“Majstor i Margarita”: za ili protiv Hrista? – Đakon Andrej Kurajev

 

 

 

Odmah ću reći: takozvane “Pilatove glave” “Majstora i Margarite” su svetogrdne. Nisu čak ni zanimljive za razmatranje. Dovoljno je reći da Ješua iz Bulkagovljevog romana umire s imenom Pontija Pilata na usnama,^[1] dok Isus iz Jevanđelja – s imenom Oca. Svaki hrišćanin (a hrišćanin je po maksimalno nezahtevnoj i širokoj definiciji ove reči čovek koji se moli Hristu) bilo koje konfesije složiće se s ovom ocenom.

U pitanju je nešto drugo: da li se ova ocena (“svetogrđe”) po ugledu na “Pilatove glave” može primeniti na roman u celini i na samog Bulgakova?

Srpski istraživač M.Jovanović insistira na tome da je “Jevanđelje po Volandu” istovremeno i “Jevanđelje po Bulgakovu” i smatra da je “Bulkagov pisao svoj roman s Volandovih pozicija”.^[2]

Po mom mišljenju, ovakvo poistovećivanje je previše strogo i ishitreno.

Ipak, pre nego što počnem da navodim argumente priznaću zašto sam počeo da ih tražim (na kraju krajeva, razum uvek dovodi samo do tačke u kojoj mu zakazuješ sastanak).

Ovu knjigu sam zavoleo još pre nego što je ušla u školski program. I čitave stranice sam mogao da citiram napamet. Čak i petnaest godina posle čitanja, kad sam se prvi put obreo u Jerusalimu, Grad sam gledao kroz Bulgakovljeve stihove (ne mogu da prevalim preko jezika da njegov opis oluje iznad Jeršalaima nazovem prozom). Drugo je bilo prosto nemoguće: stajao sam na vrhu Eleonske gore; dole je bio Grad, a sa zapada (ali ne odozgo, već u istom nivou s očima) nadvijala se oluja. I kako sam mogao da se ne setim: “Tama koja je došla sa Sredozemnog mora, pokrila je grad koji je prokurator mrzeo. Nestali su viseći mostovi koji spajaju hram sa strašnom Antonijevom kulom, s neba se spustio bezdan i počeo je da poliva krilate bogove iznad hipodroma, Hasmonejski dvorac s puškarnicama, pijace, karavan-saraji, uličice, veštačka jezerca… Nestao je Jeršalaim – veliki grad, kao da nije ni postojao na svetu. Sve je progutala tama, koja je preplašila sve živo u Jeršalaimu i njegovoj okolini…”

U principu, želeo bih da opravdam konzervativnost svoje ljubavi. Imam li prava da se s ljubavlju odnosim prema Bulgakovljevoj knjizi, bez obzira na to što sam u toku godina postao ortodoksni hrišćanin? Da li hrišćanin može da ne negoduje zbog ove knjige?

Da li je moguće čitati Bulgakovljev roman tako da čitalac ne mora da se oduševljava Volandom i Ješuom, ali da se oduševi romanom u celini? Da li je Voland oponent autora ili rezoner kojem je povereno da iznese autorove stavove? Da li je moguće pročitati roman, a da autor bude odvojen od Volanda?

Školski udžbenici za književnost negiraju takvu mogućnost. Šta da se radi, vreme je da se prekorači prag (o)srednje škole.

 

U zaštitu koncepata

 

Pre nego što pristupim izlaganju argumenata moram priznati da su neobični, bar neki od njih.

U nauci o književnosti je uobičajeno oslanjanje na konačni, štampani rukopis autora. Ukoliko se konačna varijanta, tekst koji je autor predao izdavaču i koncepti, ranije verzije i nacrti razlikuju, prednost se daje upravo kasnijoj varijanti. Sasvim jasan i logičan princip.

Ipak, ima knjiga na koje se on ne može u potpunosti primeniti. Ovaj princip se ne može u potpunosti primeniti na dela književnosti koja podležu cenzuri. Ako pisac radi u uslovima stroge spoljašnje cenzure, on sa vremenom prelazi na samocenzuru. Na osnovu svog gorkog iskustva već zna šta je moguće, šta je na granici dozvoljenog, a šta je prosto nemoguće. Zna zahteve cenzure i ukus konkretnog cenzora. I tada može sam da popravlja svoj tekst pre nego što ga preda u tuđe ruke. Dok je pisac nasamo sa svojim nadahnućem on je jednostavno iskren. I tada svako piše kako diše…^[3] Međutim, nastupa čas kad treba stati na grlo svojoj pesmi kako bi se makar nešto reklo promuklim glasom.

Bulgakov je svoj poslednji roman pisao u godinama vrlo stroge cenzure i s već ogromnim iskustvom probijanja kroz nju. Želeo je da njegov roman bude objavljen.

Nekoliko dana pred smrt u dnevniku njegove žene J.S.Bulgakove pojavila se zabeleška: “6. mart 1940.g. Dok je tonuo u san: “Napravi spisak… spisak onoga što sam uradio… neka znaju…” Bio je vrlo nežan, mnogo puta me je ljubio i zakrštao i mene i sebe – ali već nepravilno, ruke ga neslušaju. Neko vreme sam imala utisak da se muči zbog toga što ga ne razumem kad bolno viče. I rekla sam mu otprilike (činilo mi se da o tome razmišlja): “Dajem ti časnu reč da ću prepisati roman, predaću ga, biće štampan!” – A on je slušao, s razumevanjem i pažljivo, a zatim je rekao: “Neka znaju… neka znaju.”^[4]

Spisak o kojem se govori na početku ovog zapisa jeste spisak književnih i idejnih neprijatelja Bulgakova.^[5] I evo, uprkos obilju ovih neprijatelja, Bulgakov želi da vidi objavljeni roman. I u romanu vidi izvesno upozorenje čitalaca: “Neka znaju…”

Zbog toga je prerađivao roman, ne samo poboljšavajući ga, već i zbog straha od cenzora. U informacijama o književnosti OGPU od 28. februara 1929. se kaže: “…Bulgakov je napisao roman koji je čitao u nekom društvu, tamo mu je rečeno da u tom obliku neće proći, jer je krajnje oštar s ispadima, onda ga je on preradio i misli da ga objavi, a u prvobitnoj redakciji da ga pusti kao rukopis u društvo i to istovremeno s objavljenom varijantom, skraćenom za cenzuru.”^[6] U dnevniku J.S.Bulgakove (jesen 1937. godine): “Mučna traganja za izlazom… da li da koriguje roman i tako ga prikaže?… Miša ispravlja roman.”^[7]

Da li je bilo šanse za objavljivanje? Ponekad se činilo da je šansa postojala. U novembru 1936. godine izvođenje šaljive opere A.Borodina “Delije” u Kamernom teatru (s tekstom Demjana Bednog) sovjetska štampa je žigosala “zbog ruganja krštenju Rusije”. J.S.Bulgakova ističe u dnevniku: “Bila sam zapanjena!”^[8] Bulgakova je ovo do te mere nadahnulo da je istog meseca napisao koncept za libreto “O Vladimiru”, koristeći temu krštenja Rusije.^[9]

Uopšte, kad je 1928. godine Bulgakov počinjao svoj “roman o đavolu”,^[10] u sovjetskoj Rusiji se đavo smatrao sasvim prihvatljivim i običnim likom. Tada nije bilo ničeg šokantnog u tome što sovjetski pisac u kazivanje odjednom uvodi đavola.

U sećanjima L.J.Belozerske-Bulgakove govori se o tome da je M.Bulgakov bio upoznat s romanom A.V.Čajanova “Venediktov, ili nezaboravni događaji iz mog života” (M. 1922). Radeći na knjizi N.Ušakova i družeći se s porodicom Bulgakov, bila je zapanjena zbog toga što narator nosi prezime Bulgakov. Ova podudarnost je podjednako zapanjila i Mihaila Afanasjeviča. Ceo roman je povezan s boravkom satane u Moskvi, s borbom Bulgakova za dušu voljene žene, koja se potčinila đavolu… Sa svom sigurnošću tvrdim da je ovaj mali roman poslužio kao začetak zamisli, kao stvaralački podsticaj za pisanje romana “Majstor i Margarita”.^[11]

Junak romana, student druge godine Moskovskog univerziteta, Bulgakov vraća se u Moskvu iz Kolomenska: “Došavši u grad iznenada sam osetio neobičan teret u duši. Činilo mi se da sam izgubio slobodu duha i duševnu bistrinu nepovratno i da se nečija teška ruka spustila na moj mozak lomeći koštani pokrov lobanje… Sve nekadašnje interesovanje za slovensko-rusku starinu se ugasilo u mojoj duši… Osetio sam u gradu nečije nesumnjivo mučno i značajno prisustvo. Ovaj osećaj je čas slabio, čas se neobičajno pojačavao, izazivajući hladan znoj na mom čelu i drhtanje u šakama – činilo mi se da me neko gleda i da hoće da uzme moju ruku. Ovaj osećaj koji mi je trovao život, rastao je iz dana u dan, dok u noći između 15. i 16. septembra nije eksplodirao na sudbonosan način, uvodeći me u krug izvanrednih događaja. Bio je petak. Do večeri sam ostao kod mog prijatelja Tregubova koji mi je zamračivši prozor i vrata pokazivao “Novu Kiropediju” i tajanstveno govorio o zaslugama moskovskih martinista.^[12] U povratku sam osećao neizdrživi teret.”^[13]

Onaj ko je u romanu Čajanova zavladao Bulgakovljevom dušom nije bio đavo, već čovek, koji je primio posvećenje od londonskih velmoža satanista. Na kartama je od njih dobio duše nekoliko Moskovljana. Može se zamisliti kako su M.Bulgakova potresle reči koje je izrekao čajanovski “Korovjov”: “Bezgranična je moja vlast, Bulgakove, i bezgranična je moja tuga; što više vlasti, tim više tuge.” Uostalom, i on je mogao da se zaustavi kad je s ikone “Spasiteljev lik strogo pogledao u moju dušu…”

Čajanov je uhapšen 1930. godine (ne zbog romana, već zbog procesa “prompartije”). U književnosti su za dvadeset godina sovjetske vlasti već bili određeni kanoni “socijalističkog realizma”. Stari đavo je morao da ustupi mesto mladom radniku.

I da bi krajem 30-ih godina bio objavljen roman “Majstor i Margarita” mnogo toga se u tekstu moralo sakriti od površnih čitalaca i cenzora… I zato se ispostavlja da je obraćanje ranim redakcijama neophodno radi shvatanja konačnog teksta.

Različite redakcije koje odražavaju različite faze Bulgakovljevog rada na tekstu “Majstora i Margarite” obično se obeležavaju na sledeći način:

Crni mag (1928-1929)

Kopito inženjera (1929-1930)

Veliki kancelar (1932-1936)

Knez tame (1937)

Druga potpuna rukopisna redakcija romana (1938).

“Majstor i Margarita” postaje naziv ovog dela tek 1938. godine. Moguće je zbog autocenzure radi ublažavanja dejstva.

 

Bulgakov i vera

 

Dakle, da li je sam Bulgakov bio bogoborac, ateista-svetogrdnik?

Detinjstvo Bulgakova je bilo crkveno. Obojica njegovih deda su bili sveštenici, a otac, Afanasij Ivanovič Bulgakov (1857-1907) je bio profesor Kijevske duhovne akademije, koji je ostavio niz monografija iz oblasti komparativne bogoslovije.^[14] Mihailovljev kum je bio profesor Kijevske duhovne akademije N.I.Petrov, koji je kasnije bez obzira na veliku razliku u godinama postao drug svok kumića. Mihaila Afanasjeviča je venčao sveti novomučenik protojerej Aleksandar Glagoljev (on je, uzgred rečeno, takođe bio bogoslov i bio je angažovan kao veštak u slučaju Bejlisa). Poznati bogoslov protojerej Sergije Bulgakov je takođe bio rođak Mihaila Afanasjeviča.

Ipak, već tri godine posle očeve smrti (odnosno, 1910. godine) njegova sestra Nadežda zapisuje u svom dnevniku: “Miša nije postio ove godine. Izgleda da je doneo konačnu odluku po pitanju religije – neverje.”^[15] Nije nosio krstić.^[16] I drogirao se. Njegova prva žena je morala da abortira još pre venčanja… Ne treba se čuditi što je prilično otrovno opisivao crkveno-parohijski život. Nisam našao svedočanstva o njegovom učestvovanju u liturgijskom životu Crkve.

Ipak, ono što se činilo konačnim 18-godišnjem mladiću 1910. godine kasnije se menjalo.

Kako piše biograf pisca: “Onaj ko razmišlja o biografiji i stvaralaštvu Bulgakova, uvek treba da ima na umu: bez obzira na to šta se dešavalo starijem sinom doktora bogoslovije u prvim godinama posle očeve smrti i u narednim decenijama – sve je to bilo podignuto na temelju položenom u detinjstvu: on se više nije mogao izvaditi”.^[17]

Jedan od razloga raskida s prvom ženom (Tatjanom Nikolajevnom) bio je njen otvoreno neprijateljski stav prema religiji.^[18] Njegova treća žena – Jelena Sergejevna Bulgakova se sećala: “Da li je verovao? Verovao je, ali naravno, ne na crkveni način, već na svoj. U svakom slučaju, verovao je kad je bio bolestan – to mogu da garantujem.”^[19]

Rudimentarna crkvenost se sačuvala u njegovoj kući: bila je i Božićna (a ne novogodišnja) jelka za decu,^[20] bila je i molitva: “31. januar 1934. Završava se godina. I obilazeći naše sobe često se hvatam na misli o tome da se krstim i da šapućem u sebi: Gospode! Samo kad bi i dalje bilo tako!” (Dnevnik J.S.Bulgakove).^[21]

I do hule na Boga i na Crkvu Bulgakov ipak nikad nije dolazio. Neki su od njega pokušavali da naruče antireligiozne drame – i on je odbijao (i to 1937. godine!”).^[22]

Evo Bulgakovljevog romana: “19. oktobar 1922. Dakle, uzdajmo se u Boga i živimo. To je jedini i najbolji način… 2. oktobar 1923. Moja bolest se odužila. Smeta mi da radim. Evo zašto je se bojim, evo zašto se nadam u Boga… 27. oktobar 1923. Pomozi mi, Gospode.”^[23] “Svakog jutra se molim za to da ova nadograđena kuća opstane što je moguće duže – kvalitet gradnje nije baš zadovoljavajući.”^[24] “Pred kraj života sam doživeo još jedno razočarenje – u lekare-terapeute… A najviše od svega neka svima nama bolesnicima pomogne Bog!”^[25]

“Pomozi mi, Gospode, da završim roman,” – napisao je Bulgakov na jednom od koncepata za glave romana 1931. godine.^[26]

Postoji i lično priznanje da je Bulgakov verovao u život posle smrti. S.Jemolinski je preneo reči Bulgakova, koje je ovaj rekao 1940. godine: “Ponekad mi se čini da je smrt nastavak života. Samo, ne možemo da zamislimo kako se to dešava… Ne govorim o zagrobnom, nisam crkven čovek i nisam teozof, sačuvaj Bože… Ali se pitam: “Šta će s tobom biti posle smrti ako nisi imao uspeha u životu? Budala je Niče… (Skrušeno je uzdahnuo). Ne, čini mi se da mi baš nije dobro ako sam počeo da pričam o stvarima koje prevazilaze um. I to ja?..”^[27]

Mihail Bulgakov u pesmama svog brata Nikolaja^[28] obeležava stihove u kojima se izražava pravoslavno verovanje u “anđela koji dočekuje” – “anđela smrti”:

Ući ćeš bez reči, goste moj slučajni.

Kao očaran upiću se

Očima u lik neobični.

Reći ću – spreman sam i ne bojim se.

Komentar Mihaila Afanasjeviča: “Reći ću – spreman sam i ne bojim se. Tačno i jako.”^[29]

Tako da Bulgakov verovatno nije bio kriv za greh koji je kod Dantea izazivao najveću odvratnost: “Tvrdim da je od svih oblika ljudskog skotskog života, najgluplje, najpodlije i najštetnije verovati da posle ovog života neće biti drugog” (Dante. Pir. 2, 8).^[30]

Međutim, u to da je Bulgakov imao iskustvo iskrene molitve više nego šturi zapisi iz dnevnika, uveravaju njegove knjige.

Setimo se poslednjih redova “Bele garde”: “Ispred Rusakova je bila teška knjiga u žutom kožnom povezu. Oči su pratile redove sporo i svečano: “I video sam mrtve i velike, kako stoje pred bogom, i knjige su bile otvorene, i druga knjiga je bila otvorena, koja je knjiga života; i mrtvima se sudilo po onome što je napisano u knjigama, u skladu s delima njihovim. Tada je more izbacilo mrtve koji su bili u njemu, i smrt i pakao su izbacili mrtve koji su bili u njima i svakome je suđeno po delima njegovim… I onaj ko nije bio zapisan u knjizi života, bio je bačen u ognjeno jezero… I ugledao sam novo nebo i novu zemlju, jer su prethodno nebo i prethodna zemlja prošli i mora više nema.” Kako je čitao potresnu knjigu, njegov um je postajao kao blistavi mač, koji raseca tamu. Činilo mu se da su bolesti i patnje nevažni, nebitni. Bolest je spadala kao kora sa sasušene grane zaboravljene u šumi. Video je plavu, bezdanu izmaglicu vekova, hodnik milenijuma. I nije osećao strah, već mudru pokornost sudbini i strahopoštovanje. Mir je zavladavao u duši i u miru je došao do reči: “…suzu s očiju, i smrti neće biti, kao ni plača, ni vapaja, ni bolesti što neće biti, jer je prethodno prošlo…” Poslednja noć je procvetala. U njenoj drugoj polovini se sve njeno teško plavetnilo, zavesa Boga, koja zaodeva svet, pokrila zvezdama. Činilo se da je neko na neizmernoj visini iza ove plave zavese kod carskih dveri služio bdenije. U oltaru su palili vatrice i one su se pojavljivale na zavesi kao celi krstovi, žbunje i kvadrati. Iznad Dnjepra se s grešne i krvave i snežne zemlje u crnu, mračnu visinu, podizao ponoćni krst Vladimira. Iz daljine se činilo da je poprečna greda nestala – slila se s vertikalom i zbog toga se krst pretvorio u preteći oštri mač. Ali nije on strašan. Sve će proći. Patnje, muka, krv, glad i pomor. Mač će nestati, a zvezde će ostati kad ni senke naših tela ne ostane na zemlji. Nema nijednog čoveka koji to ne bi znao. Zašto onda ne želimo da uperimo svoj pogled u njih? Zašto?”

Ko je ovaj Rusakov, poslednji čovek u “Beloj gardi”? To je čovek u čijem životu je postojala pokajnička noć:

“Sifilitičar je govorio, i usne su mu drhtale kao u deteta.

– Bože moj, bože moj, bože moj… Užas, užas, užas…. Ah, ovo veče! Nesrećan sam. Pa bio je sa mnom i Šejer, i evo zdrav je, nije se zarazio, zato što je srećan čovek. Možda da odem i da ubijem ovu Ljoljku? Ali, ima li smisla? Ko će mi objasniti ima li smisla? O, gospode, gospode… Imam dvadeset četiri godine i mogao bih, mogao bih… Proći će petnaest godina, možda i manje, a različite zenice, zagnojene noge, zatim bezumni idiotski govor, a onda – ja sam truo, mokar leš. Golo do pojasa mršavo telo se odražavalo u prašnjavom ogledalu, sveća je gorela u visoko podignutoj ruci i na grudima se video nežan i tanan osip. Suze su nezadrživo tekle niz obraze bolesnika i njegovo telo se treslo i ljuljalo. – Treba da se ubijem. Ali, nemam snage za to, zašto da te, moj bože, lažem? Zašto da te lažem, moj odraze? Izvadio je iz fioke malog damskog pisaćeg stola tanku knjigu, odštampanu na najlošijem sivom papiru. Na njenim koricama je bilo odštampano crvenim slovima:

FANTOMISTI – FUTURISTI.

Pesme: M.Špoljanskog, B.Fridmana, V.Šarkeviča, I.Rusakova, Moskva, 1918.

Na trinaestoj stranici siroti bolesnik je otvorio knjigu i ugledao poznate stihove:

Iv.Rusakov

Božji brlog

Razapet je po nebu

Brlog od dima.

Kao zver, koja sisa šapu,

Veliki pravi tata

Medved dlakavi

Bog.

U brlogu

Krevetu

Tucite boga.

Zvuk jarko crveni

Priobalne bitke

Dočekujem molitvom punom psovki.

– Ah-a-ah, – stisnuvši zube bolno je zastenjao bolesnik. – Ah, – ponovio je u neprolaznoj muci. S grimasom na licu odjednom je pljunuo na stranicu s pesmama i bacio je knjigu na pod, zatim je klekao na kolena i krsteći se sitnim, uzdrhtalim krsnim znamenjem, klanjajući se i dotičući se hladnim čelom prljavog parketa, počeo je da se moli, podižući pogled prema crnom prozoru, koji nije pružao utehu: – Gospode, oprosti mi i pomiluj me iako sam napisao ove gnusne reči. Ali, zašto si tako surov? Zašto? Znam da si me Ti kaznio. O, kako strašno si me kaznio! Pogledaj, molim Te, moju kožu. Kunem Ti se svim svetim, svim što mi je drago na svetu, sećanjem na moju mamu-pokojnicu – dovoljno sam kažnjen. Verujem u Tebe! Verujem dušom, telom, svakim končićem mozga. Verujem i pribegavam samo Tebi, zato što nigde na svetu nema nikoga ko bi mogao da mi pomogne. Ne uzdam se ni u koga osim u Tebe. Oprosti mi i učini tako da mi lekovi pomognu! Oprosti mi što sam mislio da Te nema: kad Tebe ne bi bilo, ja bih sad bio jadno šugavo pseto bez nade. Ali čovek sam i jak sam samo zato što Ti postojiš, i što u svakom trenutku mogu da Ti se obratim s molbom za pomoć. I verujem da ćeš uslišiti moje molbe, da ćeš mi oprostiti i izlečiti me. Izleči me, o Gospode, zaboravi na gnusobu koju sam napisao u napadu bezumlja, pijan, pod dejstvom kokaina. Ne daj mi da istrulim, i kunem Ti se da ću ponovo postati čovek. Daj mi snage, izbavi me od kokaina, izbavi me od slabosti duha i izbavi me od Mihaila Semjonoviča Špoljanskog!”

Ovako je pokajničko ridanje mogao da opiše samo čovek koji ga zna iz ličnog iskustva…

Već je ušao u hrestomatije opis Jelenine molitve nad ranjenim Aleksejem Turbinom u istoj ovoj “Beloj gardi”.

“Iz godine u godinu, koliko su se sećali Turbini, kandila su se palila kod njih dvadeset četvrtog decembra u sumrak, a uveče su se krhkim, toplim vatricama u gostinskoj sobi palile zelene grane jele. Ali sad su zaražena rana od vatrenog oružja i podmukli tifus sve poremetili i pobrkali, ubrzali su život i pojavu svetlosti kandila. Jelena je zatvorivši vrata na trpezariji prišla noćnom stočiću pored kreveta, uzela je s njega šibice, popela se na stolicu i upalila je vatricu u teškom kandilu na lancu, koji je visio ispred stare ikone u teškoj rizi. Kad je vatrica sazrela, kad se razgorela, venčić iznad tamnoputog lica Bogomajke se pretvorio u zlatan, Njene oči su postale ljubazne. Glava, pomalo pognuta, gledala je Jelenu. Kroz dva kvadrata prozora video se decembarski, nemi dan, u uglu je kolebljivi jezičak vatre napravio pretprazničko veče, Jelena je sišla sa stolice, zbacila je maramu s leđa i klekla je na kolena. Pomerila je ivicu tepiha, oslobodila prostor uglačanog parketa i ćutke je napravila prvu metaniju… Jelena je klečeći ispod čela gledala nazubljeni venac iznad pocrnelog lika jasnih očiju i pružajući ruke, govorila je šapatom: – Previše nevolje odjednom šalješ, Mati-Zastupnice. Tako u jednoj godini završavaš s porodicom. Zbog čega?… Majku si nam uzela, muža nemam, neću ga ni imati, to mi je jasno. Sad mi je već sve jasno. A sad i najstarijeg uzimaš. Zašto?… Kako ćemo Nikolaj i ja sami?… Vidi šta se radi unaokolo… Majko-Zastupnice, zar se nećeš sažaliti?… Možda smo loši ljudi, ali zašto tako da nas kažnjavaš? Opet se poklonila i žudno je dotakla čelom pod, prekrstila se i ponovo je šireći ruke, počela da moli: – Jedina si uzdanica, Prečista Djevo. Umoli Sina Svog, umoli Gospoda Boga da pošalje čudo… Jelenin šapat je postao strastan, brkala je reči, ali je govorila neprekidno, kao da teče bujica. Sve češće je padala ničice na pod, odmahivala je glavom kako bi oterala pramen koji je pao na oči iz začešljane kose. Dan je nestao u kvadratima prozora, nestao je i beli soko, nečujno je prošao ples u tri sata i potpuno nečujno je došao Onaj, Kome je kroz zastupništvo tamnopute Djeve vapila Jelena. On se pojavio kod razrušene grobnice, potpuno vaskrsao, i blag, i bos. Jelenina prsa su se širila, stremila su ka vatrici ne osećajući više tvrd pod ispod kolena. Vatrica je nabubrila, tamno lice, usečeno u venac je očigledno oživelo, a oči su od Jelene izmamljivale sve nove i nove reči. Potpuna tišina je ćutala iza vrata i iza prozora, dan je tamneo strašno brzo i još jednom se pojavilo viđenje – staklena svetlost nebeske kupole, neki neviđeni, crveno-žuti peščani masiv, maslinovo drveće, kao crna vekovna tišina i hladnoća hram je zapahnuo srce. – Majko-Zastupnice, – mrmljala je Jelena u vatri, – umoli Ga. Evo Ga. Šta te košta? Požali nas. Požali. Dolaze Tvoji dani, Tvoj praznik. Možda će nešto dobro učiniti, a i Tebe preklinjem zbog grehova. Neka se Sergej ne vraća… Ako uzimaš, uzmi, ali ovoga nemoj kazniti smrću… Svi smo krivi za krv, ali Ti nemoj kazniti… Ne kažnjavaj.”

Kraj religioznog puta Mihaila Bulgakova smo već videli: tri dana pre smrti, “6. marta 1940.g. Bio je vrlo nežan, mnogo puta me je ljubio i zakrštao i mene i sebe – ali već nepravilno, ruke ga neslušaju…”^[31]

Takav je poslednji plod njegove religioznosti. Ali, pre toga, već u danima poslednje i mučne bolesti, duhovna borba Mihaila Afanasjeviča je bila strašna. Nekoliko puta je molio da mu daju revolver (hteo je da krene putem “eutanazije” pucajući u sebe).^[32] Pokušavao je da spali roman (i zaista je spalio ceo roman u martu 1930, a pojedine stranice i glave – i kasnije). “1. oktobar 1939.g. Probudio se u sedam sati – nemoguća glavobolja. Ne veruje ni u šta. O revolveru. Reči: odričem se romana. Odričem se svega, odričem se vida, samo da me glava ovako ne boli”.^[33] Ipak se izborio.

A sad predlažem da s duhovne (ili s mističke – tako će svetovnom čitaocu biti jasnije) tačke gledišta pogledamo ove dve epizode: Bulgakov pokušava da spali svoj roman i Bulgakov ipak šalje svoj roman u svet. Koji od ova dva impulsa je od lukavog? U jednom slučaju Bulgakov pokušava da se ubije, u drugom slučaju zakršta sebe i ženu. Da li prvo može biti od Boga, a drugo – od “Volanda”? – Ne. Ali tada se ispostavlja da je duh koji je podsticao Bulgakova na samoubistvo zahtevao i uništenje rukopisa “Romana o đavolu”. A ona Sila koja je omogućila Bulgakovu da načini poslednje pokrete i da izgovori poslednje reči jeste ona Sila koja ga je nadahnula na krsno znamenje, ona mu je omogućila i da blagoslovi svoj roman.

Rođaka Mihaila Bulgakova J.A.Zemska svedoči o tome da joj je bio kum (1926. godine). Ista Jelena Andrejevna se seća i kasnijeg opela Mihaila Afanasijeviča u crkvi na Ostoženki^[34] (očigledno hram sv.Ilije Obidenog – najbliži otvoreni hram u odnosu na mesto gde je bio srušen Hram Hrista Spasitelja). U porodičnom predanju se kombinovanje opela s kremacijom na kojoj je insistirao sam Bulgakov objašnjava time da je pisac izabrao kremaciju kako ne bi naškodio bližnjima. Zanimljive su reči J.S.Bulgakove: “Mnogi su me prekorevali – kako sam mogla tako da sahranim verujućeg čoveka”.^[35]

 

Bulgakov i bezverje

 

5. januara 1925. godine Bulgakov je zapisao u svom dnevniku: “Danas sam namerno išao u redakciju “Bezbožnika”: Bio sam s M[išom] S[tonovom] i on me je očarao na prvom koraku. – Šta, ne lupaju vam stakla na prozorima? – upitao je prvu gospođicu koja je sedela za stolom. – Odnosno, kako to (zbunjeno). Ne, ne lupaju (zloslutno). – Žao mi je. – Želeo sam da poljubim njegov jevrejski nos… Ispostavlja se da je tiraž 70.000 i ceo se rasprodaje. U redakciji sede neverovatna đubrad, izlaze, dolaze; mala scena, nekakve zavese, dekoracije… Na stolu, na sceni se nalazi neka sveta knjiga, možda Biblija, nad njom su se nadvile neke dve glave. “Kao u sinagogi,” – rekao je M. izlazeći sa mnom… Kad sam uveče površno pogledao broj “Bezbožnika” bio sam zapaljen. Nije stvar u svetogrđu iako je ono, naravno, beskonačno, ako se govori o spoljašnjoj strani… Stvar je u ideji: Isus Hristos je prikazan kao nitkov i prevarant, upravo tako. Nije teško shvatiti čiji je to rad. Neviđeni zločin.”^[36]

Na koricama prvog broja “Bezbožnika” bilo je odštampano: “Sa zemaljskim carevima smo se obračunali, prihvatimo se nebeskih.” U uvodnom članku N.I.Buharina – “U borbu s međunarodnim bogovima”: “Ruski proleterijat je, kao što je poznato, svrgao carsku krunu. I ne samo krunu, već i glavu. Nemački je svrgao krunu Vilhelmu, ali je glava, nažalost, ostala. Austrijski radnik je došao do krune, nije došao do glave, ali se kralj sam uplašio i umro je od straha. Nedavno su Grci svrgli još jednu krunu. Jednom rečju, na zemlji ovim povodom ne treba da postoji sumnja: rizična je stvar nositi ovaj ukras. Stvari ne stoje tako dobro na nebu… Međunarodni bogovi su… još jaki… Ne može se tako dalje živeti! Vreme je da se dosegnu i nebeske krune, da se obračunamo i s nebom. Radi toga pre svega treba početi od izdavanja protivbožanskih proklamacija, od čega počinje velika revolucija. Istina, bogovi imaju svoju vojsku, a neki čak kažu i policiju: raznorazne arhistratige, Georgije Pobedonosce i druge georgijevske konjanike! Pa zar nismo videli takve zveri i kod nas na zemlji? Dakle, drugovi, ističemo svoje zahteve: ukidanje samodržavlja na nebu;… iseljavanje bogova iz hramova i njihov premeštaj u podrume (zle – u koncentracione logore); predaju glavnih bogova, kao vinovnika svih nesreća, sudu proleterskog revolucionarnog tribunala.”

U Enciklopedijskom rečniku braće Granat Nikolaj Ivanovič Buharin je objavio svoju autobiografiju u kojoj je saopštio u kojim godinama je započeo borbu „protiv bogova”.

S 10 godina „sam se konačno obračunao s religijom. Spolja se to ogledalo u prilično nestašnom obliku: posvađao sam se s dečacima koji su još poštovali svetinje i doneo sam u ustima iz crkve „Telo Hristovo” pobedonosno ga ispljunuvši na sto. Bilo je tu i zanimljivih stvari. Slučajno mi je u to vreme dospelo u ruke poznato „predavanje o antihristu” Vladimira Solovjova i jedno vreme sam se kolebao misleći da sam možda antihrist. Pošto sam iz Apokalipse znao da majka antihrista treba da bude bludnica, ispitivao sam svoju majku da li je bludnica, što je u njoj, razume se, izazivalo najveće negodovanje.”^[37]

…U „Majstoru i Margariti” se pominje veliki sovjetski činovnik po imenu Nikolaj Ivanovič – on se pretvara u vepra…”^[38]

A bila je još i poetska drskost LEV:

Jelke se kao suva drvca klate ispred očiju naših,

Udri po kapi Deda Mraza, anđela po zubima!

(Semjon Kirsanov; stihovi u “Komsomolskoj pravdi” uoči Božića 1928. godine)

 

Svod, svod za kosu čupamo

Svetost udaramo bičem koji zviždi

I nejako telo Hrista propinjemo

Propinjemo u Vanrednoj komisiji.

I šta, oprosti nam, grešnima,

Spasavaj kao razbojnika na Golgoti, –

Krv Tvoju, krv besno,

Prosipamo kao vodu iz umivaonika.

(A. Marienhof)

Izgleda da se Bulgakovu desilo isto što i mnogim drugim intelektualcima 20-ih godina. Ruskoj inteligenciji je uopšte teško da se nalazi pored vlasti. Prijatnije se oseća u opoziciji. Dok je pravoslavlje bilo državna religija inteligencija je gunđala na Crkvu i pozivala je “burevesnike revolucije”. Međutim, kad su se jata grabljivaca sletela i pokazala svoju nitkovsku njušku, kad je revolucionarno-ateistička inkvizicija pokazala da ima mnogo više drskosti i zahtevnosti od stare crkveno-monarhističke cenzure, nastupilo je vreme da inteligencija “promeni smer”.

Simptomatično je bilo ponašanje poznatog fiziologa akademika Pavlova. On je do kraja života ostao ateista. Ali je za vreme sovjetske vlasti počeo da nosi carski mudir i da se krsti prolazeći pored pravoslavnih hramova…

“Iz sećanja poznatog učenika Pavlova, akademika L.A.Orbelija. Kad je Pavlov izabran za predsednika Društva ruskih lekara pre svega je insistirao na tome da se otkaže parastos u sećanje na S.P.Botkina kojim je počela godišnja sednica:

– Đavo bi ga znao kakav se manir pojavio kod nas da se bez ikakvog razloga služi parastos? Mi naučnici baš nameravamo da ukažemo poštovanje sećanju na naučnika, a odjednom – parastos.

Došli su, kao i uvek, ne samo lekari, već i Botkinova rodbina, koja je navikla na uobičajeni ritual. Međutim, počela su predavanja – bez ikakvog parastosa. Rođaci su otišli razočarani i sledećeg dana se Pavlov kajao:

– Kakvu glupost sam napravio juče! Kako nisam razmišljao! Nisam hteo da udišem tamjan, a nisam pomislio na to kako se osećaju članovi porodice. Pa oni nisu došli da slušaju naše referate! Navikli su da sednicu posvećujemo uspomeni na Botkina, da služimo parastos. Pa to su vernici. Ja sam neverujući, ali treba da vodim računa o osećanjima vernika! Nikad to sebi neću oprostiti! Shvatio sam to čim sa ugledao lice udovice.

I drugi događaj. Pavlova je posetio poštovani starčić, lekar, njegov prijatelj s Medicinsko-hirurške akademije. Saradnici su čuli da se razgovor prvo odvijao mirno, a zatim su se čuli povici Pavlova. Starac je otišao, a Pavlov je objasnio:

– Đavo bi ga znao. Uvek je dolazio, prijatno se sećao studentskih godina, a ovde odjednom pita: “Kako se odnosiš prema zagrobnom životu?” Kažem: “Kako se odnosim? Kakav zagrobni život?” – “Ipak, šta misliš – da li zagrobni život postoji ili ne postoji?” Prvo sam mu mirno objašnjavao, a onda mi je dosadilo: “Kako te nije sramota! Lekar si, a pričaš takve gluposti!”

Sledećeg dana Pavlov je došao turoban:

– Šta sam uradio! Pa ovaj doktor noćas samo što se nije ubio! A ja budala, nisam mislio o tome da mu je pre tri nedelje umrla žena, tražio je utehu, nadao se da će se sresti s dušom pokojnice. A ja sam ga slomio… Ipak, ne treba razmišljati samo o svojim stavovima, već i o drugim ljudima.

U hram je išao, posebno posle revolucije, zato što se pažljivo ophodio prema svojoj religioznoj ženi. A i sam je, pošto je bio sveštenički sin, voleo da ponekad sluša crkveno pojanje, koje mu je bilo toliko poznato od detinjstva.

A još i zbog toga kako bi naljutio ateiste-boljševike koje nimalo nije voleo i kako bi pomogao svojim autoritetom proganjanim vernicima, s kojima je, prirodno, saosećao.

Na pitanje iz ankete Kenterberijskog nadbiskupa akademik Pavlov je odgovorio:

“Da li verujete u Boga ili ne?” – “Ne, ne verujem.”

„Da li smatrate da je religija spojiva s naukom ili nije?” – „Da, smatram.”

Kad su učenici počeli da ga ispituju kako se ovi odgovori slažu on je objasnio:

„Čitav niz istaknutih naučnika su bili vernici, znači da je to spojivo. Činjenica je činjenica i mora se uzeti u obzir.”^[39]

Pavlov je protestovao protiv rušenja hrama Svete Trojice, odrekao se katedre na Vojno-medicinskoj akademiji u znak protesta protiv isterivanja studenata, svešteničke dece itd. U sećanjima M.K.Petrove, najbliže saradnice i prijateljice I.V.Pavlova navode se sledeće Pavlovljeve reči: “Ljudski um traži uzrok svega što se dešava i kad dođe do poslednjeg uzroka to je Bog. U svojoj težnji da pronađe uzrok svega on dolazi do Boga. Ali lično ne verujem u Boga, ja sam neverujući.” Pavlov u crkvu “nije išao zbog religioznih pobuda, već zbog prijatnih kontrastnih osećanja. Kao sin sveštenika još u detinjstvu je voleo ovaj praznik (radi se o Vaskrsu). Ovu ljubav je objašnjavo posebno radosnim doživljajem prazničnih dana koji slede posle Velikog posta.” A Pavlov je verujuće i Crkvu štitio zbog vrlo jasnih stavova o pravednosti i slobodi savesti protestujući protiv boljševičkog varvarizma.”^[40]

“U svojoj poslednjoj besedi na grobu muža Serafima Vasiljevna je govorila da je bio nevernik i da je sav njegov rad bio usmeren na negiranje religije. Dokumenta koja postoje u mnogobrojnim arhivama, izjave samog Ivana Petroviča i prijatelja koji su Pavlova blisko poznavali navodno svedoče: maestro nije verovao u Boga. Evo šta je ovim povodom 1923. godine rekao sam Ivan Petrovič u razgovoru s budućim akademikom J.M.Krepsom: “Zašto mnogi misle da sam vernik, vernik u religioznom smislu? Zato što se zalažem protiv progona religije. Smatram da se ne sme oduzimati vera u Boga, a da se ne zameni drugom verom. Boljševiku nije potrebna vera u Boga, on ima drugu veru – komunizam… Drugu veru ljudima donosi prosveta, obrazovanje, vera u Boga sama postaje nepotrebna.” U pismu Sovnarkomu je pisao: “Po mom dubokom ubeđenju to što naša vlada proganja religiju i štiti borbeni ateizam jeste velika državna greška koja će imati štetne posledice… Religija je najvažniji odbrambeni instinkt koji je nastao kad su se životinje pretvorile u čoveka, koji je svestan sebe i bića u okolini i koji ima ogroman životni značaj.”^[41]

Gruba bezbožnička zvanična propaganda je bila odvratna i drugom “popoviću” – Mihailu Bulgakovu. L.J.Belozerska se seća da je krajem 20-ih godina među prijateljima Bulgakova bio umetnik-karikaturista M.Čerjomnih. Međutim, po njenom svedočanstvu, “odnos Bulgakova prema Čerjomnihu je bio dvojak: on uopšte nije delio oduševljenje umetnika antireligioznom propagandom (smatrao je to primitivnim) i gajio je veoma duboke simpatije prema njemu lično”.^[42]

Šok zbog poznanstva s časopisom “Bezbožnik” se po mišljenju nekih istraživača “Majstora i Margarite” odrazio i na izbor prezimena sataninog sluge – Korovjova. Upravo onaj broj “Bezbožnika” koji je izašao u januaru 1925. godine (odnosno, u mesecu kad je Bulgakov posetio redakciju ovog časopisa) nosio je naziv: “Bezbožnik. Kravlji”. Redakcija je tako čudan naziv objasnila na sledeći način: “Naš časopis je seljački časopis… Zato i pišemo o zdravlju krava i o tome kako nadrilekari i popovi zaglupljuju ljude i upropaštavaju stoku.”^[43]

Kao što je poznato, Bulgakovljev Korovjov se “jednom neuspešno našalio”. Ali ako je njegova šala imala posledice koje su trajale vekovima, večne, ona se ticala religije. Takođe je teško ne složiti se s L.Janovskom kad primećuje da “teško da Voland kažnjava svog vernog viteza, čije je mesto neposredno uz njega, zbog neuspelog kalambura”.^[44] Korovjova nije kaznio Voland, već Svetlost koju je izvrgao ruglu.

Najbliži književni analog „neuspele šale” je Sanson Karasko. U Bulgakovljevoj inscenizaciji rođaka Don Kihota moli svog voljenog (Karaska) da vrati ujaka kući. Zbog toga se Karasko oblači u „viteza Belog Meseca”, izaziva Don Kihota na dvoboj i postavlja uslov: ko izgubi vraća se kući i više ne zamišlja da je vitez.

Posle poraza Do Kihot se kune „da više nikad neće odlaziti i podvige neće činiti”,^[45] vraća se kući, pokušava da živi “kao svi” i umire od tuge… “Ah, Sančo, Sančo! povrede koje mi je naneo njegov čelik su neznatne. Ni moju dušu nije unakazio svojim udarcima. Plašim se da je izlečio moju dušu, a kad je izlečio, izvadio je, ali drugu nije stavio. Gledaj, odsečena je polovina sunca, zemlja se podiže sve više i više i proždire ga. Nad zarobljenikom se nadvija zemlja! Progutaće me, Sančo!”

I šale sovjetskih bezbožnika su, po mišljenju Bulgakova, zadirale previše duboko. Ne sme se uništavati tuđa vera – ako ništa ne može da se ponudi u zamenu. Ne sme se umesto vere podmetati kravlje veterinarstvo. Ne sme se krasti san o Nebu: u ovom slučaju dušu “proždire zemlja”. Mrak i tuga sustižu takve šaljivdžije… Korovjov je sad “tamno ljubičasti vitez s vrlo turobnim licem koje se nikad ne osmehuje”.

Bulgakov je želeo da odbije drsku najezdu “kravljeg bezbožništva”. I želeo je da vidi kako je ova njegova reč, upozorenje, došla do ljudi, kako je objavljena. Kako stupiti u otvorenu polemiku s ateističkom cenzurom?

