Danas ćemo govoriti o klasičnoj jogi, to jest, prvobitnoj jogi iz koje je izraslo svo to razgranato drvo raznoraznih joga ili učenja koje se predstavljaju kao joga.
Joga je jako drevna stvar, njeni koreni se ne mogu do kraja utvrditi od strane istoričara, vreme njenog pojavljivanja se ne može ni definisati, pre svega zato što praksa ovog učenja predstavlja plod truda civilizacije Inda koja ćuti, ne razgovara sa nama, ne samo zato što jezik njene pismenosti do sada nije odgonetnut, već i zato što prosto odsustvuju tekstovi. Tekstovi koje mi danas posedujemo bukvalno predstavljaju pojedine reči ili nekoliko reči, po pravilu. Postoje neka nagađanja sa velikim procentom verovatnoće, smisao tih natpisa na pečatu koji postoje je jasan, to jest, pečat koji su stavljali na neke proizvode koji se prodaju, poput sadašnjeg brenda. Tada je to označavalo pripadnost nekom klanu, ili recimo, da li je u pitanju neka devojka ili vlasnik tog pečata.
Učenje joge se predavalo usmeno od učitelja učeniku, zapisi se nisu pravili, vode se diskusije da li je pismenost uopšte postojala i da li je uopšte bila potrebna. Arijska plemena koja su upala u Indiju nikakav odnos nisu imali prema jogi.
U čemu je suština joge u opštim crtama? Joga predstavlja pokušaj drevnih ljudi, stanovnika Indije da pronađu smisao života i kao svi krici koji do nas dolaze iz drevnosti, u pitanju je krik očajanja i bezizlaza. Joga je pokušaj prevazilaženja tog očajanja, krik što smisla u ljudskom životu nema, što je svet nepravedan, prosto užasan i da nije moguće pomiriti se sa tim. A šta raditi? Jedini pronađeni put, kako se činilo autorima ovog dela, ostvarivao se upravo u jogi. Kao i sva indijska učenja, učenje joge je zasnovano na nekoliko aksioma koji nisu uobičajeni za evropski um, na koje je potrebno navići se, za čije usvajanje je ponekada potrebno prilično napora i vremena.
Nabrojaću nekoliko najvažnijih aksioma. Prvi, koji ne zahteva objašnjenje u indijskoj kulturi i mentalitetu i koji dele svih šest osnovnih filosofskih škola Indije i u celini, na nivou narodnog mentaliteta, narod nema takav filosofski odnos prema tome i nisu tako duboko razrađeni u svesti običnih ljudi. Dakle, cilj ljudskog života je u slobodi. Ne u spasenju, već u slobodi. Pod slobodom indijska filosofija i joga podrazumevaju punu nezavisnost, suština čoveka i svakog živog bića je, kako se tvrdi, u slobodi duha. To jest, čovek je duh, po učenju joge, on je potpuno duhovan, nema veze sa realnošću koja ga okružuje i iz nje se treba istrgnuti. Tada će se prekinuti košmar koji nas okružuje, kako smatraju autori ovog sistema. Ovo učenje se prati i u vremenima stvaranja Upanišada, evo jednog citata iz Švedašvatara Upanišada, 1,12: ‘Ništa ne treba znati, osim spasenja’. Spasenje su preveli evropski prevodioci, termin ima više značenja, prilično je težak za prevod. Prevod je adaptiran, i kod hrišćanina koji ovo čita mogu da se jave iluzije da govorimo na istom jeziku. Zapravo nije tako i uvek treba biti prilično oprezan čitajući prevode tekstova sa sanskrita.
Drugi osnovni pojam ili aksiomska ideja se sastoji u sledećem: ‘postojati znači stradati’, zaključuje sve indijske filosofije. Dakle, postojanje i stradanje, postojanje čega bilo u svetu oko nas i stradanje su apsolutno jednaki pojmovi za indijsku filosofiju. I ‘Joga sutra Patandžali’, osnovni tekst joge glasi: ‘Za mudroga je sve stradanje’ (2,15) – sve, bez izuzetka. Čak i ako čovek oseća neku sreću, ove emocije, ova osećanja i situacija svejedno dovodi do stradanja na kraju krajeva. Zato izuzetaka nema, za izuzetke indijska filosofija ne zna. Osim stradanja ne postoji ništa drugo. Ovaj stav se ljudima koji su loše upoznati ili tek počinju da se upoznaju sa indijskom filosofijom čini prilično pesimističnim, ali do pesimizima nije doveo hinduse, iako se oni ne mogu ni optimistima smatrati. Ukratko, prilično je složeno.
Treći osnovni pojam je vezan za to šta mi nazivamo pojmom ‘ja’. U evropskim i indijskim filosofijama su u pitanju potpuno različiti pojmovi. ‘Ja’ za hindusa poseduje nekoliko karakteristika na koje mi nismo navikli, kao prvo, ‘ja’ je slobodno od početka, duh je od početka slobodan. Od čega slobodan? Od materije? Ne više od toga?
