Metodika razgovora sa sledbenikom „Jehovinih svedoka“ – Grigorije Svetlov

Uvod
Karakteristike „Jehovinih svedoka“
Psihološki aspekti
Terminologija
Taktika razgovora
Polemika sa spornim učenjima
Trojica
Ikonopoštovanje
Ime Božije
Besmrtnost duše
Doniranje (transfuzija) krvi
Mogući odgovori na neka od pitanja
Preporuke misionarima i rođacima

 

* * * * *

Uvod

U naše vreme sve više pravoslavnih hrišćana ima potrebu da propoveda Blagu vest svojim bližnjim. Na hiljade verujućih ljudi u našoj zemlji, na žalost, ne poznaje svoju veru i zato su potpuno nezaštićeni pred uličnim propovednicima sa Biblijom u rukama.

Propoved Blage vesti data je kao zapovest od Samog Gospoda Hrista (Mt. 28:19-20). Na ovom poprištu su značajne uspehe imale neo-protestantske denominacije među kojima prednjače „Jehovini svedoci“. Devedesetih godina desetine hiljada bivših hrišćana koji su sebe smatrali pravoslavnima postali su članovi ove religiozne organizacije.

Danas je mnogo pravoslavnih hrišćana svesno da je potrebno da se bore za duše braće i sestara ne sa Krivičnim zakonom u rukama, već sa Svetim Pismom. U vezi sa tim se i organizuju misionarski kursevi koji omogućavaju sticanje navike razgovora i propovedi ljudima koji se nalaze u sektama. Do srca hrišćana su konačno počele da stižu reči Svetog Grigorija Bogoslova: „mi ne tražimo pobedu već da se vrate naša braća, zato što nas razdvojenost sa njima boli“.

Ovaj priručnik predstavlja rezultat dugogodišnjeg misionarskog iskustva koje je autor stekao tokom godina boravka u religioznoj organizaciji „Jehovini svedoci“, kao i iskustva duhovnog progledanja i povratka u okrilje Pravoslavne Crkve koje je zatim usledilo.

Cilj ovog priručnika predstavlja pomoć pravoslavnim hrišćanima da savladaju efikasne navike razgovora sa „Jehovinim svedocima“, da se demonstriraju realne tehnike vođenja plodne polemike. U ovom priručniku su predstavljeni mogući realni dijalozi između „Jehovinih svedoka“ i pravoslavnih hrišćana.

Razgovor sa „Jehovinim svedocima“ ima niz karakterističnih osobenosti koje je veoma važno znati radi efikasnog razgovora sa njima. Doktrinalni sistem „Jehovinih svedoka“ se veoma razlikuje od hrišćanskog uopšte i zato se oni čak ne mogu ni porediti sa neo-protestantskim pokretima. Međunarodnu religioznu organizaciju „Jehovini svedoci“ iz tog razloga treba pribrojati u grupu hrišćanstvu paralelnih konfesija.

Pravoslavni misionari imaju jedinstvenu mogućnost da do „Jehovinih svedoka“ donesu istinu Jevanđelja kroz lični kontakt sa njima. Pre ili kasnije će Vam oni sigurno prići na ulici ili doći do Vašeg doma sa propovedi o Božijem Carstvu. Najverovatnije nikada neće uzeti da čitaju anti-sektantsku literaturu koja je usmerena protiv njih, ali će sa zadovoljstvom razgovarati sa Vama na duhovne teme ako primete živo interesovanje sa Vaše strane. Lični kontakt je najplodniji način da im se pomogne da na Pismo pogledaju drugačije i da progledaju.

Karakteristike „Jehovinih svedoka“

2010. godine broj sledbenika „Jehovinih svedoka“ u Rusiji prelazio je broj od 160 hiljada ljudi. Svako od njih ima aktivan i čvrst religiozni stav. Ovo je uslovljeno time što sledbenici smatraju za svoju svetu dužnost da propovedaju „blagu vest“ svim ljudima oko njih.

Na skupovima „Jehovinih svedoka“ svake nedelje se održava obuka za propoved po domovima, na ulici i u razgovorima sa pojedinačnim ljudima. Obuka se pre svega odvija na susretima koji nose naziv „Škola teokratskog služenja“. Na njima se obrađuju načini prilaska i tehnike razgovora sa ljudima, odigravaju se moguće situacije među kojima postoji i „svedočenje pravoslavnom hrišćaninu“.

„Jehovini svedoci“smatraju da jedino oni pravilno shvataju Bibliju i da su predstavnici istinitog Boga. Celokupni hrišćanski svet, po njihovom mišljenju, prebiva u tami i služi satani. Oni su jako iskreni i samopožrtvovano služe svom delu. Za svoju propovedničku službu ne dobijaju novac i to čine potpuno dobrovoljno. Propoved po domovima smatraju ispunjavanjem Božije zapovesti. Hrišćanin i revnosni propovednik u njihovom sistemu predstavljaju sinonime po definiciji. Sledbenicima na svojim okupljanjima i preko svojih izdanja sa uspehom usađuju misao da osim njih niko ne poznaje Sveto Pismo. Njihova ubeđenost u to snaži se i zahvaljujući religioznoj nepismenosti stanovništva.

„Jehovini svedoci“ poseduju crno-belo mišljenje. Svet oko njih doživljavaju jedino u dve dimenzije: „svet satane“ i „Organizacija Jehove“. U prvu se računa apsolutno sve što nema veze sa „Jehovinim svedocima“. Iz ovoga sledi da se i ljudi koji se ne nalaze u Organizaciji nalaze u svetu satane, pod njegovom vlašću. Ljudi koji su napustili Organizaciju doživljavaju se kao jako opasne ličnosti u duhovnom odnosu, koje se protive istinitom Bogu.

Ovakav prilaz se odražava i u bogoslovlju „Jehovinih svedoka“. Njihov doktrinalni sistem je prilično surov i skoro da ne dopušta alternativno mišljenje jer se veliki deo biblijskih tekstova tumači na samo jedan način. To se odnosi čak i na knjigu Otkrovenja. Pritom, među „Jehovinim svedocima“ se ne dopušta tumačenje Biblije od strane pojedinca.

I uopšte, bogoslovlje „Stražarske Kule“ je prilično pojednostavljeno. Očigledni primeri i analogije koji se koriste u izdanjima jako su prizemni[1]. Prilaz razumevanju Biblije ima racionalistički karakter. Zahvaljujući ovome, novi članovi brzo usvajaju doktrinu Organizacije „Jehovinih svedoka“. Za samo pola godine čovek može postati potkovan propovednik.[2] Formiranje pogleda na svet kod sledbenika se postiže putem ozbiljne i intenzivne indoktrinacije koja je tamo veoma prisutna. Za vreme redovnih izučavanja osobi koja se interesuje predlaže se tendenciozno i jednostrano razmatranje biblijskih učenja. Većinu „Jehovinih svedoka“ čine ljudi koji se nikada nisu ozbiljno interesovali za Sveto Pismo i koji ne poznaju hrišćanstvo. Zato „Jehovini svedoci“ bez velikog truda ubeđuju osobu koja se interesuje u sopstvenu pravilnost.

Za vreme indoktrinacije i brze integracije osobe u lokalnu zajednicu koja se postiže uz pomoć „bombardovanja ljubavlju“, život i način razmišljanja se neraskidivo povezuju sa učenjima Organizacije.

Kod „Jehovinih svedoka“ odsustvuje kritičko mišljenje u odnosu sa svim što ima veze sa Organizacijom i njenim učenjima. Neprijatne činjenice i argumenti se skoro uvek odbacuju ili prosto ne doživljavaju kao da zaslužuju ozbiljnu analizu. „Jehovini svedoci“ često nisu u stanju da stvari zovu svojim imenom. Na primer, mnoštvo neispunjenih proroštava se nikada neće nazvati lažnim proroštvima, dok se neprestano menjanje učenja predstavlja kao pozitivni znak, fenomen koji svedoči o Božijem blagoslovu.

Psihološki aspekti

Tokom razgovora sa „Jehovinim svedocima“ se nikada ne sme zaboraviti da se mišljenje prosečnog sledbenika Organizacije uspešno formira spolja na način da sam sledbenik biva uveren da se on lično uverio tokom procesa izučavanja u istinitost izabranog puta.

Religiozna ubeđenja „Jehovinih svedoka“ dotiču sve strane ličnosti sledbenika. Oni proniču u sve oblasti života, preobražavajući ih i potčinjavajući novim idealima. Daleko da te izmene uvek imaju negativni karakter. Kao rezultat, religiozna ubeđenja koja formiraju životni stav stvaraju „zonu udobnosti“ i zato bilo kakav pokušaj da se osobi otvore oči, direktno mu ukazujući na očigledne zablude, ništa osim odbacivanja ne mogu da izazovu. Svest sledbenika će jednostavno odbiti da primi negativnu, (po njega) razarajuću informaciju.

Uzrok za ovo predstavlja „kognitivni disonans“ koji se javio, to jest, osećanje psihološke neudobnosti koje se javlja prilikom pojave unutrašnjih protivrečnosti sa sopstvenim pretpostavkama. Zato proces progledavanja protiče bolno i dugo. Potrebno je mnogo vremena za pripremu svesti prosečnog „Jehovinog svedoka“ za primanje neprijatne informacije.

Većina „Jehovinih svedoka“ gubi bliski kontakt sa svojim pređašnjim prijateljima. Kontakt sa rođacima koji nisu „Jehovini svedoci“ prestaju da budu zanimljivi i ispunjavajući. Duhovna braća i sestre u zajednici zamenjuju porodicu i prijatelje u emocionalnom smislu. Sledbenik na taj način postaje zavisan od Organizacije na nivou osećanja.

„Jehovini svedoci“ u najvećem broju postaju ljudi koji nemaju određeno priznanje ili status u svojoj zajednici. Aktivno učešće u važnom delu spasenja ljudi od propasti u Armagedonu pruža „Jehovinom svedoku“ priznanje i svest o sopstvenom značaju.

Kada se „Jehovini svedoci“ suočavaju sa progonima i pritiscima od strane vlasti ili rođaka, oni to doživljavaju kao pravi znak pravilnosti puta koji su izabrali. Zato kada „Jehovini svedoci“ nailaze na agresiju od strane pravoslavnih hrišćana to samo utvrđuje sledbenike na putu na kome se nalaze.