Bulgakovu se nije sviđao sovjetski život. On uopšte nije mogao da ga opisuje ne-feljtonistički. Međutim, jedna je stvar ismevati redove, komunalne prepirke, birokratiju i drugu svakodnevicu, a potpuno druga stvar je bacati izazov zvaničnoj ideologiji.

Međutim, u retorici i logici postoji polemička metoda kao što je reductio ad absurdum. Koristeći je ja stajem na tačku gledišta mog oponenta, navodno se slažem s njim, ali zatim na osnovu ove teze logički nužno i očigledno razvijam posledice da svima, uključujući i mog oponenta, postaje očigledna, kako apsurdnost dobijenih zaključaka, tako i njihova logički neophodna i neizbežna veza s polaznom pretpostavkom.

A Bulgakov u „Pilatovim glavama” kao da se slaže s osnovnim tezama ateizma. Isus nije Hristos, On nije Sin Božji i nije Bog. Nije činio čuda, nije posedovao dar proročanstva, nije vaskrsavao i nije spasavao ljudske duše. Isusovo učenje je potpuno apstraktno, ne može se primeniti na život. A i u čemu se sastojalo – uopšte nije jasno, jer Jevanđelja nisu istorijski verodostojna. U svakom slučaju „dobri Isusčić”^[46]  ništa nije shvatao u klasnoj borbi i njegovo naravoučenije nikako ne može da pomogne u borbi za komunizam. U principu, ako je Hristos i pobedio, to je samo zbog toga što je Spartak izgubio (tako je glasio reklamni slogan sovjetskog ateizma).

Na Patrijašim prudam Berlioz i Ivan Bezdomni razgovaraju o tome kako što pristupačnije da razuvere čitaoce u Hristovo postojanje. Berlioz nije prosto vođa književnika glavnog grada. U konačnoj varijanti on je urednik bezimenog “umetničkog časopisa”. A u ranim redakcijama Bulgakov je jasniji i konkretniji: časopis, koji uređuje Berlioz, nosi naziv “Bogoborac”.^[47] U maju 1929. godine se pretpostavljalo da Voland ne veruje u iskrenost Berliozovog ateizma: “Načelnik je ateista, i jasno, svi se ravnaju po šefu da ne ostanu bez parčeta hleba.” “Ove reči su pogodile Berlioza. Prezriv osmeh se dotakao njegovih usana, u očima se pojavila nadmenost. – Kao prvo, ja nemam nikakvog šefa.”^[48]

Ne samo to, u radnoj varijanti “Romana o đavolu” Berlioz predlaže Volandu da u svom ateističkom časopisu objavi glave iz njegovog “jevanđelja”. Na ovu ponudu Voland odgovara: “Smatrao bih za sreću da radim za vas”^[49] (simpatije su bile obostrane: Berliozu se stranac “veoma svideo”).^[50] “Pakleni rad se obavljao i obavlja se” u Sovjetskom Savezu rukama ljudi. Voland koristi priliku da izrazi svoju zahvalnost ovim komesarima:

“–U našoj zemlji ateizam nikoga ne čudi, – diplomatski ljubazno je rekao Berlioz, – većina našeg stanovništva je svesno i odavno prestala da veruje u bajke o bogu.

Tada stranac ustade, rukujući se sa zapanjenim urednikom i izgovarajući pritom reči: – Dozvolite da vam se zahvalim od sveg srca!”

Ivan Bezdomni je antireligiozni pesnik. U svojoj poemi on toliko zlobno “blati Isusa” da On kod njega izgleda “potpuno živ”.

Dakle, “roman o đavolu” počinje razgovorom dvojice profesionalnih sovjetskih bogoboraca.

U rukopisu iz 1928. godine Berlioz (tada se još zvao Vladimir Mironovič) tumači Ivanu (tada još s prezimenom Popov) koji tačno potpis u stihovima treba da smisli za već gotov crtež u časopisu “Bogoborac” – uz karikaturu na kojoj je Hristos zajedno s kapitalistima. Slušajući ga, Ivanuška prutićem na pesku crta “beznadežni, tužni Hristov lik”.^[51] Pritom je to upravo karikatura: Ivan Hristu stavlja naočari.

I od tada ateisti više nisu sami. Svet duhova koji negiraju Hristovo postojanje upada u njihov razgovor. Pojavljuje se Voland s pitanjem – “Ako sam dobro shvatio vi ne izvoljevate da verujete u Boga.” “Ne izvoljevamo, – odgovori Ivanuška.”

Zatim sledi razgovor o pet dokaza postojanja Boga (u prvom rukopisu se još ne pominje Kant)… I pogled neznanca pada na Ivanuškin crtež: “Gle! Koga to vidim! Pa to je Isus! I prilično uspešno je nacrtan” (kasnije će pohvaliti i književnu karikaturu Hrista koju je sačinio Majstor).

Ivan čini pokušaj da obriše crtež, ali ga Voland zaustavlja upozoravajući ga – “A ako se On prognevi na vas? Ili ne verujete da će se progneviti?” Crtež privremeno ostaje na pesku. (A Voland priča kako je iskušavao Hrista nagovarajući ga da skoči s trema hrama).

U drugoj glavi (nosila je naziv “Volandovo jevanđelje”, zatim “Jevanđelje po Volandu”, “Jevanđelje po đavolu”) Voland priča svoju verziju suđenja Hristu.

A u trećoj glavi – “Dokaz inženjera” – sad već Voland provocira Ivana, ne da obriše, već da zgazi Hristov lik i samim tim dokaže svoje neverje. Ivan prvo odbija, ali ga Voland ismeva nazivajući ga “svinjskim lažovom” i “intelektualcem”. Poslednju uvredu Ivan nije mogao da izdrži i pogazio je Hristov lik. “Hristos se razleteo po vetru kao siva prašina… I bio je šesti čas.”^[52] U Jevanđelju se upravo tada tama nadvila nad Gradom…

Tako je počeo prvi pokušaj Bulgakova da napiše roman poznat pod nazivom “Majstor i Margarita”:

U kasnijim radnim varijantama (1929-1931.g.) ova epizoda glasi:

– A vi, mnogopoštovani Ivane Nikolajeviču, – reče ponovo inženjer, – baš verujete u Hrista. – Njegov ton je posao surov, akcenat ublažen.

– Počela je bela magija, – promrmlja Ivanuška.

– Treba biti dosledan, – odazvao se na ovo konsultnt. – Budite dobri, – govorio je ulizivački, – zgazite ovaj portret. – Oštrim prstom je pokazao Hristov lik na pesku.

– Prosto mi je čudno, – reče bledi Berlioz.

– Pa ne želim! – pobunio se Ivanuška.

– Bojite se, – kratko reče Voland.

– Nipošto.

– Bojite se!

Ivanuška je, gubeći se, pogledao svog patrona i prijatelja. Ovaj je podržao Ivanušku:

– Molim vas, doktore! On ni u kakvog Hrista ne veruje, ali to je detinje besmisleno – dokazivati svoje neverje na takav način!

– E, onda evo šta! – strogo reče inženjer i namršti obrve. – Dozvolite da vam izjavim, građanine Bezdomni, da ste svinjski lažov! Da, da! Nemate razloga da buljite u mene!

Ton inženjera je bio tako drzak, tako čudan, da se obojici prijatelja za neko vreme oduzeo jezik. Ivanuška se izbečio. Teoretski, trebalo bi da ošamari sagovornika, ali ruski čovek nije samo drzak, već je pomalo i kukavica.

– Da, da, da, nema razloga za buljenje, – nastavio je Voland, – i, burazeru, nije trebalo da brbljaš, – povikao je ljutito prelazeći na apsolutno neshvatljiv način s nemačkog na crnomorski akcenat, – ti si, burezeru, brbljivac. I ti si mi bogoborac, antiverujući. Kako ćeš seljacima da propovedaš?! Seljak voli oštru propagandu – da bude jen’–dva i gotovo! Kakav si ti propagator! Intelektualac! Idi, gubi mi se s očiju!

Ivanuška je mogao sve da podnese osim poslednjeg. Jarost je zaigrala na njegovom licu.

– Ja intelektualac?! – Obema rukama se udario u grudi. – Ja – intelektualac, – rekao je muklo s takvim izrazom kao da ga je Voland u najmanju ruku uvredio rekavši mu da je kučkin sin. – Onda, gledaj!! – Ivanuška je jurnuo ka liku.

– Stanite!! – gromoglasno je povikao konsultant. – Stanite!

Ivanuška se ukopao u mestu.

– Zar posle mog jevanđelja, posle onoga što sam ispričao o Ješui, vi Vladimire Mironoviču, nećete zastaviti mladog bezumnika?! A vi, – i inženjer se obratio nebu, – čuli ste šta sam pošteno rekao?! Da! – I oštar prst inženjera se zario u nebo. – Zaustavite ga! Zaustavite ga! Vi ste stariji!

– Sve je tako glupo! – povika sa svoje strane Berlioz. – Da mi se vrti u glavi! Naravno, neću ga ni podsticati, ni zaustavljati!

I Ivanuškina čizma se ponovo izvila, začuo se bat i Hristos se razleteo po vetru kao siva prašina.

– Eto! – povika Ivanuška zlobno.

– Ah! – koketno pokrivši oči dlanom povika Voland, a zatim, postavši neobično poslovan, umireno dodade: – Pa, evo, sve je u redu i kći noći Mojra je isprela do kraja svoju nit.”^[53]

Posle toga Voland je već mogao da postavi svoje glavno pitanje: “A ni đavola takođe nema?”

Podsećajući na ovu epizodu u istoriji teksta romana V.Lepahin tačno komentariše: “Ivan, ne razmišljajući o smislu svoje radnje, želi da izbriše “karikaturu” Hrista. A Voland ga zaustavlja i zatim mu predlaže da učini isto to, samo kao svestan akt skrnavljenja Hristovog lika, kao odricanje od Njega.”^[54]

U konačnoj redakciji ćemo videti da Voland (Azazelo) pozdravlja to što avet Majstora spaljuje roman o Ješui. Na putu ka večnosti prema kojoj Voland vodi Majstora (mir bez svetlosti) svaki Hristov lik (čak i u obliku karikature) treba da bude zgažen.

Ipak, polemika Berlioza i Bezdomnog je odraz polemike u okviru sovjetskog ateizma, koja je prošla svu njegovu istoriju. Jedni bogoborci su se zadovoljavali time što su zbacivali Hrista s Neba na zemlju i govorili o Njemu kao o običnom čoveku. Drugi su želeli da zbrišu Hrista čak s lica zemlje i da Ga u potpunosti izbrišu iz istorije. Oni su u Isusu videli samo književno–mitski lik i negirali su bilo kakvo Njegovo istorijsko postojanje.^[55]

“Proleterima” je lakše bilo da jednostavno negiraju veru u Hrista: “izmišljotine i laž!”

Za njih je pisao Demjan Bedni^[56] (u časopisu “Bezbožnik”):

Tačan sud o Novom Zavetu:

Isusa Hrista nikad ne beše na svetu.

Tako da nije imao ko da umre i vaskrsne,

Nije imalo kome Jevanđenje da se piše.

“Obrazovani” su bili spremniji na složenije šeme: “Na neki način, čovek koji je nekada istorijski postojao, o kojem znamo krajnje malo, ali o čijoj realnosti postojanja možemo da zaključimo na osnovu svedočanstava Tacita i Talmuda, postao je objekat očigledno mitskih priča o ovaploćenom bogu.”^[57]

Najistaknutije i u sovjetskom kulturnom prostoru lice s najvećim autoritetom koje je iznelo ovu verziju jeste Lav Tolstoj. 30-ih godina iz godine u godinu njegov autoritet je stalno rastao među “obrazovanima”: sovjetska vlast je oprostila Lavu Nikolajeviču to što je bio grof, proglasila ga je za klasika i počela je da izdaje njegova sabrana dela u 90 tomova. Naravno, u ova sabrana dela su ulazili i “bogoslovski” radovi Lava Tolstoja, u kojima se negirala božanska priroda Hrista.

Kod Korneja Čukovskog u “Sećanjima o M.Gorkom” postoji tačna opaska: “Bio je Vaskrs. Šaljapin je prišao Tolstoju da čestita: – Hristos voskrese, Lave Nikolajeviču! – Tolstoj je prećutao, dozvolio je Šaljapinu da ga poljubi u obraz, zatim je rekao nestrpljivo i važno: – Hristos nije vaskrsao, Fjodore Ivanoviču… nije vaskrsao…” Lav Nikolajevič je sebe postavio za počasnog i neopozivog cenzora Jevanđelja: “Čitalac treba da ima na umu da nije za osudu izbacivati iz Jevanđelja nepotrebna mesta, već je, naprotiv, za osudu i bezbožno to ne činiti, već smatrati određeni broj stihova i slova svetima.”^[58]

“Jevanđelje po Tolstoju” je moralistika bez mistike. Svepraštanje, neprotivljenje i nikakvih tamo čuda i demona.

„Govorio sam, – pričao je zatvorenik, – da je svaka vlast nasilje nad ljudima i da će nastupiti vreme kad neće biti vlasti ni ćesara, ni bilo koje druge vlasti. Čovek će preći u carstvo istine i pravde, gde uopšte neće biti potrebna bilo kakva vlast.” Dopuna: „Ja sam hegemon, – odgovorio je mladić postajući sve živahniji, – pričao sam o carstvu itine dobrim ljudima i ni o čemu više nisam govorio. Posle toga je dotrčao jedan dobar mladić, za njim drugi i počeli u da me tuku i vezali su mi ruke.”^[59] Lav (Nikolajevič) se poznaje po kandžama: njegov Isus takođe „ni o čemu nije pričao” osim o svepraštanju… Etika crkvenih ortodoksa, viteška etika je bila potpuno drugačija: „S druge strane rata se uvek nalazi mir i ako se radi njega treba boriti – borićemo se…”^[60]

Srodnost između Ješue i rafiniranog tolstojevskog ateizma je potpuno očigledna. Ali da li postoje svojstva na osnovu kojih se može suditi od odnosu Bulgakova prema Ješui i prema etici svepraštanja koju izgovaraju Ješuina usta?

Glavna, pa čak i jedina teza Ješuine propovedi – “svi ljudi su dobri” – se otvoreno i pametno ismeva u “velikom” romanu. Doušnici i grabljivci prolaze kao prilično upečatljiva masa. Sa svom svojom simpatijom Bulgakov slika pogrome koje su volandovski pajtaši organizovali u skorojevićko-sovjetskoj Moskvi. Bulgakov svog čitaoca ne poziva da uči od takvog Isusa.

Da, Bulgakov nudi umetničku verziju tolstojevsko–ateističke hipoteze. Ali pritom je sasvim očigledno da Ješuino učenje nije kredo Bulgakova. Ješua, kojeg je stvorio Majstor ne izaziva simpatije samog Bulgakova.

Slika omiljenog i pozitivnog junaka se ne daje ovakvim crtama: “Ješua se ulagivački osmehnuo…”^[61] “Ješua se uplašio i rekao je umilno: Samo nemoj jako da me biješ, danas su me već dva puta tukli;”^[62] “Ješua je namrštio suvi nos i odjednom je takve stvari počeo da priča na grčkom, mucajući.”^[63] Bulgakov nije dečak u književnosti. Ako tako opisuje lik – to nije njegov junak.^[64]

“Pilatove glave”, uzete same po sebi jesu svetogrdne i ateističke. Napisane su bez ljubavi, pa čak i bez samilosti prema Ješui. Majstor kaže Ivanu: “Napisao sam roman baš o onom Ga-Nocriju i Pilatu.”^[65] Prilično prezrivo pominjanje…

Majstoru nije zanimljivo da priča o Majstoru: “Recite mi, a šta je bilo dalje s Ješuom i s Pilatom, – zamoli Ivan, – preklinjem vas, želim da znam. – Ah, ne, ne, – bolno se trgavši odgovori gost, – ne mogu bez drhtavice da se sećam svog romana. A vaš poznanik s Patrijarših prudova bi to učinio bolje od mene…”

Majstoru je apsolutno tuđa ideologija svepraštanja, koju stavlja u Ješuina usta: “Opis strašne Berliozove smrti (od strane Ivana Bezdomnog, prim. A.K.) slušalac (Majstor – A.K.) je pratio zagonetnom opaskom, pri čemu su njegove oči blesnule od zlobe: – Samo jedno mi je žao, što na mestu ovog Berlioza nije bio kritičar Latunski ili književnik Mstislav Lavrovič” (gl. 13).

Znači, ne samo Bulgakov, nego ni Majstor ne saoseća s onim Ješuom koji se pojavljuje na stranicama romana o Pilatu.

A Majstor još nije po volji ni Bulgakovu: “Da li ste pisac? – upitao je Ivan s velikim interesovanjem. – Ja sam majstor, – odgovorio je gost i počeo da se šepuri, izvadio je iz džepa prljavu svilenu crnu kapicu, stavio ju je, takođe je stavio naočari i pokazao se Ivanu i iz profila i iz anfasa kako bi dokazao da je zaista majstor.”^[66]

Složićete se – čudan način da čovek dokaže svoj književni talenat…

Dakle, Bulgakov se očigledno ne svrstava među učenike “upravo onog Ga-Nocrija”. Ješuin lik uprkos oduševljenim tvrdnjama “obrazovanih” nije ikona. To nije Lik u koji veruje sam Bulgakov. Pisac stvara navodno Hristov lik, lik prilično nizak, koji pritom ne izaziva simpatije samog Bulgakova.

Onda je jedno od dva.

Ili je Bulgakov poistovećivao Ješuu s Isusom Hristom, pri čemu je u Hristu video svog ličnog neprijatelja i zbog toga Ga je ismejao tako okrutno. Ali ako je upravo to Bulgakovljev pogled na Hrista – on nije jasan upravo biografski. Bulgakov je skoro sve detalje i sižejne obrte moskovskih glava na ovaj ili onaj način obrađivao u svojim drugim delima. Ali ništa nalik na “Pilatove glave” nije izašlo iz njegovog pera. Ranije nije bilo ni priča, ni članaka, ni feljtona, u kojima bi se dodirivao jevanđeljske tematike.

Zar je čovek koji je odbijao da piše ateističke scenarije po državnoj narudžbini odlučio da ovo učini po porivu srca? Zar je onaj čije se srce odvraćalo od ateističkih karikatura, u svom delu na zalasku života, delu za koje je znao da je poslednje – počeo da osvaja novi žanr proganjanja vernika?

Ali, ako Bulgakov ranije nikad ništa slično nije pisao, ni “Pilatove glave” se ne smeju prosto iščupati iz “Majstora i Margarite” odštampati u ateističkom časopisu i pritom kao ime autora navesti ime M.A.Bulgakova.

Znači, Bulgakov nije preneo svoj pogled na Hrista. Čiji onda? Čiju mržnju prema Hristu je pretočio u reči? U čijim očima se Hristos pretvara u Ješuu? I da li se ovaj “drugi” može nazvati istomišljenikom Bulgakova?

Ako Ješua nije ikona, da li je možda karikatura? Čija? Hristova? Biografski i psihološki ovakva hipoteza izgleda prilično neuverljivo.

Zašto je onda prikazao Hrista u apsurdnom obličju?

Možda Bulgakov nije svoj pogled na svet utkao u anti-bogoslovlje Majstora? Da li je Bulgakov između sebe i Majstora stavio nekog posrednika, nadležnog za Majstorovo stvaralaštvo? Jer, “Pilatove glave” ne postoje autonomno, već u okviru većeg dela. Struktura “Majstora i Margarite” je roman u romanu. Da li je možda neki od likova velikog romana koji imaju uticaja na Majstora, zainteresovan za to da Isus izgleda kao Ješua?

Da li je tačno da je među likovima većeg, moskovskog romana upravo i samo Majstor autor romana o Pilatu?

Pogledajmo istoriju romana. Od prve varijante romana (1928. godine on je nosio naziv “Kopito inženjera”) u njemu se pojavljuju Voland, Ivan Bezdomni i Berlioz. Imena ovih likova su se menjala, ali su njihova mesta u romanu ostala nepromenjena: Voland ratobornim ateistima priča “istinitu” priču o Ješui i Pontiju Pilatu.

“Izuzetno važna osobenost prve redakcije jeste odsustvo oštre kompozicione odvojenosti novozavetnog romana od savremenog, koju vidimo u poslednjoj redakciji: tamo Voland izgovara samo početne i konačne rečenice, a čitava istorija Ješue i Pilata je izdvojena u zasebnu glavu, sagrađenu u obliku vanličnog kazivanja. Ovde Voland sve vreme čuva poziciju naratora i očevica događaja.”^[67]

Sačuvao se autorski “Pregled glava” datiran 6. oktobrom 1933. godine. U 10. glavi – “Ivanuška se osvešćuje u bolnici i uveče moli da mu daju Jevanđelje. Noću kod njega dolazi Voland.” 11. glava: “Jevanđelje po Volandu”.^[68]

Bulgakov je 1932. godine smatrao da njegov roman može nositi naziv “Crni bogoslov”.^[69]

Posao ovog “bogoslova” se sastoji u pravljenju Hristove karikature. Već je bilo pokazano da se sam Bulgakov ne slaže s ovom karikaturom. Ipak, Bulgakov ne ismeva satanu, nije se dohvatio u koštac s Volandom. Ješua “koji mršti nos” jeste karikatura ateističkog (tolstojevskog) Hristovog lika.

Bulgakovljev roman je provokacija. Međutim, i sam Hristos je provokativan. Hristos je Bog Koji se krije na zemlji. Njegov cilj je bio da dođe na Krst. Ali iskupiteljne žrtve ne bi bilo da je Hristova tavorska slava bila očigledna svima i svagda. I zato On krije Svoje Božanstvo pod “zavesom ploti” (Jevr. 10, 20) pod “obličjem sluge” (Fil. 2, 7). A ono što je Bog sakrio čovek ne može da nađe. Zato Hristos kaže učenicima: “Niste vi Mene izabrali, već Ja vas izabrah,” (Jn. 15, 16). Zato se i na Krstu moli za Svoje dželate – “Oče! Oprosti im, jer ne znaju šta čine” (Lk. 23, 34). Zato za one koji Ga hule kaže da će se oprostiti hula na Sina Čovečijeg (v. Mt. 12, 31).

Sv. Jovan Zlatoust o ovim rečima kaže: “Hrista nisu znali, Ko je bio; a o Duhu su dobili već dovoljno znanja… Hristove reči imaju sledeće značenje: mnoge sablažnjava to što sam se ovaplotio. Opraštam vam to što ste Me zloslovili pre krsta, čak i to što hoćete da Me razapnete na krstu, i samo vaše neverje vam neće biti upisano u krivicu… Ali ono što ste govorili o Duhu, neće vam biti oprošteno… Zašto? Zato što vam je Duh Sveti poznat, a niste se postideli da odbacite očiglednu istinu”.^[70]

U izvesnom smislu Hristos je bio upravo onakav kao Bulgakovljev Ješua Ga-Nocri iz “Majstora i Margarite”. Takav je bio Hristov “imidž”, tako je izgledao gomili. I s ove tačke gledišta Bulgakovljev roman je genijalan: on pokazuje vidljivu, spoljašnju stranu velikog događaja – dolaska Hrista Spasitelja na Zemlju, ogoljuje skandalnost Jevanđelja, zato što zaista treba imati zadivljujući dar Blagodati i učiniti istinski podvig Vere kako bi se u ovom prašnjavom Putniku bez diplome o visokom rabinskom obrazovanju prepoznao Tvorac Vaseljene.

Navikli smo na predstavu o Isusu-Caru, Isusu-Bogu, od detinjstva slušamo molitve: “Gospodi, pomiluj”, “Gospodi, Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja, grješnago.” A dela kao što su slike Ge ili Polenova u manjoj meri, ili isti ovaj “Majstor i Margarita” pomažu nam da shvatimo svu neverovatnost i paradoksalnost apostolske vere, da osetimo kako bolno peče, što nam omogućava da se vratimo u tačku izvora… Međutim, Bulgakov obnažuje svu dubinu ovog izbora: oči zdravog razuma i naučnog ateizma stavio je u Volandove očne duplje. Ispostaviće se da je onaj ko poveruje očiglednosti svakodnevice saveznik satane…

 

Šesti i sedmi dokaz postojanja Boga

 

Treća glava nosi naziv “Sedmi dokaz”. Šta tačno treba da bude dokazano? Tekst prvih glava ne ostavlja nikakvu sumnju: radi se o dokazima postojanja Boga.

Evo te poznate scene:

– Ali, dozvolite da vas pitam, – posle prvog zabrinutog razmišljanja upitao je gost iz inostranstva, – šta da se radi s dokazima o postojanju Boga, kojih, kao što je poznato, ima tačno pet?

– Avaj! – sa žaljenjem odgovori Berlioz, – nijedan od ovih dokaza ništa ne vredi i čovečanstvo ih je odavno predalo u arhivu. Jer, složićete se da u oblasti razuma ne može postojati nikakav dokaz o postojanju Boga.

– Bravo! – povika stranac, – Bravo! U potpunosti ste pomenuli misao nemirnog starca Imanuila ovim povodom. Ali, evo šta je zanimljivo: on je potpuno uništio svih pet dokaza, a zatim je, kao da se podsmeva samom sebi, stvorio sopstveni šesti dokaz!

– Kantov dokaz, – suptilno se osmehnuvši usprotivio se obrazovani urednik, – takođe nije ubedljiv. Nije slučajno Šiler govorio da Kantova razmišljanja u vezi s ovim pitanjem mogu da zadovolje samo robove, a Štraus se prosto smejao ovom dokazu.

– Trebalo bi tog Kanta poslati na jedno tri godine na Solovke! – potpuno neočekivano bubnu Ivan Nikolajevič.

Predlog da se Kant pošalje na Solovke ne samo da nije iznenadio stranca, već ga je čak oduševio.

– Upravo tako, baš tako, – povika on i njegovo levo oko, usmereno na Berlioza, poče da svetluca, – tamo mu je mesto! Jer, govorio sam mu tada za doručkom: “Vi ste, profesore, ako baš hoćete, nešto neskladno smislili! Možda je i pametno, ali je mnogo nerazumljivo. Smejaće vam se ljudi.”

Zanimljivo je to da se NIJEDAN proučavalac Bulgakova nije zainteresovao za pitanje zbog čega su Kantu zapravo pretili Solovki. Čak i u “bulgakovskoj enciklopediji”, gde je Kantu posvećeno 7 stubaca, njegov dokaz se ponovo samo pominje, ali se ne izlaže.

I gore od toga, ateistički školski udžbenici drsko i bestidno prosto zaglupljuju decu.^[71] Ne stideći se lažu da navodno, “Dostojevski Boga nije shvatao kao čudotvorca, već kao ispoljavanje najvišeg morala, kategorički imperativ, kako je to zvao Kant”.^[72] Zašto Dostojevskog uvrštavati u “zle duhove”? Jer, ovakvo “bogoslovlje” Dostojevski je stavljao upravo u usta “zlih duhova”: “Naš učitelj je verovao u Boga. “Ne razumem zašto me ovde svi prikazuju kao bezbožnika? – govorio je ponekad, – ja verujem u Boga, mais distinguon, verujem kao u biće koje je sebe samo u meni svesno,” – govorio je Stepan Verhovenski o svom učitelju (Zli dusi, 1, 9).

Ni Kant nije svodio Boga na “ispoljavanje najvišeg morala”. Kant smatra da je Bog toliko iznad sveta ljudi da za Kanta iz toga što je Bog toliko dalek sledi da obredi i molitve nisu potrebni: jer ljudske radnje mogu uticati samo na ono što se nalazi u ovom svetu, a ne van njegovih granica… Za Kanta Bog nije “moralni zakon”, već Zakonodavac ovog zakona.^[73] A u odnosu na materijalni svet Kantov Bog je Tvorac: “Najviši uzrok prirode, pošto se on mora pretpostaviti radi ideje najvišeg dobra, jeste suština koja je zahvaljujući razumu i volji uzrok (dakle i tvorac) prirode, odnosno Bog.”^[74]

Za Kanta nije Bog “ispoljavanje morala”, već upravo obrnuto: u postojanju morala on je video ispoljavanje Boga. Bog je iznad čovekovog moralnog iskustva. Ljudsko moralno iskustvo je samo prozorčić, prozrak u svetu svakodnevne neslobode, koji omogućava da se vidi Nešto mnogo uzvišenije. Samo postojanje morala samo ukazuje na to da se mir ne svodi na haotičnu igru atoma.

Sličan tok kantovske misli biće izložen u Prilogu. U Kantovoj konstrukciji je osnovno – obnažavanje logički neophodne veze između ljudske slobode i postojanja Boga. Ako nema nad-kosmiičkog Boga, nije jasno kako čovek može biti slobodan u kosmosu, koji je u potpunosti protkan uzročno-posledičnim nitima.

Voland nije odobrio ovaj dokaz. Njemu se uopšte ne sviđa ljudska sloboda. Sva istorija pojave Volanda u Moskvi je ogoljenje korenite neslobode ljudi. A i kako da imaju slobodu ljudi koji su sami presekli pupčanu vrpcu koja ih spaja sa svetom Najviše Slobode?

Ateisti Volandu takođe nisu po volji: “Uplašeno je pogledom obuhvatio kuću kao da se plaši da će na svakom prozoru ugledati po ateistu” (gl. 1). Ateizam Volandu nije dovoljan. On želi da unaokolo vidi “inženjere s kopitom”.^[75] Potrebno mu je pretvaranje ateista u čarobnjake i sataniste. To je put Margarite koja na kraju kliče: “Veliki Voland!” (gl. 30). Zbog toga Voland samog sebe nudi kao “sedmi dokaz”.

Međutim, i Bulgakov Volanda koristi kao dokaz. Kad je Bulgakov tek pristupio radu na romanu, prva njegova glava je nosila naziv “Šesti dokaz”^[76] (Kantov dokaz Bulgakov tada još nije pominjao).

Ne samo to, upravo u Volandu on vidi glavnog aktera u celom romanu. U obraćanju “Vladi SSSR” 28. marta 1930. godine on svoj rad naziva “romanom o đavolu”. Đavo je opisan toliko živo i realistički da je D.S.Lihačov jednom primetio da čovek posle “Majstora i Margarite” u svakom slučaju ne može sumnjati u postojanje đavola.

Bulgakov je knjigu sagradio tako da je sovjetski čitalac u “Pilatovim glavama” prepoznavao osnove ateističke propagande. Međutim, ispostavljalo se da je autor ove prepoznatljive slike… satana. To i jeste “dovođenje do apsurda”, reductio ab basurdum. Bulgakov je sa svom mogućom umetničkom očiglendošću pokazao realnost satane. I ispostavilo se da se pogled satane na Hrista u potpunosti podudara s pogledom ateističke državne propagande. Kako onda nazvati ovu propagandu? Naučnom ili…? Ispostavlja se da je u interesu satane da u Hristu vidi neuspešnog idealistu. A to znači da čisto „naučni” ateizam ne postoji. Ateizam je prosto dobro zamaskirani satanizam (ili onaj koji je zaboravio na svoj izvor).

Iz „Majstora i Margarite” se dva zaključka nameću prilično očigledno. Prvi je da se iza ateističke propagande pomalja senka luciferovog krila. Drugi ću dozvoliti sebi da izrazim rečima rok–pevača Viktora Coja: „Ako postoji tama – mora postojati i svetlost!”

Ovaj tok misli se može ilustrovati uz pomoć dva primera.

Krajem 20–ih godina u Rusiji se mogao čuti sledeći vic:

U školi učiteljica prvacima drži čas ateističkog vaspitanja. Objasnila je deci da Boga nema, da su ga izmislili popovi i buržuji kako bi im bilo lakše da eksploatišu radničku klasu. Pred kraj časa se utvrđuje prođeni materijal. Učiteljica moli mališane: “Pa, deco, da li u svi shvatili da Boga nema?” Deca potvrđuju: “Shvatili smo!” – “A sad, deco, stavite vaše prste evo ovako (učiteljica pokazuje šipak) i podignite svoje ruke nagore!” Sva deca to čine, samo jedan dečak ostaje da sedi kao i ranije. – “Vanjice, zašto nisi podigao ruku?” – “Pa, Marija Ivanovna, ako tamo nikog nema, kome sve to pokazujemo?!”

Filosofskim jezikom siže “Majstora i Margarite” je izložio N.A.Berđajev. Po njegovom mišljenju, upravo na osnovu neizmerne moći zla u svetu proizilazi postojanje Boga. Jer, ako zla ima tako mnogo, a bez obzira na to se sreću retka ostrvca svetlosti – to znači da postoji nešto što ne dozvoljava tajfunu zla da slomi trsku dobra. Postoji neka moćnija sila koja ne dozvoljava okeanskoj plimi da podrije pesak na obali. Snage dobra, toliko retke u ovom svetu, imaju tajne strateške rezerve – u Drugom svetu. To što moć zla nije beskonačna predstavlja dokaz postojanja Boga…

Naravno, da bi se shvatio bilo koji dokaz treba imati kulturu misli. Najstroži, najlepši i logički provereni matematički dokaz biće nejasan čoveku koji ne vlada matematičkim jezikom. Argumenti, ubedljivi za profesionalnog istoričara ili filologa ostaviće ravnodušnima one čiji krug štiva je ograničen tomovima Fomenka i Muldašova. Bulgakov je pisao za svoje – za “bele”. Šarikovi su mogli da shvate samo površni lažni sjaj, karnevalski smeh njegovog romana. Primitivniji su negodovali zbog ove satire; oni koji su u krvi ipak imali gene “ronioca” – radovali su joj se.

A duhovni rođaci Bulgakova – bela crkvena inteligencija – mogli su da pročitaju njegov roman kao hrišćansko delo. O tome govori i to što se u vodećem kulturno–bogoslovskom izdanju ruske dijaspore – pariskom časopisu “Vesnik Rukog studentskog hrišćanskog pokreta” – povodom 25 godina od publikacije Bulgakovljevog romana pojavilo pet članaka o “Majstoru i Margariti”. Svi oni su bili pozitivni.^[77]

Takođe, treba istaći da pravoslavna Ana Ahmatova, koja je iz usta autora čula “Majstora i Margaritu” 1933. godine nije prekinula svoje opštenje s Bulgakovom. Ne samo to – Faini Ranjevskoj je govorila da je “to genijalno, on je genije!”^[78] Pozitivna je bila i reakcija velikog pravoslavnog književnog znalca Mihaila Bahtina.^[79] Oni su znali da postoji strašnije i dugovečnije zlo nego što je sovjetska vlast.

Po tačnom poređenju sveštenika Andreja Derjagina, “situacija s doživljajem romana slična je donošenju krompira za vreme Petra I: proizvod je izvanredan, ali pošto niko nije znao šta s njim da radi i koji njegov deo je jestiv, čitava sela su se trovala i umirala.”^[80] Nažalost, u filmu Vladimira Bortka rečenica o „sedmom dokazu” je prosto izostavljena…

 

Ko je autor romana o Pilatu?

 

U prvo vreme je kod Bulgakova sve bilo očigledno: autor “romana o Pilatu” je Voland. Ali, kako je roman prerađivan, “izvršilac” rukopisa postaje čovek – Majstor.

Majstor se prvi put na stranicama Bulgakovljevog romana pojavljuje prilično kasno – u sveskama iz 1931. godine (posle Margarite).^[81] A autor romana o Pilatu postaje još kasnije – tek ujesen 1933. godine (on je još “pesnik”; prvi put ga “majstorom” naziva Azazelo).^[82]

Do tada je autorstvo Volanda nesumnjivo. Majstor je čak i svoje ime preuzeo od Volanda. “U prvim redakcijama romana Volanda je tako s poštovanjem nazivala njegova svita (nesumljivo, po ugledu na izvore u kojima se satana ili vođa nekog đavoljeg ordena ponekad naziva “Velikim Majstorom”).^[83]

Pritom, u romanu nikad nije bilo dvojice Majstora: dok je Majstor bio Voland, Margaritin ljubavnik je nazivan “pesnikom”.

Prenošenje imena označava i delimično prenošenje funkcija. Stvarajući lik Ješue Majstor preuzima Volandov rad. I tu se pojavljuje zanimljiva nijansa. Sad se autorstvo crnog jevanđelja gradi na više nivoa – kao i u slučaju s crkvenim Jevanđeljima. U bogoslovlju se razlikuju “Hristovo Jevanđelje” i “Jevanđelje od Mateja”. “Hristovo Jevanđelje” jeste propoved samog Hrista. Četiri su “Jevanđelja od…” – to je prenošenje Hristove propovedi od strane četvorice različitih ljudi. “Od” je prevod grčkog predloga “kata” čiji bi smisao bilo tačnije prevesti “po”. U svakom od ovih prenošenja postoje svoji akcenti i prioriteti. Znači, naziv naših glavnih crkvenih knjiga jeste “Jevanđelje Isusa Hrista po Mateju”, “…onako kako ga Matej prenosi”.

Isto tako i kod Bulgakova posle predaje pera Majstoru, koji nabacuje “roman o Pilatu” počinje da se razlikuje “Volandovo jevanđelje” i “jevanđelje po Majstoru”. Autor prvog je sam satana, a književno formiranje drugog se predaje čoveku – Majstoru. Međutim, Majstor je stvaralački aktivan i samostalan samo u književnom formiranju, a ne u suštini.

Mnogo toga govori o nesamostalnosti Majstora prilikom rada na sopstvenom romanu. Kao prvo, to što majstor nema svoje lično ime. Dozvoliću sebi da iznesem pretpostavku da reč majstor treba čitati na hebrejskom. U hebrejskom jeziku ono ima značenje “zatvaranje”; pri čemu kod proroka Isaije 53, 3 ova reč označava “predmet za zatvaranje svog lica”.^[84] Kod Bulgakova je majstor zamena za ime, odricanje od imena. Ime nije potrebno kad se život čoveka (lika) svodi na neku jednu, najvažniju funkciju. Čovek se rastvara u ovoj funkciji. I u toku Bulgakovljevog kazivanja Majstor se rastvara u romanu koji je napisao i u svojoj zavisnosti od Volanda.

Kao drugo, to što priča o Pilatu počinje pre nego što se Majstor pojavio na sceni moskovskog romana i što se nastavlja nakon toga što je Majstor spalio svoj roman. A ko ga počinje i ko ga završava? – Voland.^[85]

Pritom, Voland ovu priču prezentuje s pravom “očevica”. “Bojim se da niko ne može da potvrdi da se ono što ste nam pričali zaista dešavalo, – primetio je Berlioz. – O ne! To neko može da potvrdi! – počevši da govori isprekidano, izuzetno sigurno odgovori profesor. – Radi se o tome… da sam lično prisustvovao svemu tome. Bio sam i na balkonu kod Pontija Pilata, i u vrtu kad je razgovarao s Kajafom, i na gubilištu.”

Majstor “nagađa”,^[86] Voland – vidi. Majstor šalje Ivana po nastavak kod Volanda (“vaš poznanik s Patrijarših prudova bi to učinio bolje od mene”). A Voland nema razloga da se poziva na Majstora.

Istina, Voland ne žuri da objavi da ima veze s ovom knjigom. “Mogli biste i sami da napišete jevanđelje, – posavetovao je neprijatno Ivanuška. Nepoznati je prasnuo u smeh veselo i odgovorio: – Sjajna misao! Nije mi padala na pamet. Jevanđelje po meni, hi–hi…”^[87] Ovde je očigledna laž, bez koje je nezamisliv lik satane. “Jevanđelje po đavolu” je već napisano i već je poznato koautoru. Međutim, Voland se odriče autorstva. On je prosto “konsultant” (23 puta se Voland u tekstu naziva upravo tako, a Mesir – 65 puta). Kome on to daje konsultacije? Ponovo ću podsetiti da je Voland najpošteniji demon u svetskoj književnosti. On skoro da ne laže. I u moskovskom romanu opravdava ovu svoju autokarakteristiku samo kad je u pitanju Majstorov roman.

Isto će postupiti i u konačnoj verziji romana – praveći se da je iznenađen kad se sretne s Majstorom.

Pa – “čestitam vam, građanine što slagaste!” To da je Voland upoznat s Majstorom i njegovim romanom, odaje i sam Majstor kad u bolnici kaže Ivanuški: “Voland i lukavijem čoveku može da baci prašinu u oči.” Radi se o tome da Ivanuška sam nije znao Volandovo ime i Majstoru ga nije rekao… Pritom je Majstoru jasno: “Vi ste se juče na Patrijaršim prudovima sreli sa satanom.” I sudeći po stanju Majstorove duše, on o tome kako propadaju ljudske duše koje se dotaknu kneza tame ne zna samo iz knjiga: “A onda je, zamislite, nastupio treći stadijum – straha. Ne, ne straha od ovih članaka, shvatite, već straha od drugih stvari koje se uopšte ne odnose na njih ili na roman. Tako sam, na primer, počeo da se plašim mraka. Jednom rečju, nastupila je faza psihičkog obolevanja. Čim bih pred spavanje ugasio lampu u maloj sobi činilo mi se da se kroz prozor, iako je bio zatvoren, uvlači neka hobotnica s vrlo dugačkim i hladnim pipcima. I morao sam da spavam s upaljenim svetlom… Postao sam čovek koji sobom više ne vlada.” Tako da nije potpuno u pravu Margarita koja smatra da je Majstora opustošila ludara (“Vidi kakve su ti oči! U njima je pustinja.”).

A i sam Voland aludira na to da ga zanima jedan vrlo konkretan rukopis i da ga je upravo ovo interesovanje dovelo u Moskvu:

“Tu su u državnoj biblioteci pronađeni originalni rukopisi čarobnjaka Herberta Avrilakskog, iz desetog veka, eto, ja treba da ih analiziram. Ja sam jedini stručnjak na svetu.”

Objašnjenje je vrlo zanimljivo. Herbert Avrilakski (Herbert Orilski, Gerbert d’Aurillac) je rimski papa Silvester II (999–1003). Još dok nije bio papa on je kod arapskih naučnika učio matematiku. Bio je prvi naučnik koji je Evropljane upoznao s arapskim ciframa. Sumnjičen je da se bavi magijom, ali teško da su ove optužbe imale osnova – inače ne bi bio izabran na rimski presto. Ipak, figura Silvestera je postala jedan od prototipova legendi o doktoru Faustu. Legenda je glasila da je Herbert nagovorio kćerku mauritanskog učitelja kod kojeg se on školovao da ukrade magičnu knjigu njenog oca. Uz pomoć ove knjige on je prizivao đavola, a đavo ga je učinio papom i uvek ga je pratio u obličju crnog dlakavog psa.^[88] Herbertu se takođe pripisivalo umeće pravljenja terafima – mrtve glave koja priča (up. Volandov razgovor s Berliozovom glavom).

Voland nije bio primećen u podrumu kuće Paškova. Navodno ga ne vidimo ni s Herbertovim tekstovima. Zar je slagao? – Ne. Volandove reči ostavljamo bez prekomerne konkretizacije i dobijamo: Volanda zanima neki rukopis koji je napisao izvesni Faust i koji se sačuvao u izvesnom moskovskom podrumu. A da li je to u ovom obliku laž? – Ne!

Voland je zaista doputovao u Moskvu radi upoznavanja s rukopisom jednog od Fausta. Ali navodeći ime prvog književnog Fausta on ima u vidu poslednjeg – Majstora. S njegovim rukopisom se zaista i upoznao. I za njegovo postojanje je znao od samog početka.