Realnost se za njih deli u dve sfere – svet duhovni i svet materijalni, grubi svet. Mesto ‘ja’ u ovom materijalnom svetu predstavlja nesporazum, sa tačke gledišta indijske filosofije, predstavlja grešku, situaciju koja treba da se ispravi jer protivreči prirodi duha. Upravo i izaziva stradanje. ‘Ja’ koliko god to bilo čudno, ne poseduje nikakve osobine, ono je bez osobina. To se tvrdi u mnogim njihovim delima, citata ima prilično. ‘Ja’ nema ni intelekt, ni želju. Ovako ne smatraju sve filosofije, poznije škole ili odbacuju ili preciziraju ovaj stav, međutim, prvobitne, među njima i ‘Joga Patandžali’ polaze iz toga da duh nema ni intelekt ni želju. Dakle, sećanje, doživljaj, intelekt sa svim drugim sposobnostima predstavljaju nivo ‘budhe’, kako tvrdi indijska filosofija, jednog od produkta prirode. Poistovećivanje sebe sa tim, predstavlja iluziju, to jest, ‘ja’ treba da bude razoreno kao rezultat joge. Jedan od svojih ciljeva, to jest, preciznije rečeno, jednim od svojih dopunskih efekata, posledica joge jeste razorenje ‘ja’.
Poslednji bazični pojam govori o tome čime se pokazuje ovaj materijalni svet – ‘prakriti’. Jako često upotrebljavan pojam u raznoraznim filosofijama, između ostalog i u jogi. ‘Prakriti’ ili materijalni svet je večan, kao i duh (‘puruša’). Oboje je večno, a puruša je jednom potpao pod uticaj materijalnog sveta. U pitanju je jedna od najbolnijih tačaka celokupne indijske filosofije, do sada nerešeno pitanje, pitanje početka, dodira i pitanje: ‘Zašto, kada i na koji način se duh, apsolutno stran ovom materijalnom svetu, svetu stradanja i iluzija, iznenada našao u njemu? Kao posledica čega?’ Pojam greha duh u sebe ne uključuje, on nije mogao da učini greh, on je od početka čist.
Ovo pitanje ostaje nerešeno, nijedan indijski filosofski sitem nije rešio ovo pitanje. I pre uticaja evropskih filosofija na indijske sisteme su se ova pitanja postavljala, jako često čovek dolazi do ovih pitanja: ‘Kada, zašto i kako se to dogodilo?’ A odgovora nigde nema, postoje neke vrlo maglovite formulacije koje odvode u stranu, međutim, nijedan jasan odgovor prosto niko ne daje, učitelji prosto ćute. Ovo pitanje se smatra nekorektnim, Prabhupadi su na primer, ovo pitanje jako često postavljali učenici i on se ili osmehivao, ili je prelazio na drugu temu, recimo govorio: ‘Kada vam je u kući požar nije vreme da se postavlja pitanje ko je zapalio kuću, da li se sam zapalio, neke prirodne stihije ili nečijom zlom namerom. Neophodno je spasavati se odatle. Zato ne razmišljajte o tome.’
On nije bio usamljen u tome, to je opšte mesto za sve učitelje Indije, oni uvek odlaze u stranu od njega, ova tema ni na koji način nije filosofski rešena. Zato u dijalogu sa njima treba uzeti ovo u obzir i obavezno koristiti ovaj momenat. Elementi svega ovoga pozajmljivani su i od budizma i džainizma, ali treba reći da se u budizmu sam duh već ne priznaje.
Joga je pozajmila učenje o prirodi iz sanhi, prosto ga uzela u celini, ono je u suštini gnostičko, izuzetno složeno, sa masom termina. Jako zanimljiva je činjenica koji se često naglašava u različitim delima joge o teleološkom instinktu prakriti, to jest, učenje joge pripisuje materijalnoj prirodi neki unutrašnji instinkt koji ona neizbežno sledi, koji je usmeren na spasenje duša koje je ona porobila. Reč ‘spasenje’ ćemo koristiti sa ogromnim ograđivanjem. Ne govori se zašto je zainteresovana ili na koji način deluje. Sva stradanja koja ona izaziva usmerena su na naše dobro, kako oni govore. Prirodu ovog instinkta, njegovu pojavu, niko ne objašnjava, on se prima kao aksioma, ne zahteva dokaz.
Sistem ‘sanhi’ garantuje oslobođenje duše kao rezultat poznanja. To jest, čim obim znanja i njihova dubina postanu dovoljni, oslobođenje će se dogoditi automatski. Sanhi je ateističan. Prabhupada više puta laže u svojim knjigama da je sanhi teističan, poziva se na kasnije izvore. Autor ‘sanhija’ je drevni mudrac Kopila. Prabhupada je u svojim komentarima na ‘Bahagvatu Puranu’ izmislio da je postojao još jedan Kopila, tvrdi da su bila njih dvojica, što se ni od koga i nikada ne potvrđuje, ni u hindustičkim spisima, niti u istorijskim spisima. Nezamisliva očigledna laž.