Terminologija

Radi uspostavljanja komunikacije u razgovoru je važno znati i koristiti terminologiju „Jehovinih svedoka“. Ona je prilično specifična i veštačka. U suštini, predstavlja određeni novi rečnik zahvaljujući čemu se postiže izražavanje određenih pojmova koji odgovaraju religioznom sistemu „Jehovinih svedoka“.

„Jehovini svedoci“ ne upotrebljavaju termin „crkva“ u vezi sa svojom konfesijom. Oni ga izbegavaju zbog odsustva želje da imaju bilo šta zajedničko sa hrišćanskim svetom. Umesto toga, oni primenjuju pojam „Organizacija“.

Jedan od omiljenih termina „Jehovinih svedoka“ predstavlja reč „teokratija“. Pod ovim pojmom se podrazumeva vlast ili vladavina Božija u Njegovom narodu. U kontekstu Organizacije pod „teokratijom“ se podrazumeva potčinjavanje ustanovljenom poretku koji je ustanovio Rukovodeći Savet. Za „Jehovine svedoke“ ove grane „teokratije“ imaju jednak značaj.

„Rukovodeći Savet“ predstavlja najviši duhovni organ Organizacije „Jehovinih svedoka“. Nalazi se u Bruklinu (Sjedinjene Američke Države). Sastoji se iz 10 hrišćana, pomazanih Svetim Duhom i predstavlja klasu „vernog i dobrog sluge“.

„Pomazanici“ predstavljaju malu grupu hrišćana (samo 144 000), prizvanih nebeskoj nadi da caruju zajedno sa Hristom u Nebeskom Carstvu.

„Klasa vernog i dobrog sluge“ – ukupan broj svih „pomazanika“ koji su ikada živeli na zemlji, počev od 33. godine nakon Hristovog rođenja.

„Druge ovce“ (ili „veliko mnoštvo“) – hrišćani koji su prizvani da žive večno u Raju na zemlji. Oni čine ogromnu većinu „Jehovinih svedoka“.

„Jehovini svedoci“ ne upotrebljavaju reč „Evharistija“ ili „Pričešće“. Umesto njih koristi se „Večera“ (u njoj učestvuju samo „pomazanici“).

„Jehovini svedoci“ ne koriste termin „blagodat“. Umesto njega koristi se izraz „nezaslužena milost“.

„Sala Carstva“ predstavlja lokalnu salu za zajedničke susrete koja pripada organizaciji „Jehovinih svedoka“.

„Zainteresovani“ („onaj koji se interesuje“) – osoba koja pokazuje interesovanje za „Jehovine svedoke“ i njihova izdanja.

„Osoba koja izučava“ – osoba sa kojom se održavaju redovna izučavanja Biblije kod kuće.[3]

„Nekršteni objavitelj“ – nekršteni sledbenik koji prolazi kroz određeni period ispitivanja pred javno krštenje.

„Kongres“ – veliki skup koji se održava svake godine na kome prisustvuju „Jehovini svedoci“ sa svih sabranja (koja se održavaju tri puta godišnje).

„Vetilj“ (ili „Filijala“) rukovodeći centar „Jehovinih svedoka“ u konkretnoj zemlji. (Na primer, u Rusiji se nalazi u Sankt-Peterburgu).

„Jevrejska Pisma“ – specifičan naziv Starozavetnog Pisma. „Jehovini svedoci“ ne upotrebljavaju klasičan naziv – Stari Zavet.

„Hrišćanska grčka Pisma“ – specifičan naziv za Novozavetno Pismo. „Jehovini svedoci“ ne upotrebljavaju klasičan naziv apostolskih pisama – Novi Zavet.

„Jehovini svedoci“ u praksi nikada ne nazivaju Isusa Hrista Gospodom, iako Ga i priznaju kao takvog.

Taktika razgovora

Razgovor sa „Jehovinim svedokom“ predstavlja prilično složen proces koji je uslovljen činjenicom da se pogled na svet i prilaz sledbenika Bibliji veoma razlikuju od pravoslavnog. Kontakt sa „Jehovinim svedocima“ zahteva poseban pristup i pripremu.

Jako je važno pokazati iskreno interesovanje i ljubav prema takvim ljudima. Zato je krajnje važno osloboditi se stereotipnog odnosa prema njima kao prema fanatičnim sektašima – ekstremistima. Ogromna većina „Jehovinih svedoka“ iskreno veruje u izabrani put i želi da slavi Boga. Prema njima je neophodno odnositi se kao prema obmanutim ljudima koji najverovatnije nisu imali prilike da vide u svojoj parohiji odnos ljubavi prema sebi.

Ne treba misliti da se „Jehovinom svedoku“ mogu „otvoriti oči“ pokazavši mu ubedljive činjenice koje izobličavaju Organizaciju u lažnim proroštvima i izvrtanju Biblije. To je apsolutno neefikasni put koji neće dovesti do željenog rezultata.

Glavni zadatak se sastoji u uspostavljanju kontakta sa propovednikom. Između pravoslavnog hrišćanina i „Jehovinog svedoka“ neophodno je da se uspostavi dijalog, mirna razmena mišljenja. Važno je da Vas sledbenik „Jehovinih svedoka“ ne doživi kao razjarenog protivnika. Najbolje je da razgovori sa njim budu redovni. Ako ste spremni za kontinuirani kontakt najbolje je da pristanete na izučavanje Biblije kod kuće, koje će se sprovoditi po knjizi „Čemu stvarno Biblija uči?“ Ovo će Vam pružiti mogućnost da metodično i bez skakanja sa teme na temu razmotrite važne biblijske teme.

Zamolite sledbenika da dolazi kod Vas na izučavanje sam. Stvar je u tome što „Jehovini svedoci“ idu na propoved i na izučavanje uvek u paru (Mr. 6:7). Ova okolnost ne dozvoljava „Jehovinom svedoku“ koji je posumnjao u nešto da prizna tu činjenicu a da ne izgubi ugled pred svojim sabratom. Sledbenik će se truditi da na svaki način zaštiti učenja Organizacije da ne bi dao drugom povod da pomisli da ste bili u stanju da ga ubedite u suprotno. Recite „Jehovinom svedoku“ da bi Vam bilo prijatnije da razgovarate udvoje, a ne u grupi. Obično oni pristaju na ove uslove.

Najvažnije pravilo razgovora sa „Jehovinim svedocima“ predstavlja pomaganje sledbeniku da nauči da misli samostalno, da se bavi složenim pitanjima. Njih godinama odučavaju da misle samostalno nad Biblijom. Ovo se postiže na račun metodike ubacivanja učenja kroz ponavljanje misli po određenoj shemi pitanja i odgovora svake nedelje. Sledbenici su ubeđeni da na svojim susretima učestvuju u razgovorima i razmatranjima, dok u stvarnosti postoji samo skoro mehaničko prepričavanje ili parafraziranje onoga što je napisano u njihovim časopisima.

Umesto strategije tvrdnji izaberite strategiju veštih pitanja. Oni se sami obučavaju upravo takvom metodu vođenja polemike. Postavljajući pitanje, čekajte odgovor. Ako odgovor ne usledi, pokušajte da taktično dovedete sledbenika do tačnog zaključka. Zapamtite da su učenja „Jehovinih svedoka“ u stvarnosti međusobno protivrečna i u mnogome neosnovana. Vaš zadatak je da pomognete „Jehovinom svedoku“ da i sam to uvidi.

Uzmite u obzir da, otkrivajući oči sledbeniku na istinsku situaciju, Vi ne samo da razarate njegova religiozna ubeđenja već i rušite ceo svet u kome živi „Jehovin svedok“. U pitanju je jako bolan proces koji je neophodno da bude praćen brigom i pažnjom prema osobi koja progledava.

Ako „Jehovin svedok“ sa kim govorite nakon Vašeg postavljenog pitanja, govori da mu je neophodno da sprovede dodatno istraživanje znajte da je u pitanju pouzdani znak da ne zna odgovor na pitanje ili se nikada nije interesovao za njega. Treba obratiti posebnu pažnju na ovo i obavezno se vratiti na razmatranje ove konkretne teme.

Ako Vam na izučavanje dovede starešinu iz svoje zajednice to može da znači da su Vas ocenili kao „tvrd orah“. U tom slučaju je važno da se vladate izuzetno oprezno jer ako starešina vidi da kontakt sa Vama može da nanese duhovnu štetu sledbeniku „Jehovinih svedoka“ sa kojim izučavate Bibliju, onda izučavanje može biti prekinuto jednostranom odlukom.

Kao što je poznato, „Jehovini svedoci“ koriste svoj usko-konfesionalni prevod sa nazivom „Prevod novog sveta“ (PNS). Konkretni prevod sadrži mnoštvo izvrtanja grčkog originala i tendencioznih dodavanja. Međutim, prosečni pripadnik „Jehovinih svedoka“ je ubeđen da je u pitanju tačan i najbolji prevod. Ovaj prevod se nalazi u okviru doktrinalnog sistema organizacije „Jehovinih svedoka“ i zato idealno odgovara misiji „Jehovinih svedoka“.

Ako je moguće, dogovorite se da sprovodite izučavanja po nekom drugom prevodu, jedino ne po Sinodalnom prema kome „Jehovin svedok“ oseća predubeđenje. Argumentujte Vaš zahtev time što „Prevod novog sveta“ izaziva sumnje kod Vas. Za ovo možete koristiti bilo koji savremeni prevod na ruski jezik,[4] na primer prevod episkopa Kasijana. Kuznjecove, Kulakova, „Živi prevod“, itd. Složite se da je Sinodalni prevod zaista na nekim mestima daleko od kritičnog naučnog teksta Novog Zaveta. Na taj način ćete pokazati svoju nepristrasnost.[5]

Ako on poželi da Vas ubedi u tačnost njihovog sopstvenog prevoda predložite mu radi poređenja da se obrati uporednom prevodu sa grčkog originala Novog Zaveta (ako ga posedujete).[6]

Radi primera pokažite mu nekoliko značajnih primera. Mt. 25:46 (u „Prevodu novog sveta“ umesto „muka večna“ koristi se izraz „zauvek istrebljeni“); Mt. 27:53 (u „Prevodu novog sveta“ stih glasi kao da se tobož nikakvo vaskrsenje nije dogodilo); Rim.10:13 (u „Prevodu novog sveta“ se govori o prizivanju imena Jehove, dok se u kontekstu jasno govori o Hristu); Fil.2:6 (smisao reči apostola Pavla je besprincipijelno potpuno izokrenut); Kol.1:16-17 (u „Prevodu novog sveta“ je reč „ostalo“ dodata u izrazu „sazdano sve“); Jevr. 12:23 (u „Prevodu novog sveta“ umesto „duhova pravednika“ stoji izraz „duhovnom životu pravednika“).

