– Oče Rafaile, u svojim delima mnogo pažnje obraćate na sablazan modernizma. Šta predstavlja ta pojava i kakvi su njeni duhovni koreni?
– Modernizam označava „novu“, „savremenu“ pojavu. Modernizam se može projaviti u umetnosti, literaturi i religiji. Nas interesuje problem modernizma u savremenom crkvenom životu. On označava raskid sa tradicionalnim vrednostima, shvatanjima i normama izazvan posvetovnjačenjem ljudske svesti i izmenom moralnih orijentira. Sa istorijskog aspekta modernizam predstavlja produžetak i novu etapu obnovljenstva – anticrkvenog avangardnog učenja, koje se javilo na talasu revolucije u prvoj polovini prošlog stoleća. Tada je obnovljenstvo predstavljalo pre svega eklisiološku jeres, koja je stremila da izvitoperi i razori kanonske osnove, jerarhijski sistem i bogoslužbeni ustav, i odmah se pokazala kao metež i raskol u Crkvi. Zato su granice između obnovljenstva i pravoslavnog tradicionalizma bile prilično jasno ocrtane.
Danas modernizam deluje opreznije, planski i dosledno, bez bučnih parola i nereda, ali je dijapazon njegove borbe postao mnogo širi. Dok je obnovljenstvo postrevolucionarnog perioda malo doticalo dogmatska pitanja, savremeni modernizam duboko potkopava pravoslavnu dogmatiku i, što je najopasnije, istupajući protiv Pravoslavlja trudi se da govori u ime Pravoslavlja, tvrdeći da je njegov jedini cilj očišćenje tradicionalnog veroučenja od kasnijih dodataka i uticaja. Reformizam modernista može krenuti kako od deformisanja forme uz tobožnje očuvanje sadržaja, tako i od izopačavanja sadržaja uz privremeno očuvanje forme. U prvom slučaju modernisti tvrde da forma nema suštinski značaj, da je dopustiv pluralizam, da izmena i pojednostavljenje forme može učiniti sadržaj dostupnijim za verne. Međutim, bogoslužbeni rituali predstavljaju jezik simvola Crkve i razaranje tradicionalnih crkvenih formi ne samo da osiromašuje, već i izopačuje sam sadržaj. U drugom slučaju se menja sadržaj, forma se privremeno čuva da bi se sakrila laž i izdaja veroispovedanja.
Primer za prvi slučaj predstavlja liturgijska i kanonska samovolja obnovljenaca; primer drugog predstavlja unijatsko sjedinjenje Pravoslavlja sa inoslavljem gde se sadržaj vere menja, dok se veštački još ne menja forma, kako bi se stvari zamaskirale i izdaja ne bi postala očigledna. Međutim, na kraju se degradira i sadržaj i forma. Neophodno je pamtiti da su sadržaj i forma u Pravoslavlju međusobno tesno povezani. Sadržaj je našao svoj oblik (ovaplotio se) u određenim formama, a forma predstavlja konstantu i čuvara sadržaja.
– U čemu se može videti pogrešnost takvog pristupa veri?
– Novi, ozemljeni odnosi prema na duhovnom svetu i snižena lestvica vrednosti izazivaju kod modernista stremljenje da se dogmatika, teologija i rituali hrišćanske religije približe duševnom nivou savremenog društva. Oni ne uzimaju u obzir da religija (ima se u vidu Pravoslavlje) ne predstavlja proizvod ljudskog talenta, pa čak ni genija, već da je u pitanju Božije otkrovenje koje je dato ljudima. Zato i ne može biti dopunjeno niti ima potrebe za izmenom. Otkrovenje ostaje istovetno sebi samom, ne napreduje, ne evoluira, ne umanjuje se, ne povećava se; ono se otkriva i prenosi ljudima preko Duha Svetog, Koji deluje u Crkvi. Dogmatsko obznanjivanje Božijeg Otkrovenja dogodilo se na Vaseljenskim Saborima, koji predstavljaju punoću crkvenog poznanja i prihvaćeni su od strane cele Crkve. Dogmatika, liturgika, obredi i kanoni Crkve potiču iz prvobitnog Otkrovenja. Otkrovenje je za sebe pronašlo svrsishodne duboke forme, u kojima se Božija reč ovaplotila u ljudsku, a nevidljivo dobilo materijalni, vidljivi i opipljiv simvol. Ove forme, neraskidive od Predanja, postale su i same deo Predanja i brižljivo se čuvaju kroz crkvenu tradiciju i tipik.