U klasičnoj hinduističkoj filosofiji prosto nema predstave o Bogu. U ‘Jogi patandžali’ postoji ‘Išvara’ koji se prevodi kao ‘Bog’, on je neki prvobitni Gospodar, Vladar. On se pominje nekoliko puta tamo i pominje se u prolazu, stvara se utisak da Patandžali njega čak nije hteo ni da pomene. Iz njegovih tekstova sledi, on govori da ‘neki pribegavaju pomoći Išvare, neki idu tim putem da bi završili na poslednjim etapama.’ Većina tekstova iz njegove epohe, kada su se pisale ove sutre, to nije sledilo, to nije bila neophodnost. Ali za neke se, po njegovim rečima, put ubrzava kada se oni obraćaju Išvari, Išvara sklanja prepreke. On nije Tvorac, to se tamo naravno ne razmatra. Patandžali ga dakle pominje uzgred.
U komentarima na njegova dela, uloga Išvare već počinje da raste i to postaje prilično veliko tek u periodu kasnog Srednjeg veka kada se pojavljuju već učenja o ‘Phakti’, tada uloga Išvare raste. Tada se pojavljuje masa novih dela, koje objašnjavaju njegov položaj, koji razvijaju tu ideju.
Ako se sleduje ‘Joga sutra Patandžali’ potpuno je dopustiva varijanta da se bavite jogom a da se ne obraćate Išvari, obraćanje njemu nije obavezno. Išvara je neki duh, u kasnijim delima se razvija da je Išvara Šiva ili Višnu ili Ganeš, sin Šive. Ispostavlja se da Išvaru možeš da izabereš za sebe. Išvara je onaj ko ti može pomoći, potrebno je da nađeš svog Išvaru. Mnogi krišnaiti koji su već izašli iz krišnaizma, koje on više ne interesuje, ali koje i dalje zanima hinduistička filosofija i traganje za istinom negde na Istoku, oni dolaze do misli da Išvara nije bio pravilno izabran, on nije bio Krišna. ‘Krišna je sam po sebi super, on je moćan, prvobitni za nekog, ali ne za mene. Moj Išvara je drugi Išvara’. U periodu stvaranja ‘Joga sutri’ pitanje o suštini Išvare prosto nikoga nije zanimalo. Sada postoji masa odgovora, ali su u pitanju kasniji odgovori srednjevekovnih autora.
Sada se mnogi pridržavaju da je Išvara ‘određeni put razvoja za nedovoljno sazrele kojima je neophodno da se drže i uhvate za nešto, nekog’. Na hrišćanstvo slično i gledaju, ‘njima je Bog još potreban, oni su bez njega nesigurni, poput invalida i njegovih štaka bez kojih on ne može da se kreće’. Ako je na tom stepenu potreban Bog, onda u redu, ali dalje duša napreduje, ona taj period prosto prevazilazi i dalje nema potrebe za tim.
Išvara u hinduizmu predstavlja čitav niz pogleda, postoji niz hinduista koji radi Išvare dišu, žive i radi njega umiru sa njegovim imenom na ustima. Postoji hindusi koji se svemu tome smeju. Međutim, svi žive u miru, niko nikoga ne prekoreva, takav je sistem u pitanju.
Razume se nikakav Išvara ne postoji u učenju sanhi. Nikada ga nije ni bilo. Sanhi nema nikakvu praksu, on predstavlja izučavanje: ‘Sedi, uči i poznaj. Kada budeš poznao, dostigao nivo znanja, dobićeš sve’. Joga ide dalje, u pitanju je praksa ‘apiasa’ i ‘topaz’. Topaz predstavlja askezu, to jest, lišavanje sebe, podvizi. Prva dva dodatka plus još nekoliko traktata koji objašnjavaju zašto i kako je to potrebno – čine jogu. Joga radi sa psihičkim iskustvom čoveka.
Svu raznolikost psihičkog iskustva čvoeka joga deli na tri grupe doživljaja. Sve što je uslovljeno i duša oseća nalazi se unutar prakriti, u uslovljenom stanju. Svi i najmanji pokreti naše psihičke aktivnosti nalaze se u ove tri grupe. Prva grupa su iluzije, halucinacije i snovi, određeno haotično doživljavanje pod dejstvom nekih materija, alkohola recimo. Drugu grupu predstavljaju svakodnevni, uobičajeni doživljaji realnosti, prosti potok misli, ideja, utisaka koji dolaze u našu svest, koji se rađaju iz podsvesti. Ove prve dve grupe joga odbacuje od sebe, razara ih, poziva na njihovo potpuno odbacivanje i koncentraciju na treću grupu koja predstavlja parapsihološko iskustvo.
