao i mi, uče isto kao i mi pravoslavni. U pitanju je prosto nesporazum koji je nastao istorijski.
Savremeni monofiziti i njihov stav prema pravoslavnom ispovedanju. Pravilnost korišćenja termina ‘monofiziti’. Aktuelnost monofizitskog ispovedanja na ekumenskim susretima i među vernima monofizitskih crkava. Anatema pravoslavnih u činu rukopolaganja monofizitskog sveštenstva.
Želeo bih da kažem da sam se i sam, na ličnom iskustvu, uverio da ovakva predstava ne odgovara realnosti. Sećam se da kada sam bio na putu u Indiji, video sam hram koji je ličio na pravoslavni, zaustavili smo se da se upoznamo i vidimo šta je u pitanju. Ispostavilo se da je u pitanju indijska malankarska crkva. Ušli smo u hram, u toku je bilo služba, praznik. Ja sam se okrenuo da izađem, međutim, videli su me, toplo pozdravili i pozvali me da ostanem i da održim propoved kao gost iz Rusije. Pomislio sam da je u pitanju mogućnost da kažem reč pred više od stotinu sledbenika ove crkve, da ne smem da se odreknem toga i održao sam propoved. Pošto sam govorio ljudima koji pripadaju monofizitskoj tradiciji pored pozdravnih reči je bilo neophodno da napomenem na istinu da je Hristos istiniti Bog i istiniti čovek, da su u Njemu dve prirode. Nakon moje propovedi je prošlo neko vreme, oni su nakon službe imali litiju, aktivno su me zvali da učestvujem.
Međutim, nisam mogao da pristanem, pošto nemamo liturgijsko opštenje sa tom crkvom. Kada se sve završilo, ja sam stajao sa strane i razmišljao: ‘A možda zaista svi ovi ljudi ne znaju sve te monofizitske nijanse i celu istoriju. Možda kopti i siro-jakoviti znaju jer se sve to dešavalo na njihovoj teritoriji, za njih je normalno da se pretpostavi da su upućeni, ali Indijci teško, činilo se da je za njih potpuno strana ova tema, kao da je potpuno neshvatljivo zašto bi se držali uopšte svega toga’.
Dok sam tako razmišljao, jedan od parohijana mi je prišao i počeo da mi govori da zapravo mi, pravoslavni nismo u pravu, da smo mi napravili grešku na Saboru u Halkidonu, a da oni veruju kako je potrebno. Svojim očima i ušima sam se uverio da čak i u takvoj zabačenoj parohiji, u pitanju je bio mali indijski gradić, parohijani tako dobro znaju istoriju, naše razlike, čak se odlučuju da o tome nedvosmisleno govore, onda reči o tome da tobož mi imamo istu veru i da se ni po čemu ne razlikuju – ne odgovaraju realnosti. I to nije bio jedini slučaj, bilo je i drugih slučajeva koji pokazuju to isto. Ja nisam nikada ni pretpostavljao da ću imati prilike da diskutujem sa monofizitima, sa tačke gledišta apologetike jer je za mene to bio deo istorije. Međutim, kako se ispostavilo sada na Zapadu vrlo aktivno mnogi sledbenici monofizitskih crkava vode misiju i između ostalog, trude da se da povuku one Amerikance ili Evropljane koji počinju da se interesuju za Pravoslavnu veru da bi ih privukli u svoju crkvu. Nije uvek i svuda tako, ali sam imao prilike da se lično sa time susretnem i gledam sve to.
