“Мајстор и Маргарита”: за или против Христа? – Ђакон Андреј Курајев

 

 

 

Одмах ћу рећи: такозване “Пилатове главе” “Мајстора и Маргарите” су светогрдне. Нису чак ни занимљиве за разматрање. Довољно је рећи да Јешуа из Булкаговљевог романа умире с именом Понтија Пилата на уснама,^[1] док Исус из Јеванђеља – с именом Оца. Сваки хришћанин (а хришћанин је по максимално незахтевној и широкој дефиницији ове речи човек који се моли Христу) било које конфесије сложиће се с овом оценом.

У питању је нешто друго: да ли се ова оцена (“светогрђе”) по угледу на “Пилатове главе” може применити на роман у целини и на самог Булгакова?

Српски истраживач М.Јовановић инсистира на томе да је “Јеванђеље по Воланду” истовремено и “Јеванђеље по Булгакову” и сматра да је “Булкагов писао свој роман с Воландових позиција”.^[2]

По мом мишљењу, овакво поистовећивање је превише строго и исхитрено.

Ипак, пре него што почнем да наводим аргументе признаћу зашто сам почео да их тражим (на крају крајева, разум увек доводи само до тачке у којој му заказујеш састанак).

Ову књигу сам заволео још пре него што је ушла у школски програм. И читаве странице сам могао да цитирам напамет. Чак и петнаест година после читања, кад сам се први пут обрео у Јерусалиму, Град сам гледао кроз Булгаковљеве стихове (не могу да превалим преко језика да његов опис олује изнад Јершалаима назовем прозом). Друго је било просто немогуће: стајао сам на врху Елеонске горе; доле је био Град, а са запада (али не одозго, већ у истом нивоу с очима) надвијала се олуја. И како сам могао да се не сетим: “Тама која је дошла са Средоземног мора, покрила је град који је прокуратор мрзео. Нестали су висећи мостови који спајају храм са страшном Антонијевом кулом, с неба се спустио бездан и почео је да полива крилате богове изнад хиподрома, Хасмонејски дворац с пушкарницама, пијаце, караван-сараји, уличице, вештачка језерца… Нестао је Јершалаим – велики град, као да није ни постојао на свету. Све је прогутала тама, која је преплашила све живо у Јершалаиму и његовој околини…”

У принципу, желео бих да оправдам конзервативност своје љубави. Имам ли права да се с љубављу односим према Булгаковљевој књизи, без обзира на то што сам у току година постао ортодоксни хришћанин? Да ли хришћанин може да не негодује због ове књиге?

Да ли је могуће читати Булгаковљев роман тако да читалац не мора да се одушевљава Воландом и Јешуом, али да се одушеви романом у целини? Да ли је Воланд опонент аутора или резонер којем је поверено да изнесе ауторове ставове? Да ли је могуће прочитати роман, а да аутор буде одвојен од Воланда?

Школски уџбеници за књижевност негирају такву могућност. Шта да се ради, време је да се прекорачи праг (о)средње школе.

 

У заштиту концепата

 

Пре него што приступим излагању аргумената морам признати да су необични, бар неки од њих.

У науци о књижевности је уобичајено ослањање на коначни, штампани рукопис аутора. Уколико се коначна варијанта, текст који је аутор предао издавачу и концепти, раније верзије и нацрти разликују, предност се даје управо каснијој варијанти. Сасвим јасан и логичан принцип.

Ипак, има књига на које се он не може у потпуности применити. Овај принцип се не може у потпуности применити на дела књижевности која подлежу цензури. Ако писац ради у условима строге спољашње цензуре, он са временом прелази на самоцензуру. На основу свог горког искуства већ зна шта је могуће, шта је на граници дозвољеног, а шта је просто немогуће. Зна захтеве цензуре и укус конкретног цензора. И тада може сам да поправља свој текст пре него што га преда у туђе руке. Док је писац насамо са својим надахнућем он је једноставно искрен. И тада свако пише како дише…^[3] Међутим, наступа час кад треба стати на грло својој песми како би се макар нешто рекло промуклим гласом.

Булгаков је свој последњи роман писао у годинама врло строге цензуре и с већ огромним искуством пробијања кроз њу. Желео је да његов роман буде објављен.

Неколико дана пред смрт у дневнику његове жене Ј.С.Булгакове појавила се забелешка: “6. март 1940.г. Док је тонуо у сан: “Направи списак… списак онога што сам урадио… нека знају…” Био је врло нежан, много пута ме је љубио и закрштао и мене и себе – али већ неправилно, руке га неслушају. Неко време сам имала утисак да се мучи због тога што га не разумем кад болно виче. И рекла сам му отприлике (чинило ми се да о томе размишља): “Дајем ти часну реч да ћу преписати роман, предаћу га, биће штампан!” – А он је слушао, с разумевањем и пажљиво, а затим је рекао: “Нека знају… нека знају.”^[4]

Списак о којем се говори на почетку овог записа јесте списак књижевних и идејних непријатеља Булгакова.^[5] И ево, упркос обиљу ових непријатеља, Булгаков жели да види објављени роман. И у роману види извесно упозорење читалаца: “Нека знају…”

Због тога је прерађивао роман, не само побољшавајући га, већ и због страха од цензора. У информацијама о књижевности ОГПУ од 28. фебруара 1929. се каже: “…Булгаков је написао роман који је читао у неком друштву, тамо му је речено да у том облику неће проћи, јер је крајње оштар с испадима, онда га је он прерадио и мисли да га објави, а у првобитној редакцији да га пусти као рукопис у друштво и то истовремено с објављеном варијантом, скраћеном за цензуру.”^[6] У дневнику Ј.С.Булгакове (јесен 1937. године): “Мучна трагања за излазом… да ли да коригује роман и тако га прикаже?… Миша исправља роман.”^[7]

Да ли је било шансе за објављивање? Понекад се чинило да је шанса постојала. У новембру 1936. године извођење шаљиве опере А.Бородина “Делије” у Камерном театру (с текстом Демјана Бедног) совјетска штампа је жигосала “због ругања крштењу Русије”. Ј.С.Булгакова истиче у дневнику: “Била сам запањена!”^[8] Булгакова је ово до те мере надахнуло да је истог месеца написао концепт за либрето “О Владимиру”, користећи тему крштења Русије.^[9]

Уопште, кад је 1928. године Булгаков почињао свој “роман о ђаволу”,^[10] у совјетској Русији се ђаво сматрао сасвим прихватљивим и обичним ликом. Тада није било ничег шокантног у томе што совјетски писац у казивање одједном уводи ђавола.

У сећањима Л.Ј.Белозерске-Булгакове говори се о томе да је М.Булгаков био упознат с романом А.В.Чајанова “Венедиктов, или незаборавни догађаји из мог живота” (М. 1922). Радећи на књизи Н.Ушакова и дружећи се с породицом Булгаков, била је запањена због тога што наратор носи презиме Булгаков. Ова подударност је подједнако запањила и Михаила Афанасјевича. Цео роман је повезан с боравком сатане у Москви, с борбом Булгакова за душу вољене жене, која се потчинила ђаволу… Са свом сигурношћу тврдим да је овај мали роман послужио као зачетак замисли, као стваралачки подстицај за писање романа “Мајстор и Маргарита”.^[11]

Јунак романа, студент друге године Московског универзитета, Булгаков враћа се у Москву из Коломенска: “Дошавши у град изненада сам осетио необичан терет у души. Чинило ми се да сам изгубио слободу духа и душевну бистрину неповратно и да се нечија тешка рука спустила на мој мозак ломећи коштани покров лобање… Све некадашње интересовање за словенско-руску старину се угасило у мојој души… Осетио сам у граду нечије несумњиво мучно и значајно присуство. Овај осећај је час слабио, час се необичајно појачавао, изазивајући хладан зној на мом челу и дрхтање у шакама – чинило ми се да ме неко гледа и да хоће да узме моју руку. Овај осећај који ми је тровао живот, растао је из дана у дан, док у ноћи између 15. и 16. септембра није експлодирао на судбоносан начин, уводећи ме у круг изванредних догађаја. Био је петак. До вечери сам остао код мог пријатеља Трегубова који ми је замрачивши прозор и врата показивао “Нову Киропедију” и тајанствено говорио о заслугама московских мартиниста.^[12] У повратку сам осећао неиздрживи терет.”^[13]

Онај ко је у роману Чајанова завладао Булгаковљевом душом није био ђаво, већ човек, који је примио посвећење од лондонских велможа сатаниста. На картама је од њих добио душе неколико Московљана. Може се замислити како су М.Булгакова потресле речи које је изрекао чајановски “Коровјов”: “Безгранична је моја власт, Булгакове, и безгранична је моја туга; што више власти, тим више туге.” Уосталом, и он је могао да се заустави кад је с иконе “Спаситељев лик строго погледао у моју душу…”

Чајанов је ухапшен 1930. године (не због романа, већ због процеса “промпартије”). У књижевности су за двадесет година совјетске власти већ били одређени канони “социјалистичког реализма”. Стари ђаво је морао да уступи место младом раднику.

И да би крајем 30-их година био објављен роман “Мајстор и Маргарита” много тога се у тексту морало сакрити од површних читалаца и цензора… И зато се испоставља да је обраћање раним редакцијама неопходно ради схватања коначног текста.

Различите редакције које одражавају различите фазе Булгаковљевог рада на тексту “Мајстора и Маргарите” обично се обележавају на следећи начин:

Црни маг (1928-1929)

Копито инжењера (1929-1930)

Велики канцелар (1932-1936)

Кнез таме (1937)

Друга потпуна рукописна редакција романа (1938).

“Мајстор и Маргарита” постаје назив овог дела тек 1938. године. Могуће је због аутоцензуре ради ублажавања дејства.

 

Булгаков и вера

 

Дакле, да ли је сам Булгаков био богоборац, атеиста-светогрдник?

Детињство Булгакова је било црквено. Обојица његових деда су били свештеници, а отац, Афанасиј Иванович Булгаков (1857-1907) је био професор Кијевске духовне академије, који је оставио низ монографија из области компаративне богословије.^[14] Михаиловљев кум је био професор Кијевске духовне академије Н.И.Петров, који је касније без обзира на велику разлику у годинама постао друг свок кумића. Михаила Афанасјевича је венчао свети новомученик протојереј Александар Глагољев (он је, узгред речено, такође био богослов и био је ангажован као вештак у случају Бејлиса). Познати богослов протојереј Сергије Булгаков је такође био рођак Михаила Афанасјевича.

Ипак, већ три године после очеве смрти (односно, 1910. године) његова сестра Надежда записује у свом дневнику: “Миша није постио ове године. Изгледа да је донео коначну одлуку по питању религије – неверје.”^[15] Није носио крстић.^[16] И дрогирао се. Његова прва жена је морала да абортира још пре венчања… Не треба се чудити што је прилично отровно описивао црквено-парохијски живот. Нисам нашао сведочанства о његовом учествовању у литургијском животу Цркве.

Ипак, оно што се чинило коначним 18-годишњем младићу 1910. године касније се мењало.

Како пише биограф писца: “Онај ко размишља о биографији и стваралаштву Булгакова, увек треба да има на уму: без обзира на то шта се дешавало старијем сином доктора богословије у првим годинама после очеве смрти и у наредним деценијама – све је то било подигнуто на темељу положеном у детињству: он се више није могао извадити”.^[17]

Један од разлога раскида с првом женом (Татјаном Николајевном) био је њен отворено непријатељски став према религији.^[18] Његова трећа жена – Јелена Сергејевна Булгакова се сећала: “Да ли је веровао? Веровао је, али наравно, не на црквени начин, већ на свој. У сваком случају, веровао је кад је био болестан – то могу да гарантујем.”^[19]

Рудиментарна црквеност се сачувала у његовој кући: била је и Божићна (а не новогодишња) јелка за децу,^[20] била је и молитва: “31. јануар 1934. Завршава се година. И обилазећи наше собе често се хватам на мисли о томе да се крстим и да шапућем у себи: Господе! Само кад би и даље било тако!” (Дневник Ј.С.Булгакове).^[21]

И до хуле на Бога и на Цркву Булгаков ипак никад није долазио. Неки су од њега покушавали да наруче антирелигиозне драме – и он је одбијао (и то 1937. године!”).^[22]

Ево Булгаковљевог романа: “19. октобар 1922. Дакле, уздајмо се у Бога и живимо. То је једини и најбољи начин… 2. октобар 1923. Моја болест се одужила. Смета ми да радим. Ево зашто је се бојим, ево зашто се надам у Бога… 27. октобар 1923. Помози ми, Господе.”^[23] “Сваког јутра се молим за то да ова надограђена кућа опстане што је могуће дуже – квалитет градње није баш задовољавајући.”^[24] “Пред крај живота сам доживео још једно разочарење – у лекаре-терапеуте… А највише од свега нека свима нама болесницима помогне Бог!”^[25]

“Помози ми, Господе, да завршим роман,” – написао је Булгаков на једном од концепата за главе романа 1931. године.^[26]

Постоји и лично признање да је Булгаков веровао у живот после смрти. С.Јемолински је пренео речи Булгакова, које је овај рекао 1940. године: “Понекад ми се чини да је смрт наставак живота. Само, не можемо да замислимо како се то дешава… Не говорим о загробном, нисам црквен човек и нисам теозоф, сачувај Боже… Али се питам: “Шта ће с тобом бити после смрти ако ниси имао успеха у животу? Будала је Ниче… (Скрушено је уздахнуо). Не, чини ми се да ми баш није добро ако сам почео да причам о стварима које превазилазе ум. И то ја?..”^[27]

Михаил Булгаков у песмама свог брата Николаја^[28] обележава стихове у којима се изражава православно веровање у “анђела који дочекује” – “анђела смрти”:

Ући ћеш без речи, госте мој случајни.

Као очаран упићу се

Очима у лик необични.

Рећи ћу – спреман сам и не бојим се.

Коментар Михаила Афанасјевича: “Рећи ћу – спреман сам и не бојим се. Тачно и јако.”^[29]

Тако да Булгаков вероватно није био крив за грех који је код Дантеа изазивао највећу одвратност: “Тврдим да је од свих облика људског скотског живота, најглупље, најподлије и најштетније веровати да после овог живота неће бити другог” (Данте. Пир. 2, 8).^[30]

Међутим, у то да је Булгаков имао искуство искрене молитве више него штури записи из дневника, уверавају његове књиге.

Сетимо се последњих редова “Беле гарде”: “Испред Русакова је била тешка књига у жутом кожном повезу. Очи су пратиле редове споро и свечано: “И видео сам мртве и велике, како стоје пред богом, и књиге су биле отворене, и друга књига је била отворена, која је књига живота; и мртвима се судило по ономе што је написано у књигама, у складу с делима њиховим. Тада је море избацило мртве који су били у њему, и смрт и пакао су избацили мртве који су били у њима и свакоме је суђено по делима његовим… И онај ко није био записан у књизи живота, био је бачен у огњено језеро… И угледао сам ново небо и нову земљу, јер су претходно небо и претходна земља прошли и мора више нема.” Како је читао потресну књигу, његов ум је постајао као блистави мач, који расеца таму. Чинило му се да су болести и патње неважни, небитни. Болест је спадала као кора са сасушене гране заборављене у шуми. Видео је плаву, бездану измаглицу векова, ходник миленијума. И није осећао страх, већ мудру покорност судбини и страхопоштовање. Мир је завладавао у души и у миру је дошао до речи: “…сузу с очију, и смрти неће бити, као ни плача, ни вапаја, ни болести што неће бити, јер је претходно прошло…” Последња ноћ је процветала. У њеној другој половини се све њено тешко плаветнило, завеса Бога, која заодева свет, покрила звездама. Чинило се да је неко на неизмерној висини иза ове плаве завесе код царских двери служио бденије. У олтару су палили ватрице и оне су се појављивале на завеси као цели крстови, жбуње и квадрати. Изнад Дњепра се с грешне и крваве и снежне земље у црну, мрачну висину, подизао поноћни крст Владимира. Из даљине се чинило да је попречна греда нестала – слила се с вертикалом и због тога се крст претворио у претећи оштри мач. Али није он страшан. Све ће проћи. Патње, мука, крв, глад и помор. Мач ће нестати, а звезде ће остати кад ни сенке наших тела не остане на земљи. Нема ниједног човека који то не би знао. Зашто онда не желимо да уперимо свој поглед у њих? Зашто?”

Ко је овај Русаков, последњи човек у “Белој гарди”? То је човек у чијем животу је постојала покајничка ноћ:

“Сифилитичар је говорио, и усне су му дрхтале као у детета.

– Боже мој, боже мој, боже мој… Ужас, ужас, ужас…. Ах, ово вече! Несрећан сам. Па био је са мном и Шејер, и ево здрав је, није се заразио, зато што је срећан човек. Можда да одем и да убијем ову Љољку? Али, има ли смисла? Ко ће ми објаснити има ли смисла? О, господе, господе… Имам двадесет четири године и могао бих, могао бих… Проћи ће петнаест година, можда и мање, а различите зенице, загнојене ноге, затим безумни идиотски говор, а онда – ја сам труо, мокар леш. Голо до појаса мршаво тело се одражавало у прашњавом огледалу, свећа је горела у високо подигнутој руци и на грудима се видео нежан и танан осип. Сузе су незадрживо текле низ образе болесника и његово тело се тресло и љуљало. – Треба да се убијем. Али, немам снаге за то, зашто да те, мој боже, лажем? Зашто да те лажем, мој одразе? Извадио је из фиоке малог дамског писаћег стола танку књигу, одштампану на најлошијем сивом папиру. На њеним корицама је било одштампано црвеним словима:

ФАНТОМИСТИ – ФУТУРИСТИ.

Песме: М.Шпољанског, Б.Фридмана, В.Шаркевича, И.Русакова, Москва, 1918.

На тринаестој страници сироти болесник је отворио књигу и угледао познате стихове:

Ив.Русаков

Божји брлог

Разапет је по небу

Брлог од дима.

Као звер, која сиса шапу,

Велики прави тата

Медвед длакави

Бог.

У брлогу

Кревету

Туците бога.

Звук јарко црвени

Приобалне битке

Дочекујем молитвом пуном псовки.

– Ах-а-ах, – стиснувши зубе болно је застењао болесник. – Ах, – поновио је у непролазној муци. С гримасом на лицу одједном је пљунуо на страницу с песмама и бацио је књигу на под, затим је клекао на колена и крстећи се ситним, уздрхталим крсним знамењем, клањајући се и дотичући се хладним челом прљавог паркета, почео је да се моли, подижући поглед према црном прозору, који није пружао утеху: – Господе, опрости ми и помилуј ме иако сам написао ове гнусне речи. Али, зашто си тако суров? Зашто? Знам да си ме Ти казнио. О, како страшно си ме казнио! Погледај, молим Те, моју кожу. Кунем Ти се свим светим, свим што ми је драго на свету, сећањем на моју маму-покојницу – довољно сам кажњен. Верујем у Тебе! Верујем душом, телом, сваким кончићем мозга. Верујем и прибегавам само Теби, зато што нигде на свету нема никога ко би могао да ми помогне. Не уздам се ни у кога осим у Тебе. Опрости ми и учини тако да ми лекови помогну! Опрости ми што сам мислио да Те нема: кад Тебе не би било, ја бих сад био јадно шугаво псето без наде. Али човек сам и јак сам само зато што Ти постојиш, и што у сваком тренутку могу да Ти се обратим с молбом за помоћ. И верујем да ћеш услишити моје молбе, да ћеш ми опростити и излечити ме. Излечи ме, о Господе, заборави на гнусобу коју сам написао у нападу безумља, пијан, под дејством кокаина. Не дај ми да иструлим, и кунем Ти се да ћу поново постати човек. Дај ми снаге, избави ме од кокаина, избави ме од слабости духа и избави ме од Михаила Семјоновича Шпољанског!”

Овако је покајничко ридање могао да опише само човек који га зна из личног искуства…

Већ је ушао у хрестоматије опис Јеленине молитве над рањеним Алексејем Турбином у истој овој “Белој гарди”.

“Из године у годину, колико су се сећали Турбини, кандила су се палила код њих двадесет четвртог децембра у сумрак, а увече су се крхким, топлим ватрицама у гостинској соби палиле зелене гране јеле. Али сад су заражена рана од ватреног оружја и подмукли тифус све пореметили и побркали, убрзали су живот и појаву светлости кандила. Јелена је затворивши врата на трпезарији пришла ноћном сточићу поред кревета, узела је с њега шибице, попела се на столицу и упалила је ватрицу у тешком кандилу на ланцу, који је висио испред старе иконе у тешкој ризи. Кад је ватрица сазрела, кад се разгорела, венчић изнад тамнопутог лица Богомајке се претворио у златан, Њене очи су постале љубазне. Глава, помало погнута, гледала је Јелену. Кроз два квадрата прозора видео се децембарски, неми дан, у углу је колебљиви језичак ватре направио претпразничко вече, Јелена је сишла са столице, збацила је мараму с леђа и клекла је на колена. Померила је ивицу тепиха, ослободила простор углачаног паркета и ћутке је направила прву метанију… Јелена је клечећи испод чела гледала назубљени венац изнад поцрнелог лика јасних очију и пружајући руке, говорила је шапатом: – Превише невоље одједном шаљеш, Мати-Заступнице. Тако у једној години завршаваш с породицом. Због чега?… Мајку си нам узела, мужа немам, нећу га ни имати, то ми је јасно. Сад ми је већ све јасно. А сад и најстаријег узимаш. Зашто?… Како ћемо Николај и ја сами?… Види шта се ради унаоколо… Мајко-Заступнице, зар се нећеш сажалити?… Можда смо лоши људи, али зашто тако да нас кажњаваш? Опет се поклонила и жудно је дотакла челом под, прекрстила се и поново је ширећи руке, почела да моли: – Једина си узданица, Пречиста Дјево. Умоли Сина Свог, умоли Господа Бога да пошаље чудо… Јеленин шапат је постао страстан, бркала је речи, али је говорила непрекидно, као да тече бујица. Све чешће је падала ничице на под, одмахивала је главом како би отерала прамен који је пао на очи из зачешљане косе. Дан је нестао у квадратима прозора, нестао је и бели соко, нечујно је прошао плес у три сата и потпуно нечујно је дошао Онај, Коме је кроз заступништво тамнопуте Дјеве вапила Јелена. Он се појавио код разрушене гробнице, потпуно васкрсао, и благ, и бос. Јеленина прса су се ширила, стремила су ка ватрици не осећајући више тврд под испод колена. Ватрица је набубрила, тамно лице, усечено у венац је очигледно оживело, а очи су од Јелене измамљивале све нове и нове речи. Потпуна тишина је ћутала иза врата и иза прозора, дан је тамнео страшно брзо и још једном се појавило виђење – стаклена светлост небеске куполе, неки невиђени, црвено-жути пешчани масив, маслиново дрвеће, као црна вековна тишина и хладноћа храм је запахнуо срце. – Мајко-Заступнице, – мрмљала је Јелена у ватри, – умоли Га. Ево Га. Шта те кошта? Пожали нас. Пожали. Долазе Твоји дани, Твој празник. Можда ће нешто добро учинити, а и Тебе преклињем због грехова. Нека се Сергеј не враћа… Ако узимаш, узми, али овога немој казнити смрћу… Сви смо криви за крв, али Ти немој казнити… Не кажњавај.”

Крај религиозног пута Михаила Булгакова смо већ видели: три дана пре смрти, “6. марта 1940.г. Био је врло нежан, много пута ме је љубио и закрштао и мене и себе – али већ неправилно, руке га неслушају…”^[31]

Такав је последњи плод његове религиозности. Али, пре тога, већ у данима последње и мучне болести, духовна борба Михаила Афанасјевича је била страшна. Неколико пута је молио да му дају револвер (хтео је да крене путем “еутаназије” пуцајући у себе).^[32] Покушавао је да спали роман (и заиста је спалио цео роман у марту 1930, а поједине странице и главе – и касније). “1. октобар 1939.г. Пробудио се у седам сати – немогућа главобоља. Не верује ни у шта. О револверу. Речи: одричем се романа. Одричем се свега, одричем се вида, само да ме глава овако не боли”.^[33] Ипак се изборио.

А сад предлажем да с духовне (или с мистичке – тако ће световном читаоцу бити јасније) тачке гледишта погледамо ове две епизоде: Булгаков покушава да спали свој роман и Булгаков ипак шаље свој роман у свет. Који од ова два импулса је од лукавог? У једном случају Булгаков покушава да се убије, у другом случају закршта себе и жену. Да ли прво може бити од Бога, а друго – од “Воланда”? – Не. Али тада се испоставља да је дух који је подстицао Булгакова на самоубиство захтевао и уништење рукописа “Романа о ђаволу”. А она Сила која је омогућила Булгакову да начини последње покрете и да изговори последње речи јесте она Сила која га је надахнула на крсно знамење, она му је омогућила и да благослови свој роман.

Рођака Михаила Булгакова Ј.А.Земска сведочи о томе да јој је био кум (1926. године). Иста Јелена Андрејевна се сећа и каснијег опела Михаила Афанасијевича у цркви на Остоженки^[34] (очигледно храм св.Илије Обиденог – најближи отворени храм у односу на место где је био срушен Храм Христа Спаситеља). У породичном предању се комбиновање опела с кремацијом на којој је инсистирао сам Булгаков објашњава тиме да је писац изабрао кремацију како не би нашкодио ближњима. Занимљиве су речи Ј.С.Булгакове: “Многи су ме прекоревали – како сам могла тако да сахраним верујућег човека”.^[35]

 

Булгаков и безверје

 

5. јануара 1925. године Булгаков је записао у свом дневнику: “Данас сам намерно ишао у редакцију “Безбожника”: Био сам с М[ишом] С[тоновом] и он ме је очарао на првом кораку. – Шта, не лупају вам стакла на прозорима? – упитао је прву госпођицу која је седела за столом. – Односно, како то (збуњено). Не, не лупају (злослутно). – Жао ми је. – Желео сам да пољубим његов јеврејски нос… Испоставља се да је тираж 70.000 и цео се распродаје. У редакцији седе невероватна ђубрад, излазе, долазе; мала сцена, некакве завесе, декорације… На столу, на сцени се налази нека света књига, можда Библија, над њом су се надвиле неке две главе. “Као у синагоги,” – рекао је М. излазећи са мном… Кад сам увече површно погледао број “Безбожника” био сам запаљен. Није ствар у светогрђу иако је оно, наравно, бесконачно, ако се говори о спољашњој страни… Ствар је у идеји: Исус Христос је приказан као нитков и преварант, управо тако. Није тешко схватити чији је то рад. Невиђени злочин.”^[36]

На корицама првог броја “Безбожника” било је одштампано: “Са земаљским царевима смо се обрачунали, прихватимо се небеских.” У уводном чланку Н.И.Бухарина – “У борбу с међународним боговима”: “Руски пролетеријат је, као што је познато, свргао царску круну. И не само круну, већ и главу. Немачки је свргао круну Вилхелму, али је глава, нажалост, остала. Аустријски радник је дошао до круне, није дошао до главе, али се краљ сам уплашио и умро је од страха. Недавно су Грци свргли још једну круну. Једном речју, на земљи овим поводом не треба да постоји сумња: ризична је ствар носити овај украс. Ствари не стоје тако добро на небу… Међународни богови су… још јаки… Не може се тако даље живети! Време је да се досегну и небеске круне, да се обрачунамо и с небом. Ради тога пре свега треба почети од издавања противбожанских прокламација, од чега почиње велика револуција. Истина, богови имају своју војску, а неки чак кажу и полицију: разноразне архистратиге, Георгије Победоносце и друге георгијевске коњанике! Па зар нисмо видели такве звери и код нас на земљи? Дакле, другови, истичемо своје захтеве: укидање самодржавља на небу;… исељавање богова из храмова и њихов премештај у подруме (зле – у концентрационе логоре); предају главних богова, као виновника свих несрећа, суду пролетерског револуционарног трибунала.”

У Енциклопедијском речнику браће Гранат Николај Иванович Бухарин је објавио своју аутобиографију у којој је саопштио у којим годинама је започео борбу „против богова”.

С 10 година „сам се коначно обрачунао с религијом. Споља се то огледало у прилично несташном облику: посвађао сам се с дечацима који су још поштовали светиње и донео сам у устима из цркве „Тело Христово” победоносно га испљунувши на сто. Било је ту и занимљивих ствари. Случајно ми је у то време доспело у руке познато „предавање о антихристу” Владимира Соловјова и једно време сам се колебао мислећи да сам можда антихрист. Пошто сам из Апокалипсе знао да мајка антихриста треба да буде блудница, испитивао сам своју мајку да ли је блудница, што је у њој, разуме се, изазивало највеће негодовање.”^[37]

…У „Мајстору и Маргарити” се помиње велики совјетски чиновник по имену Николај Иванович – он се претвара у вепра…”^[38]

А била је још и поетска дрскост ЛЕВ:

Јелке се као сува дрвца клате испред очију наших,

Удри по капи Деда Мраза, анђела по зубима!

(Семјон Кирсанов; стихови у “Комсомолској правди” уочи Божића 1928. године)

 

Свод, свод за косу чупамо

Светост ударамо бичем који звижди

И нејако тело Христа пропињемо

Пропињемо у Ванредној комисији.

И шта, опрости нам, грешнима,

Спасавај као разбојника на Голготи, –

Крв Твоју, крв бесно,

Просипамо као воду из умиваоника.

(А. Мариенхоф)

Изгледа да се Булгакову десило исто што и многим другим интелектуалцима 20-их година. Руској интелигенцији је уопште тешко да се налази поред власти. Пријатније се осећа у опозицији. Док је православље било државна религија интелигенција је гунђала на Цркву и позивала је “буревеснике револуције”. Међутим, кад су се јата грабљиваца слетела и показала своју нитковску њушку, кад је револуционарно-атеистичка инквизиција показала да има много више дрскости и захтевности од старе црквено-монархистичке цензуре, наступило је време да интелигенција “промени смер”.

Симптоматично је било понашање познатог физиолога академика Павлова. Он је до краја живота остао атеиста. Али је за време совјетске власти почео да носи царски мудир и да се крсти пролазећи поред православних храмова…

“Из сећања познатог ученика Павлова, академика Л.А.Орбелија. Кад је Павлов изабран за председника Друштва руских лекара пре свега је инсистирао на томе да се откаже парастос у сећање на С.П.Боткина којим је почела годишња седница:

– Ђаво би га знао какав се манир појавио код нас да се без икаквог разлога служи парастос? Ми научници баш намеравамо да укажемо поштовање сећању на научника, а одједном – парастос.

Дошли су, као и увек, не само лекари, већ и Боткинова родбина, која је навикла на уобичајени ритуал. Међутим, почела су предавања – без икаквог парастоса. Рођаци су отишли разочарани и следећег дана се Павлов кајао:

– Какву глупост сам направио јуче! Како нисам размишљао! Нисам хтео да удишем тамјан, а нисам помислио на то како се осећају чланови породице. Па они нису дошли да слушају наше реферате! Навикли су да седницу посвећујемо успомени на Боткина, да служимо парастос. Па то су верници. Ја сам неверујући, али треба да водим рачуна о осећањима верника! Никад то себи нећу опростити! Схватио сам то чим са угледао лице удовице.

И други догађај. Павлова је посетио поштовани старчић, лекар, његов пријатељ с Медицинско-хируршке академије. Сарадници су чули да се разговор прво одвијао мирно, а затим су се чули повици Павлова. Старац је отишао, а Павлов је објаснио:

– Ђаво би га знао. Увек је долазио, пријатно се сећао студентских година, а овде одједном пита: “Како се односиш према загробном животу?” Кажем: “Како се односим? Какав загробни живот?” – “Ипак, шта мислиш – да ли загробни живот постоји или не постоји?” Прво сам му мирно објашњавао, а онда ми је досадило: “Како те није срамота! Лекар си, а причаш такве глупости!”

Следећег дана Павлов је дошао туробан:

– Шта сам урадио! Па овај доктор ноћас само што се није убио! А ја будала, нисам мислио о томе да му је пре три недеље умрла жена, тражио је утеху, надао се да ће се срести с душом покојнице. А ја сам га сломио… Ипак, не треба размишљати само о својим ставовима, већ и о другим људима.

У храм је ишао, посебно после револуције, зато што се пажљиво опходио према својој религиозној жени. А и сам је, пошто је био свештенички син, волео да понекад слуша црквено појање, које му је било толико познато од детињства.

А још и због тога како би наљутио атеисте-бољшевике које нимало није волео и како би помогао својим ауторитетом прогањаним верницима, с којима је, природно, саосећао.

На питање из анкете Кентерберијског надбискупа академик Павлов је одговорио:

“Да ли верујете у Бога или не?” – “Не, не верујем.”

„Да ли сматрате да је религија спојива с науком или није?” – „Да, сматрам.”

Кад су ученици почели да га испитују како се ови одговори слажу он је објаснио:

„Читав низ истакнутих научника су били верници, значи да је то спојиво. Чињеница је чињеница и мора се узети у обзир.”^[39]

Павлов је протестовао против рушења храма Свете Тројице, одрекао се катедре на Војно-медицинској академији у знак протеста против истеривања студената, свештеничке деце итд. У сећањима М.К.Петрове, најближе сараднице и пријатељице И.В.Павлова наводе се следеће Павловљеве речи: “Људски ум тражи узрок свега што се дешава и кад дође до последњег узрока то је Бог. У својој тежњи да пронађе узрок свега он долази до Бога. Али лично не верујем у Бога, ја сам неверујући.” Павлов у цркву “није ишао због религиозних побуда, већ због пријатних контрастних осећања. Као син свештеника још у детињству је волео овај празник (ради се о Васкрсу). Ову љубав је објашњаво посебно радосним доживљајем празничних дана који следе после Великог поста.” А Павлов је верујуће и Цркву штитио због врло јасних ставова о праведности и слободи савести протестујући против бољшевичког варваризма.”^[40]

“У својој последњој беседи на гробу мужа Серафима Васиљевна је говорила да је био неверник и да је сав његов рад био усмерен на негирање религије. Документа која постоје у многобројним архивама, изјаве самог Ивана Петровича и пријатеља који су Павлова блиско познавали наводно сведоче: маестро није веровао у Бога. Ево шта је овим поводом 1923. године рекао сам Иван Петрович у разговору с будућим академиком Ј.М.Крепсом: “Зашто многи мисле да сам верник, верник у религиозном смислу? Зато што се залажем против прогона религије. Сматрам да се не сме одузимати вера у Бога, а да се не замени другом вером. Бољшевику није потребна вера у Бога, он има другу веру – комунизам… Другу веру људима доноси просвета, образовање, вера у Бога сама постаје непотребна.” У писму Совнаркому је писао: “По мом дубоком убеђењу то што наша влада прогања религију и штити борбени атеизам јесте велика државна грешка која ће имати штетне последице… Религија је најважнији одбрамбени инстинкт који је настао кад су се животиње претвориле у човека, који је свестан себе и бића у околини и који има огроман животни значај.”^[41]

Груба безбожничка званична пропаганда је била одвратна и другом “поповићу” – Михаилу Булгакову. Л.Ј.Белозерска се сећа да је крајем 20-их година међу пријатељима Булгакова био уметник-карикатуриста М.Черјомних. Међутим, по њеном сведочанству, “однос Булгакова према Черјомниху је био двојак: он уопште није делио одушевљење уметника антирелигиозном пропагандом (сматрао је то примитивним) и гајио је веома дубоке симпатије према њему лично”.^[42]

Шок због познанства с часописом “Безбожник” се по мишљењу неких истраживача “Мајстора и Маргарите” одразио и на избор презимена сатаниног слуге – Коровјова. Управо онај број “Безбожника” који је изашао у јануару 1925. године (односно, у месецу кад је Булгаков посетио редакцију овог часописа) носио је назив: “Безбожник. Крављи”. Редакција је тако чудан назив објаснила на следећи начин: “Наш часопис је сељачки часопис… Зато и пишемо о здрављу крава и о томе како надрилекари и попови заглупљују људе и упропаштавају стоку.”^[43]

Као што је познато, Булгаковљев Коровјов се “једном неуспешно нашалио”. Али ако је његова шала имала последице које су трајале вековима, вечне, она се тицала религије. Такође је тешко не сложити се с Л.Јановском кад примећује да “тешко да Воланд кажњава свог верног витеза, чије је место непосредно уз њега, због неуспелог каламбура”.^[44] Коровјова није казнио Воланд, већ Светлост коју је извргао руглу.

Најближи књижевни аналог „неуспеле шале” је Сансон Караско. У Булгаковљевој инсценизацији рођака Дон Кихота моли свог вољеног (Караска) да врати ујака кући. Због тога се Караско облачи у „витеза Белог Месеца”, изазива Дон Кихота на двобој и поставља услов: ко изгуби враћа се кући и више не замишља да је витез.

После пораза До Кихот се куне „да више никад неће одлазити и подвиге неће чинити”,^[45] враћа се кући, покушава да живи “као сви” и умире од туге… “Ах, Санчо, Санчо! повреде које ми је нанео његов челик су незнатне. Ни моју душу није унаказио својим ударцима. Плашим се да је излечио моју душу, а кад је излечио, извадио је, али другу није ставио. Гледај, одсечена је половина сунца, земља се подиже све више и више и прождире га. Над заробљеником се надвија земља! Прогутаће ме, Санчо!”

И шале совјетских безбожника су, по мишљењу Булгакова, задирале превише дубоко. Не сме се уништавати туђа вера – ако ништа не може да се понуди у замену. Не сме се уместо вере подметати кравље ветеринарство. Не сме се красти сан о Небу: у овом случају душу “прождире земља”. Мрак и туга сустижу такве шаљивџије… Коровјов је сад “тамно љубичасти витез с врло туробним лицем које се никад не осмехује”.

Булгаков је желео да одбије дрску најезду “крављег безбожништва”. И желео је да види како је ова његова реч, упозорење, дошла до људи, како је објављена. Како ступити у отворену полемику с атеистичком цензуром?

Булгакову се није свиђао совјетски живот. Он уопште није могао да га описује не-фељтонистички. Међутим, једна је ствар исмевати редове, комуналне препирке, бирократију и другу свакодневицу, а потпуно друга ствар је бацати изазов званичној идеологији.

