No, pozabavimo se malo vašom nedoumicom i zapitajmo je: kakva ti prava možeš imati na postojanje?
„Dvoumim se,“ kaže, „kako se može usaglasiti večno mučenje sa blagošću Božijom, sa beskrajnim Božijim milosrđem. Pa, kakve se muke ukazuju strastima! Oganj neugasivi, crv neuspavljivi, najkrajnja tama, škrgut zuba! Gospode, baćuška moj! Kako će sastradalni Bog moći da posmatra takva mučenja? Gospod nam je zapovedio da praštamo, pa zar i Sam neće oprostiti? On se molio na krstu za one koji su sagrešili protiv Njega najstrašnijim sagrešenjem. Zar je Njemu nemoguće da oprosti u budućem životu?“
Šta ćemo mi reći takvoj nedoumici? Ti si za blagost i milosrđe Božije. No, tvoja reč bi imala smisla, kada bi večnost muka određivali ljudi – nemilosrdni i neumoljivi rigoristi. Tada bi bilo opravdano prigovoriti im: Vaš stav je neprihvatljiv, jer je protivan blagosti Božijoj. No, kada je takvu odluku doneo Sam Gospod, Sveblagi i Svemilostivi, je li umesno otvoreno Mu u lice govoriti: to ne može biti tako, jer se protivi tvojoj blagosti? Zar je On prestao da bude blag, kada je izrekao ovo? Svakako da nije. A ako nije prestao prestao da bude blagim, onda je nesumnjivo takva odluka potpuno saglasna sa Njegovom blagošću…
Milosrdni Gospod je svima spreman doprosti – samo se pokaj i pribegni Njegovom milosrđu. Kada bi se i demoni pokajali i oni bi bili pomilovani. No, kako su oni okoreli u upornom protivljenju Bogu, to im i nema pomilovanja. Ovo se odnosi i na ljude. To što mnogi od takvih odlaze i na onaj svet kao bogoborci i bogomrsci – pretpostavljam da nećete poricati. Šta njih tamo očekuje? Već se i vidi – šta! Kao što oni nisu hteli da znaju za Boga, to će im i Bog reći: ne poznajem vas – idite. A kada takva odluka dođe od Boga, ko će je ukinuti? Ovo večno odbacivanje je pečat ada!
Ostaje da se gradi nada, ima li pokajanja iza groba? O, kada bi to bilo moguće! Kakvo bi olakšanje bilo nama grešnim! „Gospod je toliko milostiv da, samo što se pokajemo, makar to bilo i posle smrti, On neizostavno prašta.“ No, naša žalost je u tome što se takva nada ne može ni na čemu zasnovati. Zakon života je takav da čim ovde neko položi seme pokajanja, makar to bilo i pri poslednjem izdisaju, to onda neće propasti. Ovo seme će uzrasti i prineti plod – spasenje večno. A ako neko ne položi seme pokajanja i pređe tamo sa duhom nepokajane upornosti u gresima, to će i za navek ostati tamo sa tim duhom i od njega će vavek dobijati po rodu njegovom – večno Božije odbacivanje…
Ne pothranjujte takvo očekivanje da će Bog Svojom moćnom vlašću oprostiti grešnicima i uvesti ih u raj. Molim vas da rasudite jesu li takva lica prikladna za raj ili nisu? Greh nije nešto spoljašnje, već unutrašnje. Kada neko greši, to se čitava njegova unutrašnjost izopačuje, oskvrnjuje i pomračuje. Ako se grešniku oprosti spoljašnjom presudom, a unutar njega sve ostane kao što je bilo neočišćeno, to će on i posle takvog oproštaja ostati sav prljav i mračan. Takav će biti i onaj kome bi Bog oprostio Svojom moćnom vlašću bez njegovog unutrašnjeg očišćenja. Zamislite da uđe takav, nečist i mračan – u raj? Na šta bi to ličilo? …
Čak iako pretpostavimo da nekom sudbom grešnik dopadne do raja, šta bi on tamo činio? Za njega se i raj pretvara u ad! On nema organ kojim bi okusio rajske sladosti, a samim tim što je tamo sve suprotno njegovom raspoloženju, on će biti pritešnjen i u muci, tako da ni mesta neće tamo…
Drugima se čini da je grešnike nemoguće ostaviti bez kazne, ali te muke neće biti večne – nego će se pomučiti, pomučiti odbačeni pa će potom i oni u raj. Ovo je želja da milosrđe Samog Gospoda izgleda kako se nama prohte! No i ova izmišljotina je neodrživa: jer ad nije mesto očišćenja, već mesto kazne koja muči, a ne očišćuje. Ma koliko nekoga bude palio ad, takav će i dalje biti nečist, dostojan takvog gorenja, a ne raja. Zato gorenju i neće biti kraja…
Bolje odbacimo svaki greh i verujmo Gospodu u svakoj Njegovojreči bez mudrovanja; pokajmo se i započnimo da živimo sveto, koliko za to snage imamo, ne obmanjujući sebe tako praznom nadom da ćemo se tobož samo malo pomučiti! …
U vašem pismu još piše: „Kako se pravedni mogu mirno naslađivati srećom pri saznanju da negde ima živih bića koja pate i koja će neprestano stradati? Ako oni budu srećni, to će prestati da budu pravedni i takva ravnodušnost prema bližnjima na nebu baciće ih u istu geenu od koje su se izbavili, praktikujući sastradavanje i ljubav na zemlji“. Ovo je čisto advokatski metod – sofizmima bacati prašinu u oči. Ako pravednike za odsustvo sastradavanja prema odbačenim osuđenicima treba posaditi u ad, GDE ONDA TREBA BOGA – SUDIJU?
Vi stalno zaboravljate da ad nije od ljudi izmišljen, već je Bogom ustanovljen i po Božijim presudama biva popunjavan. Tako nam je On otkrio u reči Svojoj. Takvo dejstvo nije protivno Bogu i ne narušava unutrašnju harmoniju Božanskih svojstavam već naprotiv, zahteva se njome. Ako je kod Boga tako, to kako ovo može poništavati blaženo raspoloženje pravednih kada su oni jednog duha sa Gospodom? Šta Gospod smatra pravilnim i potrebnim, to smatraju i oni. Smatra li On potrebnim da pošalje nepokajane u ad, tako će i oni misliti. I sastradavanju tu mesta nema, jer odbačeni Bogom, biće odbačeni i njima; osećanje srodnosti sa njima se prekida. I na zemlji duhovno srodstvo biva sasvim drukčije od prirodnog i što se više ovo poslednje razlikuje od prvog, to se ono hladi i sasvim iščezava: to jest, krvni srodnici postaju tuđi jedni drugima. Ovo je napomenuo Gospod kada je rekao: „Ko je mati Moja i ko su braća Moja?“ (Lk. 12:50)…
Mi obično, kada rasuđujemo o nečemu, pretpostavljamo da smo neko veliko delo učinili, uslugu veri ukazali, potkrepili je i podržali. A u suštini stvari, rasuđivanje ništa ne dodaje snazi i značenju vere. Naprotiv, ko u delu vere započne davati više značaja svojim shvatanjima i rasuđivanjima, taj će samim tim umanjiti značaj svoje vere pred Bogom, kao što vino gubi snagu kada se razvodnjuje. Kod koga je težište na svom razumu, taj svome razumu veruje, a ne Bogu i upravo tu već nema vere…
Sveti Teofan Zatvornik,
Pisma večnog spasenja, Pismo 2., str. 12-26