Prvo, što treba zapamtiti da je nemoguće obratiti se Hristu bez pomoći Boga Oca. Sam Gospod je rekao: „Niko ne može doći Meni ako ga ne privuče Otac koji Me posla“ (Jn. 6:44). Zato je nemoguće ovde mimoići molitvu. Sam Duh Sveti, privučen molitvom, može razmekšati gordu okamenjenost srca, osvojenog od strane drevnog neprijatelja. Svaka nada na svoje snage dovešće samo do razočaranosti. Drugo što treba da zapamtimo je da je naš glavni zadatak ne u tome da se izobliče islamske zablude, već da se posvedoči Jevanđelje Spasitelja i tom čoveku – muslimanu. Hristos nam nije zapovedio da „dotučemo“ sve koji se ne slažu sa nama. Apostol Petar zapoveda: „svagda spremni sa krotošću i strahom na odgovor svakome koji traži od vas razlog vaše nade“ (1 Petr. 3:15).
Čak je i apostolima bilo zapoveđeno da se u slučaju neprihvatanja propovedi udalje iz grada (Lk. 9:5). Mi treba da budemo samo vesnici Božiji, a ako je vest odbačena onda je vreme da Sam Bog deluje. Od nas zavisi da sejemo seme reči Božije, a gde će ona pasti – na put, kamen, trnje ili dobro tlo nije naša stvar. Apostol Pavle čvrsto zapoveda: „čovjeka jeretika po prvome i drugome savjetovanju kloni se, znajući da se takav izopačio, i griješi; samoga sebe je osudio“ (Tit. 3:10.11). Naravno, ovde se govori o čoveku koji ne želeći da zna za istinu, u okamenjenosti odbacuje Blagu vest i predaje besmislenim sporovima. Čovek koji iskreno želi da pozna istinu, ali još uvek ne shvata, zaslužuje neprestanu pažnju.
Najbolje je muslimanu jednostavno govoriti o Hristu Spasitelju, Njegovim čudima, Žrtvi na Krstu, Slavnom Vaskrsenju i Sudu koji dolazi. Iskustvo pokazuje da smireno predavanje Otkrovenje često daje mnogo više nego najsavršenija polemika. U prvom slučaju, mi smo prosto usta Samog Boga. Jako dobro je muslimanu dati da pročita Novi Zavet. Ogromna većina muslimana se nalazi u najdubljem neznanju u vezi sa onim što se tiče istinskog Otkrovenja. Zaista je satana oslepio oči i srca mnoštva naroda! Ako je neophodno ne treba koristiti ruski (srpski – prim. prev.)tekst, već prevod na nacionalni jezik sagovornika. Tako ćemo pokazati da, prihvatajući Pravoslavlje musliman uopšte ne mora da postane Rus (ili Srbin). Jer za mnoge je islam samo znak njihovog nacionalnog identiteta. A Pravoslavna Crkva je nadnacionalna. Ona je novi narod Božiji, koji se okuplja iz svih nacija na Zemlji.
Ako razgovor krene o razlikama između islama i hrišćanstva pred početak razgovora treba pojasniti kako se čovek odnosi prema Pravoslavlju. Ako se čovek pozitivno odnosi prema Crkvi onda je takvim ljudima potrebno reći da su islam i hrišćanstvo nesmestivi. Međutim, islam pritom trpi poraz pred hrišćanstvom i sa tačke gledišta predstave o Bogu i ne daje nikakav čvrsti put ka očišćenju od realnog greha, koji razjeda svakog čoveka.
Pritom je potpuno besmisleno počinjati razgovor o ličnom moralu, jer će to biti samo besmisleno preklapanje, tipa: a vi tamo imate mnogo žena, a tamo kod vas se, tobož, episkopi bave nečasnim stvarima. Iako je ponekada korisno napomenuti da većinu terorističkih napada čine islamski fanatici. Međutim, najčešće pominjanje toga dovodi sagovornika do razdraženosti.