– U suštini, modernizam predstavlja napad na samu suštinu hrišćanstva?
– Upravo tako. Hrišćanstvo je svećnjak koji stoji nad svetom. Ono ne dozvoljava našem polu-neznabožačkom svetu da potpuno utone u moralnu i duhovnu tamu. Modernisti žele da izvrše falsifikat – da prilagode hrišćanstvo ljudskim strastima, lažnim idejama, površnim predstavama posvetovnjačenog razuma i da surogat hrišćanstva predstave kao nekakav progres, kao očišćenje od zablude, kao hrišćanstvo koje su oni, navodno, očistili od zabluda i obnovili. Govore da hrišćanstvo treba učiniti razumljivim za sve i radi toga ga sameravaju ljudskom razumu eda bi samo putem rasuđivanja dosegnuli ono što je nedostižno i nepojmivo. Međutim, hrišćanstvo jeste život u drugim dimenzijama. U hrišćanstvo se treba uključiti, uživeti, potčiniti mu svoj um kroz veru, a osećanja kroz srce očišćeno od strasti. Modernisti predlažu reformu hrišćanstva, udobnu palom čoveku, obećavajući mu carstvo nebesko bez podviga, truda, bez borbe sa strastima, zasnivajući to samo na stavu da Bog ljubi čoveka i da ga zato spasava. U tome je i privlačna sila modernizma za ljude sa slabom voljom i otupelom religioznom intuicijom.
Modernizam predstavlja grandioznu utopiju. Njemu veruje čovek koji ne želi da se rastane sa svojim strastima, ko ne želi da realno sagleda mogućnosti i granice ljudskog uma, ko je vaspitan u duhu humanizma i smatra da je pravom rođenja čovek sin Božiji, ko je zatrovan otrovom liberalizma i Pravoslavlje vidi kao sistem zabrana, a ne kao duhovno i moralno obnavljanje ličnosti.
Modernizam predstavlja potčinjenost kulta – kulturi; duha – duši, otkrovenja – ljudskoj samovolji. Reći ćemo smelije: to je davanje prednosti zemlji u odnosu na nebo, čoveku u odnosu na Boga.
– Oče Rafaile, da li možete ukazati na neke konkretne osobenosti, karakteristične za modernizam, i na njegove „istaknute“, prepoznatljive znake?
– Može se ukazati na čitav niz takvih osobenosti. Pritom nije obavezno da se u nekom tekstu ili predavanju nekog moderniste pronađu sve te crte. Dovoljno je samo jedna da bismo shvatili da se radi o reformizmu. Nije obavezno izmeniti sve delove u komplikovanoj formuli: dovoljno je izmeniti samo jedan broj i cela formula neće dati pravi rezultat. Dovoljna je jedna duboka rana na čovekovom telu da bi on gubio krv. Zato dole nabrojane zablude kod modernista mogu da se nađu u bilo kojoj međusobnoj kombinaciji ili da budu ograničene samo na jednu od njih.
1. Modernisti odriču prenošenje Adamovog greha na potomke.
2. Odriču iskupljenje ili izvitoperuju njegov smisao.
3. Skeptični su prema čudima opisanim u Svetom Pismu i Žitijama Svetih.
4. Odriču presuštastvljenje Svetih Darova koje se događa na Liturgiji.
5. Neprijateljski se odnose prema reči „mistika“, svesno mešajući pravoslavnu mistiku sa lažnim misticizmom.
6. Streme reformi jezika – zameni drevnog bogoslužbenog jezika savremenim jezikom, koji manje odgovara dinamici molitve.
7. Razmatraju ljubav Božiju odvojeno od pravde Božije, samim tim pretvarajući Božiju ljubav u opravdanje moralne svedozvoljenosti.
8. Izvitoperuju pojam Crkve, njen dogmat: „verujem u jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu“. Oni tvrde da je i u drugim konfesijama ili čak pri odsustvu religiozne vere moguće spasenje. Ignorišu dejstvo Duha Svetoga, Koji prebiva u Crkvi, odriču svetost Crkve, kao i čistoću njenog učenja. Sabornu svest Crkve zamenjuju ličnim nagađanjima i izmišljotinama.
9. Trude se da racionalizuju kako bogoslovlje, tako i bogosluženje, hladno se odnose prema bogosluženju, smatrajući ga drugostepenim delom u spasenju.