Ako nemate mogućnosti za dugoročni kontakt sa „Jehovinim svedokom“ vreme dijaloga je neophodno da se koristi što efikasnije. Nije potrebno prelaziti na razmatranje Trojice, besmrtnosti duše, pakla, ikonopoštovanja, poštovanja Bogorodice i drugih spornih pitanja. Pre svega je potrebno da sa sagovornikom razmotrite dva principijelna pitanja koja se nalaze u osnovi svih konfesionalnih razmimoilaženja:

1) pitanje shvatanja i tumačenja Biblije;

2) pitanje apostolskog prejemstva.

Znajte da je to krajnje slabo mesto u doktrinalnom sistemu „Jehovinih svedoka“ i njeni sledbenici se posebno ne zamišljaju nad ovim pitanjima. Bez razmatranja ovih, krajnje važnih pitanja, polemika sa sledbenicima će najverovatnije biti potpuno bez rezultata i završiti međusobnim gađanjem biblijskim citatima.

Pre nego što počnete da razmatrate neku temu, predložite „Jehovinom svedoku“ da razmisli zašto postoji toliko mnogo hrišćanskih konfesija. Možete postaviti sledeće pitanje: „Šta mislite, zašto hrišćani koji iskreno veruju u Boga i vole Bibliju tumače ovu knjigu tako različito? Zašto savesno shvatanje jednog i istog stiha može biti različito?“ Odgovori mogu biti različiti, na primer: tome je uzrok satana, Bog ne blagosilja Svetim Duhom, uzrok je u ljudskim predanjima i drugo.

Jedan od glavnih zadataka pravoslavnog hrišćanina je da pokaže sledbeniku „Jehovinih svedoka“ da Biblija nije očigledna sama po sebi, da je za njeno pravilno razumevanje potrebno tačno tumačenje od strane čoveka.[7] Na primer, razmotrite sa njim stih „I druge ovce imam koje nisu iz ovoga tora, i te mi valja privesti, i čuće glas Moj, i biće jedno stado i jedan pastir“ (Jn. 10:16). „Jehovini svedoci“ veruju da se pod „drugim ovcama“ podrazumevaju hrišćani koji su prizvani da žive večno na zemlji. Pitajte ga kako se ovaj zaključak potvrđuje najbližim kontekstom. Vaš sagovornik će najverovatnije reći da je ovaj stih neophodno objasniti uzimajući u obzir i druge stihove. U tom slučaju, otvorite Ef. 2:12-14: „Da bijaste u ono vrijeme bez Hrista, otuđeni od zajednice Izrailjeve i strani u zavjetima obećanja, nade nemajući, i bez Boga na svijetu. A sad u Hristu Isusu, vi koji ste nekad bili daleko, postadoste blizu krvlju Hristovom. Jer On je mir naš, koji i jedne i druge sastavi u jedno i razruši pregradu koja je rastavljala, to jest neprijateljstvo“ i pitajte ga zašto Jn. 10:16 ne može da se razume u kontekstu upravo ovih stihova?

Zvanični stav Organizacije „Jehovini svedoci“ jeste da Biblija objašnjava samu sebe. Drugim rečima, da biste objasnili neki stih, neophodno je da uzmete u obzir kontekst ili da se obratite drugim delovima Biblije koji mogu da osvetle razumevanje pitanja koje tražite. Sa druge strane, „Jehovini svedoci“ govore o neophodnosti „vernog i dobrog sluge“ bez čijeg tumačenja nije moguće pravilno razumeti Bibliju kao pojedinac. Realno ove dve tvrdnje međusobno isključuju jedna drugu: ako je Pismo samo po sebi dovoljno, čemu onda tumačenje Pisma?

Ako „Jehovin svedok“ bude insistirao na očiglednosti Biblije same po sebi, skrenite mu pažnju na ovu nedoslednost. Najverovatnije će se Vaš sagovornik složiti sa tim da Biblija nije samoočigledna i može da se tumači različito u zavisnost od izabranog prilaza. Kao potvrdu navedite Dela Ap. 8:30-31 i 2 Petr. 3:16.

Dalje ga zamolite da objasni zašto misli da je razumevanje Biblije koje je on dobio od „dobrog i vernog sluge“ najpravilnije? Verovatno će sledbenik reći da se on sam lično uverio u to izučavajući Bibliju. Ovde ga treba pitati kako je on to razumeo ako je sam već priznao da Biblija nije očigledna sama po sebi i može da se tumači na različite načine? Pokažite da slična razmišljanja predstavljaju začarani krug.

„Jehovin svedok“ može reći da je njegovo poverenje „vernom slugi“ zasnovano na delima po kojima je Organizacija poznata, pre svega, globalnom propovedi. Ovde se treba složiti da su oni zaista poznati po tome. Međutim, neophodno je obratiti pažnju da razmere i spoljašnja forma propovedi još uvek nisu garancija istinite vesti ovakve „blagovesti“. Kao dokaz ovoj tvrdnji navedite Mt. 23:15, Gal. 1:8, 1 Sol. 2:3.[8]

Pitajte sagovornika, da li mu je čudna tvrdnja da je pravilno tumačenje Biblije bilo nedostupno skoro 2000 godina iskrenim ljudima sve do pojave Čarls Taze Rasela i „Jehovinih svedoka“? Sledbenik će najverovatnije odgovoriti na sledeći način: u Bibliji je predskazano veliko odstupništvo ljudi nakon smrti apostola kao i to da će istinsko znanje biti dostupno samo u „poslednjim danima“ ovog sveta[9].

Radi potvrde prve tvrdnje, „Jehovini svedoci“ obično koriste Dela Ap. 20.28; 2 Petr. 2:1,3; 2 Tim 4:3-4,1 Tim.4:1. Razmatrajući ove stihove skrenite mu pažnju da iako se u ovim stihovima direktno govori o budućem odstupništvu, nigde se ne govori o njegovim razmerama. Štaviše, ukažite da saglasno sa 1 Tim. 4:1 od vere otpadaju samo „neki“, a ne svi.

Radi potvrde druge tvrdnje, sledbenik će se najverovatnije pozvati na Is. 2:2 i Dan. 12:4. Razmatrajući Isaijino proroštvo skrenite pažnju na činjenicu da su „poslednji dani“, saglasno sa apostolskim učenjem počeli još u prvom veku. Pročitajte 1 Petr. 1:20, Dela Ap. 2:17; Jevr. 9:26, 1 Kor. 10:11. Razmatrajući Dan. 12:4 skrenite pažnju sagovorniku na to da se, sudeći po kontekstu (stihovi 9 i 10), ovde govori o istinskom znanju onoga što je skriveno u knjizi proroka Danila, a ne o osnovnim biblijskim istinama.

Takođe se može pozvati na Hristovu priču o kukolju i pšenici (Mt. 13:24-30). Oni je razumeju kao da će tobož, saglasno Isusovim rečima, zbog pojave kukolja (hrišćana odstupnika) na polju, „pšenica“ (istinski hrišćani) postati praktično neprimetna. Njena brojčanost će se veoma smanjiti i zbog kukolja ona će se skoro i izgubiti. Ovom periodu vremena, po njihovom shvatanju, odgovara epoha od početka drugog veka sve do vremena pojave Istraživača Biblije. Obratite pažnju „Jehovinom svedoku“ na činjenicu da u samoj priči nije rečeno da kukolja na polju ima više od pšenice. Ne govori se takođe ni da je kukolj tobož zagušio pšenicu. I nikako iz priče nikako ne sledi da je pšenica praktično nestala i da je ima krajnje malo na polju.

Važno je primetiti da su sluge već sledećeg dana primetili pojavu kukolja (Mt. 13:27) – ovo govori o činjenici da je razlika između pšenice i kukolja bila očigledna od početka, protivnom slučaju bi sluge prosto kukolj doživele kao pšenicu. Gospodar je mogao da zabrani slugama da očiste polje od korova kao prvo, zato što ljudima nije darovano pravo da vrše konačni sud, a ne zato što se pšenica nije razlikovala od kukolja i, kao drugo, zato što je Hristu drag čak i jedan klasić pšenice koji bi mogao greškom da bude istrgnut zajedno sa kukoljem.

Kada razmotrite ove izreke i stihove pređite na tekstove koji jasno ukazuju na to da će hrišćanska Crkva i apostolsko učenje prebivati uvek: Mt. 16:1; Mt. 28:20; Jn. 14:16; 1 Tim. 3:15; Ef. 3:21; 2 Jn 2, Jd 3. Zamolite „Jehovinog svedoka“ da samostalno pročita ove stihove. Nakon čitanja postavite pitanje: da li verujete obećanjima koja su zapisana u Reči Božijoj? Oni skoro da nikada ne razmatraju navedene stihove sa takve tačke gledišta.

On će najverovatnije na to odgovoriti da je tokom celokupne istorije i do pojave Istraživača Biblije u drugoj polovini 19. veka, bilo vernih hrišćana koji su odbacivali učenja kao što je učenje o Trojici, besmrtnosti duše, paklu, ikonama itd. Zamolite ga da navede makar neke od njih. Pitajte ga da li je zaista uveren da ove necrkvene grupe prethodnika „Jehovinih svedoka“ nisu ispovedali učenja zbog kojih nije bilo moguće biti hrišćanin sa tačke gledišta Organizacije?

U cilju sadržajnijeg razgovora predložite mu da se upozna sa istorijskim činjenicama koje su predstavljene u radu „Istorija istinskog hrišćanstva. Pogled u prošlost i sadašnjost“.[10] Tu je predstavljena i uporedna tablica osnovnih učenja različitih grupa-prethodnika i učenja Organizacije „Jehovinih svedoka“. Ona vrlo opisno govori o tome da ni jedna od grupa kandidata u stvarnosti ne odgovara standardima istinskog hrišćanstva koje deklarišu „Jehovini svedoci“.

Nakon ovog istorijskog putovanja upitajte ga: da li smatra za logično da je pored očuvanja same Biblije bilo važno da se sačuva i njeno pravilno razumevanje? Dalje pitajte: na koji način se može sačuvati pravilno razumevanje Biblije ako ne uz pomoć neprekinute predaje istinske vere od jednog pokoljenja hrišćana na drugo?[11]

Pitajte ga da li zna kada su se prekinuli darovi Svetog Duha među prvim hrišćanima? „Organizacija Stražarske Kule“ uči da je do prekida došlo nakon smrti apostola i onih koji su dobili darove od njih. Jasno je da nisu umrli svi krajem prvog veka. Recite „Jehovinom svedoku“ da, saglasno sa istorijskim podacima, kao minimum su još u prvoj polovini drugog veka u hrišćanskim zajednicama postojali darovi među kojima su bila proroštva, viđenja, govor na stranim jezicima, isceljenja, predviđanje budućnosti, izgnanje demona, poznanje tajni i dr.

