NASLOVNA » NEOPAGANIZAM » Mi nismo sluge, sluge nismo mi? (o neopaganskoj paroli „moj bog mene robom ne naziva!“) – Sveštenik Georgije Maksimov

Mi nismo sluge, sluge nismo mi? (o neopaganskoj paroli „moj bog mene robom ne naziva!“) – Sveštenik Georgije Maksimov

Pošto smo ponovo dotakli temu neznabožačkih bogova, porazgovarajmo sada o najpopularnijoj paroli neopagana: „moj bog mene slugom (robom) ne naziva!“ Ovo se uvek prenosi u smislu da, eto, hrišćani sebe nazivaju „slugama Božijim“, a eto, drevni slovenski bogovi svoje poštovaoce ne smatraju robovima, već decom.

Jednostavno pitanje: a odakle vam to?

Uvek i svuda je u drevnim neznabožačkim religijama postojao odnos ljudi prema bogovima kao odnos robova prema gospodarima. Evo, na primer, kako je u tekstu Veda propisano obraćanje Varunu: „Služiću, kao rob velikodušnom gospodaru, ja, bezgrešni, gnevnom bogu!“ (Rigveda, VII. 86.7). A evo šta piše u šumerskoj molitvi Šamašu: „Ja, rob tvoj, zaklinjač, proslavljam tebe“ (Zaklinjanje sunca). A evo iz hetskih molitava bogu sunca: „Pogledaj! Pred tobom se savio čovek – rob tvoj!“ (Treća himna Suncu). U egipatskoj knjizi mrtvih, u himni bogu Ra mole za umrlog: „Daj da on može da živi tamo [u zagrobnom svetu] kao predani rob duhova“. Kod Eshila, Prometej negoduje jer se Zevs odnosi prema ljudima kao prema robovima („Prikovani Prometej“). U „Starijoj Edi“ govori se da „Tor ima robove“.

Zašto bi slovenski bogovi sa svojim poklonicima činili izuzetak? Tim pre što neki neopagani upisuju i Ra i Varuna i Tora u broj „slovenskih bogova“ na čije poštovanje prizivaju.

Hajde da pogledamo logiku neznabožačkog pogleda na svet. Takozvani bogovi su se smatrali besmrtnim bićima, moćnim, sposobnim da čine čudesa, a ljudi su, normalno, smrtni, slabi, nisu u stanju da čine čuda – zato su i dužni da prinose žrtve bogovima da bi ih umolili za nešto ili umilostivili njihov gnev. I na koji način ovi „bogovi“ treba ove nemoćne moljakalice da smatraju ravnim sebi, štaviše, kao ravne sebi?

Od samih prehrišćanskih Slovena nije ostalo pisanih izvora, ali nam je nešto o njihovoj veri poznato iz povesti drugih naroda koji su dolazili u dodir sa Slovenima. Pogledajmo kako su očevici opisivali istinsku, a ne devedesetih godina prošlog veka izmišljenu, drevnu veru Slovena i njihov odnos prema bogovima.

Arapski putnik Ibn Fadlan početkom desetog veka na sledeći način opisuje slovensko poštovanje bogova: „Dakle, on prilazi velikoj slici i poklanja mu se… Ne prestaje da se obraća sa molbama čas jednoj, čas drugoj slici, moli za njihovo zastupništvo i uniženo se klanja pred njima.“[1]

Evo kako germanska „priča o Otonu Bambergskom“ opisuje reakciju zapadnih Slovena neznabožaca XII veka, kada su neočekivano videli čoveka sa štitom posvećenim Jarovitu, bogu rata, koji niko nije smeo da dodiruje: „Pri pogledu na svešteno oružje, stanovnici su u svojoj seoskoj prostoti pomislili da se javio sam Jarovit. Jedni su u užasu počeli da beže, drugi su pali ničice na zemlju“.[2]

Ovo nekako uopšte ne dolikuje na reakciju dece prilikom susreta sa voljenim roditeljima, zar ne? A sve zato što su se zaista naši daleki prehrišćanski preci bojali svojih bogova, o kojima nam sada pričaju priče neopagani i zato što su im pristupali u strahu i poniženju.