Међутим, у реторици и логици постоји полемичка метода као што је reductio ad absurdum. Користећи је ја стајем на тачку гледишта мог опонента, наводно се слажем с њим, али затим на основу ове тезе логички нужно и очигледно развијам последице да свима, укључујући и мог опонента, постаје очигледна, како апсурдност добијених закључака, тако и њихова логички неопходна и неизбежна веза с полазном претпоставком.

А Булгаков у „Пилатовим главама” као да се слаже с основним тезама атеизма. Исус није Христос, Он није Син Божји и није Бог. Није чинио чуда, није поседовао дар пророчанства, није васкрсавао и није спасавао људске душе. Исусово учење је потпуно апстрактно, не може се применити на живот. А и у чему се састојало – уопште није јасно, јер Јеванђеља нису историјски веродостојна. У сваком случају „добри Исусчић”^[46]  ништа није схватао у класној борби и његово наравоученије никако не може да помогне у борби за комунизам. У принципу, ако је Христос и победио, то је само због тога што је Спартак изгубио (тако је гласио рекламни слоган совјетског атеизма).

На Патријашим прудам Берлиоз и Иван Бездомни разговарају о томе како што приступачније да разувере читаоце у Христово постојање. Берлиоз није просто вођа књижевника главног града. У коначној варијанти он је уредник безименог “уметничког часописа”. А у раним редакцијама Булгаков је јаснији и конкретнији: часопис, који уређује Берлиоз, носи назив “Богоборац”.^[47] У мају 1929. године се претпостављало да Воланд не верује у искреност Берлиозовог атеизма: “Начелник је атеиста, и јасно, сви се равнају по шефу да не остану без парчета хлеба.” “Ове речи су погодиле Берлиоза. Презрив осмех се дотакао његових усана, у очима се појавила надменост. – Као прво, ја немам никаквог шефа.”^[48]

Не само то, у радној варијанти “Романа о ђаволу” Берлиоз предлаже Воланду да у свом атеистичком часопису објави главе из његовог “јеванђеља”. На ову понуду Воланд одговара: “Сматрао бих за срећу да радим за вас”^[49] (симпатије су биле обостране: Берлиозу се странац “веома свидео”).^[50] “Паклени рад се обављао и обавља се” у Совјетском Савезу рукама људи. Воланд користи прилику да изрази своју захвалност овим комесарима:

“–У нашој земљи атеизам никога не чуди, – дипломатски љубазно је рекао Берлиоз, – већина нашег становништва је свесно и одавно престала да верује у бајке о богу.

Тада странац устаде, рукујући се са запањеним уредником и изговарајући притом речи: – Дозволите да вам се захвалим од свег срца!”

Иван Бездомни је антирелигиозни песник. У својој поеми он толико злобно “блати Исуса” да Он код њега изгледа “потпуно жив”.

Дакле, “роман о ђаволу” почиње разговором двојице професионалних совјетских богобораца.

У рукопису из 1928. године Берлиоз (тада се још звао Владимир Миронович) тумачи Ивану (тада још с презименом Попов) који тачно потпис у стиховима треба да смисли за већ готов цртеж у часопису “Богоборац” – уз карикатуру на којој је Христос заједно с капиталистима. Слушајући га, Иванушка прутићем на песку црта “безнадежни, тужни Христов лик”.^[51] Притом је то управо карикатура: Иван Христу ставља наочари.

И од тада атеисти више нису сами. Свет духова који негирају Христово постојање упада у њихов разговор. Појављује се Воланд с питањем – “Ако сам добро схватио ви не извољевате да верујете у Бога.” “Не извољевамо, – одговори Иванушка.”

Затим следи разговор о пет доказа постојања Бога (у првом рукопису се још не помиње Кант)… И поглед незнанца пада на Иванушкин цртеж: “Гле! Кога то видим! Па то је Исус! И прилично успешно је нацртан” (касније ће похвалити и књижевну карикатуру Христа коју је сачинио Мајстор).

Иван чини покушај да обрише цртеж, али га Воланд зауставља упозоравајући га – “А ако се Он прогневи на вас? Или не верујете да ће се прогневити?” Цртеж привремено остаје на песку. (А Воланд прича како је искушавао Христа наговарајући га да скочи с трема храма).

У другој глави (носила је назив “Воландово јеванђеље”, затим “Јеванђеље по Воланду”, “Јеванђеље по ђаволу”) Воланд прича своју верзију суђења Христу.

А у трећој глави – “Доказ инжењера” – сад већ Воланд провоцира Ивана, не да обрише, већ да згази Христов лик и самим тим докаже своје неверје. Иван прво одбија, али га Воланд исмева називајући га “свињским лажовом” и “интелектуалцем”. Последњу увреду Иван није могао да издржи и погазио је Христов лик. “Христос се разлетео по ветру као сива прашина… И био је шести час.”^[52] У Јеванђељу се управо тада тама надвила над Градом…

Тако је почео први покушај Булгакова да напише роман познат под називом “Мајстор и Маргарита”:

У каснијим радним варијантама (1929-1931.г.) ова епизода гласи:

– А ви, многопоштовани Иване Николајевичу, – рече поново инжењер, – баш верујете у Христа. – Његов тон је посао суров, акценат ублажен.

– Почела је бела магија, – промрмља Иванушка.

– Треба бити доследан, – одазвао се на ово консултнт. – Будите добри, – говорио је улизивачки, – згазите овај портрет. – Оштрим прстом је показао Христов лик на песку.

– Просто ми је чудно, – рече бледи Берлиоз.

– Па не желим! – побунио се Иванушка.

– Бојите се, – кратко рече Воланд.

– Нипошто.

– Бојите се!

Иванушка је, губећи се, погледао свог патрона и пријатеља. Овај је подржао Иванушку:

– Молим вас, докторе! Он ни у каквог Христа не верује, али то је детиње бесмислено – доказивати своје неверје на такав начин!

– Е, онда ево шта! – строго рече инжењер и намршти обрве. – Дозволите да вам изјавим, грађанине Бездомни, да сте свињски лажов! Да, да! Немате разлога да буљите у мене!

Тон инжењера је био тако дрзак, тако чудан, да се обојици пријатеља за неко време одузео језик. Иванушка се избечио. Теоретски, требало би да ошамари саговорника, али руски човек није само дрзак, већ је помало и кукавица.

– Да, да, да, нема разлога за буљење, – наставио је Воланд, – и, буразеру, није требало да брбљаш, – повикао је љутито прелазећи на апсолутно несхватљив начин с немачког на црноморски акценат, – ти си, бурезеру, брбљивац. И ти си ми богоборац, антиверујући. Како ћеш сељацима да проповедаш?! Сељак воли оштру пропаганду – да буде јен’–два и готово! Какав си ти пропагатор! Интелектуалац! Иди, губи ми се с очију!

Иванушка је могао све да поднесе осим последњег. Јарост је заиграла на његовом лицу.

– Ја интелектуалац?! – Обема рукама се ударио у груди. – Ја – интелектуалац, – рекао је мукло с таквим изразом као да га је Воланд у најмању руку увредио рекавши му да је кучкин син. – Онда, гледај!! – Иванушка је јурнуо ка лику.

– Станите!! – громогласно је повикао консултант. – Станите!

Иванушка се укопао у месту.

– Зар после мог јеванђеља, после онога што сам испричао о Јешуи, ви Владимире Мироновичу, нећете заставити младог безумника?! А ви, – и инжењер се обратио небу, – чули сте шта сам поштено рекао?! Да! – И оштар прст инжењера се зарио у небо. – Зауставите га! Зауставите га! Ви сте старији!

– Све је тако глупо! – повика са своје стране Берлиоз. – Да ми се врти у глави! Наравно, нећу га ни подстицати, ни заустављати!

И Иванушкина чизма се поново извила, зачуо се бат и Христос се разлетео по ветру као сива прашина.

– Ето! – повика Иванушка злобно.

– Ах! – кокетно покривши очи дланом повика Воланд, а затим, поставши необично послован, умирено додаде: – Па, ево, све је у реду и кћи ноћи Мојра је испрела до краја своју нит.”^[53]

После тога Воланд је већ могао да постави своје главно питање: “А ни ђавола такође нема?”

Подсећајући на ову епизоду у историји текста романа В.Лепахин тачно коментарише: “Иван, не размишљајући о смислу своје радње, жели да избрише “карикатуру” Христа. А Воланд га зауставља и затим му предлаже да учини исто то, само као свестан акт скрнављења Христовог лика, као одрицање од Њега.”^[54]

У коначној редакцији ћемо видети да Воланд (Азазело) поздравља то што авет Мајстора спаљује роман о Јешуи. На путу ка вечности према којој Воланд води Мајстора (мир без светлости) сваки Христов лик (чак и у облику карикатуре) треба да буде згажен.

Ипак, полемика Берлиоза и Бездомног је одраз полемике у оквиру совјетског атеизма, која је прошла сву његову историју. Једни богоборци су се задовољавали тиме што су збацивали Христа с Неба на земљу и говорили о Њему као о обичном човеку. Други су желели да збришу Христа чак с лица земље и да Га у потпуности избришу из историје. Они су у Исусу видели само књижевно–митски лик и негирали су било какво Његово историјско постојање.^[55]

“Пролетерима” је лакше било да једноставно негирају веру у Христа: “измишљотине и лаж!”

За њих је писао Демјан Бедни^[56] (у часопису “Безбожник”):

Тачан суд о Новом Завету:

Исуса Христа никад не беше на свету.

Тако да није имао ко да умре и васкрсне,

Није имало коме Јеванђење да се пише.

“Образовани” су били спремнији на сложеније шеме: “На неки начин, човек који је некада историјски постојао, о којем знамо крајње мало, али о чијој реалности постојања можемо да закључимо на основу сведочанстава Тацита и Талмуда, постао је објекат очигледно митских прича о оваплоћеном богу.”^[57]

Најистакнутије и у совјетском културном простору лице с највећим ауторитетом које је изнело ову верзију јесте Лав Толстој. 30-их година из године у годину његов ауторитет је стално растао међу “образованима”: совјетска власт је опростила Лаву Николајевичу то што је био гроф, прогласила га је за класика и почела је да издаје његова сабрана дела у 90 томова. Наравно, у ова сабрана дела су улазили и “богословски” радови Лава Толстоја, у којима се негирала божанска природа Христа.

Код Корнеја Чуковског у “Сећањима о М.Горком” постоји тачна опаска: “Био је Васкрс. Шаљапин је пришао Толстоју да честита: – Христос воскресе, Лаве Николајевичу! – Толстој је прећутао, дозволио је Шаљапину да га пољуби у образ, затим је рекао нестрпљиво и важно: – Христос није васкрсао, Фјодоре Ивановичу… није васкрсао…” Лав Николајевич је себе поставио за почасног и неопозивог цензора Јеванђеља: “Читалац треба да има на уму да није за осуду избацивати из Јеванђеља непотребна места, већ је, напротив, за осуду и безбожно то не чинити, већ сматрати одређени број стихова и слова светима.”^[58]

“Јеванђеље по Толстоју” је моралистика без мистике. Свепраштање, непротивљење и никаквих тамо чуда и демона.

„Говорио сам, – причао је затвореник, – да је свака власт насиље над људима и да ће наступити време кад неће бити власти ни ћесара, ни било које друге власти. Човек ће прећи у царство истине и правде, где уопште неће бити потребна било каква власт.” Допуна: „Ја сам хегемон, – одговорио је младић постајући све живахнији, – причао сам о царству итине добрим људима и ни о чему више нисам говорио. После тога је дотрчао један добар младић, за њим други и почели у да ме туку и везали су ми руке.”^[59] Лав (Николајевич) се познаје по канџама: његов Исус такође „ни о чему није причао” осим о свепраштању… Етика црквених ортодокса, витешка етика је била потпуно другачија: „С друге стране рата се увек налази мир и ако се ради њега треба борити – борићемо се…”^[60]

Сродност између Јешуе и рафинираног толстојевског атеизма је потпуно очигледна. Али да ли постоје својства на основу којих се може судити од односу Булгакова према Јешуи и према етици свепраштања коју изговарају Јешуина уста?

Главна, па чак и једина теза Јешуине проповеди – “сви људи су добри” – се отворено и паметно исмева у “великом” роману. Доушници и грабљивци пролазе као прилично упечатљива маса. Са свом својом симпатијом Булгаков слика погроме које су воландовски пајташи организовали у скоројевићко-совјетској Москви. Булгаков свог читаоца не позива да учи од таквог Исуса.

Да, Булгаков нуди уметничку верзију толстојевско–атеистичке хипотезе. Али притом је сасвим очигледно да Јешуино учење није кредо Булгакова. Јешуа, којег је створио Мајстор не изазива симпатије самог Булгакова.

Слика омиљеног и позитивног јунака се не даје оваквим цртама: “Јешуа се улагивачки осмехнуо…”^[61] “Јешуа се уплашио и рекао је умилно: Само немој јако да ме бијеш, данас су ме већ два пута тукли;”^[62] “Јешуа је намрштио суви нос и одједном је такве ствари почео да прича на грчком, муцајући.”^[63] Булгаков није дечак у књижевности. Ако тако описује лик – то није његов јунак.^[64]

“Пилатове главе”, узете саме по себи јесу светогрдне и атеистичке. Написане су без љубави, па чак и без самилости према Јешуи. Мајстор каже Ивану: “Написао сам роман баш о оном Га-Ноцрију и Пилату.”^[65] Прилично презриво помињање…

Мајстору није занимљиво да прича о Мајстору: “Реците ми, а шта је било даље с Јешуом и с Пилатом, – замоли Иван, – преклињем вас, желим да знам. – Ах, не, не, – болно се тргавши одговори гост, – не могу без дрхтавице да се сећам свог романа. А ваш познаник с Патријарших прудова би то учинио боље од мене…”

Мајстору је апсолутно туђа идеологија свепраштања, коју ставља у Јешуина уста: “Опис страшне Берлиозове смрти (од стране Ивана Бездомног, прим. А.К.) слушалац (Мајстор – А.К.) је пратио загонетном опаском, при чему су његове очи блеснуле од злобе: – Само једно ми је жао, што на месту овог Берлиоза није био критичар Латунски или књижевник Мстислав Лаврович” (гл. 13).

Значи, не само Булгаков, него ни Мајстор не саосећа с оним Јешуом који се појављује на страницама романа о Пилату.

А Мајстор још није по вољи ни Булгакову: “Да ли сте писац? – упитао је Иван с великим интересовањем. – Ја сам мајстор, – одговорио је гост и почео да се шепури, извадио је из џепа прљаву свилену црну капицу, ставио ју је, такође је ставио наочари и показао се Ивану и из профила и из анфаса како би доказао да је заиста мајстор.”^[66]

Сложићете се – чудан начин да човек докаже свој књижевни таленат…

Дакле, Булгаков се очигледно не сврстава међу ученике “управо оног Га-Ноцрија”. Јешуин лик упркос одушевљеним тврдњама “образованих” није икона. То није Лик у који верује сам Булгаков. Писац ствара наводно Христов лик, лик прилично низак, који притом не изазива симпатије самог Булгакова.

Онда је једно од два.

Или је Булгаков поистовећивао Јешуу с Исусом Христом, при чему је у Христу видео свог личног непријатеља и због тога Га је исмејао тако окрутно. Али ако је управо то Булгаковљев поглед на Христа – он није јасан управо биографски. Булгаков је скоро све детаље и сижејне обрте московских глава на овај или онај начин обрађивао у својим другим делима. Али ништа налик на “Пилатове главе” није изашло из његовог пера. Раније није било ни прича, ни чланака, ни фељтона, у којима би се додиривао јеванђељске тематике.

Зар је човек који је одбијао да пише атеистичке сценарије по државној наруџбини одлучио да ово учини по пориву срца? Зар је онај чије се срце одвраћало од атеистичких карикатура, у свом делу на заласку живота, делу за које је знао да је последње – почео да осваја нови жанр прогањања верника?

Али, ако Булгаков раније никад ништа слично није писао, ни “Пилатове главе” се не смеју просто ишчупати из “Мајстора и Маргарите” одштампати у атеистичком часопису и притом као име аутора навести име М.А.Булгакова.

Значи, Булгаков није пренео свој поглед на Христа. Чији онда? Чију мржњу према Христу је преточио у речи? У чијим очима се Христос претвара у Јешуу? И да ли се овај “други” може назвати истомишљеником Булгакова?

Ако Јешуа није икона, да ли је можда карикатура? Чија? Христова? Биографски и психолошки оваква хипотеза изгледа прилично неуверљиво.

Зашто је онда приказао Христа у апсурдном обличју?

Можда Булгаков није свој поглед на свет уткао у анти-богословље Мајстора? Да ли је Булгаков између себе и Мајстора ставио неког посредника, надлежног за Мајсторово стваралаштво? Јер, “Пилатове главе” не постоје аутономно, већ у оквиру већег дела. Структура “Мајстора и Маргарите” је роман у роману. Да ли је можда неки од ликова великог романа који имају утицаја на Мајстора, заинтересован за то да Исус изгледа као Јешуа?

Да ли је тачно да је међу ликовима већег, московског романа управо и само Мајстор аутор романа о Пилату?

Погледајмо историју романа. Од прве варијанте романа (1928. године он је носио назив “Копито инжењера”) у њему се појављују Воланд, Иван Бездомни и Берлиоз. Имена ових ликова су се мењала, али су њихова места у роману остала непромењена: Воланд ратоборним атеистима прича “истиниту” причу о Јешуи и Понтију Пилату.

“Изузетно важна особеност прве редакције јесте одсуство оштре композиционе одвојености новозаветног романа од савременог, коју видимо у последњој редакцији: тамо Воланд изговара само почетне и коначне реченице, а читава историја Јешуе и Пилата је издвојена у засебну главу, саграђену у облику ванличног казивања. Овде Воланд све време чува позицију наратора и очевица догађаја.”^[67]

Сачувао се ауторски “Преглед глава” датиран 6. октобром 1933. године. У 10. глави – “Иванушка се освешћује у болници и увече моли да му дају Јеванђеље. Ноћу код њега долази Воланд.” 11. глава: “Јеванђеље по Воланду”.^[68]

Булгаков је 1932. године сматрао да његов роман може носити назив “Црни богослов”.^[69]

Посао овог “богослова” се састоји у прављењу Христове карикатуре. Већ је било показано да се сам Булгаков не слаже с овом карикатуром. Ипак, Булгаков не исмева сатану, није се дохватио у коштац с Воландом. Јешуа “који мршти нос” јесте карикатура атеистичког (толстојевског) Христовог лика.

Булгаковљев роман је провокација. Међутим, и сам Христос је провокативан. Христос је Бог Који се крије на земљи. Његов циљ је био да дође на Крст. Али искупитељне жртве не би било да је Христова таворска слава била очигледна свима и свагда. И зато Он крије Своје Божанство под “завесом плоти” (Јевр. 10, 20) под “обличјем слуге” (Фил. 2, 7). А оно што је Бог сакрио човек не може да нађе. Зато Христос каже ученицима: “Нисте ви Мене изабрали, већ Ја вас изабрах,” (Јн. 15, 16). Зато се и на Крсту моли за Своје џелате – “Оче! Опрости им, јер не знају шта чине” (Лк. 23, 34). Зато за оне који Га хуле каже да ће се опростити хула на Сина Човечијег (в. Мт. 12, 31).

Св. Јован Златоуст о овим речима каже: “Христа нису знали, Ко је био; а о Духу су добили већ довољно знања… Христове речи имају следеће значење: многе саблажњава то што сам се оваплотио. Опраштам вам то што сте Ме злословили пре крста, чак и то што хоћете да Ме разапнете на крсту, и само ваше неверје вам неће бити уписано у кривицу… Али оно што сте говорили о Духу, неће вам бити опроштено… Зашто? Зато што вам је Дух Свети познат, а нисте се постидели да одбаците очигледну истину”.^[70]

У извесном смислу Христос је био управо онакав као Булгаковљев Јешуа Га-Ноцри из “Мајстора и Маргарите”. Такав је био Христов “имиџ”, тако је изгледао гомили. И с ове тачке гледишта Булгаковљев роман је генијалан: он показује видљиву, спољашњу страну великог догађаја – доласка Христа Спаситеља на Земљу, огољује скандалност Јеванђеља, зато што заиста треба имати задивљујући дар Благодати и учинити истински подвиг Вере како би се у овом прашњавом Путнику без дипломе о високом рабинском образовању препознао Творац Васељене.

Навикли смо на представу о Исусу-Цару, Исусу-Богу, од детињства слушамо молитве: “Господи, помилуј”, “Господи, Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја, грјешнаго.” А дела као што су слике Ге или Поленова у мањој мери, или исти овај “Мајстор и Маргарита” помажу нам да схватимо сву невероватност и парадоксалност апостолске вере, да осетимо како болно пече, што нам омогућава да се вратимо у тачку извора… Међутим, Булгаков обнажује сву дубину овог избора: очи здравог разума и научног атеизма ставио је у Воландове очне дупље. Испоставиће се да је онај ко поверује очигледности свакодневице савезник сатане…

 

Шести и седми доказ постојања Бога

 

Трећа глава носи назив “Седми доказ”. Шта тачно треба да буде доказано? Текст првих глава не оставља никакву сумњу: ради се о доказима постојања Бога.

Ево те познате сцене:

– Али, дозволите да вас питам, – после првог забринутог размишљања упитао је гост из иностранства, – шта да се ради с доказима о постојању Бога, којих, као што је познато, има тачно пет?

– Авај! – са жаљењем одговори Берлиоз, – ниједан од ових доказа ништа не вреди и човечанство их је одавно предало у архиву. Јер, сложићете се да у области разума не може постојати никакав доказ о постојању Бога.

– Браво! – повика странац, – Браво! У потпуности сте поменули мисао немирног старца Имануила овим поводом. Али, ево шта је занимљиво: он је потпуно уништио свих пет доказа, а затим је, као да се подсмева самом себи, створио сопствени шести доказ!

– Кантов доказ, – суптилно се осмехнувши успротивио се образовани уредник, – такође није убедљив. Није случајно Шилер говорио да Кантова размишљања у вези с овим питањем могу да задовоље само робове, а Штраус се просто смејао овом доказу.

– Требало би тог Канта послати на једно три године на Соловке! – потпуно неочекивано бубну Иван Николајевич.

Предлог да се Кант пошаље на Соловке не само да није изненадио странца, већ га је чак одушевио.

– Управо тако, баш тако, – повика он и његово лево око, усмерено на Берлиоза, поче да светлуца, – тамо му је место! Јер, говорио сам му тада за доручком: “Ви сте, професоре, ако баш хоћете, нешто нескладно смислили! Можда је и паметно, али је много неразумљиво. Смејаће вам се људи.”

Занимљиво је то да се НИЈЕДАН проучавалац Булгакова није заинтересовао за питање због чега су Канту заправо претили Соловки. Чак и у “булгаковској енциклопедији”, где је Канту посвећено 7 стубаца, његов доказ се поново само помиње, али се не излаже.

И горе од тога, атеистички школски уџбеници дрско и бестидно просто заглупљују децу.^[71] Не стидећи се лажу да наводно, “Достојевски Бога није схватао као чудотворца, већ као испољавање највишег морала, категорички императив, како је то звао Кант”.^[72] Зашто Достојевског уврштавати у “зле духове”? Јер, овакво “богословље” Достојевски је стављао управо у уста “злих духова”: “Наш учитељ је веровао у Бога. “Не разумем зашто ме овде сви приказују као безбожника? – говорио је понекад, – ја верујем у Бога, mais distinguon, верујем као у биће које је себе само у мени свесно,” – говорио је Степан Верховенски о свом учитељу (Зли дуси, 1, 9).

Ни Кант није сводио Бога на “испољавање највишег морала”. Кант сматра да је Бог толико изнад света људи да за Канта из тога што је Бог толико далек следи да обреди и молитве нису потребни: јер људске радње могу утицати само на оно што се налази у овом свету, а не ван његових граница… За Канта Бог није “морални закон”, већ Законодавац овог закона.^[73] А у односу на материјални свет Кантов Бог је Творац: “Највиши узрок природе, пошто се он мора претпоставити ради идеје највишег добра, јесте суштина која је захваљујући разуму и вољи узрок (дакле и творац) природе, односно Бог.”^[74]

За Канта није Бог “испољавање морала”, већ управо обрнуто: у постојању морала он је видео испољавање Бога. Бог је изнад човековог моралног искуства. Људско морално искуство је само прозорчић, прозрак у свету свакодневне неслободе, који омогућава да се види Нешто много узвишеније. Само постојање морала само указује на то да се мир не своди на хаотичну игру атома.

Сличан ток кантовске мисли биће изложен у Прилогу. У Кантовој конструкцији је основно – обнажавање логички неопходне везе између људске слободе и постојања Бога. Ако нема над-космиичког Бога, није јасно како човек може бити слободан у космосу, који је у потпуности проткан узрочно-последичним нитима.

Воланд није одобрио овај доказ. Њему се уопште не свиђа људска слобода. Сва историја појаве Воланда у Москви је огољење корените неслободе људи. А и како да имају слободу људи који су сами пресекли пупчану врпцу која их спаја са светом Највише Слободе?

Атеисти Воланду такође нису по вољи: “Уплашено је погледом обухватио кућу као да се плаши да ће на сваком прозору угледати по атеисту” (гл. 1). Атеизам Воланду није довољан. Он жели да унаоколо види “инжењере с копитом”.^[75] Потребно му је претварање атеиста у чаробњаке и сатанисте. То је пут Маргарите која на крају кличе: “Велики Воланд!” (гл. 30). Због тога Воланд самог себе нуди као “седми доказ”.

Међутим, и Булгаков Воланда користи као доказ. Кад је Булгаков тек приступио раду на роману, прва његова глава је носила назив “Шести доказ”^[76] (Кантов доказ Булгаков тада још није помињао).

Не само то, управо у Воланду он види главног актера у целом роману. У обраћању “Влади СССР” 28. марта 1930. године он свој рад назива “романом о ђаволу”. Ђаво је описан толико живо и реалистички да је Д.С.Лихачов једном приметио да човек после “Мајстора и Маргарите” у сваком случају не може сумњати у постојање ђавола.

Булгаков је књигу саградио тако да је совјетски читалац у “Пилатовим главама” препознавао основе атеистичке пропаганде. Међутим, испостављало се да је аутор ове препознатљиве слике… сатана. То и јесте “довођење до апсурда”, reductio ab basurdum. Булгаков је са свом могућом уметничком очиглендошћу показао реалност сатане. И испоставило се да се поглед сатане на Христа у потпуности подудара с погледом атеистичке државне пропаганде. Како онда назвати ову пропаганду? Научном или…? Испоставља се да је у интересу сатане да у Христу види неуспешног идеалисту. А то значи да чисто „научни” атеизам не постоји. Атеизам је просто добро замаскирани сатанизам (или онај који је заборавио на свој извор).

Из „Мајстора и Маргарите” се два закључка намећу прилично очигледно. Први је да се иза атеистичке пропаганде помаља сенка луциферовог крила. Други ћу дозволити себи да изразим речима рок–певача Виктора Цоја: „Ако постоји тама – мора постојати и светлост!”

Овај ток мисли се може илустровати уз помоћ два примера.

Крајем 20–их година у Русији се могао чути следећи виц:

У школи учитељица првацима држи час атеистичког васпитања. Објаснила је деци да Бога нема, да су га измислили попови и буржуји како би им било лакше да експлоатишу радничку класу. Пред крај часа се утврђује прођени материјал. Учитељица моли малишане: “Па, децо, да ли у сви схватили да Бога нема?” Деца потврђују: “Схватили смо!” – “А сад, децо, ставите ваше прсте ево овако (учитељица показује шипак) и подигните своје руке нагоре!” Сва деца то чине, само један дечак остаје да седи као и раније. – “Вањице, зашто ниси подигао руку?” – “Па, Марија Ивановна, ако тамо никог нема, коме све то показујемо?!”

Философским језиком сиже “Мајстора и Маргарите” је изложио Н.А.Берђајев. По његовом мишљењу, управо на основу неизмерне моћи зла у свету произилази постојање Бога. Јер, ако зла има тако много, а без обзира на то се срећу ретка острвца светлости – то значи да постоји нешто што не дозвољава тајфуну зла да сломи трску добра. Постоји нека моћнија сила која не дозвољава океанској плими да подрије песак на обали. Снаге добра, толико ретке у овом свету, имају тајне стратешке резерве – у Другом свету. То што моћ зла није бесконачна представља доказ постојања Бога…

Наравно, да би се схватио било који доказ треба имати културу мисли. Најстрожи, најлепши и логички проверени математички доказ биће нејасан човеку који не влада математичким језиком. Аргументи, убедљиви за професионалног историчара или филолога оставиће равнодушнима оне чији круг штива је ограничен томовима Фоменка и Мулдашова. Булгаков је писао за своје – за “беле”. Шарикови су могли да схвате само површни лажни сјај, карневалски смех његовог романа. Примитивнији су негодовали због ове сатире; они који су у крви ипак имали гене “рониоца” – радовали су јој се.

А духовни рођаци Булгакова – бела црквена интелигенција – могли су да прочитају његов роман као хришћанско дело. О томе говори и то што се у водећем културно–богословском издању руске дијаспоре – париском часопису “Весник Руког студентског хришћанског покрета” – поводом 25 година од публикације Булгаковљевог романа појавило пет чланака о “Мајстору и Маргарити”. Сви они су били позитивни.^[77]

Такође, треба истаћи да православна Ана Ахматова, која је из уста аутора чула “Мајстора и Маргариту” 1933. године није прекинула своје општење с Булгаковом. Не само то – Фаини Рањевској је говорила да је “то генијално, он је геније!”^[78] Позитивна је била и реакција великог православног књижевног зналца Михаила Бахтина.^[79] Они су знали да постоји страшније и дуговечније зло него што је совјетска власт.

По тачном поређењу свештеника Андреја Дерјагина, “ситуација с доживљајем романа слична је доношењу кромпира за време Петра I: производ је изванредан, али пошто нико није знао шта с њим да ради и који његов део је јестив, читава села су се тровала и умирала.”^[80] Нажалост, у филму Владимира Бортка реченица о „седмом доказу” је просто изостављена…

 

Ко је аутор романа о Пилату?

 

У прво време је код Булгакова све било очигледно: аутор “романа о Пилату” је Воланд. Али, како је роман прерађиван, “извршилац” рукописа постаје човек – Мајстор.

Мајстор се први пут на страницама Булгаковљевог романа појављује прилично касно – у свескама из 1931. године (после Маргарите).^[81] А аутор романа о Пилату постаје још касније – тек ујесен 1933. године (он је још “песник”; први пут га “мајстором” назива Азазело).^[82]

До тада је ауторство Воланда несумњиво. Мајстор је чак и своје име преузео од Воланда. “У првим редакцијама романа Воланда је тако с поштовањем називала његова свита (несумљиво, по угледу на изворе у којима се сатана или вођа неког ђавољег ордена понекад назива “Великим Мајстором”).^[83]

Притом, у роману никад није било двојице Мајстора: док је Мајстор био Воланд, Маргаритин љубавник је називан “песником”.

Преношење имена означава и делимично преношење функција. Стварајући лик Јешуе Мајстор преузима Воландов рад. И ту се појављује занимљива нијанса. Сад се ауторство црног јеванђеља гради на више нивоа – као и у случају с црквеним Јеванђељима. У богословљу се разликују “Христово Јеванђеље” и “Јеванђеље од Матеја”. “Христово Јеванђеље” јесте проповед самог Христа. Четири су “Јеванђеља од…” – то је преношење Христове проповеди од стране четворице различитих људи. “Од” је превод грчког предлога “ката” чији би смисао било тачније превести “по”. У сваком од ових преношења постоје своји акценти и приоритети. Значи, назив наших главних црквених књига јесте “Јеванђеље Исуса Христа по Матеју”, “…онако како га Матеј преноси”.

Исто тако и код Булгакова после предаје пера Мајстору, који набацује “роман о Пилату” почиње да се разликује “Воландово јеванђеље” и “јеванђеље по Мајстору”. Аутор првог је сам сатана, а књижевно формирање другог се предаје човеку – Мајстору. Међутим, Мајстор је стваралачки активан и самосталан само у књижевном формирању, а не у суштини.

Много тога говори о несамосталности Мајстора приликом рада на сопственом роману. Као прво, то што мајстор нема своје лично име. Дозволићу себи да изнесем претпоставку да реч мајстор треба читати на хебрејском. У хебрејском језику оно има значење “затварање”; при чему код пророка Исаије 53, 3 ова реч означава “предмет за затварање свог лица”.^[84] Код Булгакова је мајстор замена за име, одрицање од имена. Име није потребно кад се живот човека (лика) своди на неку једну, најважнију функцију. Човек се раствара у овој функцији. И у току Булгаковљевог казивања Мајстор се раствара у роману који је написао и у својој зависности од Воланда.

Као друго, то што прича о Пилату почиње пре него што се Мајстор појавио на сцени московског романа и што се наставља након тога што је Мајстор спалио свој роман. А ко га почиње и ко га завршава? – Воланд.^[85]

Притом, Воланд ову причу презентује с правом “очевица”. “Бојим се да нико не може да потврди да се оно што сте нам причали заиста дешавало, – приметио је Берлиоз. – О не! То неко може да потврди! – почевши да говори испрекидано, изузетно сигурно одговори професор. – Ради се о томе… да сам лично присуствовао свему томе. Био сам и на балкону код Понтија Пилата, и у врту кад је разговарао с Кајафом, и на губилишту.”

Мајстор “нагађа”,^[86] Воланд – види. Мајстор шаље Ивана по наставак код Воланда (“ваш познаник с Патријарших прудова би то учинио боље од мене”). А Воланд нема разлога да се позива на Мајстора.

Истина, Воланд не жури да објави да има везе с овом књигом. “Могли бисте и сами да напишете јеванђеље, – посаветовао је непријатно Иванушка. Непознати је праснуо у смех весело и одговорио: – Сјајна мисао! Није ми падала на памет. Јеванђеље по мени, хи–хи…”^[87] Овде је очигледна лаж, без које је незамислив лик сатане. “Јеванђеље по ђаволу” је већ написано и већ је познато коаутору. Међутим, Воланд се одриче ауторства. Он је просто “консултант” (23 пута се Воланд у тексту назива управо тако, а Месир – 65 пута). Коме он то даје консултације? Поново ћу подсетити да је Воланд најпоштенији демон у светској књижевности. Он скоро да не лаже. И у московском роману оправдава ову своју аутокарактеристику само кад је у питању Мајсторов роман.

Исто ће поступити и у коначној верзији романа – правећи се да је изненађен кад се сретне с Мајстором.

Па – “честитам вам, грађанине што слагасте!” То да је Воланд упознат с Мајстором и његовим романом, одаје и сам Мајстор кад у болници каже Иванушки: “Воланд и лукавијем човеку може да баци прашину у очи.” Ради се о томе да Иванушка сам није знао Воландово име и Мајстору га није рекао… Притом је Мајстору јасно: “Ви сте се јуче на Патријаршим прудовима срели са сатаном.” И судећи по стању Мајсторове душе, он о томе како пропадају људске душе које се дотакну кнеза таме не зна само из књига: “А онда је, замислите, наступио трећи стадијум – страха. Не, не страха од ових чланака, схватите, већ страха од других ствари које се уопште не односе на њих или на роман. Тако сам, на пример, почео да се плашим мрака. Једном речју, наступила је фаза психичког оболевања. Чим бих пред спавање угасио лампу у малој соби чинило ми се да се кроз прозор, иако је био затворен, увлачи нека хоботница с врло дугачким и хладним пипцима. И морао сам да спавам с упаљеним светлом… Постао сам човек који собом више не влада.” Тако да није потпуно у праву Маргарита која сматра да је Мајстора опустошила лудара (“Види какве су ти очи! У њима је пустиња.”).

А и сам Воланд алудира на то да га занима један врло конкретан рукопис и да га је управо ово интересовање довело у Москву:

“Ту су у државној библиотеци пронађени оригинални рукописи чаробњака Херберта Аврилакског, из десетог века, ето, ја треба да их анализирам. Ја сам једини стручњак на свету.”

Објашњење је врло занимљиво. Херберт Аврилакски (Херберт Орилски, Gerbert d’Aurillac) је римски папа Силвестер II (999–1003). Још док није био папа он је код арапских научника учио математику. Био је први научник који је Европљане упознао с арапским цифрама. Сумњичен је да се бави магијом, али тешко да су ове оптужбе имале основа – иначе не би био изабран на римски престо. Ипак, фигура Силвестера је постала један од прототипова легенди о доктору Фаусту. Легенда је гласила да је Херберт наговорио кћерку мауританског учитеља код којег се он школовао да украде магичну књигу њеног оца. Уз помоћ ове књиге он је призивао ђавола, а ђаво га је учинио папом и увек га је пратио у обличју црног длакавог пса.^[88] Херберту се такође приписивало умеће прављења терафима – мртве главе која прича (уп. Воландов разговор с Берлиозовом главом).

Воланд није био примећен у подруму куће Пашкова. Наводно га не видимо ни с Хербертовим текстовима. Зар је слагао? – Не. Воландове речи остављамо без прекомерне конкретизације и добијамо: Воланда занима неки рукопис који је написао извесни Фауст и који се сачувао у извесном московском подруму. А да ли је то у овом облику лаж? – Не!

Воланд је заиста допутовао у Москву ради упознавања с рукописом једног од Фауста. Али наводећи име првог књижевног Фауста он има у виду последњег – Мајстора. С његовим рукописом се заиста и упознао. И за његово постојање је знао од самог почетка.

Односи између Мајстора и Воланда су класични односи између човека-ствараоца и демона: човек свој таленат даје духу, а заузврат од њега добија дарове (информације, виђења-”слике”, енергију, снагу, у случају потребе и “материјалну помоћ”^[89] и заштиту од непријатеља).