Pre nego što pristupimo razmatranju ove zablude, potrebno je da objasnimo zašto smatramo neizbežnim da označimo ove crkve i njihove sledbenike kao monofizite. Ovaj termin im se ne dopada, međutim, u našim ustima on ne predstavlja uvredu, već definisanje pozicije koju je već razmotrila Pravoslavna Crkva i za koju je već doneta odluka. Naravno, na ekumenskim susretima predstavnici monofizitskih crkava biraju vrlo meku poziciju i govore nešto što je jako blisko Pravoslavnoj veri, trude se da nas ubede da nemamo nikakvih razlika, itd. Često ono što govore spolja nije isto sa onim što oni govore svojoj pastvi i ono što ispovedaju u svom bogoslužbenom životu i bogoslovskim knjigama. Kao najsnažniji primer, naveo bih primer Teofila, patrijarha etiopske crkve čije ispovedanje je bilo objavljeno na dva jezika, engleskom i amharskom jeziku za Etiopljane. U engleskoj verziji teksta postoje dva mesta koja su jako bliska pravoslavnom bogoslovlju i kroz to se stvarao utisak blizine glavara etiopske crkve Pravoslavnoj veri, bogoslovlju Halkidonskog Sabora. Pritom, u zvaničnom amharskom tekstu koji je objavljen za etiopske verujuće oba ova mesta odsustvuju, što pokazuje nepotpunu iskrenost u dijalogu jer ako već veruješ tako, onda si dužan da svoju veru ispovedaš isto kako za one koji su unutra, tako i za one koji su van tvoje zajednice.
Imao sam prilike da od ljudi koji žive na Bliskom Istoku neposredno čujem informaciju da je pokojni koptski patrijarh Šenuda u opštenju sa svojom pastvom nazivao Pravoslavlje ‘grčkom jeresi’, dok, naravno, njegovi predstavnici na ekumenskim susretima takve reči nisu upotrebljavali i pokazivali su drugačiju poziciju.
Isto je zanimljivo kada je jedan episkop etiopske crkve, episkop jerusalimski Abuna Filip, 1971. godine objavio tekst u kome je ispovedio čisto pravoslavno učenje o dve prirode u jednoj Ličnosti Hrista. Njegova knjiga sa ovim ispovedanjem bila je zabranjena od strane etipske crkve a on sam lišen čina. Dakle, do sada vidimo da se primeri pravoslavnog veroučenja u okviru monofizitskih crkava doživljavaju prilično negativno, što opet ide nasuprot izjavama koje se daju za vreme različitih ekumenskih susreta. Želeo bih da navedem primere izloženja vera koje daju bogoslovi ovih crkava. Etiopski bogoslov Kahali Alemu je pisao: ‘Mi anatemišemo one koji uče da je Emanuil imao dve prirode nakon Ovaploćenja’. Takođe iz knjige ‘Hristologija jermenske crkve’ episkopa Ezniga Petrosjana, rukovodioca Odeljenja za spoljašnje crkvene veze jermenske apostolske crkve: ‘Nakon sjedinjenja potrebno je ispovedati samo jednu božansku prirodu koja se sastoji iz nerazdeljivog jedinstva dve prirode – i savršene božanske i savršene ljudske prirode’. Može se takođe navesti i činjenica da svaki episkop jermenske crkve za vreme svoje hirotonije koristi bogoslužbenu knjigu u kojoj se navodi spisak jeresi i njihovih tvoraca – jeresijarha. Svaki sveštenik koji dobija rukopoloženje biva pitan od episkopa: ‘Da li anatemišeš Lava i Tomos koji je napisao koji razdeljuje jedno na dvoje?’ Kandidat za sveštenika je dužan da odgovori: ‘Odričem se i anatemišem’. A hor treba da otpeva: ‘Neka bude anatema!’