Nakon toga recite da se učenja ranih hrišćana sa početka i prve polovine drugog veka sa tačke gledišta „Jehovinih svedok“ smatraju nebiblijskim.[12] Postavite pitanje: kako je u tom slučaju Bog mogao odstupnicima da daje čudotvorne darove Svog Duha? Ako je istinsko hrišćanstvo prestalo da postoji nakon smrti apostola, kako objasniti činjenicu postojanja darova kod njihovih učenika i učenika njihovih učenika?

Ako Vaš oponent kaže da ove pojave nisu bile od Boga, pitajte ga na koji način je, saglasno sa učenjima Organizacije: „biblijski kanon bio utvrđen pod rukovodstvom Božijeg svetog duha uskoro nakon završetka Hrišćanskih grčkih Pisama“,[13] to jest, ponovo u toj istoj prvoj polovini drugog veka? Da li je moglo rukovodstvo Svetog Duha da se širi na hrišćane odstupnike koji su udaljili ime Božije iz Novog Zaveta?

Vaš glavni zadatak je da pomognete sagovorniku da shvati da vera drevnih hrišćana, potkrepljena darovima Duha i činjenicom utvrđivanja kanona Biblije koji priznaju „Jehovini svedoci“ dokazuju da učenja „Jehovinih svedoka“ ne mogu biti autentično biblijska.

Povremeno je neophodno da pomognete sagovorniku da ne „sklizne“ na tvrdnje koje ste već razmotrili. To će se najverovatnije događati više puta jer će nametljivi stavovi „svedoka“ dati na znanje o svom postojanju podsvesno ometajući prihvatanje zdrave argumentacije.

Pomozite „Jehovinom svedoku“ da shvati da promenljivost učenja Organizacije i mnoga lažna proroštva pokazuju njen ljudski karakter. Do 1975. godine bavili su se biblijskom hronologijom u pokušajima da odrede kraj sveta. Pritom, predskazanja su se pravila od samog nastanka „Jehovinih svedoka“. Datumi apokaliptičnog kraja sveta uz pomoć računanja određivani su za 1878., 1914., 1915., 1918., 1925., početak 40-ih, 1975. godinu.

Kada im se ukaže na ove činjenice, sledbenici „Jehovinih svedoka“ odgovaraju da su grešili čak i apostoli i da su najvažniji – iskreni motivi. Skrenite pažnju Vašem sagovorniku da poređenje sa apostolima uopšte nije umestno: kao prvo, jer oni nisu propovedali ljudima svoje zablude kao Bogom otkrivenu istinu; kao drugo, očekujući skori kraj sveta, oni nisu računali datum kraja sveta. Ove dve nijanse čine nemogućim poređenje zabluda Organizacija koja sebe objavljuje kao jedinstveni Božiji kanal, sa pogrešnim tumačenjem apostola.

„Jehovini svedoci“ veruju da izmena njihovih učenja svedoči o produbljivanju razumevanja – „svetlost istine sija snažnije“. Obratite pažnju na to da istorija „Jehovinih svedoka“ poznaje slučajeve kada je shvatanje jednog i istog učenja u potpunosti protivrečilo prethodnom. Podsetite sagovornika da su se, na primer, učenja o „velikom mnoštvu“, „najvišim vlastima“, „rodu ovome“ kardinalno menjala.[14]

Polemika sa spornim učenjima

Trojica

Razgovor sa „Jehovinim svedokom“ će pre ili kasnije dovesti do razmatranja pitanja Svete Trojice. Važno je zapamtiti da je biblijsko obrazlaganje Trijedinstva otežano time što su skoro svi biblijski tekstovi koji su imali direktne veze sa Hristovim Božanstvom bili pažljivo korigovani u „Prevodu novog sveta“. Zato će sve do trenutka dok sledbenik „Jehovinih svedoka“ bude verovao u tačnost njihovog prevoda biti teško dokazati Hristovo Božanstvo. Međutim, bez obzira na ovu teškoću u „Prevodu novog sveta“ su, kao minimum, sačuvana tri stiha koji prenose misao grčkog originala: u pitanju su Kol. 2:9, 1 Jn. 5:20 i Jn. 10:30.

Razmatrajući Kol.2:9 skrenite pažnju sagovorniku na činjenicu da, saglasno apostolu Pavlu, u Hristu obitava ne deo, već punoća Božanstva. „Jehovin svedok“ može da se složi sa tim da Sin ima božansku prirodu koja se pokazuje u osobinama. Međutim, ovaj stih govori o punoći Božanstva. Postavite pitanje: da li je moguće posedovati punoću ljudske prirode i ne biti pritom čoveku u pravom smislu ove reči? „Jehovin svedok“ na ovo može odgovoriti da iako svi ljudi imaju jednaku ljudsku prirodu, to ne znači da su svi jednaki po položaju ili da su svi istog uzrasta. Drugim rečima, spremni su da priznaju božansku prirodu Sina ali ne mogu da priznaju da je večan i svemoguć. U takvom slučaju treba reći da je Bog onakav kakav je upravo zbog svoje Božanske prirode. Večnost i svemoć Božija uslovljeni su upravo Njegovom prirodom. U slučaju sa ljudima, njihov položaj i uzrast, kao spoljašnji faktori nisu deo same ljudske prirode. Teoretski svaki čovek može da postane predsednik. Kao što će svi ljudi, pre ili kasnije, dostići određeni uzrast. Zato slaganje sa tvrdnjom da je Sin po prirodi Bog (ili Božanstven) a da pritom nije jednak Bogu predstavlja apsurd.

„Jehovini svedoci“ na taj način priznaju jednakost Sina Ocu po prirodi, smatrajući ga „bogom“ (kao u Jn. 1:1 u „Prevodu novog sveta“), moćnom duhovnom ličnošću. Jedinorodni Sin se smatra za jednog od anđela (makar i glavnog), koji se takođe u Pismu nazivaju „bogovima“. Međutim, saglasno sa Ps. 89:6, neponovljivost božanske prirode Gospoda čini nemogućim ne jednakost, već čak i poređenje anđela sa Bogom. Zato ni o kakvoj jednakosti prirode između Boga i stvorenih anđela ne može ni da se govori.

„Jehovini svedoci“ govore za stih „On je istiniti Bog i život vječni“ (1 Jn. 5:20) da se odnosi na Boga Oca, a ne na Hrista. Međutim, obratite pažnju na to da u tom slučaju, misao apostola Jovana zvuči kao tautologija. Stvarno, u čemu se sastoji misao apostola? U tome da smo poznali istinitog Boga i da smo u istinitom Bogu i da je On istiniti Bog? Šta novo je onda otkrio apostol Jovan? Smisao u ovakvoj tvrdnji prosto ne postoji. Takođe obratite pažnju sledbenika na činjenicu da saglasno sa 1 Jn. 1:1-2, „večnim Životom“ apostol Jovan u svojoj poslanici naziva Isusa Hrista, a ne Boga Oca.

Skrenite pažnju „Jehovinog svedoka“ na Jn. 10:30. u izdanjima „Društva Stražarske Kule“ – obično ovaj stih tumače bez uzimanja samog konteksta. Ukažite na njegovu povezanost sa prethodnim stihovima (st. 27-29) u kojima Isusa Svoju silu poistovećuje sa silom Oca, objašnjavajući to istinom da su On i Otac – jedno, to jest, jedne prirode i zato i jednake vlasti. Dodatno obratite pažnju na, za Judejce adekvatnu, reakciju na Hristove reči.

Sledi takođe da se ukaže i na stih Mt.28:19. Postavite pitanje: „Šta označava krštenje“? „Jehovini svedoci“ uče da je krštenje simvol bespogovornog posvećenja Bogu. Zatim pitajte: ako krštenje predstavlja posvećenje Bogu, to jest, savršava se „u ime Oca“, zašto je Isus ovde pomenuo Sina i Svetoga Duha ako ni Jedan ni Drugi nisu Bog. Kako može hrišćanin da se posveti ne samo Bogu (Ocu), već i Arhangelu Mihailu i dejstvujućoj sili Božijoj? Na ovo ćete dobiti odgovor da se smisao krštenja „u ime Sina i Svetoga Duha“ razlikuje po smislu od krštenja „u ime Oca“. Na ovu neosnovanu tvrdnju postavite pitanje: odakle to sledi iz teksta, ako u njemu nije rečeno da se krštenje savršava odvojeno u ime Oca, u ime Sina i u ime Svetoga Duha? Pokažite da je, sudeći po jevanđelskom stihu, smisao krštenja jedinstven i jedan, jer nabrajanju Lica prethodi samo jedan izraz „u ime“. Ako bi pred svakim pomenutim Licem stajao izraz „u ime“ to bi onda, naravno, ukazivalo na to da se krštenje čini u tri pravca i da je različitog smisla. Jedini razumni zaključak je da se prizna da su Otac, Sin i Sveti Duh – jedan i isti Bog.

Ako Vaš sagovornik bude bio spreman da prihvati informaciju, razmotrite Gal. 1:1. „Jehovini svedoci“ nikada ne razmatraju ovaj stih u trinitarnom kontekstu. Obratite pažnju sagovornika da izvor i provodnik njegovog apostolstva nisu ljudi i nije čovek, već Isus Hristos i Otac. Primetno je ovde da Pavle očigledno odvaja Hrista od ljudi i da Ga povezuje sa Ocem. Ako Isus Hristos, po misli apostola, nije čovek, ko je onda On? Zamolite sagovornika da odgovori na ovo pitanje. „Jehovini svedoci“ veruju da je Isus Hristos upravo bio čovek iako i savršen. Pitanje postaje još zanimljivije ako pokažete da je apostol Pavle u drugoj poslanici napisao: „Jer jedan je Bog, jedan i posrednik između Boga i ljudi, čovjek Hristos Isus“ (1 Tim. 2:5). Ispostavlja se da je, sa jedne strane Isus ipak bio čovek, a sa druge strane ne. Objasnite sagovorniku da vera u Bogočovečanstvo Hrista rešava ovu dilemu.