Stajanje na put joge znači stajanje na put parapsihologije. Ne treba imati nikakvih iluzija, u pitanju je uvek mešanje u psihu. Autonomno pritom, ali ne bez rukovođenja. Ogromnu propast između indijskog i evropskog pogleda na svet predstavlja činjenica nepriznavanja od strane hindusa centra zla u vaseljeni. Toga prosto nema, to jest, za njih postoje duhovi, zli duhovi, postoje i dobri, neki istovremeno, zavisno od njihovih raspoloženja, mogu da donesu masu koristi, pomoći u duhovnom napretku (u indijskom shvatanju duhovnog napretka), ponekada se ujedinjuju u ogromne armije. U mitološkoj literaturi su opisani takvi ratovi, ali u pitanju nisu ratovi dobra sa zlom. Mnogi čitajući ‘Mahabharatu’ ili ‘Purane’ neke odlome iz ovih dela, prenose svoje hrišćansko viđenje na tlo hinduizma. Nije tako, tamo nema nikakve borbe dobra sa zlom, nikakvog personifikovanog zla. Duh je svemoguć, prvobitan, niko i ništa ne može da mu se suprotstavi i borba nije prosto nemoguća, ona je besmislena. Zato nikakve neprijatelje čovek nema po ovim učenjima.
Potpuna destrukcija prva dva tipa svesti predstavlja cilj i neizostavni uslov kretanja jogina. Sa čim Patandžali uči jogina da radi? Sa sopstvenim psiho-mentalnim potokom. Ovaj potok predstavlja na početku objekat njegovog izučavanja, a zatim aktivnog delovanja na njega i njegove izmene. To jest, joga, kao i svi hindiustički putevi pretpostavljaju sopstvene napore i uspeh zahvaljujući sopstvenim naporima u delu svog spasenja. Nikakvu spoljašnju pomoć, dobro, privremena pomoć Išvare se pretpostavlja, može biti pokrenuta, mogu se pokrenuti i drugi načini pomoći u vidu živih bića; međutim, uvek puna kontrola svih procesa i odgovornost za finalni rezultat leži na samom joginu. Uvek je u pitanju samospasenje, nikakav Spasitelj u jogi ne postoji, on nije potreban, nije moguć i sama ideja spasenja spolja predstavlja apsurd. Ovo uvek treba uzimati u obzir.
Osnovna masa učenja koja sebe predstavljaju za učenje joge u zapadnom svetu, nemaju veze sa jogom. U pitanju je adaptirana, često od strane zapadnih ljudi koji nikada nisu učili jogu iz njenih izvora, koji nikada nisu čitali nikakva dela o jogi pod rukovodstvom naravno autoriteta joge. Takva učenja na Zapadu su ogromna većina. Mi imamo posla ne sa jogom zapravo. O tome ćemo govoriti drugi put, sada govorimo o klasičnoj jogi, šta ona predstavlja u Indiji, o njenim korenovima.
Takođe se iz usta Prabhupade, osnivača ‘Društva svesnosti Krišne’ mogu čuti neklasične varijante. Druga stvar je što se on još usuđuje da se poziva i na Patandžalija, a kada se poziva na to, on laže. Eto o čemu se radi. To jest on mu stavlja reči u usta koje ovaj nikada nije govorio, takvim metodama se koristi da bi podigao autoritet u očima svojih slušalaca. Naravno da mu nije bilo teško da laže skušaoce koji ništa od toga nisu čitali niti znali, a on je pritom znao i sanskrit. A on nije ni jedini u tome.
Kada vidite danas reč ‘joga’ na ulicama svog grada, možete da budete sigurni da to nema nikakve, čak ni daleke veze sa Patandžalijem. Možda treba i reći ‘slava Bogu’ što to nema nikakve veze sa Patandžalijem. Što se fiskulture tiče, mi smo to znali i ranije. Sa jogom je Evropa počela da se upoznaje sredinom 20. veka, ljudi koji su izučavali Istok krajem 19. veka. U prve dve decenije 20 veka je bio ozbiljan prodor među naučnom elitom, aktivno upoznavanje. Zar fiskultura ranije nije postojala? Šta sa drevnom Grčkom?
Hiljade mladih ljudi prilaze krišnaizmu kroz pitanja zdravlja, očišćenja, harmonizacije sveta oko nas i sebe u njemu. Iz takvih opštih tema, ljudi zalutaju u takve džungle. Jasno je da se takve zamke postavljaju namerno i jasno nam je ko ih postavlja.
Ako se čovek odjednom nađe u istinskoj jogi to je za njega – pogubno. Ja sve molim da se toga ne dotiču, ja sam 13 godina svog života posvetio tome, bolje je da prođu pored svega toga. Bolje je da nikada to nisam znao, ali sada to ne možeš da izbrišeš, prošao sam kroz to. U mom slučaju, na moje oči je nekoliko ljudi poginulo, nekoliko njih i fizički.