Притом сам човек не схвата до краја одакле је управо њему дошао извор надахнућа. Мајстор се, на пример, тек кад је завршио свој роман први пут срео лицем у лице с Воландом. Притом се Воланд прави да нема никакве везе с Мајсторовим стваралаштвом (тачније, Воланд на речима прича једно, а на делу – показујући спаљени рукопис – одмах показује нешто потпуно друго).

Ево шта сатана нема – то је сопствени стваралачки таленат. Зато су тако непотребне, досадне и понављају се пакости воландовске свите на крају московског романа (већ после бала код сатане).

По православном учењу, човек је стављен изнад анђела. И заиста, “анђео” је просто весник. Од поштара се не очекује да стваралачки преиначи телеграм који му је поверен. Иначе ће се десити исто што и у јануару 1953. године. У земљи се у то време захуктала последња стаљинска идеолошка кампања – борба против космополитизма без корена. Кампања се одвијала с јасном антисемитском нијансом. И управо у тим данима један епископ позива свог искушеника и заповеда му да однесе телеграм на пошту. Телеграмом је сеоски свештеник обавештен о томе да тог и тог датума треба да дође у храм како би добио награду од патријарха – унапређење у звање протојереја. Послушник односи цедуљицу у пошту. У пошти на шалтеру седи совјетска девојка-комсомолка која никад у животу није чула реч протојереј. На крају свештеник добија следећи телеграм: “Тог и тог датума треба да дођете у храм како бисте били унапређени у звање противојевреја.”

Светоотачки текстови говорећи о људима и анђелима кажу да је стваралаштво атрибут само првих: “Није анђелима дато да стварају” (св. Јован Златоуст).^[90] “Пошто су створени анђели нису творци” (преп. Јован Дамаскин).^[91] И напротив, “Бог је човека учинио учесником у стваралаштву” (преп. Јефрем Сирин).^[92]

И то је све, између осталог, повезано с нашом телесношћу. Да би наш дух могао да заповеда телу,^[93] Бог му је дао дар стваралаштва. “Једино ми од све твари, осим умне и логичке суштине имамо још и чулну. А чулна, сједињена с умом, ствара разноврсност наука и уметности и постигнућа, ствара умеће да се обрађују (култивишу) поља, да се граде куће и уопште да се ствара од непостојећег. И све је то дато људима. Ништа слично анђели никад неће имати” (св. Григорије Палама).^[94]

Природа анђела је једноставна и они немају чиме да руководе, али се човек састоји од два дела и душа треба да влада телом, а ради тога у најмању руку треба да поседује способност да влада.

Само човек носи у себи лик Творца над творцима. А способност да ствара, да мења свет и да влада њиме човеку је дата заједно с телесношћу. Отуда проистиче и најважнији етички закључак: “Анђео није способан за покајање, зато што је бестелесан” (преп. Јован Дамаскин).^[95] Пошто је способност за стваралаштво повезана с телесношћу, а покајање је највеће стваралаштво – покајање ван тела је немогуће. Зар није то оно због чега пали анђео не може да се покаје? Зар није због тога његово отпадање неповратно и вечно? Зар није због тога чињеница да за човека нема покајања после исхода душе из тела? Зар није то оно због чега Христос каже: “У чему затекнем – у томе ћу и судити?”

Слобода анђела је за једнократну употребу. Они бирају једном – с Творцем или против Њега. И у овој једном изабраној конфигурацији своје воље остају заувек (за разлику од оваплоћеног духа – човека, који у покајничком стваралаштву у сваком тренутку може да мења вектор свог живота).

Сатана је анђео (премда пали). И зато сам не може да ствара. Због тога му је потребна стваралачка моћ људи. Због тога су му стално потребни нови Фаусти – између осталог и Мајстор.

Воланд Мајстору позајмљује своје очи, даје му виђења. А Мајстор (којег Булгаков изводи на сцену у тринаестој глави)^[96] ова виђења пропушта кроз свој књижевни геније.

Воланд једноставно користи Мајстора у својству медијума. Међутим, овај контакт на крају уништава таленат Мајстора који по завршетку своје мисије постаје стваралачки немоћан.^[97]

Ова прича о још једном Фаусту је вероватно необична само по једном: у Мајсторовом животу нема тренутка решења, избора. Зато нема ни уговора. Мајстор није способан на поступке. Он медијумски плива низводно и правда се формулом јуда свих векова: друго, вели, ни не преостаје. “– Па, добро, добро, – одазвао се мајстор и засмејавши се додао: – Наравно, кад су људи потпуно опљачкани, као ти и ја, они траже спасење од оностране силе! Па, шта да се ради, пристајем да тражим тамо” (гл. 30).

Воланд је просто узео оно што је бескорисно лежало. Мајстор није продао душу сатани. Он ју је просто потрошио (поступак, односно свесно предавање сатани у Булгаковљевом роману учиниће само Маргарита).

Три пута се и на три различита начина уводи Пилатова линија у текст московског романа. Прво као управни говор самог Воланда. Затим, као сан Иванушке и напокон као рукопис Мајсторовог романа. Притом се стилски, сижејно и идејно испоставља да је текст из сва три извора запањујуће јединствен. Ко може да контролише сва три ова извора? Ако је роман дело само Мајстора – без одговора остају два питања: 1) како је Воланд могао да зна роман московског писца с којим наводно чак није ни био упознат у току првог дана свог боравка у главном граду СССР? 2) Како је Мајсторов роман могао да уђе у сан Ивана Бездомног?

Али, ова питања нестају ако се претпостави да Воланд од почетка надахњује Мајстора у његовом стваралаштву. Свет снова, привиђења и сенки је свет сродан Воланду. Само Воланд има довољно снаге како би користио све троје врата. Значи, управо он је истински аутор ове антијеванђељске верзије јеванђељских догађаја.

И чињеница да се епиграф Булгаковљевог романа односи управо на Воланда показује у коме Булгаков заправо види главни лик свог казивања. Булгаковљев роман је заправо – о “Црном богослову”.

 

Роман или Јеванђеље?

 

То да је сам Булгаков у “роману о Пилату” видео “јеванђеље сатане”, већ знамо. Али како то може да сазна читалац чији поглед не може да допре до пишчевих бележница?

Алузију читалац који размишља може наћи у познатој фрази “рукописи не горе”. У Воландовим устима то је јасна претензија на то да рукопис који је он инспирисао треба да замени црквена Јеванђеља или да се бар изједначи с њима.

Ради се о томе што је “рукописи не горе” – цитат. Иако цитат није текстуални, јесте смисаони. У најразличитијим религиозним традицијама тврдило се да спорне ствари треба поверити суду стихија – воде или ватре.

Арапски путник Абу Хамид ал Гарнати, који је посетио Источну Европу средином 12. века боравио је у Горњем Поволжју. За једно од племена која тамо живе рекао је следеће: “Код њих сваких 10 година има много чаробњаштва, а штету им причињавају жене старице-врачаре. Онда они хватају старице, везују им руке и ноге и бацају их у реку: старицу која тоне остављају и знају да није врачара, а ону која остаје на површини воде – спаљују у ватри.”^[98]

Зато је код старих Германа постојао супротан обичај: ако је постојала сумња у то да је дете рођено законито било би бачено у Рајну. Ако би малишан испливао то значи да су богови Реке одлучили да је дете чисто и вадили су га из воде. Ако је тонуло – значи, стихија је донела свој суд и погубила је дете греха.

А у хришћанском календару постоји прича о епископу (св. Лаву Катанском) који је у свом храму угледао паганског жреца, везао га је омофором, извукао напоље и наредио парохијанима да распале ватру. Епископ је заједно с овим чаробњаком ушао у ватру. Али, Богом саздана стихија је, наравно, послушала свог Творца и зато је хришћанског пастира оставила нетакнутим, претворивши притом незнабошца у пепео…

Византијски хроничар Нићифор Калист каже да је средином 5. века дошло до јавне препирке православног епикопа и аријевца (то је јерес која негира Христову божанску природу). Аријевац је био добар говорник и дијалектичар, а православац – просто побожан пастир. Видевши да неће моћи да победи речима православац је предложио искушавање ватром. Аријевац је одбио да уђе у ватру, а православац је стојећи у ватри наставио своју проповед (в. Нићифор Калист, Црквена историја 15, 23).

Ватра је могла да остави нетакнутима не само људе, већ и рукописе уколико је рукопис био свет, Богом надахнут. У Шпанији је 1205.г. у Лангедок је ради борбе против албигојске јереси дошао свештеник Доминик де Гусман, потоњи католички светац и оснивач доминиканског монашког ордена (доминиканци ће касније постати главни инквизитори). Своје антиалбигојске аргументе је изложио написмено, а рукопис је уручио својим опонентима. Албигојци су се посаветовали и одлучили да овај рукопис баце у ватру. Како су се потресили, каже легенда (између осталог, у својој “Историји албигојаца” наводи је Н.Пејра) кад је пламен показао страхопоштовање према Доминиковом рукопису и три пута га је са свештеним страхом одгурнуо од себе.

М.А.Булгаков се занимао за историју албигојске јереси. И тешко да је могао да заобиђе рад Наполеона Пејра^[99] француског историчара из XIX века, који је проучавао борбу католичког Рима с албигојцима на основу рукописа из овог времена. „Рад Н.Пејра који садржи ове податке Булгаков је могао да прочита у библиотеци Лењина (тамо се налази и дан-данас). Знамо да је писац често прибегавао услугама енциклопедијског речника Брокхауса и Ефрона који му је увек био под руком. А тамо, у одредници „Албигојци” постоји позивање управо на овај рад Пејра.”^[100]

Дакле, раширено веровање каже да се не уништава оно што чува Бог, између осталог – истините књиге које садрже правилно схватање библијских сижеа. А сад Воланд наступа у улози чувара рукописа и одређује њихову веродостојност. По Воландовој тврдњи управо његова верзија јеванђељских односа треба да буде усвојена као она која је прошла „независни суд” стихија. О томе како горе црквене књиге добро је знао совјетски читалац 30-их година, зато се несагориво дело Воланда презентирало као достојна замена канонских Јеванђеља.

У другој потпуној рукописној редакцији романа (1938. година) постоје два детаља. У ноћи првог спаљивања свог рукописа Мајстор је “покушао да скине књигу с полице. Књига је изазивала одвратност у мени”.^[101] А у ноћи другог спаљивања рукописа Мајстор поново узима књигу у руке и баца је у ватру: “Мајстор је, већ опијен будућом трком, бацио с полице неку књигу на сто, раскупусао је њене листове у столњаку који је горео и књига је букнула у веселом пламену.” То није рукопис самог Мајстора, већ управо књига. У оба случаја није наведено име књиге. Међутим, само за једну књигу у европској традицији није потребно прецизирање назива и она се назива једноставно Књига. Библија. Управо она гори – за разлику од манускрипта који је ту да је замени.

“Пилатове главе” нису просто ауторска прича или верзија. То је управо “јеванђеље”, али анти-јеванђеље, “јеванђеље сатане”. Оно није поред, оно је уместо црквених књига. “Само, знате ли, у Јеванђељима је цела ова легенда потпуно другачије изложена, – не скидајући погледа и стално жмиркајући говорио је Берлиоз. Инжењер с осмехнуо. – Вређате ме, – огласио се. – Смешно је чак и говорити о Јеванђељима ако сам вам испричао. Ја боље знам. – Онда би сами требало да напишете јеванђеље, – посаветовао је непријатно Иванушка. Непознати се весело насмејао и одговорио је: – Сјајна мисао! Није ми падала на памет. Јеванђеље по мени, хи–хи…”^[102]

Зато се главе у којима је Јешуа актер не смеју називати “јеванђељским”.^[103] Њихов тачан назив је “Пилатове главе”. Сам Мајстор каже – “написао сам роман о Пилату” (гл. 13). На Воландово питање – “О чему је роман?” Мајстор одговара исто тако недводмислено: “Роман је о Понтију Пилату.” (гл. 24)^[104] Иванушку такође не занима Јешуа, већ Понтије Пилат (“Сад ме највише занима Понтије Пилат… Пилат.”) Јешуа није главни лик у роману о Пилату. И роман није толико “апологија Исуса” (као што су се ругали атеистички критичари) колико апологија Пилата.

У овом роману је оправдан Пилат.^[105] Оправдан је Левије који је падао у бунт против Бога… Чини се да је оправдан чак и Јуда, који је својом крвљу искупио своју издају: његов убица је “чучнуо поред убијеног и загледао му се у лице. У сенци је овоме који је гледао изгледало бело, као креда, и некако продуховљено лепо.”

Јасно је зашто је сатана заинтересован за ово анти-јеванђеље. То није само обрачун с његовим непријатељем (Христом црквене вере и молитве), већ и индиректно величање сатане. Не, сам Воланд се ни на који начин не помиње у Мајсторовом роману. Међутим, уз помоћ овог прећуткивања се постиже ефекат који је Воланду потребан: то су све људи, ја с тим немам никакве везе, ја сам просто очевидац, летео сам поред, никог нисам дирао, поправљао сам примус… Тако за Понтијем Пилатом и Јудом следећи амнестирани распињач постаје сатана.

И као што и доликује анти-јеванђељу, оно се појављује у прљавштини: испод задњице мачка (“Мачак је моментално скочио са столице и сви су видели да је седео на дебелој хрпи рукописа.”) Радни сто – пећ – мачку под реп – и поново пећ. Такав је пут Мајсторовог рукописа.^[106]

Узгред речено, и новац од којег је Мајстор стварао своје дело нашао је у прљавштини (“Замислите како сам се запањио, – шапутао је гост с црном капицом, – кад сам гурнуо руку у корпу с прљавим рубљем и видео: на њој је исти број као и у новинама!”)^[107]

Историја с облигацијом по којој је Мајстор добио сто хиљада рубаља постаје још мање симпатична ако се сетимо ко је управо добио ову срећку у првој варијанти Булгаковљевог романа. “Не могу вам описати какво је било Варавино лице кад је излазио из стражарнице. Замислите човека који је у џепу имао возну карту и одједном је потпуно неочекивано на основу ове карте добио сто хиљада рубаља… Осмехивао се и његов осмех је био потпуно глуп и безуб, а пре испитивања код Марка Центуриона Вар је сјајем зуба обасјавао свој разбојнички пут. – Па, хвала ти, Назарећанине, – прозборио је мљацкајући, – смакли су те на време!”^[108]

Тако да би називати “Пилатове главе” “јеванђељским” означавало потпуну солидарност с Воландом. И ништа мање радикално разилажење с Михаилом Булгаковом.

 

Пилатов пут: од рукописа ка Месецу

 

Дакле, “Мајстор и Маргарита” је прича о неком не претерано духовном човеку који је своје проблеме преписао кроз јеванђељски сиже? Да. Али и више од тога.

Булгаковљев роман је сложен, а на појединим местима просто збркан. Признајем да не могу да схватим где су Мајстор и Маргарита завршили свој земаљски живот. Да ли су били отровани у подруму, да ли је Азазело организовао срчани удар Маргарити у њеној кући,^[109] а Мајстору у болници…

Међутим, у роману има таквих компликованих места која се ипак могу схватити ако се на њих гледа у ширем контексту него што је текст самог романа.

Испоставља се да нису само ликови московског романа (Воланд и Мајстор) они који ткају ткиво романа о Пилату. Постоји и обрнути утицај: Јешуа и Пилат напуштају странице свог романа и упадају у судбине московских ликова.

Највеће изненађење које изазива највеће негодовање (хришћанина) “Мајстора и Маргарите” јесте то што на његовом крају оживљују ликови малог романа које су смислили ликови великог романа.

Притом се испоставља да су и Пилат и Јешуа пређашњи – управо онакви каквима их је описао Мајстор. Али ако је аутор “романа о Пилату” или Воланд или мајстор, аутор московског романа је ипак сам Булгаков. Зар и он Јешуу види онаквим каквим га је видео Воланд? Зар је Мајстор “погодио” не само замисао Воланда, већ и веру Булгакова?

Сматрам да се кроз све ове сложености о вери Булгакова може рећи бар једно: он верује у то да творац ризикује да постане талац свог дела.

Воланд истиче да је Пилата смислио Мајстор: “Онај кога толико жуди да види јунак којег сте измислили…”. У овоме је Булгаковљева алузија. Булгаков приморава Воланда да се изрекне. Јер, ако је измишљен Пилат, измишљени су и Јешуа и Левије.^[110]

А да ли је Пилат “из романа” измишљен или није? Шарм Булгаковљевог дела је тако јак да милиони људи мисле да је Понтије Пилат заиста био “пети прокуратор Јудеје”. У ствари, ниједан од новозаветних текстова га тако не назива. Он је владар – “хегемон”. Прокуратор је просто главни скупљач пореза за царску благајну. После гушења јудејског устанка 69–70–их година Јудеја је била лишена привида своје самосталности и тада су заиста римски владари ове провинције почели да се називају прокураторима. Управо тако је Понтије Пилат представљен код Тацита. Али, Берлиоз позива на то да се управо Тацитовом сведочанству не верује – “Откривајући солидну ерудицију Михаил Александрович је саопштио песнику, између осталог, и то да место у 15. књизи, у глави 44. познатих Тацитових “Анала” у којима се говори о Иусовом погубљењу, није ништа друго до каснији фалсификовани уметак.”

Булгаков не оспорава ово мишљење (и заиста: хришћански апологети 2-4. века се не позивају на Тацита). Значи, опис живота “прокуратора Понтија Пилата” гради се на очигледно непоузданом извору… Управо то је лепа лепа књижевност. А лепа књижевност и ликови који су у њој настањени имају аутора, творца. Такав је за “прокуратора Понтија Пилата” Мајстор (уз Воландово учешће).

На почетку романа Воланд каже да је он само очевидац и да се казивање о Пилату и о онима чије је судбине Пилат уништио, одвија као нешто у највишој мери објективно и веродостојно. Непажљив читалац “Мајстора и Маргарите” може да помисли да је све заиста и било тако.

Међутим, директан сусрет Воланда и Мајстора с једне стране, Пилата и Левија Матеја с друге, не дозвољава темељном читаоцу да прихвати ову једноставну шему. При овом сусрету се испоставља да је Мајстор измислио Пилата. Дакле, у истој синергији Мајстора и Воланда измишљени су и Левије и Јешуа.

Зато они и моле Воланда – као саздање свог саздатеља (гл. 29)…

6. јуна 1936. године Булгаков је рад на “првој потпуној редакцији” свог романа завршио овако: Мајстор је “похитао на коњу ближе ка Воланду и узвикнуо: – Куда ме вучеш, о велики Сатано? – Воландов глас је био тежак као гром кад је почео да одговара: – Награђен се. Захвали Јешуи којег си измислио, који је лутао по песку.”^[111]

Значи, онај ко се заљубљује у воландовског Јешуу заљубљује се у сатанску измишљотину, у будалаштину. Волети Јешуу је неукусно. То није “духовност”, већ атеизам и сатанизам.

Булгаков није случајно проучавао окултизам. У окултизму и будизму се претпоставља да се “енергија људске мисли” објективизује, згушћава и затим може да има повратан утицај на свог творца за који овај није молио. Сви богови, сви духови, сви демони су створени игром свести. Психичка енергија коју поклоник уграђује у неку мисаону слику концентрише се у овој слици и постепено се отуђује од ума који размишља, који медитира, који се моли. Дакле, свака мисаона слика којој се мноштво људи клања у току дугог времена је прилично реална. Она је у стању да им помаже и да на известан начин враћа људима енергију коју је раније добила од њих. Божанства се стварају поклоњењем које је на њих усмерено; то су акумулатори који скупљају енергију поклоњења.

А маг треба свесно да ствара овакве акумулаторе (терафиме), односно такве материјалне предмете кроз које би се енергија, коју прикупе богови враћала од њих у свет људи. Маг треба да уме да поклања духовима постојање не само у “тананом материјалном свету”, већ и у свету плоти – на пример, кроз настањивање духова у материјалним предметима.

Тако “Индуси дају живот магичним дијаграмима и скулптуралним приказима богова пре него што им се поклоне. Овај обред се назива прана–пратиштха. Његов циљ је да уз помоћ духовне еманације у неживи предмет удахну животну снагу верујућег. Живот који се даје предмету подржава се свакодневним поклоњењем. У суштини, он се “храни” концентрацијом мисли усредсређеном на њему. Ако ова сила којом се храни почиње да му недостаје жива душа у њему вене и пропада од исцрпљености. Продуховљени предмет се поново претвара у мртву материју. Последње је један од разлог због којег Индуси сматрају да је грех престанак свакодневног служења већ продуховљеним приказима богова,^[112] изузев случајева кад је живот који се дарује ограничен оквирима посебне церемоније. У таквим случајевима се они по завршетку обреда сматрају покојницима и врло раскошно сахрањују у водама свете реке.”^[113]

Општепаганско мишљење сматра да се богови хране димом жртава које се пале испред њихових приказа. Традиционална магијска пракса “прављења богова” описана је још у херметичком трактату “Асклепије”: “Оживели кипови пуни свести и духа, чине толико великих дела; има кипова који пророкују, који предсказују будућност у сновима и на друге начине, а неки који нас погађају болестима или исцељују, причињавају нам бол или дарују радост.” (Асклепије 8). “Пошто није било у њиховој (праотаца) власти да створе душу, они су позивали душе демона или анђела и затварали их у своје идоле посредством светих и божанских церемонија дајући идолима способност да чине добро и зло” (Асклепије, 13). “Хермес… тврди да видљиве статуе представљају на известан начин тела богова, а у овим телима се налазе и духови који су ту привучени, који имају снагу да делимично наносе штету или испуњавају неке жеље оних који им се клањају. Везивати уз помоћ неког умећа невидљиве духове за видљиве ствари и значи стварати богове” (Августин. О Граду Божијем 8, 23). Неоплатоничар Прокло с одушевљењем описује могућност оживљавања статуа: “Тајна којом су очишћени неки прикази и симболи и смештени око статуе учинила ју је живом” (Прокл. Платонова теологија, 1, 28).^[114]

Ако се не знају ова паганска веровања у статуе као место обитавања божанстава и као извор магијског утицаја на човека, биће нејасна и она смелост с којом су хришћани упадали у паганске храмове и рушили статуе.^[115] Са “светске” тачке гледишта ово понашање изгледа као варварско, уништавање споменика уметности од стране “црквених мрачњака”. Међутим, хришћани су у овим статуама видели управо оно што су у њима видели сами пагани – не уметничка дела, већ магијске талисмане…

И још немојмо заборавити да изнад Небеског Јершалаима на крају “Мајстора и Маргарите” царују “светлуцави идоли” (на другом месту: “и ови идоли, ах, златни идоли! Они због нечега све време не дају мира,” – каже Маргарита у 30. глави).

Психички механизам теогоније треба да достигне будистички посвећеник. Ученик треба да изазове и припитоми духа–покровитеља. Због тога много месеци проводи у дугој осамљеној медитацији у тами. Он га замишља, призива, моли, мами… После извесног времена у келији послушника почињу да се дешавају промене. Појављују се шумови, шумови прерастају у звуке, звуци праве речи… У ваздуху прво лебде ватрице, затим промичу сенке, светлости и сенке. Напокон, појављује се слика и чује се говор.

На крају, привид постаје толико јак да за ученика очигледно шета с њим усред бела дана. „Неким ученицима се дешавају чудне авантуре, али међу њима има и победника, успевају да задрже уз себе своје поштоване компањоне и ови их већ покорно прате ма куда да крену. – Остварили сте свој циљ, – изјављује тада учитељ. – Немам чему више да вас научим. Сад сте стекли покровитељство узвишенијег наставника. Неки ученици се захваљују учитељу и поносе се собом, враћају се у манастир или се већ враћају у пустињу и до краја свог живота се забављају својим привидним пријатељем.”^[116] Али има и других који ништа не виде или видећи схватају да је то њихов сопствени производи. Управо они постају истински ученици. „Управо то је и требало схватити, – каже му учитељ. – Богови, демони и цела васељена су само привид. Све постоји само у свести, у њој се рађа и у њој нестаје.”

Уосталом, иста ова тема може бити позната савременом читаоцу и на основу потпуно другог дела: “Солариса” Лема (и Тарковског). И овде сећања стичу самостални живот и започињу дијалог са свешћу чији део су још донедавно била. У класици тему повратног утицаја јунака дела на свог творца обрађује “Портрет Доријана Греја”.

Ево, тако “привидни пријатељи” стичу своју плот у финалу “Мајстора и Маргарите”.

Можда се управо због тога Кајафа и Јуда нису појавили ни на балу код сатане, ни у Мајсторовом животу. Њихова ограниченост рукописом Мајстора се објашњава тиме што Мајстор није уткао своју душу у ове ликове – за разлику од детаљније обрађених ликова Пилата и Јешуе.

Међутим, постоје два коаутора “романа о Пилату”. Обојица – и Воланд и Мајстор – “објективизују” своје фантазије. У септембру 1934. године Булгаков је сматрао да не пушта Мајстор, већ Воланд Пилата: “Опроштено ти је! – узвикнуо је Воланд изнад стена, – опроштено!”^[117]

Уосталом, још више о власти Воланда над Мајсторовим романом сведочи његово истакнуто одсуство на страницама овог романа. Пошто су ликови, мотиви и судбине у Мајсторовом роману измишљени, а ђавола у роману нема, то значи да је управо он надреалан. Он не треба да доспе у зависност од Мајстора, а затим да покушава да добије независност од њега.

Воланд је искористио Мајстора и напустио га је. Мајстор је створио Јешуу, а овај га је такође оставио. Да ли је Јешуа опростио свом творцу – Мајстору? Јешуа, који наводно свима опрашта, за кога су сви људи добри, ипак изриче пресуду Мајстору. О томе да је то пресуда, а не награда, свдочи жалосна интонација Левија приликом изговарања ове реченице (“А што га не узмете код себе, у светлост? – Није заслужио светлост, заслужио је мир, – тужним гласом прозбори Левије.”)

Јешуа Мајстора заувек предаје у Воландово царство зла и таме: “Прочитао је мајсторово дело, – поче да говори Левије Матеј, – и моли те да поведеш Мајстора и да га наградиш миром. За ти је тешко да то учиниш, душе зла?” Јешуа Мајстору поклања само једно – ослобођење од сећања на самог Јешуу… Саздање је донело пресуду свом творцу (“није заслужио светлост”) и напустило га је.

У чему је Мајстор згрешио према Јешуи? Зар није тиме што је створио неки карикатурно–картонски, једнодимензионални лик којем је, пошто је постао самосталан, и самом тешка наметнута једнодимензионалност и покушава да је иживи – осуђујући Мајстора?

Сад ће бити јасна вртоглава Воландова реченица упућена Мајстору: “Онај кога толико жуди да види јунак којег сте измислили, којег сте сами управо испратили, прочитао је ваш роман.” Опет кажем: ако је Пилата измислио Мајстор, Јешуу такође треба посматрати као једноставно лик из његовог романа. Али, испоставља се да лик чита роман о самом себи и оцењује га… Управо то је изнанађење, које је Воланд обећао Мајстору.^[118] Сан који је писац (Мајстор) измислио за своје ликове (Пилатов сан о шетњи с Јешуом) стиче реалност и јавља се привиду аутора…

Ликови у створени у Мајсторовом роману, али ове сенке ипак не почињу потпуно самосталан живот. Заувек остају онакве каквима их је Мајстор замислио. Међутим, немају довољно снаге и реалности како би се самостално мењале, макар у ситницама. Њихова непромењивост се истиче: Левије Матеј је и у ХХ веку исто тако мрачан и носи исти хитон, запрљан глином још на Ћелавој гори. Дванаест хиљада младих месеца није довољно да се осуши бара од вина покрај ногу Понтија Пилата. Ни сам Понтије Пилат се није променио – још увек негира своју одговорност за Јешуино погубљење. Јешуа, којег је он погубио такође још увек “носи поцепани хитон и има унакажено лице”. И као што је безвољно, улагивачки Јешуа молио Пилата у Мајсторовом роману, сад моли Воланда. И исти идоли владају над Јершалаимом.

Ево, овде се у свом кошмару озбиљности поставља питање о томе да ли рукописи горе…

 

„Рукописи не горе”

 

O томе колико се Воланд озбиљно односио према ономе што је сачинио заједно с Мајстором говоре његове, нажалост, свеопште познате речи: „Рукописи не горе”.

Однос према овој фрази је знак на основу којег се може разликовати руски интелектуалац од совјетског образованог човека. Никад се не сме са свом потпуном сагласношћу и одушевљењем цитирати сатана – чак и из књижевности!

А и зашто уопште цитирати очигледно лажну тезу? Рукописи горе, и те како горе! Историја књижевности (укључујући и совјетску) то и превише добро доказује. За колико књига знамо само по томе што се помиње њихово постојање или на основу кратких цитата древних читалаца! Зато с таквом радошћу и горчином истовремено савремени историчари читају књижевне енциклопедије древних времена – “Стромате” Климента Александријског и “Библиотеку” св.Фотија Константинопољског.

Међутим, у овом модерном цитату је најнепристојније нешто друго. “Рукописи не горе” јесте предмет предсмртног кошмара Булгакова, а не теза његове наде.

Три велика Булгаковљева дела су обједињена овом заједничком темом: “Кобна јаја” (1925), “Псеће срце” (1926) и “Мајстор и Маргарита” (почетак рада – 1928). У “Кобним јајима” се змије које су научници довели до димензија диносауруса свете човечанству. У “Псећем срцу” дело професора Преображенског почиње да уједа свог творца.

А у писму В.Вересајеву од 27. јула 1931.г. Булгаков отворено пише о томе како ликови које је створио сами упадају у његов живот: “…Један човек с веома познатим књижевним презименом и великим везама… рекао ми је тоном полууверености:

– Имате непријатеља…

Нисам мали и схватам шта значи реч “непријатељ”… Почео сам да напрежем сећање. Има на десетине људи – у Москви, који са шкргутом зуба изговарају моје презиме. Међутим, све је то у свету који је у вези с књижевношћу или њеном околином, све је то слабо, све то само што није изумрло. Како сам негде у извору истинске снаге и чиме могао да стекнем непријатеља?

И одједном ми је синуло! Сетио сам се презимена! То су – А.Турбин, Калсонер, Рок и Хлудов (из “Бекства”). То су они, моји непријатељи! Није случајно што ми за време несанице долазе и причају са мном: “Ти си нас родио, а ми ћемо ти све путеве препречити. Лези, ућуткани фантасто.” Тада се испоставља да сам ја сам свој главни непријатељ”.^[119]

Тако и кроз последњи Булгаковљев роман промиче туга због власти дела над ауторима ових дела. У другој комплетној рукописној редакцији романа (1937–1938) на балу код сатане појавили су се Гете и Шарл Гуно. Први као аутор поеме “Фауст”, други као аутор опере “Фауст”. По Булгакову испада да су постали заробљеници демонског лика којем су доделили централно место у својим делима.

Спаљивање рукописа уопше није грех по Булгакову. Чак и Јешуа позива да се спаљују рукописи (Јешуа прича Пилату о томе како је преклињао Левија да спали његов рукопис).

А Пилат с муком покушава да се увери да није учинио подлост која му је донела превише страшну популарност… Он “највише на свету мрзи своју бесмртност и нечувену славу” (гл.32). “– Богови, богови, – каже окрећући надмено лице према свом сапутнику, овај човек у плашту, – какво вулгарно погубљење! Али, реци ми, молим те, – истог часа надмено лице се претвара у молећиво, – да није га било! Молим те, реци, није било? – Па, наравно да није било, – одговара сапутник промуклим гласом, – теби се то учинило. – И можеш да се закунеш у то? – улагивачки моли човек у плашту. – Кунем се, – одговара сапутник и његове очи се због нечега осмехују. – Ништа ми више не треба! – испрекиданим гласом виче човек у плашту”.^[120]

То је тема мучне неповратности.

Мир за којим жуде скоро сви јунаци ромена јесте избављење од прошлости, од сећања.

Фрида сања о томе да се избави мараме којом је угушила свог сина.

Мајстор – романа: “Мрзак ми је овај роман,” – одговори мајстор (гл. 24). “Мајсторово сећање је немирно, сећање избодено иглама је почело да се гаси. Неко је пуштао на слободу Мајстора чим би он пустио јунака којег је сам створио.” А ко је, узгред речено, пуштао Мајстора? – Воланд, нипошто не Јешуа. Али, може да пусти само онај ко је раније држао у својој власти. Значи, Воланд је заиста руководио судбином и пером Мајстора до ове финалне сцене…

Маргарита је сањала о томе да заборави Мајстора (“Идите до ђавола ви с вашом нагорелом свеском и сасушеном ружом! Седите овде на клупици сама и преклињите га да вас пусти на слободу, да вам допусти да удишете ваздух, да оде из сећања! – Ништа не схватам, – тихо прозбори Маргарита Николајевна, – о листовима сте још могли да сазнате… Али како сте могли да знате моје мисли?”).

Рјухину је мука од његовог живота као таквог. – “Четврт сата касније Рјухин је потпуно сам седео, згрчивши се изнад рибице, испијао је чашицу за чашицом, схватајући и признајући да се у његовом животу више ништа не може поправити, већ да се може само заборавити” (гл. 6).

“Ваше спасење је сад само у једном – у потпуном миру,” – каже психијатар Ивану Безодмном (гл. 8). Лекар је “дао Ивану инјекцију у руку и уверио га је да ће сад све проћи, да ће се све променити и све ће се заборавити. Испоставило се да је лекар у праву. Туга је почела да напушта Ивана одмах после инјекције” (гл. 11).

Иваново сећање је “избодено”, исто као и Мајсторово сећање и зато је заборав и за њега највиша награда. “Његово избодено сећање се гаси, и до следећег пуног месеца професора нико неће узнемиравати. Ни безноси убица Гестаса, ни окрутни пети прокуратор Јудеје коњаник Понтијски Пилат.” Узгред ечено, то је последња реченица “Мајстора и Маргарите”…^[121]

И Булгаков је имао шта да заборави. “Сад више сваке ноћи не гледам унапред, него уназад, зато што ништа за себе не видим у будућности. А у прошлости сам направио пет кобних грешака.”^[122] Дакле, било је таквих његових рукописа за које је желео да види да су спаљени и да их није било. Булгаков не наводи који су, али бисмо желели да верујемо да је у њих уврстио и свој фељтон “Главно политичко богослужење” (“Гудок”, 24. јул 1924)…^[123]

 

Светлост, сенке и софистика

 

“– Дошао сам код тебе, душе зла и господару сенки, – одговорио је човек који је ушао, мрко и непријатељски гледајући у Воланда.

– Ако си дошао код мене, зашто се ниси поздравио са мном, бивши скупљачу пореза? – прозбори Воланд строго.

– Зато што не желим да будеш здрав, – дрско одговори придошлица.

– Али мораћеш да се помириш с тим, – успротивио се Воланд и подругљив осмех му је искривио уста, – само што си се појавио на крову, а већ си одвалио глупост и рећи ћу ти и у чему се она састоји – у твојим интонацијама. Своје речи си изговорио тако као да не признајеш сенке, као ни зло. Да ли би био тако добар да размислиш о питању: шта би радило твоје добро кад не би постојало зло и како би изгледала земља кад би с ње нестале сенке? Јер, сенке имају предмети и људи. Ево сенке од моје сабље. Али, има сенки од дрвећа и од живих бића. Зар не желиш да одереш сву земаљску куглу скинувши с ње све дрвеће и све живо због твоје фантазије да се наслађујеш голом светлошћу? Глуп си.

– Нећу спорити с тобом, стари софисто, – одговори Левије Матеј.”

Ево најзачаранијег места у целом роману Булгакова. И Булгаковљеви поклоници и његови непријатељи у овом дијалогу виде нешто врло лично за аутора. Многи међу првима виде у овом пасажу извесну “непобитну дијалектичку логику”.

Воландова логика је, наравно, заслепила масу људи којима је туђа култура религиозне мисли. Бескућници образовани људи (а руски интелектуалци без павославља остају бескућници у руској књижевности) похитали су да узнесу сатану као свог напокон пронађеног учитеља: “Воланд је олицетворена у традиционалном “ђавољем” обличју апсолутна Истина”.^[124] Они позивају на то да се Воландов став “цени као” “оно што вечито чини добро”“.^[125] “Воланд је сами живот, израз његове извесне супстанце. Воланд безусловно носи у себи и начела зла, само у оном смислу у којем је његово олицетворење сам Христос, најмоћнија ноћ творевине, где је зло истовремено и наличје Добра. Зато је Воланд у роману на известан начин израз саме дијалектике живота, његове суштине, његове извесне апсолутне истине”.^[126] “Воландова банда брани честитост и моралну чистоту.”^[127]

Тако несавесност и некултурност доводи до тога да жудећи да оправдају Воланда шарикови у књижевности и у Христу већ виде “олицетворење начела зла”. Окултно “двојединство” добра и зла је по њиховом мишљењу добило своје уметничко оваплоћење и доказ.

За окултисте (теозофе, рериховце итд.) Бог је незамислив без Зла: “То је природно. Не може се тврдити да је Бог синтеза целе Васељене као Свеприсутни, Свезнајући и Бесконачни, а да се Он затим одвоји од зла.”^[128]

У овом свету који слика теозофија постоји законито место зла. Све што се дешава у свету је толико интимно повезано с пантеистичким Апсолутом да чак ни Сатану окултисти не желе да лише божанског поштовања. Јер, у “Апсолуту зло као такво не постоји, али су у пројављеном свету све супротности очигледне – светлост и тама, дух и материја, добро и зло. Веома саветујем да се усвоје првооснове источњачке философије – постојање Јединствене Апсолутне Трансценденталне стварности, њен двоструки Аспект у условљеној Васиони и илузоност или релативност свега пројављеног. Дејство супротности ствара хармонију. Кад би се једно зауставило, деловање другог би несумњиво постало разорно. Дакле, пројављени свет у равнотежи држе супротне снаге. Добро у нижој равни може постати зло у вишој и обрнуто. Отуда и релативност свих појмова у пројављеном свету.”^[129]

Али, Левије сасвим тачно ове тврдње назива софистичким.