Veoma efektivno može biti i pitanje: kakvu su krivicu fariseji nalazili u Isusu? Treba obratiti pažnju na to da je njihova glavna optužba bila sledeća: „Mi imamo zakon i po zakonu našemu mora da umre, jer načini sebe Sinom Božijim“ (Jn. 19.7). Pitajte: kakvu normu zakona je narušio Hristos sa tačke gledišta književnika i fariseja? Zar je Zakon osuđivao pretenzije na mesijanstvo? Sledi da je Isus Hristos bio Sin Božiji u posebnom i isključivom smislu koji Ga je činio jednakim Bogu. Upravo za pretenzije na takvu jednakost su fariseji i osuđivali Isusa, saglasno sa 3 Mojs. 24:16 (vidi Jn. 5:18, 10:33).

Na kraju obratite mu pažnju na reči „Bog je ljubav“ iz 1 Jn. 4:8. „Jehovin svedok“ se slaže da ljubav predstavlja samu prirodu Božiju. Pitajte sagovornika: da li se slaže sa tim da ljubav mora obavezno posedovati objekat? On će se naravno složiti sa tim. Dalje pitajte: prema kome je Otac pokazao ljubav pre stvaranja sveta i anđela? „Jehovin svedok“ će odgovoriti da je u pitanju Sin. Onda pitajte, prema kome je pokazao ljubav pre stvaranja prvorodnog Sina? Logika se sastoji u tome da pošto je Bog večan, večno je i njegovo pokazivanje ljubavi, pa sledi da je sa Ocem bio večan Onaj prema Kome se ljubav pokazivala.

Ovakav prilaz je veoma efikasan zbog toga što pomaže „Jehovinom svedoku“ da ugleda dobro poznatu istine iz Biblije sa potpuno druge tačke gledišta.

Njima je jako teško da prihvate Trijedinstvo Božije jer je njihova vera racionalistička. Na primer, oni govore da je nemoguće zavoleti onoga koga ne razumeš. Na prvi pogled ovaj argument zvuči ubedljivo. Međutim, probajte da porazmislite nad činjenicom da čak i sa njihovim unitarističkim stavovima mnogo toga u Bogu ostaje nejasno. Na primer, Njegova sveprisutnost, večno biće bez početka i kraja, njegove predznanje budućnosti itd.

Pokušajte da jednostavnim rečima objasnite da trojičnost Božanstva nije kategorija količine, već kvaliteta. Obavezno recite da pravoslavni ne smatraju da je Sin tobož i Otac. Na žalost, u izdanjima „Društva Stražarske Kule“ se često navode argumenti koji su usmereni upravo protiv takvog, nepravoslavnog, shvatanja Trojice.

Ikonopoštovanje

„Jehovini svedoci“ imaju izraženi negativni odnos prema ikonama. U njihovim izdanjima ikone se direktno nazivaju idolima, a ikonopoštovanje – idolopoklonstvom. Ogromna većina „Jehovinih svedoka“ veruje da se pravoslavni hrišćani poklanjaju samim ikonama. Krajnje važno je reći im da to uopšte nije tako i da istinsko pravoslavno ikonopoštovanje deli poklonjenje i poštovanje. Objasnite da se poklonjenje nikada ne odaje slici (ikoni) već uvek Onome Ko je na njoj predstavljen.

Pre svega, neophodno je pitati „Jehovinog svedoka“ da objasni šta on podrazumeva pod idolopoklonstvom. Za njih idolopoklonstvo predstavlja korišćenje ikona kao takvih u poklonjenju Bogu. Važno je objasniti da se u Bibliji pod idolopoklonstvom podrazumeva religiozno poklonjenje koje se odaje obožavanom kultnom predmetu (bogu-idolu). Greh idolopoklonstva se sastoji u zameni Tvorca stvorenjem. Objasnite, kao prvo, da se pravoslavni hrišćani ne poklanjaju nikakvim „drugim bogovima“ osim Jedinom, i kao drugo, da se ikone u Pravoslavlju ne smatraju bogovima ili jednakim Bogu.

Ovde je umesno navesti dobro poznati primer sa fotografijom bliske osobe koje nema pored vas. Pitajte sagovornika: da li samo misleno obraćenje čoveku koji je na slici predstavlja razgovor sa samom fotografijom? Pitajte: da li se može tvrditi da osoba koja ljubi sliku bliske osobe na fotografiji vrši preljubu sa fotografijom?

„Jehovini svedoci“ će teško razumeti pravoslavnu definiciju saglasno sa kojom um ushodi „od obraza Prvoobrazu“. Bolje je koristiti očigledni primer. Dakle, pitajte: kada ljudi u pokušaju da izraze svoju mržnju prema nekoj ličnosti i gaze njegov portret – da li oni samim tim samo cepaju papir ili se događa i nešto drugo? Obrnuti primer: kada ljudi stavljaju nečiji portret sa ciljem da ukažu poštovanje nekoj ličnost – da li se to radi u pokušaju da se poštuje papir iz štamparije ili sama ličnost koja je naslikana na papiru?

„Jehovin svedok“ će se pod obavezno pozvati na starozavetnu zapovest koja zabranjuje da se pravi slika Božija. Obavezno ga pitajte iz kog razloga je Gospod upravo i zabranio da se prave slike? Zamolite sagovornika da pažljivo pročita 5 Mojs. 4:12,15-17. Pitajte ga da li uviđa da je zabrana bila povezana sa tim da Izrailjci nisu videli Boga i da je zato Njegova slika neopisiva? Svaki pokušaj da se naslika Bog doveli bi do lažnih i opasnih fantazija. Objasnite da pošto pravoslavni hrišćani veruju da se Bog ovaplotio i bio vidljiv kao čovek Isus Hristos, ikonopoštovanje postaje moguće jer se ukida zabrana predstavljanja Boga.

U vidu biblijskih argumenata navedite stihove u kojima se govori o tome da su po zapovesti Božijoj u skiniji i u hramu napravljeni heruvimi nad kovčegom zaveta, na zavesama i zidu (2 Mojs. 25:18, 19, 26:1, 36:8, 1 Car. 6:23, 29, 32, 35). Pred njima se vršilo bogosluženje i u tome nije bilo nikakvog idolopoklonstva. Takođe ukažite i na to da su drevni služitelji spoljašnjim načinom poklonjenja izražavali poštovanje svetinje koja je zaista ukazivala na Božije prisustvo. (Is. Nav. 7:6; Ps. 5:7 „Prevod novog sveta“). Ponekada se o kovčegu zaveta govori kao o obrazu Samog Jehove! (vidi 4 Mojs. 10:33-36; 2 Sam. 6:13-14)

Objasnite „Jehovinom svedoku“ da ikona pomaže pravoslavnima u molitvi. Ikone izazivaju u umu misli o Bogu i želju za neprestanom molitvom. Što ih češće vidimo, to se češće možemo setiti gornjeg u sujeti ovog sveta. Pomenite da se molitva bez ikona u Pravoslavlja smatra apsolutno normalnom i autentičnom.

Ime Božije

Najomiljenija tema sa kojom „Jehovini svedoci“ vole da otpočnu razgovor sa pravoslavnim hrišćanima je pitanje imena Božijeg, Jehova. Oni smatraju da znanje i potreba ličnog imena Božijeg predstavlja nešto što odlikuje istinske hrišćane.

Među „Jehovinim svedocima“ se praktikuje pitanje pripremljeno za pravoslavne u vezi sa molitvom „Oče naš“. Obično pitaju za značenje reči „da se sveti Ime tvoje“. „O kakvom imenu se ovde govori?“, pitaju oni.

Ovakvo pitanje brzo dovodi u ćorsokak pravoslavne zahvaljujući čemu se pred „Jehovinim svedokom“ otvara mogućnost da započne svoju propoved i pokaže u Sinodalnom prevodu ime Boga Jehove. Dalje obavezno pomenu da Vam u pravoslavnom hramu nikada neće govoriti o tome i da ova važna istina ostaje nepoznata za hiljade ljudi. Sve ovo deluje veoma efektivno.

Na veliku žalost, većina pravoslavnih ne ume da odgovori na ovo pitanje. Međutim, svaki makar malo bogoslovski pismen pravoslavni parohijan bi bio u stanju da odgovori da se u crkvi na službama neprestano proiznosi starozavetno slavoslovlje „Aliluja“ (sa jevrejskog „Hvalite Jag“). Već samo makar zato nije moguće govoriti o tome da pravoslavni ne slave ime Boga.

Dakle, vratimo se molitvi „Oče naš“. Ako treba da se susretnete sa ovim pitanjem, pitajte sledbenika: recite mi, šta se u Jevanđeljima podrazumeva pod imenom Boga Oca? Sagovornik će najverovatnije reći da se podrazumeva ime Jehova. U tom slučaju, zamolite ga da pročita stih Jn. 17:11: „Ja više nisam u svetu, ali oni jesu u svetu, a ja dolazim k tebi. Sveti Oče, čuvaj ih zbog svog imena koje si mi dao, da budu jedno, kao što smo i mi“ (Prevod novog sveta“). Kada pročitate ovaj stih, pitajte: kakvo ime je Otac dao Hristu? U izdanjima „Društva Stražarske Kule“ se ovaj stih nikada ne razmatra u ovom kontekstu i zato će Vaše pitanje postaviti sledbenika u ćorsokak. U tom slučaju, pomozite sledbeniku „Jehovinih svedoka“ da vidi da se u ovom stihu pod „imenom“ očigledno podrazumeva nešto više od prostog imena Jehova. U protivnom slučaju, „Jehovin svedok“ će biti prinuđen da prizna da je Otac dao Isusu ime Jehova.

Takođe pitajte, zašto se Isus uvek u Jevanđeljima obraća Bogu ne po imenu Jehova, već sa rečima „Otac“? Zašto tu istu molitvu „Oče naš“ On nije počeo sa upotrebom imena Jehova?

„Jehovini svedoci“ vole da se pozivaju na reči iz te iste glave Jevanđelja po Jovanu: „Objavih ime tvoje ljudima koje si mi dao od svijeta“. (Jn. 17:6, 26) Oni objašnjavaju ove stihove kao da je Isus otkrio ime Boga, ne samo upotrebljavajući ga naglas, već i dozvoljavajući da vide Ličnost Onoga Koji to ime nosi, razumeju kakve su Njegove zamisli, dela i osobine. Zapravo, drugi deo tvrdnje je upravo i najvažniji, jer osim pretpostavki „Jehovini svedoci“ nemaju nikakve činjenice koje dokazuju da je Isus izgovarao Ime naglas. Potvrdite to i 26-im stihom iste glave u kome Hristos govori da je On objavio i da će još objaviti ime Oca. Ove reči imaju smisla samo u slučaju da se pod njima podrazumeva otkrivanje Ličnosti Božije. Na jeziku Biblije poznati ime Božije isto je što i poznati Boga, objaviti ime Božije isto što i objaviti Samog Boga. Ime Boga predstavlja sinonim Samog Boga. Zato reči molitve „Oče naš“: „da se sveti Ime Tvoje“ podrazumevaju želju da se ime Boga osveti (proslavi) u nama, to jest, da mi postanemo sveti kao što je Bog. Ime Boga (to jest, Sam Bog) sveto je samo po sebi. Međutim, zbog naših loših dela Bog može da se huli (Rim. 2.24), a zbog dobrih dela – proslavlja.