Ovo pokazuje i izučavanje savremenih tradicionalnih neznabožačkih uverenja. Kada je jedan savremeni misionar u razgovoru sa šamanom pitao: „Duhovi i bogovi kojima se vi klanjate, da li su oni dobri ili zli?“, kao odgovor je čuo. „Naravno, zli. Zašto bismo se poklanjali dobrima? Oni su ionako dužni da nam pomažu ako su dobri. A eto, zle je neophodno nekako odobrovoljiti“. Drugi put je već svetovnom istraživaču šaman na pitanje o njihovoj veri, odgovorio: „Mi ne verujemo, mi se bojimo“[3].

Ovo nije za iznenađenje ako se setimo kako se, na primer, javljao indo-arijevski bog Krišna koga poštuju i neki neopagani pod imenom Krišen ili Krišnij: „Vidim u tvom telu mnogo, mnogo ruku, stomaka, usana, očiju, koji se prostiru svuda bez granica… Vidim kako rigaš plamen i spaljuješ svu vaseljenu svojim sopstvenim sijanjem… Sve planete i njihovi polubogovi se nalaze u smetenosti kada vide Tebe sa mnogim likovima… i mnogim strašnim zubima.. Tvoje otvorena usta… Svi ljudi se ustremljuju u tvoja ždrela poput leptira na vatru da bi poginuli u njoj… Vidim kako gutaš ljude sa svih strana tvojim ognjenim usnama… Ne mogu da sačuvam razum kada vidim Tvoje plamene smrtonosne likove… Naši glavni ratnici ustremljuju se u Tvoja zastrašujuća ždrela. I vidim, kako glave nekih ostajući među Tvojim zubima, bivaju smrvljene njima“ (Bhagavad-Gita, II. 16.19-30). Takvi su bili bogovi Arijevaca. Ni slovenski bogovi nisu bili bolji.

Među polabskim Slovenima postojao je kult Crnoboga koji je bio oličenje tamnog načela i kome su prinošene ljudske žrtve.[4] Takođe su i u Rusiji bogovima prinosili ljude na žrtvu. Kada je kijevski knez Svjatoslav 971. godine izgubio bitku pod Dorostrolom, noću tog istog dana su njegovi vojnici „izašli na ravnicu i počeli da pregledaju svoje mrtvace. Nagomilali su ih pred stenom, zapalili mnogo lomača i spalili, zaklavši pritom, po običaju predaka mnogo zarobljenika, muškaraca i žena. Prinevši ovu krvavu žrtvu, ugušili su nekoliko beba i petlova, daveći ih u rekama Istra“[5].

983. godine u samom Kijevu, sin Svjatoslava, knez Vladimir kao neznabožac, odlučio je da prinese na žrtvu Perunu mladića, sina Teofora Varjaga.

Ovo je potvrđeno i od strane arheologije. Sa zaprepašćenjem slušaš neopaganska uveravanja da su tobož drevni Sloveni prinosili isključivo žrtve bez krvi. Do danas je pronađeno i iskopano već osamdeset slovenskih idolišta i kosti ubijenih životinja predstavljaju najuobičajenije pronalaske u njima[6]. U nekima su pronađeni i tragovi ljudskih žrtvoprinošenja. Tako su u idolištu u Volinu (Poljska) otkrivene ljudska lobinja i deo lobanje na ostacima vatre između kamena; na idolištu u Golovnu (Ukrajina) fragment izgorele ljudske lobanje, u iodlištu u Pragu (Češka) – šest ljudskih lobanja u žrtvenoj jami, u idolištu Plocka (Poljska) – dečija lobanja.

Takvi su bili „običaji predaka“ do dolaska hrišćanstva u Rusiju. Takvi su bili „dobri“ slovenski bogovi i eto šta su oni primoravali svoju „decu“ da čine. Recite pošteno: vi biste zahtevali od svog sina ubije dete u vašu čast? Kako biste opisali one koji tako nešto zahtevaju i primaju?

Već nakon krštenja Rusije 1071. godine na Belojezeru se dogodio takozvani „ustanak vračara“ koji su predvodili dva vračara koji su došli iz Jaroslavlja. I šta su učinili kada su osvojili vlast u gradu koji su osvojili? Možda nešto predivno? Ne, inicirali su ubistva nekoliko žena, objavljujući da se zbog njih dogodila suša i glad. Kada je knezov vojvoda Jovan Višatič ugušio ustanak, pitao je zarobljene vračare kom bogu se oni mole i gde se on nalazi i čuo je odgovor: „Sedi u bezdanu“.[7]

Žene koje se zanose neopaganizmom treba posebno pažljivo da izuče kakva je bila sudbina žene kod prehrišćanskih Slovena. Mnoštvo nezavisnih izvora iz različitih zemalja svedoči da je nakon smrti muža žena bila dužna da ide za njim – ili je sama završavala život samoubistvom ili bi joj pomogli u tome.