Odnosi između Majstora i Volanda su klasični odnosi između čoveka-stvaraoca i demona: čovek svoj talenat daje duhu, a zauzvrat od njega dobija darove (informacije, viđenja-”slike”, energiju, snagu, u slučaju potrebe i “materijalnu pomoć”^[89] i zaštitu od neprijatelja).

Pritom sam čovek ne shvata do kraja odakle je upravo njemu došao izvor nadahnuća. Majstor se, na primer, tek kad je završio svoj roman prvi put sreo licem u lice s Volandom. Pritom se Voland pravi da nema nikakve veze s Majstorovim stvaralaštvom (tačnije, Voland na rečima priča jedno, a na delu – pokazujući spaljeni rukopis – odmah pokazuje nešto potpuno drugo).

Evo šta satana nema – to je sopstveni stvaralački talenat. Zato su tako nepotrebne, dosadne i ponavljaju se pakosti volandovske svite na kraju moskovskog romana (već posle bala kod satane).

Po pravoslavnom učenju, čovek je stavljen iznad anđela. I zaista, “anđeo” je prosto vesnik. Od poštara se ne očekuje da stvaralački preinači telegram koji mu je poveren. Inače će se desiti isto što i u januaru 1953. godine. U zemlji se u to vreme zahuktala poslednja staljinska ideološka kampanja – borba protiv kosmopolitizma bez korena. Kampanja se odvijala s jasnom antisemitskom nijansom. I upravo u tim danima jedan episkop poziva svog iskušenika i zapoveda mu da odnese telegram na poštu. Telegramom je seoski sveštenik obavešten o tome da tog i tog datuma treba da dođe u hram kako bi dobio nagradu od patrijarha – unapređenje u zvanje protojereja. Poslušnik odnosi ceduljicu u poštu. U pošti na šalteru sedi sovjetska devojka-komsomolka koja nikad u životu nije čula reč protojerej. Na kraju sveštenik dobija sledeći telegram: “Tog i tog datuma treba da dođete u hram kako biste bili unapređeni u zvanje protivojevreja.”

Svetootački tekstovi govoreći o ljudima i anđelima kažu da je stvaralaštvo atribut samo prvih: “Nije anđelima dato da stvaraju” (sv. Jovan Zlatoust).^[90] “Pošto su stvoreni anđeli nisu tvorci” (prep. Jovan Damaskin).^[91] I naprotiv, “Bog je čoveka učinio učesnikom u stvaralaštvu” (prep. Jefrem Sirin).^[92]

I to je sve, između ostalog, povezano s našom telesnošću. Da bi naš duh mogao da zapoveda telu,^[93] Bog mu je dao dar stvaralaštva. “Jedino mi od sve tvari, osim umne i logičke suštine imamo još i čulnu. A čulna, sjedinjena s umom, stvara raznovrsnost nauka i umetnosti i postignuća, stvara umeće da se obrađuju (kultivišu) polja, da se grade kuće i uopšte da se stvara od nepostojećeg. I sve je to dato ljudima. Ništa slično anđeli nikad neće imati” (sv. Grigorije Palama).^[94]

Priroda anđela je jednostavna i oni nemaju čime da rukovode, ali se čovek sastoji od dva dela i duša treba da vlada telom, a radi toga u najmanju ruku treba da poseduje sposobnost da vlada.

Samo čovek nosi u sebi lik Tvorca nad tvorcima. A sposobnost da stvara, da menja svet i da vlada njime čoveku je data zajedno s telesnošću. Otuda proističe i najvažniji etički zaključak: “Anđeo nije sposoban za pokajanje, zato što je bestelesan” (prep. Jovan Damaskin).^[95] Pošto je sposobnost za stvaralaštvo povezana s telesnošću, a pokajanje je najveće stvaralaštvo – pokajanje van tela je nemoguće. Zar nije to ono zbog čega pali anđeo ne može da se pokaje? Zar nije zbog toga njegovo otpadanje nepovratno i večno? Zar nije zbog toga činjenica da za čoveka nema pokajanja posle ishoda duše iz tela? Zar nije to ono zbog čega Hristos kaže: “U čemu zateknem – u tome ću i suditi?”

Sloboda anđela je za jednokratnu upotrebu. Oni biraju jednom – s Tvorcem ili protiv Njega. I u ovoj jednom izabranoj konfiguraciji svoje volje ostaju zauvek (za razliku od ovaploćenog duha – čoveka, koji u pokajničkom stvaralaštvu u svakom trenutku može da menja vektor svog života).

Satana je anđeo (premda pali). I zato sam ne može da stvara. Zbog toga mu je potrebna stvaralačka moć ljudi. Zbog toga su mu stalno potrebni novi Fausti – između ostalog i Majstor.

Voland Majstoru pozajmljuje svoje oči, daje mu viđenja. A Majstor (kojeg Bulgakov izvodi na scenu u trinaestoj glavi)^[96] ova viđenja propušta kroz svoj književni genije.

Voland jednostavno koristi Majstora u svojstvu medijuma. Međutim, ovaj kontakt na kraju uništava talenat Majstora koji po završetku svoje misije postaje stvaralački nemoćan.^[97]

Ova priča o još jednom Faustu je verovatno neobična samo po jednom: u Majstorovom životu nema trenutka rešenja, izbora. Zato nema ni ugovora. Majstor nije sposoban na postupke. On medijumski pliva nizvodno i pravda se formulom juda svih vekova: drugo, veli, ni ne preostaje. “– Pa, dobro, dobro, – odazvao se majstor i zasmejavši se dodao: – Naravno, kad su ljudi potpuno opljačkani, kao ti i ja, oni traže spasenje od onostrane sile! Pa, šta da se radi, pristajem da tražim tamo” (gl. 30).

Voland je prosto uzeo ono što je beskorisno ležalo. Majstor nije prodao dušu satani. On ju je prosto potrošio (postupak, odnosno svesno predavanje satani u Bulgakovljevom romanu učiniće samo Margarita).

Tri puta se i na tri različita načina uvodi Pilatova linija u tekst moskovskog romana. Prvo kao upravni govor samog Volanda. Zatim, kao san Ivanuške i napokon kao rukopis Majstorovog romana. Pritom se stilski, sižejno i idejno ispostavlja da je tekst iz sva tri izvora zapanjujuće jedinstven. Ko može da kontroliše sva tri ova izvora? Ako je roman delo samo Majstora – bez odgovora ostaju dva pitanja: 1) kako je Voland mogao da zna roman moskovskog pisca s kojim navodno čak nije ni bio upoznat u toku prvog dana svog boravka u glavnom gradu SSSR? 2) Kako je Majstorov roman mogao da uđe u san Ivana Bezdomnog?

Ali, ova pitanja nestaju ako se pretpostavi da Voland od početka nadahnjuje Majstora u njegovom stvaralaštvu. Svet snova, priviđenja i senki je svet srodan Volandu. Samo Voland ima dovoljno snage kako bi koristio sve troje vrata. Znači, upravo on je istinski autor ove antijevanđeljske verzije jevanđeljskih događaja.

I činjenica da se epigraf Bulgakovljevog romana odnosi upravo na Volanda pokazuje u kome Bulgakov zapravo vidi glavni lik svog kazivanja. Bulgakovljev roman je zapravo – o “Crnom bogoslovu”.

 

Roman ili Jevanđelje?

 

To da je sam Bulgakov u “romanu o Pilatu” video “jevanđelje satane”, već znamo. Ali kako to može da sazna čitalac čiji pogled ne može da dopre do piščevih beležnica?

Aluziju čitalac koji razmišlja može naći u poznatoj frazi “rukopisi ne gore”. U Volandovim ustima to je jasna pretenzija na to da rukopis koji je on inspirisao treba da zameni crkvena Jevanđelja ili da se bar izjednači s njima.

Radi se o tome što je “rukopisi ne gore” – citat. Iako citat nije tekstualni, jeste smisaoni. U najrazličitijim religioznim tradicijama tvrdilo se da sporne stvari treba poveriti sudu stihija – vode ili vatre.

Arapski putnik Abu Hamid al Garnati, koji je posetio Istočnu Evropu sredinom 12. veka boravio je u Gornjem Povolžju. Za jedno od plemena koja tamo žive rekao je sledeće: “Kod njih svakih 10 godina ima mnogo čarobnjaštva, a štetu im pričinjavaju žene starice-vračare. Onda oni hvataju starice, vezuju im ruke i noge i bacaju ih u reku: staricu koja tone ostavljaju i znaju da nije vračara, a onu koja ostaje na površini vode – spaljuju u vatri.”^[98]

Zato je kod starih Germana postojao suprotan običaj: ako je postojala sumnja u to da je dete rođeno zakonito bilo bi bačeno u Rajnu. Ako bi mališan isplivao to znači da su bogovi Reke odlučili da je dete čisto i vadili su ga iz vode. Ako je tonulo – znači, stihija je donela svoj sud i pogubila je dete greha.

A u hrišćanskom kalendaru postoji priča o episkopu (sv. Lavu Katanskom) koji je u svom hramu ugledao paganskog žreca, vezao ga je omoforom, izvukao napolje i naredio parohijanima da raspale vatru. Episkop je zajedno s ovim čarobnjakom ušao u vatru. Ali, Bogom sazdana stihija je, naravno, poslušala svog Tvorca i zato je hrišćanskog pastira ostavila netaknutim, pretvorivši pritom neznabošca u pepeo…

Vizantijski hroničar Nićifor Kalist kaže da je sredinom 5. veka došlo do javne prepirke pravoslavnog epikopa i arijevca (to je jeres koja negira Hristovu božansku prirodu). Arijevac je bio dobar govornik i dijalektičar, a pravoslavac – prosto pobožan pastir. Videvši da neće moći da pobedi rečima pravoslavac je predložio iskušavanje vatrom. Arijevac je odbio da uđe u vatru, a pravoslavac je stojeći u vatri nastavio svoju propoved (v. Nićifor Kalist, Crkvena istorija 15, 23).

Vatra je mogla da ostavi netaknutima ne samo ljude, već i rukopise ukoliko je rukopis bio svet, Bogom nadahnut. U Španiji je 1205.g. u Langedok je radi borbe protiv albigojske jeresi došao sveštenik Dominik de Gusman, potonji katolički svetac i osnivač dominikanskog monaškog ordena (dominikanci će kasnije postati glavni inkvizitori). Svoje antialbigojske argumente je izložio napismeno, a rukopis je uručio svojim oponentima. Albigojci su se posavetovali i odlučili da ovaj rukopis bace u vatru. Kako su se potresili, kaže legenda (između ostalog, u svojoj “Istoriji albigojaca” navodi je N.Pejra) kad je plamen pokazao strahopoštovanje prema Dominikovom rukopisu i tri puta ga je sa sveštenim strahom odgurnuo od sebe.

M.A.Bulgakov se zanimao za istoriju albigojske jeresi. I teško da je mogao da zaobiđe rad Napoleona Pejra^[99] francuskog istoričara iz XIX veka, koji je proučavao borbu katoličkog Rima s albigojcima na osnovu rukopisa iz ovog vremena. „Rad N.Pejra koji sadrži ove podatke Bulgakov je mogao da pročita u biblioteci Lenjina (tamo se nalazi i dan-danas). Znamo da je pisac često pribegavao uslugama enciklopedijskog rečnika Brokhausa i Efrona koji mu je uvek bio pod rukom. A tamo, u odrednici „Albigojci” postoji pozivanje upravo na ovaj rad Pejra.”^[100]

Dakle, rašireno verovanje kaže da se ne uništava ono što čuva Bog, između ostalog – istinite knjige koje sadrže pravilno shvatanje biblijskih sižea. A sad Voland nastupa u ulozi čuvara rukopisa i određuje njihovu verodostojnost. Po Volandovoj tvrdnji upravo njegova verzija jevanđeljskih odnosa treba da bude usvojena kao ona koja je prošla „nezavisni sud” stihija. O tome kako gore crkvene knjige dobro je znao sovjetski čitalac 30-ih godina, zato se nesagorivo delo Volanda prezentiralo kao dostojna zamena kanonskih Jevanđelja.

U drugoj potpunoj rukopisnoj redakciji romana (1938. godina) postoje dva detalja. U noći prvog spaljivanja svog rukopisa Majstor je “pokušao da skine knjigu s police. Knjiga je izazivala odvratnost u meni”.^[101] A u noći drugog spaljivanja rukopisa Majstor ponovo uzima knjigu u ruke i baca je u vatru: “Majstor je, već opijen budućom trkom, bacio s police neku knjigu na sto, raskupusao je njene listove u stolnjaku koji je goreo i knjiga je buknula u veselom plamenu.” To nije rukopis samog Majstora, već upravo knjiga. U oba slučaja nije navedeno ime knjige. Međutim, samo za jednu knjigu u evropskoj tradiciji nije potrebno preciziranje naziva i ona se naziva jednostavno Knjiga. Biblija. Upravo ona gori – za razliku od manuskripta koji je tu da je zameni.

“Pilatove glave” nisu prosto autorska priča ili verzija. To je upravo “jevanđelje”, ali anti-jevanđelje, “jevanđelje satane”. Ono nije pored, ono je umesto crkvenih knjiga. “Samo, znate li, u Jevanđeljima je cela ova legenda potpuno drugačije izložena, – ne skidajući pogleda i stalno žmirkajući govorio je Berlioz. Inženjer s osmehnuo. – Vređate me, – oglasio se. – Smešno je čak i govoriti o Jevanđeljima ako sam vam ispričao. Ja bolje znam. – Onda bi sami trebalo da napišete jevanđelje, – posavetovao je neprijatno Ivanuška. Nepoznati se veselo nasmejao i odgovorio je: – Sjajna misao! Nije mi padala na pamet. Jevanđelje po meni, hi–hi…”^[102]

Zato se glave u kojima je Ješua akter ne smeju nazivati “jevanđeljskim”.^[103] Njihov tačan naziv je “Pilatove glave”. Sam Majstor kaže – “napisao sam roman o Pilatu” (gl. 13). Na Volandovo pitanje – “O čemu je roman?” Majstor odgovara isto tako nedvodmisleno: “Roman je o Pontiju Pilatu.” (gl. 24)^[104] Ivanušku takođe ne zanima Ješua, već Pontije Pilat (“Sad me najviše zanima Pontije Pilat… Pilat.”) Ješua nije glavni lik u romanu o Pilatu. I roman nije toliko “apologija Isusa” (kao što su se rugali ateistički kritičari) koliko apologija Pilata.

U ovom romanu je opravdan Pilat.^[105] Opravdan je Levije koji je padao u bunt protiv Boga… Čini se da je opravdan čak i Juda, koji je svojom krvlju iskupio svoju izdaju: njegov ubica je “čučnuo pored ubijenog i zagledao mu se u lice. U senci je ovome koji je gledao izgledalo belo, kao kreda, i nekako produhovljeno lepo.”

Jasno je zašto je satana zainteresovan za ovo anti-jevanđelje. To nije samo obračun s njegovim neprijateljem (Hristom crkvene vere i molitve), već i indirektno veličanje satane. Ne, sam Voland se ni na koji način ne pominje u Majstorovom romanu. Međutim, uz pomoć ovog prećutkivanja se postiže efekat koji je Volandu potreban: to su sve ljudi, ja s tim nemam nikakve veze, ja sam prosto očevidac, leteo sam pored, nikog nisam dirao, popravljao sam primus… Tako za Pontijem Pilatom i Judom sledeći amnestirani raspinjač postaje satana.

I kao što i dolikuje anti-jevanđelju, ono se pojavljuje u prljavštini: ispod zadnjice mačka (“Mačak je momentalno skočio sa stolice i svi su videli da je sedeo na debeloj hrpi rukopisa.”) Radni sto – peć – mačku pod rep – i ponovo peć. Takav je put Majstorovog rukopisa.^[106]

Uzgred rečeno, i novac od kojeg je Majstor stvarao svoje delo našao je u prljavštini (“Zamislite kako sam se zapanjio, – šaputao je gost s crnom kapicom, – kad sam gurnuo ruku u korpu s prljavim rubljem i video: na njoj je isti broj kao i u novinama!”)^[107]

Istorija s obligacijom po kojoj je Majstor dobio sto hiljada rubalja postaje još manje simpatična ako se setimo ko je upravo dobio ovu srećku u prvoj varijanti Bulgakovljevog romana. “Ne mogu vam opisati kakvo je bilo Varavino lice kad je izlazio iz stražarnice. Zamislite čoveka koji je u džepu imao voznu kartu i odjednom je potpuno neočekivano na osnovu ove karte dobio sto hiljada rubalja… Osmehivao se i njegov osmeh je bio potpuno glup i bezub, a pre ispitivanja kod Marka Centuriona Var je sjajem zuba obasjavao svoj razbojnički put. – Pa, hvala ti, Nazarećanine, – prozborio je mljackajući, – smakli su te na vreme!”^[108]

Tako da bi nazivati “Pilatove glave” “jevanđeljskim” označavalo potpunu solidarnost s Volandom. I ništa manje radikalno razilaženje s Mihailom Bulgakovom.

 

Pilatov put: od rukopisa ka Mesecu

 

Dakle, “Majstor i Margarita” je priča o nekom ne preterano duhovnom čoveku koji je svoje probleme prepisao kroz jevanđeljski siže? Da. Ali i više od toga.

Bulgakovljev roman je složen, a na pojedinim mestima prosto zbrkan. Priznajem da ne mogu da shvatim gde su Majstor i Margarita završili svoj zemaljski život. Da li su bili otrovani u podrumu, da li je Azazelo organizovao srčani udar Margariti u njenoj kući,^[109] a Majstoru u bolnici…

Međutim, u romanu ima takvih komplikovanih mesta koja se ipak mogu shvatiti ako se na njih gleda u širem kontekstu nego što je tekst samog romana.

Ispostavlja se da nisu samo likovi moskovskog romana (Voland i Majstor) oni koji tkaju tkivo romana o Pilatu. Postoji i obrnuti uticaj: Ješua i Pilat napuštaju stranice svog romana i upadaju u sudbine moskovskih likova.

Najveće iznenađenje koje izaziva najveće negodovanje (hrišćanina) “Majstora i Margarite” jeste to što na njegovom kraju oživljuju likovi malog romana koje su smislili likovi velikog romana.

Pritom se ispostavlja da su i Pilat i Ješua pređašnji – upravo onakvi kakvima ih je opisao Majstor. Ali ako je autor “romana o Pilatu” ili Voland ili majstor, autor moskovskog romana je ipak sam Bulgakov. Zar i on Ješuu vidi onakvim kakvim ga je video Voland? Zar je Majstor “pogodio” ne samo zamisao Volanda, već i veru Bulgakova?

Smatram da se kroz sve ove složenosti o veri Bulgakova može reći bar jedno: on veruje u to da tvorac rizikuje da postane talac svog dela.

Voland ističe da je Pilata smislio Majstor: “Onaj koga toliko žudi da vidi junak kojeg ste izmislili…”. U ovome je Bulgakovljeva aluzija. Bulgakov primorava Volanda da se izrekne. Jer, ako je izmišljen Pilat, izmišljeni su i Ješua i Levije.^[110]

A da li je Pilat “iz romana” izmišljen ili nije? Šarm Bulgakovljevog dela je tako jak da milioni ljudi misle da je Pontije Pilat zaista bio “peti prokurator Judeje”. U stvari, nijedan od novozavetnih tekstova ga tako ne naziva. On je vladar – “hegemon”. Prokurator je prosto glavni skupljač poreza za carsku blagajnu. Posle gušenja judejskog ustanka 69–70–ih godina Judeja je bila lišena privida svoje samostalnosti i tada su zaista rimski vladari ove provincije počeli da se nazivaju prokuratorima. Upravo tako je Pontije Pilat predstavljen kod Tacita. Ali, Berlioz poziva na to da se upravo Tacitovom svedočanstvu ne veruje – “Otkrivajući solidnu erudiciju Mihail Aleksandrovič je saopštio pesniku, između ostalog, i to da mesto u 15. knjizi, u glavi 44. poznatih Tacitovih “Anala” u kojima se govori o Iusovom pogubljenju, nije ništa drugo do kasniji falsifikovani umetak.”

Bulgakov ne osporava ovo mišljenje (i zaista: hrišćanski apologeti 2-4. veka se ne pozivaju na Tacita). Znači, opis života “prokuratora Pontija Pilata” gradi se na očigledno nepouzdanom izvoru… Upravo to je lepa lepa književnost. A lepa književnost i likovi koji su u njoj nastanjeni imaju autora, tvorca. Takav je za “prokuratora Pontija Pilata” Majstor (uz Volandovo učešće).

Na početku romana Voland kaže da je on samo očevidac i da se kazivanje o Pilatu i o onima čije je sudbine Pilat uništio, odvija kao nešto u najvišoj meri objektivno i verodostojno. Nepažljiv čitalac “Majstora i Margarite” može da pomisli da je sve zaista i bilo tako.

Međutim, direktan susret Volanda i Majstora s jedne strane, Pilata i Levija Mateja s druge, ne dozvoljava temeljnom čitaocu da prihvati ovu jednostavnu šemu. Pri ovom susretu se ispostavlja da je Majstor izmislio Pilata. Dakle, u istoj sinergiji Majstora i Volanda izmišljeni su i Levije i Ješua.

Zato oni i mole Volanda – kao sazdanje svog sazdatelja (gl. 29)…

6. juna 1936. godine Bulgakov je rad na “prvoj potpunoj redakciji” svog romana završio ovako: Majstor je “pohitao na konju bliže ka Volandu i uzviknuo: – Kuda me vučeš, o veliki Satano? – Volandov glas je bio težak kao grom kad je počeo da odgovara: – Nagrađen se. Zahvali Ješui kojeg si izmislio, koji je lutao po pesku.”^[111]

Znači, onaj ko se zaljubljuje u volandovskog Ješuu zaljubljuje se u satansku izmišljotinu, u budalaštinu. Voleti Ješuu je neukusno. To nije “duhovnost”, već ateizam i satanizam.

Bulgakov nije slučajno proučavao okultizam. U okultizmu i budizmu se pretpostavlja da se “energija ljudske misli” objektivizuje, zgušćava i zatim može da ima povratan uticaj na svog tvorca za koji ovaj nije molio. Svi bogovi, svi duhovi, svi demoni su stvoreni igrom svesti. Psihička energija koju poklonik ugrađuje u neku misaonu sliku koncentriše se u ovoj slici i postepeno se otuđuje od uma koji razmišlja, koji meditira, koji se moli. Dakle, svaka misaona slika kojoj se mnoštvo ljudi klanja u toku dugog vremena je prilično realna. Ona je u stanju da im pomaže i da na izvestan način vraća ljudima energiju koju je ranije dobila od njih. Božanstva se stvaraju poklonjenjem koje je na njih usmereno; to su akumulatori koji skupljaju energiju poklonjenja.

A mag treba svesno da stvara ovakve akumulatore (terafime), odnosno takve materijalne predmete kroz koje bi se energija, koju prikupe bogovi vraćala od njih u svet ljudi. Mag treba da ume da poklanja duhovima postojanje ne samo u “tananom materijalnom svetu”, već i u svetu ploti – na primer, kroz nastanjivanje duhova u materijalnim predmetima.

Tako “Indusi daju život magičnim dijagramima i skulpturalnim prikazima bogova pre nego što im se poklone. Ovaj obred se naziva prana–pratištha. Njegov cilj je da uz pomoć duhovne emanacije u neživi predmet udahnu životnu snagu verujućeg. Život koji se daje predmetu podržava se svakodnevnim poklonjenjem. U suštini, on se “hrani” koncentracijom misli usredsređenom na njemu. Ako ova sila kojom se hrani počinje da mu nedostaje živa duša u njemu vene i propada od iscrpljenosti. Produhovljeni predmet se ponovo pretvara u mrtvu materiju. Poslednje je jedan od razlog zbog kojeg Indusi smatraju da je greh prestanak svakodnevnog služenja već produhovljenim prikazima bogova,^[112] izuzev slučajeva kad je život koji se daruje ograničen okvirima posebne ceremonije. U takvim slučajevima se oni po završetku obreda smatraju pokojnicima i vrlo raskošno sahranjuju u vodama svete reke.”^[113]

Opštepagansko mišljenje smatra da se bogovi hrane dimom žrtava koje se pale ispred njihovih prikaza. Tradicionalna magijska praksa “pravljenja bogova” opisana je još u hermetičkom traktatu “Asklepije”: “Oživeli kipovi puni svesti i duha, čine toliko velikih dela; ima kipova koji prorokuju, koji predskazuju budućnost u snovima i na druge načine, a neki koji nas pogađaju bolestima ili isceljuju, pričinjavaju nam bol ili daruju radost.” (Asklepije 8). “Pošto nije bilo u njihovoj (praotaca) vlasti da stvore dušu, oni su pozivali duše demona ili anđela i zatvarali ih u svoje idole posredstvom svetih i božanskih ceremonija dajući idolima sposobnost da čine dobro i zlo” (Asklepije, 13). “Hermes… tvrdi da vidljive statue predstavljaju na izvestan način tela bogova, a u ovim telima se nalaze i duhovi koji su tu privučeni, koji imaju snagu da delimično nanose štetu ili ispunjavaju neke želje onih koji im se klanjaju. Vezivati uz pomoć nekog umeća nevidljive duhove za vidljive stvari i znači stvarati bogove” (Avgustin. O Gradu Božijem 8, 23). Neoplatoničar Proklo s oduševljenjem opisuje mogućnost oživljavanja statua: “Tajna kojom su očišćeni neki prikazi i simboli i smešteni oko statue učinila ju je živom” (Prokl. Platonova teologija, 1, 28).^[114]

Ako se ne znaju ova paganska verovanja u statue kao mesto obitavanja božanstava i kao izvor magijskog uticaja na čoveka, biće nejasna i ona smelost s kojom su hrišćani upadali u paganske hramove i rušili statue.^[115] Sa “svetske” tačke gledišta ovo ponašanje izgleda kao varvarsko, uništavanje spomenika umetnosti od strane “crkvenih mračnjaka”. Međutim, hrišćani su u ovim statuama videli upravo ono što su u njima videli sami pagani – ne umetnička dela, već magijske talismane…

I još nemojmo zaboraviti da iznad Nebeskog Jeršalaima na kraju “Majstora i Margarite” caruju “svetlucavi idoli” (na drugom mestu: “i ovi idoli, ah, zlatni idoli! Oni zbog nečega sve vreme ne daju mira,” – kaže Margarita u 30. glavi).

Psihički mehanizam teogonije treba da dostigne budistički posvećenik. Učenik treba da izazove i pripitomi duha–pokrovitelja. Zbog toga mnogo meseci provodi u dugoj osamljenoj meditaciji u tami. On ga zamišlja, priziva, moli, mami… Posle izvesnog vremena u keliji poslušnika počinju da se dešavaju promene. Pojavljuju se šumovi, šumovi prerastaju u zvuke, zvuci prave reči… U vazduhu prvo lebde vatrice, zatim promiču senke, svetlosti i senke. Napokon, pojavljuje se slika i čuje se govor.

Na kraju, privid postaje toliko jak da za učenika očigledno šeta s njim usred bela dana. „Nekim učenicima se dešavaju čudne avanture, ali među njima ima i pobednika, uspevaju da zadrže uz sebe svoje poštovane kompanjone i ovi ih već pokorno prate ma kuda da krenu. – Ostvarili ste svoj cilj, – izjavljuje tada učitelj. – Nemam čemu više da vas naučim. Sad ste stekli pokroviteljstvo uzvišenijeg nastavnika. Neki učenici se zahvaljuju učitelju i ponose se sobom, vraćaju se u manastir ili se već vraćaju u pustinju i do kraja svog života se zabavljaju svojim prividnim prijateljem.”^[116] Ali ima i drugih koji ništa ne vide ili videći shvataju da je to njihov sopstveni proizvodi. Upravo oni postaju istinski učenici. „Upravo to je i trebalo shvatiti, – kaže mu učitelj. – Bogovi, demoni i cela vaseljena su samo privid. Sve postoji samo u svesti, u njoj se rađa i u njoj nestaje.”

Uostalom, ista ova tema može biti poznata savremenom čitaocu i na osnovu potpuno drugog dela: “Solarisa” Lema (i Tarkovskog). I ovde sećanja stiču samostalni život i započinju dijalog sa svešću čiji deo su još donedavno bila. U klasici temu povratnog uticaja junaka dela na svog tvorca obrađuje “Portret Dorijana Greja”.

Evo, tako “prividni prijatelji” stiču svoju plot u finalu “Majstora i Margarite”.

Možda se upravo zbog toga Kajafa i Juda nisu pojavili ni na balu kod satane, ni u Majstorovom životu. Njihova ograničenost rukopisom Majstora se objašnjava time što Majstor nije utkao svoju dušu u ove likove – za razliku od detaljnije obrađenih likova Pilata i Ješue.

Međutim, postoje dva koautora “romana o Pilatu”. Obojica – i Voland i Majstor – “objektivizuju” svoje fantazije. U septembru 1934. godine Bulgakov je smatrao da ne pušta Majstor, već Voland Pilata: “Oprošteno ti je! – uzviknuo je Voland iznad stena, – oprošteno!”^[117]

Uostalom, još više o vlasti Volanda nad Majstorovim romanom svedoči njegovo istaknuto odsustvo na stranicama ovog romana. Pošto su likovi, motivi i sudbine u Majstorovom romanu izmišljeni, a đavola u romanu nema, to znači da je upravo on nadrealan. On ne treba da dospe u zavisnost od Majstora, a zatim da pokušava da dobije nezavisnost od njega.

Voland je iskoristio Majstora i napustio ga je. Majstor je stvorio Ješuu, a ovaj ga je takođe ostavio. Da li je Ješua oprostio svom tvorcu – Majstoru? Ješua, koji navodno svima oprašta, za koga su svi ljudi dobri, ipak izriče presudu Majstoru. O tome da je to presuda, a ne nagrada, svdoči žalosna intonacija Levija prilikom izgovaranja ove rečenice (“A što ga ne uzmete kod sebe, u svetlost? – Nije zaslužio svetlost, zaslužio je mir, – tužnim glasom prozbori Levije.”)

Ješua Majstora zauvek predaje u Volandovo carstvo zla i tame: “Pročitao je majstorovo delo, – poče da govori Levije Matej, – i moli te da povedeš Majstora i da ga nagradiš mirom. Za ti je teško da to učiniš, duše zla?” Ješua Majstoru poklanja samo jedno – oslobođenje od sećanja na samog Ješuu… Sazdanje je donelo presudu svom tvorcu (“nije zaslužio svetlost”) i napustilo ga je.

U čemu je Majstor zgrešio prema Ješui? Zar nije time što je stvorio neki karikaturno–kartonski, jednodimenzionalni lik kojem je, pošto je postao samostalan, i samom teška nametnuta jednodimenzionalnost i pokušava da je iživi – osuđujući Majstora?

Sad će biti jasna vrtoglava Volandova rečenica upućena Majstoru: “Onaj koga toliko žudi da vidi junak kojeg ste izmislili, kojeg ste sami upravo ispratili, pročitao je vaš roman.” Opet kažem: ako je Pilata izmislio Majstor, Ješuu takođe treba posmatrati kao jednostavno lik iz njegovog romana. Ali, ispostavlja se da lik čita roman o samom sebi i ocenjuje ga… Upravo to je iznanađenje, koje je Voland obećao Majstoru.^[118] San koji je pisac (Majstor) izmislio za svoje likove (Pilatov san o šetnji s Ješuom) stiče realnost i javlja se prividu autora…

Likovi u stvoreni u Majstorovom romanu, ali ove senke ipak ne počinju potpuno samostalan život. Zauvek ostaju onakve kakvima ih je Majstor zamislio. Međutim, nemaju dovoljno snage i realnosti kako bi se samostalno menjale, makar u sitnicama. Njihova nepromenjivost se ističe: Levije Matej je i u HH veku isto tako mračan i nosi isti hiton, zaprljan glinom još na Ćelavoj gori. Dvanaest hiljada mladih meseca nije dovoljno da se osuši bara od vina pokraj nogu Pontija Pilata. Ni sam Pontije Pilat se nije promenio – još uvek negira svoju odgovornost za Ješuino pogubljenje. Ješua, kojeg je on pogubio takođe još uvek “nosi pocepani hiton i ima unakaženo lice”. I kao što je bezvoljno, ulagivački Ješua molio Pilata u Majstorovom romanu, sad moli Volanda. I isti idoli vladaju nad Jeršalaimom.

Evo, ovde se u svom košmaru ozbiljnosti postavlja pitanje o tome da li rukopisi gore…

 

„Rukopisi ne gore”

 

O tome koliko se Voland ozbiljno odnosio prema onome što je sačinio zajedno s Majstorom govore njegove, nažalost, sveopšte poznate reči: „Rukopisi ne gore”.

Odnos prema ovoj frazi je znak na osnovu kojeg se može razlikovati ruski intelektualac od sovjetskog obrazovanog čoveka. Nikad se ne sme sa svom potpunom saglasnošću i oduševljenjem citirati satana – čak i iz književnosti!

A i zašto uopšte citirati očigledno lažnu tezu? Rukopisi gore, i te kako gore! Istorija književnosti (uključujući i sovjetsku) to i previše dobro dokazuje. Za koliko knjiga znamo samo po tome što se pominje njihovo postojanje ili na osnovu kratkih citata drevnih čitalaca! Zato s takvom radošću i gorčinom istovremeno savremeni istoričari čitaju književne enciklopedije drevnih vremena – “Stromate” Klimenta Aleksandrijskog i “Biblioteku” sv.Fotija Konstantinopoljskog.

Međutim, u ovom modernom citatu je najnepristojnije nešto drugo. “Rukopisi ne gore” jeste predmet predsmrtnog košmara Bulgakova, a ne teza njegove nade.

Tri velika Bulgakovljeva dela su objedinjena ovom zajedničkom temom: “Kobna jaja” (1925), “Pseće srce” (1926) i “Majstor i Margarita” (početak rada – 1928). U “Kobnim jajima” se zmije koje su naučnici doveli do dimenzija dinosaurusa svete čovečanstvu. U “Psećem srcu” delo profesora Preobraženskog počinje da ujeda svog tvorca.

A u pismu V.Veresajevu od 27. jula 1931.g. Bulgakov otvoreno piše o tome kako likovi koje je stvorio sami upadaju u njegov život: “…Jedan čovek s veoma poznatim književnim prezimenom i velikim vezama… rekao mi je tonom poluuverenosti:

– Imate neprijatelja…

Nisam mali i shvatam šta znači reč “neprijatelj”… Počeo sam da naprežem sećanje. Ima na desetine ljudi – u Moskvi, koji sa škrgutom zuba izgovaraju moje prezime. Međutim, sve je to u svetu koji je u vezi s književnošću ili njenom okolinom, sve je to slabo, sve to samo što nije izumrlo. Kako sam negde u izvoru istinske snage i čime mogao da steknem neprijatelja?

I odjednom mi je sinulo! Setio sam se prezimena! To su – A.Turbin, Kalsoner, Rok i Hludov (iz “Bekstva”). To su oni, moji neprijatelji! Nije slučajno što mi za vreme nesanice dolaze i pričaju sa mnom: “Ti si nas rodio, a mi ćemo ti sve puteve preprečiti. Lezi, ućutkani fantasto.” Tada se ispostavlja da sam ja sam svoj glavni neprijatelj”.^[119]

Tako i kroz poslednji Bulgakovljev roman promiče tuga zbog vlasti dela nad autorima ovih dela. U drugoj kompletnoj rukopisnoj redakciji romana (1937–1938) na balu kod satane pojavili su se Gete i Šarl Guno. Prvi kao autor poeme “Faust”, drugi kao autor opere “Faust”. Po Bulgakovu ispada da su postali zarobljenici demonskog lika kojem su dodelili centralno mesto u svojim delima.

Spaljivanje rukopisa uopše nije greh po Bulgakovu. Čak i Ješua poziva da se spaljuju rukopisi (Ješua priča Pilatu o tome kako je preklinjao Levija da spali njegov rukopis).

A Pilat s mukom pokušava da se uveri da nije učinio podlost koja mu je donela previše strašnu popularnost… On “najviše na svetu mrzi svoju besmrtnost i nečuvenu slavu” (gl.32). “– Bogovi, bogovi, – kaže okrećući nadmeno lice prema svom saputniku, ovaj čovek u plaštu, – kakvo vulgarno pogubljenje! Ali, reci mi, molim te, – istog časa nadmeno lice se pretvara u molećivo, – da nije ga bilo! Molim te, reci, nije bilo? – Pa, naravno da nije bilo, – odgovara saputnik promuklim glasom, – tebi se to učinilo. – I možeš da se zakuneš u to? – ulagivački moli čovek u plaštu. – Kunem se, – odgovara saputnik i njegove oči se zbog nečega osmehuju. – Ništa mi više ne treba! – isprekidanim glasom viče čovek u plaštu”.^[120]

To je tema mučne nepovratnosti.

Mir za kojim žude skoro svi junaci romena jeste izbavljenje od prošlosti, od sećanja.

Frida sanja o tome da se izbavi marame kojom je ugušila svog sina.

Majstor – romana: “Mrzak mi je ovaj roman,” – odgovori majstor (gl. 24). “Majstorovo sećanje je nemirno, sećanje izbodeno iglama je počelo da se gasi. Neko je puštao na slobodu Majstora čim bi on pustio junaka kojeg je sam stvorio.” A ko je, uzgred rečeno, puštao Majstora? – Voland, nipošto ne Ješua. Ali, može da pusti samo onaj ko je ranije držao u svojoj vlasti. Znači, Voland je zaista rukovodio sudbinom i perom Majstora do ove finalne scene…

Margarita je sanjala o tome da zaboravi Majstora (“Idite do đavola vi s vašom nagorelom sveskom i sasušenom ružom! Sedite ovde na klupici sama i preklinjite ga da vas pusti na slobodu, da vam dopusti da udišete vazduh, da ode iz sećanja! – Ništa ne shvatam, – tiho prozbori Margarita Nikolajevna, – o listovima ste još mogli da saznate… Ali kako ste mogli da znate moje misli?”).

Rjuhinu je muka od njegovog života kao takvog. – “Četvrt sata kasnije Rjuhin je potpuno sam sedeo, zgrčivši se iznad ribice, ispijao je čašicu za čašicom, shvatajući i priznajući da se u njegovom životu više ništa ne može popraviti, već da se može samo zaboraviti” (gl. 6).

“Vaše spasenje je sad samo u jednom – u potpunom miru,” – kaže psihijatar Ivanu Bezodmnom (gl. 8). Lekar je “dao Ivanu injekciju u ruku i uverio ga je da će sad sve proći, da će se sve promeniti i sve će se zaboraviti. Ispostavilo se da je lekar u pravu. Tuga je počela da napušta Ivana odmah posle injekcije” (gl. 11).

Ivanovo sećanje je “izbodeno”, isto kao i Majstorovo sećanje i zato je zaborav i za njega najviša nagrada. “Njegovo izbodeno sećanje se gasi, i do sledećeg punog meseca profesora niko neće uznemiravati. Ni beznosi ubica Gestasa, ni okrutni peti prokurator Judeje konjanik Pontijski Pilat.” Uzgred ečeno, to je poslednja rečenica “Majstora i Margarite”…^[121]

I Bulgakov je imao šta da zaboravi. “Sad više svake noći ne gledam unapred, nego unazad, zato što ništa za sebe ne vidim u budućnosti. A u prošlosti sam napravio pet kobnih grešaka.”^[122] Dakle, bilo je takvih njegovih rukopisa za koje je želeo da vidi da su spaljeni i da ih nije bilo. Bulgakov ne navodi koji su, ali bismo želeli da verujemo da je u njih uvrstio i svoj feljton “Glavno političko bogosluženje” (“Gudok”, 24. jul 1924)…^[123]

 

Svetlost, senke i sofistika

 

“– Došao sam kod tebe, duše zla i gospodaru senki, – odgovorio je čovek koji je ušao, mrko i neprijateljski gledajući u Volanda.

– Ako si došao kod mene, zašto se nisi pozdravio sa mnom, bivši skupljaču poreza? – prozbori Voland strogo.

– Zato što ne želim da budeš zdrav, – drsko odgovori pridošlica.

– Ali moraćeš da se pomiriš s tim, – usprotivio se Voland i podrugljiv osmeh mu je iskrivio usta, – samo što si se pojavio na krovu, a već si odvalio glupost i reći ću ti i u čemu se ona sastoji – u tvojim intonacijama. Svoje reči si izgovorio tako kao da ne priznaješ senke, kao ni zlo. Da li bi bio tako dobar da razmisliš o pitanju: šta bi radilo tvoje dobro kad ne bi postojalo zlo i kako bi izgledala zemlja kad bi s nje nestale senke? Jer, senke imaju predmeti i ljudi. Evo senke od moje sablje. Ali, ima senki od drveća i od živih bića. Zar ne želiš da odereš svu zemaljsku kuglu skinuvši s nje sve drveće i sve živo zbog tvoje fantazije da se naslađuješ golom svetlošću? Glup si.

– Neću sporiti s tobom, stari sofisto, – odgovori Levije Matej.”

Evo najzačaranijeg mesta u celom romanu Bulgakova. I Bulgakovljevi poklonici i njegovi neprijatelji u ovom dijalogu vide nešto vrlo lično za autora. Mnogi među prvima vide u ovom pasažu izvesnu “nepobitnu dijalektičku logiku”.

Volandova logika je, naravno, zaslepila masu ljudi kojima je tuđa kultura religiozne misli. Beskućnici obrazovani ljudi (a ruski intelektualci bez pavoslavlja ostaju beskućnici u ruskoj književnosti) pohitali su da uznesu satanu kao svog napokon pronađenog učitelja: “Voland je olicetvorena u tradicionalnom “đavoljem” obličju apsolutna Istina”.^[124] Oni pozivaju na to da se Volandov stav “ceni kao” “ono što večito čini dobro”“.^[125] “Voland je sami život, izraz njegove izvesne supstance. Voland bezuslovno nosi u sebi i načela zla, samo u onom smislu u kojem je njegovo olicetvorenje sam Hristos, najmoćnija noć tvorevine, gde je zlo istovremeno i naličje Dobra. Zato je Voland u romanu na izvestan način izraz same dijalektike života, njegove suštine, njegove izvesne apsolutne istine”.^[126] “Volandova banda brani čestitost i moralnu čistotu.”^[127]

Tako nesavesnost i nekulturnost dovodi do toga da žudeći da opravdaju Volanda šarikovi u književnosti i u Hristu već vide “olicetvorenje načela zla”. Okultno “dvojedinstvo” dobra i zla je po njihovom mišljenju dobilo svoje umetničko ovaploćenje i dokaz.

Za okultiste (teozofe, rerihovce itd.) Bog je nezamisliv bez Zla: “To je prirodno. Ne može se tvrditi da je Bog sinteza cele Vaseljene kao Sveprisutni, Sveznajući i Beskonačni, a da se On zatim odvoji od zla.”^[128]

U ovom svetu koji slika teozofija postoji zakonito mesto zla. Sve što se dešava u svetu je toliko intimno povezano s panteističkim Apsolutom da čak ni Satanu okultisti ne žele da liše božanskog poštovanja. Jer, u “Apsolutu zlo kao takvo ne postoji, ali su u projavljenom svetu sve suprotnosti očigledne – svetlost i tama, duh i materija, dobro i zlo. Veoma savetujem da se usvoje prvoosnove istočnjačke filosofije – postojanje Jedinstvene Apsolutne Transcendentalne stvarnosti, njen dvostruki Aspekt u uslovljenoj Vasioni i iluzonost ili relativnost svega projavljenog. Dejstvo suprotnosti stvara harmoniju. Kad bi se jedno zaustavilo, delovanje drugog bi nesumnjivo postalo razorno. Dakle, projavljeni svet u ravnoteži drže suprotne snage. Dobro u nižoj ravni može postati zlo u višoj i obrnuto. Otuda i relativnost svih pojmova u projavljenom svetu.”^[129]

Ali, Levije sasvim tačno ove tvrdnje naziva sofističkim.