10. Nihilistički se odnose prema Svetom Predanju, tradiciji i prejemstvu.
11. Po mišljenju modernista, klasično, pravoslavno bogoslovlje nije ništa više do „mrtvilo i dosada“.
12. Da bi sakrili svoju anti-pravoslavnu delatnost modernisti na jednom mestu tvrde nešto što na drugom mestu poriču, ili poriču ono što su sami ranije tvrdili. A ako jeretička misao moderniste bude razotkrivena, on će se pozvati na neki svoj drugi iskaz i reći da njegove stavove treba razmatrati ne pojedinačno, već u celini. Međutim, šta znači celina – nije razumljivo. Ovoj taktici modernisti pribegavaju da bi izazvali zbrku u svesti pravoslavnih hrišćana.
13. Mnogi modernisti se trude da rehabilituju Origenovo učenje i da ga predstave maltene kao žrtvu zablude apologeta Pravoslavlja – otaca Vaseljenskih Sabora. Za moderniste Origen je nekanonizovani svetitelj.
14. Uče o svespasenju, koje je Bog već unapred predzamislio, to jest, uče o neminovnom spasenju. Pritom ne samo da ponavljaju i variraju Origenovu apokatastazu, već u nekim slučajevima idu mnogo dalje. Ako je kod Origena grešnik morao da prođe kroz očišćujuća stradanja na zemlji, neki modernisti smatraju da je za grešnika dovoljno da samo poželi spasenje i biće spasen.
15. Modernisti umanjuju značaj i angelskih i demonskih sila u istoriji sveta i moralnom životu svakog čoveka. Demonska iskušenja su skloni da uvrste u emocionalne afekte i psihička oboljenja.
16. Trude se da diskredituju crkvene autoritete i knjige veroispovedanja.
17. Manevrišu između evolucionističkog i kreacionističkog učenja o stvaranju sveta i čoveka i istupaju sa kompromisnim hipotezama.
18. U svojim kritičkim nasrtajima na pravoslavno učenje modernisti upotrebljavaju lukavstvo: svoje pretpostavke iznose kao činjenice, a klimave argumente za čvrste dokaze.
19. Putem montaže citata i manipulacije fragmentima iščupanim iz otačkih dela, oni pripisuju Svetim Ocima ona mišljenja koja njima (modernistima) odgovaraju, ne uzimajući u obzir ni crkvenu egzegezu, ni pravila hermenevtike.
20. Kada iznose svoja mišljenja, modernisti se trude da ih ne otkriju do kraja, da ne bi odali svoju anti-pravoslavnu prirodu. Zato se kod modernista oseća nepotpunost i nedovršenost konceptualnih stavova.
21. Deficit vere maskiraju širinom pogleda. Spekulišu rečima „nauka“, „prosvećenost“, „progres“.
22. Modernizam ne samo da ugađa ljudskim strastima i svetu, već ponekada dospeva i do ciničnog odnosa prema svetinji. Modernisti govore o metafizičkim pitanjima uz šalu i ironični smešak koji uništavaju osećanje poštovanja prema pitanjima vere. Božanstvo je oganj kome je nemoguće približiti se bez pokajanja i poštovanja. Neki teolozi se ponašaju kao da žele da pozajme slavu Nasredinove mule.
– Šta podstiče crkvenog čoveka da bude modernista?
– Podstiče ono na šta nas Evanđelje upozorava: gordost uma, pohota telesna i sablazni sveta sa njegovim polu-neznabožačkim duhom i kultom naslade. Želja da se sjedini nespojivo: svetost i greh, ljubav Hristova sa pohotom sveta, hram sa vavilonskom kulom, Božije Otkrovenje sa pojmovima i predstavama ograničenog, gordošću poraženog ljudskog razuma koji se nalazi pod vladavinom strasti i ljudskog razuma. Želja – ne potčiniti se Otkrovenju, već Otkrovenje potčiniti sebi, odnos prema Predanju kao prema sirovom materijalu, od koga se može uzimati po svojoj želji i tumačiti saobrazno glasu svojih strasti i želja. Govoreći rečima pesnika: „ružu belu, sa crnom žabom, želeo sam na zemlji da venčam“. Vektori mišljenja kod modernista su usmereni ka zemlji i potčinjeni istoriji. Za njih religija ne predstavlja otkrivanje večnosti u vremenu i put ka njoj, već jednu od garancija zemaljskog blagostanja.