‘Lav’ koji se ovde pominje je Sveti Lav Veliki, a Tomos koji je on napisao je upravo jedan od zvaničnih dokumenata Četvrtog Vaseljenskog Sabora. Takođe, na drugom mestu sveštenici jermenske crkve anatemišu Tomos Lava i čitav skup dijafizita, kako oni zovu nas pravoslavne. Možemo navesti i Izloženje vere koje su episkopi malankarske crkve predali pravoslavnima 1954. godine. U tom izloženju piše da nakon tog tajanstvenog sjedinjenja ne može biti nikakvog razdvajanja na dve prirode. Hristos je jedna Ličnost i Njegova priroda je jedna, u Njemu je jedna volja i jedna sila.’ Ovo ispovedanje podseća na onu istinu koja često izlazi iz vidokruga, to jest, da sledbenici ovih istočnih crkava ispovedaju ne samo monofizitstvo, već i monotelitstvo i monoenergizam, jeresi koje su bile osuđene od strane Šestog Vaseljenskog Sabora. Zato nije samo Četvrti Vaseljenski Sabor kamen spoticanja u razgovoru sa njima, tu je i Šesti, posvećen odsecanju izdanaka monofizitskog učenja koji su tada bili aktuelni.
Dakle, draga braćo i sestre, nakon što vidimo ovakve izraze sa strane predstavnika istočnih crkava, etiopske, koptske, malankarske, jermenske, prinuđeno smo da priznamo da je u pitanju ono isto monofizitstvo koje poznajemo iz Dela Vaseljenskih Sabora koji su razmatrali i osudili ovu jeres. Ovde je neophodno nazvati stvari svojim imenom.
Zašto je monofizitsko učenje jeres? Protivrečnosti i apsurdi učenja o ‘složenoj prirodi’ Hrista. Pravoslavno učenje. Termin ‘monofiziti’. Učenje Četvrtog Vaseljenskog Sabora.
Razmotrivši zašto smo prinuđeni da nazivamo sledbenike ovih stavova monofizitima, treba da pređemo i na razmatranje suštine, zašto se vera da je u Hristu jedna priroda u Pravoslavnoj Crkvi ne prihvata i kategorički je osuđena kao jeres?
Radi se o tome da samo učenje o Ovaploćenju znači da je Slovo Božije Koji je Bog, postao čovek, primio na Sebe ljudsku prirodu. Ako govorimo da je svejedno jedna priroda, a ne dve – božanska i ljudska, onda imamo tri varijante. Prva, da je u pitanju samo božanska priroda, a ljudsku prirodu zapravo Hristos nije primio i Ovaploćenje je bilo prizrak, to jest, jeres doketizma. Ili govorimo da je u pitanju jedna priroda, ljudska, da Hristos nije bio Bog, što je takođe jeres.
Ove dve varijante, naravno, monofiziti odbacuju.
Ili govorimo ono što monofiziti govore, da je u Hristu bila složena priroda, sastavljena iz božanske i ljudske. Upravo i nju nazivaju jedinstvenom Hristovom prirodom. Ali u tom slučaju to znači da Hristos više nije Jednosuštan, to jest, više nema jednu prirodu sa Ocem jer je priroda Boga Oca – božanska priroda, a ne složena ljudsko-božanska ili božansko-ljudska priroda. I Hristos nije jednosuštan, iste prirode sa Svojom Majkom, Djevom Marijom, Bogorodicom i nama, po ljudskoj prirodi. Jer ni mi, takođe, nemamo složenu, božansko-ljudsku prirodu, već prosto ljudsku prirodu.
U pravoslavnom učenju Hristos je Onaj u Kome se sjedinjuju bez izmene, bez iskrivljenja, bez uništavanja – i Božanska i ljudska priroda – u Njegovoj Ličnosti, Njegovoj Ipostasi. I mi, kroz sjedinjenje sa Hristom, budući iste prirode sa Njim, dobijamo mogućnost da učestvujemo u božanskom životu.
U slučaju monofizitske pozicije, Hristos se pokazuje jednako tuđ i Ocu i nama, ovakvo mišljenje je bogohulno, sa njim se Sveti Oci nikada nisu mogli složiti. Prepodobni Jovan Damaskin piše da u tom slučaju Hristos ne bi posedovao ni Božansku ni ljudsku prirodu, ne bi mogao da se naziva ni Bogom ni čovekom, već jedino Hristom. I samo ime Hristos bi u tom slučaju bilo ime ne Ličnosti, već te posebne prirode koja se sastoji iz dve prirode.