Ispostavlja se da bi kad bi zlo prestalo da deluje u svetu harmonija Vasione bila uništena. Dobro ne može da živi bez zla, a Apsolut ne može da se ne ispolji kroz zlo. Ne samo to – za Blavacku i druge “ezoterične” sluge Volanda Dobro je sekundarno u odnosu na Zlo. “Senka nije Zlo, već je potrebna i neophodna srazmera koja dopunjava Svetlost ili Dobro. Senka je njegov (Dobra) tvorac na zemlji.”^[130] Hristos kaže da Svoj život ima od Oca, a ne od Zmije ili Zla. Tačka gledišta teozofa je drugačija.

Oni su uvek spremni, kako na to da se rugaju kako Bogu Biblije, tako i da brane satanu: “Kad Crkva proklinje Satanu ona proklinje kosmički odraz Boga, ona anatemiše Boga, projavljenog u Materiji ili u objektivnosti.”^[131] Tako i Volanda bezbožni poznavaoci Bulgakovljevog stvaraštva smatraju “objektivnim” i “pravednim”…

Tako da dok se u Majstorovom romanu izlaže filosofija Tolstoja, Voland u svoje ime izlaže filosofiju Blavacke–Reriha.

Međutim, Levije sasvim tačno ove konstrukcije naziva sofistikom.

Jer, on Volanda naziva “gospodarem senki” u mističkom smislu (“vladar aveti i demona”). A Voland opovrgava Levijevu tezu shvatajući reč senka u fizičkom smislu.

Međutim, što se tiče fizičke svetlosti i tame, s biblijske tačke gledišta Bog ih je podjednako stvorio i upravlja njima: “Ti prostireš tamu i biva noć” (Ps. 103, 20).

Fizička senka je, naravno, dobra za ljude Biblije koji žive na granici s pustinjom: “Evo, Car će carovati po Istini, i knezovi će vladati po Zakonu i svaki od njih će biti kao zaštita od vetra i pokrov od nevremena, kao izvori vode u stepi, kao senka od visoke stene u žednoj zemlji” (Is. 32, 1–2).

Međutim, da bi se spoznao Bog uopšte nije obavezno opštiti sa senkama–prividima.

Ako se pod senkom ima u vidu zlo, dodir s njim nipošto ne predstavlja potreban uslov za život u zajednici s Bogom. Uopše se ne spoznaje sve u poređenju. Zar majka može da oseti ljubav prema svom detetu samo ako ga bude lišena? Zar bez poznanstva s “korozijom metala” ne može da se shvati lepota Mocarta? Zar čovek ne može da se raduje zvezdama iznad glave ako pre toga ne pogleda u Volandovo oko – “prazno i crno, kao uske iglene ušice, kao izlaz u bezdani kladenac svake tame i senki”?

Dobro je primarno i samodovoljno. S ontološke tačke gledišta ono ima tačku oslonca u Bogu, a ne u satani. A s gnoseološke tačke gledišta dobro poseduje dovoljnu snagu ubedljivosti za ljudsku savest, da mu nisu potrebne pomoć i preporuke zla.

“Bog je svetlost i u Njemu nema nikakve tame” (1 Jn. 1, 5). Bogu nisu potrebne “senke” koje postavlja satana – On Sam može da ograničava Svoja projavljivanja u svetu i da ih čini umerenima tako da ljudi mogu da ih prime. Bogoslovi ovo nazivaju rečju “kenozis” (“samoumanjivanje”). Crkveni ljudi u takvim slučajevima se sećaju molitve na Preobraženje – apostoli su primili Svetlost “jakože možahu” (“koliko su mogli”). A na običnom jeziku se ovo naziva prosto ljubav.

Nije se Sijanje time uzveličalo,

Što svetli na bezmernim visinama.

Već time što Se dobrovoljno ograničilo

Kapljicom na listu (Rabindranat Tagore)…

Voland ovakvo samoograničenje Svetlosti puno ljubavi ne može da shvati: “Zar nećeš odrati celu zemaljsku kuglu skinuvši s nje drveće i sve živo zbog tvoje fantazije da se naslađuješ golom svetlošću?” I zato se nudi kao spoljašnji “regulator”, koji ublažava svetlost.

Međutim, uzaludno Voland Svetlosti pripisuje želju da uništi sve ono što nije Bog. Mržnja prema životu nije osobina Boga, već Volanda. Stvoreni svet, nebožanski život koji je stvorio Bog, a nipošto ne satana. I Bog ne uništava Svoju tvorevinu.

Hrišćanstvo nije panteizam. Ono ne smatra da samo Božanstvo ima pravo na postojanje. Bog je poželeo da u biću postoje drugi životi, a ne samo Njegov Sopstveni.

Duga je od Boga. Spektar je od Tvorca. “I ovom čudu ćemo se čuditi kako su raznovrsna ljudska lica; nemaju sva isti oblik, već svako ima svoj oblik lica, po Božijoj mudosti” (Pouka Vladimira Monomaha).^[132]

Može se živeti u svetu, videti svet, diviti se svetu. On se ne sme eksploatisati. “Duhovni um, sozercavajući sve, razmišlja bestrasno. Kakvu divnu lepotu vidi, ali bez pohoti” (prep. Simeon Novi Bogoslov. Himna 41).^[133]

Tako, neka raste drveće, neka bude senki ne zemlji. Ali, bolje je isterivati senke i aveti iz ljudske duše. I ne treba slušati stare sofiste, koji pravdaju svoje pravo na zlo.

Svetlost koju Voland naziva “golom” u mistici se naziva “čistom”. To je zrak od Boga, bez primesa “odveć ljudskog”. Mističari najrazličitijih religija dodir ove svetlosti doživljavaju tako intenzivno da ne žele da mrve svoj vid smeštanjem u sebe bilo čega – uključujući i same sebe. Još se staroegipatski mističar obraćao Početku: “U viđenju Tebe srce zaboravlja na sebe. Iz očiju Tvojih potekli su ljudi. Ništavne su sve molitve kad Ti govoriš. Slava Tebi, Koji si Sebe umanjio nas radi” (Papirus Bulag. Himna 3; prevod A.B.Zubova).

Svetlost i radost su sinonimi u mistici. Zato mačnost Levija označava da on nipošto nije vesnik Svetlosti. On nije izašao iz Hristovog Raja, već iz Majstorove bolesne svesti…

“Šta bi radilo tvoje dobro kad ne bi postojalo zlo?” – Božansko Dobro bi poklanjalo Sebe ljudima bez ikakve prepreke. A ljudsko dobro bi ushodilo ka još većoj Svetlosti i dobru. “Svi se mi otvorenog lica gledajući slavu Gospodnju preobražavamo u isti obraz iz slave u slavu” (2 Kor. 3, 18). “U domu Oca Mog ima mnogo obitelji” (Jn. 14, 2). I zato ne treba smatrati da je jedini mogući smer kretanja od svetlosti ka tami, od Boga – ka Volandu. U svetu Svetlost ima kuda da ushodi. Beskonačnost je kod Svetlosti. Kod Volanda su samo uske provalije–bezdani.

Ali, upravo zato što je Svetlost najviša radost Gospod je onima koji je traže do izvesnog vremena ne daje u potpunosti. Prepodobni Makarije Egipatski kaže da bi savršeni čovek, kad bi video sve tajne Carstva “samo sedeo u jednom ćošku” i upravo zato mu nije data savršena mera kako bi mogao da brine za bratiju i da služi Reči.^[134] Svetlost Preobraženja posećuje, ali ne ostaje zauvek s apostolima i svetima. Međutim, kad se umanji, to nipošto ne znači da je nastupilo vreme senki i aveti. Ne, nastupa vreme manje očiglednih, ali duhovnih darova i vreme ljudskog stvaralaštva. Između Tavorske svetlosti i Azazelove kljove je ogroman prostor. Oni se ne graniče.^[135] Gospod ljudima može da podari raznovrsnost bez pomoći satane.

Smisao dobra nije u večnoj “borbi”, već u stvaranju, u ushođenju. Zato mu nisu ni potrebni večiti neprijatelji. Dobro ima šta da radi bez stalnog osvrtanja na zlo.

 

Da li postoji zaštita od Volanda?

 

Voland, naravno, svoje snage ne smatra ograničenima. Međutim, u romanu postoje dve scene koje pokazuju da on ima izvesnog vrlo moćnog protivnika.

Prva epizoda: vlasnik bifea izlazi iz prokletog stana gde je zahtevao pravi novac umesto falsifikovanog. “Njegovoj glavi je zbog nečega bilo nezgodno i pretoplo u šeširu; skinuo ga je poskočivši od straha, ispustio je tihi krik. U rukama je imao plišanu beretku s pohabanim perom petla. Vlasnik bifea se prekrstio. U istom trenutku beretka je mjauknula, pretvorila se u crno mače i skočivši nazad na glavu Andreja Fokiča, svim kandžama se uhvatila za njegovu ćelu. Ispustivši krik očaja, valsnik bifea je jurnuo naniže, a mače je palo s glave i šmugnulo nagore stepenicama.” Vlasnik bifea je uopšte “bogobojaživ”: nije mu bilo prijatno to što je sto u Volandovoj sobi bio pokriven crkvenim brokatom, Anuške se kloni s rečima “pusti, Hrista radi” i istrčava niz stepenište krsteći se. Svoj život sad doživljava van obmane bifea (tim pre je čudno što se u filmu V.Bortka vlasnik bifea nijednom ne krsti).

Druga epizoda je kad Azazelo odnosi duše Majstora i Margarite na konjima–avetima (festralima). “Tri crna konja su frktala kod šupe… Margarita je skočila prva, za njom Azazelo, Majstor poslednji. Kuvarica je zastenjavši htela da podigne ruku da se prekrsti, ali je Azazelo strašno povikao iz sedla: – Odseći ću ti ruku! – zviznuo je i konji su se lomeći grane lipa, vinuli i urezali u nizak crni oblak.”

Kao što vidimo, krsno znamenje je krajnje neprijatno volandovskim zlim dusima. Čitalac 60–70–ih godina koji je beznadežno otpao od Crkve ovaj detaljčić nije shvatao. Međutim, Bulgakovljevi savremenici su se odlično sećali ovih stvari. I vrlo lako su mogli da primete ovu nepodudarnost. Jer, ako je za verovati Volandu (i ateističkoj propagandi), na krstu je bio razapet samo nesrećnik koji je filosofirao. U tom slučaju nema više razloga za bojazan od krsta više nego za bojazan od prikaza pasa koji su nekada rastrgli Heraklita^[136] ili za plašenje od crteža pehara iz kojeg je svoju smrt ispio Sokrat.

Zašto onda prikaz krsta, krsno znamenje toliko plaši sataniste? Znači, posledice Raspeća su nešto mnogo više nego šetnja “mladića”^[137] s Pontijem Pitalom po stazici mesečine… I na onom Krstu verovatno nije bio razapet prosto “mladić”. Uzgred rečeno, u celom tekstu Majstorovog romana nijednom nisu upotrebljene reči “krst” i “raspeće”.

Kod Getea je prilikom prvog susreta Fausta i Mefistofela dejstvo krsne sile tačno opisano:

Evo simbola svetog,

I zadrhtaćeš,

Tako je strašan on svoj bandi prokletoj.

Vidi, od straha dlaka se diže!

Očima svojim

Bestidnim, neprijatelju,

Hoćeš li pročitati ime,

Hoćeš li savladati znak

Nestvorenog, Neizrečenog,

Koji je s neba sišao,

U leto Pilatovo

Raspetog radi našeg spasenja.^[138]

I još jedan rečiti detalj: kad Voland gleda Moskvu s krova kuće Paškova, “Njegova dugačka široka sablja je bila zabodena između dve napukle ploče na terasi vertikalno, tako da je izgledala kao sunčani časovnik. Senka sablje je lagano i neumitno postajala sve duža puzeći do crnih cipela na nogama satane.”

Ovaj detalj se ne može razumeti ako se ne zna libreto opere Šarla Gunoa “Faust” (kod Getea nema ove scene).

Mefistofel sabljom probada burence nacrtano na natpisu taverne i moli “gospodina Bahusa” da izlije vino. S crteža teče vino. Margaritin brat Valentin odbija da primi takav dar – tada se vino pretvara u vatru. Kad Mefistofel pomene Margaritino ime to primorava Valentina da isuče sablju. Međutim, njegova sablja se na komade razbija u vazduhu, čak se ne ni dodirnuvši s Mefistofelovom sabljom… Valentin shvata da se pred njim nalazi satana. Mefistofel svojom sabljom ocrtava krug oko sebe.

Dalje postoji zanimljiva razlika između partitura opere na ruskom i francuskom (originalnom) jeziku. Na ruskom: “Uništićemo vlast demona i borićemo se sa silom tame!” U originalu je sve tragičnije: “Iz pakla je došao onaj ko je otupio naše oružje. Ne možemo da savladamo čini.”

I tada Valentin kliče: “Ali pošto ti razbijaš čelik, vidi! Evo svetog krsta, on nas spasava od pakla!”

I tada Valentin i njegovi prijatelji okreću svoje sablje oštricom nadole, znači, nagore ručicama u obliku krsta. I tako, stegnuvši u rukama sablje kojima su dali značaj Krsta oni kreću u napad na Mefistofela. On se grčevito izvija pošto nije u stanju da podnese izgled krsta. Na kraju krajeva pod zaštitom krsta celo društvo odlazi od Mefistofela…

Međutim, u Moskvi nema Hristovog Hrama. Krstovi su skinuti. Ostala je još samo senka krsta. Senka ne može da se bori protiv “gospodara senki”; ona pokorno “puzi ka cipelama”.

Bulgakov pokazuje dobro poznavanje crkvenog bogoslovlja: geometrijsko ukrštanje nije Krst. Tačnije – i ono može postati krst ako onaj ko ga gleda sjedinjuje s njim smisao Krsta. Ako u trenutku bespomoćnosti u fotelji kod zubara gledam u prozorski okvir i u ovom okviru vidim obličje Krsta, za moju molitvu ovaj obični prozorski okvir postaje Krst. Ali ako neko crta tetovažu u vidu raspeća ili nosi krst kao bižuteriju – za njegovu dušu Raspeće neće biti zaštita, čak i ako je najkanoničnije po formi.

Stoga i nije potrebno nikakvo spoljašnje crkveno dejstvo za osvećivanje Krsta: “Krst je osvećen Hristovom krvlju i osvećuje sve – ljude i vodu, a krst niko,” objasnio je vladimirski sabor 1274. godine.^[139] Zato i krhotina sablje može postati obličje krsta, ikona, istog onog trenutka kad hrišćanin poželi da ga vidi kao takvog, bez odlaska u hram i crkvenog obreda, koji obavlja sveštenik. “Hristovoj ikoni ne treba ukazivati poklonjenje kao materiji, već kao samom Hristu, jer se poštovanje obličja odnosi na Prvolik i dejstvom uma materija se ne meša s naslikanim likom”.^[140]

A pošto pored Volanda na moskovskom krovu nije bilo hrišćanina,^[141]  a sam Voland delovanjem svog uma očigledno nije nameravao da poistovećuje senku sablje s Hristovim Krstom, za njega senka ostaje senka, a geometrija – geometrija.

U “Faustu” Šarla Gunoa (a ovu operu je Bulgakov slušao više puta) takođe se pominju crkvena sredstva zaštite od zle sile: Mefistofel proklinje Zibela (drug Valentina – Margaritinog brata): sve cveće koje on bere za Margaritu istog časa vene. Međutim, Zibel pere ruke svetom vodom i čini nestaju. A Valentin u odlučujućem trenutku biva nemoćan pred Faustom i Mefistofelom zato što naljutivši se na svoju sestru skida s vrata svetu ikonu koju mu je Margarita poklonila i baca je na zemlju. Mefistofel istog trenutka šapuće u sebi: “Zažalićeš zbog toga!”

Tako da je pominjanje crkvenih tajni kao sile jače od satane bilo sasvim u tradiciji evropske faustijane (ili još šire – “gotičkog romana”). Bulgakov je trebalo samo da aludira na nju i kod obrazovanih čitalaca je nastajao sasvim jasan i precizan niz asocijacija.

Ovu aluziju Bulgakov je i načinio pomenuvši reakciju nečiste sile na krsno znamenje. Ovi detalji su tim izražajniji, što u konačnom tekstu romana uopšte nema crkvene tematike. Krsno znamenje i ikonica iza koje se krije Ivan Bezdomni – to su svi znaci postojanja Crkve u bulgakovskoj Moskvi. Ho sapienti – sat.^[142]

Da, Voland se izlanuo u još jednom: on nema vlast nad filosofom koji je dokazao postojanje Boga – Kantom: “On već preko sto godina boravi na mestima mnogo daljim nego što su Solovki i nema nikakvog načina da se izvuče odatle, uveravam vas!” Onaj ko na svoj bal dovodi Kaligulu i Mesalinu i ostale nitkove iz svih vekova “ni na koji način” ne može da uznemiri Kanta. To nije u njegovom “nadleštvu”. Tako da nije u pravu Margarita koja kliče imajući u vidu kneza tame – “Svemoguć je!”

 

Ima li pozitivnih junaka u romanu?

 

U rukopisima je ovakvih scena religioznog obraćenja bilo više. U nacrtu je ostao jedini lik romana koji bi se mogao nazvati pozitivnim. Ma kako čudno bilo, ovaj jedini pozitivni lik je bio Nikanor Bosoj. Njegovi grehovi nisu prevazilazili ljudske sudbine. On uzima mito, ali nije ljudožder, nije cinkaroš i nije dželat. On je jedini koji je priznao da je njegova kazna zaslužena: “– Bog je istinit, Bog je svemoguć, – prozbori Nikanor Ivanovič, – sve vidi, a meni tako i treba. Gospod me kažnjava zbog moje prljavštine, – osećajno nastavi Nikanor Ivanovič, čas zakopčavajući košulju, čas je raskopčavajući, čas se krsteći, – uzimao sam!” Njegovo pokajanje je ostalo jedinstveno u romanu po svojoj dubini i nepovratnosti.

Evo kako je bilo u konceptu:

“Teturajući se, mrtvih, tamno krvavih očiju, Nikanor Ivanovič Bosoj, član kružoka “Bezbožnik” prekrstio se i rekao je muklim glasom: – Nikad devize u rukama nisam držao, drugovi, Bogom se kunem!… Od trenutka otkako su Nikanora Ivanoviča Bosog uzeli pod ruke i izveli kroz kapiju, on nije sumnjao da ga vode u zatvor. I obuzelo ga je čudno osećanje, koje nikad pre nije iskusio. Nikanor Ivanovič je pogledao užareno sunce iznad Sadove ulice i odjednom je shvatio da se njegov raniji život završio, da počinje novi. Nikanor Ivanovič nije znao kakav će on biti, a nije se mnogo ni plašio da mu preti nešto strašno. Međutim, Nikanor Ivanovič je neočekivano shvatio da čovek posle zatovra ne da postaje nov čovek, već kao da je dužan da to postane. Kao da je Nikanora Ivanoviča neko iznenada umočio u kotao, izvadio ga, i postao je novi Nikanor Ivanovič, koji nimalo nije ličio na pređašnjeg.”^[143]

U ranijim nacrtima (1928–31.g.) isti ovaj lik kaže onima koji ga hapse: “–Želim da postradam… Hristom Bogom se kunem. –Zašto vi, član partije, sve vreme pominjete Boga? Verujete? –A ja u Boga Gospoda verujem. Verujem od ovog 10. juna i u đavola… Bio sam pun prljavštine, ljude i Boga sam varao, ali s lažju se ne može putem ići. Spotaći ćeš se. U zatvor idem praktično sa zadovoljstvom.”^[144]

Bulgakov je 1933. godine (nakon hapšenja nekih ljudi koji su dolazili u njegovu kuću) izbacio iz romana ove reči koje su svedočile o tome da je Bosoj prestao da bude komičan lik: “Uopšte ne zbog toga što je Moskovljanin Bosoj znao ova mesta ili je čuo za njih, ne, jednostavno na neki drugi način, možda preko kože, Bosoj je shvatio da ga vode kako bi s njim učinili najužasnije što s čovekom može da se uradi, – lišili ga slobode.”^[145] Uzgred rečeno fraza o “kožnom znanju” objašnjava prezime lika “Bosoj”…

Ogoljena koža, istina, koja više nije vezana za znanje, već za veru, isto kao i spremnost da stradanjem iskupi svoje neverovanje bili su u nacrtima Bulgakova pomenuti i u vezi s reakcijom Ivana Bezdomnog ne zle duhe. U konačnoj varijanti romana je rečeno: “Niko ne zna koja misao je ovde osvojila Ivana, samo pre nego što je istrčao na zadnji ulaz, prisvojio je jednu od ovih sveća, kao i papirnu ikonicu. Zajedno s ovim predmetima napustio je nepoznati stan” (gl. 4). “Bio je bos, na grudi mu je čiodom bila pričvršćena papirna ikonica s izbrisanim likom nepoznatog sveca. Ivan Nikolajevič je nosio upaljenu sveću za venčanje” (gl. 5).

U redakciji romana iz 1928. godine o ovoj ikonici je rečeno nešto više. Ona je pričvršćena na Ivanovo golo telo pri čemu Ivan objašnjava da je to dobrovoljno mučeništvo: treba “krvcu pustiti” da bi se iskupilo sopstveno svetogrđe – “Ja sam Gospoda našeg Hrista izgazio čizmetinama.”^[146]

Bulgakov će ovu previše upadljivu crtu kasnije ublažiti. U varijanti iz 1937. godine ikona je nazvana po imenu: to je Hristova ikona.^[147] Pritom Ivan objašnjava: “Bez nje se on (Voland) ne može uhvatiti”.^[148] Ikona je i dalje pričvršćena za Ivanove grudi, ali je motiv ovog bola već potpuno drugačiji: da slobodnom rukom lakše hvata zločince.^[149]

Međutim, i u ovoj varijanti Ivan ušavši u restoran književnika prelazi na crkvenu leksiku: “Zdravo, braćo”^[150] (vrlo brzo ove reči će se setiti i Staljin – u nesrećnom julu 1941. godine on će zapanjiti sovjetsku zemlju svojim nepartijskim obraćanjem: “Braćo i sestre!”).

Uzgred, Ivan se upravo u trenutku svog religioznog obraćenja uopšte ne ponaša kao Ješua (znači, nije ni bio obraćen u “jevanđelje po Volandu”): “Druže Ponirjov! Molim vas! – odgovorilo je lice. – Ne! Tebe svakako neću pomilovati, – s tihom mržnjom je rekao Ivan i neočekivano zamahnuvši, udario je po uhu ovo lice”.^[151] Lice je, uzgred rečeno, bilo “nežno mesnato, obrijano i uhranjeno, s naočarima od roga”, kojih je bilo lišeno “isključivo zbog svoje strasti ka izgovaranju umirujućih reči”. Ovo lice predlaže “uzmite mir” a dobija “lice po njušci”.^[152]

Uostalom, Ivan ne traži susret s Bogom, ne traži istinu u Bogu; on je prosto u Njemu tražio trenutnu zaštitu. Prošao je strah – nestala je trenutna Ivanova religioznost. Zato on već posle prvih procedura u duševnoj bolnici kaže: “Sad me najviše zanima Pontije Pilat… Pilat… – i tada je zatvorio oči.” U “Knezu tame”: “Sad me zanima samo jedno: šta je bilo s Pontijem Pilatom.”^[153]  Hristos Ivana ne zenima. U “Knezu tame” Ivan još moli da mu se da Jevanđelje (“želim da proverim da li je govorio istinu”),^[154] ali u “Majstoru i Margariti” ovog detalja više nema. Zato će se u epilogu i ispostaviti da je on “crveni profesor”. Dakle, Ivanovo obraćenje je bilo prolazno. Ali je postojalo.

Ovakvo religiozno obraćenje može izgledati i kao karikatura. Ono je tako i trebalo da izgleda cenzorima. Međutim, previše ozbiljne reči i misli Bulgakov navodi u ovim epizodama svojih knjiga i pajaci postaju nešto živo i ozbiljno. Oni kao jurodivi dobijaju pravo da naglas kažu ono što u principu ne sme da se govori…

Tako vrlo vulgaran pesnik “kolhozne sreće”, pisac Pončik, u Bulgakovljevoj drami “Adam i Eva” (1931.g.) kaže: “Pončik (u bezumlju). Glavno je da se sačuva razum i da se ne lomi glava nad tim zašto sam ostao da živim sam. Gospode! Gospode! (Krsti se). Oprosti mi zbog toga što sam sarađiao s “Bezbožnikom”. Oprosti, dragi Gospode! Pred ljudima bih mogao da se ogradim, jer sam se potpisivao pseudonimom, ali Tebi neću slagati – to sam bio upravo ja! S “Bezbožnikom” sam sarađivao zbog lakomislenosti. Samo ću Tebi, Gospode, reći, da sam verujući do srži i da mrzim komunizam. I obećavam Ti pred licem mrtvih ako me naučiš kako da odem iz grada i da sačuvam život, – ja… (Vadi rukopis). Majko Božija, ne ljutiš se na kolhoze?… Šta tu ima posebno? Pa, seljaci su bili pojedinačno, a sad će biti zajedno. Kakve ima veze, Gospode? Neće propasti, prokleti! Pogledaj, o Gospode, na slugu Tvog koji gine Pončika–Nepobedu, spasi ga! Ja sam pravoslavac. Gospode, i moj deda je služio u konsistoriji. (Ustaje.) Šta mi je? Čini mi se da sam skrenuo od straha, priznajem. (Viče.) Nemojte me izluđivati! Šta tražim? Kad bi bio samo jedan čovek koji bi me naučio… Ova komunistička tvrdoglavost… Najtupavija uverenost u to da će SSSR pobediti… Slušaj! Postojao je SSSR i prestao je da postoji. Mrtav prostor je ograđen i napisano je: “Kuga. Ulaz zabranjen.” Evo do čega je doveo sudar s kulturom… Neka je proklet komunizam!”

Naravno, ovakav komad nije bio ni režiran, ni objaven za Bulgakovljevog života. Bulgakov se nije ni borio da se prikaže. A svoj roman je želeo da vidi objavljen. I zato tako otvorena religiozna obraćanja u konačan tekst koji je dostavljen cenzuri Bulgakov nije uključio. Međutim, izesne aluzije na silu koja može da se suprotstavi Volandu efikasnije nego “motocikl s mitraljezima” su ipak ostale.

Sad se vratimo Ivanu Bezdomnom.

Iskreno mi je žao nastavnika koji su primorani da predaju na osnovu udžbenika za književnost, a čiji autori imaju očiglednih poteškoća u umeću shvatanja onoga što čitaju. Autori udžbenika književnosti zbog nečega u Ivanu Bezdomnom žele da vide pozitivnog junaka. Verovatno je u pitanju njihova sopstvena čežnja za profesorskim zvanjem, pa osećaju strahopoštovanje prema ovoj tituli koju u epilogu romana dobija Bezdomni.

“Jedni junaci su našli prave moralne vrednosti (Ivan Bezdomni stiče kuću i – što je simbolično – postaje profesor istorije,… ozbiljan naučnik).^[155] “Istinski junak postaje Ivan Ponirjov (bivši pesnik Bezdomni), koji je uspeo da se iščupa od pogibeljnog uticaja Berlioza i koji je ponovo stekao svoj Dom – Domovinu i postao profesor istorije”.^[156]

A zar je dobijanje stana i profesorskog zvanja od sovjetske vlasti dovoljno da bi se čovek smatrao pozitivnim junakom (i to još u očima Bulgakova)!

Evo šta Bulgakov kaže o karijeri Ponirjova: “Čovek od trideset ili trideset i nešto godina. Zaposlen je na instituta za istoriju i filosofiju, profesor…”

Prvo – o godinama. Oproštaj od Berioza se dešava kad je Ivan imao 23 godine. Znači, rođen je uoči Svetskog rata, nije stigao da krene u školu pre revolucije. Godine kad je trebalo da ide u školu padaju u godine revolucije, građanskog rata i pustoši. Sve njegovo obrazovanje je početno–sovjetsko (u smislu obrazovanje u godinama početka sovjetske vlasti kad se sovjetski sistem obrazovanja još nije formirao, a klasični sistem je već bio uništen).

On nije čitao Jevanđelje i prvi put to pokušava da učini u duševnoj bolnici kako bi uporedio Volandovu priču: “Bez obzira na to što je Ivan bio slabo pismen čovek, dosetio se gde treba da traži podatke o Pilatu…”^[157]

“Za kompozitora Berlioza nije čuo.”^[158] Prve informacije o šizofreniji dobija u ludnici (“Žao mi je samo što nisam imao vremena da pitam profesora šta je šizofrenija. Sami se raspitajte kod njega, Ivane Nikolajeviču!”)

S “Faustom” (bilo da je Geteov ili Gunoov) nije upoznat: “Oprostite, možda, uostalom, vi niste čuli čak ni za operu “Faust”? Ivan se zbog nečega strašno zbunio i užarenog lica je počeo da mrmlja nešto o nekom putovanju u sanatorijum na Jalti…”

“Ilijadu” koju Voland citira, takođe ne zna i ne shvata.^[159]

A pošto je nameravao da pošalje Kanta na Solovki, Ivanuška nije znao ništa ni o vremenu Kantovog života, ni o njegovoj nacionalnosti, ni o njegovoj filosofiji.

Strane jezike ne zna (to što Majstor zna jezike kod Ivana izaziva napad zavisti).

Ako Ivan u epilogu ima 30 godina – znači da je prošlo svega sedam godina. Proći za sedam godina put od neukog^[160] pesnika–ateiste do profesora – je jedno od onih čuda koja su mogla da se dese samo u Sovjetskoj Rusiji koja je bila mrska Bulgakovu.

Tako munjevitu karijeru u društvenim naukama napravili su samo drugovi koji su pokazali svoju izuzetnu odanost liniji partije. Za istoričara je ovakva munjevita karijera nemoguća. A za ideologa–filosofa je tih godina bila vrlo verovatna. Ne, profesor Ponirjov nije istoričar, već filosof. „Crni profesor”, „laktaš”. I pošto je tako uspešan filosof od karijere, to znači da je filosof–staljinista odnosno ratoborni ateista. Takav je bio, na primer, Mark Borisovič Mitin – propovednik ideje po kojoj je filosofija samo oblik politike, a kojeg je Staljin predložio za akademika 1939. godine bez odbrane doktorske disertacije. U predgovoru zborniku „Borbena pitanja materijalističke dijalektike” (1936.g.) pisao je da se prilikom razmatranja filosofskih problema „rukovodio jednom idejom: kako bolje shvatiti svaku reč i svaku misao našeg voljenog i mudrog učitelja druga Staljina”. Kolege su ga zvale „Mrak Borisovič”…^[161]

Da, Bezdomni je stekao svoj dom. Tačnije – sovjetska vlast mu je dala stan. Verovatno je bilo razloga za to.

Izdao je, izdao je profesor Ponirjov ovu svoju noć prozrenja i pokajanja. Odrekao se papirne ikonice sa Hristovim likom – čak iako je znao istinu o Volandu… Više je voleo da izda svoje sopstveno iskustvo i da poveruje lakom, zgodnom zvaničnom mitu: “On zna da je u mladosti postao žrtva zločinačkih hipnotizera, lečio se posle toga i izlečio se.”

Bezdomni svoju priču nije shvatio i izvrnuo ju je – tako da se ne treba oduševljavati njegovim navodno “ozbiljnim naučnim delima”. Zar ne osećate podsmešljivu Bulgakovljevu intonaciju – “Ivanu Nikolajeviču je sve poznato, on sve zna i razume”?

To je “novi Ivan” (setimo se glave “Razdvajanje Ivana”). On se ne žalosti zbog sitnica kao što je ubijanje ljudi. “Važan je, zapravo događaj – urednik časopisa je udavljen!”

Ivan je pokušao da zapiše “roman o Pilatu” još u bolnici (kad je pisao molbu za miliciju), ali nije uspešno obavio ovaj posao. Primio je injekciju i ova injekcija ga je pomirila sa stvarnošću: “Ivan je opet prilegao i sam se začudio kako su se promenile njegove misli. Nekako je izbledeo u sećanju prokleti demonski mačak, odsečena glava ga više nije plašila i napustivši misao o njoj, Ivan je počeo da razmišlja o tome da u suštini u klinici uopšte nije loše, da je Stravinski pametan i poznat čovek i da je izuzetno prijatno imati posla s njim.”

Isto tako i profesora Ponirjova žena kljuka injekcijama “s tečnošću guste boje čaja” i Ponirjov počinje da biva zadovoljan svim, i u snovima, i u životu.

Radno mesto Ponrijova Bulgakov navodi prilično precizno i prepoznatljivo – “institut istorije i filosofije”. Od 1936. godine Insitut istorije AN SSSR i Institut filosofije AN SSSR su radili u istoj zgradi na adresi Volhonka 14. Upravo između kuće Paškova i srušenog Hrama Hrista Spasitelja. I Bezdomni se zaglavio negde na sredini između magije (upravo s njom se u romanu asociraju podrumi kuće Paškova) i ratobornog ateizma, koji ruši hramove. Ponirjovljev religiozni život se svodi na uzdahe “bogovi, bogovi”, koji je veoma čudan kako za usta ruskog intelektualca, koji je vaspitan u tradiciji hrišćanskog i filosofskog monoteizma, tako i za govor ateiste.

Alfred Barkov ubedljivo pokazuje kako zajednički napori sovjetske duševne bolnice, Majstora, Margarite i Volanda, pretvaraju Ivana u Ivanušku. Umesto talentovanog pesnika (ako je Hristov lik bio “stvarno kao živ” to znači da je, nezavisno od ideologije, ipak imao talenat za književnost) – mesečar…^[162] Ovo argumentovano istraživanje treba uporediti s fantazijama onih koji uče našu decu.

Istina, u takve nastavnike, a ipak čudne tumače, nažalost, treba uvrstiti i vodećeg savremenog poznavaoca Bulgakova – M.O.Čudakovu. Na moju opasku da čovek za sedam godina ne može da prođe put od neukog čoveka do profesora istorije Marijeta Omarovna je primetila da je moj put od studenta katedre ateizma do studenta bogoslovije bio još kraći. To je tačno. Kad se radi o promeni čovekovih shvatanja i o pokajanju, promena ne mora da traje sedam godina ili godinu, već može da se odigra u jednoj sekundi.^[163] Ali, kad se radi o naučnom i profesionalnom napretku, takva čuda se ne dešavaju (čak i u žitijima svetaca možemo da saznamo samo za čudesno opismenjavanje dečaka Vartlomeja, ali ni ovde nećemo naći čudesno rođenje specijaliste–istoričara). U toj našoj diskusiji (na televizijskom kanalu “Rusija” u januaru 2006. godine) M.O.Čudakovu^[164] je podržao V.V.Bortko. Po njegovom mišljenju, u finalu vidimo dvoje preobraženih ljudi koji su se iščupali iz svakodnevice, shvatili istinu i netremice gledaju u stazicu obasjanu mesečinom… Ne mogu da se složim s tim makar zbog toga što je jedan od ove dvojice “preobraženih” – Nikolaj Ivanovič, bivši (?) krmak. Ako je on nešto spoznao to svakako nije istina, već kućna pomoćnica Nataša. On za njom i uzdiše. Podsetiću na Bulgakovljev tekst:

“Videće starijeg i solidnog čoveka s bradicom, s naočarima i blago prasećim crtama lica kako sedi na klupici. Ivan Nikolajevič uvek zatiče ovog stanovnika vile u istoj, sanjarskoj pozi, s pogledom upravljenim u mesec. Ivan Nikolajevič zna da će čovek koji sedi, diveći se neko vreme mesecu, obavezno skrenuti pogled na prozore svetlarnika i da će se zabuljiti u njih kao da očekuje da se svakog časa otvore i da će se na simsu pojaviti nešto neobično. Čovek koji sedi počeće nemirno da vrti glavom, da nemirnim pogledom traži nešto u vazduhu, obavezno će se oduševljeno osmehnuti, a onda će odjednom pljesnuti rukama u nekoj sladostrasnoj čežnji, a posle će već jednostavno i prilično glasno mrmljati: – Venero! Venero!… Eh, ja sam budala!… – Bogovi, bogovi! – počeće da šapuće Ivan Nikolajević krijući se iza rešetke i ne skidajući vatreni pogled s tajanstvenog neznanca – evo još jedne žrtve meseca… Da, to je još jedna žrtva, poput mene. A čovek koji sedi će nastaviti da govori: – Eh, ja sam budala! Zašto, zašto nisam odleteo s njom? Čega sam se uplašio, stari magarac! Ispravio sam papir! Eh, trpi sad, stari kretenu! To će trajati sve dok ne udari u tamnom delu vile prozor, dok se tamo ne pojavi nešto beličasto i ne začuje neprijatan ženski glas: – Nikolaje Ivanoviču, gde ste? Kakve su to fantazije? Hoćete da uhvatite malariju? Dođite da pijete čaj! Tu se, naravno, čovek koji sedi prene i odgovori lažljivim glasom: – Želeo sam da udahnem vazduha, vazduha, dušice moja! Vazduh je baš dobar! I onda ustaje s klupice, krišom pripreti prozoru koji se dole zatvara i počinje da tetura prema kući. – Laže on, laže! O, bogovi, kako laže! – mrmlja odlazeći od rešetke Ivan Nikolajevič, – uopšte ga ne vuče vazduh u vrt, on nešto vidi na mesecu i u bašti, na visini, u ovaj prolećni pun mesec. Ako, mnogo bih dao da proniknem u njegovu tajnu, da znam kakvu je to Veneru izgubio i sad jalovo maše rukama po vazduhu, hvata je.”

Ali, mi znamo kakvu Veneru traži “lažov s blago prasećim crtama lica”.

I kod Ivanuške je teško zapaziti duhovni preobražaj. Njega ne treba mešati s uspešnim napredovanjem u karijeri. On je krenuo lakim putem i ubedio je sebe da je bio “žrtva zločinačkih hipnotizera”.

U romanu nema pozitivnih likova, već postoji inercija njegovog antisovjetskog čitanja. U poznim sovjetskim godinama ljudi “našeg kruga” su smatrali da je nedopustivo da se primećuju i osuđuju umetnički neuspesi i nedostaci stihova Galiča ili Visockog. Smatralo se nedopustivim kritikovanje izvesnih teza akademika Saharova. Glavna stvar je građanska i antisovjetska pozicija. Ona je indulgencija za sve. Disidentstvo Bulgakovljevog romana je bilo očigledno svima. To je značilo da centralni junaci romena koji su ispali iz sovjetske svakodnevice ili joj se suprotstavljaju, treba da se doživljavaju kao potpuno pozitivni. Voland, Begemot, Korovjov, Azazelo, Majstor, Magarita, Ješua, mogli su da dobijaju ocene samo u dijapazonu od “kako je smešno!” do “kako je uzvišeno!”. A danas više ne treba objašnjavati da čovek koji nije sovjetski nije preterano savestan.

Bulgakovljev roman je složeniji od oduševljenja koje izaziva. Svetlost i tama u njemu su pomešani i bar zbog toga nijedan lik ne treba podizati na nivo moralnog ideala. I čak ako se u Majstoru i Margariti vide autobiografske crte (Bulgakov je u Majstora utkao nešto od samog sebe, a u Margaritu – nešto od svojih žena), ni u tom slučaju se još ne može smatrati dokazanim pozitivan odnos samog autora prema ovim svojim junacima. Jer, on možda nije bio oduševljen ni samim sobom, ni izvesnim crtama svojih žena.

 

Hoće li skoro Vaskrs?

 

U evropskoj faustijani radnja počinje na Vaskrs. Tako je u Geteovoj poemi. Tako je u Berliozovoj i Gunoovoj poemi – svuda se čuje “Hristos voskrese” (istina, što se tiče Gunoovog dela – to je samo u francuskom originalu).^[165] Da li kod Bulgakova postoji vaskršnja tema?

U njegovom romanu navodno nema hramova. Samo kad Voland napušta Moskvu pisac ističe da je u njoj ipak bilo hrišćanskih crkava: s Vorobjevih gora demoni odozgo nadole gledaju Moskvu i “kupole devičjeg manastira kao medenjake” (gl. 31).

Ovaj manastir, koji je odjednom promakao u sceni odletanja demona iz Moskve mogao bi izgledati kao čisto geografska slučajnost da nije u pitanju vreme odletanja. U romanu se stalno ističe da je Moskva obasjana svetlošću prolećnog punog meseca.^[166] I radnja romana se odvija u vreme od srede^[167] do noći u nedelju.^[168] Poredimo: prva nedelja posle prolećnog punog meseca… Pa to je formula pravoslavnog Vaskrsa! U epilogu se direktno aludira na to: “Svake godine, čim nastupi prolećni praznični pun mesec…” A ako se ima u vidu da se više puta pominje maj, ispostavlja se da se radi o kasnom Vaskrsu. To zapravo znači da je 14. nisan judejskog kalendara (vreme u koje se odvija radnja “Pilatovih glava”) ostalo daleko iza nas. Događaji se odvijaju u toku Strasne sedmice pravoslavnog liturgijskog kalendara.

Tako da se u konačnoj verziji (prvo se radnja odvijala u junu i tek prilikom konačne dorade je preneta u maj) moskovski roman razvija u svetogrdnoj paraleli s bogoslužbenim kalendarom (ponovo podsećam: nije svetogradan Bulgakovljev roman. Svetogrdni su život Moskovljana i radnje satanista koji su u njemu opisani).

Na Veliku sredu Juda se sreo sa sindrionom. I roman počinje od Velike srede: ateistički sinedrion (Berlioz i Bezdomni) odlučuje kako da još bolnije rani Hrista. Na Strasnu sredu žena proliva miro (miomirisno ulje) na Isusovu glavu (Mt. 26). U moskovsku sredu Berliozoa glava se kotrlja po ulju koje je druga žena (Anuška) prolila na tramvajske šine.