– Zašto je upravo u naše vreme ova sablazan toliko velika?
– Naše vreme je epoha socijalnih i moralnih revolucija koje potresaju svet. Narasta proces revizija i reformi u svim oblastima društvenog, kulturnog i moralnog života, promena morala, preoblikovanje pogleda na svet, ljudskih odnosa, katastrofalnog raspada zemlje, emocionalnog hlađenja ljudi jednih prema drugima. Odvija se razaranje morala i veličanje greha preko umetnosti, literature i sredstava javnog informisanja. Moral i celomudrenost se doživljavaju kao protivni prirodi, koja se sveti putem neuroza i fobija. Televizijske emisije pretvaraju se u injekcije razvrata, surovosti i gordosti. Svest ljudi se sve više sekularizuje. Svedozvoljenost pohote se razvija paralelno sa svedozvoljenošću uma (pri čemu se identifikuje sa jednom od svojih sila – razumom). Kao posledica toga otupljuju religiozne intuicije, duh ulazi u sebe i prebiva kao u letargičnom snu, u stanju koje se ne može nazvati ni životom ni smrću.
Međutim, kod čoveka ostaje u duši neko osećanje za tajnu večnosti, koje ne može da zadovolji ni pozitivizam, ni ateizam. Zato čovek ne raskida u potpunosti sa religijom, traži kompromise, koji bi dali prostor njegovoj intelektualnoj samovolji, ne bi smetali pohotama duše i tela i istovremeno u nekoj meri zadovoljavali njegovo religiozno osećanje. Opšti pad duhovnosti predstavljao je pogodno tle za modernizam, koji obećava da će stvoriti novo, liberalno i humanističko hrišćanstvo koje će biti za volju olakšano, za strasti ugodno, za gordost uma nepritešnjeno dogmatima i kanonima. Tako čovek može posećivati bogosluženja, vršiti molitve i istovremeno zanimati se jogom, meditacijama pozajmljenim sa Dalekog Istoka, biti stalni posetilac rok-koncerata, učestvovati u stvaranju literaturnih i sportskih udruženja pri manastirima i pritom sebe smatrati pravoslavnim hrišćaninom. Naravno, nazivajući sebe ne slugom Božijim, već sinom Božijim.
Evanđelsko učenje i visoke ideale hrišćanstva takvi ljudi ne vide kao nešto što je duši blisko i prirodno, već kao neku nedostižnu, lepu apstrakciju, koju je nemoguće ostvariti u životu, a ponekad im izgledaju kao nasilje nad ljudskom prirodom, koja na te prinude odgovara bolestima i patologijom. Modernisti streme da zamene asketizam nasladama ljudske prirode; u tom smislu modernizam predstavlja apologiju strasti i prilagođavanje hrišćanstva strastima. Modernisti žele da stvore hrišćanstvo-uniju gde bi dobro mirno uživalo sa zlom, Logos Hrista zamene Heraklitovim logosom. Jedan od istaknutih dekadenata pisao je: „Želim da svuda može da pliva moja lađa, i Gospoda i đavola spreman sam da proslavim ja“. (Brjusov).
U naše vreme moralne degradacije i ozakonjenja onoga što se ranije smatralo razvratom i sramotom, živeti hrišćanski već predstavlja podvig. Moral je jedan od organskih elemenata religije. Sa njenim padom religija prestaje da bude unutrašnji čovekov život i prelazi na periferiju njegove svesti. Ovde postoji nekoliko mogućih puteva rešenja. Prvi je borba za moral, suprotstavljanje sablaznima sveta kao koncentratu strasti, atmosferi naelektrisanoj pohotom, gordošću i egocentrizmom u kojoj živi čovek.
Drugi put je gnosticizam i skepticizam koji su sistemi odricanja, kao ugodno sredstvo odvajanja od sopstvene savesti i razmišljanja o smislu čovekovog postojanja. Pritom se religiozna veroučenja doživljavaju kao relativni pojmovi.
Treći put je zadovoljavanje iskrivljenim mističkim osećanjem kroz istočne panteističke religije i okultizam.
Četvrti put je liberalno hrišćanstvo – kompromis između hrišćanstva i sveta, koji skida moralnu odgovornost sa čoveka. To je hrišćanstvo ne duhovne radosti, već dobrog raspoloženja. Ono je nalik na medicinu koja ne leči, već umiruje bolesnika da je zdrav, krijući od njega da mu utrobu izjeda rak. To je hrišćanstvo sa pečenjem u Velikom postu i koncertima u Strasnoj nedelji; hrišćanstvo gde su zemlja i nebo zamenili svoja mesta.