Već sam naglasio da jogin radi sa sopstvenim psiho-mentalnim potokom. Šta je to? U pitanju je celokupna psihička delatnost mozga, sve ono što se rađalo još u utrobi majke. To predstavlja glavni objekat joge. Sve što mi doživljavamo, što stvara naša podsvest i što nosimo u sebi iz nekog razloga. Šta mislite, da li postoji šansa da se u ovome desi nešto loše sa psihom čoveka? Velika verovatnoća, jako velika verovatnoća da će to da se desi.
U čemu je suština delovanja na sopstveni psiho-mentalni potok? To je ‘ekagrata’, u pitanju je glavna reč za čovek koji se bavi jogom, na prvim njenim etapama. Ukupno postoji osam etapa. Prvih pet predstavljaju formiranje ove ‘ekagrate’.
‘Eka’ – jedan, jedinstveni, predstavlja sabiranje svoje svesti u jednu tačku, koncentracija, nezamisliva koncentracija, postepeno sticanje iskustva koncentracije cele svoje svesti, zaustavljanja celokupnog psihomentalnog potoka, njegovo zamrzavanje, skupljanje u jendu tačku. Na koji način?
‘Aštanga jogom’ često nazivaju put koji je opisao Patandžali, a on zapravo i nije tvorac tog puta. U pitanju su vrlo drevne prakse, on ih je prosto sistematizovao i izložio, a nepotrebno odbacio i izabrao ono što zaista radi, kako mu se činilo. Normalno, koristio se sopstvenim iskustvom u jogi, iskustvom svojih učitelja i ljudi koji su živeli u njegovo vreme, savremenika joge.
Različiti nazivi jednog fenomena postoje paralelno, oni se nekada nazivaju desetinama imena, to jest, može biti jedno i isto. Tako kao i kada čitate hinduistička dela, samo čovek koji zna hinduizam može da shvati kontekst, da shvati o čemu se govori. To se odnosi i na imena ličnosti, učenja, fenomena, njih je ogromna količina. Zato je jako važno i teško shvatiti kontekst. Čovek koji pokušava to da izuči, shvata da obim znanja mora da bude ogroman da bi se čovek realno snašao. I dobro je što je tako.
Indija je i geografski planinama toliko ograđena od nas da je jako malo ljudi koji su tamo odlazili, a i mentalitetom se toliko razlikuje da se lako sablazniš. Zato ovaj fenomen ima i određenu zaštitnu funkciju. Osam stepeni, svaki sledeći uključuje u sebe prethodni, to jest, u pitanju nije etapa koja je pređena, već nešto stečeno na šta se dodaje još nešto.
Prvi ‘Jama’ i drugi ‘Nijama’ zapravo i nemaju veze sa praksom joge. Upravo oni i jesu vrlo privlačni, oni stvaraju upravo i pozitivnu sliku o jogi kod prosečnog žitelja. ‘Jama’ predstavlja samokontrolu, koja u sebe uključuje pet tačaka:
- Ahimsa – nenasilje (u odnosu na bilo koje živo biće, čak i prema travi, neće je zgaziti više puta nego što je potrebno – ako postoji mogućnost da se ide po pesku to će se koristiti),
- Satja – pravednost,
- Astea – zabrana krađe (u smislu možeš da želiš ali ne smeš da uzimaš tuđe),
- Brahmačarja – seksualno uzdržanje potpuno i na kraju,
- Aparigraha – neprihvatanje poklona (ako ti neko čak i predlaže nešto kao poklon, ti se odričeš svake imovine, apsolutno svega).
Joga je negde u srednjem veku postala univerzalni pojam, poput ‘zena’. U Indiji: ‘sve je joga’ – tipa, idem po vodu i ‘to je joga’. Sve može da se pretvori u jogu! Zatim se pojavila masa učitelja, popularizatora ovog učenja, iz naroda, koji nigde nisu učili, nepismeni ljudi i danas ih je tamo gomila u Indiji. On je sedeo negde oko hrama, imao je neko ozarenje, viđenje i oni zaista i vide nešto… Javilo mu se božanstvo, reklo da ide u šumu, sedne, meditira i to je sve. Nakon 15 godina ima 15 hiljada učenika, više mu i ne treba.
U jogi, u savremenim strujama između ostalog i u Indiji, koriste se alkohol i narkotici, ali to nema nikakve veze sa Patandžalijem naravno. Upravo sve ove materije izazivaju najniži stepen od tri grupe ljudskih doživljaja o kojima sam govorio. Sva kasnija učenja joge, tantrička učenja, ona nemaju nikakve granice, opravdavaju sve i tim putevima i vode ljude.
Čim počnete razgovor sa joginima, oni će vam sve vreme gurati u oči ovih pet principa koje smo pomenuli: ‘Vidite kako je joga dobra’. Uvek treba pamtiti da je joga put potpune autonomije, spoljašnji svet za jogina nije aktuelan, on ga uopšte ne interesuje, u pitanju je, da tako kažemo, predmet za uništenje sa svim živim bićima, svim onim što ispunjava realnost oko nas, apsolutno je strano joginu, tuđe, smeta mu, stvara prepreke, izaziva mu stradanje.