Seansa u varijeteu pada na “službu 12 Jevanđelja” – veče Velikog četvrtka, kad se u svim hramovima čita jevanđeljsko kazivanje o Hristovim stradanjima. Volandovo izrugivanje Moskovljanima (koji su sami, između ostalog, dali prednost varijeteu, a ne hramu) odvija se u trenucima kad hrišćani doživljavaju jevanđeljsko kazivanje o izrugivanju Hristu. U ovim satima tog dana je upravo vrlo jasna podela: gde se okupljaju Rusi, a gde “Sovjeti”. Upravo ovi poslednji su se u svom “hramu kulture” pokazali kao nezaštićeni pred Volandom. 30–ih godina je stanovništvo SSSR bilo još pola religiozno (po podacima popisa iz 1937. godine).^[169] Druga polovina, koja se već odrekla lične religioznosti, takođe nije bila homogena. Mnogi su se po dobru sećali porodičnih crkvenih tradicija. A veče “čistog četvrtka” je posebno vreme. To je “vatra četvrtka” koja se iz hrama nosi po kućama i po svim sobama u kući… I da se te, emocionalno zasićene večeri crkveno–narodnog kalendara ne ode u goste, u biblioteku ili u obično pozorište, već u varijete, i to još na seansu crne magije – trebalo  je biti već pravi “propalitet”. Tako da na oči Volandu i na njegovu smotru nije došao prosečan statistički Moskovljanin, već vrlo specifičan kontingent. To su bili ljudi koji su odavno skinuli krstiće i oprali s duše sve tragove hrišćanskog vaspitanja. Eto, za njih se ispostavilo da su nemoćni pred knezom tame…

Na Veliki petak, ujutru, apostoli su stajali iza dozvoljene linije, užasnuto gledajući pogubljenje na Golgoti. Isto to jutro Velikog petka Moskovljani provode takođe okruženi milicijom, ali ovaj lanac pre svega ograđuje red “tapkaroša” koji su se gurali zbog karata u varijeteu. U hramu se u to vreme čitaju Časovi. Bulgakov isto tako po satima beleži rast i raspad ovog reda.

Procesija za kovčegom obezglavljenog Berlioza predstavlja ateistički surogat ophoda s Plaštanicom u petak.

Bal kod satane se odvija u noći između petka i subote. Margarita se dva puta kupa u krvavom bazenu. U drevnoj Crkvi su upravo u noći na Veliku subotu oglašeni primali krštenje u baptisterijima – nalik na smrt i vaskrsenje Spasitelja…

Međutim, do Vaskrsa ne dolazi: Voland ne može da ostane u vaskršnjoj Moskvi: “–Mesir! Subota je. Sunce zalazi. Vreme je da idemo.” I od Vaskrsa beže i Majstor i Margarita. Ovaj moskovski pravoslavni Vaskrs se nigde u romanu ne pominje. Međutim, događaji vode ka njemu. I Voland zbog nečega ne želi da produži svoj boravak u Moskvi…

Nekada su Jevreji bežali iz Egipta. Bili su tuđinovatelji, bili su proganjani. Nisu imali svoju zemlju na kojoj bi mogli da podignu svoj Hram, Hram u čast svog Boga, a ne u čast carskih božića. Pošto se Hram nije mogao sagraditi na zemlji, u prostoru – trebalo je da se gradi u četvrtoj dimenziji. U vremenu. Subota je hram koji je uvek s Jevrejinom. Gde god da se nalazi, subota dolazi uvek i zajedno s njom mogućnost sećanja na Boga, Koji je stvorio svet za šest dana…

Evo, i bela, pravoslavna Rusija se našla u situaciji tuđinovatelja bez zemlje u Sovjetskom Savezu. Njeni zemaljski hramovi su bili rušeni i zatvarani. Ali, nezavisno od odluka vladajuće ateističke partije proleće je dolazilo svake godine. I van svih petogodišnjih planova nastupao je prolećni pun mesec. I bila je sreda. I bio je četrtak. I bio je petak… I dolazila je Nedelja.

Zvanični kalendari nisu primećivali Vaskrs. Međutim, i u ovoj Moskvi je bilo ljudi koji su čuvali papirne ikonice i sveće s venčanja. U njihovoj veri i u njihovom sećanju nevidljivi Hram je i dalje bio Hram, sagrađen u vremenu, Hram liturgijskog crkvenog kalendara. I čak njihova tajna, domaća vaskršnja molitva se pokazala dovoljnom za obnavljanje Hrama Hrista Spasitelja.

 

Zašto je Voland stranac?

 

U rukopisima se može pročitati zanimljiv nastavak priče o vlasniku bifea, kojeg su satanisti na smrt preplašili… Srevši se s nečistom silom on odmah trči u crkvu.

“…U hladovitom zelenilu ukazali su se beličasti čisti bokovi hrama. Vlasnik bifea je uleteo kroz vrata, žudno se prekrstio, nosom je udahnuo vazduh i uverio se da u hramu ne miriše na tamjan, nego na naftalin. Jurnuvši ka trima svećicama zapazio je fizionomiju oca Ivana.

– Oče Ivane, – teško dišući ispalio je vlasnik bifea, – hitno… za izbavljenje od nečiste sile…

Otac Ivan kao da je čekao na ovaj poziv, nadlanicom je popravio kosu, stavio je u usta cigaretu, popeo se na amvon, izazovno je pogledao vlasnika bifea, koji je bio zapanjen zbog cigarete, udario je svećnjakom po naonju…

“Blagosloven Bog naš…” – došapnuo je u mislima vlasnik bifea početak molebana.

– Bunda cara Aleksandra Trećeg, – otegnuto je počeo otac Ivan, – neoblačena, početna cena sto rubalja!

– Još pet banki – jednom, još pet banki – dva, još pet banki – tri!… – odgovorio je slatki hor kastrata iz pevnice u tami.

– Šta ti, oglašeni pope, radiš u hramu? – teškim jezikom upita vlasnik bifea.

– Kako šta? – začudio se pop Ivan.

– Molim te za moleban, a ti…

– Moleban. Khe… Eto ti ga… – odgovori otac Ivan. – Setio se! Odakle si doleteo? Ili si oćoraveo? Hram je zatvoren, ovde je prostorija za aukcije!

I vlasnik bifea je tada video da u hramu nije bilo nijednog svetog lika. Umesto njih, kud god da baciš pogled, visile su slike najsovjetskijeg sadržaja.

– I ti si zločinac…

– Zločinac, zločinac, – s izvesnim nezadovoljstvom mu se narugao otac Ivan, – lako je tebi s dolarima ispod kože, a hoćeš da ja crknem od gladi? Znaš šta, nemoj da me mučiš, članu sindikata, i s bogom napusti prostoriju…

Vlasnik bifea se obreo napolju, podigao je glavu. Na kupoli nije bilo krsta. Umesto krsta je sedeo čovek, pušio je.”^[170]

Dakle, umesto hrama – komisiona prodavnica, umesto tamjana – cigarete, umesto sveštenika – čovek koji se odrekao.^[171] “Nijednog svetog lika” nema (iako Ivana Bezdomnog raduje, pa čak i štiti poluizbrisana ikona nepoznatog sveca.)^[172] Ipak, ovde jasno zvuči tema oskrnavljenog hrma.

Međutim, u konačnoj varijanti romana nema nikakvih hramova i sveštenika. Ne samo to – u romanu se ističe da nema glavnog hrama Rusije – Hrama Hrista Spasitelja.

Teško je ne primetiti ovaj Hram kad se putuje po Bulgakovljevoj Moskvi. Evo početka Bulgakovljevog eseja “Moskva od crvenog kamena”:^[173] “Zuji “Anuška”, zvoni, trešti, klati se. Kremljovskim kejem leti ka hramu Hrista. Lepo je kod Hrama. Kakav temeljan komad vazduha se nadvio iznad reke Moskve od belih zidina do odvratna četiri dimnjaka bez dima koji štrče iz Zamoskvorečja.”

Evo “Fatalnih jaja”: “Naučnik kod hrama nije sreo nijednog čoveka. Tamo se profesor, podigavši glavu, prilepio za zlatni šlem. Sunce ga je radosno lizalo s jedne strane… Na Prečistenskom bulevaru se pojavila traka sunca, a Hristov šlem je počeo da gori. Izašlo je sunce.”

Ali, evo Voland s krova kuće Paškova^[174] posmatra Moskvu gledajući „nepregledne skupove dvoraca, gigantskih kuća i malih udžerica osuđenih na rušenje…” Čitalac – ne-Moskovljanin pored ovog reda prolazi ne primećujući da je čudan. Da bi se u potpunosti ocenila ova aluzija Bulgakova treba znati geografiju i istoriju Moskve. Sećate se paradnog, televizijskog pogleda na Kremlj s Velikog kamenog mosta. Kremlj ostaje s desne strane ovog mosta. Ispred je nekoliko vrlo solidnih kamenih kuća iza kojih se nalazi Manjež. A s leve strane mosta na Borovickom brdu se nalazi upravo kuća Paškova, „kuća s okruglom kulom”. A ako se sad pogleda s ove kuće, ispred nje će biti Kremlj, napred s leve strane Manjež, napred desno – most. Iza leđa – Muzej likovne umetnosti „Puškin”. Iza muzeja – vila Golicina (buduće radno mesto Ivana Bezdomnog). Iza i samo malo levo od kuće Paškova je vila Gagarina. Između Gagarina i Golicina je vila Lopuhina. Napokon, iza i desno od kuće Paškova je Hram Hrista Spasitelja… Ipak, čovek može i da ne zna sve ove detalje. Dovoljno je da ima na umu da se radi o gradskom kvartalu tik uz vladinu rezidenciju koji se nalazi na obali gradske reke. U svim gradovima sveta je to najskuplji rejon. Dakle, u ovom rejonu je jasan „nepregledni skup dovaraca, gigantskih kuća”. Nije jasno kako su se tu našle „udžerice osuđene na rušenje”.

Ipak, bilo ih je ovde, istina, samo na jednom mestu i samo u jedno vreme. Od 1933. do 1937. godine. “Ovde” znači na mestu Hrama. A vreme udžerica je vreme između rušenja Hrama i početka izgradnje Staljinovog “Dvorca sovjeta”. Hram je srušen u decembru 1931. godine. Dokrajčivali su ga još godinu i po dana. Izgradnja dvorca je počela 1937. godine. A u međuvremenu, između ove dve akcije na mestu Hrama se pojavilo “selo Nahalovka” – divlja gradnja, kućice podignute bez ikakvih dozvola… Upravo to vidi Voland.

Ovaj detalj nam omogućava da shvatimo vreme radnje romana: četiri prolećna dana od 1933. do 1937. godine.^[175] Ma kako čudno bilo, Bulgakov ga je predosećao mnogo ranije. Još 1925. godine u eseju “Kijev-grad” pominje se 1932. godina kao god oslobođenja satane: “–Pročitaj, – rekla je, – i videćeš da će antihrist doći 1932. godine. Njegovo carstvo je već nastupilo. Knjigu sam pročitao i mom strpljenju je došao kraj. Ispalivši par argumenata dokazao sam starici da kao prvo, antihrist neće doći 1932. godine, a kao drugo, da je knjigu pisao nesumnjivi i prljavo neuki šarlatan. Posle toga starica je otišla kod predavača, izložila je čitav slučaj i sa suzama je molila da me vrate na pravi put. Predavač je održao predvanje posvećeno specijalno meni, na osnovu kojeg je izveo kao dva puta dva četiri, da ja nisam niko drugi do jedan od služitelja i preteča antihrista, obrukavši me pred svim mojim kijevskim poznanicima. Posle toga sam se zarekao da se više neću mešati u bogoslovske stvari, bilo s koje strane da dolaze – stare, žive ili autokefalne.”

Kao što vidimo, Bulgakov nije održao svoju zakletvu. Raspojasanost zla ga je primorala da se umeša u bogoslovske stvari. Brošurica koja mu je nametnuta je verovatno zaista bila “prljavo neuka” (sin profesora Duhovne akademije nije mogao to da ne oceni). Ali nešto mu je ipak ostalo u sećanju – datum manifestacije zla. I premda antihrist te godine nije ušao u život planete, on se kao stranac prošetao stranicama Bulgakovljevog romana…^[176]  Uzgred rečeno, prvo je, do rušenja Hrama Hrista Spasitelja Bulgakov radnju romana smestio u budućnost – 1943. godinu…^[177] S rušenjem Hrama košmarna budućnost se pretvorila u sadašnjost.

Ceo mistični^[178] siže “Majstora i Margarite” može biti shvaćen na osnovu ovog fragmenta. I ovaj siže se može rezimirati poslovicom: “sveto mesto prazno ne biva”. Smisao je sledeći: na mestu oskrnavljene svetinje nastanjuju se demoni. Mesto srušenih ikonostasa zauzele su “ikone” politbiroa. Grad, u kojem se ruše hramovi postaje utočište “duha zla i gospodara senki”. Po rečima istaknutog ruskog poznavaoca antike prof. Z.Z.Zelinskog “tamo gde nema bogova pomaljaju se priviđenja”.^[179] U svet koji se odrekao Spasitelja dolazi onaj ko Ga svetogrdno imitira.

Voland se nije slučajno našao na krovu upravo kuće Paškova. To je zgrada Državne biblioteke. “Ovde u državnoj biblioteci pronađeni su originalni rukopisi maga Herberta Avrilakskog iz desetog veka, dakle, traži se da ih ja pročitam. Ja sam jedini stručnjak na svetu,” – objašnjava Voland zvaničan razlog svog dolaska u Moskvu.

Kao što vidimo, u Moskvi na početku na izvestan način postoje dva pola duhovne energije. Svetli pol je Hram Hrista Spasitelja. A preko puta njega je crni pol: podrumi bilioteke prepuni kabalističkih knjiga o magiji.^[180] Hram je srušen. Svet je postao “jednopolan”. Satana, koji je ranije upravljao samo balovima sad želi da upravlja svetom.

Boris Grebenščikov je jednom upitao – “Da li osećaš promaju zato što je ovo mesto slobodno?” Moskva je srušila Hristov Hram. Promaja koja se stvorila u praznini koja je usled toga nastala je zapravo privukla u Moskvu “uglednog stranca”. Da, onaj ko je bio “stranac” za “svetu Rusiju” sad se pojavljuje kao punopravni gospodar. Ova misao za Bulgakova nije nova. Još je “Pohode Čičikova” započinjao: “U carstvu senki šaljivdžija satana je otvorio vrata… I krenula je čitava razbojnička banda na Sovjetsku Rusiju.”

Dok je Hram još stajao (a Bulgakov je već radio na svom romanu) veza između pobede bezbožništva i Volandovog upada se izražavala drugačije. U prvoj redakciji romana (1929. godina) seansa crne magije nosi datum 12. jun. Međutim, upravo 12. juna 1929. godine je otvoren Svesavezni kongres bezbožnika s referatima Jemeljjana Jaroslavskog (Gubeljmana) i Nikolaja Buharina.^[181]

 

O majmunu Boga

 

U prvoj rukopisnoj redakciji romana (1936–1937.g.) Ivan Bezdomni je posle susreta s Volandom i Berliozove smrti – “izašao na Ostoženku i krenuo ka mestu gde se nekad nalazio Hram Hrista Spasitelja”.^[182]

Na kakvu zapravo ulogu pretenduje Voland u Moskvi bez Hrama vidi se na osnovu kraja scene kad posmatra Moskvu: “Naloga više neće biti – ispunili ste sve što ste mogli i vaše usluge mi više nisu potrebne. Možete da se odmarate. Sad će nastupiti oluja, poslednja oluja, ona će dovršiti sve što treba da se dovrši i krenućemo na put… Oluja o kojoj je Voland govorio, već se spremala na horizontu. Crni oblak se podigao na zapadu i do polovine je presekao sunce. Zatim ga je sakrio u celini. Ova tama koja je došla sa zapada prekrila je ogromni grad. Iščezli su dvorci, mostovi. Sve je nestalo kao da ga nikad nije bilo na svetu. Preko celog neba je proletela jedna ogromna nit. Zatim je udarac potresao grad. Ponovio se i počela je oluja. Voland je postao nevidljiv u njenoj tami.”

Oluja iznad Moskve na kraju romana mora biti u vezi s olujom iznaj Jeršalaima na njegovom početku. Moskva nije treći Rim, već drugi Jeršalaim. Postoji još i treći Jeršalaim – nebeski.

“Iznad crnog bezdana u koji su potonule zidine zablistao je nepregledni grad sa svetlucavim idolima koji nad njim gospodare iznad vrta koji se raširio za mnogo hiljada ovih meseci… U taj mah Voland mahnu rukom prema Jeršalaimu i on se ugasio.”

Ovaj “nebeski Jeršalaim” veoma liči na Nebeski Jerusalim Apokalipse. Međutim, postoje dve razlike.

Prvo: u Nebeskom Jerusalimu je sve toliko ispunjeno Bogom da nema čak ni Hrama,^[183] dok iznad “nebeskog Jeršalaima” vladaju idoli.

Drugo: Nebeski Jerusalim je u vlasti Boga. Nebeski Jeršalaim se potčinjava Volandovim gestovima. U drugoj potpunoj rukopisnoj redakciji romana (1938. godina) to je bilo još očiglednije: “S poslednjim Volandovim rečima Jeršalaim je potonuo u bezdan, a za njim je u crni bezdan pohitao Voland, a za njim njegova svita.” U sledećem odeljku ovaj bezdan se naziva “opasnim, večnim bezdanom”.^[184]

U isti ovaj bezdan odlazi Pilat (“Ovaj junak je otišao u bezdan”). Pritom on ide ili u susret Ješui ili zajedno s njim. Tako da se Ješua takođe nalazi “dole”.

Kao što Majstor ima vlast nad Pilatom, tako se ispostavlja da Voland ima vlast nad Jeršalaimom: “Sveti Grad” svetli i odlazi u tamu po Volandovoj želji. Znači – to je njegovo – Volandovo delo, a ne Božji Grad koji je opisan u Bibliji.

A ovako – Jeršalaim veoma liči na Jerusalim. Kao što antihrist u očima nepažljivihgledalaca, čitalaca i poštovalaca neodoljivo liči na Hrista.

Od davnina se satana smatra “majmunom Boga”. Kao što majmun imitira čovekove radnje ne shvatajući njihov smisao, tako i demon pokušava da kopira neke radnje Tvorca. Takve su Volandove pretenzije: da bude Bog…

“Ali evo koje pitanje me brine: ako nema Boga, nameće se pitanje, ko upravlja ljudskim životom i uopšte čitavim poretkom na zemlji?” – evo pitanja koje Voland postavlja na početku svoje moskovske posete i na koje pokušava da odgovori svim svojim radnjama: veli, ja ću dati nalog. Pa, ako i ne upravljam svime, bar ću sve pokrenuti… Voland ne priznaje ni čovekovu slobodu, a još manje slobodu Boga (jedini poziv na izbor u romanu zvuči iz usta Korovjova: “U srce pogađa, – Korovjov je uperio svoj dugački prst u pravcu Azazela, – po izboru, u bilo koju pretkomoru srca ili u bilo koju od komora”).

“Pa ko si ti, na kraju? – Ja sam deo one sile koja večito želi zlo i večito čini dobro.” Primetimo da se ovaj epigraf ne odnosi na Majstora ili na Margaritu.  Epigraf ponovo skreće pažnju na to ko je glavni akter u romanu. Roman je o đavolu.^[185] Epigraf iz Geteovog “Fausta” najbolje karakteriše njegovu taktiku i njegov cilj: preko sitnih prevara – ka najvećoj, ka izdavanju sebe za Boga.

Najdelotvornija laž jeste laž s primesom istine. U sopstvenoj karakteristici Mefistofela ima mnogo istine. Tačno je da je on “deo one sile koja večito želi zlo”.^[186] Tačno je i da se to zlo okreće na dobro. Verovatno takav rezultat Mefistofel pripisuje svojim zamislima. U stvari, ovo zlo koje čini satana Gospod preokreće na dobro. Samo Bog može da učini takvu “alhemiju”, samo Njegov Promisao čovekovu grešku i greh može da okrene na dobro (ako ne samog grešnika, makar neke ljude; ako ne u zemaljskom životu, onda u budućem).^[187]

Tako Voland u Moskvi, koja je zaboravila Hrista pokušava da se prikaže kao Svedržitelj.

Moskva je smislila modernu ateističku zabavu – “Suđenje Bogu”.^[188] Pa čak i u romanu Majstora Levije sudi Bogu – i to u potpunosti stilistički i leksički u skladu s Buharinom.^[189] Sad Voland sudi Moskvi.

Voland dolazi u Moskvu da joj postavi pitanje – “Ako Boga nema, postavlja se pitanje, ko upravlja ljudskim životom i uopšte svim poretkom na zemlji?” I nameće svoj odgovor: “Baš ja njima upravljam.”

On sebi pripisuje božanske prerogative: kažnjavanje grešnika, nagrađivanje pravednika.

Sebe prikazuje kao pravednog, kao neko lice zakona. Voland tvrdi: “Sve će biti u redu, na tome počiva svet.” Međutim, Volandove aktivnosti u Moskvi ne pokazuju nikakvu pravilnost. I iako se u svim udžbenicima piše da na izvestan način “Voland predstavlja nosioca najviše pravde”,^[190] u stvarnosti su prestupi Moskovljana i kazne koje im određuje samozvani sudija ipak nesrazmerni.

Ne samo Voland i njegova svita, već i Majstor i Magarita, s oduševljenjem gledaju Moskvu zahvaćenu plamenom i očajne ljude. “Prvi požar je lagano došao do pesnikovih nogu na Volhonki. Tu je gorela dvospratnica. Očajni ljudi su trčali po kaldrmi…”^[191] “Grad gori, – reče pesnik Azazelu sležući ramenima. Kako to? – Pa kakve veze ima! – odgovori Azazelo, kao da se radi o nekim sitnicama, – što i da ne gori! Zar je nesagoriv? Potpuno tačno! – u mislima reče pesnik, – kako je u suštini jednostavno.”^[192] “Podozrevam da su oni podmetnuli požar u Moskvi,”^[193] – kaže Margarita Majstoru. U ranijim varijantama romana Moskva u kojoj je satanina svita podmetnula požar, jednostavno izgori u plamenu – kao Rim za vreme Nerona. “Moćan prizor, – prozbori Voland, – čas ovde, čas tamo podignu se oblaci dima, a onda im se pridruže i živi, treperavi jezici… To me u izvesnoj meri podseća na požar u Rimu.”^[194]

I kao što su nepravedne Volandove kazne, tako su nemotivisane i njegove amnestije.

Glavni Juda moskovskog sižea – Alojzije Mogarič – nimalo se ne promenivši, napreduje i posle susreta s Volandom postavši direktor pozorišta varijetea.

A šta je “te noći” učinio Korovjov da stekne preobražaj?^[195]

Da li je dobro što Frida dobija mogućnost da zaboravi svoj strašni greh (ubistvo deteta)? Zar se zaista promenila? Gde su tragovi njegovog kajanja? Ona mrzi svoju tamnicu, a ne svoj zločin.

Setimo se kako je Korovjov predstavlja – “A ovo je dosadna žena, obožava balove, sve sanja o tome da se požali na svoju maramicu.” Fridine oči su “nemirne, nametljive, mračne”. Još jedan njen portet glasi: “potpuno pijano žensko lice besmislenih, ali i u besmislenosti preklinjućih očiju”.^[196] “– Srećna sam, kraljice-domaćice, što sam pozvana na veliki ponoćni bal. – A meni je, – odgovori joj Margarita, – drago da vas vidim. Vrlo drago. Da li volite šampanjac? – Volim. – Onda se napijte danas, Frido, i ni o čemu nemojte da razmišljate.”

Do koje mere je vulgaran ovaj razgovor. I odvratan savet one koja nosi Margaritino ime (Geteova Margarita je sama udavila svoje dete, ali je zato sama osudila sebe na kaznu odbila je da pobegne iz tamnice, u pokajanju je primila smrt i uzeta je na Nebo). Pljunuti na svoj greh i zaboraviti ga, a savest utopiti u šampanjcu – to je nivo moralnog razmišljanja veštice u kojoj neki književni kritičari vide bezmalo ovaploćenje “ruske duše”… Gora od Margaritinog saveta je samo pesmica iz crtanog filma o Čeburaški (bajka je divna i crtani film je lep. Ali, evo pesmice…): “Ako smo nekoga nepravedno uvredili, kalendar će zatvoriti ovaj list. Hitajmo ka novim avanturama, drugovi. Hej, ubrzaj, mašinovođo!” I da li je uopšte dobro što mnogi junaci romana (i Pilat, i Majstor, i Ivan) pokušaju da se izbave od muka savesti?…

Voland ih u ovome podržava. I svoj kapric koji sjedinjuje nemotivisanu snishodljivost i isto tako neosnovanu okrutnost on smatra zakonom.

Voland je arhitekta svoje „Matrice”, vladar sveta, pa čak i miro–tvorac.^[197]

Voland je i autor „Jevanđelja”.

Voland se prikazuje i kao zapovednik Nebeskog Jeršalaima. On zapoveda i Pontiju Pilatu, i Ješui (na osnovu čega je očigledno da je smislio i jednog i drugog za svoje “Jevanđelje)… S Majstorom razgovara tako kao što je Bog razgovarao s njim samim u knjizi Jova.^[198] Obnavljanje rukopisa navodi Margaritu da uzvikne nešto što je dopustivo samo kad se govori o Bogu: “Margarita je zadrhtala i povikala, ponovo uzbuđena do suza: – Evo ga, rukopisa! Evo ga! Pojurila je ka Volandu i ushićeno dodala: – Svemoćan, svemoćan!”

Ipak, Voland je samo “imitator”. I lopov.

U Volandovom svetu nema mesta za Boga. Voland ne negira Njegovo postojanje (đavo sigurno nije ateista); on drugačije blokira mogućnost pojave svog Oponenta u svetu ljudi: “– Kušali smo vas, – nastavlja Voland, – nikad i ni za šta nemojte da molite! Nikad i ništa, a posebno ne one koji su jači od vas.” “Nikoga” – znači, ni Boga. A pošto svaki čovek Boga smatra jačim od sebe, volandovska zabrana molbe biva još konkretnija. Lepota ove satanske formule blokira samu mogućnost molitve.

Ova formula ne-moljenja u volandovskom “jevanđelju” se potvrđuje i na osnovu suprotnog: kroz demonstraciju beskorisnog ponižavanje Ješue koji moli: “A kad bi me pustio da idem, hegemone, – neočekivano zamoli zatvorenik i njegov glas postade brižan.”

Nema mesta za molbu. Ostaje samo gola volja za vlast. Tačnije, volja (volja u smislu prohteva) kod čoveka ostaje svoja, a on se već nalazi u tuđoj vlasti. Zato je za Volanda već bezbedno da opšti s čovekom koji je odsečen od Tvorca. I čovek nema šanse da bude prevaren u ovom kontaktu. Da, a šta Bulgakov misli o Volandu?

Evo prve autorske prezentacije glavnog junaka romana: “Usta su mu nekako kriva. Glatko je izbrijan. Smeđokos. Desno oko mu je crno, a levo zbog nečega zeleno. Obrve su mu crne, ali je jedna viša od druge. Jednom rečju – stranac.” Dužice različitih boja su detalj koji je važan upravo za Bulgakova. Svi znaju da je Mihail Afanasjevič bio lekar. Ali, malo ko će se setiti da je njegova uska naučna specijalizacija “sifilitolog”. Dužice različitih boja predstavljaju simptom zapuštenog sifilisa (Voland to ni ne krije: “–Bliski tvrde da je to reumatizam, – govorio je Voland ne spuštajući oka s Margarite, – ali imam velikih sumnji da mi je bol u kolenu ostavila za uspomenu jedna šarmantna veštica s kojom sam se blisko upoznao hiljadu petsto sedamdeset prve godine na Brokenskim planinama, na đavoljoj katedri”).

Hramanje je tradicionalno folklorno svojstvo lukavog.^[199] Nova, čisto Bulgakovljeva nota u ovom motivu je maksimalno snižavanje hipoteze o poreklu ovog hramanja.

A evo poslednjeg Bulgakovljevog opisa Volandovih dejstava: „Tada crni Voland, ne prepoznajući nikakav put, jurnu u provaliju i za njim, bučno, obrušila se njegova svita.”^[200]

Tako da prilikom pažljivog čitanja Bulgakovljevog teksta teško može da se zaključi da je navodno „Voland najšarmantniji lik u romanu”.^[201] A o tome da na površan pogled zlo može da izgleda očaravajuće – pa to zna svaki asketa i moralista. Kad bi Voland izazivao odvratnost – bio bi nejasan trijumf zla u svetu u kojem je živeo Bulgakov (a i mi).

 

Knjiga o Jovu–„Faust”–„Majstor i Margarita”

 

Bulgakov u svom epigrafu zahteva da se njegov roman posmatra u perspektivi Geteovog “Fausta”. A “Faust” svojim prologom, koji otvoreno citira Knjigu o Jovu, zahteva da se razmatra u perspektivi ove biblijske knjige. Dakle, i mi ćemo početi od knjige o Jovu.

Knjiga o Jovu počinje “prologom na nebu”. Radosti satane zbog toga što su na zemlji svi ljudi već zaboravili Boga parira replika Tvorca: “A šta je sa slugom Mojim, Jovom?” Satana ne osporava činjenicu: da, Jov je pobožan, on Te poštuje. Ali, “zar je uzalud Jov bogobojažljiv? Zar nisi unaokolo zaštitio njega i njegovu kuću i sve što ima?”

Upravo to je najstrašnije pitanje za svaku religiju, za religiju kao takvu: zar je uzalud Jov bogobojažljiv? Da li čovek može da voli Boga radi Boga, a ne radi mita (u obliku boljeg života ovde ili blaženstva tamo). Da li čovek u Bogu može da vidi – Boga, a ne generator humanitarne pomoći? Ako “ljubav ne traži svoje” (1 Kor. 13, 5), ako je ne koristi, da li čovek može da voli ono što ne vidi očima, što ne podleže njegovoj kontroli i što je neposlušno?

U “mračnom srednjem veku” bila je jedna jurodiva koja je išla po gradu sa zapaljenom bakljom i kofom vode. Kad su je pitali šta će joj baklja danju odgovarala je: “Ovom bakljom bih htela da zapalim raj, a vodom bih htela da polijem paklenu vatru. Želim da volite Boga radi Boga, a ne radi nade u rajsku radost ili zbog straha od paklenih muka.” Međutim, satana ne ume da voli. U njegovom poimanju religiozni odnosi su tipično tržišnog karaktera: “ti meni – ja tebi”.

Dakle, satana zahteva eksperiment: “Prostri ruku Tvoju i dotakni se svega što ima – da li će Te blagosloviti?”

“A Gospod reče sotoni: Evo, sve što ima neka je u tvojoj ruci; samo na njega ne diži ruke svoje. I otide sotona od Gospoda” (Jov. 1, 12). „Teroristi” iz susednih plemena i uragani ubijaju svu Jovovu decu i uništavaju svu njegovu imovinu. „Tada ustade Jov i razdre plašt svoj, i ostriže glavu, i pade na zemlju i pokloni se, i reče: Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti onamo. Gospod dade, Gospod uze, da je blagosloveno ime Gospodnje.”

Satana zahteva nastavak eksperimenta: daj mi samog Jova! Nego pruži ruku svoju i dotakni se kostiju njegovih i mesa njegovog, psovaće Te u oči. “A Gospod reče sotoni: Evo ti ga u ruke; ali mu dušu čuvaj.”

Biblijski Voland dotiče Jova i njega pokriva guba. Jov živ truli. Zbog smrada ne može da živi čak ni u svojoj kući. Religiozne predstave drevnog Istoka gubu smatraju prokletstvom bogova i zato Jova isteruju iz njegovog grada. Žena dolazi kod Jova i kaže: “Pohuli na Boga i umri!”^[202]

Od ovog trenutka satana se više ne pojavljuje na stranicama knjige o Jovu: njegov posao kušača su na sebe preuzeli ljudi (prvo Jovova žena, a zatim njegovi prijatelji). ^[203] I zbog toga Knjiga o Jovu ostavlja izvestan utisak nedorečenosti. Satana se dva puta približava Jovu. I čekaš treći put – a njega nema. Pritom je čak sasvim jasno kakvo treba da bude ovo treće iskušenje. Prvi put se satana dotakao socijalnog tela Jova (imovina), zatim njegovog fizičkog tela. Preostalo je da se dotakne njegove duše… Ali upravo to je Bog zabranio sastani.

Gete je osetio ovu književnu nezavršenost “Knjige o Jovu”. Njegov Mefistofel počinje tamo gde se zaustavio biblijski satana. Njemu Bog daje mnogo više nego u biblijskom sižeu: “Dozvoljeno ti je. Idi i ovladaj njegovom dušom. I ako možeš, povedi ga putem razvrata za sobom.”^[204]

Samo ako se ima u vidu ovaj početak “Fausta” i njegova veza s Knjigom o Jovu biće jasno finale. Na kraju poeme Faust, koji je postao već prevejani nitkov, umire. Mefistofel dolazi da preuzme svoj zakoniti plen – njegovu dušu. I tu se dešava nešto potpuno neočekivano: pojavljuju se anđeli i oduzimaju Mefistofelu Faustovu dušu. Međutim, to je neočekivano samo za one koji su zaboravili na početak poeme. Bog od početka Fausta smatra Svojim slugom. Međutim, na Mefistofelovu molbu Bog je skinuo Svoju blagodatnu zaštitu s Faustove duše. Čovek je ostao nasamo s onim koga je Dostojevski nazivao “duh nadljudski umni i zlobni”. U takvim uslovima čovek će uvek izgubiti. Zbog toga Bog ni ne krivi Fausta. Biblijska formula “Bog je dao – Bog je i uzeo” u “Faustu” stiče svoj smisao: Bog je dao Fausta Mefistofelu, ali je Bog i uzeo Fausta iz satanskih šapa.

“Spasen je uzvišeni duh od zla izvoljenjem Božjim: “Čiji je život u stremljenjima prošao, možemo da ga spasimo.” A onoga za koga Ljubavi same zastupništvo ne prestaje, anđeoska porodica će radosno primiti na nebu.”

I ponovo se vraćamo istoj trijadi: Knjiga o Jovu – „Faust” – „Majstor i Margarita”. U prvoj knjizi Jovova duša je pod zaštitom Boga. U drugoj Bog skida zaštitu s duše iskušavanog čoveka. U trećoj su ljudi sami skinuli nebeski pokrov sa svojih duša. Grad u kojem kroz svaki prozor viri po jedan ateista postao je igračka u rukama satane.

Bulgakov ističe da je još pre Volandovog dolaska duh ateizma i svetogrđa preplavio Moskvu.^[205]

Moskva živi uz fokstrot „Aliluja”. On se čuje^[206] u restoranu, u kojem se okuplja krem-društvo pisaca, uz njegovu muziku demonska sila dolazi u kabinet profesora – stručnjaka za bolesti raka, svira je orkestar na balu kod satane.^[207] Ovaj fokstrot je napisao Amerikanac Vinsent Jumans kao svetogrdnu parodiju na bogosluženje.^[208] Svetogrđe je kad ono što je gore i ono što je dole zamene mesta.^[209]

Možda Moskovljani nisu znali da je ovaj fokstrot svetogrdan? Znali su. Moskovski pisci su sami birali bogoboračke i svetogrdne pseudonime. Uz ovaj fokstrot igra, naprimer, “pisac Johan iz Kronštata”. Verovatno je to izgledalo oštroumno – levičaru–bogoborcu da uzme pseudonim s aluzijom na “najcrnjestotinaškog” pravoslavnog podvižnika – oca Jovana Kronštatskog. Zajedno s njim igra i pisac sa pseudonmom “Bogohulski” (Bulgakov ovaj ples naziva kratko: “jednom rečju, pakao”)…^[210]

Da je sve satirične scene iz život “intelektualne” Moskve napisao neko drugi, a ne Bulgakov, one bi bile prosto smešne. Međutim, u ustima Bulgakova zvuče kao krik očajnog bola i kao presuda. Jer, Bulgakov je znao i opevao potpuno drugačiju inteligenciju – “belu gardu”. Njegovi “Dani Turbina”, “Trka” i “Bela garda” predstavljaju “tvrdoglavo prikazivanje ruske inteligencije kao najboljeg sloja u našoj zemlji. Između ostalog, prikazivanje intelektualno–plemićke porodice koja je po volji neumitne sudbine u godinama građanskog rata bačena u tabor bele garde. Ovakav prikaz je potpuno prirodan za pisca koji je krvno povezan s inteligencijom” (Pismo M.Bulgakova “Vladi SSSR” od 28. marta 1930. godine:

A sad se šarikovi, vaspitani na časopisu „Bezbožnik” izdaju za inteligenciju. I evo, u takvoj Moskvi niko ne može da se odupre šarmu i vlasti satane.^[211]

…Jednom jerusalimska gomila, zauzeta pripremama za Pashu, nije primetila Hristovo raspeće.^[212] U Moskvi druga gomila nije primetila čak ni Vaskrs pošto je bila zauzeta potragom za razonodom u varijeteu…

 

Da li nekoga može da obraduje večnost s Margaritom?

 

Obično se ljudi oduševljavaju Margaritom, vide u njoj uzvišeni lik žene koja voli, verne i milosrdne. Majstoru predstoji da s njom provede večnost. Da li ćemo mu zavideti? Da li ćemo i sebi poželeti tako dobar ishod?

Pa, pogledajmo njeno milosrđe.

Da, Volandu Margaritino zastupništvo za Fridu na početku izgleda kao milosrđe. Međutim, Margarita umiruje duha zla: “Voland, obrativši se Margariti, upita: – Vi ste, po svemu sudeći, čovek izuzetne dobrote? Čovek visokog morala? – Ne, – snažno odgovori Margarita, – znam da se s vama može razgovarati samo otvoreno i otvoreno ću vam reći: ja sam lakomislena osoba. Za Fridu sam vas zamolila samo zbog toga što sam bila neoprezna da joj ulijem čvrstu nadu. Ona čeka, mesir, ona veruje u moju pomoć. I ako ostane prevarena naći ću se u užasnoj situaciji. Neću imati mira celog života. Ništa se ne može! Tako je ispalo. – A, – reče Voldand, – to je jasno.”

Kao što vidimo, svoj unutrašnji komfor Margarita ceni više od susreta s Majstorom. Voland je upozorio da će ispuniti samo jednu njenu molbu. Margarita ima sve osnove da smatra da je Majstor u zatvoru. Ali ne moli za njega, već za sebe. Za svoj mir. Tako da je Margarita uspešno prošla Volandovo iskušenje. Odnosno, da je pohitala odmah da traži za Majstora žrtvujući se – tada bi pokazala da je njen duh tuđ Volandovom duhu. A ovako se ispostavilo da su oni iste cvećke. Radi sebe mogu da pomažu ljudima, ali radi sebe isto tako mogu i da pređu preko njih. Takvu Margaritu Voland razume. Može da je povede sa sobom iz Moskve.

Margarita se zastupa još i za Pontija Pilata. Ali, nekako se vrlo nesimpatično opisuje ovo njeno “zastupništvo”: “–Pustite ga, – odjednom je prodorno povikala Margarita, onako kao što je vikala nekad kad je bila veštica i od ovog krika se je otpao kamen na planini i poleteo je preko neravnina u bezdan prolamajući se kroz planine. Međutim, Margarita nije mogla da kaže da li je to bio grohot pada ili grohot satanskog smeha.” Varijanta: “O, kako mi ga je žao, o, kako je to surovo! – kršeći ruke zastenja Margarita.”^[213] Previše je u tome izveštačenosti, poze i klišea…

Druga Margaritina ispovest: “– Ispričaću ti bajku, – počela je da govori Margarita i stavila je vrelu ruku na obrijanu glavu, – bila jednom jedna teta. I nije imala dece, i sreće uopšte nije imala. I prvo je mnogo plakala, a onda je postala zla” (gl. 21).

Evo opisa mrtve Margarite: “Veštičina razrokost i surovost i razuzdanost crta.” Evo oživele Margarite: “Gola Margarita je iskezila zube”.^[214] Tako da čovek ne treba da se čudi kad vidi da se životinje – čak i mističke – plaše Margarite. “Korovjov je galantno doleteo do Margarite, uhvatio ju je i posadio na široka leđa konja. On se ritnu, ali se Margarita čvrsto uhvatila za grivu i iskezivši zube nasmejala,” – govorilo se u ranim rukopisima.^[215]

Bulgakov genijalno vlada ruskim jezikom. I ako je za opis junakinje izabrao upravo takve reči to znači da ne treba romantizovati Margaritu, oduzimati joj crte koje joj je dao Bulgakov, a nasilno restaurirani lik veštice podizati na isti stepen sa svetlim Madonama ruske klasike… Da li možete da zamislite da se kod Lava Tolstoja Nataša Rostova osmehne Pjeru “iskezivši zube”?^[216]

U redakciji iz 1936–37. godine Margarita se raduje zbog svoje totalne mržnje: “O, ne, – prošaputala je Margarita, – nisam gadura, samo sam nemoćna. Zato ću krišom mrzeti ceo svet, prevariću sve, ali ću život završiti u nasladi… Još na Arbatu Margarita je shvatila da je ovaj grad u kojem je izdržala takve patnje za poslednjih godinu i po dana, u suštini u njenoj vlasti i sad može da mu se sveti kako zna i ume. Tačnije, nije grad u njoj izazivao stanje vesele obesnosti, već su to učinili ljudi. Oni su se pojavljivljivali odasvuda, iz svih pukotina. Iskakali su kroz vrata kasnih prodavnica čiji su izlozi bili ukrašeni drvenim oslikanim butovima i kobasicama, lupali su vratima ulazeći u bioskope, gurali su se na kaldrmi, virili su kroz sve otvorene prozore, palili su primuse u kuhinjama, svirali su razdrndane klavire, tukli su se na raskrsnicama, gurali su se u tramvajima… “Uh, skakavci! – prosiktala je Margarita.”^[217]

U svim varijantama romana Margarita se sveti potpuno nepoznatim ljudima…

Dakle, ko je ona? U drugoj potpunoj rukopisnoj redakciji romana (1933. godine) objašnjava se da ja Margarita reinkarnacija domaćice Vartolomejevske noći, francuske kraljice Margo. Voland na balu Margariti predstavlja demona–ubicu Avadonu, čija reakcija u potpunosti objašnjava ovo pitanje: “Upoznao sam se s kraljicom, istina u vrlo žalosnim okolnostima. Bio sam u Parizu krvave noći 1572. godine.”^[218] Na istom mestu Korovjov kaže Margariti: “Vi ste i sami kraljevske krvi… to je pitanje seobe duša… U šesnaestom veku ste bili francuska kraljica… Koristim priliku da izrazim saučešće zbog toga što je vaša poznata svadba obeležena tako velikim krvoprolićem…”^[219]

Tako da o dobroti i milosrđu “crne kraljice” Margarite (tako joj se obraćaju na balu) treba govoriti s velikim oprezom.

A da li je Margarita verna svojoj ljubavi?

Majstorova Margarita za razliku od Faustove Margarite ni iz daleka nije devica. S Majstorom je varala živog muža koji je prema njoj uvek bio dobar. Čim je Majstor nestao iz njenog života već je spremna da započne romansu s drugim muškarcima: “Zašto sam, zapravo, oterala ovog muškarca? Dosadno mi je i u ovom švaleru nema ničeg lošeg osim te ružne reči “definitivno”? Zašto sedim sama kod zida kao ćuk? Zašto sam isključena iz života?” (gl. 19)

“Đavolu bih dušu prodala samo da znam…” A čime će da voli Majstora, ako dušu proda satani? Ako ne dušom, da li onim što je u obnaženom vidu pokazala svoj nesrećnoj publici na balu kod satane? Znači da Margarita za Majstora ostavlja samo telo?

Ali – da li samo za Majstora?