Pitajte „Jehovinog svedoka“: ako su Isus i apostoli upotrebljavali ime Jehova, zašto se ni u jednom rukopisu Novog Zaveta to ime ne susreće? Sagovornik će najverovatnije odgovoriti da je Ime tamo na početku i bilo ali da je kasnije bilo udaljeno. Dokazati ovu pretpostavku nije moguće i zato zamolite oponenta da obrazloži svoju tvrdnju.

Postavite pitanje: ako je ime Boga bilo udaljeno iz Novog Zaveta gde je garancija da iz njega nisu udaljili još nešto? Dobićete odgovor da se Bog pobrinuo da Njegova Reč bude sačuvana. Tada postavite pitanje: kako se uopšte može govoriti o očuvanju Novog Zaveta ako je iz njega planski bilo uklonjeno svako pominjanje Imena Božijeg?!

Obavezno postavite pitanje: ako je izgovaranje Imena bilo toliko važno, zašto ni Isus, ni apostoli nisu direktno o tome govorili. Zašto ni jednom nisu prekorili Judejce zbog toga što su prestali da izgovaraju naglas to Ime? Iz judejskih izvora je poznato da su drevni Jevreji prestali da izgovaraju Ime naglas još tri veka pre Hristovog Rođenja. Izuzetak je bio prvosveštenik koji je jednom godišnje izgovarao ovo Ime u Svetinji Svetih na praznik Dana Iskupljenja (Jom Kipur). Ovo potvrđuju i indirektna svedočanstva. Na primer, savremenik Isusa Hrista i apostola Pavla, pravoverni Judejac, Josif Flavije, govoreći o Imenu Božijem napisao je: „Ali da govorim o njemu, ja ne smem“ (Judejske drevnosti 2.12:5). U defterokanonskoj knjizi Premudrosti Solomonovih Ime se naziva „neizrecivim“ (14:21).

Potrudite se da oponentu objasnite da kada bi judejska tradicija zabrane izgovaranja Imena naglas bila toliko strašna za istinsko poklonjenje Bogu, Hristos bi obavezno govorio o tome. Prilično je čudno da je Hristos polemisao sa farisejima na temu korvana (Mr. 7:11) a da ništa ne govori o zabrani izgovaranja imena IHVH!

Može se takođe pažnja skrenuti i na Otk. 19.1,3,4,6 gde je kratka forma Imena predstavljena u vidu slavoslovlja „Aliluja“ – grčke transliteracije jevrejskog izraza „hvalite Jag“. Ovaj hebreizam, slično reči „amin“ nije preveden od autora, već jednostavno transliterisan u tekst kao što je i bio napisan u Psalmima Septuaginte. Logično je pretpostaviti da u slučaju da su prvi hrišćani želeli da izdvoje Ime Boga, onda bi se u tekstu Otkrovenja najverovatnije umesto transliterisanog slavoslovlja „aliluja“ koristio prevod ovog hebreizma u vidu izraza „hvalite Jag“, kao u „Prevodu novog sveta“.

U izdanjima „Društva Stražarske Kule“ se pominje tekst Jevanđelja po Mateju na jevrejskom jeziku iz knjige polemičkog traktata XIV veka koji je napisan protiv hrišćanstva od strane jevrejskog lekara koji se zvao Sim-Tob ben Isaak Ibn Šaprut. Naučnici smatraju da taj jevrejski tekst Jevanđelja potiče iz vremena približno prva četiri veka hrišćanstva. Tekst je važan jer se u njemu 19 puta susreće tradicionalni jevrejski izraz „Ime“ („ha-Šem, Ime sa određenim članom, u smislu, „To samo Ime“ – zamenica koja ukazuje na svešteni tetragram IHVH (יהוה).

Na osnovu toga se formira zaključak u korist korišćenja Božijeg Imena Jehova u Novom Zavetu, jer je razumno zaključiti da, navodeći stih iz Starog Zaveta gde se susreće tetragram, Matej prenosi Božije Ime u svoje Jevanđelje. Međutim, veoma je važno pokazati „Jehovinom svedoku“ da svedočanstvo drevnog Jevanđelja po Mateju svedoči upravo protiv organizacije „Jehovini svedoci“. Stvar je u tome da je, sudeći po tom Jevanđelju (ako ono zaista potiče od originala), Matej u saglasnosti sa drevnom jevrejskom tradicijom, kao pravoverni Judejac, zamenio tetragam IHVH na „ha-Šem“. I ako već „Jehovini svedoci“ žele da budu dosledni, onda bi u tekstu Novog Zaveta, umesto razvijene veštačke rekonstrukcije izgovora tetragama IHVH – JEHOVA u XVI veku, trebalo da koriste ili sam tetragram (יהוה), ili izraz „Ime“.

Čak i činjenica da se tetragram napisan na ivritu susretao u nekim rukopisima grčke Septuaginte još ne govori o tome da su Judejci koji su govorili grčki jezik mogli i znali kako da izgovore naglas prilikom čitanja ovaj svešteni arhaizam.

Sagovorniku treba reći da u Pravoslavnoj Crkvi ime Boga Jehove nije zaboravljeno, da je poznato u formi „Onaj Koji jeste“ (na crkvenoslovenskom jeziku „Sый“) u saglasnosti sa Septuagintom u kojoj se 2 Mojs. 3:14 prevodi kao „Ja sam Onaj što jeste“, „Onaj Koji jeste“. Na primer, u Liturgiji Svetog Vasilija Velikog postoje sledeće reči: „Ti Koji Jesi, Vladiko, Gospode Bože Oče, Svedržitelju, Obožavani!“ Na ikonama Spasitelja na nimbu se vide tri grčke reči koje označavaju to isto – „Onaj Koji jeste“. To je znak Hristovog Božanstva i Njegovog poslanstva od Oca.

Na kraju, zamolite „Jehovinog svedoka“ da pročita Dela Ap. 4.12 i odgovori na pitanje: o kom Imenu se ovde govori? Nakon odgovora, postavite još jedno pitanje: da li se hrišćani koji prizivaju ime Isusa, a ne Jehove, mogu osuđivati, polazeći iz ovog stiha?

Besmrtnost duše

Razgovor sa „Jehovinim svedokom“ neće proći bez razgovora na temu besmrtnosti duše. Oni smatraju da je to učenje u potpunosti neznabožačko, da je prešlo u judaizam a zatim i u hrišćanstvo iz antičkog filosofsko-religioznog sistema jelinizma. Podršku svom učenju oni nalaze u Starom Zavetu.

U Starom Zavetu zaista nema jasno izraženog učenja o besmrtnosti duše i posmrtnom udelu čoveka. Saglasno Starom Zavetu duša je ili sam čovek ili prosto život. Upravo takav stav se vidi u 1Mojs. 2:7 i Jez. 18:4, stihovima koje „Jehovini svedoci“ najčešće koriste u vidu argumenta.

U polemici oko konkretnog pitanja besmisleno je gađati se citatima, prethodno ne objasnivši jedan jako važan momenat koji se ogleda u činjenici da su neke istine, ranije nepoznate u Starom Zavetu kasnije bile otkrivene u Novom Zavetu. Oni to obično ne razumeju kada se povede reč o duši i Trojici. Na ovom mestu je umestno pitanje: da li smatrate razumnim da Bog otkriva istine u meri pripremljenosti naroda da te istine i prihvati? Dalje se može reći da u drevna starozavetna vremena Patrijaraha i Proroka očigledno nije bilo bezbedno otkriti istinu o duši zbog prevelikog interesovanja drevnih ljudi za svet koji je ležao iza granica smrti. Bog je na taj način čuvao narod od spiritizma koji je bio raširen među neznabošcima[15].

U Starom Zavetu postoje naznake o posmrtnom stanju (1 Sam. 28:11-20; Is. 14:5-20; Jez. 32:21-27). Međutim, u razdoblju Drugog hrama, kao minimum već u trećem veku pre Hristovog Rođenja vera u besmrtnost duše među Judejcima dobija svoje biblijsko osmišljavanje što se jasno vidi u judejskoj literaturi međuzavetnog perioda, koja je postala deo Septuaginte[16] (Vidi: Sir. 12:26, 48:14, Prem. Sol. 3:1‐6, 9:15, 15:11, 16:14, 3 Jezdr. 7:32, Tov. 14:11). Značajno je da, saglasno Septuaginti u 1 Dn. 10:13,14 jasno piše da Saulu Samuil „predskaza smrt njegovu“ (vidi Sirah. 46:23).

Saglasno svedočanstvu Josifa Flavija u prvom veku nakon Hristovog Rođenja vera u besmrtnost duše i posmrtni udeo bila je široko rasprostranjena među Judejcima uz izuzetak sadukeja.[17] Judejci su verovali da će se u veku koji dolazi duše umrlih sjediniti sa vaskrslim telima da bi stale na sud Božiji. Pitajte „Jehovinog svedoka“: zašto ni Hristos ni apostoli nisu osudili ovo važno učenje? Pitajte još: zar ne govori priča o bogatašu i Lazaru o tome da je i Sam Hristos imao takve stavove? Ako dobijete odričan odgovor, postavite pitanje: da li je Hristos ispričao makar jednu priču čiji sadržaj bi bio u potpunosti izmišljen i ne bi odgovarao realnom životu? Ako je priča o bogatašu i Lazaru u potpunosti zasnovana na izmišljanju i potpunoj alegoriji, u čemu je uopšte njen smisao onda?

Tek nakon razmatranja ovih momenata treba preći na razmatranje stihova iz Novog Zaveta koji bacaju svetlost na ovo pitanje. Pitajte „Jehovinog svedoka“ da prokomentariše Mt. 10:28. Postavite pitanje: zar ovaj tekst ne govori o tome da su ljudi u stanju da ubiju samo telo, ali da ne mogu da pogube duše? Zamolite sagovornika da otvori Jevr. 12:23 i pitajte: o kakvim „duhovima pravednika“ se ovde govori? Šta oni rade u Nebeskom Jerusalimu u prisustvu Božijem?