Zašto je nenasilje (ahimsa) potrebno joginu? On misli: ‘Ja nikada neću praviti problem nikome i kao odgovor meni niko neće napraviti problem’. Ono mu je potrebno radi boljeg osamljivanja. Ako nisam nikome oteo ženu ili noću ukrao nečiji sanduk, onda mene niko neće ni da progoni. Upravo iz ovih razloga, uopšte ne iz motiva kao što su ‘ljubi bližnjeg svog’. Tamo ‘bližnji’ uopšte ne postoji. Prabhupada, Vivekananda, mnogi koji su išli na Zapad objavljuju da tako nešto postoji i predstavljaju da je prisutno u drevnom učenju. A kada ozbiljno počinješ da razmatraš ova učenja, čitaš originalne autore, prvobitne knjige, ništa slično tamo ne postoji.
Ahimsa (nenasilje) je drevno, iz njega potiču sve ostalo: pravednost, neprihvatanje poklona, seksualno uzdržanje. Što manje imaš kontakt sa spoljašnjim svetom, to ti manje spoljašnji svet izaziva nemir. Cilj jogina je usamljivanje, umirenje i otpočinjanje pogruženja (udubljivanja) u sebe, početak rada sa sopstvenom psihomentalnom sferom.
Drugi stepen joge predstavlja ‘Nijama’ – držanje propisa. Dakle, prvi stepen predstavlja ono što ne treba da se radi, na nivou ‘jame’, u pitanju je pripremna etapa koja u pravom smislu još nema odnos sa jogom, a ‘nijama’ je stepen na kome jogin iz knjiga i od učitelja shvata ono što je dužan da radi.
Treći stepen je upravo ‘asana’. Šta je asana? U pitanju je izabrani položaj tela, poznati položaj ‘poza lotosa’ na primer, jogin bira ovaj položaj da bi prestao da oseća telo uopšte! Telo zauzima određeno vreme neku od poza, navikavanje da se telo nalazi u njoj da bi se dostiglo stanje u kome telo prestaje da uznemirava. Mnoge asane su na početku veoma neudobne i cilj jogina se sastoji u tome da se to što je na početku neudobno pretvori u apsolutno udobno na kraju i prestane uopšte da se oseća. U pitanju je ‘ekagrata’ na nivou fizičkog tela, telo treba da utihne tako da se uopšte ne čuje, ne oseća, ne pokazuje sebe ni na koji način, ni na koji način ne treba da utiče na svest, ni bolom, nikakvim potrebama. Zato se bira takvo mesto gde postoji minimum spoljašnjih uticaja, koji mogu potpuno da se isključe. Savladavši ‘asanu’, dostižući ovaj stepen, jogin počinje da praktikuje ‘prana jamu’.
U pitanju je četvrti stepen, kontrola disanja. U čemu je smisao ovih mnogobrojnih vežbi (desetine, stotine) koje se odnose na ovaj stepen? Cilj je u usporavanju disanja i njegovom dostizanju ritma. Svi neupućeni ljudi oko jogina dišu neritmično, mi dišemo neritmično, jogin pokušava da zada svom disanju određeni ritam, on ih izučava, njih postoji nekoliko. Jogin izdvaja četiri ritma disanja: disanje za vreme budnog stanja treba da bude sporije, disanje za vreme sna sa viđenjima, disanje za vreme sna bez viđenja (sporije disanje od prethodnog) i na kraju, kataliptičko disanje. Na ovoj etapi jogin počinje da oseća određena stanja svesti, jako važan trenutak predstavlja odsustvo prekida. Radi se o tome da neiskusni u jogi ljudi, mi ne osećamo prelazak u ova stanja, mi ne osećamo kako tonemo u san, mi osećamo želju da spavamo, mi legnemo i zaspimo, mi nikada ne pamtimo trenutak kada smo utonuli u san. Ovaj trenutak mi ne kontrolišemo. A joga upravo i uči čoveka da potpuno kontroliše svoju svest, na sve četiri etape i ne dopušta prekide. To jest, jogin svesno sebe uvodi u san i kontroliše svest.
Govorio sam da ‘ekagrata’ predstavlja neprestano skoncentrisanu svest, jogin tonući u san, videći snove, neprestano kontroliše svoju svest. I kada je potrebno, on može da se probudi i izađe na nivo svesti. Da li možete ovo da zamislite, kakva je ovo praksa i kakav je stepen koncentracije? Ovo zahteva godine napora i treninga, ali već na ovoj etapi čovek je veoma otvoren. On otvara sebe za delovanje spoljašnjih sila.