Evo, neki muškarac je pokušao da se upozna s Margaritom, ali je sreo njen mračni pogled. Margarita Nikolajevna je odmah zažalila što se poznanstvo nije ostvarilo: “Evo primera, – u mislima je govorila Margarita onome ko ju je posedovao, – zašto sam zapravo oterala ovog muškarca? Dosadno mi je i u ovom švaleru nema ničeg lošeg osim te ružne reči “definitivno”? Zašto sedim sama kod zida kao ćuk? Zašto sam isključena iz života?” Potpuno se ražalostila i snuždila.”

U rukopisu iz 1936–37. godine Margarita nema ništa protiv flertovanja čak i s Azazelom prilikom njihovog upoznavanja na Manježnom trgu: “Dobro, molim vas, – sad već bez nadmenosti odgovori Margarita Nikolajevna, zbunila se, sedajući na klupu pomislila je kako je zaboravila da popravi karmin sedajući.”^[220]

U rukopisima Margariti “blistaju razvratne oči”.^[221] Ili: “Margarita se kikotala, ljubila, nešto je obećavala, pila je još šampanjca i napivši se izvalila se na divan i osvrnula se oko sebe… Neko u fraku joj se predstavio i poljubio joj je ruku, izletela je riđa očaravajuća devojčica od oko sedamnaest godina i obesila se Margariti oko vrata i privila se tako da joj je ponestao dah…^[222] Na stočiću ispred Margarite su se pojavili grozdovi grožđa i ona je počela da se kikoće – kao postolje vaze služio je zlatni falus. Kikoćući se Margarita ga je dotakla i on je oživeo u njenoj ruci. Cepajući se od smeha i pljuckajući Margarita je povukla ruku. Sedoše joj dvojica s obe strane. Jedan čupavi užarenih očiju pripio joj se uz levo uho i počeo da šapuće sablažnjive nepristojne reči, a drugi u fraku – smestio se pokraj njenoj desnog boka i počeo je nežno da je grli oko struka. Devojčica je klekla ispred Margarite i počela da joj ljubi kolena. – Ah, veselo! Ah, što je veselo! – vikala je Margarita. – I čovek na sve zaboravi. Ćutite, balvane! – govorila je onome koji joj je šaputao i zatvarala mu vrele usne, ali je istovremeno podmetala uho.”^[223]

Verovatno od Barkovljevog vremena nije bilo ovakve pornografije u ruskoj književnosti…

Ljubav čoveka čini slepim: osim voljenog čoveka svi ostali postaju bespolne “kolege s posla” i “građani”. Za Margaritu Majstor nije Jedini. Dakle, da li ona voli Majstora ili svoju novu igračku koja joj je ulepšala život?

I ako Margarita može kikoćući se da “pljucka” na “oživeli falus” ne treba se čuditi što je njen kredo: “Ni o čemu ne treba razmišljati, ničega se ne treba plašiti i reči takođe ne treba birati.”^[224]

Margarita je postala veštica dugo pre susreta s Volandom: “Šta je bilo potrebno ovoj ženi u čijim je očima uvek gorela neka nejasna vatrica, šta je bilo potrebno ovoj veštici pomalo razrokoj na jedno oko” (gl. 19). Ona sasvim svesno prodaje svoju dušu đavolu: “Ah, stvarno, dušu bih prodala đavolu samo da saznam da li je živ ili ne!” (gl. 19). “– Sad si i nehotice rekao istinu, – reče ona, – đavo zna šta je to i đavo će, veruj mi, sve urediti! – oči su joj se odjednom užagrile, poskočila je, počela da igra u mestu i da viče: – Kako sam srećna, kako sam srećna, kako sam srećna, što sam se nagodila s njim! O, đavo, đavo! Moraćete, mili moj, da živite s vešticom.” (gl. 30).

Margarita je još pre susreta s Volandom izgubila svoju dušu. Ona koketira kad kaže “prodala bih dušu”, jer čini se da uopšte ne veruje u postojanje duše. Zbog toga i mašta o samoubistvu (samoubice slepo i naivno smatraju da je uništenje tela jednako uništenju duše i njenog bola). “Dakle, govorila je, da bi sa žutim cvećem u rukama izašla tog dana, da bih je ja napokon našao i da bi se ako se to ne bi desilo, ona otrovala, zato što je njen život prazan.” Čudno je što čak ni susret sa satanom i njegovim avetima ne uverava Margaritu u besmrtnost duše: i ujutru posle bala i dalje razmišlja o samoubistvu: “Samo da se izvučem odavde, a onda ću doći do reke i utopiću se.”

Pošto je veštica (iako ni sama za to nije znala) Margarita bila još pre susreta sa satanom, “poznanstvo s Volandom joj nije pričinilo nikakvu psihičku štetu”.

Margarita nije Muza.^[225] Ona samo sluša već napisani roman. U Majstorovom životu se pojavljuje kad je njegov roman već skoro završen.^[226]

I gore od toga. Upravo Margarita ga nagovara na samoubistveni postupak – da preda rukopis sovjetskim izdavačima: “Obećavala je slavu, nagovarala ga je i tada je počela da ga naziva majstorom.” To je ili svesna provokacija ili potresna nepromišljenost. Ili je prosto medijum: i Majstor i Margarita su podložni uticaju Volanda. U svakom slučaju Majstorova pasivnost se vrlo jasno ističe: “I napokon, kucnuo je čas kad sam morao da napustim tajno utočište i da izađem u život.”

Ne, ova “crna kraljica” ne može da nadahne Majstora na nova dela… Avet Majstora je zaveštala Ivanu Bezdomnom da nastavi roman “o njemu”. Ali, Margaritina avet je poljubila mladića i profesor Ponirjov ništa nije napisao (iako ga je Margarita ubeđivla da zna njegovu budućnost i da će tamo sve biti dobro). Ništa neće napisati ni avet Majstora koju je Margarita izljubila.

Karakteristično je i to što su Majstor i Margarita osuđeni na neplodnost; ni na zemlji nisu mogli da izrode decu, a tim pre aveti neće imati dece. Oni će “praviti homunkula”.^[227] Klaće se svojom “ljubavlju” (“Ljubav je iskočila ispred nas kao što niotkuda iskače ubica u uličici i istovremeno nas je pogodila munja! Tako pogađa munja, tako pogađa finski nož!” (gl. 13)). Čini se da je strast prema Margariti koja je iskočila “niotkuda” drugi (posle dobitka od sto hiljada) sponzorski doprinos Volanda Majstorovom radu.^[228]

U Bulgakovljevom romanu nije teško zapaziti motiv plaćanja za olako izgovorene reči: “Bulgakovljev đavo poseduje zapanjujuće svojstvo da se materijalizuje posle svakog psovanja svih junaka u romanu koji vole da tek tako pominju ime nečistog.”^[229] (“Berlioz: “Verovatno treba sve pustiti do đavola i krenuti u Kislovodsk…” Istog časa se vreli vazduh zgusnuo pred njim…”).

Ali, svoju priču o Margariti Majstor počinje upravo pominjući đavola: “Nosila je u rukama odvratno uznemirujuće žuto cveće. Đavo će ga znati kako se zove…”

“Ljubav je iskočila…” “Tako pogađa finski nož…” “Ubica…” Zar veliki Bulgakov, veliki stilista, nije mogao da nađe druge reči kako bi opisao “večnu ljubav”? Međutim, ako je našao upravo ovakve reči – možda to i nije ljubav? Možda je to međusobno korišćenje ljubavnika.

Da, čujem kako se uvek neko protivi: stanite, pa sam Bulgakov je rekao da piše roman o “pravoj, vernoj, večnoj ljubavi…” Zaista je to rekao. Ali – kako? S kakvom intonacijom? Da li je rekao ozbiljno ili s ironijom i podsmehom? “Šta se dalje čudno dešavalo u Moskvi te noći mi ne znamo, i naravno, nećemo pokušati da zamislimo, tim pre što nastupa vreme da pređemo na drugi deo ove istinite povesti. Za mnom, čitaoče! Za mnom, čitaoče! Ko ti je rekao da na svetu nema prave, verne, večne ljubavi? Neka odseku lažovu njegov gnusni jezik! Za mnom, moj čitaoče, i samo za mnom i ja ću ti pokazati takvu ljubav!” (gl. 19).

Recite, gde se još Bulgakov izražava u svoje ime o ozbiljnom i večnom s tako nametljivo-oduševljenom intonacijom prvomajskih poziva? Ovde je očigledna autorova samoironija – da fantazmagoriju nazove “istinitom povešću”. Očigledan je feljtonski ton. Samo na jednom mestu u romanu se pominje slična intonacija klicanja i poziva – kad je Ivanu Bezdomnom “zapelo da razobliči Rjuhina”: “Pogledajte njegovu posnu fizionomiju i uporedite je s onim zvučnim stihovima koje je napisao povodom prvog! He–he–he… “Vijorite se!” da “vijorite se!”“

Isto tako veštačkim falsetom odiše i tvrdnja Bulgakova o večnoj ljubavi i vernosti Margarite. Bulgakov se našalio – a neki su ozbiljno shvatili njegovu šalu…^[230] Isto tako malo verujem i u gromke deklaracije Margarite koja uzima teglicu s biljkama iz Azazelovih ruku – “Ginem zbog ljubavi! – i udarivši se u grudi, Margarita je pogledala u sunce.”

Tako da nije sigurno da Margarita neće leteti na Volandove godišnje balove u potrazi za manje dosadnim prijateljima.

Margarita gospodari Majstoru. Majstor više ne može da se oslobodi Margarite.

Margarita preti Majstoru: “Više ne možeš da me oteraš.”

To da je ovo upravo pretnja shvata čak i Voland: “Majstor je privukao Margaritu, zagrlio je i dodao: – Urazumiće se, otići će od mene… – Ne mislim, – kroz zube procedi Voland” (gl. 24). A u drugoj rukopisnoj redakciji Volandova reakcija je izgledala još nedvosmislenije: “Dakle, čoveka zbog toga što je napisao istoriju Pontija Pilata šaljete u podrum s namerom da ga tamo uspavljujete?”^[231]

Uopšte, Majstor postaje dodatak Margariti: “Želim da mi odmah, ovog trena, vratite mog ljubavnika, Majstora, – reče Margarita i njeno lice obuze ružna drhtavica.” Jer, Margarita ovde moli za sebe (kao što je molila za svoj mir zastupajući se za Fridu). Ona ima Majstora, koristi ga, kao što je koristila Volandov krem. Nije slučajno što se u košmarima Ivana Ponirjova s takvom vlašću obraća Majstoru: “Tada se u bujici pojavljuje žena izvanredne lepote i izvodi kod Ivana za ruku čoveka obraslog bradom koji se plašljivo osvrće oko sebe. Ivan Nikolajevič ga odmah prepoznaje. To je broj sto osamnaest, njegov noćni gost.” (Epilog)

Tako da Margarita nipošto nije “anđeo čuvar” i nije “dobri genije” Majstora. Večnost s njom i nije baš neki poklon!

U Majstorovom romanu se govorilo o jednoj ženi koja je izdala voljenog. Tako je Niza izdala Judu. Da li će ovom linijom u Volandovom carstvu krenuti putevi Majstora i Margarite. Niza Judu odvodi od pashalne trpeze. Margarita Majstora odvodi iz pashalne Moskve. Juda ide bezvoljno (“noge su ga same bez njegove volje iznele iz haustora”). Majstor bezvoljno prati Margaritu. Judu vode u vrt (Getsimanski). I Majstora vode na isto mesto. Niza vodi Judu preko bujice. Margarita preko potoka vodi Majstora ka “večnom domu”. Uzgred rečeno,  u Palestini se “večnim domom” nazivao grob…

Uostalom, Bulgakov je često toliko upečatljivo opisivao svoje junake da su čitaoci snagu njihovog karaktera doživljavali kao pozitivnu. “Čitao sam trupi Satire komad. Svi su se jednodušno uhvatili za Ivana Groznog i zaljubili u njega. Očigledno, nisam napisao ono što sam hteo.”^[232]

Bulgakov je predvideo i to da zbog “Majstora i Margarite” neki nepravedno i protiv njegove volje mogu da ga svrstaju u okultiste i sataniste. “Slučajno sam naišao na članak o fantastici Hofmana. Čuvam ga za tebe znajući da će te zapanjiti isto kao i mene. U pravu sam u “Majstoru i Margariti”! Jasno ti je koliko vredi svest o tome da sam u pravu!”^[233]

Radi se o članku “Socijalna fantastika Hofmana”. Sačuvao se primerak časopisa “Književno štivo” (1938., br. 5) s Bulgakovljevim zabeleškama. Šta je Bulgakov podvukao u ovom članku? Gde se upravo prepoznao? – Podvučeni su redovi: u Hofmanovim delima se “citiraju s naučnom ozbiljnošću istinska dela znamenitih magova i demonolatara koje je sam Hofman znao samo po čuvenju. Na kraju uz Hofmanovo ime  prirastaju i bivaju u širokoj upotrebi nazivi kao što su spiritista, teozof, ekstatik, vizionar i napokon, prosto ludak. Sam Hofman, koji je posedovao, kao što je poznato, neobično trezven i praktičan um, predvideo je kriva tumačenja svojih budućih kritičara.”^[234]

Tako je i Bulgakov s jasnom i dnevnom svešću u svoj roman uveo noćne likove – a previše je čitalaca kojima je počelo da se čini da je Bulgakov navodno i sam “spiritista i vizionar”… Kako je tačno rekao sveštenik Andrej Derjatin – “Situacija s doživljajem romana je slična kao uvoz krompira za vreme Petra I: proizvod je izuzetan, ali zbog toga što niko nije znao šta s njim da se radi i koji njegov deo je jestiv trovala su se i umirala čitava sela.”^[235]

 

“Zaslužio je mir”

 

O Majstorovoj sudbini je lepo rečeno: “Nije zaslužio svetlost, zaslužio je mir.” I nekoliko generacija sovjetskih intelektualaca je ove reči doživljavalo kao simbol svojih oskudnih eshatoloških nada. “Srećan kraj.”^[236]

Zašto se svi tako raduju zbog Majstora da zavide njegovom “vrapcu u ruci” uopšte ne razmišljajući o njegovom gubitku – o “golubu na grani”, o Svetlosti? Jer, u ruskoj književnoj tradiciji svetlost i mir su jedinstvni. Bulgakov je čak za epigraf pisma koje je bilo upućeno Staljinu izabrao pesmu Nekrasova s rečima – “Odjednom mi je anđeo svetlosti i mira divnu pesmu zapevao…”^[237] Zar nije jasno da je mir odvojeno od svetlosti tamni mir, mrak groba?

Dakle, u čemu se sastoji Majstorov greh? Zašto nije zaslužio svetlost? U čijim očima je “zgrešio”? Od koga dobija svoju polu–nagradu, polu–kaznu?

Jasno je da je greh povezan s njegovim romanom. Ali šta je bilo greh – pisanje romana u sinergiji s Volandom ili njegovo spaljivanje?

Presudu Majstoru donosi Ješua (drugostepeni lik njegovog romana o Pilatu). Lik sudi svom autoru. Ali, autor nije sam: postoji koautor – Voland. Ješua nije samo Majstorovo delo, već i Volandovo. Zbog toga on moli Volanda da daruje Majstoru mir. Volandu je ova molba privida kojeg je sam pozvao u život, neprijatna i apsurdna. I bez nje je Voland već odlučio šta će učiniti s Majstorom, a istovremeno i s Margaritom.^[238]

Onda je jasno da se ispostavlja da je greh (s tačke gledišta Volanda i Ješue, nipošto ne moje) upravo spaljivanje romana. Već znamo da aveti iščile ako se na njih ne obraća pažnja… Majstor je trebalo da pusti jevanđelje po Volandu u svet, ali se uplašio. Voland je pokušao da ga nagovori na umnožavanje rukopisa podmetnuvši mu Margaritu. “Ona je obećavala slavu, nagovarala ga je i tada je počela da ga naziva Majstorom.” Već posle neuspeha Majstor je “šapatom vikao da nju, koja ga je gurala u borbu, nimalo je ne kriveći, o ne, ne kriveći!” (Tako ni Ješua ne krivi Pontija Pilata.) Margarita je upravo posle izdavačkog neuspeha rukopisa počela da se odvaja od Majstora. “Sad smo se više rastajali nego pre. Počela je da odlazi u šetnju.”

Nije tačna pretpostavka M.Dunajeva da je Volandu Majstorov roman navodno bio potreban za crnu misu – “bal”. “Roman koji je napisao Majstor ne postaje ništa drugo do jevanđelje po satani vešto uvedeno u kompozicionu strukturu dela o antiliturgiji. Evo zbog čega je bio spasen Majstorov rukopis. Evo zbog čega je unakažen lik Spasitelja. Majstor je ispunio ono što mu je sastana odredio.”^[239]

Upravo na balu kod Volanda Majstorov roman ni na koji način ne figurira, ne čita se, na primećuje se, i niko od njegovih likova se tamo čak ni ne pojavljuje. Bal demona bi se održao i bez Majstorovog romana (on je uopšte godišnji – prolećni). A to što je Majstor spaslio delo koje mu je povereno u Volandovim očima je dezertiranje. Majstor se uplašio prvog otpora bandoglavih ateista i odstupio je, nije se osmelio da razbaca po svetu krhotine krivog ogledala i samim tim je oslabio opštu strategiju antihrišćanske ofanzive.^[240]

A da li je Majstoru dobro u tamnom miru bez svetlosti? Čega je lišen Majstor odrekavši se svetlosti? Od čega ga je odvojio njegov “mir” koji mu je Voland poklonio?

Zbog nečega nije bio običaj da se postavljaju ova pitanja.

Prvo – o gubitku. O Svetlosti. O Nebu.

U jesen 1933. godine Bulgakov zapisuje: “Susret pesnika s Volandom. Margarita i Faust. Crna misa. – Ne stižeš do visine. Nećeš slušati misu. Već ćeš slušati romantične–… Margarita i Jarac. Višnje. Reka. San. Stihovi. Epizoda s karminom.”^[241]

U rukopisu iz 1936. godine ovo je uobličeno na sledeći način: “Primetili su te i dobićeš ono što si zaslužio… Nestaće misao o Ga-Nocriju i o Hegemonu kojem je oprošteno. To nije stvar tvoje pameti. Nikad se ne uzdižeš iznad toga, Ješuu nećeš videti, nećeš napustiti svoje utočište… Išao je prema kući, ali ga više nisu mučile sumnje i gasio se pogubljeni na Ćelavoj Lobanji i bledeo je i odlazio je zauvek, zauvek šesti prokurator Pontijski Pilat. Kraj.”^[242]

Pokušaćemo da izbliza pogledamo večnost po kojoj je osuđen da luta Majstorov privid (upravo privid; nemojmo zaboraviti da je Majstorovo telo koje je Azazelo otrovao ili izgorelo u podrumu na Arbatu ili je ostalo u bolničkoj sobi br. 118).

Faust je po volji i milosti Boga izbegao večno opštenje s Mefistofelom i njegovom grupom. A Majstor je daleko od takve sudbine. On i posle smrti ostaje u oblasti Volanda. Majstor ne prelazi u Hristov svet, u svet anđela. I u večnosti Majstor ostaje zavistan od Volanda i njegovih darova.

A Volandovi darovi su uvek u najmanju ruku dvosmisleni. U celom romanu on najotvorenije laže upravo u sceni opraštanja od Majstora.

O Pilatu Voland kaže sledeće: “Ne treba da molite za njega, Margarita, zato što je za njega već zamolio onaj s kojim toliko želi da razgovara.” Stop! Pa, Ješua je preko Levija Mateja molio za Majstora, a ne za Pilata!

Drugi signal: Voland nudi Majstoru da napravi homunkula: “Zar ne želite, poput Fausta, da sedite iznad epruvete s nadom da ćete uspeti da napravite novog homunkula? Tamo, tamo.”

Ponovo laž: Voland umesto Vagnera podmeće Fausta: homunkula je stvorio Vagner, Faustov “laborant” i po oceni svog učitelja “najjadniji od sveg zemaljskog nakota”. Faust je u to vreme bio u letargičnom snu.

Vagner je beznadežni ljubitelj knjiga: “Šume i njive me ne privlače, i zavist ne bude ptičja krila. Moja radost je da se misleno vinem po knjigama, sa stranice na stranicu. Zimi u čitanju brzo noć prođe, struji mi toplina telom, a ako mi u ruke dospe redak tom, od radosti sam na sedmom nebu.”

Međutim, Faust nije takav: “Stavljam krst na znanje. Čim se setim knjiga – obuzme me zloba.”

Faust oseća mučninu od Vagnerove “kapice za spavanje i noćne haljine”. A Voland, nazivajući Majstora Faustom, podmeće ovom vagnerovski svet: “Tonućeš u san stavivši svoju masnu i večitu kapicu” (Margarita o životu u obećanoj “kućici”).

Faustu se gadio njegov odmereno–predvidljiv laboratorijsko–kućni život: “Proklinjem svet pojava, varljivih kao sloj šminke. I primamljivost porodičnog čoveka. Decu, domaćinstvo i ženu.” Faust je sanjao o delatnosti, a Majstor (dok je bio živ) – o zaboravu i miru. Nema šta – na groblju je najmirnije.

Zanimljivo je da duh zla deluje s veštinom majstora koji pravi naprstke. Faust ne želi da vodi odmereno–kućni život i Mefistofel mu istog časa podmeće svoj nametljivi servis: (Faust) “Živeti tiho – nikad! (Mefistofel): Znači ima potrebe za vešticom.

Majstoru se, naprotiv, sviđa podrumčić na Arbatu, domaća udobnost. Međutim, Volandov dar je isti: veštica.

Veštica i kraljica Vartolomejevske noći kao dodatak kućnoj svakodnevici: “Hvatajte granatu! Ne bojte se, ručna je!” Majstor nema smelosti, nema više stvaralaštva, nema puta. Zato je veštica uvek s njim.

I pravljenje novog^[243] homunkula teško da će nečim obogatiti svet aveti: u “Faustu” homunkul upravo želi da stekne telo, da se oslobodi iz svoje staklene epruvete. I kako Majstor može da da telo homunkulu, ako ga je i sam lišen? Kako može da oslobodi homunkula (Anaksagora u “Faustu” kaže homunkulu: “Živeo si ograđen svojom ljuskom”) ako je i sam postao “čovek u futroli”? Uostalom, jednog homunkula je Majstor već napravio: od Hrista–Bogočoveka pokušao je da napravi čovečuljka…

A ako se setimo “Psećeg srca” shvatićemo da je za Bulgakova ideja homunkula bila sahranjena jednom zauvek.^[244]

Šta je Voland još spremio Majstoru za večnost? – privid Margarite. Kvalitet ovog poklona izaziva određene sumnje koje su izložene u prethodnoj glavi.

Sledeći poklon je Šubertova muzika.

Na osnovu konačnog teksta romana teško je razumeti zašto će upravo Šubert postati nerazdvojan s Majstorom. Međutim, u ranijim varijantama je sve jasnije. Tamo se čuje Šubertova romansa “Utočište” na stihove Relštaba: “Crne stene, evo moga mira”: Varenuha je “pritrčao telefonu. Pozvao je broj Berliozovog stana. Prvo mu se učinilo da su slušalici čuje zvižduk, prazan i dalek, razbojnički zvižduk u polju. Zatim vetar. I iz slušalice je počela da dopire hladnoća. Zatim je dalek, neobično gust i snažan bas zapevao, daleko i mračno: “…Crne stene, evo mog mira… crne stene…” Kao da se šakal zakikotao. I opet “crne stene… evo mog mira…”^[245] Ili: “Nežnim glasom je zapevao Fagot… crne stene, moj mir.”^[246] Evo odgonetke šta znači “mir bez svetlosti.”

Šubertova romansa koju Voland izvodi preko telefona ne podseća nas samo na Mefistofela, već i na operskog Rubinštajnovog Demona. Dekoracija prologa opere “Demon” u poznatom izvođenju u kojem je učestvovao Šaljapin bili su lako prepoznatljivi čitaocima Bulgakovljevog romana – gomile stena s čije visine Demon – Šaljapin izgovara svoj uvodni monolog “Prokleti svet”.

Tako da je “božanske dužine” Šuberta koji je opevao crne stele Voland pretvorio u instrument zamaskiranog mučenja. Sad će trajanje ovih dužina biti neograničeno.

Još jedan Volandov dar: “stari sluga”.

Dakle, neko će i u večnosti ostati “sluga”? U hrišćanstvu nema takve predstave. Mrtvi sluga s one strane groba jeste egipatski “ušepti”. U grobove Egipćana su stavljane drvene figurice robova. Pretpostavljalo se da će upravo oni obavljati prljave poslove u zagrobnom svetu dok će se ljudi (odnosno, sami Egipćani) radovati plodovima “polja Jalu”. To znači da život posle smrti koji je organizovao Voland nije hrišćanski. Večnost s Pinokijima. I Ješua koji se tamo pojavio ne liči na Isusa ništa više nego što egipatski falusni znak (anh) liči na Golgotski Krst.

Sledeći poklon: kućica.

O kvalitetu ovog poklona može se suditi i na osnovu toga što se nije prvi put pojavio u Bulgakovljevom stvaralaštvu. Voland savremenom dehrišćanizovanom čitaocu izgleda kao simpatičan momak. Međutim, kod Bulgakova se više puta pojavljivala tema uzvišenog rukovodstva koje pomaže siromašnom intelektualcu da reši stambeno pitanje i izbavi se od šarikova i ostalih “anuški”. “Noću sam upalio debelu sveću za venčanje. Sveća je plakala voštanim suzama. Raširio sam list papira i počeo da pišem na njemu nešto što je počinjalo rečima: Za predsednika Sovnarkoma Vladimira Iljiča Lenjina. Sve, sve sam napisao na ovom listu: i kako sam se zaposlio, i kako sam išao u stambeno, i kako sam video zvezde iznad Hristovog hrama, i kako su mi vikali: – Izletećete kao čep… Noću sam zaspao i usnio Lenjina. Pričao sam mu o zvezdama na bulevaru, o sveći za venčanje i o predsedniku… – Tako… tako… tako… – odgovarao je Lenjin. Onda je nazvao: – Dajte mu rešenje za zajednički život s njegovim prijateljem. Neka sedi tamo u vekove vekova u sobi i neka tamo piše pesme o zvezdama i tome slične gluposti.”^[247]

Znači, poklon koji dobija Majstor mogao bi mu uručiti i Lenjin. Dakle, Voland Majstoru poklanja “Lenjinovu nagradu”. Nećemo se doticati teme sličnosti između Volanda i Lenjina.^[248] Jedostavno ćemo istaći da od “onostrane” sile Majstor dobija sasvim ovostrani, “ćesarev” dar. Ispostavilo se da njegova lestvica snova i cena sablazni nije visoka…

Samo su ljudi obrazovani u sovjetsko vreme, pokvareni “stambenim pitanjem” i snom o vikendičici u Peredelkinu mogli da vide u tome dostojnu zamenu za Nebeski Jerusalim i hrišćanski raj.

Margarita savetuje Majstoru da nabavi “kućicu s venecijanskim prozorima”. Međutim, upravo u takvoj kućici je živeo Faust i upravo na ove prozore je bio alergičan: “Za inat svojoj teskobi još sam u ovoj kućici za pse gde je dostup svetlosti pregrađen cvetnim oslikanim prozorima!”

Faustu “čiji je život u stremljenjima protekao” Mefistofel je jednom ponudio sledeći životni plan: “Uzmi da kopaš ili se lati motike. Zatvori poslove u tesan krug. Nađi zadovoljstvo u njima. Celog života se hrani plodovima ruku, ugledajući se na stoku u smirenju. Ustaj s kravama čim zora zarudi, znoji se i nemoj se stideti đubriva – za osamdeset godina će te podmladiti metamorfoza.”

Faust gnevno protestuje: “Da živm tiho? Nikad! Ne bih se vezao za lopatu, za mir, za uske pojmove.”

I mali svet kojeg se Faust oslobodio Voland nudi Majstoru kao najvišu nagradu.

Voland je sam pomenuo Fausta i obećao je Majstoru ono što bi navodno oduševilo i samog Fausta. Međutim, realno je Majstoru podmetnuo ono što je u Faustu izazivalo samo napade teskobe.

Živi Majstor uopšte ne liči na Fausta. Ali avet Majstora, kako izgleda, pokušava da preživi na faustovski način. Poslednja stvar koju je uradila avet Majstora napuštajući svoj zemaljski dom jeste da je bacila u vatru ne samo svoj rukopis, već i još nečiju tuđu knjigu: “Majstor opijen predstojećim jahanjem bacio je s police neku knjigu na sto, zgužvao je njene listove u stolnjaku koji je goreo i knjiga je buknula u veselom plamenu.” U ovom Majstorovom postupku se probudilo nešto od Fausta (žudnja za jahanjem, letom, novinom). Zbog toga Voland i pominje Fausta. Međutim, on u stvari Majstoru ne podmeće faustovski, već vagnerovski ideal. I ovaj statično–knjiški vagnerovski raj sigurno neće radovati Majstora. Voland Majstoru poklanja tuđu “sreću”. Ona će mu pritiskati i grebati dušu.

Voland Majstoru nudi smrdljivu avanturu. Pritom – “kroz zube”: “Margarita je tiho plakala brišući oči velikim rukavom. – Šta će biti s nama? – upita pesnik. – Propašćemo! – Nekako će biti, – reče gospodar kroz zube i naredi Margariti: Priđite mi… Nećete postati njegova ljubavnica, već žena, – strogo i u potpunoj tišini prozbori Voland, – uostalom, neću da pogađam. U svakom slučaju, – okrenuo se prema pesniku, – primite od mene ovaj poklon, – i tada je pružio pesniku mali crni revolver. Pesnik je isto tako mutno i potišteno gledajući popreko uzeo revolver.”^[249]

Kako tu čovek da se ne seti drugog opisa večnosti bez svetlosti:

“– Ja ne verujem u budući život, – reče Raskoljnikov. Svidrigajlov je sedeo zamišljen. – A šta ako su tamo samo paukovi ili nešto tako, – reče on odjednom. “Ovaj je lud,” – pomisli Raskoljnikov. – Mi stalno večnost zamišljamo kao ideju koja se ne može shvatiti, kao nešto ogromno, ogromno! I zašto je obavezno ogromno? I onda, umesto ovoga, zmislite, ako tamo bude jedna sobica, tako kao seosko parno kupatilo, čađava, a u svim ćoškovima paukovi, i eto ti čitave večnosti. Znate, ponekad mi se nešto tako pričinjava. – Nije valjda da ne možete da zamislite ništa utešnije i pravednije od toga! – bolno povika Raskoljnikov. – Pravedno? A ko bi znao, možda je to stvarno pravedno, i znate, ja bih obavezno tako namerno uradio! – odgovori Svidrigajlov osmehujući se neodređeno…”

Majstora očekuje večnost bez nadahnuća: “– Dakle, u podrum na Arbatu? A ko će pisati? A snovi, nadahnuća? – Nemam više nikakvih snova, ni nadahnuća takođe nemam, – odgovori Majstor, – ništa me oko mene ne zanima osim nje, – opet je stavio ruku na Margaritinu tlavu, – slomili su me, dosadno mi je i želim u podrum.” (gl. 24).

Majstoru tek predstoji da sazna strašnu istinu o svojoj stvaralačkoj impotenciji: bez volandovskog nadahnuća on više neće moći da napiše ništa ni nalik na svoj izgoreli roman… Voland je ovaj roman poklonio Majstoru. Voland ga je (preko Azazela) i spalio. Volandovi darovi su uvek dvosmisleni. Jer, Majstor je već predosećao s kim se povezao i čime će se sve to završiti: “Čim bih pred spavanje ugasio lampu u maloj sobi, činilo mi se da se kroz prozorčić, iako je bio zatvoren, uvlači neka hobotnica s jako dugačkim i hladnim pipcima.” (gl. 13)

Setimo se još i revolvara koji u rukopisu iz 1936–37. godine Voland poklanja Majstoru i slika će postati sasvim bogoslovski–kanonska.

Po zapažanjima svetih otca kad čovek počinje da opšti s knezom tame u njegovu dušu postepeno počinje da prodire očajanje. Navodno si postao gospodar života, strasti koje su se pobudile u tebi treba da te podstiču da se naslađuješ životom… I odjednom, teskoba, “hobotnica u duši”. To tvoj novi “duhovni pokrovitelj” odjednom zbacuje masku i dahće ti u lice s otvorenom hladnoćom i željom za uništenjem.

Zato u pojmu večne praznine

Nema dvosmislenosti i tame…

Kraj? Ružna reč!

Kraj čega? Šta se zapravo desilo,

Ako se nešto i ništa poistovetilo.

(Mefistofel u Geteovom „Faustu”).

Nekoliko primera opštenja s ovim duhom nebića navodi sv. Ignjatije Brjančaninov u “Asketskim opitima”. Evo jednog od njih: peterburški činovnik se molitveno podvizava, pogrešno i bez duhovnog rukovodstva se načitavši prep. Simeona Novog Bogoslova – najmističnijeg i najlirskijeg od otaca. Dolazi u manastir da ispriča o svojim viđenjima i kaže da vidi svetlost, koja dolazi od ikona, oseća miomiris i neobičnu slast u ustima itd. Monah ga je saslušao i postavio mu je jedno-jedino pitanje: “A da li vam je padala na pamet misao da se ubijete?” Ispostavlja se – već je pokušao da se baci u reku, ali su ga izvadili… I monah objašnjava zašto mu je postavio to pitanje: kao što za vreme pokajničkog plača nastupa trenutak tihog i svetlog mira tako i u trenucima lažnih naslada nastupa trenutak kad se prelest otkriva i kroz prvobitno oduševljenje pomalja se konačni cilj duha zla – uništenje čoveka.^[250]

Tako je i Margarita još pre susreta s Majstorom pustila u sebe san o nepostojanju: “Dakle, govorila je, da bi sa žutim cvećem u rukama izašla tog dana, da bih je ja napokon našao i da bi se ako se to ne bi desilo, ona otrovala, zato što je njen život prazan.” Smrti se raduje i Majstor.

U finalu je Majstorovo telo već ubijeno. Duša… Ali, šta je “duša” s izbrisanim pamćenjem? O čemu će pisati? I za koga?

U kolibici s masnom kapicom i praznom epruvetom Majstora čeka beskorisno “guščije pero”. Beskorisno je zbog toga što čak i kad bi mogao nešto da napiše, knjige koje su napisali umrli duhovi ne dolaze do ljudi. Majstor će postojati bez čitalaca. I tada će mu čak i ateisti, koji su ga proganjali zbog “pilatovštine” izgledati kao željeni čitaoci i poštovaoci… Kome, a i o čemu će moći da piše Majstor ako ga ljudi više ne zanimaju,^[251] a u opštenje s Bogom i anđelima (“svetlost”) nije ušao pošto je izolovan u svom “miru”?

A od romana koji je napisao na zemlji Majstor nikuda ne može da se dene: “Znam ga napamet… Sad ništa i nikad neću zaboraviti… Omrznuo sam ovaj roman i plašim se. Bolestan sam. Strašno mi je.”

Voland se pobrinuo da ovaj strah u Majstoru ostane zauvek. On ga je naselio u višnjiku u cvatu. Višnja u cvatu je divna stvar, nema spora. Međutim, Majstor je prešao u drugi svet i prešao je zauvek. I tada se ispostavlja da ga ništa novo, ništa drugačije ne očekuje. Višnje će cvetati zauvek, a nikad neće davati plodove… Stvaralačka ličnost je osuđena na beskonačno ponaljanje zemaljskih i već bivših trenutaka, pa čak i ako su predivni.^[252] Ako ga neke senke i budu posećivale^[253] – to će biti pod strogim uslovom: “da ga ne uznemiravaju”. Znači, sve će biti prepoznatljivo i sterilno. Novina neće pomutiti Majstorov svet… U principu, Voland Majstoru ne poklanja baš najsvežiju večnost.

Ali, da li je cvetanje višanje divno baš za Majstora? Dešava se da je neki dan, praznik za sve, dan žalosti za neku porodicu. Ako se u toj porodici nesreća desila u toku novogodišnje noći – godinama je svetlost novogodišnjih jelki neće radovati, već mučiti. Dakle, kakve asocijacije kod Majstora mogu da izazovu višnje u cvatu?

Višnja cveta u maju. Maj je upravo mesec ličnog susreta s Volandom, mesec Majstorovog ludila i smrti. Dakle, Majstor će stalno biti podsećan na sav bol poslednjih nedelja života. Kao što je “prolećni praznični pun mesec” svake godine lišavao mira Ivana Bezdomnog, tako će i Majstor morati da se muči svakog maja, tačnije – večni maj s večno procvetalim višnjama koje nikad ne daju plod…

Kao i Faust, Majstor je svoje darove dobio u vaskršnjoj noći. Pasha znači prelazak. Majstor je ove noći iz zemaljskog života prešao u posmrtno, večno postojanje. Kvalitet prelaska određuje i kvalitet ovog postojanja. Evo poslenje reči Majstora na zemlji: “–Trovač, – uspeo je još da vikne Majstor. Hteo je da dohvati nož sa stola kako bi udario njime Azazela, ali je njegova ruka bespomoćno skliznula sa stolnjaka.” Evo prve reči njegove aveti: “Otvorivši oči bacio je mračan pogled i s mržnjom je ponovio svoju poslednju reč: – Trovač…” S mrakom u duši Majstor je prešao granicu večnosti. “Nije zaslužio svetlost…”

Primetićemo, uzgred, da Majstor nije mogao da dočeka svoju smrt kao Ješua. Nema nikakvih “dobrih ljudi”. Ješua nije njegov ideal. Majstorove simpatije i srce su s Pilatom.

A Pilat je proveo “dvanaest hiljada meseci”^[254] s razbijenim peharom vina u rukama i vernim psom. Sad Majstoru predstoji ista sudbina: s praznom epruvetom, suvim guščijim perom i neminovnom Margaritom…

Istih godina veliki pisac Tolkin je objasnio ko može da poklanja večnost takvog kvaliteta, odnosno zemaljska dobra pomnožena beskonačnošću. Besmrtnost na zemlji je poklon od Prstena Svevlašća, tačnije od Crnog Gospodara. Bilboa ovaj dar opterećuje: “Osećam se kao komad putera razmazan po prevelikom parčetu hleba.”^[255]

Isti takav bol čeka i Majstora u kućici koju mu je poklonio satana. Mučenje mirom. Kažnjavanje ćorsokakom. Neka su tu i višnje, neka je tu i Margarita. Ali, nema Hrista. Nema vertikale, uzvišenog. Čak se i Voland zauvek oprostio od Majstora. Margarita ističe da je to Majstorova “večna kuća”…

I ponovo ćemo ga uporediti s Tolkinom. U njegovoj priči “Niglov list” sve je vrlo slično. Umire umetnik kojeg su svi ismejali. I nastanjuje se u svojoj poslednjoj slici. Takođe postoji kuća, takođe postoji drvo… Ali, provevši u ovom svetu vreme koje je potrebno za iscelenje njegove duše umetnik ide dalje – u Planine. A Majstor nema kuda da ide iz svog mira bez svetlosti… Jer “voda života” za njega nije Hristos, već prosto votka.^[256]

Jednom je Voland podsetio: “Sve teorije su podjednako vredne. Ima među njima i jedna takva po kojoj će svako dobiti po svojoj veri.” Majstor je dobio po svojoj veri. Ali, na osnovu onoga što je dobio može se steći predstava o predmetu njegove vere, o oskudnosti njegove vere i njegovog sna… “Ubili ste nas, mrtvi smo. Ah, kako je to pametno! Kako je u pravi čas!”

Kraj romana bi nekome mogao da izgleda optimistički: Pilat je otišao s Ješuom, Majstor je dobio mir… U letu s Volandom svi se preobražavaju – menja se Margarita, menja se sam Voland, Begemot postaje lep, Korovjov se od lakrdijaša pretvara u viteza, menjaju se i Azazelove crte. Preobražavaju se svi osim Majstora. Kod Majstora se menja samo odeća. Ni oči, ni lice, ni duša mu se ne menjaju: “Margarita je lepo videla kako se promenio Majstor. Kosa mu se belela sad na mesečini, i skupljala se u rep, i on je leteo na vetru. Kad bi vetar malo oduvao plašt od nogu Mjstora Margarita je na njegovim čizmama s visokim sarama videla kako se čas gase, čas svetle zvezdice mamuza. Poput mladića–demona, Majstor je leteo ne skidajući pogleda s meseca, ali mu se osmehivao kao dobro poznatom i voljenom i po navici koju je stekao u sobi br. 118 nešto je mrmljao sam sebi.” Pacijent je ostao pacijent…

A evo poslednje pojave Majstora u romanu: “Žena prema Ivanu za ruku izvodi čoveka obraslog bradom koji se bojažljivo osvrće oko sebe. – Dakle, tako se sve završilo? – Tako se i završilo, moj učeniče, – odgovorio je broj sto osamnaest, a žena prilazi Ivanu i kaže: – Naravno, tako. Sve se završilo i sve se završava… I poljubiću vas u čelo i sve će s vama biti kako treba.”

Dakle, kako se “sve završilo”? – Evo tako: “plašljivo se osvrćući”. Majstor koji je i u toku romana bio lišen imena (tačnije, koji je nosio samo jednu od Volandovih titula) sad prosto postaje broj… Eto kakav je to “mir”!

A logično finale Margaritine sudbine je bilo određeno u romanu još ranije. Rasplet je nastupio još onda kad je Margarita prihvatila ponudu da postane domaćica na balu kod satane: “Ukratko! – povika Korovjov, – vrlo ukratko: nećete odbiti da prihvatite ovu obavezu?” “–Neću odbiti,” – sa sigurnošću je odgovorila Margarita. “Gotovo je!” – rekao je Korovjov.”

Dakle, možda se prosto ostvario Margaritin stari san? “San koji je Margarita usnila ove noći bio je zaista neobičan. Radi se o tome što za vreme svojih zimskih mučenja nikad nije sanjala Majstora. Noću ju je ostavljao i mučila se samo u toku dana. A sad ga je usnila. Margarita je usnila nepoznati kraj – beznadežan, čamotan, ispod tmurnog neba ranog proleća. I usnila je ovo sivkasto nebo kojim su promicali oblaci, a ispod njega nemo jato čavki. Nekakav krivudavi mostić. Ispod njega mutna vesenja rečica, sumorno, siromašno, polugolo drveće, usamljena jasika, a dalje – među drvećem – drveno malo zdanje, nešto kao zasebna kuhinja ili kao parno kupatilo ili đavo bi ga znao šta. Sve unaokolo je bilo neživo i do te mere sumorno da ju je baš vuklo da se obesi na ovoj jasiki pokraj mostića. Ni daška vetra, oblaci ni da mrdnu, i nijedne žive duše. Baš je pakleno mesto za živog čoveka! I zamislite, širom se otvaraju vrata ovog zdanja od brvana i pojavljuje se on. Prilično daleko, ali se jasno vidi. Ofucan je, ne može se razaznati šta ima na sebi. Kosa mu je zamršena, neobrijan je. Oči su mu bolesne, uznemirene. Maše joj rukom, zove je. Gubeći dah u neživom vazduhu Margarita je potrčala prema njemu po brežuljcima i tada se probudila.” (Gl. 19)

Na ovakvu sumnju navodi i okolnost da “ni u jednoj redakciji romana junak na kraju ni ne vidi svoju večnu kuću. Ne ulazi u nju… Mir Majstoru zauvek ostaje obećan. Samo obećan.”^[257] Sam Majstor ne vidi nikakvu kućicu i vrt. “Majstoru se činilo…” – evo poslednjeg stanja Majstora koje Bulgakov opisuje. Samo mu Voland i Margarita šapuću o onome što će mu svakog časa biti dato kao nagrada. To je takav “agitatorski tim pakla”. Isto kao što Ješua umiruje Pilata uprkos svemu očiglenom. Ješua uverava Pilata da pogubljenja nije ni bilo, ali pritom se sam Ješua u istoj sceni pojavljuje “u pocepanom hitonu i unakaženog lica”. Ješuu (opet kažem: Ješua je lik iz romana koji su napisali Majstor i Voland – Merisomajstor – a ne jevanđeljski Isus) i Margaritu Voland koristi u pojednakoj meri.