Испоставља се да би кад би зло престало да делује у свету хармонија Васионе била уништена. Добро не може да живи без зла, а Апсолут не може да се не испољи кроз зло. Не само то – за Блавацку и друге “езотеричне” слуге Воланда Добро је секундарно у односу на Зло. “Сенка није Зло, већ је потребна и неопходна сразмера која допуњава Светлост или Добро. Сенка је његов (Добра) творац на земљи.”^[130] Христос каже да Свој живот има од Оца, а не од Змије или Зла. Тачка гледишта теозофа је другачија.

Они су увек спремни, како на то да се ругају како Богу Библије, тако и да бране сатану: “Кад Црква проклиње Сатану она проклиње космички одраз Бога, она анатемише Бога, пројављеног у Материји или у објективности.”^[131] Тако и Воланда безбожни познаваоци Булгаковљевог ствараштва сматрају “објективним” и “праведним”…

Тако да док се у Мајсторовом роману излаже философија Толстоја, Воланд у своје име излаже философију Блавацке–Рериха.

Међутим, Левије сасвим тачно ове конструкције назива софистиком.

Јер, он Воланда назива “господарем сенки” у мистичком смислу (“владар авети и демона”). А Воланд оповргава Левијеву тезу схватајући реч сенка у физичком смислу.

Међутим, што се тиче физичке светлости и таме, с библијске тачке гледишта Бог их је подједнако створио и управља њима: “Ти простиреш таму и бива ноћ” (Пс. 103, 20).

Физичка сенка је, наравно, добра за људе Библије који живе на граници с пустињом: “Ево, Цар ће царовати по Истини, и кнезови ће владати по Закону и сваки од њих ће бити као заштита од ветра и покров од невремена, као извори воде у степи, као сенка од високе стене у жедној земљи” (Ис. 32, 1–2).

Међутим, да би се спознао Бог уопште није обавезно општити са сенкама–привидима.

Ако се под сенком има у виду зло, додир с њим нипошто не представља потребан услов за живот у заједници с Богом. Уопше се не спознаје све у поређењу. Зар мајка може да осети љубав према свом детету само ако га буде лишена? Зар без познанства с “корозијом метала” не може да се схвати лепота Моцарта? Зар човек не може да се радује звездама изнад главе ако пре тога не погледа у Воландово око – “празно и црно, као уске иглене ушице, као излаз у бездани кладенац сваке таме и сенки”?

Добро је примарно и самодовољно. С онтолошке тачке гледишта оно има тачку ослонца у Богу, а не у сатани. А с гносеолошке тачке гледишта добро поседује довољну снагу убедљивости за људску савест, да му нису потребне помоћ и препоруке зла.

“Бог је светлост и у Њему нема никакве таме” (1 Јн. 1, 5). Богу нису потребне “сенке” које поставља сатана – Он Сам може да ограничава Своја пројављивања у свету и да их чини умеренима тако да људи могу да их приме. Богослови ово називају речју “кенозис” (“самоумањивање”). Црквени људи у таквим случајевима се сећају молитве на Преображење – апостоли су примили Светлост “јакоже можаху” (“колико су могли”). А на обичном језику се ово назива просто љубав.

Није се Сијање тиме узвеличало,

Што светли на безмерним висинама.

Већ тиме што Се добровољно ограничило

Капљицом на листу (Рабиндранат Тагоре)…

Воланд овакво самоограничење Светлости пуно љубави не може да схвати: “Зар нећеш одрати целу земаљску куглу скинувши с ње дрвеће и све живо због твоје фантазије да се наслађујеш голом светлошћу?” И зато се нуди као спољашњи “регулатор”, који ублажава светлост.

Међутим, узалудно Воланд Светлости приписује жељу да уништи све оно што није Бог. Мржња према животу није особина Бога, већ Воланда. Створени свет, небожански живот који је створио Бог, а нипошто не сатана. И Бог не уништава Своју творевину.

Хришћанство није пантеизам. Оно не сматра да само Божанство има право на постојање. Бог је пожелео да у бићу постоје други животи, а не само Његов Сопствени.

Дуга је од Бога. Спектар је од Творца. “И овом чуду ћемо се чудити како су разноврсна људска лица; немају сва исти облик, већ свако има свој облик лица, по Божијој мудости” (Поука Владимира Мономаха).^[132]

Може се живети у свету, видети свет, дивити се свету. Он се не сме експлоатисати. “Духовни ум, созерцавајући све, размишља бестрасно. Какву дивну лепоту види, али без похоти” (преп. Симеон Нови Богослов. Химна 41).^[133]

Тако, нека расте дрвеће, нека буде сенки не земљи. Али, боље је истеривати сенке и авети из људске душе. И не треба слушати старе софисте, који правдају своје право на зло.

Светлост коју Воланд назива “голом” у мистици се назива “чистом”. То је зрак од Бога, без примеса “одвећ људског”. Мистичари најразличитијих религија додир ове светлости доживљавају тако интензивно да не желе да мрве свој вид смештањем у себе било чега – укључујући и саме себе. Још се староегипатски мистичар обраћао Почетку: “У виђењу Тебе срце заборавља на себе. Из очију Твојих потекли су људи. Ништавне су све молитве кад Ти говориш. Слава Теби, Који си Себе умањио нас ради” (Папирус Булаг. Химна 3; превод А.Б.Зубова).

Светлост и радост су синоними у мистици. Зато мачност Левија означава да он нипошто није весник Светлости. Он није изашао из Христовог Раја, већ из Мајсторове болесне свести…

“Шта би радило твоје добро кад не би постојало зло?” – Божанско Добро би поклањало Себе људима без икакве препреке. А људско добро би усходило ка још већој Светлости и добру. “Сви се ми отвореног лица гледајући славу Господњу преображавамо у исти образ из славе у славу” (2 Кор. 3, 18). “У дому Оца Мог има много обитељи” (Јн. 14, 2). И зато не треба сматрати да је једини могући смер кретања од светлости ка тами, од Бога – ка Воланду. У свету Светлост има куда да усходи. Бесконачност је код Светлости. Код Воланда су само уске провалије–бездани.

Али, управо зато што је Светлост највиша радост Господ је онима који је траже до извесног времена не даје у потпуности. Преподобни Макарије Египатски каже да би савршени човек, кад би видео све тајне Царства “само седео у једном ћошку” и управо зато му није дата савршена мера како би могао да брине за братију и да служи Речи.^[134] Светлост Преображења посећује, али не остаје заувек с апостолима и светима. Међутим, кад се умањи, то нипошто не значи да је наступило време сенки и авети. Не, наступа време мање очигледних, али духовних дарова и време људског стваралаштва. Између Таворске светлости и Азазелове кљове је огроман простор. Они се не граниче.^[135] Господ људима може да подари разноврсност без помоћи сатане.

Смисао добра није у вечној “борби”, већ у стварању, у усхођењу. Зато му нису ни потребни вечити непријатељи. Добро има шта да ради без сталног освртања на зло.

 

Да ли постоји заштита од Воланда?

 

Воланд, наравно, своје снаге не сматра ограниченима. Међутим, у роману постоје две сцене које показују да он има извесног врло моћног противника.

Прва епизода: власник бифеа излази из проклетог стана где је захтевао прави новац уместо фалсификованог. “Његовој глави је због нечега било незгодно и претопло у шеширу; скинуо га је поскочивши од страха, испустио је тихи крик. У рукама је имао плишану беретку с похабаним пером петла. Власник бифеа се прекрстио. У истом тренутку беретка је мјаукнула, претворила се у црно маче и скочивши назад на главу Андреја Фокича, свим канџама се ухватила за његову ћелу. Испустивши крик очаја, валсник бифеа је јурнуо наниже, а маче је пало с главе и шмугнуло нагоре степеницама.” Власник бифеа је уопште “богобојажив”: није му било пријатно то што је сто у Воландовој соби био покривен црквеним брокатом, Анушке се клони с речима “пусти, Христа ради” и истрчава низ степениште крстећи се. Свој живот сад доживљава ван обмане бифеа (тим пре је чудно што се у филму В.Бортка власник бифеа ниједном не крсти).

Друга епизода је кад Азазело односи душе Мајстора и Маргарите на коњима–аветима (фестралима). “Три црна коња су фрктала код шупе… Маргарита је скочила прва, за њом Азазело, Мајстор последњи. Куварица је застењавши хтела да подигне руку да се прекрсти, али је Азазело страшно повикао из седла: – Одсећи ћу ти руку! – звизнуо је и коњи су се ломећи гране липа, винули и урезали у низак црни облак.”

Као што видимо, крсно знамење је крајње непријатно воландовским злим дусима. Читалац 60–70–их година који је безнадежно отпао од Цркве овај детаљчић није схватао. Међутим, Булгаковљеви савременици су се одлично сећали ових ствари. И врло лако су могли да примете ову неподударност. Јер, ако је за веровати Воланду (и атеистичкој пропаганди), на крсту је био разапет само несрећник који је философирао. У том случају нема више разлога за бојазан од крста више него за бојазан од приказа паса који су некада растргли Хераклита^[136] или за плашење од цртежа пехара из којег је своју смрт испио Сократ.

Зашто онда приказ крста, крсно знамење толико плаши сатанисте? Значи, последице Распећа су нешто много више него шетња “младића”^[137] с Понтијем Питалом по стазици месечине… И на оном Крсту вероватно није био разапет просто “младић”. Узгред речено, у целом тексту Мајсторовог романа ниједном нису употребљене речи “крст” и “распеће”.

Код Гетеа је приликом првог сусрета Фауста и Мефистофела дејство крсне силе тачно описано:

Ево симбола светог,

И задрхтаћеш,

Тако је страшан он свој банди проклетој.

Види, од страха длака се диже!

Очима својим

Бестидним, непријатељу,

Хоћеш ли прочитати име,

Хоћеш ли савладати знак

Нествореног, Неизреченог,

Који је с неба сишао,

У лето Пилатово

Распетог ради нашег спасења.^[138]

И још један речити детаљ: кад Воланд гледа Москву с крова куће Пашкова, “Његова дугачка широка сабља је била забодена између две напукле плоче на тераси вертикално, тако да је изгледала као сунчани часовник. Сенка сабље је лагано и неумитно постајала све дужа пузећи до црних ципела на ногама сатане.”

Овај детаљ се не може разумети ако се не зна либрето опере Шарла Гуноа “Фауст” (код Гетеа нема ове сцене).

Мефистофел сабљом пробада буренце нацртано на натпису таверне и моли “господина Бахуса” да излије вино. С цртежа тече вино. Маргаритин брат Валентин одбија да прими такав дар – тада се вино претвара у ватру. Кад Мефистофел помене Маргаритино име то приморава Валентина да исуче сабљу. Међутим, његова сабља се на комаде разбија у ваздуху, чак се не ни додирнувши с Мефистофеловом сабљом… Валентин схвата да се пред њим налази сатана. Мефистофел својом сабљом оцртава круг око себе.

Даље постоји занимљива разлика између партитура опере на руском и француском (оригиналном) језику. На руском: “Уништићемо власт демона и борићемо се са силом таме!” У оригиналу је све трагичније: “Из пакла је дошао онај ко је отупио наше оружје. Не можемо да савладамо чини.”

И тада Валентин кличе: “Али пошто ти разбијаш челик, види! Ево светог крста, он нас спасава од пакла!”

И тада Валентин и његови пријатељи окрећу своје сабље оштрицом надоле, значи, нагоре ручицама у облику крста. И тако, стегнувши у рукама сабље којима су дали значај Крста они крећу у напад на Мефистофела. Он се грчевито извија пошто није у стању да поднесе изглед крста. На крају крајева под заштитом крста цело друштво одлази од Мефистофела…

Међутим, у Москви нема Христовог Храма. Крстови су скинути. Остала је још само сенка крста. Сенка не може да се бори против “господара сенки”; она покорно “пузи ка ципелама”.

Булгаков показује добро познавање црквеног богословља: геометријско укрштање није Крст. Тачније – и оно може постати крст ако онај ко га гледа сједињује с њим смисао Крста. Ако у тренутку беспомоћности у фотељи код зубара гледам у прозорски оквир и у овом оквиру видим обличје Крста, за моју молитву овај обични прозорски оквир постаје Крст. Али ако неко црта тетоважу у виду распећа или носи крст као бижутерију – за његову душу Распеће неће бити заштита, чак и ако је најканоничније по форми.

Стога и није потребно никакво спољашње црквено дејство за освећивање Крста: “Крст је освећен Христовом крвљу и освећује све – људе и воду, а крст нико,” објаснио је владимирски сабор 1274. године.^[139] Зато и крхотина сабље може постати обличје крста, икона, истог оног тренутка кад хришћанин пожели да га види као таквог, без одласка у храм и црквеног обреда, који обавља свештеник. “Христовој икони не треба указивати поклоњење као материји, већ као самом Христу, јер се поштовање обличја односи на Прволик и дејством ума материја се не меша с насликаним ликом”.^[140]

А пошто поред Воланда на московском крову није било хришћанина,^[141]  а сам Воланд деловањем свог ума очигледно није намеравао да поистовећује сенку сабље с Христовим Крстом, за њега сенка остаје сенка, а геометрија – геометрија.

У “Фаусту” Шарла Гуноа (а ову оперу је Булгаков слушао више пута) такође се помињу црквена средства заштите од зле силе: Мефистофел проклиње Зибела (друг Валентина – Маргаритиног брата): све цвеће које он бере за Маргариту истог часа вене. Међутим, Зибел пере руке светом водом и чини нестају. А Валентин у одлучујућем тренутку бива немоћан пред Фаустом и Мефистофелом зато што наљутивши се на своју сестру скида с врата свету икону коју му је Маргарита поклонила и баца је на земљу. Мефистофел истог тренутка шапуће у себи: “Зажалићеш због тога!”

Тако да је помињање црквених тајни као силе јаче од сатане било сасвим у традицији европске фаустијане (или још шире – “готичког романа”). Булгаков је требало само да алудира на њу и код образованих читалаца је настајао сасвим јасан и прецизан низ асоцијација.

Ову алузију Булгаков је и начинио поменувши реакцију нечисте силе на крсно знамење. Ови детаљи су тим изражајнији, што у коначном тексту романа уопште нема црквене тематике. Крсно знамење и иконица иза које се крије Иван Бездомни – то су сви знаци постојања Цркве у булгаковској Москви. Ho sapienti – sat.^[142]

Да, Воланд се излануо у још једном: он нема власт над философом који је доказао постојање Бога – Кантом: “Он већ преко сто година борави на местима много даљим него што су Соловки и нема никаквог начина да се извуче одатле, уверавам вас!” Онај ко на свој бал доводи Калигулу и Месалину и остале ниткове из свих векова “ни на који начин” не може да узнемири Канта. То није у његовом “надлештву”. Тако да није у праву Маргарита која кличе имајући у виду кнеза таме – “Свемогућ је!”

 

Има ли позитивних јунака у роману?

 

У рукописима је оваквих сцена религиозног обраћења било више. У нацрту је остао једини лик романа који би се могао назвати позитивним. Ма како чудно било, овај једини позитивни лик је био Никанор Босој. Његови грехови нису превазилазили људске судбине. Он узима мито, али није људождер, није цинкарош и није џелат. Он је једини који је признао да је његова казна заслужена: “– Бог је истинит, Бог је свемогућ, – прозбори Никанор Иванович, – све види, а мени тако и треба. Господ ме кажњава због моје прљавштине, – осећајно настави Никанор Иванович, час закопчавајући кошуљу, час је раскопчавајући, час се крстећи, – узимао сам!” Његово покајање је остало јединствено у роману по својој дубини и неповратности.

Ево како је било у концепту:

“Тетурајући се, мртвих, тамно крвавих очију, Никанор Иванович Босој, члан кружока “Безбожник” прекрстио се и рекао је муклим гласом: – Никад девизе у рукама нисам држао, другови, Богом се кунем!… Од тренутка откако су Никанора Ивановича Босог узели под руке и извели кроз капију, он није сумњао да га воде у затвор. И обузело га је чудно осећање, које никад пре није искусио. Никанор Иванович је погледао ужарено сунце изнад Садове улице и одједном је схватио да се његов ранији живот завршио, да почиње нови. Никанор Иванович није знао какав ће он бити, а није се много ни плашио да му прети нешто страшно. Међутим, Никанор Иванович је неочекивано схватио да човек после затовра не да постаје нов човек, већ као да је дужан да то постане. Као да је Никанора Ивановича неко изненада умочио у котао, извадио га, и постао је нови Никанор Иванович, који нимало није личио на пређашњег.”^[143]

У ранијим нацртима (1928–31.г.) исти овај лик каже онима који га хапсе: “–Желим да пострадам… Христом Богом се кунем. –Зашто ви, члан партије, све време помињете Бога? Верујете? –А ја у Бога Господа верујем. Верујем од овог 10. јуна и у ђавола… Био сам пун прљавштине, људе и Бога сам варао, али с лажју се не може путем ићи. Спотаћи ћеш се. У затвор идем практично са задовољством.”^[144]

Булгаков је 1933. године (након хапшења неких људи који су долазили у његову кућу) избацио из романа ове речи које су сведочиле о томе да је Босој престао да буде комичан лик: “Уопште не због тога што је Московљанин Босој знао ова места или је чуо за њих, не, једноставно на неки други начин, можда преко коже, Босој је схватио да га воде како би с њим учинили најужасније што с човеком може да се уради, – лишили га слободе.”^[145] Узгред речено фраза о “кожном знању” објашњава презиме лика “Босој”…

Огољена кожа, истина, која више није везана за знање, већ за веру, исто као и спремност да страдањем искупи своје неверовање били су у нацртима Булгакова поменути и у вези с реакцијом Ивана Бездомног не зле духе. У коначној варијанти романа је речено: “Нико не зна која мисао је овде освојила Ивана, само пре него што је истрчао на задњи улаз, присвојио је једну од ових свећа, као и папирну иконицу. Заједно с овим предметима напустио је непознати стан” (гл. 4). “Био је бос, на груди му је чиодом била причвршћена папирна иконица с избрисаним ликом непознатог свеца. Иван Николајевич је носио упаљену свећу за венчање” (гл. 5).

У редакцији романа из 1928. године о овој иконици је речено нешто више. Она је причвршћена на Иваново голо тело при чему Иван објашњава да је то добровољно мучеништво: треба “крвцу пустити” да би се искупило сопствено светогрђе – “Ја сам Господа нашег Христа изгазио чизметинама.”^[146]

Булгаков ће ову превише упадљиву црту касније ублажити. У варијанти из 1937. године икона је названа по имену: то је Христова икона.^[147] Притом Иван објашњава: “Без ње се он (Воланд) не може ухватити”.^[148] Икона је и даље причвршћена за Иванове груди, али је мотив овог бола већ потпуно другачији: да слободном руком лакше хвата злочинце.^[149]

Међутим, и у овој варијанти Иван ушавши у ресторан књижевника прелази на црквену лексику: “Здраво, браћо”^[150] (врло брзо ове речи ће се сетити и Стаљин – у несрећном јулу 1941. године он ће запањити совјетску земљу својим непартијским обраћањем: “Браћо и сестре!”).

Узгред, Иван се управо у тренутку свог религиозног обраћења уопште не понаша као Јешуа (значи, није ни био обраћен у “јеванђеље по Воланду”): “Друже Понирјов! Молим вас! – одговорило је лице. – Не! Тебе свакако нећу помиловати, – с тихом мржњом је рекао Иван и неочекивано замахнувши, ударио је по уху ово лице”.^[151] Лице је, узгред речено, било “нежно меснато, обријано и ухрањено, с наочарима од рога”, којих је било лишено “искључиво због своје страсти ка изговарању умирујућих речи”. Ово лице предлаже “узмите мир” а добија “лице по њушци”.^[152]

Уосталом, Иван не тражи сусрет с Богом, не тражи истину у Богу; он је просто у Њему тражио тренутну заштиту. Прошао је страх – нестала је тренутна Иванова религиозност. Зато он већ после првих процедура у душевној болници каже: “Сад ме највише занима Понтије Пилат… Пилат… – и тада је затворио очи.” У “Кнезу таме”: “Сад ме занима само једно: шта је било с Понтијем Пилатом.”^[153]  Христос Ивана не зенима. У “Кнезу таме” Иван још моли да му се да Јеванђеље (“желим да проверим да ли је говорио истину”),^[154] али у “Мајстору и Маргарити” овог детаља више нема. Зато ће се у епилогу и испоставити да је он “црвени професор”. Дакле, Иваново обраћење је било пролазно. Али је постојало.

Овакво религиозно обраћење може изгледати и као карикатура. Оно је тако и требало да изгледа цензорима. Међутим, превише озбиљне речи и мисли Булгаков наводи у овим епизодама својих књига и пајаци постају нешто живо и озбиљно. Они као јуродиви добијају право да наглас кажу оно што у принципу не сме да се говори…

Тако врло вулгаран песник “колхозне среће”, писац Пончик, у Булгаковљевој драми “Адам и Ева” (1931.г.) каже: “Пончик (у безумљу). Главно је да се сачува разум и да се не ломи глава над тим зашто сам остао да живим сам. Господе! Господе! (Крсти се). Опрости ми због тога што сам сарађиао с “Безбожником”. Опрости, драги Господе! Пред људима бих могао да се оградим, јер сам се потписивао псеудонимом, али Теби нећу слагати – то сам био управо ја! С “Безбожником” сам сарађивао због лакомислености. Само ћу Теби, Господе, рећи, да сам верујући до сржи и да мрзим комунизам. И обећавам Ти пред лицем мртвих ако ме научиш како да одем из града и да сачувам живот, – ја… (Вади рукопис). Мајко Божија, не љутиш се на колхозе?… Шта ту има посебно? Па, сељаци су били појединачно, а сад ће бити заједно. Какве има везе, Господе? Неће пропасти, проклети! Погледај, о Господе, на слугу Твог који гине Пончика–Непобеду, спаси га! Ја сам православац. Господе, и мој деда је служио у консисторији. (Устаје.) Шта ми је? Чини ми се да сам скренуо од страха, признајем. (Виче.) Немојте ме излуђивати! Шта тражим? Кад би био само један човек који би ме научио… Ова комунистичка тврдоглавост… Најтупавија увереност у то да ће СССР победити… Слушај! Постојао је СССР и престао је да постоји. Мртав простор је ограђен и написано је: “Куга. Улаз забрањен.” Ево до чега је довео судар с културом… Нека је проклет комунизам!”

Наравно, овакав комад није био ни режиран, ни објавен за Булгаковљевог живота. Булгаков се није ни борио да се прикаже. А свој роман је желео да види објављен. И зато тако отворена религиозна обраћања у коначан текст који је достављен цензури Булгаков није укључио. Међутим, изесне алузије на силу која може да се супротстави Воланду ефикасније него “мотоцикл с митраљезима” су ипак остале.

Сад се вратимо Ивану Бездомном.

Искрено ми је жао наставника који су приморани да предају на основу уџбеника за књижевност, а чији аутори имају очигледних потешкоћа у умећу схватања онога што читају. Аутори уџбеника књижевности због нечега у Ивану Бездомном желе да виде позитивног јунака. Вероватно је у питању њихова сопствена чежња за професорским звањем, па осећају страхопоштовање према овој титули коју у епилогу романа добија Бездомни.

“Једни јунаци су нашли праве моралне вредности (Иван Бездомни стиче кућу и – што је симболично – постаје професор историје,… озбиљан научник).^[155] “Истински јунак постаје Иван Понирјов (бивши песник Бездомни), који је успео да се ишчупа од погибељног утицаја Берлиоза и који је поново стекао свој Дом – Домовину и постао професор историје”.^[156]

А зар је добијање стана и професорског звања од совјетске власти довољно да би се човек сматрао позитивним јунаком (и то још у очима Булгакова)!

Ево шта Булгаков каже о каријери Понирјова: “Човек од тридесет или тридесет и нешто година. Запослен је на института за историју и философију, професор…”

Прво – о годинама. Опроштај од Бериоза се дешава кад је Иван имао 23 године. Значи, рођен је уочи Светског рата, није стигао да крене у школу пре револуције. Године кад је требало да иде у школу падају у године револуције, грађанског рата и пустоши. Све његово образовање је почетно–совјетско (у смислу образовање у годинама почетка совјетске власти кад се совјетски систем образовања још није формирао, а класични систем је већ био уништен).

Он није читао Јеванђеље и први пут то покушава да учини у душевној болници како би упоредио Воландову причу: “Без обзира на то што је Иван био слабо писмен човек, досетио се где треба да тражи податке о Пилату…”^[157]

“За композитора Берлиоза није чуо.”^[158] Прве информације о шизофренији добија у лудници (“Жао ми је само што нисам имао времена да питам професора шта је шизофренија. Сами се распитајте код њега, Иване Николајевичу!”)

С “Фаустом” (било да је Гетеов или Гуноов) није упознат: “Опростите, можда, уосталом, ви нисте чули чак ни за оперу “Фауст”? Иван се због нечега страшно збунио и ужареног лица је почео да мрмља нешто о неком путовању у санаторијум на Јалти…”

“Илијаду” коју Воланд цитира, такође не зна и не схвата.^[159]

А пошто је намеравао да пошаље Канта на Соловки, Иванушка није знао ништа ни о времену Кантовог живота, ни о његовој националности, ни о његовој философији.

Стране језике не зна (то што Мајстор зна језике код Ивана изазива напад зависти).

Ако Иван у епилогу има 30 година – значи да је прошло свега седам година. Проћи за седам година пут од неуког^[160] песника–атеисте до професора – је једно од оних чуда која су могла да се десе само у Совјетској Русији која је била мрска Булгакову.

Тако муњевиту каријеру у друштвеним наукама направили су само другови који су показали своју изузетну оданост линији партије. За историчара је оваква муњевита каријера немогућа. А за идеолога–философа је тих година била врло вероватна. Не, професор Понирјов није историчар, већ философ. „Црни професор”, „лакташ”. И пошто је тако успешан философ од каријере, то значи да је философ–стаљиниста односно ратоборни атеиста. Такав је био, на пример, Марк Борисович Митин – проповедник идеје по којој је философија само облик политике, а којег је Стаљин предложио за академика 1939. године без одбране докторске дисертације. У предговору зборнику „Борбена питања материјалистичке дијалектике” (1936.г.) писао је да се приликом разматрања философских проблема „руководио једном идејом: како боље схватити сваку реч и сваку мисао нашег вољеног и мудрог учитеља друга Стаљина”. Колеге су га звале „Мрак Борисович”…^[161]

Да, Бездомни је стекао свој дом. Тачније – совјетска власт му је дала стан. Вероватно је било разлога за то.

Издао је, издао је професор Понирјов ову своју ноћ прозрења и покајања. Одрекао се папирне иконице са Христовим ликом – чак иако је знао истину о Воланду… Више је волео да изда своје сопствено искуство и да поверује лаком, згодном званичном миту: “Он зна да је у младости постао жртва злочиначких хипнотизера, лечио се после тога и излечио се.”

Бездомни своју причу није схватио и изврнуо ју је – тако да се не треба одушевљавати његовим наводно “озбиљним научним делима”. Зар не осећате подсмешљиву Булгаковљеву интонацију – “Ивану Николајевичу је све познато, он све зна и разуме”?

То је “нови Иван” (сетимо се главе “Раздвајање Ивана”). Он се не жалости због ситница као што је убијање људи. “Важан је, заправо догађај – уредник часописа је удављен!”

Иван је покушао да запише “роман о Пилату” још у болници (кад је писао молбу за милицију), али није успешно обавио овај посао. Примио је инјекцију и ова инјекција га је помирила са стварношћу: “Иван је опет прилегао и сам се зачудио како су се промениле његове мисли. Некако је избледео у сећању проклети демонски мачак, одсечена глава га више није плашила и напустивши мисао о њој, Иван је почео да размишља о томе да у суштини у клиници уопште није лоше, да је Стравински паметан и познат човек и да је изузетно пријатно имати посла с њим.”

Исто тако и професора Понирјова жена кљука инјекцијама “с течношћу густе боје чаја” и Понирјов почиње да бива задовољан свим, и у сновима, и у животу.

Радно место Понријова Булгаков наводи прилично прецизно и препознатљиво – “институт историје и философије”. Од 1936. године Инситут историје АН СССР и Институт философије АН СССР су радили у истој згради на адреси Волхонка 14. Управо између куће Пашкова и срушеног Храма Христа Спаситеља. И Бездомни се заглавио негде на средини између магије (управо с њом се у роману асоцирају подруми куће Пашкова) и ратоборног атеизма, који руши храмове. Понирјовљев религиозни живот се своди на уздахе “богови, богови”, који је веома чудан како за уста руског интелектуалца, који је васпитан у традицији хришћанског и философског монотеизма, тако и за говор атеисте.

Алфред Барков убедљиво показује како заједнички напори совјетске душевне болнице, Мајстора, Маргарите и Воланда, претварају Ивана у Иванушку. Уместо талентованог песника (ако је Христов лик био “стварно као жив” то значи да је, независно од идеологије, ипак имао таленат за књижевност) – месечар…^[162] Ово аргументовано истраживање треба упоредити с фантазијама оних који уче нашу децу.

Истина, у такве наставнике, а ипак чудне тумаче, нажалост, треба уврстити и водећег савременог познаваоца Булгакова – М.О.Чудакову. На моју опаску да човек за седам година не може да прође пут од неуког човека до професора историје Маријета Омаровна је приметила да је мој пут од студента катедре атеизма до студента богословије био још краћи. То је тачно. Кад се ради о промени човекових схватања и о покајању, промена не мора да траје седам година или годину, већ може да се одигра у једној секунди.^[163] Али, кад се ради о научном и професионалном напретку, таква чуда се не дешавају (чак и у житијима светаца можемо да сазнамо само за чудесно описмењавање дечака Вартломеја, али ни овде нећемо наћи чудесно рођење специјалисте–историчара). У тој нашој дискусији (на телевизијском каналу “Русија” у јануару 2006. године) М.О.Чудакову^[164] је подржао В.В.Бортко. По његовом мишљењу, у финалу видимо двоје преображених људи који су се ишчупали из свакодневице, схватили истину и нетремице гледају у стазицу обасјану месечином… Не могу да се сложим с тим макар због тога што је један од ове двојице “преображених” – Николај Иванович, бивши (?) крмак. Ако је он нешто спознао то свакако није истина, већ кућна помоћница Наташа. Он за њом и уздише. Подсетићу на Булгаковљев текст:

“Видеће старијег и солидног човека с брадицом, с наочарима и благо прасећим цртама лица како седи на клупици. Иван Николајевич увек затиче овог становника виле у истој, сањарској пози, с погледом управљеним у месец. Иван Николајевич зна да ће човек који седи, дивећи се неко време месецу, обавезно скренути поглед на прозоре светларника и да ће се забуљити у њих као да очекује да се сваког часа отворе и да ће се на симсу појавити нешто необично. Човек који седи почеће немирно да врти главом, да немирним погледом тражи нешто у ваздуху, обавезно ће се одушевљено осмехнути, а онда ће одједном пљеснути рукама у некој сладострасној чежњи, а после ће већ једноставно и прилично гласно мрмљати: – Венеро! Венеро!… Ех, ја сам будала!… – Богови, богови! – почеће да шапуће Иван Николајевић кријући се иза решетке и не скидајући ватрени поглед с тајанственог незнанца – ево још једне жртве месеца… Да, то је још једна жртва, попут мене. А човек који седи ће наставити да говори: – Ех, ја сам будала! Зашто, зашто нисам одлетео с њом? Чега сам се уплашио, стари магарац! Исправио сам папир! Ех, трпи сад, стари кретену! То ће трајати све док не удари у тамном делу виле прозор, док се тамо не појави нешто беличасто и не зачује непријатан женски глас: – Николаје Ивановичу, где сте? Какве су то фантазије? Хоћете да ухватите маларију? Дођите да пијете чај! Ту се, наравно, човек који седи прене и одговори лажљивим гласом: – Желео сам да удахнем ваздуха, ваздуха, душице моја! Ваздух је баш добар! И онда устаје с клупице, кришом припрети прозору који се доле затвара и почиње да тетура према кући. – Лаже он, лаже! О, богови, како лаже! – мрмља одлазећи од решетке Иван Николајевич, – уопште га не вуче ваздух у врт, он нешто види на месецу и у башти, на висини, у овај пролећни пун месец. Ако, много бих дао да проникнем у његову тајну, да знам какву је то Венеру изгубио и сад јалово маше рукама по ваздуху, хвата је.”

Али, ми знамо какву Венеру тражи “лажов с благо прасећим цртама лица”.

И код Иванушке је тешко запазити духовни преображај. Њега не треба мешати с успешним напредовањем у каријери. Он је кренуо лаким путем и убедио је себе да је био “жртва злочиначких хипнотизера”.

У роману нема позитивних ликова, већ постоји инерција његовог антисовјетског читања. У позним совјетским годинама људи “нашег круга” су сматрали да је недопустиво да се примећују и осуђују уметнички неуспеси и недостаци стихова Галича или Висоцког. Сматрало се недопустивим критиковање извесних теза академика Сахарова. Главна ствар је грађанска и антисовјетска позиција. Она је индулгенција за све. Дисидентство Булгаковљевог романа је било очигледно свима. То је значило да централни јунаци ромена који су испали из совјетске свакодневице или јој се супротстављају, треба да се доживљавају као потпуно позитивни. Воланд, Бегемот, Коровјов, Азазело, Мајстор, Магарита, Јешуа, могли су да добијају оцене само у дијапазону од “како је смешно!” до “како је узвишено!”. А данас више не треба објашњавати да човек који није совјетски није претерано савестан.

Булгаковљев роман је сложенији од одушевљења које изазива. Светлост и тама у њему су помешани и бар због тога ниједан лик не треба подизати на ниво моралног идеала. И чак ако се у Мајстору и Маргарити виде аутобиографске црте (Булгаков је у Мајстора уткао нешто од самог себе, а у Маргариту – нешто од својих жена), ни у том случају се још не може сматрати доказаним позитиван однос самог аутора према овим својим јунацима. Јер, он можда није био одушевљен ни самим собом, ни извесним цртама својих жена.

 

Хоће ли скоро Васкрс?

 

У европској фаустијани радња почиње на Васкрс. Тако је у Гетеовој поеми. Тако је у Берлиозовој и Гуноовој поеми – свуда се чује “Христос воскресе” (истина, што се тиче Гуноовог дела – то је само у француском оригиналу).^[165] Да ли код Булгакова постоји васкршња тема?

У његовом роману наводно нема храмова. Само кад Воланд напушта Москву писац истиче да је у њој ипак било хришћанских цркава: с Воробјевих гора демони одозго надоле гледају Москву и “куполе девичјег манастира као медењаке” (гл. 31).

Овај манастир, који је одједном промакао у сцени одлетања демона из Москве могао би изгледати као чисто географска случајност да није у питању време одлетања. У роману се стално истиче да је Москва обасјана светлошћу пролећног пуног месеца.^[166] И радња романа се одвија у време од среде^[167] до ноћи у недељу.^[168] Поредимо: прва недеља после пролећног пуног месеца… Па то је формула православног Васкрса! У епилогу се директно алудира на то: “Сваке године, чим наступи пролећни празнични пун месец…” А ако се има у виду да се више пута помиње мај, испоставља се да се ради о касном Васкрсу. То заправо значи да је 14. нисан јудејског календара (време у које се одвија радња “Пилатових глава”) остало далеко иза нас. Догађаји се одвијају у току Страсне седмице православног литургијског календара.

Тако да се у коначној верзији (прво се радња одвијала у јуну и тек приликом коначне дораде је пренета у мај) московски роман развија у светогрдној паралели с богослужбеним календаром (поново подсећам: није светоградан Булгаковљев роман. Светогрдни су живот Московљана и радње сатаниста који су у њему описани).

На Велику среду Јуда се срео са синдрионом. И роман почиње од Велике среде: атеистички синедрион (Берлиоз и Бездомни) одлучује како да још болније рани Христа. На Страсну среду жена пролива миро (миомирисно уље) на Исусову главу (Мт. 26). У московску среду Берлиозоа глава се котрља по уљу које је друга жена (Анушка) пролила на трамвајске шине.

Сеанса у варијетеу пада на “службу 12 Јеванђеља” – вече Великог четвртка, кад се у свим храмовима чита јеванђељско казивање о Христовим страдањима. Воландово изругивање Московљанима (који су сами, између осталог, дали предност варијетеу, а не храму) одвија се у тренуцима кад хришћани доживљавају јеванђељско казивање о изругивању Христу. У овим сатима тог дана је управо врло јасна подела: где се окупљају Руси, а где “Совјети”. Управо ови последњи су се у свом “храму културе” показали као незаштићени пред Воландом. 30–их година је становништво СССР било још пола религиозно (по подацима пописа из 1937. године).^[169] Друга половина, која се већ одрекла личне религиозности, такође није била хомогена. Многи су се по добру сећали породичних црквених традиција. А вече “чистог четвртка” је посебно време. То је “ватра четвртка” која се из храма носи по кућама и по свим собама у кући… И да се те, емоционално засићене вечери црквено–народног календара не оде у госте, у библиотеку или у обично позориште, већ у варијете, и то још на сеансу црне магије – требало  је бити већ прави “пропалитет”. Тако да на очи Воланду и на његову смотру није дошао просечан статистички Московљанин, већ врло специфичан контингент. То су били људи који су одавно скинули крстиће и опрали с душе све трагове хришћанског васпитања. Ето, за њих се испоставило да су немоћни пред кнезом таме…

На Велики петак, ујутру, апостоли су стајали иза дозвољене линије, ужаснуто гледајући погубљење на Голготи. Исто то јутро Великог петка Московљани проводе такође окружени милицијом, али овај ланац пре свега ограђује ред “тапкароша” који су се гурали због карата у варијетеу. У храму се у то време читају Часови. Булгаков исто тако по сатима бележи раст и распад овог реда.

Процесија за ковчегом обезглављеног Берлиоза представља атеистички сурогат опхода с Плаштаницом у петак.