Naravno, ovo ide nasuprot prvobitnoj veri Crkve, Simvolu Vere koji je prihvaćen na Prvom Vaseljenskom Saboru u kome piše da je Hristos Jednosuštan Ocu. I već to pokazuje da svo to učenje da u Hristu nije bila božanska, već ta složena, božansko-ljudska priroda ni na koji način ne može biti istina. Sem toga, kako takođe Prepodobni Jovan Damaskin pita, na koji način bi jedna priroda u sebe mogla da smesti suprotstavljena svojstva prirode? Kako je moguće da jedna i ista priroda, u jedno i isto vreme bude i stvorena i nestvorena, smrtna i besmrtna, opisiva i neopisiva?
Faktički ako se govori da je u Hristu bila samo božanska priroda kojom se nekako uništila ili rastvorila ljudska priroda, onda se u tom slučaju ispostavlja da je božanskoj prirodi neophodno pripisati stradanje. To je naravno apsurd sa hrišćanske tačke gledišta jer je Božanstvo bestrasno.
Hristos je na Krstu postradao ljudskom prirodom, božanskom prirodom je ostao nepodvrgnut stradanjima. I po ljudskoj prirodi je umro, kao čovek, a ne kao Bog, kao Bog je ostao besmrtan. Učenje o jednoj prirodi unosi haos i nered u učenje Crkve. Savremeni sledbenici ovih crkava pitaju: ‘Zašto nas zovete monofizitima? Zovite nas mijafizitima? ‘Monofiziti’ je grčka reč koja označava ljude koji, ukratko, ispovedaju jednu prirodu. ‘Miafizit’ je to isto, samo što ‘mono’ znači ‘jedno’ u srednjem rodu na grčkom jeziku, a ‘mia’ takođe znači ‘jedna’ samo u ženskom rodu. U suštini, na oba mesta se govori da je u Hristu priroda jedna. Zato ako se i pojavi ovakvo pitanje, onda je odgovor jednostavan jer uvođenje i novog termina ‘miafiziti’ ili ‘miafizitstvo’ ništa ne objašnjava i ničemu ne pomaže. Ono služi samo cilju da se sa jedne strane ispoveda jedna priroda, a sa druge strane, ne padne pod anatemu monofizitskog učenja koje je već izneseno na Vaseljenskim Saborima.
Naveo bih nekoliko delova iz odluka Četvrtog Vaseljenskog Sabora koji osuđuje ‘one koji uvodeći slivanje i mešanje i bezumno izmišljajući da je jedna priroda tela i božanstva, oni i jesu jeretici od kojih se Sabor uklanja’. Citiram dalje: ‘Sabor se suprotstavlja onima koji izmišljaju slivanje i mešanje dve prirode Hrista i anatemiše one koji izmišljaju da do sjedinjenja postoje dve prirode Gospoda, a nakon sjedinjenja izmišljaju jednu prirodu’.
Ovde je sve označeno maksimalno jasno. Upravo učenje koje je osuđeno od strane Četvrtog Vaseljenskog Sabora iznose i savremeni sledbenici monofizitskog učenja.
Učenje o ‘jednoj prirodi Boga Slova, ovaploćenoj’. Učenje Šestog Vaseljenskog Sabora. Misao Prepodobnog Jovana Damaskina. Savremeno monofizitsko obrazloženje svog učenja pomoću termina ‘oboženje ljudske prirode’.
Sledbenici monofizitstva jako vole da se pozivaju da ono stoje na učenju Svetog Atanasija i Svetog Kirila Aleksandrijskih o jednoj prirodi Boga Slova. Zaista, postojao je takav izraz ‘priroda Boga Slova, ovaploćena’. U pitanju je izraz koji se lažno pripisivao Svetom Atanasiju Velikom dok je zapravo autor ovog izraza bio jeretik iz četvrtog veka, Apolinarije. Sveti Kiril Aleksandrijski je prihvatio ovaj izraz misleći da ga je izneo Sveti Atanasije Aleksandrijski. On je ovu frazu upotrebljavao u svojim radovima, međutim, zanimljivo je da, u krajnjoj meri, oni monofiziti sa kojima sam ja imao prilike da vodim prepisku odsecaju ovaj izraz, prosto govore ‘jedna priroda Boga Slova’, izostavljajući reč ‘ovaploćena’.