Tako pismo Bonifacija kralju Etibaldu iz 744. godine govori da su polabski Sloveni spaljivali na lomačama umrle muževe zajedno sa njihovim ženama; u šestom veku, vizantijski imperator Mavrikije pominje da žene Slovena nakon smrti muža završavaju život kroz vešanje, a o istom tom svedoči početkom desetog veka arapski putnik Ibn Ruste.[8]

„Kulminacija pogrebnog obreda je bila dobrovoljna ili prinudna smrt pokojnikove žene, a ponekada i družine koja mu je služila. O tome svedoči niz drevnih dokumenata koji postoje kod Mavrikija i Lava Mudrog o južnim Slovenima i kod Titmara o Poljacima… Što se tiče istočnih Slovena, niz arapskih pisaca ukazuje na isti običaj i kod njih… međutim, najsnažniji, dramatičan opis takve „dobrovoljne“ smrti žene poznatog ruskog vojnika negde na Volgi opisao je Ibn Fadlan“.[9] U ovom dokumentu se opisuje kako su devojku koja se dobrovoljno javila da prati u zagrobni svet umrlog, na početku napili, a zatim su joj, kada je pred ulazak u prostoriju sa upokojenim počela da se koleba, „pomogli“ i ugurali unutra. Tamo su je grupno silovali, nakon čega su je ugušili[10].

„Pored žena prinošenje na žrtvu gospodaru mladića, konja i pasa, predstavljalo je neizbežnu posledicu goreopisanog običaja koji je takođe posvedočen i kod Slovena. U vezi sa tim postoji mnoštvo arheoloških svedočanstava… Zanimljivu osobenost ovog običaja primetio je još Masudi: na žrtvu se nije prinosila samo žena umrlog muža; kada je umirao neoženjeni mladi čovek, na žrtvu su prinosili devojku, obezbeđujući mu na taj način ženu koju nije imao za života“.[11] Sve ovo je potvrđeno i od strane arheologije, na primer, u raskopinama u humki Crna Grobnica koje pripadaju desetom veku, pronađeni su ostaci robova i robinja koji su sahranjeni zajedno sa gospodarem.

Takva je „neznabožačka Rusija koju smo izgubili“. Takvi su običaji predaka, takvi su bili zahtevi drevne slovenske religije, takva su bila „pravila bogova“. Naši daleki preci su radili gorepomenute stvari ne zato što su sami nalazili zadovoljstvo u prolivanju krvi, već zato što su ih na to prinuđivali oni kojima su se klanjali. O tome svedoči germanski hroničar Titmar Merzegburski koji govori da se kod Slovena „strašni gnev bogova umilostivljuje krvlju ljudi i životinja“.[12] Opis straha Slovena od gneva bogova nalazi se i u „Sagi o Olafu Trjugvasonu“ koji je sačuvao reči Slovena: „Bogovi će se razgneviti na tebe i ti ćeš izgubiti cvet svoje mladosti. Jako bih želeo da se smiriš pred njima jer se bojim za tebe, da ne obruše na tebe tako snažan gnev kojem sebe izlažeš“.[13]

Zaista, postojao je jako veliki strah da bi se bilo spremno i na ubistvo nevinih zbog tog straha. I bez sumnje, naši preci nisu imali nikakve sumnje u vezi sa onima koji su izazivali takav strah, koji su neprestano pretili gnevom i prognevivši se, umirivali samo ubistvom koje je izvršeno u njihovu čast.

Znajući sve to, počinješ da shvataš zašto se tako lako i brzo Rusija obratila u hrišćanstvo. I pre Vladimira je na Rusiji postojalo hrišćanstvo čak se i bez kneževske podrške širilo veoma dobro. Kada su naši preci slušali: „Hrišćanski Bog ne zahteva tako nešto od Svojih slugu“, nije za iznenađenje što se mnogima to dopadalo.

Recimo malo i o tome zašto naši preci koji su učinili izbor u korist hrišćanstva nisu smatrali sramotnim, već pohvalnim naziv „sluga Božiji“. Kod nas je formirana stereotipna predstava: sluga predstavlja nisko, poniženo, zaboravljeno biće bez ikakvih prava. Zapravo, položaj sluge je zavisio od položaja njegovog gospodara. Što je bio viši položaj gospodara, to je viši bio i položaj sluge. Sluga kneza ili cara se oblačio i hranio, koristio privilegijama više od slobodnog seljaka. On se nalazio i pod zaštitom jer niko nije smeo da povredi slugu vladara, shvatajući sa kim će imati posla nakon toga. Ukratko govoreći, sluga kneza je bio obezbeđen, zaštićen i oslobođen mnogih problema koji su stajali pred slobodnim seljakom.