Margarita je zbog susreta s Majstorom bila spremna da postane veštica, da da satani i dušu i telo. Majstor prvo Margaritu zove u “parno kupatilo s paukovima”. Margarita pristaje. Šta da se radi – nastupila je noć za plaćanje računa. Sad ona vodi Majstora kuda joj Voland kaže.

Volandovi darovi uvek imaju dvostruko dno. “Đavo je vrlo stari lopov. Nemoj razgovarati s njim,” – govorio je arhiepiskop San-Franciski Jovan (Šahovskoj), nekada pesnik i sjajan mladić, drug Marine Cvetajeve.

“Višnje. Reka. Snovi. Stihovi…” Finale je “podvučeno, naročito idilično; prezasićeno je književnim atributima iz sentimenalnih filmova sa srećnim krajem. Takva naglašena literarnost i sama po sebi već može da izazove sumnju”.^[258] A ako sve ove klišee poklanja satana…

Ne treba zavideti Majstorovoj sudbini. Onaj ko je samog sebe čitavog života dobrovoljno zatvarao čas u muzej,^[259] čas u podrum, čas u ludnicu, ni posle smrti neće naći slobodu.

Možda se zbog toga što Volandovi darovi neće tešiti, već mučiti, Voland i maskira na oproštaju i kaže da darovi koje je doneo nisu toliko od njega samog, koliko od Ješue: “Ono što vam nudim i ono što sam za vas molio Ješuu.”

Roman se loše završava. Beznadežno. U ovome je razlika između faustijane HH veka i tradicije prošlih vekova. Ovde nema Deus ex machina. Nema dolaska Božije promisli koja spasava i sve menja. I to je najstrašnije upozorenje romana: Sve može loše da se završi. Postoji takva mera ljudskog zaboravljanja na Tvorca i odricanje od Njega kad je i Nebo već nemoćno. Šale mogu otići predaleko.

 

Da li je Bulgakov zaslužio spomenik?

 

Bulgakov – da. Ali Majstor nije i Voland nije!

Međutim, skultpor Aleksandar Rukavišnjikov je 2000. godine odlučio da ukrasi Patrijaršije prudi vrlo složenom konstrukcijom. Bulgakov sedi na slomljenoj klupici na obali veštačkog jezera. Od Bulgakova po nezamrznutoj vodi veštačkog jezera odlazi Ješua (voda će se zbog toga specijalo zagrevati i zimi će isparavati očigledno podsećajući na bazen Hrama Hrista Spasitelja). U vazduhu će ispravati i primus s nečistom silom. Po projektu, primus nema dno i ispod njega može da uđe svako ko to želi – na unutrašnjoj površini primusa umetnik namerava da prikaže scene iz “Majstora i Margarite” vezane za pohode Volanda i njegove svite po Moskvi.

Izgleda da su se razmere prisustva crne sile u Moskvi od Bulgakovljevog vremena po umetnikovom mišljenju veoma povećale: namerava da napravi primus visok 12 metara. “– Želeo sam da prikažem tri sveta, – rekao je Aleksandar Rukavišnjikov za list “Izvestija”. – Biblijski, svet nečiste sile i svet Moskovljana. Poslednji će moći da se vidi uživo – Moskovljani se nisu promenili. A prva dva reprodukujemo. Uzgred rečeno, primus će istovremeno biti i spomenik, i fontana – on će i “piškiti” i svetleti.^[260]

Skulptor je pogrešio. Moskovljani se jesu promenili. Mnogi od njih su ipak preboleli beskućništvo i berliozovštinu. I postali su osetljiviji na religioznu tematiku i netrpeljiviji prema satanizmu. Zato su i počela i protestna pisma i demonstracije.

Jedno od takvih pisama potpisali su Mihail Uljanov, Vladimir Spivakov, Jurij Bašmet, Sergej Mihalkov i Ljudmila Gurčenko: “…Podizanje na obali veštačkog jezera primusa od 12 metara s nečistom silom je u najmanju ruku neetičan postupak prema osećanjima verujućih. Isto kao i figura Bulgakovljevog Ješue koji ide “po vodi jako po suhu”… Krajnje smo uznemireni stalnim glasinama o planovima da se Patrijaršije prudi pretvore u svojevrsnu trgovačko–ekonomsku zonu sa skupim prodavnicama, restoranima i kazinima… Život grada se ne sme sve vreme meriti po pojmovima dobiti…”^[261] Zasad je nastupila tišina… Još uvek nije sigurno da iznad glava Moskovljana (isto kao i iznad glava Bulgakova i Ješue) neće biti podignut primus s Volandom.

U pravoslavnoj tradiciji jedan od oblika poštovanja svetinje i učestvovanja u blagodati koja je ispunjava jeste prolaženje hodočasnika ispod svetih predmeta (čudotvornih ikona ili moštiju svetaca). U projektu Rukavišnjikova Moskovljanima se predlaže da prolaze ispod primusa s nečistom silom. Religiozan čovek u ovome može da oseti ukus nekakve okultne inicijacije… Tako da će podizanje ovakve konstrukcije zauvek podeliti hrišćane i poštovaoce posmrtno demonizovanog Bulgakova.

Čini mi se da bi pre podizanja takvog spomenika trebalo odgovoriti na tri jednostavna pitanja. 1) Da li bi Bulgakov želeo da se Voland i njegova svita zauvek nastane u Moskvi? 2) Da li bi sam Bulgakov voleo da provede večnost gledajući Volanda? 3) Da li bi sam Bulgakov želeo da bude s Ješuom (ne s biblijskim Hristom, Čiji su učenici nosili mačeve, a Sam On se nije gnušao razobličavanja ni rečju, ni bičem – već s ulizivačkim Ješuom)?

Nadam se da sam u svojoj knjižici uspeo da objasnim da bi na sva tri pitanja Bulgkovljev odgovor bio – “ne”!

Spomenik Bulgakovu je potreban. Ali neka ga podignu oni koji umeju da čitaju Bulgakova. Neka bude spomenik. Neka bude i drama i filmova po Bulgakovljevom romanu. Međutim, postoji formula njihovog uspeha:^[262] treba da se podudaraju s autorskim, Bulgakovljevim viđenjem njegovih likova. A osobenost ovog viđenja predstavlja to da u romanu jednostavno nema pozitivnih junaka. Ni Voland, ni Ješua, ni Majstor, ni Margarita ne izazivaju oduševljenje kod Bulgkova i ne zaslužuju oduševljenje čitalaca i režisera. Svoja neslaganja, satirične replike i negiranja Bulgakov je stavljao u usta ovih svojih junaka. Međutim, svoju veru im nije poverio.

 

***

 

A pažljiv čitalac romana koji ne pripada književnim šarikovima – šta je on trebalo da ponese iz romana? Shvativši realnost i moć crnog gospodara, svoju nemoć pred njim kao i vulgarnost ateizma, na koju stranu je trebalo da se okrene? – Na onu gde krsno znamenje nije atavizam probuđen iznenadnim strahom, već norma života, vere, ljubavi i nade. Ka Crkvi. Bulgakovljeva volja je išla u tom pravcu. A Crkva je u susret prostirala svoju molitvu.

U Bulgakovljevoj arhivi se sačuvala cedulja nepoznatog autora upućena Marfuši, kućnoj pomoćnici Bulgakova u poslednjim mesecima života Mihaila Afanasjeviča. U njoj se kaže: “Mila Marfuša! Šaljem prosforu za bolesnog Mihaila. Na liturgiji smo se molili, bio je moleban, upalila sam sveću, dala sam prilog za hor, tamo pevaju slepi. Sutra ću se moliti na ranoj liturgiji. Dala sam prosjacima da se mole za bolesnog Mihaila i sama se vatreno za njega molim.”^[263]

Na književnom nivou se ono na šta je Bulgakov samo aludirao otvoreno usudio da kaže Boris Pasternak deceniju kasnije – romanom “Doktor Živago”. Oba romana imaju sličnu strukturu: “roman u romanu”. I Majstor i Jurij Živago su književnici. Njihova dela se objavljuju u sastavu velikih romana, čiji su likovi oni sami. Predmet stvaralaštva Majstora i Živaga je sličan: Strasna sedmica u Jerusalimu.

Međutim, Pasternak se usudio da izbegne složeni sistem Bulgakovljevih ogledala i maskiranja. Pasternak je otvoreno govorio o Onome umesto Koga je Voland pokušao da podmetne svog majstorski napravljenog Ješuu: “Oni sahranjuju Boga.”^[264]

Čitalac ima izbor između dve slike o hrišćanstvu. Ili da smatra sebe “hrišćaninom bez dogmi i konfesija”, – ali imajući pritom na umu da je upravo takvo “hrišćanstvo” iskrojio Voland. Ili da bude ortodoksan. Takav kao Boris Pasternak, Ana Ahmatova, Aleksandar Solženjicin i Valentin Rasputin.

Tako da ne treba sramotiti rusku književnost i poistovećivati stavove Bulgakova i stavove Volanda. Ako se smatra da je kroz Volanda Bulgakov izrazio upravo svoje misli o Hristu i Jevanđelju, moraćemo da izvučemo previše strašan zaključak. Ako je veliki ruski pisac od satane napravio pozitivan i stvaralački lik u svom romanu to znači da se ruska književnost završila. Ostalo je novinarstvo od kojeg se može učiti jedino kako se vlada jezikom.^[265]

 

 

NAPOMENE:

[1] „– Slavi velikodušnog hegemona! – pompezno je šapnuo i tiho bocnuo Ješuu u srce. Ovaj je zadrhtao, šapnuo je: – Hegemon… Krv je prostrujala po njegovom stomaku, donja čeljust mu je zadrhtala i glava mu se oklembesila.“ U rukopisu iz 1928–31. godine: „A Ješua je prozborio, viseći na rastegnutim tetivama: – Hvala, Pilate… Govorio sam da si dobar.“ (Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 425).

[2] Jovanović M. Utopija Mihaila Bulgakova. Beograd, 1975. s.165. Slična je pozicija M.M.Dunajeva u njegovom radu «O romane M.A. Bulgakova «Master i Margarita» (M., 2005). Međutim, u ovoj brošuri M.Dunajeva nema nikakvih tragova samog književnog istraživanja; autor jednostavno kao aksiomu uzima saglasnost Bulgakova s Volandom i sjajno ignoriše sve kontraargumente.

[3] «U rukopisnim varijantama Bulgakov je dozvoljavao sebi da radi u prirodnom raspoloženju,» – piše poznavalac njegovog dela V.Losjev citirajući crtice iz Bulgakovljevog dela (1937.g.) o Petru Prvom, gde su u usta carevića Alekseja stavljene sledeće reči:

Stazom očevom neću poći,

Starini ću ostati veran.

Petrograd ne treba da postoji,

Nemoj sanjati, gospodaru,

U Jaroslavlj ću otići da živim,

Kao što smo živeli u stara vremena.

Živećemo u velikom miru!

I opet ćemo ugledati,

U blesku divnih vatri,

Našu crkvu sabornu radosnu,

Razliće se po celoj po Rusiji

Zvonjava velika i slatka!

Vratićemo pobožnost, vratićemo,

Blagoljepije će biti čudesno!

I čućemo opet po crkvama u Rusiji

Pravoslavno pojanje nebesko!

Ne mogu da podnesem očev poredak!

Sve mi se ogadilo! Mrzim ga!

(Bulgakov M. Dnevnik. Pisьma. 1914–1940. Sost. V. I. Losev, M., 1997, s. 441)

U prozi je istu takvu zakletvu vernosti pogaženoj starini pre revolucije Bulgakov dao u svom pismu Staljinu 1930.g.

[4] Bulgakov M. Sobranie sočineniй v 8 tomah. T.8. Žizneopisanie v dokumentah. Spb., 2002, s. 714. Druga verzija: «Pred kraj života Mihail Afanasjevič je oslepeo i nije više mogao da govori. Sporazumevao se gestovima koje je razumela samo Jelena Sergejevna, njegova žena. Jednom je načinio pokret da nešto želi. – Sok od limuna? – Odrečni gest. – Tvoje radove? – Ne. – Jelena Sergejevna se dosetila: – «Majstora i Margaritu?» – I čovek koji je izgubio dar govora s ogromnim naporom volje je izgovorio dve reči: «Neka znaju.» – Zapisao sam po rečima Jelene Sergejevne Bulgakove 15. novembra 1969. godine u Moskvi.» (E. M. Tri snovideniя Ivana // Vestnik RHD. Pariž,1976, № 3–4, s. 230).

[5] V. Bulgakov M. Sobranie sočineniй v 8 tomah. T.8. Žizneopisanie v dokumentah. Spb., 2002, s. 195. Uzgred rečeno: «Izvršivši analizu mojih albuma s isečcima otkrio sam u štampi SSSR za deset godina mog književnog rada 301 ocenu o njemu. Od toga je pohvalnih bilo 3, a neprijateljskih i s grdnjama – 298.» (M. Bulgakov. Pisьmo k Pravitelьstvu SSSR).

[6] Losev V. I. Kommentarii // Bulgakov M. A. Sobranie sočineniй v 8 tomah. T. 2. Belaя gvardiя. Graždanskaя voйna v Rossii. Spb., 2002, ss. 739–740

[7] Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 410.

[8] V.: Čudakova M. Žizneopisanie M. A. Bulgakova. M., 1988, s. 592.

[9] V.: Čudakova M. Žizneopisanie M. A. Bulgakova. M., 1988, s. 593.

[10] Pravitelьstvu SSSR. Pisьmo ot 28 marta 1930 g. // Bulgakov M. Dnevnik. Pisьma. 1914–1940. Sost. V. I. Losev, M., 1997, s. 227.

[11] Belozerskaя–Bulgakova L. E. Vospominaniя. M.,  1990, ss. 182–184

[12] Martinisti – jedna od masonskih grana.

[13] Tekst ove pripovetke (na koju mi je ukazala J.Molčanova, na čemu sam joj zahvalan) može se naći na internetu na adresi http://fecoopa.narod.ru/chayanov/venediktov.html.

[14] Osim toga, prof. A.I.Bulgakov je prevodio radove zapadnih svetaca – blaž. Avgustina i blaž. Jeronima. Treba istaći i njegov članak «Savremena slobodna masonerija i njen odnos prema crkvi i državi» (Trudы Kievskoй Duhovnoй Akademii, 1903, vыp.12), koji je izašao i kao zasebna brošura. «Slobodna masonerija je najopasnija zavera protiv drušva, sekta ubica, koje deluju uz pomoć kosmopolitskog jevrejstva i konspirativnog protestantizma.» (Bulgakov A.I. Sovremennoe frankmasonstvo. Opыt harakteristiki. Kiev, 1903, s. 3). Tako da je Mihail Bulgakov od mladosti mogao da zna da se hrišćanstvu ne suprotstavlja samo ateizam, već i okultizam čiju je aktivnu propagandu podržavalo upravo masonstvo.

[15] Sm. Sokolov B. Bulgakov. Эnciklopediя. M., 2003, s. 545.

[16] Čudakova M. Žizneopisanie M. A. Bulgakova. M., 1988, s. 387.

[17] Čudakova M. Žizneopisanie M. A. Bulgakova. M., 1988, s. 44.

[18] «U Moskvi je pisao «Belu gardu». Jednom mi je čitao o ovoj… Jeleninoj molitvi posle koje je Nikolka ili neko drugi ozdravio. A ja sam mu rekla: Pa zašto to pišeš? Naljutio se, rekao je: Ti si prosto glupača, ništa ne razumeš!» Čudakova M. Žizneopisanie M. A. Bulgakova. M., 1988, s. 387.

[19] Cit. po: Sokolov B. Bulgakov. Эnciklopediя. M., 2003, s. 546.

[20] V.: Čudakova M. Žizneopisanie M. A. Bulgakova. M., 1988, s. 550.

[21] Cit. po: Čudakova M. Žizneopisanie M. A. Bulgakova. M., 1988, s. 551. Prilikom analize dnevnika J.S.Bulgakove treba imati u vidu da ga je pisala pretpostavljajući da može dospeti u ruke «organa». Dnevnici samog Bulgakova su zaplenjeni prilikom pretresa 7. maja 1926. godine.

[22] V.: Čudakova M. Žizneopisanie M. A. Bulgakova. M., 1988, s.603.

[23] Bulgakov M. Sobranie sočineniй v 8 tomah. T.8. Žizneopisanie v dokumentah. Spb., 2002, ss. 75, 77, 79.

[24] Pisьmo N. A. Bulgakovu ot 13.5.1935 // Bulgakov M. Dnevnik. Pisьma. 1914–1940. Sost. V. I. Losev, M., 1997, s.  372.

[25] Pisьmo A. P. Gdešinskomu ot 28.12.1939 // Bulgakov M. Dnevnik. Pisьma. 1914–1940. Sost. V. I. Losev, M., 1997, s.  536.

[26] V.: Čudakova M. Žizneopisanie M. A. Bulgakova. M., 1988, s. 484.

[27] Cit. po: Sokolov B. Bulgakov. Эnciklopediя. M., 2003, s. 546.

[28] Nikolaju Afanasjeviču Bulgakovu je specijalnu besedu posvetio arhiepiskop San–Franciski Jovan (Šahovskoj) – «Realьnaя žiznь Nikolki Turbina – N. A. Bulgakova»

(Republikaciя: Zemskaя E. A. Mihail Bulgakov i ego rodnыe. Semeйnый portret. M.. 2004, ss. 209–212.

[29] Pisьmo I. A. Bulgakovu ot 12.5.1934 // Bulgakov M. Dnevnik. Pisьma. 1914–1940. Sost. V. I. Losev, M., 1997, s.  334. Up. s priznanjem konstantinopoljskog patrijarha Atinagore I: „Ne bih želeo da umrem iznenada. Čovek treba da boluje nekoliko nedelja da bi se pripremi. Ne predugo da ne optereti druge. Evo, smrt kreće na put po mene. Vidim kako silazi s brda, penje se stepenicama, ulazi u hodnik. Kuca na vrata sobe. I ja se ne bojim, čekam je. I kažem joj: uđi! Ali, nećemo krenuti odmah. Ti si moja gošća, posedi trenutak. Spreman sam.“ I onda neka me odnese u milosrđe Božije.“ (Kleman O. Besedы s patriarhom Afinagorom. Brюsselь, 1993, s. 229).

[30] Dante A. Malыe proizvedeniя. M., 1968, s. 149.

[31] Bulgakov M. Sobranie sočineniй v 8 tomah. T.8. Žizneopisanie v dokumentah. Spb., 2002, s. 714.

[32] «I opet mu se privideo pehar s tamnom tečnošću. «Otrova, dajte mi otrova!»» (Master i Margarita, gl. 2).

[33] Bulgakov M. Sobranie sočineniй v 8 tomah. T.8. Žizneopisanie v dokumentah. Spb., 2002, s. 691.

[34] Zemskaя E. A. Mihail Bulgakov i ego rodnыe. Semeйnый portret. M.. 2004, s. 192.

[35] Čudakova M. Žizneopisanie M. A. Bulgakova. M., 1988, s. 670.

[36] Bulgakov M. Sobranie sočineniй v 8 tomah. T.8. Žizneopisanie v dokumentah. SPb., 2002, ss. 106–107.

[37] Deяteli Soюza Sovetskih Socialističeskih Respublik i Oktяbrьskoй Revolюcii. Priloženie k ciklu stateй Soюz Sovetskih Socialističeskih Respublik // Эnciklopedičeskiй slovarь Russkogo Bibliografičeskogo instituta Granat. 7–e izdanie. T.41. č.1. M., 1926, stlb. 53–54

[38] V. Sokolov B. Bulgakov. Эnciklopediя. M., 2003, ss. 144–145.

[39] http://humanism.al.ru/ru/articles.phtml?num=000027

[40] http://vivovoco.rsl.ru/VV/JOURNAL/VRAN/GINZBURG.HTM

[41] http://gazetangn.narod.ru/archive/ngn0309/god.html

[42] Čudakova M. Žizneopisanie M. A. Bulgakova. M., 1988, s. 406.

[43] V. Losev V. Kommentarii // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 508. (so ssыlkoй na I. Kuzяkinu).

[44] Яnovskaя L. M. Tvorčeskiй putь Mihaila Bulgakova. M., 1983, s. 316.

[45] Mudri episkop u romanu Kliforda Sajmaka kaže da je «vera vrlo razumna osnova za postupak.» (Klifford Saйmak. Palomničestvo v volšebstvo // Klifford Saйmak. Palomničestvo v volšebstvo. Bratstvo talismana. M., 2002, s. 89).

[46] Up. «dobri ljudi su ga unakazili…»

[47] Tako je u prvoj redakciji koja je nosila naziv «Kopito inženjera» (1928 g.). V. Kopыto inženera (1929–1930) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 54.

[48] Čudakova M. Žizneopisanie M. A. Bulgakova. M., 1988, s. 395.

[49] Kopыto inženera (1929–1930) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 54.

[50] Knяzь tьmы // Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 20. Simpatije Berlioza prema Volandu su ublažene u konačnom tekstu: «Stranac se Berliozu verovatno svideo, odnosno ne baš da se svideo, nego… kako da se izrazim… zainteresovao ga je, šta li.» U filmu V.Bortka Majstor svoj roman donosi upravo u časopis Berlioza. U tom slučaju je, istina, nejasno zašto Berlioz nije prepoznao tekst romana kad ga Voland čita. Ali, ako je Berlioz zaista urednik izdanja u koje je Majstor odneo rkopis, a ovo izdanje je nosilo gordo ime «Bogoborac», znači da je Majstor shvatao da je delo koje j enapisao ratoborno–ateističko, antihrišćansko.

[51] Čudakova M. O. Opыt rekonstrukcii teksta M.A. Bulgakova // Pamяtniki kulьturы. Novыe otkrыtiя. M., 1977, s. 95.

[52] Čudakova M. O. Opыt rekonstrukcii teksta M.A. Bulgakova // Pamяtniki kulьturы. Novыe otkrыtiя. M., 1977, s. 98.

[53] Kopыto inženera (1929–1930) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 56–57.

[54] Lepahin V. Ikonnoe i ikoničeskoe v romane «Master i Margarita» // Vestnik Russkogo Hristianskogo Dviženiя. Pariž, 1991, № 1 (161), s. 178.

[55] U feljtonu Bulgakova «Moskva 20–ih godina» postoji sledeća scena: «Leta Gospodnjeg… (u susednoj sobi se čuje komsomolski glas: «Nije ga bilo!!!»). Pa, da li je bilo ili nije bilo…»

[56] Bulgakov je pratio publikacije ovog maksimalno razuzdanog ateističkog «majstora», nešto je isecao iz novina i čak je sakupio u manju specijalnu fasciklu (sm. Čudakova M. Žizneopisanie M. A. Bulgakova. M., 1988, s.386).

[57] Robertson A. Proishoždenie hristianstva. M., 1956, s. 133.

[58] Kratkoe izloženie Evangeliя // Evangelie Tolstogo. Izbrannыe religiozno–filosofskie proizvedeniя L. N. Tolstogo. M., 1992, s. 11.

[59] Knяzь tьmы // Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 29.

[60] Ove biserne reči izgovara kralj Artur Šon Konori u filmu „Prvi vitez“.

[61] Knяzь tьmы // Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 35.

[62] Druga redakcija. Cit. po: Čudakova M. Žizneopisanie M. A. Bulgakova. M., 1988, s. 419.

[63] Kopыto inženera (1929–1930) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 39.

[64] Zato je Nikolaj Burljajev, koji je igrao Ješuu kao Isusa morao da menja Bulgakovljev tekst: «Kirilova: – Da li se mogu ozbiljno shvatiti reči Andreja Kurajeva koji smatra da u izvesnoj meri netačno tumačenje romana može da ga učini nakakvim pseudo–Jevanđljenjem? Burljajev: – Mislim da u tome postoji deo istine. Sve zavisi od tumačenja, zato što bi da nisam izmenio antijevanđeljske momente u tekstu Ješue Ga–Nocrija sve zvučalo drugačije. Pokušao sam da približim istini, koliko sam mogao, scene koje su mi date. (Radio Rossii. Okno v kino. Novaя эkranizaciя «Mastera  i Margaritы». 25.12.2005 http://www.radiorus.ru/news.html?rid=1104&date=22–12–2005&id=147596).

[65] Knяzь tьmы // Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 99.

[66] Knяzь tьmы // Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 99.

[67] Čudakova M. O. Opыt rekonstrukcii teksta M.A. Bulgakova // Pamяtniki kulьturы. Novыe otkrыtiя. M., 1977, s. 96.

[68] Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 409.

[69] Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 408.

[70] sv. Ioann Zlatoust. Tolkovanie na Evangelie ot Matfeя. 41,3 // Tvoreniя. t. 7. č.1. Spb., 1901,  ss. 440–441.

[71] Opaska za nastavnike: sintagma «golovu moročitь» može poticati iz sredine učenika bogoslovije. Ona ne potiče od slovenskog «mraka», već od grčkog «moros» – glupost. Učenici bogoslovije su naterali grčku reč da živi po zakonima ruskog glagola. «Ala si smoročio!» = «Baš si rekao glupost!»

[72] Russkaя literatura HH veka. 11 klass. Učebnik. Pod red. V. V. Agenosova. Č.1. M., 2002, s. 475.

[73] «Svaka religija se sastoji u tome što gledamo na Boga kao na zakonodavca cvih naših obaveza dostojnog sveopšteg poštovanja.» (Kant I. Religiя v predelah tolьko razuma // Kant I. Traktatы i pisьma.  M., 1980, s. 173)

[74] Kant I. Sobranie sočineniй. T. 4. M.,s. 523.

[75] “Kopыto inženera” – naziv rukopisa 1928 — 1929 g.

[76] Čudakova M. O. Opыt rekonstrukcii teksta M.A. Bulgakova // Pamяtniki kulьturы. Novыe otkrыtiя. M., 1977, s. 94.

[77] V. Ilьin V. N. Master i Margarita [Recenziя] // Vestnik RSHD. № 4, Pariž, 1967; Belый Anat. O «Mastere i Margarite» // Vestnik RHD. №112–113. Pariž, 1974; E. M. Tri snovideniя Ivana // Vestnik RHD. № 119, Pariž, 1976; K. O glavnom geroe romana M. Bulgakova «Master i Margarita» // Vestnik RHD. № 146. Pariž, 1986; Lepahin V. Ikonnoe i ikoničeskoe v romane «Master i Margarita» // Vestnik RHD. № 161, Pariž, 1991. Osim toga, izuzetno pozitivan predgovor za parisko izdanje romana je 1967. godine napisao arhiepiskop San–Franciski Jovan (Šahovskoj). Republikaciя: Metafizičeskiй realizm («Master i Margarita») // arhiep. Ioann San–Francisskiй. Izbrannoe. Petrozavodsk, 1992.

[78] V. Sokolov B. Bulgakov. Эnciklopediя. M., 2003, s. 31.

[79] V. Sokolov B. Bulgakov. Эnciklopediя. M., 2003, s. 324.

[80] Svящ. Andreй Derяgin. «Master i Margarita»: opыt pročteniя. http://www.wco.ru/biblio/books/ader1/Main.htm?mos

[81] V. Čudakova M. Žizneopisanie M. A. Bulgakova. M., 1988, s.484. Detaljnije – na str. 499–500.

[82] Čudakova M. Žizneopisanie M. A. Bulgakova. M., 1988, ss. 511 i 539.

[83] Čudakova M. O. Pamяti Elenы Sergeevnы Bulgakovoй. Arhiv M. A. Bulgakova. Materialы dlя tvorčeskoй biografii pisatelя // Zapiski Otdela rukopiseй Gosudarstvennoй Biblioteki im. V. I. Lenina. Vыp.37, 1976, s. 111.

[84] V. svящ. Dimitriй Юrevič. Proročestva o Hriste v rukopisяh Mertvogo morя. Spb., 2004, s. 198.

[85] Još jedan deo romana o Pilatu se uvodi kao san Ivana Bezdomnog. Ali s ovim Majstor zaista nema veze: u „Majstoru i Margariti“ gospodar snova, odnosno gospodar mesečevih noći je upravo Voland.

[86] «O, kako sam pogodio! O, kako sam sve pogodio!» – kaže Majstor u bolnici Ivanu Bezdomnom nakon što mu je ovaj prepričao Volandovo kazivanje o Pilatu.

[87] Kopыto inženera (1929–1930) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 54.

[88] V. Žirmunskiй V. M. Istoriя legendы o Fauste // Legenda o doktore Fauste. M., 1978, s. 266). Naučnыe, nelegendarnыe svedeniя o pape Silьvestre sm.: Gaйdenko V. P. Gerbert Avrilakskiй // Novaя filosofskaя эnciklopediя. t.1. s. 507; Žilьson Э. Filosofiя  v srednie veka. M., 2004, ss. 172–173; Šiškov A. M. Srednevekovaя intellektualьnaя kulьtura. M., 2003, ss. 44–53. U poslednjem čitamo da je papa Silvester II sebe smatrao poslednjim papom, jer je očekivao da će se 1000. godine završiti svetska istorija, str. 46.

[89] Setimo se 100.000 rubalja koje je Majstor «slučajno» dobio na lutriji – iznos koji mu je omogućio da napusti sovjetski posao i da počne da piše svoj roman.

[90] svяt. Ioann Zlatoust. Vosemь slov na knigu Bыtiя. Slovo vtoroe. Tvoreniя. t.4, s. 15.

[91] prep. Ioann Damaskin. Točnoe izloženie pravoslavnoй verы. Spb., 1894, s. 49.

[92] prep. Efrem Sirin. Tolkovanie na knigu Bыtiя. // Tvoreniя. Troice–Sergieva Lavra, 1901, č. 6, s. 234.

[93] «Ako postoji stado – postoji i pastir. Ako postoji telo – mora postojati i duh,» – ovu logiku je osetio Viktor Coj.

[94] Cit. po: Vыšeslavcev B.P. Večnoe v russkoй filosofii. Nью–Йork, 1955, c. 233.

[95] prep. Ioann Damaskin. Točnoe izloženie pravoslavnoй verы. Spb., 1894, s. 46.

[96] Ni ovo nije slučajnost. «U redakciji romana iz 1934–1936. godine glava s kazivanjem o događajima u klinici ne samo da je nosila isti broj trinaest (iako je broj glava bio drugačiji), već je i naziv bio «infernalniji» – «Ponoćna pojava»… Samo što je posetilac bio drugi – satana Voland (on je u prvim redakcijama romana – Majstor) glavom i bradom, i to još s crnom pudlicom». (A. Barkov. Roman Mihaila Bulgakova «Master i Margarita»: alьternativnoe pročtenie. http://m–bulgakov.narod.ru/master–94–1.htm#b3–1). Podsetiću da na balu kod satane Margarita dobija «panagiju» sa slikom crne pudlice. To da se Mefistofel Faustu javlja u obličju crne pudle, mislim da je suvišno napominjati.

[97] «Izgubio sam nekadašnju sposobnost da bilo šta opisujem,» – priznao je Majstor u rukopisima Bulgakovljevog romana (Knяzь tьmы // Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 98).

[98] Cit. po: Froяnov I. Я. Načalo hristianstva na Rusi. Iževsk, 2003, s. 173.

[99] Peirat N. Histoire des Albigeois. Les Albigeois et l’inquisition. Paris. 1870, t. 2, p. 860.

[100] Galinskaя I. Klюči danы! Šifrы Mihaila Bulgakova. Posleslovie k «Masteru i Margarite» v izdanii «Molodaя gvardiя», 1989.

[101] Knяzь tьmы // Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 105.

[102] Kopыto inženera (1929–1930) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 54.

[103] Izvesni književni kritičar M.S.Petrovski piše da se «jeršalaimske glave u literaturi obično nazivaju jevanđeljskim» (Cit. po: Semenov A. N., Semenova V. V. Russkaя literatura HH veka v voprosah i zadaniяh. 11 klass. Posobie dlя učitelя. Č.2. M., 2001, s. 76). Šta da se radi – odgovarajuću literaturu to karakteriše na odgovarajući način…

[104] Nedoličnost sadašnjih školskih udžbenika za književnost se može otkriti običnim poređenjem: «Zapanjen jakim osećanjima koja su se pojavila između Majstora i Margarite, Voland saznaje i za to da je Majstor napisao knjigu o Ješui Ga-Nocriju. «Ne, starno, – povikao je zapanjeni đavo, – to je niz iznenađenja!» (Pedčak E. P. Literatura. Russkaя literatura HH veka. Rostov–na–Donu, 2002, s. 220). Uporedimo ovaj udžbenik za srednje stručne škole s originalom: «– O čemu je roman? – Roman je o Pontiju Pilatu. – Ovde su se opet zanjihali i počeli da skakuću plamičci sveća, zatreslo se posuđe na stolu, Voland se nasmejao gromoglasno, ali nikoga nije uplašio i ovim smehom nikoga nije začudio. – O čemu, o čemu? O kome? – prozbori Voland prestavši da se smeje. – Evo sad? To je izvanredno! I niste mogli da nađete drugu temu? Dajte da pogledam.» Nije jasno ni odakle je Pedčak uzeo to da je Voland zapanjen ljubavlju između Majstora i Margarite…

[105] Uzgred rečeno, po savremenim merama političke korektnosti «Pilatove glave» bi trebalo cenzurisati. Jer, u njima se judejski sinerion krivi zbog Ješuinog raspeća. Pilat kaže jevrejskom prvosvešteniku: «Setićeš se tada spasenog Varavana i požalićeš što si poslao na smrt filosofa s njegovom mirnom propoveđu!» U takvim sižejnim opaskama danas se obično vidi propoved antisemitizma – zbog čega je film Mela Gibsona «Stradanja Hristova» i dobio grdnju. Tako da ne treba isključiti verovatnoću da će uskoro Bulgakovljeva knjiga ponovo biti zabranjena. Takođe je zanimljivo da se urednik časopisa «Bogoborac» Berlioz od celog Volandovog «jevanđelja» zainteresovao samo za jednu epizodu: «Recite mi, molim vas, – neočekivano je upitao Berlioz, – znači, po vašem povika «razapni ga!» nije bilo? Inženjer se snishodljivo osmehnuo. «Molim vas! Želeo bih da vidim da se neka gomila umeša u suđenje koje obavlja prokurator.» (Kopыto inženera (1929–1930) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 55). Ispostavlja se da je zaista u redakciji «Bezbožnika» «kao u sinagogi» – glavna pritužba na Jevanđelje povezana s potrebom da se zaboravi ovaj povik jerusalimske gomile (Mk. 13, 15)…

Ipak, ovde počinje tema koje ne bih hteo da se dotičem: veza između Bulgakovljevog antisemitizma (o književnoj sredini – «učmala, sovjetska, ropska gomila s gustom primesom Jevreja» – zabeleška u dnevniku od 28. decembra 1924.g.; ili: «Novi vic: navodno, «Jevrejin» se na kineskom kaže «tam». Tam–tam–tam–tam (na motiv «Internacionale») znači «mnogo Jevreja» – zabeleška od 9. avgusta 1924.g.)), «Pilatovih glava» i jevrejskog Talmuda. Po mišljenju antihrišćanski raspoloženih poznavalaca Bulgakovljevog dela, on je «iz Talmuda izveo Hristov lik koji više odgovara savremenim hrišćanskim idealima nego kanonski» (Zerkalov A. Evangelie Mihaila Bulgakova. M., 2002, s. 181). Gde je g–din Zerkalov našao «savremene hrišćanske ideale» (s njihovim razlikovanjem od početnih), od kakvog materijala ih je sklepao – nije zanimljivo čak ni pitati. Ali, ako je Ješua iz Majstorovog romana zaista talmudski Ješu – znači da Voland po Bulgakovu nije bio samo koordinator ateista, već i talmudskih rabina…

[106] Ipak, nekoliko primeraka čeka na svoj trenutak kod književnih kritičara kojima su dati.

[107] Da ne bi bilo sumnje u to ko je Majstoru podmetnuo obligaciju u drugoj potpunoj rukopisnoj redakciji romana (1938. godina) ova obligacija počinje brojem 13. V. Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 100.

[108] Čudakova M. O. Opыt rekonstrukcii teksta M.A. Bulgakova // Pamяtniki kulьturы. Novыe otkrыtiя. M., 1977, s. 96.

[109] «Kad su otrovani utihnuli Azazelo je stupio u akciju. Prvo se bacio kroz prozor i za nekoliko trenutaka je bio u vili u kojoj je živela Margarita Nikolajevna. Azazelo je video kako je mračna žena koja je čekala da se muž vrati izašla iz svoje spavaće sobe, iznenada pobledela, uhvatila se za srce i povikavši bespomoćno: – Nataša! Bilo ko… dođi! – i pala je na pod u gostinskoj sobi ne došavši do kabineta.»

[110] Zašto je od svih jevanđelista izabran samo jedan i upravo Levije Matej? Ovaj izbor upravo pokazuje da pred nama nije istorijska «rekonstrukcija». Biblijska kritika je pre nego što je Bulgakov napisao roman već jednodušno smatrala da je prvi jevanđelista ipak bio Marko i da su se druga sinoptička Jevanđelja (uključujući i Jevanđelje po Mateju) oslanjala na njega. A crkvena tradicija smatra da je prvi jevanđelista ipak bio Matej. Pošto Voland vodi rat s crkvenim hrišćanima, a ne s naučnicima, u njegovom antijevanđelju treba da postoji parodija upravo na Mateja.

[111] Glave, dopisane i prepisane 1934–1936.g. // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 260.

[112] Savet Korovjova o ophođenju s avetima na balu kod satane: «Sve, šta god bilo, samo ne nepažnja. Od toga oni zakržljaju…» Apsolutno isto su duhovi govorili Rerisima: «Duhovima je potrebno priznanje» (Agni–Йoga. Otkrovenie. 1920–1941, M., 2002, s. 23).

[113] David–Noэlь A. Mistiki i magi Tibeta. — M., 1991, s. 183.

[114] Cit. po: Dodds Э. R. Greki i irracionalьnoe. Spb., 2000, s. 425.

[115] «U gradu u Frigijskoj oblasti – Miri, vladar je u to vreme bio Amahaj. On je naredio da se otvori tamošnje idolište, da se očisti od nečistoće koja se sa vremenom u njemu nakupila i da se brižljivo obnove statute koje se u njemu nalaze. Ovo je veoma ožalostilo tamošnje hrišćane. Izvesni Makedonije, Teodul i Tacijan, zbog revnosti za hrišćansku veru nisu podneli ovu žalost. Nadahnuti vatrenom ljubavlju prema vrlinama oni su se noću ušunjali u idolište i uništili sve statue. Vladar koji se veoma prognevio zbog ovog događaja, želeo je da preda smrti mnoge nevine žitelje grada, zato su se vinovnici sami prijavili i odlučili su da je bolje da sami umru za istinu nego da dopuste da drugi umru umesto njih. Vladar ih je uzeo i zapovedio im je da učinjeni prestup očiste prinošenjem žrtve, a ako ne ispune pretio im je kaznom. Međutim, oni su smatrali da je bolje da umru nego da se oskrnave prinošenjem žrtve. Onda je vladar naredio da ih stave na gvozdene rešetke, da se ispod njih zapali vatra i da se tako pogube. Oni su pritom pokazali veliku hrabrost govoreći vladaru: «Ako ti, Amahaju, želiš da probaš pečeno meso, okreni nas na drugu stranu da ne budemo polupečeni za tvoj ukus.» Tako su završili svoj život.» (Sokrat Sholastik. Cerkovnaя istoriя. 3, 15).

[116] David–Noэlь A. Mistiki i magi Tibeta. s. 197.

[117] Velikiй kancler (1932–1936) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 207.

[118] «A ja ću vam reći, – osmehnuvši se okrenuo se prema majstoru, – da će vam vaš roman doneti još iznenađenja» (gl. 24).

[119] Bulgakov M. Dnevnik. Pisьma. 1914–1940. Sost. V. I. Losev, M., 1997, s. 251.

[120] Isto tako se u «Begu» general Hludov muči zbog sećanja na posilnog Krapilina koji je ubijen po njegovom nalogu: «Prilično si me namučio, ali je nastupilo prosvetljenje. Da, prosvetljenje. Shvati, slažem se. Ali, ne može se zaboraviti da nisi sam pored mene. Ima živih, okačili su se na moje noge i zahtevaju. A? Sudbina ih je od te noći vezala u jedan čvor sa mnom. Iskočili smo zajedno kroz tamu koja je odjekivala i oni se sad ne mogu odvojiti od mene. Pomirio sam se s tim. Jedno ne razumem. Ti? Kako si se samo ti odvojio od dugačkog lanca meseca i fenjera? Kako si otišao od večnog spokoja? Pa nisi bio sam. O, ne, bilo vas je mnogo! (Mrmlja.). Pa, pomeni, pomeni, pomeni, Gospode… a mi se nećemo sećati. (Razmišlja, stari, povija se.) Gde smo se zaustavili? Da, dakle, sve sam to uzalud učinio. (Razmišlja.) A šta je onda bilo? Onda – prosto mrak i mi smo srećno otišli. A onda vrelina i sve se vrti na karuselu svaki dan, svaki dan. Ali ti, lovče, u kakvu si daljinu prodro za mnom i evo kako si me uhvatio u džak kao u mrežu? Nemoj me više mučiti! Shvati da sam se odlučio. Kunem se. Evo… Hludov puca sebi u glavu i pada ničice pored stola. Tamno je. Kraj.»

[121] Istina, treba imati na umu da je poslednji pasus 32. glave (o «izbušenom sećanju Majstora») Bulgakov precrtao u proleće 1939. godine kad je dopisao Epilog. Ipak, ovaj pasus se objavljuje ponovo i ponovo, «po tradiciji».

[122] Pisьmo P. S. Popovu ot 14 aprelя 1932 g. // Bulgakov M. Dnevnik. Pisьma. 1914–1940. Sost. V. I. Losev, M., 1997, s. 268.

[123] Sam feljton bi mogao biti prosto smešan (sagrađen je na popularnom principu «pokvarenog telefona» – jedan sasvim ozbiljan program se kombinuje s drugim, podjednako ozbiljnim – a na kraju se dobija smešan apsurd). Samo što redakcijska (odnosno, ne–Bulgakovljeva) opaska na kraju feljtona zahteva likvidaciju pravoslavnog hrama koji navodno ometa nastavu u susednoj školi…

[124] Яblokov E. A. Hudožestvennый mir Mihaila Bulgakova. M.. 2001, ss. 158–159.

[125] Babinskiй M. B. Izučenie romana M. Bulgakova “Master i Margarita” v XI klasse. M., 1992, s. 14.

[126] N. P. Utehin. cit. po: Semenov A. N., Semenova V. V. Russkaя literatura HH veka v voprosah i zadaniяh. 11 klass. Posobie dlя učitelя. Č.2. M., 2001, s. 82.