Zanimljivo je jer kako Prepodobni Jovan Damaskin objašnjava, upravo u punoj meri ova fraza i označava da je Sveti Kiril verovao u dve prirode nakon Ovaploćena. ‘Jedna priroda Boga Slova’ predstavlja Božansku prirodu koja je bila jedna, pre ovaploćenja. Nakon Ovaploćenja, Ličnost je stala u dve prirode. Prepodobni Jovan Damaskin, objašnjavajući ovaj izraz, navodi citat iz Svetog Kirila koji piše u svojim delima: „Ako bi mi, rekavši samo reč ‘priroda“ zaćutali, ne dodajući reč ‘ovaploćena’, kao isključivši domostroj ovaploćenja, onda možda ne bi i bila lažna reč onih koji pitaju: ‘Ako je uopšte jedna priroda, onda gde je punoća njegove ljudske prirode, ili na koji način u Njemu prebiva priroda koja odgovara našoj?’ Međutim, pošto ‘Slovo ovaploćeno“ nosi ukazanje i na punoću ljudske prirode, iz čega sledi, naše prirode, onda neka prestanu da se oslanjaju na žezal od trske“. To jest, ovde, kao što vidimo, sam Sveti Kiril ukazuje da je verovao u to da je u Hristu bila punoća ljudske prirode, naše prirode.
I upravo je rečju ‘ovaploćena’ on na to ukazivao i govorio da bez ove reči ‘ovaploćena’ ovaj izraz nosi nepravilno shvatanje. Takođe bih želeo da citiram Izloženje pravoslavne vere koje su dali Oci Šestog Vaseljenskog Sabora: „Gospoda našeg Isusa Hrista, savršenog u Božanskoj i savršenog u ljudskoj prirodi, istinskog Boga i istinskog čoveka, iz razumne duše i tela, jednosuštnog Ocu po Božanskoj i Njega jednosuštnog nama po ljudskoj prirodu, u svemu podobnog nama osim u grehu… Jednog istog Hrista, Sina, Gospoda Jedinorodnog u dve prirode nesliveno, neizmenjivo, nerazdeljeno, neodvojivo poznatog, tako da se sjedinjenjem nikako ne narušava razlikovanje dve prirode, nego se tim pre čuva svojstvo svake prirode i sjedinjuje u jedno Lice, jednu Ipostas – ne u dva lica razdvojenog ili razdeljenog, nego jednog istog Sina, Jedinorodnog, Boga Logosa, Gospoda Isusa Hrista… Saglasno učenju Svetih Otaca, propovedamo da su u Njemu (Hristu) dva prirodna htenja ili volje nerazdeljivo, neizmenjivo, nerazdvojno i nesliveno, i dva prirodna dejstva koja nisu suprotstavljena, kako su govorili bezbožni jeretici, što ne može da bude, nego Njegova ljudska volja ustupa, ne protivreči i ne suprotstavlja se, već se potčinjava Njegovoj božanskoj i svemogućoj volji“.
Prepodobni Jovan Damaskin piše da je nakon Ovaploćenja u Hristu „tvarno (stvoreno) je, naime, ostalo tvarno, a netvarno je ostalo netvarno; smrtno je ostalo smrtno, a besmrtno je ostalo besmrtno; opisivo je ostalo opisivo, a neopisivo je ostalo neopisivo; vidivo je ostalo vidivo, a nevidivo je ostalo nevidivo“. Tako on opisuje ove iste misli Otaca Šestog Vaseljenskog Sabora o tome da je svaka priroda ostala neizmenljiva i neuništena u trenutku i nakon trenutka sjedinjenja priroda. Uopšte, ako neko od slušalaca dublje zanima ova tema mogu da preporučim treću knjigu iz dela „Tačno izloženje Pravoslavne vere“ Prepodobnog Jovana Damaskina gde on vrlo detaljno razmatra razlike našeg učenja od monofizitskog.