Dakle, biblijski izraz „sluga Boga Svevišnjeg“ (Dan. 3:93) za ljude u drevnosti nije označavao poniženost i odsustvo slobode, već upravo obrnuto. Što je bio viši položaj gospodina, to je bio viši i položaj sluge; pošto niko iznad Jedinog Boga Tvorca ne postoji i ne može da postoji, nazivanje sebe Njegovim slugom označavalo je da ti ne zavisiš ni od čega u ovom svetu, da ništa zemaljsko nema vlast nad tobom, da si potpuno slobodan i od ljudi i od rulje manijaka koji sebe nazivaju neznabožačkim bogovima. Naziv „sluga Božiji“ oslobađao je od ropstva svima bogovima i duhovima „koji sede u bezdanu“, koji su zahtevali i krv i smrt, koji su držali ljude u strahu.

Savremeni ljudi naivno smatraju da ako sebe ne nazivaju slugama Božijim onda zbog toga postaju slobodni. Drevni ljudi, naši preci, bili su umniji. Oni su shvatali da „svaki koji čini grijeh rob je grijehu“ (Jn. 8:34). Možeš koliko god želiš da vičeš da si slobodan; ako nisi u stanju da uzdržiš svoj gnev, onda si rob – greha; ako nisi u stanju da kontrolišeš svoju pohotu – sluga si pohote; ako nisi u stanju da se uzdržiš od alkohola, sluga si pijanstva, itd. Kada te tvoje strasti vuku tamo gde ti samo ne želiš – o kakvoj slobodi tu onda može da se govori? Ropstvo – jednostavna reč koja označava zavisnost. I ta zavisnost oslobađa od zavisnosti suprotnom. Kako govori Sveto Pismo: „Oslobodivši se pak grijeha, postadoste sluge pravednosti… Jer kada bijaste robovi grijeha, slobodni bijaste od pravednosti“ (Rim. 6:18-20).

Dakle, služenje (ropstvo) istini oslobađa od služenja (ropstva) laži. Služenje Bogu oslobađa od služenja đavolu i svim lažnim bogovima.

Pred našim precima je stajao izbor između služenja (robovanja) bogovima koji su zahtevali da im se prinose ljudi na žrtvu i služenja (robovanja) Bogu Koji je Samog Sebe prineo na žrtvu za ljude. Ako se uzme u obzir šta je Taj isti Bog rekao Svojim sledbenicima: „Više vas ne nazivam slugama… nego sam vas nazvao prijateljima“ (Jn. 15:15), „poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“ (Jn. 8:32), „jer ste vi, braćo, na slobodu pozvani“ (Gal. 5:13), jer On „onima koji ga primiše dade vlast da budu čeda Božija“ (Jn. 1:12), onda nakon ovoga izbor naših predaka uopšte ne iznenađuje.

NAPOMENE:

„Pravoslavie i neoяzыčestvo: gde pravda?“, str. 23-36, Moskva, 2014.

[1] Drevna Rusija u svetlosti inostranih izvora: Hrestomatija. T. III. Moskva, 2009. S. 70.

[2]Kotljarevski A.A. Materijali slovenske istorije i drevnosti: Priča o Ottonu Bambergskom. Prag, 1874. C. 94.

[3]Levi-Brjulj L. Natprirodno u prvobitnom mišljenju. Moskva, 1999. S. 378.

[4]Vasilik V.V. O karakteru slovenskog neznaboštva // Izazovi neopaganizma. SPb., 2014

[5]Lav Đakon. Istorija. Moskva, 1971. S. 89.

[6] Spisak i opis pronađenog u njima vidi: Rusanova I., Timoщuk B. Neznabožačka svetilišta drevnih Slovena Moskva, 2007. Kratko: https://ru.wikipedia.org/wiki/Яzыčeskie_svяtiliщa_drevnih_slavяn

[7] Povest minulih leta. Biblioteka Literature Drevne Rusije T. 1. SPb., 2005. S. 250.

[8]Petruhin V.J. Sloveni i drevna Rusija. Moskva, 2000. S. 142.