Бал код сатане се одвија у ноћи између петка и суботе. Маргарита се два пута купа у крвавом базену. У древној Цркви су управо у ноћи на Велику суботу оглашени примали крштење у баптистеријима – налик на смрт и васкрсење Спаситеља…

Међутим, до Васкрса не долази: Воланд не може да остане у васкршњој Москви: “–Месир! Субота је. Сунце залази. Време је да идемо.” И од Васкрса беже и Мајстор и Маргарита. Овај московски православни Васкрс се нигде у роману не помиње. Међутим, догађаји воде ка њему. И Воланд због нечега не жели да продужи свој боравак у Москви…

Некада су Јевреји бежали из Египта. Били су туђиноватељи, били су прогањани. Нису имали своју земљу на којој би могли да подигну свој Храм, Храм у част свог Бога, а не у част царских божића. Пошто се Храм није могао саградити на земљи, у простору – требало је да се гради у четвртој димензији. У времену. Субота је храм који је увек с Јеврејином. Где год да се налази, субота долази увек и заједно с њом могућност сећања на Бога, Који је створио свет за шест дана…

Ево, и бела, православна Русија се нашла у ситуацији туђиноватеља без земље у Совјетском Савезу. Њени земаљски храмови су били рушени и затварани. Али, независно од одлука владајуће атеистичке партије пролеће је долазило сваке године. И ван свих петогодишњих планова наступао је пролећни пун месец. И била је среда. И био је четртак. И био је петак… И долазила је Недеља.

Званични календари нису примећивали Васкрс. Међутим, и у овој Москви је било људи који су чували папирне иконице и свеће с венчања. У њиховој вери и у њиховом сећању невидљиви Храм је и даље био Храм, саграђен у времену, Храм литургијског црквеног календара. И чак њихова тајна, домаћа васкршња молитва се показала довољном за обнављање Храма Христа Спаситеља.

 

Зашто је Воланд странац?

 

У рукописима се може прочитати занимљив наставак приче о власнику бифеа, којег су сатанисти на смрт преплашили… Сревши се с нечистом силом он одмах трчи у цркву.

“…У хладовитом зеленилу указали су се беличасти чисти бокови храма. Власник бифеа је улетео кроз врата, жудно се прекрстио, носом је удахнуо ваздух и уверио се да у храму не мирише на тамјан, него на нафталин. Јурнувши ка трима свећицама запазио је физиономију оца Ивана.

– Оче Иване, – тешко дишући испалио је власник бифеа, – хитно… за избављење од нечисте силе…

Отац Иван као да је чекао на овај позив, надланицом је поправио косу, ставио је у уста цигарету, попео се на амвон, изазовно је погледао власника бифеа, који је био запањен због цигарете, ударио је свећњаком по наоњу…

“Благословен Бог наш…” – дошапнуо је у мислима власник бифеа почетак молебана.

– Бунда цара Александра Трећег, – отегнуто је почео отац Иван, – необлачена, почетна цена сто рубаља!

– Још пет банки – једном, још пет банки – два, још пет банки – три!… – одговорио је слатки хор кастрата из певнице у тами.

– Шта ти, оглашени попе, радиш у храму? – тешким језиком упита власник бифеа.

– Како шта? – зачудио се поп Иван.

– Молим те за молебан, а ти…

– Молебан. Кхе… Ето ти га… – одговори отац Иван. – Сетио се! Одакле си долетео? Или си оћоравео? Храм је затворен, овде је просторија за аукције!

И власник бифеа је тада видео да у храму није било ниједног светог лика. Уместо њих, куд год да бациш поглед, висиле су слике најсовјетскијег садржаја.

– И ти си злочинац…

– Злочинац, злочинац, – с извесним незадовољством му се наругао отац Иван, – лако је теби с доларима испод коже, а хоћеш да ја цркнем од глади? Знаш шта, немој да ме мучиш, члану синдиката, и с богом напусти просторију…

Власник бифеа се обрео напољу, подигао је главу. На куполи није било крста. Уместо крста је седео човек, пушио је.”^[170]

Дакле, уместо храма – комисиона продавница, уместо тамјана – цигарете, уместо свештеника – човек који се одрекао.^[171] “Ниједног светог лика” нема (иако Ивана Бездомног радује, па чак и штити полуизбрисана икона непознатог свеца.)^[172] Ипак, овде јасно звучи тема оскрнављеног хрма.

Међутим, у коначној варијанти романа нема никаквих храмова и свештеника. Не само то – у роману се истиче да нема главног храма Русије – Храма Христа Спаситеља.

Тешко је не приметити овај Храм кад се путује по Булгаковљевој Москви. Ево почетка Булгаковљевог есеја “Москва од црвеног камена”:^[173] “Зуји “Анушка”, звони, трешти, клати се. Кремљовским кејем лети ка храму Христа. Лепо је код Храма. Какав темељан комад ваздуха се надвио изнад реке Москве од белих зидина до одвратна четири димњака без дима који штрче из Замоскворечја.”

Ево “Фаталних јаја”: “Научник код храма није срео ниједног човека. Тамо се професор, подигавши главу, прилепио за златни шлем. Сунце га је радосно лизало с једне стране… На Пречистенском булевару се појавила трака сунца, а Христов шлем је почео да гори. Изашло је сунце.”

Али, ево Воланд с крова куће Пашкова^[174] посматра Москву гледајући „непрегледне скупове двораца, гигантских кућа и малих уџерица осуђених на рушење…” Читалац – не-Московљанин поред овог реда пролази не примећујући да је чудан. Да би се у потпуности оценила ова алузија Булгакова треба знати географију и историју Москве. Сећате се парадног, телевизијског погледа на Кремљ с Великог каменог моста. Кремљ остаје с десне стране овог моста. Испред је неколико врло солидних камених кућа иза којих се налази Мањеж. А с леве стране моста на Боровицком брду се налази управо кућа Пашкова, „кућа с округлом кулом”. А ако се сад погледа с ове куће, испред ње ће бити Кремљ, напред с леве стране Мањеж, напред десно – мост. Иза леђа – Музеј ликовне уметности „Пушкин”. Иза музеја – вила Голицина (будуће радно место Ивана Бездомног). Иза и само мало лево од куће Пашкова је вила Гагарина. Између Гагарина и Голицина је вила Лопухина. Напокон, иза и десно од куће Пашкова је Храм Христа Спаситеља… Ипак, човек може и да не зна све ове детаље. Довољно је да има на уму да се ради о градском кварталу тик уз владину резиденцију који се налази на обали градске реке. У свим градовима света је то најскупљи рејон. Дакле, у овом рејону је јасан „непрегледни скуп довараца, гигантских кућа”. Није јасно како су се ту нашле „уџерице осуђене на рушење”.

Ипак, било их је овде, истина, само на једном месту и само у једно време. Од 1933. до 1937. године. “Овде” значи на месту Храма. А време уџерица је време између рушења Храма и почетка изградње Стаљиновог “Дворца совјета”. Храм је срушен у децембру 1931. године. Докрајчивали су га још годину и по дана. Изградња дворца је почела 1937. године. А у међувремену, између ове две акције на месту Храма се појавило “село Нахаловка” – дивља градња, кућице подигнуте без икаквих дозвола… Управо то види Воланд.

Овај детаљ нам омогућава да схватимо време радње романа: четири пролећна дана од 1933. до 1937. године.^[175] Ма како чудно било, Булгаков га је предосећао много раније. Још 1925. године у есеју “Кијев-град” помиње се 1932. година као год ослобођења сатане: “–Прочитај, – рекла је, – и видећеш да ће антихрист доћи 1932. године. Његово царство је већ наступило. Књигу сам прочитао и мом стрпљењу је дошао крај. Испаливши пар аргумената доказао сам старици да као прво, антихрист неће доћи 1932. године, а као друго, да је књигу писао несумњиви и прљаво неуки шарлатан. После тога старица је отишла код предавача, изложила је читав случај и са сузама је молила да ме врате на прави пут. Предавач је одржао предвање посвећено специјално мени, на основу којег је извео као два пута два четири, да ја нисам нико други до један од служитеља и претеча антихриста, обрукавши ме пред свим мојим кијевским познаницима. После тога сам се зарекао да се више нећу мешати у богословске ствари, било с које стране да долазе – старе, живе или аутокефалне.”

Као што видимо, Булгаков није одржао своју заклетву. Распојасаност зла га је приморала да се умеша у богословске ствари. Брошурица која му је наметнута је вероватно заиста била “прљаво неука” (син професора Духовне академије није могао то да не оцени). Али нешто му је ипак остало у сећању – датум манифестације зла. И премда антихрист те године није ушао у живот планете, он се као странац прошетао страницама Булгаковљевог романа…^[176]  Узгред речено, прво је, до рушења Храма Христа Спаситеља Булгаков радњу романа сместио у будућност – 1943. годину…^[177] С рушењем Храма кошмарна будућност се претворила у садашњост.

Цео мистични^[178] сиже “Мајстора и Маргарите” може бити схваћен на основу овог фрагмента. И овај сиже се може резимирати пословицом: “свето место празно не бива”. Смисао је следећи: на месту оскрнављене светиње настањују се демони. Место срушених иконостаса заузеле су “иконе” политбироа. Град, у којем се руше храмови постаје уточиште “духа зла и господара сенки”. По речима истакнутог руског познаваоца антике проф. З.З.Зелинског “тамо где нема богова помаљају се привиђења”.^[179] У свет који се одрекао Спаситеља долази онај ко Га светогрдно имитира.

Воланд се није случајно нашао на крову управо куће Пашкова. То је зграда Државне библиотеке. “Овде у државној библиотеци пронађени су оригинални рукописи мага Херберта Аврилакског из десетог века, дакле, тражи се да их ја прочитам. Ја сам једини стручњак на свету,” – објашњава Воланд званичан разлог свог доласка у Москву.

Као што видимо, у Москви на почетку на известан начин постоје два пола духовне енергије. Светли пол је Храм Христа Спаситеља. А преко пута њега је црни пол: подруми билиотеке препуни кабалистичких књига о магији.^[180] Храм је срушен. Свет је постао “једнополан”. Сатана, који је раније управљао само баловима сад жели да управља светом.

Борис Гребеншчиков је једном упитао – “Да ли осећаш промају зато што је ово место слободно?” Москва је срушила Христов Храм. Промаја која се створила у празнини која је услед тога настала је заправо привукла у Москву “угледног странца”. Да, онај ко је био “странац” за “свету Русију” сад се појављује као пуноправни господар. Ова мисао за Булгакова није нова. Још је “Походе Чичикова” започињао: “У царству сенки шаљивџија сатана је отворио врата… И кренула је читава разбојничка банда на Совјетску Русију.”

Док је Храм још стајао (а Булгаков је већ радио на свом роману) веза између победе безбожништва и Воландовог упада се изражавала другачије. У првој редакцији романа (1929. година) сеанса црне магије носи датум 12. јун. Међутим, управо 12. јуна 1929. године је отворен Свесавезни конгрес безбожника с рефератима Јемељјана Јарославског (Губељмана) и Николаја Бухарина.^[181]

 

О мајмуну Бога

 

У првој рукописној редакцији романа (1936–1937.г.) Иван Бездомни је после сусрета с Воландом и Берлиозове смрти – “изашао на Остоженку и кренуо ка месту где се некад налазио Храм Христа Спаситеља”.^[182]

На какву заправо улогу претендује Воланд у Москви без Храма види се на основу краја сцене кад посматра Москву: “Налога више неће бити – испунили сте све што сте могли и ваше услуге ми више нису потребне. Можете да се одмарате. Сад ће наступити олуја, последња олуја, она ће довршити све што треба да се доврши и кренућемо на пут… Олуја о којој је Воланд говорио, већ се спремала на хоризонту. Црни облак се подигао на западу и до половине је пресекао сунце. Затим га је сакрио у целини. Ова тама која је дошла са запада прекрила је огромни град. Ишчезли су дворци, мостови. Све је нестало као да га никад није било на свету. Преко целог неба је пролетела једна огромна нит. Затим је ударац потресао град. Поновио се и почела је олуја. Воланд је постао невидљив у њеној тами.”

Олуја изнад Москве на крају романа мора бити у вези с олујом изнај Јершалаима на његовом почетку. Москва није трећи Рим, већ други Јершалаим. Постоји још и трећи Јершалаим – небески.

“Изнад црног бездана у који су потонуле зидине заблистао је непрегледни град са светлуцавим идолима који над њим господаре изнад врта који се раширио за много хиљада ових месеци… У тај мах Воланд махну руком према Јершалаиму и он се угасио.”

Овај “небески Јершалаим” веома личи на Небески Јерусалим Апокалипсе. Међутим, постоје две разлике.

Прво: у Небеском Јерусалиму је све толико испуњено Богом да нема чак ни Храма,^[183] док изнад “небеског Јершалаима” владају идоли.

Друго: Небески Јерусалим је у власти Бога. Небески Јершалаим се потчињава Воландовим гестовима. У другој потпуној рукописној редакцији романа (1938. година) то је било још очигледније: “С последњим Воландовим речима Јершалаим је потонуо у бездан, а за њим је у црни бездан похитао Воланд, а за њим његова свита.” У следећем одељку овај бездан се назива “опасним, вечним безданом”.^[184]

У исти овај бездан одлази Пилат (“Овај јунак је отишао у бездан”). Притом он иде или у сусрет Јешуи или заједно с њим. Тако да се Јешуа такође налази “доле”.

Као што Мајстор има власт над Пилатом, тако се испоставља да Воланд има власт над Јершалаимом: “Свети Град” светли и одлази у таму по Воландовој жељи. Значи – то је његово – Воландово дело, а не Божји Град који је описан у Библији.

А овако – Јершалаим веома личи на Јерусалим. Као што антихрист у очима непажљивихгледалаца, читалаца и поштовалаца неодољиво личи на Христа.

Од давнина се сатана сматра “мајмуном Бога”. Као што мајмун имитира човекове радње не схватајући њихов смисао, тако и демон покушава да копира неке радње Творца. Такве су Воландове претензије: да буде Бог…

“Али ево које питање ме брине: ако нема Бога, намеће се питање, ко управља људским животом и уопште читавим поретком на земљи?” – ево питања које Воланд поставља на почетку своје московске посете и на које покушава да одговори свим својим радњама: вели, ја ћу дати налог. Па, ако и не управљам свиме, бар ћу све покренути… Воланд не признаје ни човекову слободу, а још мање слободу Бога (једини позив на избор у роману звучи из уста Коровјова: “У срце погађа, – Коровјов је уперио свој дугачки прст у правцу Азазела, – по избору, у било коју преткомору срца или у било коју од комора”).

“Па ко си ти, на крају? – Ја сам део оне силе која вечито жели зло и вечито чини добро.” Приметимо да се овај епиграф не односи на Мајстора или на Маргариту.  Епиграф поново скреће пажњу на то ко је главни актер у роману. Роман је о ђаволу.^[185] Епиграф из Гетеовог “Фауста” најбоље карактерише његову тактику и његов циљ: преко ситних превара – ка највећој, ка издавању себе за Бога.

Најделотворнија лаж јесте лаж с примесом истине. У сопственој карактеристици Мефистофела има много истине. Тачно је да је он “део оне силе која вечито жели зло”.^[186] Тачно је и да се то зло окреће на добро. Вероватно такав резултат Мефистофел приписује својим замислима. У ствари, ово зло које чини сатана Господ преокреће на добро. Само Бог може да учини такву “алхемију”, само Његов Промисао човекову грешку и грех може да окрене на добро (ако не самог грешника, макар неке људе; ако не у земаљском животу, онда у будућем).^[187]

Тако Воланд у Москви, која је заборавила Христа покушава да се прикаже као Сведржитељ.

Москва је смислила модерну атеистичку забаву – “Суђење Богу”.^[188] Па чак и у роману Мајстора Левије суди Богу – и то у потпуности стилистички и лексички у складу с Бухарином.^[189] Сад Воланд суди Москви.

Воланд долази у Москву да јој постави питање – “Ако Бога нема, поставља се питање, ко управља људским животом и уопште свим поретком на земљи?” И намеће свој одговор: “Баш ја њима управљам.”

Он себи приписује божанске прерогативе: кажњавање грешника, награђивање праведника.

Себе приказује као праведног, као неко лице закона. Воланд тврди: “Све ће бити у реду, на томе почива свет.” Међутим, Воландове активности у Москви не показују никакву правилност. И иако се у свим уџбеницима пише да на известан начин “Воланд представља носиоца највише правде”,^[190] у стварности су преступи Московљана и казне које им одређује самозвани судија ипак несразмерни.

Не само Воланд и његова свита, већ и Мајстор и Магарита, с одушевљењем гледају Москву захваћену пламеном и очајне људе. “Први пожар је лагано дошао до песникових ногу на Волхонки. Ту је горела двоспратница. Очајни људи су трчали по калдрми…”^[191] “Град гори, – рече песник Азазелу слежући раменима. Како то? – Па какве везе има! – одговори Азазело, као да се ради о неким ситницама, – што и да не гори! Зар је несагорив? Потпуно тачно! – у мислима рече песник, – како је у суштини једноставно.”^[192] “Подозревам да су они подметнули пожар у Москви,”^[193] – каже Маргарита Мајстору. У ранијим варијантама романа Москва у којој је сатанина свита подметнула пожар, једноставно изгори у пламену – као Рим за време Нерона. “Моћан призор, – прозбори Воланд, – час овде, час тамо подигну се облаци дима, а онда им се придруже и живи, треперави језици… То ме у извесној мери подсећа на пожар у Риму.”^[194]

И као што су неправедне Воландове казне, тако су немотивисане и његове амнестије.

Главни Јуда московског сижеа – Алојзије Могарич – нимало се не променивши, напредује и после сусрета с Воландом поставши директор позоришта варијетеа.

А шта је “те ноћи” учинио Коровјов да стекне преображај?^[195]

Да ли је добро што Фрида добија могућност да заборави свој страшни грех (убиство детета)? Зар се заиста променила? Где су трагови његовог кајања? Она мрзи своју тамницу, а не свој злочин.

Сетимо се како је Коровјов представља – “А ово је досадна жена, обожава балове, све сања о томе да се пожали на своју марамицу.” Фридине очи су “немирне, наметљиве, мрачне”. Још један њен портет гласи: “потпуно пијано женско лице бесмислених, али и у бесмислености преклињућих очију”.^[196] “– Срећна сам, краљице-домаћице, што сам позвана на велики поноћни бал. – А мени је, – одговори јој Маргарита, – драго да вас видим. Врло драго. Да ли волите шампањац? – Волим. – Онда се напијте данас, Фридо, и ни о чему немојте да размишљате.”

До које мере је вулгаран овај разговор. И одвратан савет оне која носи Маргаритино име (Гетеова Маргарита је сама удавила своје дете, али је зато сама осудила себе на казну одбила је да побегне из тамнице, у покајању је примила смрт и узета је на Небо). Пљунути на свој грех и заборавити га, а савест утопити у шампањцу – то је ниво моралног размишљања вештице у којој неки књижевни критичари виде безмало оваплоћење “руске душе”… Гора од Маргаритиног савета је само песмица из цртаног филма о Чебурашки (бајка је дивна и цртани филм је леп. Али, ево песмице…): “Ако смо некога неправедно увредили, календар ће затворити овај лист. Хитајмо ка новим авантурама, другови. Хеј, убрзај, машиновођо!” И да ли је уопште добро што многи јунаци романа (и Пилат, и Мајстор, и Иван) покушају да се избаве од мука савести?…

Воланд их у овоме подржава. И свој каприц који сједињује немотивисану снисходљивост и исто тако неосновану окрутност он сматра законом.

Воланд је архитекта своје „Матрице”, владар света, па чак и миро–творац.^[197]

Воланд је и аутор „Јеванђеља”.

Воланд се приказује и као заповедник Небеског Јершалаима. Он заповеда и Понтију Пилату, и Јешуи (на основу чега је очигледно да је смислио и једног и другог за своје “Јеванђеље)… С Мајстором разговара тако као што је Бог разговарао с њим самим у књизи Јова.^[198] Обнављање рукописа наводи Маргариту да узвикне нешто што је допустиво само кад се говори о Богу: “Маргарита је задрхтала и повикала, поново узбуђена до суза: – Ево га, рукописа! Ево га! Појурила је ка Воланду и усхићено додала: – Свемоћан, свемоћан!”

Ипак, Воланд је само “имитатор”. И лопов.

У Воландовом свету нема места за Бога. Воланд не негира Његово постојање (ђаво сигурно није атеиста); он другачије блокира могућност појаве свог Опонента у свету људи: “– Кушали смо вас, – наставља Воланд, – никад и ни за шта немојте да молите! Никад и ништа, а посебно не оне који су јачи од вас.” “Никога” – значи, ни Бога. А пошто сваки човек Бога сматра јачим од себе, воландовска забрана молбе бива још конкретнија. Лепота ове сатанске формуле блокира саму могућност молитве.

Ова формула не-мољења у воландовском “јеванђељу” се потврђује и на основу супротног: кроз демонстрацију бескорисног понижавање Јешуе који моли: “А кад би ме пустио да идем, хегемоне, – неочекивано замоли затвореник и његов глас постаде брижан.”

Нема места за молбу. Остаје само гола воља за власт. Тачније, воља (воља у смислу прохтева) код човека остаје своја, а он се већ налази у туђој власти. Зато је за Воланда већ безбедно да општи с човеком који је одсечен од Творца. И човек нема шансе да буде преварен у овом контакту. Да, а шта Булгаков мисли о Воланду?

Ево прве ауторске презентације главног јунака романа: “Уста су му некако крива. Глатко је избријан. Смеђокос. Десно око му је црно, а лево због нечега зелено. Обрве су му црне, али је једна виша од друге. Једном речју – странац.” Дужице различитих боја су детаљ који је важан управо за Булгакова. Сви знају да је Михаил Афанасјевич био лекар. Али, мало ко ће се сетити да је његова уска научна специјализација “сифилитолог”. Дужице различитих боја представљају симптом запуштеног сифилиса (Воланд то ни не крије: “–Блиски тврде да је то реуматизам, – говорио је Воланд не спуштајући ока с Маргарите, – али имам великих сумњи да ми је бол у колену оставила за успомену једна шармантна вештица с којом сам се блиско упознао хиљаду петсто седамдесет прве године на Брокенским планинама, на ђавољој катедри”).

Храмање је традиционално фолклорно својство лукавог.^[199] Нова, чисто Булгаковљева нота у овом мотиву је максимално снижавање хипотезе о пореклу овог храмања.

А ево последњег Булгаковљевог описа Воландових дејстава: „Тада црни Воланд, не препознајући никакав пут, јурну у провалију и за њим, бучно, обрушила се његова свита.”^[200]

Тако да приликом пажљивог читања Булгаковљевог текста тешко може да се закључи да је наводно „Воланд најшармантнији лик у роману”.^[201] А о томе да на површан поглед зло може да изгледа очаравајуће – па то зна сваки аскета и моралиста. Кад би Воланд изазивао одвратност – био би нејасан тријумф зла у свету у којем је живео Булгаков (а и ми).

 

Књига о Јову–„Фауст”–„Мајстор и Маргарита”

 

Булгаков у свом епиграфу захтева да се његов роман посматра у перспективи Гетеовог “Фауста”. А “Фауст” својим прологом, који отворено цитира Књигу о Јову, захтева да се разматра у перспективи ове библијске књиге. Дакле, и ми ћемо почети од књиге о Јову.

Књига о Јову почиње “прологом на небу”. Радости сатане због тога што су на земљи сви људи већ заборавили Бога парира реплика Творца: “А шта је са слугом Мојим, Јовом?” Сатана не оспорава чињеницу: да, Јов је побожан, он Те поштује. Али, “зар је узалуд Јов богобојажљив? Зар ниси унаоколо заштитио њега и његову кућу и све што има?”

Управо то је најстрашније питање за сваку религију, за религију као такву: зар је узалуд Јов богобојажљив? Да ли човек може да воли Бога ради Бога, а не ради мита (у облику бољег живота овде или блаженства тамо). Да ли човек у Богу може да види – Бога, а не генератор хуманитарне помоћи? Ако “љубав не тражи своје” (1 Кор. 13, 5), ако је не користи, да ли човек може да воли оно што не види очима, што не подлеже његовој контроли и што је непослушно?

У “мрачном средњем веку” била је једна јуродива која је ишла по граду са запаљеном бакљом и кофом воде. Кад су је питали шта ће јој бакља дању одговарала је: “Овом бакљом бих хтела да запалим рај, а водом бих хтела да полијем паклену ватру. Желим да волите Бога ради Бога, а не ради наде у рајску радост или због страха од паклених мука.” Међутим, сатана не уме да воли. У његовом поимању религиозни односи су типично тржишног карактера: “ти мени – ја теби”.

Дакле, сатана захтева експеримент: “Простри руку Твоју и дотакни се свега што има – да ли ће Те благословити?”

“А Господ рече сотони: Ево, све што има нека је у твојој руци; само на њега не дижи руке своје. И отиде сотона од Господа” (Јов. 1, 12). „Терористи” из суседних племена и урагани убијају сву Јовову децу и уништавају сву његову имовину. „Тада устаде Јов и раздре плашт свој, и остриже главу, и паде на земљу и поклони се, и рече: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње.”

Сатана захтева наставак експеримента: дај ми самог Јова! Него пружи руку своју и дотакни се костију његових и меса његовог, псоваће Те у очи. “А Господ рече сотони: Ево ти га у руке; али му душу чувај.”

Библијски Воланд дотиче Јова и њега покрива губа. Јов жив трули. Због смрада не може да живи чак ни у својој кући. Религиозне представе древног Истока губу сматрају проклетством богова и зато Јова истерују из његовог града. Жена долази код Јова и каже: “Похули на Бога и умри!”^[202]

Од овог тренутка сатана се више не појављује на страницама књиге о Јову: његов посао кушача су на себе преузели људи (прво Јовова жена, а затим његови пријатељи). ^[203] И због тога Књига о Јову оставља известан утисак недоречености. Сатана се два пута приближава Јову. И чекаш трећи пут – а њега нема. Притом је чак сасвим јасно какво треба да буде ово треће искушење. Први пут се сатана дотакао социјалног тела Јова (имовина), затим његовог физичког тела. Преостало је да се дотакне његове душе… Али управо то је Бог забранио састани.

Гете је осетио ову књижевну незавршеност “Књиге о Јову”. Његов Мефистофел почиње тамо где се зауставио библијски сатана. Њему Бог даје много више него у библијском сижеу: “Дозвољено ти је. Иди и овладај његовом душом. И ако можеш, поведи га путем разврата за собом.”^[204]

Само ако се има у виду овај почетак “Фауста” и његова веза с Књигом о Јову биће јасно финале. На крају поеме Фауст, који је постао већ превејани нитков, умире. Мефистофел долази да преузме свој законити плен – његову душу. И ту се дешава нешто потпуно неочекивано: појављују се анђели и одузимају Мефистофелу Фаустову душу. Међутим, то је неочекивано само за оне који су заборавили на почетак поеме. Бог од почетка Фауста сматра Својим слугом. Међутим, на Мефистофелову молбу Бог је скинуо Своју благодатну заштиту с Фаустове душе. Човек је остао насамо с оним кога је Достојевски називао “дух надљудски умни и злобни”. У таквим условима човек ће увек изгубити. Због тога Бог ни не криви Фауста. Библијска формула “Бог је дао – Бог је и узео” у “Фаусту” стиче свој смисао: Бог је дао Фауста Мефистофелу, али је Бог и узео Фауста из сатанских шапа.

“Спасен је узвишени дух од зла извољењем Божјим: “Чији је живот у стремљењима прошао, можемо да га спасимо.” А онога за кога Љубави саме заступништво не престаје, анђеоска породица ће радосно примити на небу.”

И поново се враћамо истој тријади: Књига о Јову – „Фауст” – „Мајстор и Маргарита”. У првој књизи Јовова душа је под заштитом Бога. У другој Бог скида заштиту с душе искушаваног човека. У трећој су људи сами скинули небески покров са својих душа. Град у којем кроз сваки прозор вири по један атеиста постао је играчка у рукама сатане.

Булгаков истиче да је још пре Воландовог доласка дух атеизма и светогрђа преплавио Москву.^[205]

Москва живи уз фокстрот „Алилуја”. Он се чује^[206] у ресторану, у којем се окупља крем-друштво писаца, уз његову музику демонска сила долази у кабинет професора – стручњака за болести рака, свира је оркестар на балу код сатане.^[207] Овај фокстрот је написао Американац Винсент Јуманс као светогрдну пародију на богослужење.^[208] Светогрђе је кад оно што је горе и оно што је доле замене места.^[209]

Можда Московљани нису знали да је овај фокстрот светогрдан? Знали су. Московски писци су сами бирали богоборачке и светогрдне псеудониме. Уз овај фокстрот игра, например, “писац Јохан из Кронштата”. Вероватно је то изгледало оштроумно – левичару–богоборцу да узме псеудоним с алузијом на “најцрњестотинашког” православног подвижника – оца Јована Кронштатског. Заједно с њим игра и писац са псеудонмом “Богохулски” (Булгаков овај плес назива кратко: “једном речју, пакао”)…^[210]

Да је све сатиричне сцене из живот “интелектуалне” Москве написао неко други, а не Булгаков, оне би биле просто смешне. Међутим, у устима Булгакова звуче као крик очајног бола и као пресуда. Јер, Булгаков је знао и опевао потпуно другачију интелигенцију – “белу гарду”. Његови “Дани Турбина”, “Трка” и “Бела гарда” представљају “тврдоглаво приказивање руске интелигенције као најбољег слоја у нашој земљи. Између осталог, приказивање интелектуално–племићке породице која је по вољи неумитне судбине у годинама грађанског рата бачена у табор беле гарде. Овакав приказ је потпуно природан за писца који је крвно повезан с интелигенцијом” (Писмо М.Булгакова “Влади СССР” од 28. марта 1930. године:

А сад се шарикови, васпитани на часопису „Безбожник” издају за интелигенцију. И ево, у таквој Москви нико не може да се одупре шарму и власти сатане.^[211]

…Једном јерусалимска гомила, заузета припремама за Пасху, није приметила Христово распеће.^[212] У Москви друга гомила није приметила чак ни Васкрс пошто је била заузета потрагом за разонодом у варијетеу…

 

Да ли некога може да обрадује вечност с Маргаритом?

 

Обично се људи одушевљавају Маргаритом, виде у њој узвишени лик жене која воли, верне и милосрдне. Мајстору предстоји да с њом проведе вечност. Да ли ћемо му завидети? Да ли ћемо и себи пожелети тако добар исход?

Па, погледајмо њено милосрђе.

Да, Воланду Маргаритино заступништво за Фриду на почетку изгледа као милосрђе. Међутим, Маргарита умирује духа зла: “Воланд, обративши се Маргарити, упита: – Ви сте, по свему судећи, човек изузетне доброте? Човек високог морала? – Не, – снажно одговори Маргарита, – знам да се с вама може разговарати само отворено и отворено ћу вам рећи: ја сам лакомислена особа. За Фриду сам вас замолила само због тога што сам била неопрезна да јој улијем чврсту наду. Она чека, месир, она верује у моју помоћ. И ако остане преварена наћи ћу се у ужасној ситуацији. Нећу имати мира целог живота. Ништа се не може! Тако је испало. – А, – рече Волданд, – то је јасно.”

Као што видимо, свој унутрашњи комфор Маргарита цени више од сусрета с Мајстором. Воланд је упозорио да ће испунити само једну њену молбу. Маргарита има све основе да сматра да је Мајстор у затвору. Али не моли за њега, већ за себе. За свој мир. Тако да је Маргарита успешно прошла Воландово искушење. Односно, да је похитала одмах да тражи за Мајстора жртвујући се – тада би показала да је њен дух туђ Воландовом духу. А овако се испоставило да су они исте цвећке. Ради себе могу да помажу људима, али ради себе исто тако могу и да пређу преко њих. Такву Маргариту Воланд разуме. Може да је поведе са собом из Москве.

Маргарита се заступа још и за Понтија Пилата. Али, некако се врло несимпатично описује ово њено “заступништво”: “–Пустите га, – одједном је продорно повикала Маргарита, онако као што је викала некад кад је била вештица и од овог крика се је отпао камен на планини и полетео је преко неравнина у бездан проламајући се кроз планине. Међутим, Маргарита није могла да каже да ли је то био грохот пада или грохот сатанског смеха.” Варијанта: “О, како ми га је жао, о, како је то сурово! – кршећи руке застења Маргарита.”^[213] Превише је у томе извештачености, позе и клишеа…

Друга Маргаритина исповест: “– Испричаћу ти бајку, – почела је да говори Маргарита и ставила је врелу руку на обријану главу, – била једном једна тета. И није имала деце, и среће уопште није имала. И прво је много плакала, а онда је постала зла” (гл. 21).

Ево описа мртве Маргарите: “Вештичина разрокост и суровост и разузданост црта.” Ево оживеле Маргарите: “Гола Маргарита је искезила зубе”.^[214] Тако да човек не треба да се чуди кад види да се животиње – чак и мистичке – плаше Маргарите. “Коровјов је галантно долетео до Маргарите, ухватио ју је и посадио на широка леђа коња. Он се ритну, али се Маргарита чврсто ухватила за гриву и искезивши зубе насмејала,” – говорило се у раним рукописима.^[215]

Булгаков генијално влада руским језиком. И ако је за опис јунакиње изабрао управо такве речи то значи да не треба романтизовати Маргариту, одузимати јој црте које јој је дао Булгаков, а насилно рестаурирани лик вештице подизати на исти степен са светлим Мадонама руске класике… Да ли можете да замислите да се код Лава Толстоја Наташа Ростова осмехне Пјеру “искезивши зубе”?^[216]

У редакцији из 1936–37. године Маргарита се радује због своје тоталне мржње: “О, не, – прошапутала је Маргарита, – нисам гадура, само сам немоћна. Зато ћу кришом мрзети цео свет, преварићу све, али ћу живот завршити у наслади… Још на Арбату Маргарита је схватила да је овај град у којем је издржала такве патње за последњих годину и по дана, у суштини у њеној власти и сад може да му се свети како зна и уме. Тачније, није град у њој изазивао стање веселе обесности, већ су то учинили људи. Они су се појављивљивали одасвуда, из свих пукотина. Искакали су кроз врата касних продавница чији су излози били украшени дрвеним осликаним бутовима и кобасицама, лупали су вратима улазећи у биоскопе, гурали су се на калдрми, вирили су кроз све отворене прозоре, палили су примусе у кухињама, свирали су раздрндане клавире, тукли су се на раскрсницама, гурали су се у трамвајима… “Ух, скакавци! – просиктала је Маргарита.”^[217]

У свим варијантама романа Маргарита се свети потпуно непознатим људима…

Дакле, ко је она? У другој потпуној рукописној редакцији романа (1933. године) објашњава се да ја Маргарита реинкарнација домаћице Вартоломејевске ноћи, француске краљице Марго. Воланд на балу Маргарити представља демона–убицу Авадону, чија реакција у потпуности објашњава ово питање: “Упознао сам се с краљицом, истина у врло жалосним околностима. Био сам у Паризу крваве ноћи 1572. године.”^[218] На истом месту Коровјов каже Маргарити: “Ви сте и сами краљевске крви… то је питање сеобе душа… У шеснаестом веку сте били француска краљица… Користим прилику да изразим саучешће због тога што је ваша позната свадба обележена тако великим крвопролићем…”^[219]

Тако да о доброти и милосрђу “црне краљице” Маргарите (тако јој се обраћају на балу) треба говорити с великим опрезом.

А да ли је Маргарита верна својој љубави?

Мајсторова Маргарита за разлику од Фаустове Маргарите ни из далека није девица. С Мајстором је варала живог мужа који је према њој увек био добар. Чим је Мајстор нестао из њеног живота већ је спремна да започне романсу с другим мушкарцима: “Зашто сам, заправо, отерала овог мушкарца? Досадно ми је и у овом швалеру нема ничег лошег осим те ружне речи “дефинитивно”? Зашто седим сама код зида као ћук? Зашто сам искључена из живота?” (гл. 19)

“Ђаволу бих душу продала само да знам…” А чиме ће да воли Мајстора, ако душу прода сатани? Ако не душом, да ли оним што је у обнаженом виду показала свој несрећној публици на балу код сатане? Значи да Маргарита за Мајстора оставља само тело?

Али – да ли само за Мајстора?

Ево, неки мушкарац је покушао да се упозна с Маргаритом, али је срео њен мрачни поглед. Маргарита Николајевна је одмах зажалила што се познанство није остварило: “Ево примера, – у мислима је говорила Маргарита ономе ко ју је поседовао, – зашто сам заправо отерала овог мушкарца? Досадно ми је и у овом швалеру нема ничег лошег осим те ружне речи “дефинитивно”? Зашто седим сама код зида као ћук? Зашто сам искључена из живота?” Потпуно се ражалостила и снуждила.”

У рукопису из 1936–37. године Маргарита нема ништа против флертовања чак и с Азазелом приликом њиховог упознавања на Мањежном тргу: “Добро, молим вас, – сад већ без надмености одговори Маргарита Николајевна, збунила се, седајући на клупу помислила је како је заборавила да поправи кармин седајући.”^[220]

У рукописима Маргарити “блистају развратне очи”.^[221] Или: “Маргарита се кикотала, љубила, нешто је обећавала, пила је још шампањца и напивши се извалила се на диван и осврнула се око себе… Неко у фраку јој се представио и пољубио јој је руку, излетела је риђа очаравајућа девојчица од око седамнаест година и обесила се Маргарити око врата и привила се тако да јој је понестао дах…^[222] На сточићу испред Маргарите су се појавили гроздови грожђа и она је почела да се кикоће – као постоље вазе служио је златни фалус. Кикоћући се Маргарита га је дотакла и он је оживео у њеној руци. Цепајући се од смеха и пљуцкајући Маргарита је повукла руку. Седоше јој двојица с обе стране. Један чупави ужарених очију припио јој се уз лево ухо и почео да шапуће саблажњиве непристојне речи, а други у фраку – сместио се покрај њеној десног бока и почео је нежно да је грли око струка. Девојчица је клекла испред Маргарите и почела да јој љуби колена. – Ах, весело! Ах, што је весело! – викала је Маргарита. – И човек на све заборави. Ћутите, балване! – говорила је ономе који јој је шапутао и затварала му вреле усне, али је истовремено подметала ухо.”^[223]

Вероватно од Барковљевог времена није било овакве порнографије у руској књижевности…

Љубав човека чини слепим: осим вољеног човека сви остали постају бесполне “колеге с посла” и “грађани”. За Маргариту Мајстор није Једини. Дакле, да ли она воли Мајстора или своју нову играчку која јој је улепшала живот?