Evanđelje nije od ovoga sveta – ono je sa neba, to je glas večnosti, koji nam otkriva da je sam čovek stvoren za večnost. Evanđelje izobličava svet za njegove grehe. Zato je svet mrzeo Hrista i Njegove sledbenike.
Modernizam je radionica za proizvodnju lažnih hristosa, paleta slikara u kome se crkvena riza može obojiti u svaku boju. Modernizam nema nikakve naučne, kulturne i teološke osnove. On je bela zastava bačena pred agresijom sekularizma. Međutim, on odgovara raspoloženju značajnog dela društva. Njega prihvataju bez razmišljanja. Prihvataju jer žele da umesto surove realnosti veruju u ružičastu utopiju.
– Sada je među nekim pravoslavnim hrišćanima jako raširena skepsa u vezi sa crkvenim predanjima, bogoslužbenim tradicijama, čak i u vezi pojedinih tačaka u veroučenju. Pritom, ova skepsa se postavlja prilično agresivno – kao „naučnost“, „prosvećenost“, čak i kao „poštenje“. Šta se može reći za tu pojavu?
– Prethodnik i neizostavni saveznik modernizma je humanizam. U pitanju je izvrnuta lestvica vrednosti, gde najviše mesto zauzima empirijski, neobnovljeni, grehovni čovek. Humanizam predstavlja ne samo isticanje čoveka ispred Boga, već i porobljavanje Boga od strane čoveka. Gordi ljudski razum opovrgava, odbacuje sveto Predanje, gazi ga, izruguje se nad njim kao pobednik koji cepa u deliće zastavu pobeđenog. Nihilistički odnos prema religiji prikriva se rasplinutim i amorfnim terminom „naučnost“. U modernizmu se događa raskid između prošlosti i sadašnjosti. Vera prelazi u bogostrojiteljstvo, eklisiologija – u potragu za crkvom. Takozvani „naučni metod“ koji se dotiče religije predstavlja niz odricanja koji ništa ne daju, a nakon sebe ostavljaju na mestu Predanja praznu rupu. Ovaj metod razara sve čvrste kriterijume istine, ignoriše prisustvo Duha Svetoga u Crkvi, Koji životvori i čuva Crkvu. Ovde se događa zamena Crkve kolegijumom naučnika koji najčešće imaju pritupljenu veru i visoko mišljenje o sebi, koji gledaju na Crkvu sa njenim predanjima i tradicijama kao na utrinu na kojoj se može izgraditi bilo šta.
Naučni metod koji se primenjuje na religioznu spoznaju pretvara se u pankriticizam. Sve što pripada Predanju prolazi kroz filter ljudskog razuma, koji nije u stanju da shvati duhovni, to jest nadlogički svet. Religiji se nameće drugačiji, njoj nesvojstveni metod provere istinitosti (ako u tehničkim i primenjenim naukama kao osnov naučnog metoda služi eksperiment, onda religiozno iskustvo u kome učestvuje blagodat ne može da se ponovi u isprogramiranom eksperimentu). Podaci koji se nalaze u literaturi i materijalnim spomenicima modernisti podvrgavaju sumnji, objektivna autentičnost se zamenjuje ličnim ukusom i shvatanjima. Činjenice prolaze kroz kritičarsku „mašinu za mlevenje mesa“ a njihovi ostaci se uteruju u određeni sistem koji predstavlja veštačku montažu. Na osnovu pojedinih činjenica i sopstvene mašte sastavljaju se teorije, međusobno nespojive i protvrečne. Najčešće se u početku stvara teorija, a zatim se traže činjenice i sve to se čini pod vidom nauke. Može se reći da naučni metod koji se upotrebljava u modernističkim krugovima predstavlja princip kauzalnosti, to jest, slučajnosti (slučajno sačuvani rukopis, slučajno pronađena ploča sa natpisom, itd.), sjedinjen sa nesputanom naučnom fantastikom. Tako se pred našim očima javljaju, razvijaju, menjaju i ruše naučne teorije i hipoteze.