Jogin se uvek oseća bezbedno, oni ne priznaju postojanje zlih duhova, ovo učenje odsustvuje u jogi. Kako, kada i ko na tebe utiče – nema nikakvih razloga za brigu, zato što si ti duh, slobodan od početka, rešavaš svoje probleme. Zahvaljujući takvoj koncentraciji i takvim stanjima koji su apsolutno nepoznati psihički zdravim ljudima jogin izlazi u sfere, skoro bez disanja, izlazi u sfere gde je jako podložan i otvoren. To se može nazvati i ‘astralom’, stvar nije u izboru termina, već u tome što nam život nije dat radi toga.
Joga upravo i tvrdi da nam je život dat radi toga, da je to upravo oblast u koju mi dolazimo nakon smrti, a da je joga pokušaj da se stekne iskustvo nakon smrti još za vreme života. Štaviše, da se koristi tim iskustvom i pokuša da kontroliše sebe u njemu i sve koje susrećeš, svojim snagama. Potpuno oslanjajući se na sebe, osećajući se potpuno bezbedno. Zato mnogi završavaju u psihijatrijskim bolnicama.
Što se tiče kontrole disanja, njen cilj kojoj stremi jogin na ovoj etapi je što je moguće duže potpuno zaustavljanje disanja. Jogin sedi nepokretan, poput leša. To jest, telo već ima ulogu nekog nevažnog predmeta. Dakle, trudi se da ne diše nalik na leš, u pitanju je iskustvo umiranja pri životu. Tokom zadržavanja disanja, kocentracija se povećava, ekagrata postaje sve viđe i više intenzivnija, sve gustija. Sve je manja tačka u koju se fokusira svest.
Sledeća peta tačka je uklanjanje organa čula od njihovih objekata. Na ovoj etapi, jogin ne koristi svoje organe čula, svoj vid, sluh, itd., već se uči da poznaje realnost oko njega direktno, kako oni govore. To je jako teško za preneti na jeziku živih ljudi koji se jogom ne bavi. Joga vidi direktno vidi stvari, bez odraza u svom umu. Kako to objasniti? Eto, tako je napisano.
Šesti stepen je koncentracija, on je moguć jedino kada je disanje potpuno zaustavljeno, to jest, u trenutku tih dugoročnih zaustavljanja daha do nekoliko sati ponekada. Dakle, ovaj stepen se praktikuje u periodima nedisanja. Na ovoj etapi jogin dakle počinje da koristi ekagratu, kocentraciju uma koju je stekao. Jogin je zaustavio tu svoje misli, svoju svest, sve nalete podsvesti, sve ideje, same mogućnosti pojave misli, isključeno je sećanje u potpunosti, ponekada čak i razoreno. Tu se već pojavljuje iskustvo viđenje stvari kakve one jesu, kako oni govore. U pitanju je iskustvo takozvanog dostizanja unutrašnje svetlosti. Postoji mistička fiziologija jogina, sve te čakre, sada nećemo o tome govoriti, gde se one nalaze, koliko listova ima na tim lotusima, koja su slova na njima, itd.
Poslednji sepen je samadhi. Svakom stepenu su posvećeni čitavi traktati, tamo ima jako mnogo mistike, jogini opisuju svoja meditativna iskustva. Poslednje tri etape se ne odvajaju međusobno. Priznak dostizanja ovih stepeni za samog jogina je pojava takozvanih sidhija. Sidhi su mistička savršenstva kako ih je nazvao Prabhupada. U pitanju je okultna vlast nad objektima njegove meditacije. On upravo na poslednjem stepenu svoju meditaciju, svoju koncentraciju može da usmeri na bilo koji objekat, to jest, može da dostiže suštinu vode, suštinu vatre, može da čita ljudske misli, može da materijalizuje nešto.
Moje duboko ubeđenje je da se zapravo odvija potpuno glumljenje svih tih stvari, kao što se kod ljudi koji su se podvrgli uticaju demona jako često pokazuju neke mističke sposobnosti. Recimo levitacije, koje su opisane u jako velikoj meri, koje su naučnici dokumentovali, u Indiji je sakupljen ogroman materijal o tome. Oni zaista lete, utiču da lete i drugi predmeti.
Pravoslavna Crkva u susretu sa ovim fenomenima nedvosmisleno govori ko i zašto to radi. Jogin je potpuno otvoren, on prebiva u iluziji za sva ova delovanja, u iluziji da on sve to kontroliše, ovu iluziju u njemu aktivno potpomažu i sile spolja. Sigurno ste se susretali sa primerima kada jogin želi da izazove utisak pred masom ljudi, kada ga ukopavaju u zemlju na nekoliko sati bez mogućnosti da diše, potapaju u vodu.