[127] Russkaя literatura HH veka. č.1. Učebnik–praktikum dlя obщeobrazovatelьnыh učreždeniй. Pod red. Ю. I. Lыssogo. M., 2003, s. 312.

[128] Blavatskaя E. P. Taйnaя Doktrina. Riga, 1937, T. 1, s. 510.

[129] Pisьma Elenы Rerih 1929–1938. Minsk, 1992, t. 2, ss. 341–342. U suštini, to je citat Blavacke. Istina, kod autora «Skrivenog učenja» (ono se naziva i «Tajna Doktrina») je postojao važan detalj koji je prećutan u pismu Rerihove: ispred fraze «delovanje suprotnosti stvara harmoniju» kod Blavacke stoji «dobrota bi prestala da bude takva kad je ne bi smenjivala njena suprotnost» (Blavatskaя E. P. Razoblačennaя Izida. M., 1994, T. 2, s. 570).

[130] Blavatskaя E. P. Taйnaя Doktrina. T. 2, s. 269.

[131] Blavatskaя E. P. Taйnaя Doktrina. T. 2, s. 294.

[132] Biblioteka literaturы Drevneй Rusi. t.1. Spb., 1997, s. 461.

[133] prep. Simeon Novый Bogoslov. Tvoreniя. T.3. Sergiev Posad, 1917, s. 193.

[134] prep. Makariй Egipetskiй. Duhovnыe besedы. M., 1880, s. 92.

[135] «Svojevrsna osobenost hrišćanskog morala je to što se moralno–dobro razlikuje od moralno–zlog ne po analogiji neba i zemlje, već neba i pakla. Ova predstava, iako je sladunjava zbog svoje slikovitosti, po svom smislu je potpuno tačna. – I upravo ona služi kao upozorenje da se o dobru i zlu, carstvu svetlosti i carstvu tame ne misli kao o nečemu što se graniči i što se kroz stepene (veće ili manje svetosti) postepeno sliva u jedno, već se predstavlja kao nešto što je odvojeno neizmernom provalijom… Opasnost vezana za uobrazilju o bliskoj srodnosti svojstava opravdava i ovaj nači predstavljanja (ima se u vidu slika pakla kao carstva zla – A.K.) koji je pored svih užasa u njemu, ipak vrlo uzvišen.» (Kant I. Religiя v predelah tolьko razuma // Traktatы i pisьma.  M., 1980, s. 128).

[136] Razbolevši se Heraklit je «legao na sunce, a robovima je naredio da ga namažu đubrivom… Nije mogao da se očisti od đubriva i postao je plen pasa koji ga nisu prepoznali u takvom obličju) (Diogen Laэrtskiй. 9,1,4).

[137] «Od postelje do prozora pruža se široka staza obasjana mesečinom i ovom stazom se penje čovek u belom plaštu s krvavim đonovima i počinje da ide ka mesecu. Pored njega ide neki mlad čovek u pocepanom hitonu unakaženog lica. Ljudi koji idu o nečemu vatreno razgovaraju, spore, žele da se dogovore o nečemu» (Epilog).

[138] Prevod B. Pasternaka.

[139] Gramota mitropolita Kirilla 2 // Russkaя Istoričeskaя biblioteka. T.6. Pamяtniki drevnerusskogo kanoničeskogo prava (11–15 veka). Č. 1. Spb, 1908, s. 102.

[140] prep. Feodor Studit. Poslaniя. Č.2. M., 2003, s. 185.

[141] Levije Matej se ne računa: on nije hrišćanin i nije jevanđelista, već lik iz Majstorovog romana.

[142] «Pametnom je dovoljno.»

[143] Glave, dopisane i perepisane 1934–1936. g. // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 245. Sm. takže: Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 420.

[144] Černый mag (1928–1929) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, ss. 23–24.

[145] Čudakova M. Žizneopisanie M. A. Bulgakova. M., 1988, s. 510.

[146] Čudakova M. Žizneopisanie M. A. Bulgakova. M., 1988, s. 397.

[147] V. Knяzь tьmы // Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 43.

[148] V. Knяzь tьmы // Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 52.

[149] Knяzь tьmы // Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 52.

[150] Knяzь tьmы // Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 47.

[151] Knяzь tьmы // Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 48.

[152] Kopыto inženera (1929–1930) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 69.

[153] Knяzь tьmы // Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 54.

[154] Knяzь tьmы // Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 69.

[155] Russkaя literatura HH veka. 11 klass. Učebnik. Pod red. V. V. Agenosova. Č.1. M., 2002, ss. 473 i 476.

[156] Pedčak E. P. Literatura. Russkaя literatura HH veka. Rostvo–na–Donu, 2002, s. 221.

[157] Prva varijanta prve redakcije. Cit. po: Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 421.

[158] Isto.

[159] Čudakova M. O. Opыt rekonstrukcii teksta M. A. Bulgakova // Pamяtniki kulьturы. Novыe otkrыtiя. M., 1977, s. 98.

[160] «– Tek što ste počeli da ga opisujete, – nastavio je gost, – već sam počeo da se dosećam s kim ste juče imali zadovoljstvo da razgovarate. I stvarno, čudim se Berliozu! Vi ste, naravno, čovek devstvenik, – ovde se gost opet izvinio, – ali on je, koliko sam o njemu čuo, ipak bar nešto čitao! Prve reči ovog profesora su rasejale svaku moju sumnju. Njega nije moguće ne prepoznati, druže moj! Uostalom… izvinite, opet… jer, ne grešim, vi ste neuk čovek? – Neosporno, – složio se neprepoznatljivi Ivan.»

[161] Vrlo su karakteristični memoari o ovim godinama – pri čemu se radi o prvoj odbrani doktorske disertacije iz filosofije u SSSR: «Na filosofski fakultet je upis ponovo otvoren 1938.g…. Prisustvovao sam odbrani doktorske disertacije G.F.Aleksandrova u maju 1939.g. disertacija je bila posvećena Aristotelovoj filosofiji u celini (njen drveno–dogmatski sadržaj s obiljem citata «klasika» objavljen je 1940.g.). Od oponenata se sećam impulsivne, ali u principu pravedne kritike oponenta D.J.Kvitka: nije moguće istražiti u disertaciji Aristotelovu filosofiju u celini, trebalo bi uzeti jedan od njenih aspekata. Predsednik saveta B.M.Volin, stari boljševik je «objasnio» da kolega sasvim osnovano brani disertaciju iz oblasti cele Aristotelofe filosofije. Uspešnost odbrane bila je predodređena položajem autora – radnika CK i Kominterne. Nekoliko dana kasnije u «Pravdi» se pojavila i zabeleška koja je obaveštavala kako nekadašnj siročad u našem izuzetnom životu izrastaju u doktore nauka… Antičku filosofiju na fakultetu je predavao M.A.Sinik. Sokrata je prikazivao kao neprijatelja naroda (atinskog), a Platona kao hulju» » (Sokolov V. V. Nekotorыe эpizodы predvoennoй i poslevoennoй filosofskoй žizni (iz vospominaniй) // Voprosы filosofii. 2001, № 1. s. 71).

[162] V. A. Barkov. Roman Mihaila Bulgakova «Master i Margarita»: alьternativnoe pročtenie. http://m–bulgakov.narod.ru/master–94–1.htm#b3–1.

[163] «Brat je upitao avu Pimena: učinio sam veliki greh i želim da se kajem tri godine. – Mnogo je, – kaže mu Pimen. – Ili makar godinu, – reče brat. – I to je mnogo, – repe opet starac. Braća koja su se nalazila kod starca upitaše: zar nije dovoljno 40 dana? – I to je mnogo, – reče starac. Ako se čovek pokaje od sveg srca i više ne bude grešio, Bog ga prima i za tri dana.» (Drevniй Paterik. M., 1899, s. 170).

[164] Te večeri Marijeta Omarovna je izrekla još čudniju misao: navodno, Majstor je drugi dolazak Ješue kojeg niko nije prepoznao i posle čijeg odlaska iz Moskve ona ostaje pusta…

[165] U operi Šarla Gunoa «Faust» kad umire detoubica Margarita Mefistofel kaže: «Osuđena je!» a hor anđela insistira: «Spasena je!» U ruskom prevodu ova razlika replika je izbrisana i mefistofelovsko «Juge’e!” je izjednačeno s anđeoskim “Sauve’!” I dalje hor anđela u francuskom originalu peva «Hristos Voskrese!» a u ruskom prevodu – «Ima pravde na nebu!» iako Margarita nije pomilovana po «pravdi», već po milosti. Hrišćanstvo je put ljubavi koja je iznad zakona. Kod Getea su ovi akcenti jasno postavljeni: «Mefistofel: Osuđena je na muke! Glas odozgo: Spasena je!»

[166] Pun mesec počinje uveče onog dana kad se Voland pojavio u Moskvi: «Nebo iznad Moskve kao da je precvetalo i potpuno jasno se na visii video pun mesec» (gl. 3).

[167] «To je bila upravo ona Anuška koja je u sredu razlila ulje na nesreću Berlioza, kod vrteške» (gl. 24).

[168] «Ovaj junak je otišao u bezdan, otišao je nepovratno, oprošteno je u noći uoči nedelje, sinu kralja–zvezdočaca, surovom petom prokuratoru Judeje, konjaniku Pontiju Pilatu.»

[169] Od 97,5 miliona ispitanika preko 55 miliona (56,7%) je izjavilo da veruje u Boga. V. Firsov  L. Stalinskiй konkordat. Od dana znamenitog susreta vođe s pravoslavnim jerarsima prošlo je 60 godina. // NG–religii. 2003, 3 sent. Detaljnije: Kazьmina O.E. Vopros o religioznoй prinadležnosti v perepisяh naseleniя Rossii i SSSR // Эtnografičeskoe obozrenie. 1997. № 5.

[170] Černый mag (1928–1929) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 31.

[171] U redakciji iz 1934–36. godine sveštenik–obnovljenac se pojavljuje još u snu Nikanora Ivanoviča Bosog i traži da se preda valuta (Glave, dopisane i perepisane 1934–1936.g. // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 252).

[172] U Bortkovom filmu ikona je upravo više nego prepoznatljiva – to je lik sv.Nikolaja Čudotvorca. Tako da se režiser i ovde razišao s tekstom romana.

[173] Zanimljivo je da i opis Kijeva («Kijev–grad») Bulgakov počinje od hrama – od Vidubickog manastira.

[174] V. Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 434.

[175] Ipak, različiti detalji romana daju različite godine. Pominjanje trolejbusa, koji su se u Moskvi pojavili tek 1934. godine precizira vreme pre kojeg radnja romana ne može biti datirana. S druge strane, u prilog datiranju radnje u vreme pre 1932. godine govori to što u kabinetu 60–godišnjeg profesora Kuzmina na zidu visi fotografija koja prikazuje «sve svršene studente 94. godine». «Ako se pretpostavi da je junak univerzitet završio kad u 22. godini, ispostavlja se da je rođen 1872. godine i da se glavna radnja u romanu odvija 1932. godine» (Išimbaeva G. G. Russkaя faustiana HH veka. M., 2002, s. 124).

[176] Jedna od varijanti naziva romana je «Došao je» (podrazumevao se Voland).

[177] U ranoj redakciji Ivan je u bolnici «proročki strašno rekao: – Neka propadne Crvena prestonica Leta Gospodnjeg 1943., sve sam učinio da bih je spasio! Ali… pobedio si me, sine pogibelji, i zatočili su mene, spasitelja… I njegove oči su postale mutne, ali nezemaljske lepote» (Vtoraя polnaя rukopisnaя redakciя romana 1938 // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 75). Zanimljivo je da tri detalja Ivana Bezdomnog čine srodnim s Judom: Bulgakov navodi da su obojica istog uzrasta (23 godine), obojicu nazivaju dečacima. I obojica postaju zadivljujuće lepi i prduhovljeni u trenutku smrti ili zaborava.

[178] «Я – mističeskiй pisatelь» – Pravitelьstvu SSSR. Pisьmo ot 28 marta 1930 g. // Bulgakov M. Dnevnik. Pisьma. 1914–1940. Sost. V. I. Losev, M., 1997, s. 226.

[179] Cit. po: Ilьin V. N. Master i Margarita [Recenziя] // Vestnik RSHD. Pariž, 1967, № 4, s. 85.

[180] «Ovde u državnoj biblioteci ima ogroman deo sa starim knjigama, magijom i demonologijom» (Velikiй Kancler (1928–1929) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 90).

[181] Sokolov B. Bulgakov. Эnciklopediя. M., 2003, s. 342.

[182] Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 416.

[183] «I crkve ne videh u njemu: jer je njemu crkva Gospod Bog Svedržitelj, i Jagnje. I grad ne potrebuje ni sunce ni mesec da svetle u njemu; jer ga slava Božija prosvetli, i žižak je njegov Jagnje.» (Otkr. 21, 22–23)

[184] V. Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 286.

[185] Dobio sam svoj «sedmi dokaz». 24. marta 2004. godine na predavanju koje sam držao u Uhti (grad u repulici Komi) rasplamsala se diskusija u kojoj ipak nisam ja stavio tačku. Ne baš sasvim trezan muškarac počeo je da insistira na tome da je «satana neuspeh Boga». Desilo se, navodno, nešto na šta Tvorac uopšte nije računao… Glasan i samouveren, držao je ruke u džepovima grdeći Boga. Zaćuti na desetak minuta i ponovo insistira na svojoj omiljenoj tezi. I odjednom, kad se centar razgovora premestio u drugu tačku sale začuli su se krkljanje i udaranje: muškarac je pao teško dišući. Preminuo je za nekoliko minuta. Lekar–reanimatolog koji se nalazio u sali bio je nemoćan. Ne samo to, u zvaničnom medicinskom zaključku o smrti posle obdukcije napisano je: «Nisu otkriveni pokazatelji koji bi ukazivali na smrt.»

Da li je Bog prekinuo narastanje bogohuljenja ili je satana uzeo svoj plen – u svakom slučaju, kraj 61–godišnjeg Viktora je bio žalostan. Ostaje mi da dodajem da je predavanje bilo na temu Bulgakovljevog romana «Majstor i Margarita». Bulgakov je sam pisao da je to roman o đavolu. O njemu je uglavnom i bilo govora na predavanju. Dva padanja u nesvest i jedna smrt otkrili su duhovno stanje svetskog auditorijuma koji se uglavnom sastojao od nastavnika gradskih škola.

[186] To se Faustu Mefistofel predstavlja tako raskošno. A samog sebe, čim je Faust zaspao, časti drugačije: «Car pacova, žaba i miševa, Stenica, i muva, i krastača i vaški.» Radi se o tome što je jedna od varijanti prevoda biblijskog naziva za satanu – «Velzevul» – «Gospodar muva» (sm. statью Veelьzevul v  7 tome «Pravoslavnoй эnciklopedii»).

[187] A što se tiče toga da život i životu telu nisu ista stvar u «Majstoru i Margariti» se govori prilično izražajno: «– Ah! Uvreda je obična nagrada za dobar rad, – odgovorio je Azazelo, – zar ste slepi? Pa pogledajte što pre. U taj mah Majstor ustade, osvrnu se oko sebe živim i svetlim pogledom… – A, shvatam, – reče Majstor osvrćući se, – ubili ste nas, mrtvi smo. Ah, kako je to pametno! Kako je u pravi čas! Sad sam sve shvatio. – Ah, molim vas, – odgovori Azazelo, – da li to vas čujem? Pa vaša drugarica vas naziva Majstorom, vi razmišljate, kako onda možete biti mrtvi? Zar da bi se čovek smatrao živim treba obavezno da sedi u podrumu u košulji i bolničkim donjim gaćama? To je smešno! – Shvatio sam sve što ste govorili, – povika majstor, – nemojte nastavljati! U pravu ste po hiljadu puta» (gl. 30).

[188] O maniji organizovanja javno–teatralnih «suđenja» celom «buržoaskom nasleđu» Bulgakov je pisao u eseju «Veliko mnoštvo»: «Ograde su nestale ispod miliona raznobojnih plakata. Zovu na nove strane filmove, najavljuju «Suđenje prostitutki Zaborovoj koja je crvenoarmejca zarazila sifilisom», na desetine diskusija, predavanja, koncerata. Sudi se «Sanjinu», sudi se «Jami» Kuprina, sudi se «Ocu Sergiju», sviraju Vagnera bez dirigenta, postavljaju «Nakostrešenu zemlju» s vojnim reflektorima i automobilima»…

[189] «– Proklinjem te, bože! Promuklim glasom je vikao o tome da se uverio u nepravednost boga i da ne namerava više da mu veruje. – Gluv si! – rikao je Levije, – da nisi gluv, čuo bi me i odmah bi ga ubio. Zažmurivši Levije je očekivao vatru koja će pasti s neba i pogoditi njega samog. To se nije desilo i ne podižući kapke Levije je i dalje uzvikivao otrovne i uvredljive reči nebu. Vikao je o svojoj potpunoj razočaranosti i o tome da postoje drugi bogovi i religije. Da, drugi bog ne bi to dozvolio, nikad ne bi dozvolio da čovek poput Ješue bude spaljen suncem na stubu. – Grešio sam! – vikao je potpuno promukli Levije, – ti si bog zla! Ili su tvoje oči potpuno zatvorene od dima iz crkvenih kadionica, a tvoje uši su prestale da čuju bilo šta osim zvuka svešteničke trube? Ti nisi svemoćni bog. Proklinjem te, bože razbojnika, njihov pokrovitelju i dušo!» (gl. 16).

[190] Išimbaeva G. G. Russkaя faustiana HH veka. M., 2002, s. 106.

[191] Velikiй kancler (1932–1936) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 197.

[192] Velikiй kancler (1932–1936) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 195.

[193] Velikiй kancler (1932–1936) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 192.

[194] Velikiй kancler (1932–1936) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 187.

[195] «Međutim, danas je takva noć kad se svode računi. Vitez je svoj račun platio i zatvorio!»

[196] U drugoj potpunoj rukopisnoj redakciji romana (1938. godina) Korovjov za Fridu kaže: «Ona je mračna, neurastenična. Obožava balove, gaji ludačku ideju da će je mesir videti, da mu ispriča nešto o maramici… Plakala je na sudu, govorila je da nema čime da hrani dete. Ništa ne razume.» (Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 205).

[197] «– Ponavlja se Fridina priča? – rekao je Voland. – Ali, Margarito, nemojte se brinuti. Sve će biti ispravno, na tome počiva svet.»

[198] U Bibliji Bog ispituje satanu: «I reče Gospod satani: odakle si došao?» (Jov. 1, 7). U romanu satana ispituje Majstora: «– Pa, to je druga stvar, – reče Voland zažmurivši, – sad ćemo popričati. Ko ste vi? – Ja sad nisam niko, – odgovori Majstor, i osmeh je iskrivio njegova usta. – Odakle ste sad došli? – Iz kuće tuge. Ja sam duševni bolesnik, – odgovori došljak.»

[199] O tome da kod Dostojevskog fizičku hromost obavezno prate i duhovni nedostaci, v.: Saraskina L. «Besы»: Roman–predupreždenie. M., 1990, ss. 133–137.

[200] Čudno je što mnogobrojni kritičari romana govore o Volandovom «preobražaju» na kraju. Međutim, kod Bulgakova nema takve reči. Nema kod njega ni opisa «pravog obličja Volanda». Samo tri crte ističe u ovom «pravom» obličju: gori jedno oko, konj ispod njega je grudva mraka, i sam Voland je «crn». Tako da «preobraženi» Voland ne postaje nimalo simpatičniji od onog u svom moskovskom obličju.

[201] Dunaev M. M. O romane M. A. Bulgakova «Master i Margarita». M., 2005, s. 23.

[202] Pohuliti Boga i umreti – to je upravo ono što Levije Matej pokušava da učini na Golgoti.

[203] Isto tako u Majstorovom romanu: «pakleni posao» obavljaju ljudi, zbog toga Volandovo prisustvo u romanu nije očigledno. Jedino se jednom «umornom prokuratoru pričinilo da neko sedi u praznoj fotelji… Dozvolivši da ga obuzme malodušnost – pomerivši plašt, prokurtor ga je ostavio i počeo da trči po balkonu» (gl. 26). Up.: «Radi se o tome… – profesor se plašljivo osvrnuo i počeo je da priča šapatom, – što sam lično prisustvovao svemu tome. Bio sam i na balkonu kod Pontija Pilata…» (gl. 3).

[204] Radi tačnijeg shvatanja «Fausta» bolje je raditi s prevodom A.Majera nego Pasternaka, imajući u vidu njegova izvanredna razmišljanja o Geteovoj poemi (Meйer A.A. Razmыšleniя pri čtenii «Fausta» // Meйer A.A. Filosofskie razmыšleniя. Paris, 1982).

[205] Nemojmo zaboraviti da je u godinama rada na romanu Bulgakov pisao još i dramu «Batum» – čiji je junak bio učenik bogoslovije koji se odrekao Boga. To je bila drama o Staljinu. Blagu senku magizma Bulgakov dopušta u svojoj priči o mladosti sovjetskog boga: ispostavlja se, onog dana kad je isključen iz bogoslovije Staljin se obratio Ciganki: «Veoma dobro je gatala. Sve će se, ispostavlja se, ostvariti. Kao što sam i mislio. Sigurno će se sve ostvariti. Kaže, mnogo ćeš putovati. A na kraju mi je još i kompliment dala, rekla je – bićeš veliki čovek!» (Bulgakov M. A. Batum // Sobranie sočineniй v 8 tomah. T.7. Blaženstvo: pьesы i inscenirovki 20–30–h godov. Spb., 2002, s. 309).

[206] Danas običan čovek-nemuzikolog može da čuje ovaj fokstrot u prvim kadrovima filma «King-Kong» (2005).

[207] Bal kod Volanda nije prosto «društveno-kulturna manifestacija». To je ritual. U Gunoovoj operi «Faust» sličan bal u Valpurgijevoj noći se obavlja s moljenjem «drevnim bogovima» (tako je u originalu; u ruskom prevodu – «svim bogovima»).

[208] V. Losev V. I. Kommentarii // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 507.

[209] Bulgakov ovo nije zatekao, ali se upravo po ovoj formuli odvijala sudbina Hrama Hrista Spasitelja: umesto «kuba vazduha» – jama s toplom vodicom («bazen Moskva»), omiljeno mesto moskovskih homoseksualaca… Što bi se reklo u moskovskoj crkvenoj poslovici: «Prvo je bio Hram, onda smeće, i napokon – bruka.» «U ovome više nema čak ni bezbožnosti – Lenji raspad bića» (Naum Koržavin).

[210] Muzika koja parodira bogosluženje bila je u Berliozovom «Faustu». Tamo lajpciške pijanice pevaju rekvijem uginulom mišiću. Rekvijem se veoma svideo Mefistofelu…

[211] Problesak optimizma postoji u opisu seanse crne magije u varijeteu. Kad je konferansijeu odsečena glava desila se neočekivana stvar – ljudi su se setili Boga. «- Radi Boga, nemojte ga mučiti! – odjednom, zaglušujući buku, iz lože se začuo ženski glas i mađioničar se okrenuo prema ovom glasu. – Dakle, građani, da li da mu oprostim, šta li? – upita Fagot, obraćajući se sali. – Oprosti! Oprosti! – začuli su se prvo pojedinačni i pretežno ženski glasovi, a zatim su se slili u usti hor s muškim. – Šta zapovedate, mesiru? – upita Fagot maskiranog. – Pa, šta da se radi, – zamišljeno odgovori ovaj, – oni su – ljudi kao ljudi. Pa, lakomisleni su… dobro-de… i milosrđe ponekad kuca na njihova srca.. obični ljudi… u principu, podsećaju na nekadašnje… samo ih je malo pokvarilo stambeno pitanje… – i glasno naredi: – Stavite mu glavu.» Koliko se demonima ne sviđa bilo kakvo pominjanje Boga vidi se iz sledećeg dijaloga: «Molim: recite mi samo jedno, da li je živ? Nemojte me mučiti. – Pa, živ je, živ je, – nerado odgovori Azazelo. – Bože! – Molim vas, bez uzbuđenja i krikova, – namrštivši se, reče Azazelo. – Oprostite, oprostite, – mrmljala je sad pokorna Margarita» (gl. 19). U redakciji 1934-36. godina krik u varijeteu je zvučao još jasnije – «Hrista radi, nemojte ga mučiti!… Šta je, sve je u redu, – tiho, kroz zube procedi maskirani» (Glave dopisane i prepisane 1934–1936 g. // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 232).

[212] «Niko nije pokušao da oslobodi osuđene, ni u samom Jeršalaimu, preplavljenom vojskom, ni ovde, na opkoljenom brdu, i gomila se vratila u grad, jer zaista, ničeg zanimljivog nije bilo u ovom pogubljenju, a tamo u gradu su već vršene pripreme za veliki praznik pashe, koji je trebalo da nastupi uveče.»

[213] Velikiй kancler (1932–1936) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 206.

[214] Velikiй kancler (1932–1936) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s.197.

[215] Velikiй kancler (1932–1936) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 200.

[216] Ipak, poznavaoci Bulgakovljevog stvaralaštva pišu da «u svim avanturama Margaritu prati pogled autora pun ljubavi, u kojem se ogledaju nežna pažnja i ponos zbog nje» (V. G. Boborыkin. Cit. po: Russkaя literatura HH veka. č.1. Učebnik–praktikum dlя obщeobrazovatelьnыh učreždeniй. Pod red. Ю. I. Lыssogo. M., 2003, s. 317).

[217] Velikiй kancler (1932–1936) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, ss. 161 i 167. U konačnoj varijanti: «-E, kakav metež! – ljutito je pomislila Margarita, – ovde čovek nema gde ni da se okrene.»

[218] Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 195.

[219] Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 191.

[220] Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s 427.

[221] Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 171.

[222] U ranijoj varijanti je aluzija na homoseksualnost bila vezana i za Volanda. «Ne žurite, dragi… Posedite malo sa mnom… I pokušao je da zagrli Ivanušku oko struka. – Ma, šta vam je, – nestrpljivo odgovori Ivanuška, pa je čak i lakat podmetnuo spasavajući se od nametljive nežnosti inženjera (Kopыto inženera (1929–1930) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 58)

[223] Velikiй kancler (1932–1936) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, ss. 170–171.

[224] Druga potpuna rukopisna redakcija romana (1938. godina) V. Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 275.

[225] «Margarita – Muza Mastera» ((Russkaя literatura HH veka. 11 klass. Učebnik. Pod red. V. V. Agenosova. Č.1. M., 2002, s. 477).

[226] «Pilat je leteo prema kraju, prema kraju, i već sam znao da će poslednje reči romana biti: «…peti prokurator Judeje, konjanik Pontije Pilat.» Pa, prirodno, izlazio sam u šetnju… Ona je nosila u rukama odvratno, uznemiravajuće žuto cveće…»

[227] «Vagner (Tiho.) Zadržite dah ćutljivo: Bliži se kraju slavni trud. Mefistofel (još tiše). Čime se to bavite ovde? Vagner (šapatom): Pravimo čoveka. Mefistofel: A recite, kakav zaljubljeni par ste sakrili u teskobu epruvete? Vagner: O, bože! Nekadašnje stvaranje dece je za nas apsurd, predat u arhiv».

[228] «Susret između Majstora i Margarite u uličici gde nije bilo žive duše, što Bulgakov posebno ističe, odigrao se u toku dana u centru Moskve pored mnogoljudne Tverske… Na Patrijaršim prudima u sceni upoznavanja pisaca s đavolom takođe nije bilo žive duše – tamo je «bezljudnost» očigledno organizovala Volandova banda. Može li se ova paralela koja pada u oči oceniti drugačije osim kao ukazivanje na to da je susret između Majstora i Margarite uredio Voland?» (A.Barkov. Roman Mihaila Bulgakova «Master i Margarita»: alьternativnoe pročtenie. http://m–bulgakov.narod.ru/master–94–1.htm#b3–1). Takođe treba istaći da u operi «Faust» Mefistofel opija Margaritinu glavu primoravajući je da se zaljubi u Fausta upravo preko cveća. Mefistofel začarava cveće (zapoveda mu «prokletom rukom») da ono, sa svoje strane, začara Margaritu: «A vi, cveće, svojim mirisnim tananim otrovom treba da otrujete ceo vazduh i da se upijete u Margaritino srce.» Zatim će na ovom začaranom cveću Margarita gatati da li je Faust voli… Moguće je da ist takvo začarano cveće-mamac nosi i Bulgakovljeva Margarita (samo što su uloge promenjene: ovde Margarita lovi Majstora). U svakom slučaju, doslovno sledeća reč koja stoji iza reči «cveće» u tekstu romana je «đavo». Kanon faustijane pretpostavlja nastanak upravo začarane ljubavi. Tako u Berliozovoj operi Mefistofel u Faustovo srce usađuje strast prema Margariti: «Brže ovamo, duhovi strasti, uspavajte ga, neka usni snove u kojima vlada ljubav!»

[229] Išimbaeva G. G. Russkaя faustiana HH veka. M., 2002, s. 94.

[230] «Za Majstora je ljubav samo uslov «komfora», ali nipošto nije smisao života. I za Margaritu je njena ljubav prema Majstoru uz svu romantičnu egzaltaciju – takođe samo «kompenzacija» za drugi, istinski, ali neuspešni život. Jednom rečju, ma koliko da «istinoljubivi Narator» opeva «pravu, vernu i večnu ljubav» – ni ovo u romanu nije razrešeno. I nikakve Azazelove masti i Volandova svemoć ovde neće pomoći» (Akimov V. M. Svet hudožnika, ili Mihail Bulgakov protiv dьяvoliadы. M., 1995, s. 115).

[231] Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, ss. 227–228.

[232] Pisьmo P. S. Popovu ot 28.4.1934 // Bulgakov M. Dnevnik. Pisьma. 1914–1940. Sost. V. I. Losev, M., 1997, s. 327.

[233] Pisьmo E. S. Bulgakovoй ot 7.8.1937 g. // Bulgakov M. Dnevnik. Pisьma. 1914–1940. Sost. V. I. Losev, M., 1997, s. 497.

[234] Bulgakov M. Dnevnik. Pisьma. 1914–1940. Sost. V. I. Losev, M., 1997, s. 498.

[235] svящennik Andreй Derяgin. Opыt pročteniя: «Master i Margarita». http://www.wco.ru/biblio/books/ader1/Main.htm?mos

[236] Boborыkin V. G. Cit. po: Russkaя literatura HH veka. č.1. Učebnik–praktikum dlя obщeobrazovatelьnыh učreždeniй. Pod red. Ю. I. Lыssogo. M., 2003, s. 318.

[237] Pisьmo I. V. Stalinu, 1931 g. // Bulgakov M. Dnevnik. Pisьma. 1914–1940. Sost. V. I. Losev, M., 1997, s. 241. Pisьmo ne bыlo dopisano i otpravleno.

[238] «- On moli da uzmu i onu koja je volela i koja je patila zbog njega, – prvi put se Levije obratio Volandu s molbom. – Bez tebe se nipošto ne bismo dosetili toga. Idi.»

[239] Dunaev M. M. O romane M. A. Bulgakova «Master i Margarita». M., 2005, s. 42.

[240] Majstor je kriv i u očima svojih stvorenja – mračnog Levija i Ješue: on ih je stvorio i spaliio, lišivši ih napajanja energijom čitalaca.

[241] Neizvestnый Bulgakov. M., 1993, s. 408.

[242] Glavы, dopisannыe i perepisannыe v 1934–1936 gg. // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, ss. 260–261.

[243] Vagnerov stari homunkul je propao kad se njegova retorta razbila o Galatejin tron.

[244] Ovde treba podsetiti na to da je sama sintagma «pseće srce» u Rusiji bila odavno poznata, mislim od vremena opričnjine – Maljuta i njegova vojska su imale skalp sa pseće glave na sedlu, a u grudima su im tukla pseća srca. Tako je u narodu i nastala uzrečica: «sa solju, s biberom, sa psećim srcem». Tako da su švonderi i šarikovi sasvim jasni kao novi opričnjiki. U književnosti HH veka ovaj ideom je obnovio Sergej Jesenjin: «Slušaj, pogano srce, pseće srce moje. Ja sam za tebe kao za lopova, sakrio bodež u rukavu… Ne, ne mogu da stremim u večnu istrulelu daljinu. Neka gluplje brbljaju da ih je ranila želja: Ako nešto i postoji na svetu – to je samo praznina». Jesenjinovo «ja» svoje srce naziva pogdnim imenom psećeg upravo zbog toga što ono još nekuda teži, ne daje mira, još daje povod za veru i zahteva je. Kod Bulgakova se, nasuprot «psećim» nazivaju srca bezbožnih nihilista koji žive po principu «ničeg nije bilo!»… A na Jesenjinov stih odmah je odgovorio Blok (bukvalno je odgovorio, uručivši Jesenjinu svoju pesmu i rekavši da je to upravo odgovor na navedene stihove) –

Život je bez početka i kraja

Sve nas vreba slučaj.

Iznad nas je sumrak neminovni,

Ili sjaj Božijeg lica.

Ali ti, umetniče, čvrsto veruj

U početke i krajeve. Znaj,

Gde nas vrebaju pakao i raj…

Tvoj pogled neka bude čvrsti jasan.

Izbriši slučajne crte –

I videćeš: svet je prekrasan.

[245] Černый mag (1928–1929) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 35.

[246] Černovыe nabroski 1929–1931// Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s. 78.

[247] Zapiski na manžetah (iz avtobiografičeskoй prozы). Vospominanie // Bulgakov M. A. Čaša žizni. M., 1988, ss. 258–259.

[248] Ime Voland se može pročitati kao aluzija na ime Vladimir. Prvi slog ovih imena je fonetski sličan, a drugi je sličan po smislu: land-zemlja-mir(svet). Voland kao «knez ovoga sveta», «vladar sveta», Vladimir. Ne treba zaboraviti da su to sovjetske godine – godine pobede skraćenica i abrebijatura. Među novim «komsomolima» i ostalim «masolitima» postojali su i Vladlen i Vilen.

[249] Velikiй kancler (1932–1936) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s.178.

[250] Svяt. Ignatiй Brяnčaninov. Asketičeskie opыtы. T. 1. M., 1993, s. 236.

[251] «Noć je palila žalosne vatrice negde daleko dole, koje više nisu bile ni zanimljive, ni potrebne, ni Margariti, ni majstoru, tuđe vatrice» (gl. 32).

[252] Zanimljivo je da je Faust unapred odbacio ovakav Mefistofelov dar: «Šta možeš da obećaš, nesrećniče?… I drvo tako slabo da cele godine vene, a jedan dan cveta.»

[253] «Ako» je ovde neophodno: jer o ovim mogućim susretima Majstoru govori Margarita, a ne «gospodar sudbina» Voland.

[254] Uopšte, 1900 godina od 30-ih godina prvog veka do 30-ih godina HH veka trebalo je da prođe najmanje 24.000 mesečevih mena (tačnije – 24.700 ako se ima u vidu da je mesec po mesečevom kalendaru kraći od sunčanog, i zato godišnje nema 12 mena, već 13). Ovo je očigledna nepreciznost – kočnica na putu poistovećivanja Pilata iz romana i Pilata iz Jevanđelja, a jevanđeljske priče s pričom koju je ispričao Voland.

[255] «Potreban mi je odmor, dug odmor Hendalfe. Jer govorio sam ti ranije… Teško da ću se vratiti… ma šta ti je! Ja i nemam nameru da se vratim. Evo, već sam sve pripremio. Star sam. Da, znam, po meni se ne može reći, ali unutra… – Bilbo je prećutao. – «Dobro sam se sačuvao!» – frknuo je. – Uopšte nisam. U meni se sve nekako topi, kao da se nešto zateže, ako shvataš o čemu pričam. Pa, kao kad se komad putera razmaže po prevelikom parčetu hleba. To je nepravilno, zar ne?… Onaj ko vlada jednim od Velikih Prstenova ne umire. Istina, ni ne živi. On prosto traje dok se ne umori od tereta vremena. A ako još često pribegava Prstenu radi nevidljivosti ili radi nečeg drugog – sudbina mu je još gora. On kao da troši vreme, bledi, izgubi boju dok se ne istopi, dok za ovaj svet ne nestane zauvek, a onda je večno osuđen da luta u onostranom sumraku pod svagdašnjim pogledom mračne sile kojoj se prstenovi pokoravaju. To će se neizbežno desiti, samo je pitanje vremena. Ako vlasnik Prstena ima jak duh i čiste pomisli – kasnije, u drugim slučajevima ranije, ali tamna sila će ga neminovno potčiniti. – Kakav užas – otelo se Frodu» (Tolkin Dž. R.R. Bratstvo Kolьca. Spb., 1992, ss. 44 i 61).

[256] V. Velikiй kancler (1932–1936) // Bulgakov M. Velikiй Kancler. Knяzь tьmы. M., 2000, s.192.

[257] Яnovskaя L. M. Treugolьnik Volanda: k istorii romana «Master i Margarita». Kiev, 1992, s. 51.

[258] Gasparov B. M. Iz nablюdeniй motivnoй strukturoй romana M.A.Bulgakova “Master i Margarita” // Gasparov B. M. Literaturnыe leйtmotivы. Očerki russkoй literaturы HH veka. M., 1994, s. 68. Slično je mišljenje G.Išimbajeve: «Skica večite sreće, koju nabacuje đavo, sumnjivo liči na ideal filisterskog samozadovoljnog i samodovoljngo postojanja «harmoničnog vulgarnog čoveka» (F.Šlegel). Nijansa ironije koja se oseća u definiciji «romantičan» i u sintagmi «masna kapa» postaje neizdrživo otrovna kad Voland pominje o krugu prijatelja: Majstor ih nema, jedini čovek kojeg je smatrao takvim jeste izdajica Alojzije Mogarič». (Išimbaeva G. G. Russkaя faustiana HH veka. M., 2002, ss. 95–96).

[259] A da li je u Moskvi početkom 20-ih godina bilo drugih muzeja osim Muzeja Revolucije koji je otvoren 1924? Dakle, Majstor nije baš tako apolitičan. Sovjetska ideologija je imala poverenja u njega.

[260] Izvestiя 13 oktяbrя 2002 http://www.izvestia.ru/capital/article25111

[261] Izvestiя 19 dekabrя 2002 http://main.izvestia.ru/community/article27925

[262] U svetu pozorišta i filma zna se za mnoštvo pokušaja režiranja Bulgakovljevog romana, a još je više priča o neuspesima koji su pratili učesnike u ovim projektima. Na primer, glumac Viktor Avilov je o bolesti koja je za njega bila smrtonosna (preminuo je krajem avgusta 2004. godine) rekao da je izazvao nesreću igrajući Volnda na sceni http://www.newsru.com/cinema/25aug2004/avilov.html Ipak, bilo je i drugih stvari: „Narodni glumac Rusije Viktor Avilov je teško bolestan i leči se u novosibirskom Akademgorotku. Avilov ima rak jetre četrtog stepena. Obično ljudi s takvom dijagnozom žive samo nekoliko meseci. Avilov je nekoliko dana primao sedative pod nadzorom lekra. Posle toga je odlučio da otputuje u Novosibirsk kako bi počeo lečenje „magnentnim topom“ Genadija Markova kojeg zvanična medicina smatra šarlatanom.“

[263] Peršin M. “Master i Margarita”: Gospodь glazami “očevidca” // Alьfa i Omega. M., 1999, № 4 (22). Pozivajući se na poznavaoca Bulgakovljevog stvaralaštva V.I. Losjeva

[264] «I pogled je njihov užasom obuzet. Jasna je njihova briga. Bašte se šire, koleba se uređenje zemlje: sahranjuju Boga» («Na Strasnoj»).

[265] Primer loše i apsurdne žurnalistike je recenzija «Moskovskih novosti» na prvo izdanje ove moje knjige. Navešću je u celini:

«Najnovija knjiga o.Andreja je posvećena romanu Mihaila Bulgakova «Majstor i Margarita» – ovom «jevanđelju sovjetske inteligencije». Uzgred rečeno, inteligencija je predmet njegove stalne «ljubavi-mržnje». Njena sudbina, njen «put do hrama» strašno brine oca đakona, ali ga istovremeno njena gordost, njen gadljiv odnos prema «veri prostog naroda» i genetska težnja ka svakom okultizmu strašno ljute. Svojom «bogoslovskom kritikom» romana o.Andrej upravo baca još jedan u nizu izazova rođenom sloju – inteligenciji. Knjiga «Majstor i Margarita»: za ili protiv Hrista» (Izdavački savet RPC) počinje od svima vrlo jasne književne analize. Evo konačne verzije romana koju su mnogi rado čitali u mladosti, a evo i radnih varijanti za koje nismo ni čuli. Evo o.Andreja, koji stalno poredi jedno i drugo, pokazuje hrišćansku suštinu radnih varijanti i satansku – konačne verzije. U principu, jednostavna metoda. Ali kao intelektualac s velikim «i» o.Andrej stalno skreće u raznorazna lirska odstupanja. I ovde počinje šou – kako bi ga nazvao sam o.Andrej «šou Inkvizitora». A čime se inkvizitor najradije bavi? Tačno: spaljivanjem i vešanjem.

U predgovoru o.Andrej odlučno izjavljuje: «Pilatove glave» romana su toliko svetogrdne da čak nema smisla analizirati ih. Ipak, kako «uranjamo u temu» on se oslobađa i s posebnim žarom počinje da komentariše upravo ove «Pilatove glave». U žaru inkvizitora o.Andrej kliče: «U ovom romanu je opravdan Pilat. Opravdan je Levije, koji pada u bunt protiv Boga… Opravdan je čak i Juda koji je svojom krvlju iskupio svoju izdaju… Sledeći amnestirani raspinjač postaje satana.» Da li treba još dokaza o satanizmu romana? O.Andrej ne zaobilazi ni problem «ruskog naroda-bogonosca». Razmišljajući o tome da u Bulgakovljevoj Moskvi nema mesta za glavni nacionalni simbol – hram Hrista Spasitelja, đakon zaključuje: «Promaja koja je stvorena i koja je nastala u praznini uvukla je u Moskvu «uglednog stranca». Da, onaj ko je bio «stranac» za «svetu Rusiju» sad dolazi kao punopravni gospodar». Hajde, deco, kažite, ko je bio glavni «stranac» za «svetu Rusiju»?» (Soldatov A. Nebesnaя muzыka. Ispolnяetsя ne vpervыe // Moskovskie novosti. 2005, № 5).

Šta da se radi, napisati o knjizi čiji je smisao – odbrana Bulgakovljevog romana od optužbi o satanizmu, recenziju kao o knjizi koja optužuje Bulgakovljevo roman za satanizam je najviša mera nesvesno-crnog pi-ara. Podjednako vešto Soldatov je nastupio kad je citirao moj intervju 1999. godine, ali je pritom tvrdio da sam ove reči izrekao «posle Beslana» (odnosno, 2004).

Ako se ima u vidu da sam nekada davno mladog Sašu Soldarova upoznavao sa životom Bogoslovije, da sam mu 1991. godine pomogao da se upiše na novoosnovanu grupu crkvenog novinarstva na Fakultetu žurnalistike MDU, i da sam mu zatim omogućio prva poznanstva u redakciji «Moskovskih novosti», njegova spremnost da o meni piše isprazne feljtone žalosno karakteriše ne samo njegovu sopstvenu evoluciju, već i sektu s kojom je povezao svoj život.