Osobina predanja je čvrstina i samoistovetnost; svojstvo naučnog metoda je goli racionalizam, stvaranje efemernih teorija, koji se javljaju i umiru kao što se pale i gase plamenovi vatrometa. Međutim, „naučni metod“ ima psihološke osnove kod velikog broja savremenih ljudi, pre svega, nezaustavljivu veru u ljudski razum, kao univerzalni instrument poznanja istine, nepoverenje u duhovne fenomene i želju da se objasne materijalnim uzrocima. Slikovito govoreći – to je provera metafizike kroz fiziku, svet beskonačnog i večnog – preko ograničenog ljudskog razuma. Može se reći da naučni metod kao dodatak religiji predstavlja oblast fantastike i racionalističkog nihilizma.
– Koji su uzroci tog fenomena?
– Osiromašenje vere stvara u duši određeni vakuum i čovek se trudi da ga ispuni reformatorstvom, lažnim tumačenjem i kritičkim pristupom koji predstavlja surogat nauke i eklektiku. Ovde se osiromašenost predstavlja kao elitizam i intelektualizam.
Neophodno je pamtiti da je Crkva „stub i tvrđava istine“ i sve što nema potvrdu u učenju Crkve je sumnjivo, a ono što mu protivreči je – laž.
Takođe je potrebno pamtiti da se Sveto Predanje nije nastalo iz patrističkih dela, već je prebivalo u Crkvi od početka; u patristici je ono nalazilo svoj izraz. Tu je blagodat Duha Svetog birala i čuvala sve što je odgovaralo duhovnoj istini. Crkva je prihvatila četiri Evanđelja, odvojila ih od drugih nepouzdanih ili izvitoperenih, apokrifnih varijanti Evanđelja i sačuvala. Kada ne bi postojale granice crkvenog Predanja, granice između bogonadahnutog Pisma i apokrifa bile bi izbrisane. Na Vaseljenskim Saborima su se Sveti Oci, koji su utvrdili Pravoslavlje, obraćali pre svega Svetom Predanju. Na taj način, dogmati koje je Crkva prihvatila oduvek su postojali u njoj, a na Vaseljenskim Saborima su samo iskristalisani iz Predanja.
Bogosluženje u hramu takođe seže do apostolske tradicije. Modernisti odbacuju ono što je Crkva prihvatila i menjaju saborno mišljenje i sveto Predanje haosom efemernih ljudskih mišljenja.
– Oče Rafaile, šta se može savetovati pravoslavnim hrišćanima koji se suočavaju sa pojavama modernizma i skepticizma, naprimer, studentima fakulteta koji mogu slušati slične stvari na predavanjima?
– Treba se kritički odnositi prema naučnom kriticizmu koji je sebe diskreditovao već u anti-biblijskoj „uporedno-istorijskoj školi“ Bauer-Štrausa, sa nepoverenjem se odnositi prema ljudima koji ne veruju Svetom Predanju koje je dobilo i dobija masu potvrda u arheologiji i arheografiji. Ljudi koji žele da se ozbiljno bave pravoslavnim bogoslovljem treba pažljivo da proučavaju klasike bogoslovlja – dela bogoslova devetnaestog veka, a pre svega – patristiku. Odnos klasičnog bogoslovlja prema savremenom modernizmu se može uslovno uporediti sa odnosom klasične muzike sa savremenom rok muzikom i „teškim metalom“. Treba se baviti unutrašnjom molitvom, posebno Isusovom molitvom koja čini pravoslavnim ne samo um, već i srce i tada čovek počinje da oseća neprekidni disonantnost i patvorenost u delima savremenih modernista.
– Da li postoji „lek“ protiv modernizma?
– Lek protiv modernizma je smirenost uma i celomudrenost duše. Drevni mudraci su rekli: „čovek je ono što jede“ podrazumevajući ne samo materijalnu, već i duševnu i intelektualnu hranu. Da bi sačuvao Pravoslavlje uma čovek mora da bude obazriv u vezi sa knjigama koje čita. Premudri Solomon je rekao: „Pij vodu iz svog studenca i što teče iz tvog izvora“ (Priče. Solom. 5:15). Taj studenac su dela Svetih Otaca, izvor je – Crkva. Da bi se sačuvao um ne samo od modernizma, već i od različitih zabluda, između ostalog i okultizma, treba čuvati sopstvenu dušu od grehovnih slika, sablažnjivih zanimanja – satanske radijacije koja, budući dobrovoljno prihvaćena od čoveka, izvitoperuje njegova osećanja, prlja sećanje i koleba misli. Ako čovek sačuva celomudrenost duše, njegove religiozne intuicije, kao unutrašnji glas, same će mu pokazivati gde je istina, a gde laž.