Ovakve stvari se u klasičnoj jogi smatraju padom, silaskom sa puta, istinska joga vodi samadhiju i sve te sile koje on može da stekne, jogin treba da odbaci, prođe mimo njih. Pogruženje u samadhi pretpostavlja nestanak realnosti uopšte, to jest, povratak svih tih instrumenata koje je on očistio, poznao, u prvobitnu prirodu. On ostaje samo kao duh, u čistom vidu i njegovo postojanje i odnos sa ‘prakriti’ se potpuno prekidaju. Dešava se prekid i praštanje sa prakriti, on postaje potpuno slobodan, potpuno nezavisan. Tako makar legenda glasi, niko se nije vratio iz tog stanja. Gde on odlazi, šta se sa njim dešava, kakav ga udeo očekuje, mi kao pravoslavni hrišćani i ne moramo da pogađamo…
Ličnost u sanhiju predstavlja instrument porobljavanja. Duše dolazeći ovde, ne znaju zašto, njima se daje ličnost da bi bile porobljene ličnošću. Dakle, u pitanju je svojevrsni omot koji treba da bude rastvoren. Ličnost nema nikakvu važnu ulogu. U klasičnoj jogi duh koji ostaje nije svestan nikakvog individualnog postojanja uopšte. U kasnijim jogama se sve preokreće, duh stiče ogroman značaj i u oslobođenom stanju, duh razvija već ili obnavlja, kako govore krišnaiti, svoje odnose sa vrhovnim duhom, izvorom sebe, Krišnom. Krišnaiti govore: ‘Krišna je vrhovni duh, mi smo njegovi delići i sa njim se nalazimo u večnim međusobnim odnosima’.
Ako trezvenim hrišćanskim pogledom razmotrimo učenje o duhovnom svetu vidimo da ono nije prosto dostojno smeha, ono je odvratno.
Sama reč ‘joga’ potiče od reči koja ima značenje ‘veza’, ali ne u smislu vezivanja ruku i nogu, već u smislu ‘uspostavljanja veze’. Međutim, sa kim se uspostavlja veza, u samoj reči ne postoji.
U ozbiljnoj literaturi je opisano da jogin stičući sve ove sile, ne samo pred drugim ljudima već i pred sobom voljenim, ni jednom u životu ih ne koristi, znajući da ih poseduje. U pitanju je gordost već u takvom stepenu, najviši stepen pogruženja u taj greh. Jogin potpuno prezire bilo kakav odnos prema drugim ljudima jer su za njega oni prosto prah, njemu je prosto nezanimljivo da radi bilo šta pred njima, crvima. Njega ne interesuje ni njihova radoznalost, ni ushićenje, ni pažnja…
Postoji nekoliko opisanih slučaja u Indiji da se jogini, dostigavši visoko duhovno stanje i provevši nekoliko godina u usamljenosti, vraćaju u svet i počinju da se bave dobrotvornim radom. Apsolutno neshvatljivo i neobjašnjivo za ljude oko njih.
Put joge je put raščovečenja, čovek prestaje da bude onakav kakvim ga je Gospod stvorio. On se odriče toga, on na početku postaje kao nepokretno drvo, a zatim prestaje da bude uopšte. Na tom putu se ne znam kako i sa kim susreću, ali se njihovo srce raskravljuje i oni dolaze i počinju da hrane gladne. Zašto, to niko ne može da objasni sa tačke gledišta indijske misli.
Međutim, ja sam o njima čitao iz knjiga drugih jogina, Prabhupade na primer, oni im se rugaju, navode ih kao primer potpunih gubitnika. Kao ljude koji su dostizali skoro sve i iznenada pali. Za druge jogine su ovakvi ljudi predmeti šale.
Ako govorimo o razgovoru sa ljudima koji se bave time, kako im govoriti, jedino što je funkcionisalo u slučaju mog obraćenja je podsmeh. U kom smislu? Sve ove prakse razvijaju u ljudima veliku gordost i takvi ljudi ne mogu da podnesu podsmevanje. Podsmeh od nepoznatog čoveka izaziva agresiju, a podsmeh od bliske osobe može da izazove da se čovek zamisli.
Kada mi dolaze ljudi i traže pomoć, ja pokušavam prvo da se zbližim sa tom osobom, idemo da popijemo čaj, upoznamo se. Upoznavši se i postavši makar malo blizak, ne glumeći to, već zaista postavši makar malo blizak, na primer da smo otišli zajedno na pecanje ako čovek peca, i tek nakon toga, kada se razviju takvi odnosi, ja mogu polako da se podsmevam svemu tome. U mom slučaju je to radilo i normalno je da se koristim ovim iskustvom.
Kada sam konačno odlučio da se krstim i došao svešteniku, kada je već dosta godina prošlo nakon mog odlaska iz krišnaizma, jeromonah je počeo da mi govori da je potrebna priprema, katehizacija, itd. Kada sam mu rekao da sam krišnait, samo je rekao: ‘U subotu!’ U Krštenju sam pljunuo na sve svoje zablude i na njihovog tvorca i od tada sam se upokojio u Gospodu i idem nekako ka Njemu.
Za kraj bih rekao da sam apsolutno uveren da je put joge – put duhovnog samoubistva. Izraz ‘Svetlost sa Istoka’ se ni na koji način ne odnosi na jogu, joga je ‘tama sa istoka’.