Zamolite ga da prokomentariše 2 Kor. 12:2-3 i zamolite da vam odgovori na pitanje: na koji način je apostol Pavle mogao da dopusti uznošenje u duhovni svet „van tela“ ako ličnost bez tela ne postoji? Takođe zamolite da otvori Fil. 1:21-24 i pitajte: zašto je apostol Pavle zbog želje da se sjedini sa Hristom stajao pred izborom života ili smrti, ako ga je nakon smrti čekalo samo nesvesno nepostojanje do vremena vaskrsenja mrtvih?

Zamolite ga da pročita 1 Pet. 4:6 postavite sledeće pitanje: o kojim „mrtvima“ se ovde govori? „Jehovini svedoci“ smatraju da se ovde podrazumevaju duhovno mrtvi ljudi. U tom slučaju skrenite mu pažnju na kontekst 5 stiha gde se jasno govori o bukvalno mrtvim ljudima. Takođe obratite pažnju na 1 Petr. 3:19-20 gde se govori o propovedi duhovima koji su bili nepokorni i kušali dugotrpljenje Božije u danima pre Potopa. Oni smatraju da se ovde govori o demonima. Međutim, neophodno je reći da nisu demoni, već ljudi iskušavali trpljenje Božije za vreme izgradnje kovčega. Kao drugo, kakav smisao je objavljivati demonima Blagu vest?

Skrenite pažnju i na knjigu Otkrovenja. Zamolite „Jehovinog svedoka“ da otvori Otk. 6:9-11 i pitajte: o kojim dušama ubijenih hrišćana koji se nalaze pred nebeskim žrtvenikom može da se govori ako duša umire? Zašto se ove duše obraćaju Bogu, bivajući svesne svog položaja? Sagovornik će odgovoriti da je u pitanju samo viđenje i da se pod dušama podrazumeva krv ubijenih. Onda postavite pitanje: a zar viđenja iz Apokalipse ne odražavaju istinsku duhovnu realnost? Na koji način ove duše mogu da označavaju krv ako u 10-om stihu one mole za osvetu za svoju krv?

Doniranje (transfuzija) krvi

Neće biti preuveličavanje ako se kaže da je najbolnije pitanje problem doniranja krvi. „Jehovini svedoci“ veruju da se biblijska zabrana na uzimanje krvi u hrani takođe odnosi i na transfuziju krvi. Po njihovom mišljenju nema razlike između uzimanja i prelivanja.

Ne pokušavajte da izvršite pritisak na „Jehovinog svedoka“ pozivajući se na roditeljsko osećanje („zar ćete vašem detetu uskratiti transfuziju ako bude umiralo?“). Takođe, nemojte sporiti sa „Jehovinim svedocima“ po pitanju prednosti ili nedostataka transfuzije jer to neće doneti očekivani rezultat. Potrudite se da ih uz pomoć pitanja podstaknete da se zamisle nad apsurdnošću ove zabrane.

„Jehovini svedoci“ objašnjavaju svoje odbijanje apostolskom zapovešću „čuvati se od krvi“ (Dela Ap. 15:20). Oni naglašavaju da je ovde zapovest data u principu bez dodatnih objašnjenja i sledi da ima univerzalni karakter. Objasnite sagovorniku da se apostol Jakov nije upuštao u podrobnosti zato što je jednostavno kratko procitirao niz zapovesti koje su opisane u 3 Mojs. 17:18 gde se o uzdržanju od krvi upravo govori u kontekstu krvi ubijenih životinja.

Postavite im ovo pitanje: šta mislite, da li je isto pojesti ljudski organ i presaditi ga? Očigledno je da ćete dobiti odgovor da, naravno, kanibalizam nije isto što i transplantacija. Zatim pitajte: zašto je u slučaju sa transfuzijom drugačija situacija? Jer se prilikom transfuzije krv ne jede, jer krv koja (tačnije rečeno, njene komponente) na taj način prelazi u krvni tok ostaje isto što je i bila pre transfuzije. Ako se pojede krv, organizam će je usvojiti kao hranu. U tome se i ostvaruje profanacije ove sveštene tečnosti. Prilikom njene transfuzije krv se ni na koji način ne unižava ljudskim postupcima.

Takođe možete postaviti i sledeće pitanje: kakvo je Vaše mišljenje, šta je Jehovi važnije: simvol života ili sam život? Treba reći da su se biblijske zapovesti koje zapovedaju da se krv proliva na zemlji odnosile samo na ubijene životinje. Izlivajući krv na zemlju Izrailjci su pokazivali poštovanje Životodavcu uz čiju su dozvolu oduzeli život životinji. Uzimanje krvi od donatora ga ne dovodi do smrti i zato nema moralne neophodnosti da se ona izliva na zemlju.

Mogući odgovori na neka od pitanja

Obično razgovori sa „Jehovinim svedocima“ nakon razmatranja bogoslovskih pitanja, lako prelaze na polje kritike pravoslavnih hrišćana. Treba priznati da u mnogome ova kritika odgovara stvarnosti. Posebno kada se spomene da većina pravoslavnih hrišćana ljubi Sveto Pismo ali ga ne čita. Poste ali vode nehrišćanski način života, itd.

Na ovom mestu je jako važno objasniti sagovorniku razliku između pravoslavnih i Pravoslavlja kao takvog. Gresi ljudi nikako nisu i gresi same Crkve. „Jehovinom svedoku“ je neophodno objasniti da je među ljudima rasprostranjena slika „pseudo-Pravoslavlja“ koje zapravo nema ništa zajedničko sa Pravoslavljem koje znamo iz života i učenja Svetih Otaca.

Pokušajte da objasnite da je Crkva živi organizam i da je kao i svaki živi sistem podvrgnuta bolestima rasta i različitim periodima stanja svojih članova. Podsetite da su hrišćanske zajednice prvog veka, sudeći po apostolskim poslanicama, bile veoma daleko od ideala. Crkva je pre svega bolnica za bolesne, a ne klub za svete.

Kritika „Jehovinih svedoka“ na adresu Pravoslavne Crkve se zapravo odnosi na rimokatoličku. U vreme razgovora važno je da ih podsetite da se mnoštvo optužbi zapravo odnosi na rimokatolike (nepogrešivost pape, prekomerne zasluge svetih, hipertrofisano poštovanje Bogorodice, itd.) i da se Vi takođe slažete po tom pitanju sa „Jehovinim svedocima“.

Priča o dobrom Samarjaninu veoma tačno ilustruje položaj savremenog Pravoslavlja u Rusiji. Obratite na nju pažnju kada „Jehovini svedoci“ budu ukazivali da su u moralnom planu sledbenici organizacije u celini ispred ljudi koji sebe nazivaju pravoslavnim hrišćanima.

Samarjani su u mnogome nalik na „Jehovine svedoke“. Oni su bili tipična sekta unutar judaizma u periodu Drugog Hrama. Samarjani su se koristili korigovanom verzijom Petoknjižja (što podseća na „Prevod novog sveta“) uz pomoć koje su obrazlagali svoj alternativni način poklonjenja Bogu na planini Garizim. Značajno je to da je, saglasno sa Hristovom pričom, upravo pripadnik ove sekte, Samarjanin bio bližnji koji je prišao da pomogne postradalom čoveku. Ortodoksalni Judejci u licu sveštenika i levita su prošli pored unesrećenog, ne pokazavši nikakvu ljubav.

Međutim, bez obzira na to, Hristos je u razgovoru sa Samarjankom rekao: „Vi se klanjate onome što ne znate; a mi se klanjamo onome što znamo; jer je spasenje od Judejaca“ (Jn. 4:22). Naglasite da Vi ni u kom slučaju ne želite da kažete da ljubav nije važna u poređenju sa veroučenjem. Vaš zadatak je samo da pokažete da ljubav automatski ne čini religiju saglasnom sa biblijskom istinom o Bogu.

Često „Jehovini svedoci“ osuđuju pravoslavne za nošenje naprsnih krstića. Važno je objasniti da krst nije amajlija i ne treba da se posmatra sa takve tačke gledišta. Recite da nošenje krsta predstavlja pobožno predanje, a ne zapovest. Krst, kao simvol pobede nad satanom predstavlja spoljašnji izraz naše vere. Ovde je umesno navesti sledeći primer. „Jehovini svedoci“ na regionalnim kongresima, tri dana pre, za vreme i nakon kongresa nose na grudima bedževe delegata. Oni to rade da bi upravo i pokazali na spoljašnji način svoju pripadnost organizaciji. Napravite analogiju između krsta i bedža, jer će to prosečni „Jehovin svedok“ razumeti.

„Jehovini svedoci“ smatraju da je praznovanje Hristovog Rođenja i Vaskrsa protivrečno Bibliji zato što u njoj o ovim praznicima ništa nije rečeno. Obratite pažnju sagovorniku na Jn. 10:22 gde se govori da je Isus došao na praznik Obnovljenja (Hanuka). To je bio praznik u čast ponovnog osvećenja hrama Jehovi. 168 godine pre Hristovog Rođenja, na oko 200 godina pre Isusovog vremena, Antioh IV Epifan je osvojio Jerusalim i oskvrnio hram i žrtvenik. Nakon tri godine Jerusalim je ponovo osvojen i hram su opet posvetili Bogu. Nakon toga su Judejci svake godine počeli da obeležavaju praznik Obnovljenja. Normalno je da ovaj praznik nije bio u zapovestima Zakona, ali Isus ga nije smatrao nepravilnim.

„Jehovini svedoci“ obično veliki značaj pridaju drevnim neznabožačkim korenovima (na primer, datumi, spoljašnje odlike) savremenih praznika. To je uzrok njihovog kategoričkog odvijanja praznika. Skrenite pažnju „Jehovinom svedoku“ na to da je zapravo važno koji smisao ljudi danas postavljaju u praznik ili njegove atribute, a ne hiljadama godina unazad. U protivnom bi bilo potrebno da se promene „neznabožački“ nazivi meseca i dana, kao i da se skinu burme, a nevestama zabrani da na svadbama stavljaju veo.