– Koje su, po Vašem mišljenju, najveće opasnosti koje u duhovnom životu vrebaju već ucrkovljenog čoveka? Kako ih izbeći?
– Hrišćanin, posebno na početku svog ocerkvovljenja i nevoljno identifikuje Crkvu sa njenim sveštenoslužiteljima. Zato loš primer sveštenika, njegovi nedostojni postupci pa čak i glasine o njegovim porocima mogu postati uzrok nepoverenja i razočaranosti ne samo u odnosu na konkretnu ličnost, već i na samu Crkvu. Sveštenoslužitelj uvek mora da se čuva da ne sablazni rečju ili postupkom svoju pastvu. On uči ne samo pomoću propovedi, već i primerom svog života: ako je loš primer, nikakva propoved neće pomoći.
Drugi uzrok hlađenja je osećanje svoje usamljenosti i nepotrebnosti u Crkvi, kada sveštenika ne interesuje duhovni život njegovih parohijana, kada su oni udaljeni jedan od drugog i parohija ne predstavlja duhovnu porodicu.
Postoji još jedan uzrok posebno opasan za inteligenciju – želja da se odmah steknu svi duhovni darovi. Gordost, samouverenost, ubeđenost u snagu svog razuma, elitizam kao izabranost, mogu da umesto hrišćanske mistike, zasnovane na smirenju i poslušnosti, porode lažni, izvitopereni misticizam. Zato je u duhovnom životu neophodno rukovođenje; ako nastavnika nema, onda se makar treba savetovati sa starijima i iskusnijima. Čovek treba da otpočne svoj duhovni život od pokajanja i očišćenja od grehova. Čovek koji misli da će bez toga dobiti dar ljubavi Božije – o kojoj mnogi govore, ali je malo ko ima – nalik je na čoveka koji pokušava da izgradi svoj dom počevši od krova. U duhovnom životu su apsolutno neophodni postepenost i postupnost, tu su opasna lična nagađanja i „izumi“ , koji izgledaju kao neko duhovno ozarenje.
– Zbog čega nastupa ohladnelost u veri kod ucrkveljenih ljudi? Da li se može ponovo razgoreti vera u sopstvenoj duši?
– Ohladnelost u veri događa se kada čovek živi ne po zapovestima Evanđelja, već po svojim strastima, kada se ograničava samo ispunjavanjem obreda i zaboravlja na očišćenje svog srca od greha. Kada misli da se samo naporom uma može dostići tajna vere, a ne podvigom celokupnog života, posebno molitvom i pokajanjem. Sveti Oci su govorili da se blagodat vraća putem kojim je otišla. Neophodno je uz pomoć duhovnog rukovoditelja shvatiti zašto se ohladila vera, koje nepravilnosti je čovek dopustio. Vera prosvećuje um kroz dogmate, srce kroz hramovno bogosluženje, učešće u tajnama i domaćoj molitvi; ona snaži volju kroz ispunjenje evanđelskih zapovesti. Neretko ohlađenje nastupa zbog skraćivanja, a zatim i napuštanja neophodnih molitvi. Zato sveti Teofan Zatvornik poučava: „okruži se pravilima“. U ta pravila ulaze jutarnje i večernje molitve, čitanje Evanđelja i apostolskih poslanica, takođe i Psaltira. Najbolje je da pravilo ne sastavlja sam čovek, već da se rukovodi savetima duhovnog oca ili parohijskog sveštenika kod koga se ispoveda.
Treba znati da u čovekovom životu postoje periodi ohladnelosti, nekakve bogoostavljenosti, koje dopušta Promisao, da bi čovek pamtio da samo svojim silama, bez blagodati, ne može da učini ništa osim greha. To je lekcija smirenja koju čovek treba da pamti ceo život.
Postoji još jedan uzrok takve ohladnelosti: na početku duhovnog puta blagodat deluje osobito javno i snažno u ljudskoj duši, bukvalno kao da je nosi na krilima. Ali zatim, po meri duhovnog uzrastanja, blagodat kao da odstupa, da se čovek ne bi olenjio, da bi u duhovnom životu sve više učestvovala njegova volja. U takvim neizbežnim periodima, čovek ne treba da upada u čamotinju (uninije) već da nastavi da se moli i da posećuje hram.
Intervju uzeo
đakon Georgije Maksimov