Treba reći da neki savremeni bogoslovi monofizitskih crkava poznaju tradicionalno učenje Pravoslavne Crkve i neki shvataju kakvu su kritiku pravoslavni bogoslovi upućivali na račun monofizitstva. Na primer, pomenuti episkop Eznig Petrosjan pokušava da obrazloži zašto monofizitska crkva ne želi da prihvati pravoslavno učenje o dve prirode, govoreći da se ‘ljudska priroda obožila u Hristu’. Pomenuo bih samo da jedan od osnovnih principa hrišćanskog učenja da se kroz očovečenje Boga, čovek obožio. I onda se tobož ova istina nikako ne može pomiriti sa učenjem o dve prirode. On nastavlja, prihvatajući dve prirode, navodno ćemo biti prinuđeni da priznamo da ljudska priroda u Hristu nije obožena, već da je ostala ljudska.
Ovde se sa njim nikako ne možemo složiti, jer njihovo objašnjenje oboženja označava da je čovečanstvo prestalo da bude čovečanstvo, da se ljudska priroda pretvorila ili rastvorila u Božanskoj, da je progutana od strane Božanske. Kada govorimo o oboženju čoveka ,mi shvatamo to kao osvećenje naše prirode ne kroz ipostasno sjedinjenje, jer je ono bilo samo u Hristu, i ne kroz to da naša priroda postaje Božanska, već kroz božanske energije, koje se nazivaju i blagodaću.
O tome jasno piše i Sveti Grigorije Palama. Upravo kroz božanske energije, kroz dodir sa njima, u osvećenom i očišćenom čoveku odvija se ono što se naziva oboženjem, to jest, toliko približavanje Bogu i ulazak u Božanski život koliko je to moguće za našu prirodu. Međutim, to nije nestajanje naše prirode i nije njeno rastvaranje u Božanstvu jer ako bi se govorilo baš o tome, onda se ne bi ni moglo govoriti o oboženju čoveka, moglo bi se govoriti o pretvaranju, uništavanju, rastvaranju ljudske prirode u Božanskoj prirodi.
Pri ovakvom tumačenju oboženja, javlja se još veće pitanje, ako se ljudska priroda rastvara u Božanskoj, ili se pretvara na neki način u Božanskoj, onda po misli ovih bogoslova, ispostavlja se da naše ipostasi počinju da dopunjuju Trojicu što predstavlja bogohulstvo. Mi postajemo svoji Bogu ne po prirodi, već po usinovoljenju, Hrista radi. Po prirodi je samo Jedinstveni Sin, Jedinorodni, Slovo Božije, Gospod Isus Hristos.
Učešće monofizita u liturgijskom životu Pravoslavne Crkve. Put za razgovor sa monofizitima. Vera – dug nacionalnoj tradiciji ili sadržaj našeg života?
Prilično često se dešava da članovi jermenske crkve koji žive u Rusiji dolaze u hram i smatrajući sebe čedima jermenske crkve, mole za Tajne, na primer, žele da krste dete u Pravoslavnoj Crkvi ili da se ispovede i pričeste. Naravno, ovako nešto nije moguće dopustiti jer su Tajne Pravoslavne Crkve samo za članove Crkve, mi ne možemo da trgujemo Hristom, da Ga dajemo onima koji ne žele da ispovedaju Njegovu veru, ne žele da pripadaju Njegovom telu, Crkvi koju je On osnovao.