Još jedna od ozbiljnih optužbi na adresu Pravoslavne Crkve predstavlja prekor za učešće pravoslavnih hrišćana u ratu. „Jehovini svedoci“ se ponose činjenicom da ni jedan od njih neće uzeti i nije uzimao oružje u ruke. Zaista je tužna činjenica da se tokom istorije događalo da nastaju sukobi u kojima su obe strane bile pravoslavne. Međutim treba reći da Pravoslavlje smatra rat za zlo. Ovo zlo može biti opravdano samo u slučajevima sopstvene zaštite i radi oslobađanja nemoćnih. U svakom slučaju, čovek koji je učestvovao u ratu, po drevnom pravilu koje niko nije ukinuo, ne pristupa Pričešću tri godine.

Pokušajte da popričate sa „Jehovinim svedokom“ i postavite mu pitanje: šta ima hrišćanskog u tome da se ravnodušno gleda kako ubijaju nevine i nezaštićene ljude? U čemu se tu sastoji ljubav prema bližnjem? Zar Novi Zavet zabranjuje zaustavljanje takvog nasilja? Šta ako se slično nasilje događa na nivou cele zemlje? Šta se principijelno menja?

Obratite pažnju sagovornika na reči iz Rim. 13:4 gde se govori o tome da je svetovna vlast – sluga Božiji koja nosi mač radi kažnjavanja onih „koji zlo čine“. Naglasite da pravedna kazna vojnom silom („mačem“) može biti Božije delo. „Jehovin svedok“ će se složiti sa ovim. Međutim, on će verovatno reći da hrišćanin ne može da se nađe među onima koji „nose mača“. Pitajte: zar ovde nema dvostrukih standarda pravednosti? Ukažite na primer pobožnog rimskog kapetana Kornilija koga je krstio apostol Petar. „Jehovini svedoci“ ne krste vojnike ali je zašto tako postupio apostol? Zašto se u Delima Apostolskim nigde ne govori da je Kornilije morao da ostavi vojnu službu ili, u krajnjoj meri, obeća da će to učiniti?[18]

Pokušajte sagovorniku da objasnite da je čak i u ratu moguće ostati hrišćanin, na primer, ne ispunjavajući nečovečne naredbe, štedeći zarobljene, stanovništvo, ne baveći se nasiljem i pljačkom poginulih (vidi Luk 3.14).

On se može pozvati na primer drevnih hrišćana koji nisu služili u rimskoj armiji. Zaista, sve do trećeg veka u crkvi nije bilo nedvosmislene pozicije u vezi sa služenjem u vojsci. Poznati su slučajevi kada su hrišćani služili u vojnim snagama rimskog carstva a i kada su odbijali da to čine. Međutim, ovde je važno zapaziti da su glavni uzrok nemogućnosti služenja u armiji drevni hrišćani videli u neophodnosti učešća u neznabožačkim obredima i kultu klanjanja caru. Recite „Jehovinom svedoku“ da je crkvena istorija sačuvala slučajeve mučeničke smrti hrišćana vojnika koji su odbili da učestvuju u takvim obredima.

Molitve Svetima i Bogorodici predstavljaju još jedan ozbiljan kamen spoticanja za „Jehovine svedoke“. Obavezno objasnite da se u Pravoslavlju ne praktikuje poklonjenje Svetima, već obraćenje njima sa molbom da nas zastupaju i mole se za nas pred Bogom. Objasnite da se u Novom Zavetu hrišćani pozivaju da se mole jedni za druge. Pošto Crkva veruje da nakon smrti duša pravednog čoveka odlazi da bude u Božijem prisustvu (Lk. 23:43; Jevr. 12:23; Otk. 6:9,10;7:9,15) zašto onda molitveno zastupanje nakon smrti postaje nemoguće? Naprotiv, blizina Svetitelja Bogu čini njegovu molitvu još delotvornijom (1 Petr. 3:12).

Za mnoge pravoslavne hrišćane čuda koja se događaju u Crkvi predstavljaju potvrdu vere. Međutim, „Jehovini svedoci“ uopšte ne prihvataju čuda kao potvrdu istinitosti vere. Njihov glavni argument se sastoji u tome da danas čuda od Boga ne postoje. Oni smatraju da je sa završetkom pisanja Svetog Pisma neophodnost za čudima prestala. Sledi da sva čuda „Jehovini svedoci“ pripisuju obično sili satane. U izdanjima „Društva Stražarske Kule“ navode se citati iz Mt. 7:22-23 i 2 Sol. 2:9-10.

Treba skrenuti pažnju „Jehovinom svedoku“ da se u ovim stihovima uopšte ne govori da su sva čuda neizostavno od satane. U njima se samo ukazuje na činjenicu da čuda ne moraju biti od Boga. I u Bibliji se nigde ne govori da će nakon završetka njenog pisanja čuda Božija prestati da se dešavaju. „Jehovini svedoci“ smatraju drugačije i navode kao dokaz 1 Kor. 13:8-10 gde se govori da će duhovni darovi biti ukinuti, kada će doći „savršeno“ (u „Prevodu novog sveta“ „puno“). Obratite pažnju na to da ishodeći iz daljeg konteksta (posebno 12 stiha) pod „savršenim“ podrazumeva vreme nastupanje „veka koji dolazi“.

Dalje se sagovorniku može pročitati Jevr. 2:3-4 i pitati: zar svedočanstvo knjige može biti potpunije i realnije od propovedi Samoga Hrista i apostola? Zar čitanje o čudima može da ubedi čoveka više nego samo čudo?

Recite da Pravoslavlje ne priziva na traganje za čudima ili polaganju vere samo na njihovom temelju. Međutim, bilo bi apsurdno odricati silu i korist čuda Božijih zahvaljujući kojima su mnogi ljudi postali istinski bliski Bogu.

Preporuke misionarima i rođacima

Ne pokušavajte da „udavite“ sagovornika argumentima i naporom, jer će ga to odgurnuti od Vas. U vreme razgovora sa „Jehovinim svedokom“ ne pozivajte se na Svete Oce i ne citirajte defterokanonske knjige Starog Zaveta koje „Društvo Stražarske Kule“ odbacuje.

Ne pokušavajte da se pred početak razgovora zajedno obratite molitvi. To će stvoriti neprijatnost za „Jehovinog svedoka“ jer se slični postupci ocenjuju sa njihove strane kao izdaja Jehove.[19]

Nemojte mu govoriti da ste čitali knjige bivših „Jehovinih svedoka“. Zapamtite da se sledbenicima sugeriše bukvalno nezdravi strah od odstupnika – ljudi koji su otišli iz organizacije zbog neslaganja sa njenim učenjima. Ne pokušavajte da predložite „Jehovinom svedoku“ da pročita njihove knjige na Internetu, niti da ih upoznate sa bivšim članovima „Jehovinih svedoka“ radi razgovora. Ne izgovarajte ime Rejmonda Frenca, bivšeg člana Rukovodećeg Saveta koji je izobličavao „Društvo Stražarske Kule“. To treba činiti tek kada sagovornik zaista posumnja u organizaciju i njena učenja.

Rođaci i prijatelji sledbenika „Jehovinih svedoka“ moraju da se pripreme za dugotrajni proces borbe za dušu bliske osobe. Proces progledavanja ne može biti brz. Zapamtite da zaista istinsko bliski odnosi mogu pomoći osobi da vidi da u svetu oko njega postoje dobri hrišćani i dobri ljudi.

Krajnje važno je da sami pokažete primer hrišćanskog načina života. Na primer, ako Vi sa cigaretom u rukama budete ubeđivali „Jehovinog svedoka“ u laž organizacije on Vas ni najmanje neće slušati.

Neophodno je da budete svesni zavisnosti „Jehovinog svedoka“ od života zajednice. Otvarajući oči sledbeniku, takođe je neophodno da mu pokažete realnu alternativu za skupove „Jehovinih svedoka“. Tome bi pomogla dobra parohija u kojoj bi živela prava zajednica. Za sledbenike „Jehovinih svedoka“ jako je važno da imaju kontakt sa braćom u veri i zato ih najverovatnije neće privući hram bez tesno povezane parohije koja živi bogatim duhovnim životom. Međutim, u takvom slučaju je neophodno preuzeti inicijativu i početi makar sa malim, na primer, sa organizacijom biblijskih beseda sa mogućnošću živog razgovora.

Odreknite se zatrašivanja i pritiska. Od samog početka se u organizaciji ljudima koji se interesuju govori da će njihovi rođaci i drugovi najverovatnije biti protiv njihove nove vere. Čoveku od samog početka sugerišu da će satana na taj način pokušati da spreči njegov duhovni rast. Zato, ako umesto normalnog, zdravog rasuđivanja budete počeli da govorite bliskoj osobi da je upala u sektu, istog trena će se aktivirati prva pretpostavka koja biti u stanju da ubedi osobu u ispravnost „Jehovinih svedoka“.

U Vašem rečniku ne treba da bude reči i izraza poput „sekta“, „sektaši“, „ispiranje mozga“, „kontrola svesti“. „Jehovini svedoci“ u velikoj većini misle da je manipulacija svešću moguća samo uz primenu surove obrade ličnosti, delovanja psihotropnih preparata i emocionalnog pritiska. Oni jednostavno ne shvataju da postoje mnogo prefinjeniji i skoro neprimetni mehanizmi kontrole svesti.

Važno je da sledbenik „Jehovinih svedoka“ oseća Vašu zainteresovanost i brigu. Odlazite zajedno sa njim na nedeljno okupljanje. Morate imati objektivne utiske o njima. Prilikom vaših susreta govorite o stvarima koje su Vam posebno upale u oči. Najverovatnije ćete u javnom obraćanju čuti neko prekomerno pojednostavljivanje, predstavljanje sveta u crno-belim bojama, uopštavanja, etiketiranja, nekorektnih primera ili logičkih postavki koje su zasnovane na biblijskim stihovima istrgnutim iz konteksta. Podelite Vaša zapažanja sa bliskom osobom.

Pažljivo pratite sprovođenje izučavanja „Stražarske Kule“ koje se vrši uz pomoć pitanja i odgovora. Odmah obratite pažnju na to da zapravo nikakvog razmatranja na okupljanjima i nema. Ljudi oko Vas na pitanje čoveka koji vodi grupu prosto prepričavaju ili bukvalno ponavljaju reči koje su napisane u tekstu. Nikakvog razmatranja razmišljanjem ili pravog razgovora prosto nema. Porazgovarajte o tome sa Vama bliskom osobom. Možete pitati. Zašto svi koji prisustvuju moraju da odgovaraju po ranije pripremljenim odgovorima? Recite da ste stekli utisak da je ovakav metod izučavanja zapravo samo sredstvo sugerisanja određenih tvrdnji bez njihovog kritičkog razmatranja.