И ако Маргарита може кикоћући се да “пљуцка” на “оживели фалус” не треба се чудити што је њен кредо: “Ни о чему не треба размишљати, ничега се не треба плашити и речи такође не треба бирати.”^[224]

Маргарита је постала вештица дуго пре сусрета с Воландом: “Шта је било потребно овој жени у чијим је очима увек горела нека нејасна ватрица, шта је било потребно овој вештици помало разрокој на једно око” (гл. 19). Она сасвим свесно продаје своју душу ђаволу: “Ах, стварно, душу бих продала ђаволу само да сазнам да ли је жив или не!” (гл. 19). “– Сад си и нехотице рекао истину, – рече она, – ђаво зна шта је то и ђаво ће, веруј ми, све уредити! – очи су јој се одједном ужагриле, поскочила је, почела да игра у месту и да виче: – Како сам срећна, како сам срећна, како сам срећна, што сам се нагодила с њим! О, ђаво, ђаво! Мораћете, мили мој, да живите с вештицом.” (гл. 30).

Маргарита је још пре сусрета с Воландом изгубила своју душу. Она кокетира кад каже “продала бих душу”, јер чини се да уопште не верује у постојање душе. Због тога и машта о самоубиству (самоубице слепо и наивно сматрају да је уништење тела једнако уништењу душе и њеног бола). “Дакле, говорила је, да би са жутим цвећем у рукама изашла тог дана, да бих је ја напокон нашао и да би се ако се то не би десило, она отровала, зато што је њен живот празан.” Чудно је што чак ни сусрет са сатаном и његовим аветима не уверава Маргариту у бесмртност душе: и ујутру после бала и даље размишља о самоубиству: “Само да се извучем одавде, а онда ћу доћи до реке и утопићу се.”

Пошто је вештица (иако ни сама за то није знала) Маргарита била још пре сусрета са сатаном, “познанство с Воландом јој није причинило никакву психичку штету”.

Маргарита није Муза.^[225] Она само слуша већ написани роман. У Мајсторовом животу се појављује кад је његов роман већ скоро завршен.^[226]

И горе од тога. Управо Маргарита га наговара на самоубиствени поступак – да преда рукопис совјетским издавачима: “Обећавала је славу, наговарала га је и тада је почела да га назива мајстором.” То је или свесна провокација или потресна непромишљеност. Или је просто медијум: и Мајстор и Маргарита су подложни утицају Воланда. У сваком случају Мајсторова пасивност се врло јасно истиче: “И напокон, куцнуо је час кад сам морао да напустим тајно уточиште и да изађем у живот.”

Не, ова “црна краљица” не може да надахне Мајстора на нова дела… Авет Мајстора је завештала Ивану Бездомном да настави роман “о њему”. Али, Маргаритина авет је пољубила младића и професор Понирјов ништа није написао (иако га је Маргарита убеђивла да зна његову будућност и да ће тамо све бити добро). Ништа неће написати ни авет Мајстора коју је Маргарита изљубила.

Карактеристично је и то што су Мајстор и Маргарита осуђени на неплодност; ни на земљи нису могли да изроде децу, а тим пре авети неће имати деце. Они ће “правити хомункула”.^[227] Клаће се својом “љубављу” (“Љубав је искочила испред нас као што ниоткуда искаче убица у уличици и истовремено нас је погодила муња! Тако погађа муња, тако погађа фински нож!” (гл. 13)). Чини се да је страст према Маргарити која је искочила “ниоткуда” други (после добитка од сто хиљада) спонзорски допринос Воланда Мајсторовом раду.^[228]

У Булгаковљевом роману није тешко запазити мотив плаћања за олако изговорене речи: “Булгаковљев ђаво поседује запањујуће својство да се материјализује после сваког псовања свих јунака у роману који воле да тек тако помињу име нечистог.”^[229] (“Берлиоз: “Вероватно треба све пустити до ђавола и кренути у Кисловодск…” Истог часа се врели ваздух згуснуо пред њим…”).

Али, своју причу о Маргарити Мајстор почиње управо помињући ђавола: “Носила је у рукама одвратно узнемирујуће жуто цвеће. Ђаво ће га знати како се зове…”

“Љубав је искочила…” “Тако погађа фински нож…” “Убица…” Зар велики Булгаков, велики стилиста, није могао да нађе друге речи како би описао “вечну љубав”? Међутим, ако је нашао управо овакве речи – можда то и није љубав? Можда је то међусобно коришћење љубавника.

Да, чујем како се увек неко противи: станите, па сам Булгаков је рекао да пише роман о “правој, верној, вечној љубави…” Заиста је то рекао. Али – како? С каквом интонацијом? Да ли је рекао озбиљно или с иронијом и подсмехом? “Шта се даље чудно дешавало у Москви те ноћи ми не знамо, и наравно, нећемо покушати да замислимо, тим пре што наступа време да пређемо на други део ове истините повести. За мном, читаоче! За мном, читаоче! Ко ти је рекао да на свету нема праве, верне, вечне љубави? Нека одсеку лажову његов гнусни језик! За мном, мој читаоче, и само за мном и ја ћу ти показати такву љубав!” (гл. 19).

Реците, где се још Булгаков изражава у своје име о озбиљном и вечном с тако наметљиво-одушевљеном интонацијом првомајских позива? Овде је очигледна ауторова самоиронија – да фантазмагорију назове “истинитом повешћу”. Очигледан је фељтонски тон. Само на једном месту у роману се помиње слична интонација клицања и позива – кад је Ивану Бездомном “запело да разобличи Рјухина”: “Погледајте његову посну физиономију и упоредите је с оним звучним стиховима које је написао поводом првог! Хе–хе–хе… “Вијорите се!” да “вијорите се!”“

Исто тако вештачким фалсетом одише и тврдња Булгакова о вечној љубави и верности Маргарите. Булгаков се нашалио – а неки су озбиљно схватили његову шалу…^[230] Исто тако мало верујем и у громке декларације Маргарите која узима теглицу с биљкама из Азазелових руку – “Гинем због љубави! – и ударивши се у груди, Маргарита је погледала у сунце.”

Тако да није сигурно да Маргарита неће летети на Воландове годишње балове у потрази за мање досадним пријатељима.

Маргарита господари Мајстору. Мајстор више не може да се ослободи Маргарите.

Маргарита прети Мајстору: “Више не можеш да ме отераш.”

То да је ово управо претња схвата чак и Воланд: “Мајстор је привукао Маргариту, загрлио је и додао: – Уразумиће се, отићи ће од мене… – Не мислим, – кроз зубе процеди Воланд” (гл. 24). А у другој рукописној редакцији Воландова реакција је изгледала још недвосмисленије: “Дакле, човека због тога што је написао историју Понтија Пилата шаљете у подрум с намером да га тамо успављујете?”^[231]

Уопште, Мајстор постаје додатак Маргарити: “Желим да ми одмах, овог трена, вратите мог љубавника, Мајстора, – рече Маргарита и њено лице обузе ружна дрхтавица.” Јер, Маргарита овде моли за себе (као што је молила за свој мир заступајући се за Фриду). Она има Мајстора, користи га, као што је користила Воландов крем. Није случајно што се у кошмарима Ивана Понирјова с таквом влашћу обраћа Мајстору: “Тада се у бујици појављује жена изванредне лепоте и изводи код Ивана за руку човека обраслог брадом који се плашљиво осврће око себе. Иван Николајевич га одмах препознаје. То је број сто осамнаест, његов ноћни гост.” (Епилог)

Тако да Маргарита нипошто није “анђео чувар” и није “добри геније” Мајстора. Вечност с њом и није баш неки поклон!

У Мајсторовом роману се говорило о једној жени која је издала вољеног. Тако је Низа издала Јуду. Да ли ће овом линијом у Воландовом царству кренути путеви Мајстора и Маргарите. Низа Јуду одводи од пасхалне трпезе. Маргарита Мајстора одводи из пасхалне Москве. Јуда иде безвољно (“ноге су га саме без његове воље изнеле из хаустора”). Мајстор безвољно прати Маргариту. Јуду воде у врт (Гетсимански). И Мајстора воде на исто место. Низа води Јуду преко бујице. Маргарита преко потока води Мајстора ка “вечном дому”. Узгред речено,  у Палестини се “вечним домом” називао гроб…

Уосталом, Булгаков је често толико упечатљиво описивао своје јунаке да су читаоци снагу њиховог карактера доживљавали као позитивну. “Читао сам трупи Сатире комад. Сви су се једнодушно ухватили за Ивана Грозног и заљубили у њега. Очигледно, нисам написао оно што сам хтео.”^[232]

Булгаков је предвидео и то да због “Мајстора и Маргарите” неки неправедно и против његове воље могу да га сврстају у окултисте и сатанисте. “Случајно сам наишао на чланак о фантастици Хофмана. Чувам га за тебе знајући да ће те запањити исто као и мене. У праву сам у “Мајстору и Маргарити”! Јасно ти је колико вреди свест о томе да сам у праву!”^[233]

Ради се о чланку “Социјална фантастика Хофмана”. Сачувао се примерак часописа “Књижевно штиво” (1938., бр. 5) с Булгаковљевим забелешкама. Шта је Булгаков подвукао у овом чланку? Где се управо препознао? – Подвучени су редови: у Хофмановим делима се “цитирају с научном озбиљношћу истинска дела знаменитих магова и демонолатара које је сам Хофман знао само по чувењу. На крају уз Хофманово име  прирастају и бивају у широкој употреби називи као што су спиритиста, теозоф, екстатик, визионар и напокон, просто лудак. Сам Хофман, који је поседовао, као што је познато, необично трезвен и практичан ум, предвидео је крива тумачења својих будућих критичара.”^[234]

Тако је и Булгаков с јасном и дневном свешћу у свој роман увео ноћне ликове – а превише је читалаца којима је почело да се чини да је Булгаков наводно и сам “спиритиста и визионар”… Како је тачно рекао свештеник Андреј Дерјатин – “Ситуација с доживљајем романа је слична као увоз кромпира за време Петра I: производ је изузетан, али због тога што нико није знао шта с њим да се ради и који његов део је јестив тровала су се и умирала читава села.”^[235]

 

“Заслужио је мир”

 

О Мајсторовој судбини је лепо речено: “Није заслужио светлост, заслужио је мир.” И неколико генерација совјетских интелектуалаца је ове речи доживљавало као симбол својих оскудних есхатолошких нада. “Срећан крај.”^[236]

Зашто се сви тако радују због Мајстора да завиде његовом “врапцу у руци” уопште не размишљајући о његовом губитку – о “голубу на грани”, о Светлости? Јер, у руској књижевној традицији светлост и мир су јединствни. Булгаков је чак за епиграф писма које је било упућено Стаљину изабрао песму Некрасова с речима – “Одједном ми је анђео светлости и мира дивну песму запевао…”^[237] Зар није јасно да је мир одвојено од светлости тамни мир, мрак гроба?

Дакле, у чему се састоји Мајсторов грех? Зашто није заслужио светлост? У чијим очима је “згрешио”? Од кога добија своју полу–награду, полу–казну?

Јасно је да је грех повезан с његовим романом. Али шта је било грех – писање романа у синергији с Воландом или његово спаљивање?

Пресуду Мајстору доноси Јешуа (другостепени лик његовог романа о Пилату). Лик суди свом аутору. Али, аутор није сам: постоји коаутор – Воланд. Јешуа није само Мајсторово дело, већ и Воландово. Због тога он моли Воланда да дарује Мајстору мир. Воланду је ова молба привида којег је сам позвао у живот, непријатна и апсурдна. И без ње је Воланд већ одлучио шта ће учинити с Мајстором, а истовремено и с Маргаритом.^[238]

Онда је јасно да се испоставља да је грех (с тачке гледишта Воланда и Јешуе, нипошто не моје) управо спаљивање романа. Већ знамо да авети ишчиле ако се на њих не обраћа пажња… Мајстор је требало да пусти јеванђеље по Воланду у свет, али се уплашио. Воланд је покушао да га наговори на умножавање рукописа подметнувши му Маргариту. “Она је обећавала славу, наговарала га је и тада је почела да га назива Мајстором.” Већ после неуспеха Мајстор је “шапатом викао да њу, која га је гурала у борбу, нимало је не кривећи, о не, не кривећи!” (Тако ни Јешуа не криви Понтија Пилата.) Маргарита је управо после издавачког неуспеха рукописа почела да се одваја од Мајстора. “Сад смо се више растајали него пре. Почела је да одлази у шетњу.”

Није тачна претпоставка М.Дунајева да је Воланду Мајсторов роман наводно био потребан за црну мису – “бал”. “Роман који је написао Мајстор не постаје ништа друго до јеванђеље по сатани вешто уведено у композициону структуру дела о антилитургији. Ево због чега је био спасен Мајсторов рукопис. Ево због чега је унакажен лик Спаситеља. Мајстор је испунио оно што му је састана одредио.”^[239]

Управо на балу код Воланда Мајсторов роман ни на који начин не фигурира, не чита се, на примећује се, и нико од његових ликова се тамо чак ни не појављује. Бал демона би се одржао и без Мајсторовог романа (он је уопште годишњи – пролећни). А то што је Мајстор спаслио дело које му је поверено у Воландовим очима је дезертирање. Мајстор се уплашио првог отпора бандоглавих атеиста и одступио је, није се осмелио да разбаца по свету крхотине кривог огледала и самим тим је ослабио општу стратегију антихришћанске офанзиве.^[240]

А да ли је Мајстору добро у тамном миру без светлости? Чега је лишен Мајстор одрекавши се светлости? Од чега га је одвојио његов “мир” који му је Воланд поклонио?

Због нечега није био обичај да се постављају ова питања.

Прво – о губитку. О Светлости. О Небу.

У јесен 1933. године Булгаков записује: “Сусрет песника с Воландом. Маргарита и Фауст. Црна миса. – Не стижеш до висине. Нећеш слушати мису. Већ ћеш слушати романтичне–… Маргарита и Јарац. Вишње. Река. Сан. Стихови. Епизода с кармином.”^[241]

У рукопису из 1936. године ово је уобличено на следећи начин: “Приметили су те и добићеш оно што си заслужио… Нестаће мисао о Га-Ноцрију и о Хегемону којем је опроштено. То није ствар твоје памети. Никад се не уздижеш изнад тога, Јешуу нећеш видети, нећеш напустити своје уточиште… Ишао је према кући, али га више нису мучиле сумње и гасио се погубљени на Ћелавој Лобањи и бледео је и одлазио је заувек, заувек шести прокуратор Понтијски Пилат. Крај.”^[242]

Покушаћемо да изблиза погледамо вечност по којој је осуђен да лута Мајсторов привид (управо привид; немојмо заборавити да је Мајсторово тело које је Азазело отровао или изгорело у подруму на Арбату или је остало у болничкој соби бр. 118).

Фауст је по вољи и милости Бога избегао вечно општење с Мефистофелом и његовом групом. А Мајстор је далеко од такве судбине. Он и после смрти остаје у области Воланда. Мајстор не прелази у Христов свет, у свет анђела. И у вечности Мајстор остаје завистан од Воланда и његових дарова.

А Воландови дарови су увек у најмању руку двосмислени. У целом роману он најотвореније лаже управо у сцени опраштања од Мајстора.

О Пилату Воланд каже следеће: “Не треба да молите за њега, Маргарита, зато што је за њега већ замолио онај с којим толико жели да разговара.” Стоп! Па, Јешуа је преко Левија Матеја молио за Мајстора, а не за Пилата!

Други сигнал: Воланд нуди Мајстору да направи хомункула: “Зар не желите, попут Фауста, да седите изнад епрувете с надом да ћете успети да направите новог хомункула? Тамо, тамо.”

Поново лаж: Воланд уместо Вагнера подмеће Фауста: хомункула је створио Вагнер, Фаустов “лаборант” и по оцени свог учитеља “најјаднији од свег земаљског накота”. Фауст је у то време био у летаргичном сну.

Вагнер је безнадежни љубитељ књига: “Шуме и њиве ме не привлаче, и завист не буде птичја крила. Моја радост је да се мислено винем по књигама, са странице на страницу. Зими у читању брзо ноћ прође, струји ми топлина телом, а ако ми у руке доспе редак том, од радости сам на седмом небу.”

Међутим, Фауст није такав: “Стављам крст на знање. Чим се сетим књига – обузме ме злоба.”

Фауст осећа мучнину од Вагнерове “капице за спавање и ноћне хаљине”. А Воланд, називајући Мајстора Фаустом, подмеће овом вагнеровски свет: “Тонућеш у сан ставивши своју масну и вечиту капицу” (Маргарита о животу у обећаној “кућици”).

Фаусту се гадио његов одмерено–предвидљив лабораторијско–кућни живот: “Проклињем свет појава, варљивих као слој шминке. И примамљивост породичног човека. Децу, домаћинство и жену.” Фауст је сањао о делатности, а Мајстор (док је био жив) – о забораву и миру. Нема шта – на гробљу је најмирније.

Занимљиво је да дух зла делује с вештином мајстора који прави напрстке. Фауст не жели да води одмерено–кућни живот и Мефистофел му истог часа подмеће свој наметљиви сервис: (Фауст) “Живети тихо – никад! (Мефистофел): Значи има потребе за вештицом.

Мајстору се, напротив, свиђа подрумчић на Арбату, домаћа удобност. Међутим, Воландов дар је исти: вештица.

Вештица и краљица Вартоломејевске ноћи као додатак кућној свакодневици: “Хватајте гранату! Не бојте се, ручна је!” Мајстор нема смелости, нема више стваралаштва, нема пута. Зато је вештица увек с њим.

И прављење новог^[243] хомункула тешко да ће нечим обогатити свет авети: у “Фаусту” хомункул управо жели да стекне тело, да се ослободи из своје стаклене епрувете. И како Мајстор може да да тело хомункулу, ако га је и сам лишен? Како може да ослободи хомункула (Анаксагора у “Фаусту” каже хомункулу: “Живео си ограђен својом љуском”) ако је и сам постао “човек у футроли”? Уосталом, једног хомункула је Мајстор већ направио: од Христа–Богочовека покушао је да направи човечуљка…

А ако се сетимо “Псећег срца” схватићемо да је за Булгакова идеја хомункула била сахрањена једном заувек.^[244]

Шта је Воланд још спремио Мајстору за вечност? – привид Маргарите. Квалитет овог поклона изазива одређене сумње које су изложене у претходној глави.

Следећи поклон је Шубертова музика.

На основу коначног текста романа тешко је разумети зашто ће управо Шуберт постати нераздвојан с Мајстором. Међутим, у ранијим варијантама је све јасније. Тамо се чује Шубертова романса “Уточиште” на стихове Релштаба: “Црне стене, ево мога мира”: Варенуха је “притрчао телефону. Позвао је број Берлиозовог стана. Прво му се учинило да су слушалици чује звиждук, празан и далек, разбојнички звиждук у пољу. Затим ветар. И из слушалице је почела да допире хладноћа. Затим је далек, необично густ и снажан бас запевао, далеко и мрачно: “…Црне стене, ево мог мира… црне стене…” Као да се шакал закикотао. И опет “црне стене… ево мог мира…”^[245] Или: “Нежним гласом је запевао Фагот… црне стене, мој мир.”^[246] Ево одгонетке шта значи “мир без светлости.”

Шубертова романса коју Воланд изводи преко телефона не подсећа нас само на Мефистофела, већ и на оперског Рубинштајновог Демона. Декорација пролога опере “Демон” у познатом извођењу у којем је учествовао Шаљапин били су лако препознатљиви читаоцима Булгаковљевог романа – гомиле стена с чије висине Демон – Шаљапин изговара свој уводни монолог “Проклети свет”.

Тако да је “божанске дужине” Шуберта који је опевао црне стеле Воланд претворио у инструмент замаскираног мучења. Сад ће трајање ових дужина бити неограничено.

Још један Воландов дар: “стари слуга”.

Дакле, неко ће и у вечности остати “слуга”? У хришћанству нема такве представе. Мртви слуга с оне стране гроба јесте египатски “ушепти”. У гробове Египћана су стављане дрвене фигурице робова. Претпостављало се да ће управо они обављати прљаве послове у загробном свету док ће се људи (односно, сами Египћани) радовати плодовима “поља Јалу”. То значи да живот после смрти који је организовао Воланд није хришћански. Вечност с Пинокијима. И Јешуа који се тамо појавио не личи на Исуса ништа више него што египатски фалусни знак (анх) личи на Голготски Крст.

Следећи поклон: кућица.

О квалитету овог поклона може се судити и на основу тога што се није први пут појавио у Булгаковљевом стваралаштву. Воланд савременом дехришћанизованом читаоцу изгледа као симпатичан момак. Међутим, код Булгакова се више пута појављивала тема узвишеног руководства које помаже сиромашном интелектуалцу да реши стамбено питање и избави се од шарикова и осталих “анушки”. “Ноћу сам упалио дебелу свећу за венчање. Свећа је плакала воштаним сузама. Раширио сам лист папира и почео да пишем на њему нешто што је почињало речима: За председника Совнаркома Владимира Иљича Лењина. Све, све сам написао на овом листу: и како сам се запослио, и како сам ишао у стамбено, и како сам видео звезде изнад Христовог храма, и како су ми викали: – Излетећете као чеп… Ноћу сам заспао и уснио Лењина. Причао сам му о звездама на булевару, о свећи за венчање и о председнику… – Тако… тако… тако… – одговарао је Лењин. Онда је назвао: – Дајте му решење за заједнички живот с његовим пријатељем. Нека седи тамо у векове векова у соби и нека тамо пише песме о звездама и томе сличне глупости.”^[247]

Значи, поклон који добија Мајстор могао би му уручити и Лењин. Дакле, Воланд Мајстору поклања “Лењинову награду”. Нећемо се дотицати теме сличности између Воланда и Лењина.^[248] Једоставно ћемо истаћи да од “оностране” силе Мајстор добија сасвим овострани, “ћесарев” дар. Испоставило се да његова лествица снова и цена саблазни није висока…

Само су људи образовани у совјетско време, покварени “стамбеним питањем” и сном о викендичици у Переделкину могли да виде у томе достојну замену за Небески Јерусалим и хришћански рај.

Маргарита саветује Мајстору да набави “кућицу с венецијанским прозорима”. Међутим, управо у таквој кућици је живео Фауст и управо на ове прозоре је био алергичан: “За инат својој тескоби још сам у овој кућици за псе где је доступ светлости преграђен цветним осликаним прозорима!”

Фаусту “чији је живот у стремљењима протекао” Мефистофел је једном понудио следећи животни план: “Узми да копаш или се лати мотике. Затвори послове у тесан круг. Нађи задовољство у њима. Целог живота се храни плодовима руку, угледајући се на стоку у смирењу. Устај с кравама чим зора заруди, зноји се и немој се стидети ђубрива – за осамдесет година ће те подмладити метаморфоза.”

Фауст гневно протестује: “Да живм тихо? Никад! Не бих се везао за лопату, за мир, за уске појмове.”

И мали свет којег се Фауст ослободио Воланд нуди Мајстору као највишу награду.

Воланд је сам поменуо Фауста и обећао је Мајстору оно што би наводно одушевило и самог Фауста. Међутим, реално је Мајстору подметнуо оно што је у Фаусту изазивало само нападе тескобе.

Живи Мајстор уопште не личи на Фауста. Али авет Мајстора, како изгледа, покушава да преживи на фаустовски начин. Последња ствар коју је урадила авет Мајстора напуштајући свој земаљски дом јесте да је бацила у ватру не само свој рукопис, већ и још нечију туђу књигу: “Мајстор опијен предстојећим јахањем бацио је с полице неку књигу на сто, згужвао је њене листове у столњаку који је горео и књига је букнула у веселом пламену.” У овом Мајсторовом поступку се пробудило нешто од Фауста (жудња за јахањем, летом, новином). Због тога Воланд и помиње Фауста. Међутим, он у ствари Мајстору не подмеће фаустовски, већ вагнеровски идеал. И овај статично–књишки вагнеровски рај сигурно неће радовати Мајстора. Воланд Мајстору поклања туђу “срећу”. Она ће му притискати и гребати душу.

Воланд Мајстору нуди смрдљиву авантуру. Притом – “кроз зубе”: “Маргарита је тихо плакала бришући очи великим рукавом. – Шта ће бити с нама? – упита песник. – Пропашћемо! – Некако ће бити, – рече господар кроз зубе и нареди Маргарити: Приђите ми… Нећете постати његова љубавница, већ жена, – строго и у потпуној тишини прозбори Воланд, – уосталом, нећу да погађам. У сваком случају, – окренуо се према песнику, – примите од мене овај поклон, – и тада је пружио песнику мали црни револвер. Песник је исто тако мутно и потиштено гледајући попреко узео револвер.”^[249]

Како ту човек да се не сети другог описа вечности без светлости:

“– Ја не верујем у будући живот, – рече Раскољников. Свидригајлов је седео замишљен. – А шта ако су тамо само паукови или нешто тако, – рече он одједном. “Овај је луд,” – помисли Раскољников. – Ми стално вечност замишљамо као идеју која се не може схватити, као нешто огромно, огромно! И зашто је обавезно огромно? И онда, уместо овога, змислите, ако тамо буде једна собица, тако као сеоско парно купатило, чађава, а у свим ћошковима паукови, и ето ти читаве вечности. Знате, понекад ми се нешто тако причињава. – Није ваљда да не можете да замислите ништа утешније и праведније од тога! – болно повика Раскољников. – Праведно? А ко би знао, можда је то стварно праведно, и знате, ја бих обавезно тако намерно урадио! – одговори Свидригајлов осмехујући се неодређено…”

Мајстора очекује вечност без надахнућа: “– Дакле, у подрум на Арбату? А ко ће писати? А снови, надахнућа? – Немам више никаквих снова, ни надахнућа такође немам, – одговори Мајстор, – ништа ме око мене не занима осим ње, – опет је ставио руку на Маргаритину тлаву, – сломили су ме, досадно ми је и желим у подрум.” (гл. 24).

Мајстору тек предстоји да сазна страшну истину о својој стваралачкој импотенцији: без воландовског надахнућа он више неће моћи да напише ништа ни налик на свој изгорели роман… Воланд је овај роман поклонио Мајстору. Воланд га је (преко Азазела) и спалио. Воландови дарови су увек двосмислени. Јер, Мајстор је већ предосећао с ким се повезао и чиме ће се све то завршити: “Чим бих пред спавање угасио лампу у малој соби, чинило ми се да се кроз прозорчић, иако је био затворен, увлачи нека хоботница с јако дугачким и хладним пипцима.” (гл. 13)

Сетимо се још и револвара који у рукопису из 1936–37. године Воланд поклања Мајстору и слика ће постати сасвим богословски–канонска.

По запажањима светих отца кад човек почиње да општи с кнезом таме у његову душу постепено почиње да продире очајање. Наводно си постао господар живота, страсти које су се побудиле у теби треба да те подстичу да се наслађујеш животом… И одједном, тескоба, “хоботница у души”. То твој нови “духовни покровитељ” одједном збацује маску и дахће ти у лице с отвореном хладноћом и жељом за уништењем.

Зато у појму вечне празнине

Нема двосмислености и таме…

Крај? Ружна реч!

Крај чега? Шта се заправо десило,

Ако се нешто и ништа поистоветило.

(Мефистофел у Гетеовом „Фаусту”).

Неколико примера општења с овим духом небића наводи св. Игњатије Брјанчанинов у “Аскетским опитима”. Ево једног од њих: петербуршки чиновник се молитвено подвизава, погрешно и без духовног руководства се начитавши преп. Симеона Новог Богослова – најмистичнијег и најлирскијег од отаца. Долази у манастир да исприча о својим виђењима и каже да види светлост, која долази од икона, осећа миомирис и необичну сласт у устима итд. Монах га је саслушао и поставио му је једно-једино питање: “А да ли вам је падала на памет мисао да се убијете?” Испоставља се – већ је покушао да се баци у реку, али су га извадили… И монах објашњава зашто му је поставио то питање: као што за време покајничког плача наступа тренутак тихог и светлог мира тако и у тренуцима лажних наслада наступа тренутак кад се прелест открива и кроз првобитно одушевљење помаља се коначни циљ духа зла – уништење човека.^[250]

Тако је и Маргарита још пре сусрета с Мајстором пустила у себе сан о непостојању: “Дакле, говорила је, да би са жутим цвећем у рукама изашла тог дана, да бих је ја напокон нашао и да би се ако се то не би десило, она отровала, зато што је њен живот празан.” Смрти се радује и Мајстор.

У финалу је Мајсторово тело већ убијено. Душа… Али, шта је “душа” с избрисаним памћењем? О чему ће писати? И за кога?

У колибици с масном капицом и празном епруветом Мајстора чека бескорисно “гушчије перо”. Бескорисно је због тога што чак и кад би могао нешто да напише, књиге које су написали умрли духови не долазе до људи. Мајстор ће постојати без читалаца. И тада ће му чак и атеисти, који су га прогањали због “пилатовштине” изгледати као жељени читаоци и поштоваоци… Коме, а и о чему ће моћи да пише Мајстор ако га људи више не занимају,^[251] а у општење с Богом и анђелима (“светлост”) није ушао пошто је изолован у свом “миру”?

А од романа који је написао на земљи Мајстор никуда не може да се дене: “Знам га напамет… Сад ништа и никад нећу заборавити… Омрзнуо сам овај роман и плашим се. Болестан сам. Страшно ми је.”

Воланд се побринуо да овај страх у Мајстору остане заувек. Он га је населио у вишњику у цвату. Вишња у цвату је дивна ствар, нема спора. Међутим, Мајстор је прешао у други свет и прешао је заувек. И тада се испоставља да га ништа ново, ништа другачије не очекује. Вишње ће цветати заувек, а никад неће давати плодове… Стваралачка личност је осуђена на бесконачно понаљање земаљских и већ бивших тренутака, па чак и ако су предивни.^[252] Ако га неке сенке и буду посећивале^[253] – то ће бити под строгим условом: “да га не узнемиравају”. Значи, све ће бити препознатљиво и стерилно. Новина неће помутити Мајсторов свет… У принципу, Воланд Мајстору не поклања баш најсвежију вечност.

Али, да ли је цветање вишање дивно баш за Мајстора? Дешава се да је неки дан, празник за све, дан жалости за неку породицу. Ако се у тој породици несрећа десила у току новогодишње ноћи – годинама је светлост новогодишњих јелки неће радовати, већ мучити. Дакле, какве асоцијације код Мајстора могу да изазову вишње у цвату?

Вишња цвета у мају. Мај је управо месец личног сусрета с Воландом, месец Мајсторовог лудила и смрти. Дакле, Мајстор ће стално бити подсећан на сав бол последњих недеља живота. Као што је “пролећни празнични пун месец” сваке године лишавао мира Ивана Бездомног, тако ће и Мајстор морати да се мучи сваког маја, тачније – вечни мај с вечно процветалим вишњама које никад не дају плод…

Као и Фауст, Мајстор је своје дарове добио у васкршњој ноћи. Пасха значи прелазак. Мајстор је ове ноћи из земаљског живота прешао у посмртно, вечно постојање. Квалитет преласка одређује и квалитет овог постојања. Ево послење речи Мајстора на земљи: “–Тровач, – успео је још да викне Мајстор. Хтео је да дохвати нож са стола како би ударио њиме Азазела, али је његова рука беспомоћно склизнула са столњака.” Ево прве речи његове авети: “Отворивши очи бацио је мрачан поглед и с мржњом је поновио своју последњу реч: – Тровач…” С мраком у души Мајстор је прешао границу вечности. “Није заслужио светлост…”

Приметићемо, узгред, да Мајстор није могао да дочека своју смрт као Јешуа. Нема никаквих “добрих људи”. Јешуа није његов идеал. Мајсторове симпатије и срце су с Пилатом.

А Пилат је провео “дванаест хиљада месеци”^[254] с разбијеним пехаром вина у рукама и верним псом. Сад Мајстору предстоји иста судбина: с празном епруветом, сувим гушчијим пером и неминовном Маргаритом…

Истих година велики писац Толкин је објаснио ко може да поклања вечност таквог квалитета, односно земаљска добра помножена бесконачношћу. Бесмртност на земљи је поклон од Прстена Свевлашћа, тачније од Црног Господара. Билбоа овај дар оптерећује: “Осећам се као комад путера размазан по превеликом парчету хлеба.”^[255]

Исти такав бол чека и Мајстора у кућици коју му је поклонио сатана. Мучење миром. Кажњавање ћорсокаком. Нека су ту и вишње, нека је ту и Маргарита. Али, нема Христа. Нема вертикале, узвишеног. Чак се и Воланд заувек опростио од Мајстора. Маргарита истиче да је то Мајсторова “вечна кућа”…

И поново ћемо га упоредити с Толкином. У његовој причи “Ниглов лист” све је врло слично. Умире уметник којег су сви исмејали. И настањује се у својој последњој слици. Такође постоји кућа, такође постоји дрво… Али, провевши у овом свету време које је потребно за исцелење његове душе уметник иде даље – у Планине. А Мајстор нема куда да иде из свог мира без светлости… Јер “вода живота” за њега није Христос, већ просто вотка.^[256]

Једном је Воланд подсетио: “Све теорије су подједнако вредне. Има међу њима и једна таква по којој ће свако добити по својој вери.” Мајстор је добио по својој вери. Али, на основу онога што је добио може се стећи представа о предмету његове вере, о оскудности његове вере и његовог сна… “Убили сте нас, мртви смо. Ах, како је то паметно! Како је у прави час!”

Крај романа би некоме могао да изгледа оптимистички: Пилат је отишао с Јешуом, Мајстор је добио мир… У лету с Воландом сви се преображавају – мења се Маргарита, мења се сам Воланд, Бегемот постаје леп, Коровјов се од лакрдијаша претвара у витеза, мењају се и Азазелове црте. Преображавају се сви осим Мајстора. Код Мајстора се мења само одећа. Ни очи, ни лице, ни душа му се не мењају: “Маргарита је лепо видела како се променио Мајстор. Коса му се белела сад на месечини, и скупљала се у реп, и он је летео на ветру. Кад би ветар мало одувао плашт од ногу Мјстора Маргарита је на његовим чизмама с високим сарама видела како се час гасе, час светле звездице мамуза. Попут младића–демона, Мајстор је летео не скидајући погледа с месеца, али му се осмехивао као добро познатом и вољеном и по навици коју је стекао у соби бр. 118 нешто је мрмљао сам себи.” Пацијент је остао пацијент…

А ево последње појаве Мајстора у роману: “Жена према Ивану за руку изводи човека обраслог брадом који се бојажљиво осврће око себе. – Дакле, тако се све завршило? – Тако се и завршило, мој учениче, – одговорио је број сто осамнаест, а жена прилази Ивану и каже: – Наравно, тако. Све се завршило и све се завршава… И пољубићу вас у чело и све ће с вама бити како треба.”

Дакле, како се “све завршило”? – Ево тако: “плашљиво се осврћући”. Мајстор који је и у току романа био лишен имена (тачније, који је носио само једну од Воландових титула) сад просто постаје број… Ето какав је то “мир”!

А логично финале Маргаритине судбине је било одређено у роману још раније. Расплет је наступио још онда кад је Маргарита прихватила понуду да постане домаћица на балу код сатане: “Укратко! – повика Коровјов, – врло укратко: нећете одбити да прихватите ову обавезу?” “–Нећу одбити,” – са сигурношћу је одговорила Маргарита. “Готово је!” – рекао је Коровјов.”

Дакле, можда се просто остварио Маргаритин стари сан? “Сан који је Маргарита уснила ове ноћи био је заиста необичан. Ради се о томе што за време својих зимских мучења никад није сањала Мајстора. Ноћу ју је остављао и мучила се само у току дана. А сад га је уснила. Маргарита је уснила непознати крај – безнадежан, чамотан, испод тмурног неба раног пролећа. И уснила је ово сивкасто небо којим су промицали облаци, а испод њега немо јато чавки. Некакав кривудави мостић. Испод њега мутна весења речица, суморно, сиромашно, полуголо дрвеће, усамљена јасика, а даље – међу дрвећем – дрвено мало здање, нешто као засебна кухиња или као парно купатило или ђаво би га знао шта. Све унаоколо је било неживо и до те мере суморно да ју је баш вукло да се обеси на овој јасики покрај мостића. Ни дашка ветра, облаци ни да мрдну, и ниједне живе душе. Баш је паклено место за живог човека! И замислите, широм се отварају врата овог здања од брвана и појављује се он. Прилично далеко, али се јасно види. Офуцан је, не може се разазнати шта има на себи. Коса му је замршена, необријан је. Очи су му болесне, узнемирене. Маше јој руком, зове је. Губећи дах у неживом ваздуху Маргарита је потрчала према њему по брежуљцима и тада се пробудила.” (Гл. 19)

На овакву сумњу наводи и околност да “ни у једној редакцији романа јунак на крају ни не види своју вечну кућу. Не улази у њу… Мир Мајстору заувек остаје обећан. Само обећан.”^[257] Сам Мајстор не види никакву кућицу и врт. “Мајстору се чинило…” – ево последњег стања Мајстора које Булгаков описује. Само му Воланд и Маргарита шапућу о ономе што ће му сваког часа бити дато као награда. То је такав “агитаторски тим пакла”. Исто као што Јешуа умирује Пилата упркос свему очигленом. Јешуа уверава Пилата да погубљења није ни било, али притом се сам Јешуа у истој сцени појављује “у поцепаном хитону и унакаженог лица”. Јешуу (опет кажем: Јешуа је лик из романа који су написали Мајстор и Воланд – Мерисомајстор – а не јеванђељски Исус) и Маргариту Воланд користи у поједнакој мери.

Маргарита је због сусрета с Мајстором била спремна да постане вештица, да да сатани и душу и тело. Мајстор прво Маргариту зове у “парно купатило с пауковима”. Маргарита пристаје. Шта да се ради – наступила је ноћ за плаћање рачуна. Сад она води Мајстора куда јој Воланд каже.