Ovde se javljaju pitanja i nedoumice sa strane članova jermenske crkve: ‘Zašto vi nas tako ponižavate, zašto nam ne dajete Tajne?’ Ako se tako nešto desi sa vašim poznanicima, mi možemo da im objasnimo da razlike između naših crkava postoje, da su ove razlike ozbiljne, bogoslovske, možemo našim prijateljima Jermenima da predložimo da izučimo istoriju hrišćanskog bogoslovlja, shvatimo zašto je Pravoslavna Crkva odbacila to učenje, pokažemo im kako uči njihova, a kako uči Pravoslavna Crkva, zašto su i kako argumentovali Sveti Oci, Sabori neophodnost osude monofizitstva.
Znam mnoge Jermene koji su se kao rezultat sopstvene duhovne potrage ubeđivali da je istina zaista u Pravoslavnu Crkvu, iskreno prilazili i sjedinjavali se sa Pravoslavnom Crkvom u Pravoslavnu Crkvu, postajali članovi Pravoslavne Crkve i u tom slučaju, naravno, učestvovali u Tajnama Crkve. Postoje ljudi i nije ih malo kojima je to prosto svejedno. Važno im je samo da krste dete, treba se i pričestiti, prosto idu u najbliži hram. Kada su u Jermeniji idu u jermenski hram, kada su u Rusiji idemo u rusku crkvu. Naravno da ne možemo da podstičemo takav stav.
Uopšte, sami sabori jermenske crkve takođe zabranjuju svojim čedima pričešćivanje u pravoslavnim hramovima. Posebno treći Dvinski sabor to strogo zabranjuje, u jermenskoj crkvi se on smatra kao jedan od njihovih najvažnijih sabora, niko nije ukinuo njegove odluke. Druga stvar je što u praksi na to jermenska crkva po pravilu ne obraća pažnju, ne zato što se izmenilo bogoslovlje, već zato što za mnoge, kako su mi se žalili sami Jermeni, dakle nije moje mišljenje, to već nije pitanje od suštinske važnosti, pitanja vere predstavljaju prosto dug nacionalnoj tradiciji i ne doživljavaju ih kao nešto što se tiče realnosti kojom živimo.
Nadam se da će današnji kratki pregled pomoći da se pronađu reči koje mogu da objasne našim drugovima zašto je neophodno da razmotre bogoslovska pitanja o razlikama između naših crkava.
Imamo telefonsko uključenje.
Pitanje: Imam jedno pitanje za vas. Dajte mi dokaze ispravnosti, osnovnu poziciju pred monofizitima bez žongliranja imenima poznatih episkopa, već dokažite, zašto ste to ignorisali?
o. Georgije Maksimov: Hvala za pitanje. Bojim se da naš slušalac nije bio previše pažljiv u slušanju emisije pošto sam ukratko, na samom početku, već ukazao na nedoslednost tačke gledišta monofizita. Još jednom ponavljam za našeg slušaoca. Ako je samo jedna priroda, onda je u pitanju priroda ili Božanstva, što znači da se ovaploćenje nije dogodilo. Ili je u pitanju samo ljudska priroda, što znači da Hristos nije Bog. Ili je u pitanju neka nova, sjedinjena, božansko-ljudska priroda i u tom slučaju, Hristos biva jednako tuđ i Bogu Ocu, Koji ima Božansku prirodu i Svojoj Majci i celom rodu ljudskom koji poseduje ljudsku prirodu. To je ukratko i razumljivo i kako kaže naš slušalac, bez žongliranja imenima. Imena koja sam navodio, dozvolio bih sebi da napomenem, jesu imena koja su objašnjavali poziciju i veroučenje Pravoslavne Crkve.
Imamo još jedno telefonsko uključenje.