Воландови дарови увек имају двоструко дно. “Ђаво је врло стари лопов. Немој разговарати с њим,” – говорио је архиепископ Сан-Франциски Јован (Шаховској), некада песник и сјајан младић, друг Марине Цветајеве.

“Вишње. Река. Снови. Стихови…” Финале је “подвучено, нарочито идилично; презасићено је књижевним атрибутима из сентименалних филмова са срећним крајем. Таква наглашена литерарност и сама по себи већ може да изазове сумњу”.^[258] А ако све ове клишее поклања сатана…

Не треба завидети Мајсторовој судбини. Онај ко је самог себе читавог живота добровољно затварао час у музеј,^[259] час у подрум, час у лудницу, ни после смрти неће наћи слободу.

Можда се због тога што Воландови дарови неће тешити, већ мучити, Воланд и маскира на опроштају и каже да дарови које је донео нису толико од њега самог, колико од Јешуе: “Оно што вам нудим и оно што сам за вас молио Јешуу.”

Роман се лоше завршава. Безнадежно. У овоме је разлика између фаустијане ХХ века и традиције прошлих векова. Овде нема Deus ex machina. Нема доласка Божије промисли која спасава и све мења. И то је најстрашније упозорење романа: Све може лоше да се заврши. Постоји таква мера људског заборављања на Творца и одрицање од Њега кад је и Небо већ немоћно. Шале могу отићи предалеко.

 

Да ли је Булгаков заслужио споменик?

 

Булгаков – да. Али Мајстор није и Воланд није!

Међутим, скултпор Александар Рукавишњиков је 2000. године одлучио да украси Патријаршије пруди врло сложеном конструкцијом. Булгаков седи на сломљеној клупици на обали вештачког језера. Од Булгакова по незамрзнутој води вештачког језера одлази Јешуа (вода ће се због тога специјало загревати и зими ће испаравати очигледно подсећајући на базен Храма Христа Спаситеља). У ваздуху ће исправати и примус с нечистом силом. По пројекту, примус нема дно и испод њега може да уђе свако ко то жели – на унутрашњој површини примуса уметник намерава да прикаже сцене из “Мајстора и Маргарите” везане за походе Воланда и његове свите по Москви.

Изгледа да су се размере присуства црне силе у Москви од Булгаковљевог времена по уметниковом мишљењу веома повећале: намерава да направи примус висок 12 метара. “– Желео сам да прикажем три света, – рекао је Александар Рукавишњиков за лист “Известија”. – Библијски, свет нечисте силе и свет Московљана. Последњи ће моћи да се види уживо – Московљани се нису променили. А прва два репродукујемо. Узгред речено, примус ће истовремено бити и споменик, и фонтана – он ће и “пишкити” и светлети.^[260]

Скулптор је погрешио. Московљани се јесу променили. Многи од њих су ипак преболели бескућништво и берлиозовштину. И постали су осетљивији на религиозну тематику и нетрпељивији према сатанизму. Зато су и почела и протестна писма и демонстрације.

Једно од таквих писама потписали су Михаил Уљанов, Владимир Спиваков, Јуриј Башмет, Сергеј Михалков и Људмила Гурченко: “…Подизање на обали вештачког језера примуса од 12 метара с нечистом силом је у најмању руку неетичан поступак према осећањима верујућих. Исто као и фигура Булгаковљевог Јешуе који иде “по води јако по суху”… Крајње смо узнемирени сталним гласинама о плановима да се Патријаршије пруди претворе у својеврсну трговачко–економску зону са скупим продавницама, ресторанима и казинима… Живот града се не сме све време мерити по појмовима добити…”^[261] Засад је наступила тишина… Још увек није сигурно да изнад глава Московљана (исто као и изнад глава Булгакова и Јешуе) неће бити подигнут примус с Воландом.

У православној традицији један од облика поштовања светиње и учествовања у благодати која је испуњава јесте пролажење ходочасника испод светих предмета (чудотворних икона или моштију светаца). У пројекту Рукавишњикова Московљанима се предлаже да пролазе испод примуса с нечистом силом. Религиозан човек у овоме може да осети укус некакве окултне иницијације… Тако да ће подизање овакве конструкције заувек поделити хришћане и поштоваоце посмртно демонизованог Булгакова.

Чини ми се да би пре подизања таквог споменика требало одговорити на три једноставна питања. 1) Да ли би Булгаков желео да се Воланд и његова свита заувек настане у Москви? 2) Да ли би сам Булгаков волео да проведе вечност гледајући Воланда? 3) Да ли би сам Булгаков желео да буде с Јешуом (не с библијским Христом, Чији су ученици носили мачеве, а Сам Он се није гнушао разобличавања ни речју, ни бичем – већ с улизивачким Јешуом)?

Надам се да сам у својој књижици успео да објасним да би на сва три питања Булгковљев одговор био – “не”!

Споменик Булгакову је потребан. Али нека га подигну они који умеју да читају Булгакова. Нека буде споменик. Нека буде и драма и филмова по Булгаковљевом роману. Међутим, постоји формула њиховог успеха:^[262] треба да се подударају с ауторским, Булгаковљевим виђењем његових ликова. А особеност овог виђења представља то да у роману једноставно нема позитивних јунака. Ни Воланд, ни Јешуа, ни Мајстор, ни Маргарита не изазивају одушевљење код Булгкова и не заслужују одушевљење читалаца и режисера. Своја неслагања, сатиричне реплике и негирања Булгаков је стављао у уста ових својих јунака. Међутим, своју веру им није поверио.

 

***

 

А пажљив читалац романа који не припада књижевним шариковима – шта је он требало да понесе из романа? Схвативши реалност и моћ црног господара, своју немоћ пред њим као и вулгарност атеизма, на коју страну је требало да се окрене? – На ону где крсно знамење није атавизам пробуђен изненадним страхом, већ норма живота, вере, љубави и наде. Ка Цркви. Булгаковљева воља је ишла у том правцу. А Црква је у сусрет простирала своју молитву.

У Булгаковљевој архиви се сачувала цедуља непознатог аутора упућена Марфуши, кућној помоћници Булгакова у последњим месецима живота Михаила Афанасјевича. У њој се каже: “Мила Марфуша! Шаљем просфору за болесног Михаила. На литургији смо се молили, био је молебан, упалила сам свећу, дала сам прилог за хор, тамо певају слепи. Сутра ћу се молити на раној литургији. Дала сам просјацима да се моле за болесног Михаила и сама се ватрено за њега молим.”^[263]

На књижевном нивоу се оно на шта је Булгаков само алудирао отворено усудио да каже Борис Пастернак деценију касније – романом “Доктор Живаго”. Оба романа имају сличну структуру: “роман у роману”. И Мајстор и Јуриј Живаго су књижевници. Њихова дела се објављују у саставу великих романа, чији су ликови они сами. Предмет стваралаштва Мајстора и Живага је сличан: Страсна седмица у Јерусалиму.

Међутим, Пастернак се усудио да избегне сложени систем Булгаковљевих огледала и маскирања. Пастернак је отворено говорио о Ономе уместо Кога је Воланд покушао да подметне свог мајсторски направљеног Јешуу: “Они сахрањују Бога.”^[264]

Читалац има избор између две слике о хришћанству. Или да сматра себе “хришћанином без догми и конфесија”, – али имајући притом на уму да је управо такво “хришћанство” искројио Воланд. Или да буде ортодоксан. Такав као Борис Пастернак, Ана Ахматова, Александар Солжењицин и Валентин Распутин.

Тако да не треба срамотити руску књижевност и поистовећивати ставове Булгакова и ставове Воланда. Ако се сматра да је кроз Воланда Булгаков изразио управо своје мисли о Христу и Јеванђељу, мораћемо да извучемо превише страшан закључак. Ако је велики руски писац од сатане направио позитиван и стваралачки лик у свом роману то значи да се руска књижевност завршила. Остало је новинарство од којег се може учити једино како се влада језиком.^[265]

 

 

НАПОМЕНЕ:

[1] „– Слави великодушног хегемона! – помпезно је шапнуо и тихо боцнуо Јешуу у срце. Овај је задрхтао, шапнуо је: – Хегемон… Крв је прострујала по његовом стомаку, доња чељуст му је задрхтала и глава му се оклембесила.“ У рукопису из 1928–31. године: „А Јешуа је прозборио, висећи на растегнутим тетивама: – Хвала, Пилате… Говорио сам да си добар.“ (Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 425).

[2] Jovanović М. Utopija Mihaila Bulgakova. Beograd, 1975. s.165. Слична је позиција М.М.Дунајева у његовом раду «О романе М.А. Булгакова «Мастер и Маргарита» (М., 2005). Међутим, у овој брошури М.Дунајева нема никаквих трагова самог књижевног истраживања; аутор једноставно као аксиому узима сагласност Булгакова с Воландом и сјајно игнорише све контрааргументе.

[3] «У рукописним варијантама Булгаков је дозвољавао себи да ради у природном расположењу,» – пише познавалац његовог дела В.Лосјев цитирајући цртице из Булгаковљевог дела (1937.г.) о Петру Првом, где су у уста царевића Алексеја стављене следеће речи:

Стазом очевом нећу поћи,

Старини ћу остати веран.

Петроград не треба да постоји,

Немој сањати, господару,

У Јарослављ ћу отићи да живим,

Као што смо живели у стара времена.

Живећемо у великом миру!

И опет ћемо угледати,

У блеску дивних ватри,

Нашу цркву саборну радосну,

Разлиће се по целој по Русији

Звоњава велика и слатка!

Вратићемо побожност, вратићемо,

Благољепије ће бити чудесно!

И чућемо опет по црквама у Русији

Православно појање небеско!

Не могу да поднесем очев поредак!

Све ми се огадило! Мрзим га!

(Булгаков М. Дневник. Письма. 1914–1940. Сост. В. И. Лосев, М., 1997, с. 441)

У прози је исту такву заклетву верности погаженој старини пре револуције Булгаков дао у свом писму Стаљину 1930.г.

[4] Булгаков М. Собрание сочинений в 8 томах. Т.8. Жизнеописание в документах. Спб., 2002, с. 714. Друга верзија: «Пред крај живота Михаил Афанасјевич је ослепео и није више могао да говори. Споразумевао се гестовима које је разумела само Јелена Сергејевна, његова жена. Једном је начинио покрет да нешто жели. – Сок од лимуна? – Одречни гест. – Твоје радове? – Не. – Јелена Сергејевна се досетила: – «Мајстора и Маргариту?» – И човек који је изгубио дар говора с огромним напором воље је изговорио две речи: «Нека знају.» – Записао сам по речима Јелене Сергејевне Булгакове 15. новембра 1969. године у Москви.» (Е. М. Три сновидения Ивана // Вестник РХД. Париж,1976, № 3–4, с. 230).

[5] В. Булгаков М. Собрание сочинений в 8 томах. Т.8. Жизнеописание в документах. Спб., 2002, с. 195. Узгред речено: «Извршивши анализу мојих албума с исечцима открио сам у штампи СССР за десет година мог књижевног рада 301 оцену о њему. Од тога је похвалних било 3, а непријатељских и с грдњама – 298.» (М. Булгаков. Письмо к Правительству СССР).

[6] Лосев В. И. Комментарии // Булгаков М. А. Собрание сочинений в 8 томах. Т. 2. Белая гвардия. Гражданская война в России. Спб., 2002, сс. 739–740

[7] Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 410.

[8] В.: Чудакова М. Жизнеописание М. А. Булгакова. М., 1988, с. 592.

[9] В.: Чудакова М. Жизнеописание М. А. Булгакова. М., 1988, с. 593.

[10] Правительству СССР. Письмо от 28 марта 1930 г. // Булгаков М. Дневник. Письма. 1914–1940. Сост. В. И. Лосев, М., 1997, с. 227.

[11] Белозерская–Булгакова Л. Е. Воспоминания. М.,  1990, сс. 182–184

[12] Мартинисти – једна од масонских грана.

[13] Текст ове приповетке (на коју ми је указала Ј.Молчанова, на чему сам јој захвалан) може се наћи на интернету на адреси http://fecoopa.narod.ru/chayanov/venediktov.html.

[14] Осим тога, проф. А.И.Булгаков је преводио радове западних светаца – блаж. Августина и блаж. Јеронима. Треба истаћи и његов чланак «Савремена слободна масонерија и њен однос према цркви и држави» (Труды Киевской Духовной Академии, 1903, вып.12), који је изашао и као засебна брошура. «Слободна масонерија је најопаснија завера против друшва, секта убица, које делују уз помоћ космополитског јеврејства и конспиративног протестантизма.» (Булгаков А.И. Современное франкмасонство. Опыт характеристики. Киев, 1903, с. 3). Тако да је Михаил Булгаков од младости могао да зна да се хришћанству не супротставља само атеизам, већ и окултизам чију је активну пропаганду подржавало управо масонство.

[15] См. Соколов Б. Булгаков. Энциклопедия. М., 2003, с. 545.

[16] Чудакова М. Жизнеописание М. А. Булгакова. М., 1988, с. 387.

[17] Чудакова М. Жизнеописание М. А. Булгакова. М., 1988, с. 44.

[18] «У Москви је писао «Белу гарду». Једном ми је читао о овој… Јелениној молитви после које је Николка или неко други оздравио. А ја сам му рекла: Па зашто то пишеш? Наљутио се, рекао је: Ти си просто глупача, ништа не разумеш!» Чудакова М. Жизнеописание М. А. Булгакова. М., 1988, с. 387.

[19] Цит. по: Соколов Б. Булгаков. Энциклопедия. М., 2003, с. 546.

[20] В.: Чудакова М. Жизнеописание М. А. Булгакова. М., 1988, с. 550.

[21] Цит. по: Чудакова М. Жизнеописание М. А. Булгакова. М., 1988, с. 551. Приликом анализе дневника Ј.С.Булгакове треба имати у виду да га је писала претпостављајући да може доспети у руке «органа». Дневници самог Булгакова су заплењени приликом претреса 7. маја 1926. године.

[22] В.: Чудакова М. Жизнеописание М. А. Булгакова. М., 1988, с.603.

[23] Булгаков М. Собрание сочинений в 8 томах. Т.8. Жизнеописание в документах. Спб., 2002, сс. 75, 77, 79.

[24] Письмо Н. А. Булгакову от 13.5.1935 // Булгаков М. Дневник. Письма. 1914–1940. Сост. В. И. Лосев, М., 1997, с.  372.

[25] Письмо А. П. Гдешинскому от 28.12.1939 // Булгаков М. Дневник. Письма. 1914–1940. Сост. В. И. Лосев, М., 1997, с.  536.

[26] В.: Чудакова М. Жизнеописание М. А. Булгакова. М., 1988, с. 484.

[27] Цит. по: Соколов Б. Булгаков. Энциклопедия. М., 2003, с. 546.

[28] Николају Афанасјевичу Булгакову је специјалну беседу посветио архиепископ Сан–Франциски Јован (Шаховској) – «Реальная жизнь Николки Турбина – Н. А. Булгакова»

(Републикация: Земская Е. А. Михаил Булгаков и его родные. Семейный портрет. М.. 2004, сс. 209–212.

[29] Письмо И. А. Булгакову от 12.5.1934 // Булгаков М. Дневник. Письма. 1914–1940. Сост. В. И. Лосев, М., 1997, с.  334. Уп. с признањем константинопољског патријарха Атинагоре I: „Не бих желео да умрем изненада. Човек треба да болује неколико недеља да би се припреми. Не предуго да не оптерети друге. Ево, смрт креће на пут по мене. Видим како силази с брда, пење се степеницама, улази у ходник. Куца на врата собе. И ја се не бојим, чекам је. И кажем јој: уђи! Али, нећемо кренути одмах. Ти си моја гошћа, поседи тренутак. Спреман сам.“ И онда нека ме однесе у милосрђе Божије.“ (Клеман О. Беседы с патриархом Афинагором. Брюссель, 1993, с. 229).

[30] Данте А. Малые произведения. М., 1968, с. 149.

[31] Булгаков М. Собрание сочинений в 8 томах. Т.8. Жизнеописание в документах. Спб., 2002, с. 714.

[32] «И опет му се привидео пехар с тамном течношћу. «Отрова, дајте ми отрова!»» (Мастер и Маргарита, гл. 2).

[33] Булгаков М. Собрание сочинений в 8 томах. Т.8. Жизнеописание в документах. Спб., 2002, с. 691.

[34] Земская Е. А. Михаил Булгаков и его родные. Семейный портрет. М.. 2004, с. 192.

[35] Чудакова М. Жизнеописание М. А. Булгакова. М., 1988, с. 670.

[36] Булгаков М. Собрание сочинений в 8 томах. Т.8. Жизнеописание в документах. СПб., 2002, сс. 106–107.

[37] Деятели Союза Советских Социалистических Республик и Октябрьской Революции. Приложение к циклу статей Союз Советских Социалистических Республик // Энциклопедический словарь Русского Библиографического института Гранат. 7–е издание. Т.41. ч.1. М., 1926, стлб. 53–54

[38] В. Соколов Б. Булгаков. Энциклопедия. М., 2003, сс. 144–145.

[39] http://humanism.al.ru/ru/articles.phtml?num=000027

[40] http://vivovoco.rsl.ru/VV/JOURNAL/VRAN/GINZBURG.HTM

[41] http://gazetangn.narod.ru/archive/ngn0309/god.html

[42] Чудакова М. Жизнеописание М. А. Булгакова. М., 1988, с. 406.

[43] В. Лосев В. Комментарии // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 508. (со ссылкой на И. Кузякину).

[44] Яновская Л. М. Творческий путь Михаила Булгакова. М., 1983, с. 316.

[45] Мудри епископ у роману Клифорда Сајмака каже да је «вера врло разумна основа за поступак.» (Клиффорд Саймак. Паломничество в волшебство // Клиффорд Саймак. Паломничество в волшебство. Братство талисмана. М., 2002, с. 89).

[46] Уп. «добри људи су га унаказили…»

[47] Тако је у првој редакцији која је носила назив «Копито инжењера» (1928 г.). В. Копыто инженера (1929–1930) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 54.

[48] Чудакова М. Жизнеописание М. А. Булгакова. М., 1988, с. 395.

[49] Копыто инженера (1929–1930) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 54.

[50] Князь тьмы // Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 20. Симпатије Берлиоза према Воланду су ублажене у коначном тексту: «Странац се Берлиозу вероватно свидео, односно не баш да се свидео, него… како да се изразим… заинтересовао га је, шта ли.» У филму В.Бортка Мајстор свој роман доноси управо у часопис Берлиоза. У том случају је, истина, нејасно зашто Берлиоз није препознао текст романа кад га Воланд чита. Али, ако је Берлиоз заиста уредник издања у које је Мајстор однео ркопис, а ово издање је носило гордо име «Богоборац», значи да је Мајстор схватао да је дело које ј енаписао ратоборно–атеистичко, антихришћанско.

[51] Чудакова М. О. Опыт реконструкции текста М.А. Булгакова // Памятники культуры. Новые открытия. М., 1977, с. 95.

[52] Чудакова М. О. Опыт реконструкции текста М.А. Булгакова // Памятники культуры. Новые открытия. М., 1977, с. 98.

[53] Копыто инженера (1929–1930) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 56–57.

[54] Лепахин В. Иконное и иконическое в романе «Мастер и Маргарита» // Вестник Русского Христианского Движения. Париж, 1991, № 1 (161), с. 178.

[55] У фељтону Булгакова «Москва 20–их година» постоји следећа сцена: «Лета Господњег… (у суседној соби се чује комсомолски глас: «Није га било!!!»). Па, да ли је било или није било…»

[56] Булгаков је пратио публикације овог максимално разузданог атеистичког «мајстора», нешто је исецао из новина и чак је сакупио у мању специјалну фасциклу (см. Чудакова М. Жизнеописание М. А. Булгакова. М., 1988, с.386).

[57] Робертсон А. Происхождение христианства. М., 1956, с. 133.

[58] Краткое изложение Евангелия // Евангелие Толстого. Избранные религиозно–философские произведения Л. Н. Толстого. М., 1992, с. 11.

[59] Князь тьмы // Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 29.

[60] Ове бисерне речи изговара краљ Артур Шон Конори у филму „Први витез“.

[61] Князь тьмы // Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 35.

[62] Друга редакција. Цит. по: Чудакова М. Жизнеописание М. А. Булгакова. М., 1988, с. 419.

[63] Копыто инженера (1929–1930) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 39.

[64] Зато је Николај Бурљајев, који је играо Јешуу као Исуса морао да мења Булгаковљев текст: «Кирилова: – Да ли се могу озбиљно схватити речи Андреја Курајева који сматра да у извесној мери нетачно тумачење романа може да га учини накаквим псеудо–Јеванђљењем? Бурљајев: – Мислим да у томе постоји део истине. Све зависи од тумачења, зато што би да нисам изменио антијеванђељске моменте у тексту Јешуе Га–Ноцрија све звучало другачије. Покушао сам да приближим истини, колико сам могао, сцене које су ми дате. (Радио России. Окно в кино. Новая экранизация «Мастера  и Маргариты». 25.12.2005 http://www.radiorus.ru/news.html?rid=1104&date=22–12–2005&id=147596).

[65] Князь тьмы // Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 99.

[66] Князь тьмы // Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 99.

[67] Чудакова М. О. Опыт реконструкции текста М.А. Булгакова // Памятники культуры. Новые открытия. М., 1977, с. 96.

[68] Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 409.

[69] Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 408.

[70] св. Иоанн Златоуст. Толкование на Евангелие от Матфея. 41,3 // Творения. т. 7. ч.1. Спб., 1901,  сс. 440–441.

[71] Опаска за наставнике: синтагма «голову морочить» може потицати из средине ученика богословије. Она не потиче од словенског «мрака», већ од грчког «морос» – глупост. Ученици богословије су натерали грчку реч да живи по законима руског глагола. «Ала си сморочио!» = «Баш си рекао глупост!»

[72] Русская литература ХХ века. 11 класс. Учебник. Под ред. В. В. Агеносова. Ч.1. М., 2002, с. 475.

[73] «Свака религија се састоји у томе што гледамо на Бога као на законодавца цвих наших обавеза достојног свеопштег поштовања.» (Кант И. Религия в пределах только разума // Кант И. Трактаты и письма.  М., 1980, с. 173)

[74] Кант И. Собрание сочинений. Т. 4. М.,с. 523.

[75] “Копыто инженера” – назив рукописа 1928 — 1929 г.

[76] Чудакова М. О. Опыт реконструкции текста М.А. Булгакова // Памятники культуры. Новые открытия. М., 1977, с. 94.

[77] В. Ильин В. Н. Мастер и Маргарита [Рецензия] // Вестник РСХД. № 4, Париж, 1967; Белый Анат. О «Мастере и Маргарите» // Вестник РХД. №112–113. Париж, 1974; Е. М. Три сновидения Ивана // Вестник РХД. № 119, Париж, 1976; К. О главном герое романа М. Булгакова «Мастер и Маргарита» // Вестник РХД. № 146. Париж, 1986; Лепахин В. Иконное и иконическое в романе «Мастер и Маргарита» // Вестник РХД. № 161, Париж, 1991. Осим тога, изузетно позитиван предговор за париско издање романа је 1967. године написао архиепископ Сан–Франциски Јован (Шаховској). Републикация: Метафизический реализм («Мастер и Маргарита») // архиеп. Иоанн Сан–Францисский. Избранное. Петрозаводск, 1992.

[78] В. Соколов Б. Булгаков. Энциклопедия. М., 2003, с. 31.

[79] В. Соколов Б. Булгаков. Энциклопедия. М., 2003, с. 324.

[80] Свящ. Андрей Дерягин. «Мастер и Маргарита»: опыт прочтения. http://www.wco.ru/biblio/books/ader1/Main.htm?mos

[81] В. Чудакова М. Жизнеописание М. А. Булгакова. М., 1988, с.484. Детаљније – на стр. 499–500.

[82] Чудакова М. Жизнеописание М. А. Булгакова. М., 1988, сс. 511 и 539.

[83] Чудакова М. О. Памяти Елены Сергеевны Булгаковой. Архив М. А. Булгакова. Материалы для творческой биографии писателя // Записки Отдела рукописей Государственной Библиотеки им. В. И. Ленина. Вып.37, 1976, с. 111.

[84] В. свящ. Димитрий Юревич. Пророчества о Христе в рукописях Мертвого моря. Спб., 2004, с. 198.

[85] Још један део романа о Пилату се уводи као сан Ивана Бездомног. Али с овим Мајстор заиста нема везе: у „Мајстору и Маргарити“ господар снова, односно господар месечевих ноћи је управо Воланд.

[86] «О, како сам погодио! О, како сам све погодио!» – каже Мајстор у болници Ивану Бездомном након што му је овај препричао Воландово казивање о Пилату.

[87] Копыто инженера (1929–1930) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 54.

[88] В. Жирмунский В. М. История легенды о Фаусте // Легенда о докторе Фаусте. М., 1978, с. 266). Научные, нелегендарные сведения о папе Сильвестре см.: Гайденко В. П. Герберт Аврилакский // Новая философская энциклопедия. т.1. с. 507; Жильсон Э. Философия  в средние века. М., 2004, сс. 172–173; Шишков А. М. Средневековая интеллектуальная культура. М., 2003, сс. 44–53. У последњем читамо да је папа Силвестер II себе сматрао последњим папом, јер је очекивао да ће се 1000. године завршити светска историја, стр. 46.

[89] Сетимо се 100.000 рубаља које је Мајстор «случајно» добио на лутрији – износ који му је омогућио да напусти совјетски посао и да почне да пише свој роман.

[90] свят. Иоанн Златоуст. Восемь слов на книгу Бытия. Слово второе. Творения. т.4, с. 15.

[91] преп. Иоанн Дамаскин. Точное изложение православной веры. Спб., 1894, с. 49.

[92] преп. Ефрем Сирин. Толкование на книгу Бытия. // Творения. Троице–Сергиева Лавра, 1901, ч. 6, с. 234.

[93] «Ако постоји стадо – постоји и пастир. Ако постоји тело – мора постојати и дух,» – ову логику је осетио Виктор Цој.

[94] Цит. по: Вышеславцев Б.П. Вечное в русской философии. Нью–Йорк, 1955, c. 233.

[95] преп. Иоанн Дамаскин. Точное изложение православной веры. Спб., 1894, с. 46.

[96] Ни ово није случајност. «У редакцији романа из 1934–1936. године глава с казивањем о догађајима у клиници не само да је носила исти број тринаест (иако је број глава био другачији), већ је и назив био «инферналнији» – «Поноћна појава»… Само што је посетилац био други – сатана Воланд (он је у првим редакцијама романа – Мајстор) главом и брадом, и то још с црном пудлицом». (А. Барков. Роман Михаила Булгакова «Мастер и Маргарита»: альтернативное прочтение. http://m–bulgakov.narod.ru/master–94–1.htm#b3–1). Подсетићу да на балу код сатане Маргарита добија «панагију» са сликом црне пудлице. То да се Мефистофел Фаусту јавља у обличју црне пудле, мислим да је сувишно напомињати.

[97] «Изгубио сам некадашњу способност да било шта описујем,» – признао је Мајстор у рукописима Булгаковљевог романа (Князь тьмы // Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 98).

[98] Цит. по: Фроянов И. Я. Начало христианства на Руси. Ижевск, 2003, с. 173.

[99] Peirat N. Histoire des Albigeois. Les Albigeois et l’inquisition. Paris. 1870, t. 2, p. 860.

[100] Галинская И. Ключи даны! Шифры Михаила Булгакова. Послесловие к «Мастеру и Маргарите» в издании «Молодая гвардия», 1989.

[101] Князь тьмы // Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 105.

[102] Копыто инженера (1929–1930) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 54.

[103] Извесни књижевни критичар М.С.Петровски пише да се «јершалаимске главе у литератури обично називају јеванђељским» (Цит. по: Семенов А. Н., Семенова В. В. Русская литература ХХ века в вопросах и заданиях. 11 класс. Пособие для учителя. Ч.2. М., 2001, с. 76). Шта да се ради – одговарајућу литературу то карактерише на одговарајући начин…

[104] Недоличност садашњих школских уџбеника за књижевност се може открити обичним поређењем: «Запањен јаким осећањима која су се појавила између Мајстора и Маргарите, Воланд сазнаје и за то да је Мајстор написао књигу о Јешуи Га-Ноцрију. «Не, старно, – повикао је запањени ђаво, – то је низ изненађења!» (Педчак Е. П. Литература. Русская литература ХХ века. Ростов–на–Дону, 2002, с. 220). Упоредимо овај уџбеник за средње стручне школе с оригиналом: «– О чему је роман? – Роман је о Понтију Пилату. – Овде су се опет зањихали и почели да скакућу пламичци свећа, затресло се посуђе на столу, Воланд се насмејао громогласно, али никога није уплашио и овим смехом никога није зачудио. – О чему, о чему? О коме? – прозбори Воланд преставши да се смеје. – Ево сад? То је изванредно! И нисте могли да нађете другу тему? Дајте да погледам.» Није јасно ни одакле је Педчак узео то да је Воланд запањен љубављу између Мајстора и Маргарите…

[105] Узгред речено, по савременим мерама политичке коректности «Пилатове главе» би требало цензурисати. Јер, у њима се јудејски синерион криви због Јешуиног распећа. Пилат каже јеврејском првосвештенику: «Сетићеш се тада спасеног Варавана и пожалићеш што си послао на смрт философа с његовом мирном проповеђу!» У таквим сижејним опаскама данас се обично види проповед антисемитизма – због чега је филм Мела Гибсона «Страдања Христова» и добио грдњу. Тако да не треба искључити вероватноћу да ће ускоро Булгаковљева књига поново бити забрањена. Такође је занимљиво да се уредник часописа «Богоборац» Берлиоз од целог Воландовог «јеванђеља» заинтересовао само за једну епизоду: «Реците ми, молим вас, – неочекивано је упитао Берлиоз, – значи, по вашем повика «разапни га!» није било? Инжењер се снисходљиво осмехнуо. «Молим вас! Желео бих да видим да се нека гомила умеша у суђење које обавља прокуратор.» (Копыто инженера (1929–1930) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 55). Испоставља се да је заиста у редакцији «Безбожника» «као у синагоги» – главна притужба на Јеванђеље повезана с потребом да се заборави овај повик јерусалимске гомиле (Мк. 13, 15)…

Ипак, овде почиње тема које не бих хтео да се дотичем: веза између Булгаковљевог антисемитизма (о књижевној средини – «учмала, совјетска, ропска гомила с густом примесом Јевреја» – забелешка у дневнику од 28. децембра 1924.г.; или: «Нови виц: наводно, «Јеврејин» се на кинеском каже «там». Там–там–там–там (на мотив «Интернационале») значи «много Јевреја» – забелешка од 9. августа 1924.г.)), «Пилатових глава» и јеврејског Талмуда. По мишљењу антихришћански расположених познавалаца Булгаковљевог дела, он је «из Талмуда извео Христов лик који више одговара савременим хришћанским идеалима него канонски» (Зеркалов А. Евангелие Михаила Булгакова. М., 2002, с. 181). Где је г–дин Зеркалов нашао «савремене хришћанске идеале» (с њиховим разликовањем од почетних), од каквог материјала их је склепао – није занимљиво чак ни питати. Али, ако је Јешуа из Мајсторовог романа заиста талмудски Јешу – значи да Воланд по Булгакову није био само координатор атеиста, већ и талмудских рабина…

[106] Ипак, неколико примерака чека на свој тренутак код књижевних критичара којима су дати.

[107] Да не би било сумње у то ко је Мајстору подметнуо облигацију у другој потпуној рукописној редакцији романа (1938. година) ова облигација почиње бројем 13. В. Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 100.

[108] Чудакова М. О. Опыт реконструкции текста М.А. Булгакова // Памятники культуры. Новые открытия. М., 1977, с. 96.

[109] «Кад су отровани утихнули Азазело је ступио у акцију. Прво се бацио кроз прозор и за неколико тренутака је био у вили у којој је живела Маргарита Николајевна. Азазело је видео како је мрачна жена која је чекала да се муж врати изашла из своје спаваће собе, изненада побледела, ухватила се за срце и повикавши беспомоћно: – Наташа! Било ко… дођи! – и пала је на под у гостинској соби не дошавши до кабинета.»

[110] Зашто је од свих јеванђелиста изабран само један и управо Левије Матеј? Овај избор управо показује да пред нама није историјска «реконструкција». Библијска критика је пре него што је Булгаков написао роман већ једнодушно сматрала да је први јеванђелиста ипак био Марко и да су се друга синоптичка Јеванђеља (укључујући и Јеванђеље по Матеју) ослањала на њега. А црквена традиција сматра да је први јеванђелиста ипак био Матеј. Пошто Воланд води рат с црквеним хришћанима, а не с научницима, у његовом антијеванђељу треба да постоји пародија управо на Матеја.

[111] Главе, дописане и преписане 1934–1936.г. // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 260.

[112] Савет Коровјова о опхођењу с аветима на балу код сатане: «Све, шта год било, само не непажња. Од тога они закржљају…» Апсолутно исто су духови говорили Рерисима: «Духовима је потребно признање» (Агни–Йога. Откровение. 1920–1941, М., 2002, с. 23).

[113] Давид–Ноэль А. Мистики и маги Тибета. — М., 1991, с. 183.

[114] Цит. по: Доддс Э. Р. Греки и иррациональное. Спб., 2000, с. 425.

[115] «У граду у Фригијској области – Мири, владар је у то време био Амахај. Он је наредио да се отвори тамошње идолиште, да се очисти од нечистоће која се са временом у њему накупила и да се брижљиво обнове статуте које се у њему налазе. Ово је веома ожалостило тамошње хришћане. Извесни Македоније, Теодул и Тацијан, због ревности за хришћанску веру нису поднели ову жалост. Надахнути ватреном љубављу према врлинама они су се ноћу ушуњали у идолиште и уништили све статуе. Владар који се веома прогневио због овог догађаја, желео је да преда смрти многе невине житеље града, зато су се виновници сами пријавили и одлучили су да је боље да сами умру за истину него да допусте да други умру уместо њих. Владар их је узео и заповедио им је да учињени преступ очисте приношењем жртве, а ако не испуне претио им је казном. Међутим, они су сматрали да је боље да умру него да се оскрнаве приношењем жртве. Онда је владар наредио да их ставе на гвоздене решетке, да се испод њих запали ватра и да се тако погубе. Они су притом показали велику храброст говорећи владару: «Ако ти, Амахају, желиш да пробаш печено месо, окрени нас на другу страну да не будемо полупечени за твој укус.» Тако су завршили свој живот.» (Сократ Схоластик. Церковная история. 3, 15).

[116] Давид–Ноэль А. Мистики и маги Тибета. с. 197.

[117] Великий канцлер (1932–1936) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 207.

[118] «А ја ћу вам рећи, – осмехнувши се окренуо се према мајстору, – да ће вам ваш роман донети још изненађења» (гл. 24).

[119] Булгаков М. Дневник. Письма. 1914–1940. Сост. В. И. Лосев, М., 1997, с. 251.

[120] Исто тако се у «Бегу» генерал Хлудов мучи због сећања на посилног Крапилина који је убијен по његовом налогу: «Прилично си ме намучио, али је наступило просветљење. Да, просветљење. Схвати, слажем се. Али, не може се заборавити да ниси сам поред мене. Има живих, окачили су се на моје ноге и захтевају. А? Судбина их је од те ноћи везала у један чвор са мном. Искочили смо заједно кроз таму која је одјекивала и они се сад не могу одвојити од мене. Помирио сам се с тим. Једно не разумем. Ти? Како си се само ти одвојио од дугачког ланца месеца и фењера? Како си отишао од вечног спокоја? Па ниси био сам. О, не, било вас је много! (Мрмља.). Па, помени, помени, помени, Господе… а ми се нећемо сећати. (Размишља, стари, повија се.) Где смо се зауставили? Да, дакле, све сам то узалуд учинио. (Размишља.) А шта је онда било? Онда – просто мрак и ми смо срећно отишли. А онда врелина и све се врти на каруселу сваки дан, сваки дан. Али ти, ловче, у какву си даљину продро за мном и ево како си ме ухватио у џак као у мрежу? Немој ме више мучити! Схвати да сам се одлучио. Кунем се. Ево… Хлудов пуца себи у главу и пада ничице поред стола. Тамно је. Крај.»

[121] Истина, треба имати на уму да је последњи пасус 32. главе (о «избушеном сећању Мајстора») Булгаков прецртао у пролеће 1939. године кад је дописао Епилог. Ипак, овај пасус се објављује поново и поново, «по традицији».

[122] Письмо П. С. Попову от 14 апреля 1932 г. // Булгаков М. Дневник. Письма. 1914–1940. Сост. В. И. Лосев, М., 1997, с. 268.

[123] Сам фељтон би могао бити просто смешан (саграђен је на популарном принципу «поквареног телефона» – један сасвим озбиљан програм се комбинује с другим, подједнако озбиљним – а на крају се добија смешан апсурд). Само што редакцијска (односно, не–Булгаковљева) опаска на крају фељтона захтева ликвидацију православног храма који наводно омета наставу у суседној школи…

[124] Яблоков Е. А. Художественный мир Михаила Булгакова. М.. 2001, сс. 158–159.

[125] Бабинский М. Б. Изучение романа М. Булгакова “Мастер и Маргарита” в XI классе. М., 1992, с. 14.

[126] Н. П. Утехин. цит. по: Семенов А. Н., Семенова В. В. Русская литература ХХ века в вопросах и заданиях. 11 класс. Пособие для учителя. Ч.2. М., 2001, с. 82.

[127] Русская литература ХХ века. ч.1. Учебник–практикум для общеобразовательных учреждений. Под ред. Ю. И. Лыссого. М., 2003, с. 312.

[128] Блаватская Е. П. Тайная Доктрина. Рига, 1937, Т. 1, с. 510.

[129] Письма Елены Рерих 1929–1938. Минск, 1992, т. 2, сс. 341–342. У суштини, то је цитат Блавацке. Истина, код аутора «Скривеног учења» (оно се назива и «Тајна Доктрина») је постојао важан детаљ који је прећутан у писму Рерихове: испред фразе «деловање супротности ствара хармонију» код Блавацке стоји «доброта би престала да буде таква кад је не би смењивала њена супротност» (Блаватская Е. П. Разоблаченная Изида. М., 1994, Т. 2, с. 570).

[130] Блаватская Е. П. Тайная Доктрина. Т. 2, с. 269.

[131] Блаватская Е. П. Тайная Доктрина. Т. 2, с. 294.

[132] Библиотека литературы Древней Руси. т.1. Спб., 1997, с. 461.

[133] преп. Симеон Новый Богослов. Творения. Т.3. Сергиев Посад, 1917, с. 193.

[134] преп. Макарий Египетский. Духовные беседы. М., 1880, с. 92.

[135] «Својеврсна особеност хришћанског морала је то што се морално–добро разликује од морално–злог не по аналогији неба и земље, већ неба и пакла. Ова представа, иако је сладуњава због своје сликовитости, по свом смислу је потпуно тачна. – И управо она служи као упозорење да се о добру и злу, царству светлости и царству таме не мисли као о нечему што се граничи и што се кроз степене (веће или мање светости) постепено слива у једно, већ се представља као нешто што је одвојено неизмерном провалијом… Опасност везана за уобразиљу о блиској сродности својстава оправдава и овај начи представљања (има се у виду слика пакла као царства зла – А.К.) који је поред свих ужаса у њему, ипак врло узвишен.» (Кант И. Религия в пределах только разума // Трактаты и письма.  М., 1980, с. 128).

[136] Разболевши се Хераклит је «легао на сунце, а робовима је наредио да га намажу ђубривом… Није могао да се очисти од ђубрива и постао је плен паса који га нису препознали у таквом обличју) (Диоген Лаэртский. 9,1,4).

[137] «Од постеље до прозора пружа се широка стаза обасјана месечином и овом стазом се пење човек у белом плашту с крвавим ђоновима и почиње да иде ка месецу. Поред њега иде неки млад човек у поцепаном хитону унакаженог лица. Људи који иду о нечему ватрено разговарају, споре, желе да се договоре о нечему» (Епилог).

[138] Превод Б. Пастернака.

[139] Грамота митрополита Кирилла 2 // Русская Историческая библиотека. Т.6. Памятники древнерусского канонического права (11–15 века). Ч. 1. Спб, 1908, с. 102.

[140] преп. Феодор Студит. Послания. Ч.2. М., 2003, с. 185.

[141] Левије Матеј се не рачуна: он није хришћанин и није јеванђелиста, већ лик из Мајсторовог романа.

[142] «Паметном је довољно.»

[143] Главе, дописане и переписане 1934–1936. г. // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 245. См. также: Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 420.

[144] Черный маг (1928–1929) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, сс. 23–24.

[145] Чудакова М. Жизнеописание М. А. Булгакова. М., 1988, с. 510.

[146] Чудакова М. Жизнеописание М. А. Булгакова. М., 1988, с. 397.

[147] В. Князь тьмы // Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 43.

[148] В. Князь тьмы // Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 52.

[149] Князь тьмы // Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 52.

[150] Князь тьмы // Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 47.

[151] Князь тьмы // Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 48.

[152] Копыто инженера (1929–1930) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 69.

[153] Князь тьмы // Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 54.

[154] Князь тьмы // Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 69.

[155] Русская литература ХХ века. 11 класс. Учебник. Под ред. В. В. Агеносова. Ч.1. М., 2002, сс. 473 и 476.

[156] Педчак Е. П. Литература. Русская литература ХХ века. Роство–на–Дону, 2002, с. 221.

[157] Прва варијанта прве редакције. Цит. по: Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 421.

[158] Исто.

[159] Чудакова М. О. Опыт реконструкции текста М. А. Булгакова // Памятники культуры. Новые открытия. М., 1977, с. 98.

[160] «– Тек што сте почели да га описујете, – наставио је гост, – већ сам почео да се досећам с ким сте јуче имали задовољство да разговарате. И стварно, чудим се Берлиозу! Ви сте, наравно, човек девственик, – овде се гост опет извинио, – али он је, колико сам о њему чуо, ипак бар нешто читао! Прве речи овог професора су расејале сваку моју сумњу. Њега није могуће не препознати, друже мој! Уосталом… извините, опет… јер, не грешим, ви сте неук човек? – Неоспорно, – сложио се непрепознатљиви Иван.»

[161] Врло су карактеристични мемоари о овим годинама – при чему се ради о првој одбрани докторске дисертације из философије у СССР: «На философски факултет је упис поново отворен 1938.г…. Присуствовао сам одбрани докторске дисертације Г.Ф.Александрова у мају 1939.г. дисертација је била посвећена Аристотеловој философији у целини (њен дрвено–догматски садржај с обиљем цитата «класика» објављен је 1940.г.). Од опонената се сећам импулсивне, али у принципу праведне критике опонента Д.Ј.Квитка: није могуће истражити у дисертацији Аристотелову философију у целини, требало би узети један од њених аспеката. Председник савета Б.М.Волин, стари бољшевик је «објаснио» да колега сасвим основано брани дисертацију из области целе Аристотелофе философије. Успешност одбране била је предодређена положајем аутора – радника ЦК и Коминтерне. Неколико дана касније у «Правди» се појавила и забелешка која је обавештавала како некадашњ сирочад у нашем изузетном животу израстају у докторе наука… Античку философију на факултету је предавао М.А.Синик. Сократа је приказивао као непријатеља народа (атинског), а Платона као хуљу» » (Соколов В. В. Некоторые эпизоды предвоенной и послевоенной философской жизни (из воспоминаний) // Вопросы философии. 2001, № 1. с. 71).

[162] В. А. Барков. Роман Михаила Булгакова «Мастер и Маргарита»: альтернативное прочтение. http://m–bulgakov.narod.ru/master–94–1.htm#b3–1.

[163] «Брат је упитао аву Пимена: учинио сам велики грех и желим да се кајем три године. – Много је, – каже му Пимен. – Или макар годину, – рече брат. – И то је много, – репе опет старац. Браћа која су се налазила код старца упиташе: зар није довољно 40 дана? – И то је много, – рече старац. Ако се човек покаје од свег срца и више не буде грешио, Бог га прима и за три дана.» (Древний Патерик. М., 1899, с. 170).

[164] Те вечери Маријета Омаровна је изрекла још чуднију мисао: наводно, Мајстор је други долазак Јешуе којег нико није препознао и после чијег одласка из Москве она остаје пуста…

[165] У опери Шарла Гуноа «Фауст» кад умире детоубица Маргарита Мефистофел каже: «Осуђена је!» а хор анђела инсистира: «Спасена је!» У руском преводу ова разлика реплика је избрисана и мефистофеловско «Juge’e!” је изједначено с анђеоским “Sauve’!” И даље хор анђела у француском оригиналу пева «Христос Воскресе!» а у руском преводу – «Има правде на небу!» иако Маргарита није помилована по «правди», већ по милости. Хришћанство је пут љубави која је изнад закона. Код Гетеа су ови акценти јасно постављени: «Мефистофел: Осуђена је на муке! Глас одозго: Спасена је!»

[166] Пун месец почиње увече оног дана кад се Воланд појавио у Москви: «Небо изнад Москве као да је прецветало и потпуно јасно се на висии видео пун месец» (гл. 3).

[167] «То је била управо она Анушка која је у среду разлила уље на несрећу Берлиоза, код вртешке» (гл. 24).

[168] «Овај јунак је отишао у бездан, отишао је неповратно, опроштено је у ноћи уочи недеље, сину краља–звездочаца, суровом петом прокуратору Јудеје, коњанику Понтију Пилату.»

[169] Од 97,5 милиона испитаника преко 55 милиона (56,7%) је изјавило да верује у Бога. В. Фирсов  Л. Сталинский конкордат. Од дана знаменитог сусрета вође с православним јерарсима прошло је 60 година. // НГ–религии. 2003, 3 сент. Детаљније: Казьмина О.Е. Вопрос о религиозной принадлежности в переписях населения России и СССР // Этнографическое обозрение. 1997. № 5.

[170] Черный маг (1928–1929) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 31.

[171] У редакцији из 1934–36. године свештеник–обновљенац се појављује још у сну Никанора Ивановича Босог и тражи да се преда валута (Главе, дописане и переписане 1934–1936.г. // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 252).

[172] У Бортковом филму икона је управо више него препознатљива – то је лик св.Николаја Чудотворца. Тако да се режисер и овде разишао с текстом романа.

[173] Занимљиво је да и опис Кијева («Кијев–град») Булгаков почиње од храма – од Видубицког манастира.

[174] В. Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 434.

[175] Ипак, различити детаљи романа дају различите године. Помињање тролејбуса, који су се у Москви појавили тек 1934. године прецизира време пре којег радња романа не може бити датирана. С друге стране, у прилог датирању радње у време пре 1932. године говори то што у кабинету 60–годишњег професора Кузмина на зиду виси фотографија која приказује «све свршене студенте 94. године». «Ако се претпостави да је јунак универзитет завршио кад у 22. години, испоставља се да је рођен 1872. године и да се главна радња у роману одвија 1932. године» (Ишимбаева Г. Г. Русская фаустиана ХХ века. М., 2002, с. 124).

[176] Једна од варијанти назива романа је «Дошао је» (подразумевао се Воланд).

[177] У раној редакцији Иван је у болници «пророчки страшно рекао: – Нека пропадне Црвена престоница Лета Господњег 1943., све сам учинио да бих је спасио! Али… победио си ме, сине погибељи, и заточили су мене, спаситеља… И његове очи су постале мутне, али неземаљске лепоте» (Вторая полная рукописная редакция романа 1938 // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 75). Занимљиво је да три детаља Ивана Бездомног чине сродним с Јудом: Булгаков наводи да су обојица истог узраста (23 године), обојицу називају дечацима. И обојица постају задивљујуће лепи и прдуховљени у тренутку смрти или заборава.

[178] «Я – мистический писатель» – Правительству СССР. Письмо от 28 марта 1930 г. // Булгаков М. Дневник. Письма. 1914–1940. Сост. В. И. Лосев, М., 1997, с. 226.

[179] Цит. по: Ильин В. Н. Мастер и Маргарита [Рецензия] // Вестник РСХД. Париж, 1967, № 4, с. 85.

[180] «Овде у државној библиотеци има огроман део са старим књигама, магијом и демонологијом» (Великий Канцлер (1928–1929) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 90).

[181] Соколов Б. Булгаков. Энциклопедия. М., 2003, с. 342.

[182] Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 416.

[183] «И цркве не видех у њему: јер је њему црква Господ Бог Сведржитељ, и Јагње. И град не потребује ни сунце ни месец да светле у њему; јер га слава Божија просветли, и жижак је његов Јагње.» (Откр. 21, 22–23)

[184] В. Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 286.

[185] Добио сам свој «седми доказ». 24. марта 2004. године на предавању које сам држао у Ухти (град у репулици Коми) распламсала се дискусија у којој ипак нисам ја ставио тачку. Не баш сасвим трезан мушкарац почео је да инсистира на томе да је «сатана неуспех Бога». Десило се, наводно, нешто на шта Творац уопште није рачунао… Гласан и самоуверен, држао је руке у џеповима грдећи Бога. Заћути на десетак минута и поново инсистира на својој омиљеној тези. И одједном, кад се центар разговора преместио у другу тачку сале зачули су се кркљање и ударање: мушкарац је пао тешко дишући. Преминуо је за неколико минута. Лекар–реаниматолог који се налазио у сали био је немоћан. Не само то, у званичном медицинском закључку о смрти после обдукције написано је: «Нису откривени показатељи који би указивали на смрт.»

Да ли је Бог прекинуо нарастање богохуљења или је сатана узео свој плен – у сваком случају, крај 61–годишњег Виктора је био жалостан. Остаје ми да додајем да је предавање било на тему Булгаковљевог романа «Мајстор и Маргарита». Булгаков је сам писао да је то роман о ђаволу. О њему је углавном и било говора на предавању. Два падања у несвест и једна смрт открили су духовно стање светског аудиторијума који се углавном састојао од наставника градских школа.

[186] То се Фаусту Мефистофел представља тако раскошно. А самог себе, чим је Фауст заспао, части другачије: «Цар пацова, жаба и мишева, Стеница, и мува, и крастача и вашки.» Ради се о томе што је једна од варијанти превода библијског назива за сатану – «Велзевул» – «Господар мува» (см. статью Веельзевул в  7 томе «Православной энциклопедии»).

[187] А што се тиче тога да живот и животу телу нису иста ствар у «Мајстору и Маргарити» се говори прилично изражајно: «– Ах! Увреда је обична награда за добар рад, – одговорио је Азазело, – зар сте слепи? Па погледајте што пре. У тај мах Мајстор устаде, осврну се око себе живим и светлим погледом… – А, схватам, – рече Мајстор осврћући се, – убили сте нас, мртви смо. Ах, како је то паметно! Како је у прави час! Сад сам све схватио. – Ах, молим вас, – одговори Азазело, – да ли то вас чујем? Па ваша другарица вас назива Мајстором, ви размишљате, како онда можете бити мртви? Зар да би се човек сматрао живим треба обавезно да седи у подруму у кошуљи и болничким доњим гаћама? То је смешно! – Схватио сам све што сте говорили, – повика мајстор, – немојте настављати! У праву сте по хиљаду пута» (гл. 30).

[188] О манији организовања јавно–театралних «суђења» целом «буржоаском наслеђу» Булгаков је писао у есеју «Велико мноштво»: «Ограде су нестале испод милиона разнобојних плаката. Зову на нове стране филмове, најављују «Суђење проститутки Заборовој која је црвеноармејца заразила сифилисом», на десетине дискусија, предавања, концерата. Суди се «Сањину», суди се «Јами» Куприна, суди се «Оцу Сергију», свирају Вагнера без диригента, постављају «Накострешену земљу» с војним рефлекторима и аутомобилима»…

[189] «– Проклињем те, боже! Промуклим гласом је викао о томе да се уверио у неправедност бога и да не намерава више да му верује. – Глув си! – рикао је Левије, – да ниси глув, чуо би ме и одмах би га убио. Зажмуривши Левије је очекивао ватру која ће пасти с неба и погодити њега самог. То се није десило и не подижући капке Левије је и даље узвикивао отровне и увредљиве речи небу. Викао је о својој потпуној разочараности и о томе да постоје други богови и религије. Да, други бог не би то дозволио, никад не би дозволио да човек попут Јешуе буде спаљен сунцем на стубу. – Грешио сам! – викао је потпуно промукли Левије, – ти си бог зла! Или су твоје очи потпуно затворене од дима из црквених кадионица, а твоје уши су престале да чују било шта осим звука свештеничке трубе? Ти ниси свемоћни бог. Проклињем те, боже разбојника, њихов покровитељу и душо!» (гл. 16).

[190] Ишимбаева Г. Г. Русская фаустиана ХХ века. М., 2002, с. 106.

[191] Великий канцлер (1932–1936) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 197.

[192] Великий канцлер (1932–1936) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 195.

[193] Великий канцлер (1932–1936) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 192.

[194] Великий канцлер (1932–1936) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 187.

[195] «Међутим, данас је таква ноћ кад се своде рачуни. Витез је свој рачун платио и затворио!»

[196] У другој потпуној рукописној редакцији романа (1938. година) Коровјов за Фриду каже: «Она је мрачна, неурастенична. Обожава балове, гаји лудачку идеју да ће је месир видети, да му исприча нешто о марамици… Плакала је на суду, говорила је да нема чиме да храни дете. Ништа не разуме.» (Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 205).

[197] «– Понавља се Фридина прича? – рекао је Воланд. – Али, Маргарито, немојте се бринути. Све ће бити исправно, на томе почива свет.»

[198] У Библији Бог испитује сатану: «И рече Господ сатани: одакле си дошао?» (Јов. 1, 7). У роману сатана испитује Мајстора: «– Па, то је друга ствар, – рече Воланд зажмуривши, – сад ћемо попричати. Ко сте ви? – Ја сад нисам нико, – одговори Мајстор, и осмех је искривио његова уста. – Одакле сте сад дошли? – Из куће туге. Ја сам душевни болесник, – одговори дошљак.»

[199] О томе да код Достојевског физичку хромост обавезно прате и духовни недостаци, в.: Сараскина Л. «Бесы»: Роман–предупреждение. М., 1990, сс. 133–137.

[200] Чудно је што многобројни критичари романа говоре о Воландовом «преображају» на крају. Међутим, код Булгакова нема такве речи. Нема код њега ни описа «правог обличја Воланда». Само три црте истиче у овом «правом» обличју: гори једно око, коњ испод њега је грудва мрака, и сам Воланд је «црн». Тако да «преображени» Воланд не постаје нимало симпатичнији од оног у свом московском обличју.

[201] Дунаев М. М. О романе М. А. Булгакова «Мастер и Маргарита». М., 2005, с. 23.

[202] Похулити Бога и умрети – то је управо оно што Левије Матеј покушава да учини на Голготи.

[203] Исто тако у Мајсторовом роману: «паклени посао» обављају људи, због тога Воландово присуство у роману није очигледно. Једино се једном «уморном прокуратору причинило да неко седи у празној фотељи… Дозволивши да га обузме малодушност – померивши плашт, прокуртор га је оставио и почео да трчи по балкону» (гл. 26). Уп.: «Ради се о томе… – професор се плашљиво осврнуо и почео је да прича шапатом, – што сам лично присуствовао свему томе. Био сам и на балкону код Понтија Пилата…» (гл. 3).

[204] Ради тачнијег схватања «Фауста» боље је радити с преводом А.Мајера него Пастернака, имајући у виду његова изванредна размишљања о Гетеовој поеми (Мейер А.А. Размышления при чтении «Фауста» // Мейер А.А. Философские размышления. Paris, 1982).

[205] Немојмо заборавити да је у годинама рада на роману Булгаков писао још и драму «Батум» – чији је јунак био ученик богословије који се одрекао Бога. То је била драма о Стаљину. Благу сенку магизма Булгаков допушта у својој причи о младости совјетског бога: испоставља се, оног дана кад је искључен из богословије Стаљин се обратио Циганки: «Веома добро је гатала. Све ће се, испоставља се, остварити. Као што сам и мислио. Сигурно ће се све остварити. Каже, много ћеш путовати. А на крају ми је још и комплимент дала, рекла је – бићеш велики човек!» (Булгаков М. А. Батум // Собрание сочинений в 8 томах. Т.7. Блаженство: пьесы и инсценировки 20–30–х годов. Спб., 2002, с. 309).

[206] Данас обичан човек-немузиколог може да чује овај фокстрот у првим кадровима филма «Кинг-Конг» (2005).

[207] Бал код Воланда није просто «друштвено-културна манифестација». То је ритуал. У Гуноовој опери «Фауст» сличан бал у Валпургијевој ноћи се обавља с мољењем «древним боговима» (тако је у оригиналу; у руском преводу – «свим боговима»).

[208] В. Лосев В. И. Комментарии // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 507.

[209] Булгаков ово није затекао, али се управо по овој формули одвијала судбина Храма Христа Спаситеља: уместо «куба ваздуха» – јама с топлом водицом («базен Москва»), омиљено место московских хомосексуалаца… Што би се рекло у московској црквеној пословици: «Прво је био Храм, онда смеће, и напокон – брука.» «У овоме више нема чак ни безбожности – Лењи распад бића» (Наум Коржавин).

[210] Музика која пародира богослужење била је у Берлиозовом «Фаусту». Тамо лајпцишке пијанице певају реквијем угинулом мишићу. Реквијем се веома свидео Мефистофелу…

[211] Проблесак оптимизма постоји у опису сеансе црне магије у варијетеу. Кад је конферансијеу одсечена глава десила се неочекивана ствар – људи су се сетили Бога. «- Ради Бога, немојте га мучити! – одједном, заглушујући буку, из ложе се зачуо женски глас и мађионичар се окренуо према овом гласу. – Дакле, грађани, да ли да му опростим, шта ли? – упита Фагот, обраћајући се сали. – Опрости! Опрости! – зачули су се прво појединачни и претежно женски гласови, а затим су се слили у усти хор с мушким. – Шта заповедате, месиру? – упита Фагот маскираног. – Па, шта да се ради, – замишљено одговори овај, – они су – људи као људи. Па, лакомислени су… добро-де… и милосрђе понекад куца на њихова срца.. обични људи… у принципу, подсећају на некадашње… само их је мало покварило стамбено питање… – и гласно нареди: – Ставите му главу.» Колико се демонима не свиђа било какво помињање Бога види се из следећег дијалога: «Молим: реците ми само једно, да ли је жив? Немојте ме мучити. – Па, жив је, жив је, – нерадо одговори Азазело. – Боже! – Молим вас, без узбуђења и крикова, – намрштивши се, рече Азазело. – Опростите, опростите, – мрмљала је сад покорна Маргарита» (гл. 19). У редакцији 1934-36. година крик у варијетеу је звучао још јасније – «Христа ради, немојте га мучити!… Шта је, све је у реду, – тихо, кроз зубе процеди маскирани» (Главе дописане и преписане 1934–1936 г. // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 232).

[212] «Нико није покушао да ослободи осуђене, ни у самом Јершалаиму, преплављеном војском, ни овде, на опкољеном брду, и гомила се вратила у град, јер заиста, ничег занимљивог није било у овом погубљењу, а тамо у граду су већ вршене припреме за велики празник пасхе, који је требало да наступи увече.»

[213] Великий канцлер (1932–1936) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 206.

[214] Великий канцлер (1932–1936) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с.197.

[215] Великий канцлер (1932–1936) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 200.

[216] Ипак, познаваоци Булгаковљевог стваралаштва пишу да «у свим авантурама Маргариту прати поглед аутора пун љубави, у којем се огледају нежна пажња и понос због ње» (В. Г. Боборыкин. Цит. по: Русская литература ХХ века. ч.1. Учебник–практикум для общеобразовательных учреждений. Под ред. Ю. И. Лыссого. М., 2003, с. 317).

[217] Великий канцлер (1932–1936) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, сс. 161 и 167. У коначној варијанти: «-Е, какав метеж! – љутито је помислила Маргарита, – овде човек нема где ни да се окрене.»

[218] Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 195.

[219] Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 191.

[220] Неизвестный Булгаков. М., 1993, с 427.

[221] Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 171.

[222] У ранијој варијанти је алузија на хомосексуалност била везана и за Воланда. «Не журите, драги… Поседите мало са мном… И покушао је да загрли Иванушку око струка. – Ма, шта вам је, – нестрпљиво одговори Иванушка, па је чак и лакат подметнуо спасавајући се од наметљиве нежности инжењера (Копыто инженера (1929–1930) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 58)

[223] Великий канцлер (1932–1936) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, сс. 170–171.

[224] Друга потпуна рукописна редакција романа (1938. година) В. Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 275.

[225] «Маргарита – Муза Мастера» ((Русская литература ХХ века. 11 класс. Учебник. Под ред. В. В. Агеносова. Ч.1. М., 2002, с. 477).

[226] «Пилат је летео према крају, према крају, и већ сам знао да ће последње речи романа бити: «…пети прокуратор Јудеје, коњаник Понтије Пилат.» Па, природно, излазио сам у шетњу… Она је носила у рукама одвратно, узнемиравајуће жуто цвеће…»

[227] «Вагнер (Тихо.) Задржите дах ћутљиво: Ближи се крају славни труд. Мефистофел (још тише). Чиме се то бавите овде? Вагнер (шапатом): Правимо човека. Мефистофел: А реците, какав заљубљени пар сте сакрили у тескобу епрувете? Вагнер: О, боже! Некадашње стварање деце је за нас апсурд, предат у архив».

[228] «Сусрет између Мајстора и Маргарите у уличици где није било живе душе, што Булгаков посебно истиче, одиграо се у току дана у центру Москве поред многољудне Тверске… На Патријаршим прудима у сцени упознавања писаца с ђаволом такође није било живе душе – тамо је «безљудност» очигледно организовала Воландова банда. Може ли се ова паралела која пада у очи оценити другачије осим као указивање на то да је сусрет између Мајстора и Маргарите уредио Воланд?» (А.Барков. Роман Михаила Булгакова «Мастер и Маргарита»: альтернативное прочтение. http://m–bulgakov.narod.ru/master–94–1.htm#b3–1). Такође треба истаћи да у опери «Фауст» Мефистофел опија Маргаритину главу приморавајући је да се заљуби у Фауста управо преко цвећа. Мефистофел зачарава цвеће (заповеда му «проклетом руком») да оно, са своје стране, зачара Маргариту: «А ви, цвеће, својим мирисним тананим отровом треба да отрујете цео ваздух и да се упијете у Маргаритино срце.» Затим ће на овом зачараном цвећу Маргарита гатати да ли је Фауст воли… Могуће је да ист такво зачарано цвеће-мамац носи и Булгаковљева Маргарита (само што су улоге промењене: овде Маргарита лови Мајстора). У сваком случају, дословно следећа реч која стоји иза речи «цвеће» у тексту романа је «ђаво». Канон фаустијане претпоставља настанак управо зачаране љубави. Тако у Берлиозовој опери Мефистофел у Фаустово срце усађује страст према Маргарити: «Брже овамо, духови страсти, успавајте га, нека усни снове у којима влада љубав!»

[229] Ишимбаева Г. Г. Русская фаустиана ХХ века. М., 2002, с. 94.

[230] «За Мајстора је љубав само услов «комфора», али нипошто није смисао живота. И за Маргариту је њена љубав према Мајстору уз сву романтичну егзалтацију – такође само «компензација» за други, истински, али неуспешни живот. Једном речју, ма колико да «истинољубиви Наратор» опева «праву, верну и вечну љубав» – ни ово у роману није разрешено. И никакве Азазелове масти и Воландова свемоћ овде неће помоћи» (Акимов В. М. Свет художника, или Михаил Булгаков против дьяволиады. М., 1995, с. 115).

[231] Неизвестный Булгаков. М., 1993, сс. 227–228.

[232] Письмо П. С. Попову от 28.4.1934 // Булгаков М. Дневник. Письма. 1914–1940. Сост. В. И. Лосев, М., 1997, с. 327.

[233] Письмо Е. С. Булгаковой от 7.8.1937 г. // Булгаков М. Дневник. Письма. 1914–1940. Сост. В. И. Лосев, М., 1997, с. 497.

[234] Булгаков М. Дневник. Письма. 1914–1940. Сост. В. И. Лосев, М., 1997, с. 498.

[235] священник Андрей Дерягин. Опыт прочтения: «Мастер и Маргарита». http://www.wco.ru/biblio/books/ader1/Main.htm?mos

[236] Боборыкин В. Г. Цит. по: Русская литература ХХ века. ч.1. Учебник–практикум для общеобразовательных учреждений. Под ред. Ю. И. Лыссого. М., 2003, с. 318.

[237] Письмо И. В. Сталину, 1931 г. // Булгаков М. Дневник. Письма. 1914–1940. Сост. В. И. Лосев, М., 1997, с. 241. Письмо не было дописано и отправлено.

[238] «- Он моли да узму и ону која је волела и која је патила због њега, – први пут се Левије обратио Воланду с молбом. – Без тебе се нипошто не бисмо досетили тога. Иди.»

[239] Дунаев М. М. О романе М. А. Булгакова «Мастер и Маргарита». М., 2005, с. 42.

[240] Мајстор је крив и у очима својих створења – мрачног Левија и Јешуе: он их је створио и спалиио, лишивши их напајања енергијом читалаца.

[241] Неизвестный Булгаков. М., 1993, с. 408.

[242] Главы, дописанные и переписанные в 1934–1936 гг. // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, сс. 260–261.

[243] Вагнеров стари хомункул је пропао кад се његова реторта разбила о Галатејин трон.

[244] Овде треба подсетити на то да је сама синтагма «псеће срце» у Русији била одавно позната, мислим од времена опричњине – Маљута и његова војска су имале скалп са псеће главе на седлу, а у грудима су им тукла псећа срца. Тако је у народу и настала узречица: «са сољу, с бибером, са псећим срцем». Тако да су швондери и шарикови сасвим јасни као нови опричњики. У књижевности ХХ века овај идеом је обновио Сергеј Јесењин: «Слушај, погано срце, псеће срце моје. Ја сам за тебе као за лопова, сакрио бодеж у рукаву… Не, не могу да стремим у вечну иструлелу даљину. Нека глупље брбљају да их је ранила жеља: Ако нешто и постоји на свету – то је само празнина». Јесењиново «ја» своје срце назива погдним именом псећег управо због тога што оно још некуда тежи, не даје мира, још даје повод за веру и захтева је. Код Булгакова се, насупрот «псећим» називају срца безбожних нихилиста који живе по принципу «ничег није било!»… А на Јесењинов стих одмах је одговорио Блок (буквално је одговорио, уручивши Јесењину своју песму и рекавши да је то управо одговор на наведене стихове) –

Живот је без почетка и краја

Све нас вреба случај.

Изнад нас је сумрак неминовни,

Или сјај Божијег лица.

Али ти, уметниче, чврсто веруј

У почетке и крајеве. Знај,

Где нас вребају пакао и рај…

Твој поглед нека буде чврсти јасан.

Избриши случајне црте –

И видећеш: свет је прекрасан.

[245] Черный маг (1928–1929) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 35.

[246] Черновые наброски 1929–1931// Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с. 78.

[247] Записки на манжетах (из автобиографической прозы). Воспоминание // Булгаков М. А. Чаша жизни. М., 1988, сс. 258–259.

[248] Име Воланд се може прочитати као алузија на име Владимир. Први слог ових имена је фонетски сличан, а други је сличан по смислу: ланд-земља-мир(свет). Воланд као «кнез овога света», «владар света», Владимир. Не треба заборавити да су то совјетске године – године победе скраћеница и абребијатура. Међу новим «комсомолима» и осталим «масолитима» постојали су и Владлен и Вилен.

[249] Великий канцлер (1932–1936) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с.178.

[250] Свят. Игнатий Брянчанинов. Аскетические опыты. Т. 1. М., 1993, с. 236.

[251] «Ноћ је палила жалосне ватрице негде далеко доле, које више нису биле ни занимљиве, ни потребне, ни Маргарити, ни мајстору, туђе ватрице» (гл. 32).

[252] Занимљиво је да је Фауст унапред одбацио овакав Мефистофелов дар: «Шта можеш да обећаш, несрећниче?… И дрво тако слабо да целе године вене, а један дан цвета.»

[253] «Ако» је овде неопходно: јер о овим могућим сусретима Мајстору говори Маргарита, а не «господар судбина» Воланд.

[254] Уопште, 1900 година од 30-их година првог века до 30-их година ХХ века требало је да прође најмање 24.000 месечевих мена (тачније – 24.700 ако се има у виду да је месец по месечевом календару краћи од сунчаног, и зато годишње нема 12 мена, већ 13). Ово је очигледна непрецизност – кочница на путу поистовећивања Пилата из романа и Пилата из Јеванђеља, а јеванђељске приче с причом коју је испричао Воланд.

[255] «Потребан ми је одмор, дуг одмор Хендалфе. Јер говорио сам ти раније… Тешко да ћу се вратити… ма шта ти је! Ја и немам намеру да се вратим. Ево, већ сам све припремио. Стар сам. Да, знам, по мени се не може рећи, али унутра… – Билбо је прећутао. – «Добро сам се сачувао!» – фркнуо је. – Уопште нисам. У мени се све некако топи, као да се нешто затеже, ако схваташ о чему причам. Па, као кад се комад путера размаже по превеликом парчету хлеба. То је неправилно, зар не?… Онај ко влада једним од Великих Прстенова не умире. Истина, ни не живи. Он просто траје док се не умори од терета времена. А ако још често прибегава Прстену ради невидљивости или ради нечег другог – судбина му је још гора. Он као да троши време, бледи, изгуби боју док се не истопи, док за овај свет не нестане заувек, а онда је вечно осуђен да лута у оностраном сумраку под свагдашњим погледом мрачне силе којој се прстенови покоравају. То ће се неизбежно десити, само је питање времена. Ако власник Прстена има јак дух и чисте помисли – касније, у другим случајевима раније, али тамна сила ће га неминовно потчинити. – Какав ужас – отело се Фроду» (Толкин Дж. Р.Р. Братство Кольца. Спб., 1992, сс. 44 и 61).

[256] В. Великий канцлер (1932–1936) // Булгаков М. Великий Канцлер. Князь тьмы. М., 2000, с.192.

[257] Яновская Л. М. Треугольник Воланда: к истории романа «Мастер и Маргарита». Киев, 1992, с. 51.

[258] Гаспаров Б. М. Из наблюдений мотивной структурой романа М.А.Булгакова “Мастер и Маргарита” // Гаспаров Б. М. Литературные лейтмотивы. Очерки русской литературы ХХ века. М., 1994, с. 68. Слично је мишљење Г.Ишимбајеве: «Скица вечите среће, коју набацује ђаво, сумњиво личи на идеал филистерског самозадовољног и самодовољнго постојања «хармоничног вулгарног човека» (Ф.Шлегел). Нијанса ироније која се осећа у дефиницији «романтичан» и у синтагми «масна капа» постаје неиздрживо отровна кад Воланд помиње о кругу пријатеља: Мајстор их нема, једини човек којег је сматрао таквим јесте издајица Алојзије Могарич». (Ишимбаева Г. Г. Русская фаустиана ХХ века. М., 2002, сс. 95–96).

[259] А да ли је у Москви почетком 20-их година било других музеја осим Музеја Револуције који је отворен 1924? Дакле, Мајстор није баш тако аполитичан. Совјетска идеологија је имала поверења у њега.

[260] Известия 13 октября 2002 http://www.izvestia.ru/capital/article25111

[261] Известия 19 декабря 2002 http://main.izvestia.ru/community/article27925

[262] У свету позоришта и филма зна се за мноштво покушаја режирања Булгаковљевог романа, а још је више прича о неуспесима који су пратили учеснике у овим пројектима. На пример, глумац Виктор Авилов је о болести која је за њега била смртоносна (преминуо је крајем августа 2004. године) рекао да је изазвао несрећу играјући Волнда на сцени http://www.newsru.com/cinema/25aug2004/avilov.html Ипак, било је и других ствари: „Народни глумац Русије Виктор Авилов је тешко болестан и лечи се у новосибирском Академгоротку. Авилов има рак јетре четртог степена. Обично људи с таквом дијагнозом живе само неколико месеци. Авилов је неколико дана примао седативе под надзором лекра. После тога је одлучио да отпутује у Новосибирск како би почео лечење „магнентним топом“ Генадија Маркова којег званична медицина сматра шарлатаном.“

[263] Першин М. “Мастер и Маргарита”: Господь глазами “очевидца” // Альфа и Омега. М., 1999, № 4 (22). Позивајући се на познаваоца Булгаковљевог стваралаштва В.И. Лосјева

[264] «И поглед је њихов ужасом обузет. Јасна је њихова брига. Баште се шире, колеба се уређење земље: сахрањују Бога» («На Страсној»).

[265] Пример лоше и апсурдне журналистике је рецензија «Московских новости» на прво издање ове моје књиге. Навешћу је у целини:

«Најновија књига о.Андреја је посвећена роману Михаила Булгакова «Мајстор и Маргарита» – овом «јеванђељу совјетске интелигенције». Узгред речено, интелигенција је предмет његове сталне «љубави-мржње». Њена судбина, њен «пут до храма» страшно брине оца ђакона, али га истовремено њена гордост, њен гадљив однос према «вери простог народа» и генетска тежња ка сваком окултизму страшно љуте. Својом «богословском критиком» романа о.Андреј управо баца још један у низу изазова рођеном слоју – интелигенцији. Књига «Мајстор и Маргарита»: за или против Христа» (Издавачки савет РПЦ) почиње од свима врло јасне књижевне анализе. Ево коначне верзије романа коју су многи радо читали у младости, а ево и радних варијанти за које нисмо ни чули. Ево о.Андреја, који стално пореди једно и друго, показује хришћанску суштину радних варијанти и сатанску – коначне верзије. У принципу, једноставна метода. Али као интелектуалац с великим «и» о.Андреј стално скреће у разноразна лирска одступања. И овде почиње шоу – како би га назвао сам о.Андреј «шоу Инквизитора». А чиме се инквизитор најрадије бави? Тачно: спаљивањем и вешањем.

У предговору о.Андреј одлучно изјављује: «Пилатове главе» романа су толико светогрдне да чак нема смисла анализирати их. Ипак, како «урањамо у тему» он се ослобађа и с посебним жаром почиње да коментарише управо ове «Пилатове главе». У жару инквизитора о.Андреј кличе: «У овом роману је оправдан Пилат. Оправдан је Левије, који пада у бунт против Бога… Оправдан је чак и Јуда који је својом крвљу искупио своју издају… Следећи амнестирани распињач постаје сатана.» Да ли треба још доказа о сатанизму романа? О.Андреј не заобилази ни проблем «руског народа-богоносца». Размишљајући о томе да у Булгаковљевој Москви нема места за главни национални симбол – храм Христа Спаситеља, ђакон закључује: «Промаја која је створена и која је настала у празнини увукла је у Москву «угледног странца». Да, онај ко је био «странац» за «свету Русију» сад долази као пуноправни господар». Хајде, децо, кажите, ко је био главни «странац» за «свету Русију»?» (Солдатов А. Небесная музыка. Исполняется не впервые // Московские новости. 2005, № 5).

Шта да се ради, написати о књизи чији је смисао – одбрана Булгаковљевог романа од оптужби о сатанизму, рецензију као о књизи која оптужује Булгаковљево роман за сатанизам је највиша мера несвесно-црног пи-ара. Подједнако вешто Солдатов је наступио кад је цитирао мој интервју 1999. године, али је притом тврдио да сам ове речи изрекао «после Беслана» (односно, 2004).

Ако се има у виду да сам некада давно младог Сашу Солдарова упознавао са животом Богословије, да сам му 1991. године помогао да се упише на новоосновану групу црквеног новинарства на Факултету журналистике МДУ, и да сам му затим омогућио прва познанства у редакцији «Московских новости», његова спремност да о мени пише испразне фељтоне жалосно карактерише не само његову сопствену еволуцију, већ и секту с којом је повезао свој живот.