Pitanje: Imamo pitanje koje je u vezi sa prethodnim. Jermeni dolaze u hram, daju imena za pominjanje, mole da ih pominjemo na 40 Liturgija, Proskomidiji. Šta da radimo? Oni se vređaju, dolazi nam žena i govori: ‘Trideset šest godina sam u braku’, ona je Ruskinja, muž Jermenin, deca Jermeni. Kako u tom slučaju, recite molim vas?
o. Georgije Maksimov: U tom slučaju je potrebno objasniti čoveku, na dobar način, da su Tajne Crkve samo za članove Crkve. I ako vaš suprug ili vaš drug ne pripadaju Pravoslavlju, a vi mu želite spasenje – pomozite mu da priđe Pravoslavnoj Crkvi. I tada će Crkva služiti i molitve i opštecrkvene pomene za njega. A sada kakva se situacija dobija? Taj čovek svesno nije bio ili nije i do danas bio član Pravoslavne Crkve, a mi ćemo ga pominjati u molitvama u kojima sveštenik govori da je u pitanju član Pravoslavne Crkve, to jest, ispostavlja se da lažemo pred Bogom. Shvatate? Da u pravoslavne upisujemo nekoga ko je svoju poziciju odredio kao nepravoslavni. To će biti prosto nepošteno. I molitva koja je sjedinjena sa nepoštenjem neće nam biti na korist. A u ličnoj, domaćoj molitvi moguće je, naravno, moliti se i pomenuti i neverujuće i ne samo jeretike, već i ljude druge vere, ljude svakih pogleda.
Na Proskomidiji se, kako ste to ispravno primetili, odvija ono što je neraskidivo povezano sa Tajnom Pravoslavne Crkve.
Imamo još jedno telefonsko uključenje.
Pitanje: Pošto sam imala prilike da u hramu razgovaram sa ljudima koji pripadaju jermenskoj crkvi, oni uopšte ne shvataju šta je monofizitstvo, to jest, ljudi poštuju Hrista ali ne shvataju isto kao što ni mi svi ne shvatamo dogmatsko učenje naše Crkve. Samo pojedinci mogu da ga izlože, a u većini ljudi jednostavno veruju u Isusa Hrista.
o. Georgije Maksimov: Što se tiče ovog pitanja – čovek koji se ozbiljno odnosi prema veri, dobro zna učenje crkve kojoj pripada. Čovek za koga vera predstavlja prosto dug tradiciji, on, kako ste vi tačno primetili neke nijanse ne zna. Međutim, u tom slučaju, zašto ne bi saznao, zašto ne bi počeo ozbiljno da se odnosi prema veri, crkvenom životu, postao član Pravoslavne Crkve? To je upravo i pitanje za takve ljude.
Nas su pitali: ‘Zašto ne želite da nas pričestite?’ Istina, bili su Kopti u pitanju, ne Jermeni. Mi smo im govorili: ‘Molim, možemo da vas pričestimo, priznajte Halkidonski Sabor, prisajedinite se Pravoslavnoj Crkvi i mi ćemo vas pričestiti’. Oni su na to uznemireno odgovorili: ‘Vi nas treba da priznate, vi ste pogrešili na Halkidonskom Saboru’.
U tom slučaju, zašto tražite pričešće ako smatrate da nismo u pravu? Eto, zato je čoveku u položaju za koji pitate, važno da shvati kakav je njegov odnos prema Bogu. Ako je za njega vera prosto dug nacionalnoj tradiciji, ako je prosto došao da krsti dete ili da se venča i ništa ga više ne zanima, onda je čovek na opasnom putu, jer je smisao – naš odnos sa Bogom.
Vera nije prosto kulturni dodatak u našem životu, vera treba da bude sadržaj našeg života. I kada čovek počne tako da se odnosi prema tome, on dalje ne može da nastavi da razmišlja ‘meni je svejedno, baš me briga za sve te razlike’. Ljudi koji se ravnodušno odnose prema sopstvenoj veri, ni u kom smislu, sa tačke gledišta nijedne crkve, u krajnjoj meri Pravoslavne Crkve, za druge ne mogu da govorim, ne pripadaju stadu Hristovom.
Hvala svima pažnju, želim vam pomoć Božiju.