Ako se već dotičete toga (a u Rusiji sada tu temu ne možeš zaobići) najbolje je ne razmatrati pitanje veroispovedanja terorista (da li su oni istinski muslimani ili ne), već odgovarajuće stihove Korana koji govori:
„I borite se na Alahovom putu protiv onih koji se bore protiv vas, ali vi ne otpočinjite borbu! – Alah, doista, ne voli one koji zapodijevaju kavgu! I napadajte (ubijajte) takve gdje god ih sretnete i progonite ih odandje odakle su oni vas prognali. A zlostavljanje je teže od ubijanja! I borite se protiv njih sve dok mnogoboštva ne nestane i dok se Alahova vjera slobodno ispovijedati ne mogne. (Sura 2, ajati 190, 191, 193). „Kada prođu sveti mjeseci, ubijajte mnogobošce gdje god ih nađete, zarobljavajte ih, opsjedajte i na svakome prolazu dočekujte!“ (sura 9, ajat 5).
Neka musliman komentariše ove reči. Pitajte ga: „zar može Tvorac da priziva na sveopšte međusobno ubijanje? Zar je Njemu ugodno da veruju u njega pod nišanom automata?“
Nakon toga je neophodno uporediti učenje o usamljenosti Boga i hrišćansko učenje o Bogu Ljubavi – Trojici. U razgovoru sa muslimani neophodno je posebno naglasiti da rođenje Sina i ishođenje Duha ne predstavlja akt u vremenu, nije akt telesni. To obavezno treba podvući, jer će se pojaviti potpuno lažne predstave. Jer muslimani ozbiljno smatraju da mi verujemo da je Isus Sin Božiji u smislu da se pojavio kao rezultat telesnog sjedinjenja Alaha i Djeve Marije. Naravno mi odbacujemo takvu glupost. Niko nikada nije tako verovao.
Najbolje je Boga Sina nazivati Rečju (Slovom) i iz toga preći na rođenje: to jest kao što naš uma rađa reč, tako i Um – Otac u večnosti rađa Slovo (Reč). Sledi da možemo Reč Božiju nazvati Njegovim Porodom.
Kao primer razgovora mogu navesti jedan od dijaloga koji sam imao prilike da imam sa vahabitom…:
– Vi se nadate da će vas spasiti čovek Isus, a nas spasava Sam Alah – govorio je musliman.
– Hajde da vidimo – odgovorio sam – Alah u večnosti – da li je biće razumno ili nerazumno?
– Naravno, razumno – odgovorio je moj sagovornik (Inače bi morao da poredi Alaha sa zverima).
– Da li Alah ima makar jednu nerazumnu silu? – pitao sam dalje.
– Naravno da ne. Sve Njegove sile su razumne – odgovorio mi je sagovornik.
– Da li Alah ima silu da vas spasi ili ne– pitao sam dalje.
– Očigledno da ima silu.
– Razumnu silu?
– Da.
– Saglasno Koranu, Ko je Reč (Slovo) Alaha?
– Isus Mesija (sura 3, ajat 45) – u nedoumici je odgovorio sabesednik.
– Znači, spasenje Bog daje preko Isusa Hrista i drugog puta nema. Sam Hristos je upravo tako i govorio: „Ja sam put i istina i život: niko ne dolazi Ocu osim kroz mene“ (Jn. 14:6).
Tako je moguće pokazati da je spasenje moguće samo kroz Hrista, kroz vršenje Njegovih zapovesti, koje muslimani narušavaju – Krštenje, pravoslavnu veru, druge Tajne, poslušnost Crkvi.
Može se razmotriti i koji je Bog pravedniji. Pravednost Božija se priznaje i u islamu i u Pravoslavlju, pa je zato dobro uzeti to kao početnu tačku. Sa tačke gledišta Jevanđelja na koji način Bog rešava pitanje pravednosti? Bog se nikada neće pomiriti sa zlom, ali On to zlo uzima na Sebe. U Hristu su se susreli i pravednost i milosrđe Božije. Po pravednosti greh je bio kažnjen, a po milosti je tu kaznu dobrovoljno prihvatio na Sebe nevini – Sam Bog. A sada pogledajmo Alaha. Šta Alah govori? On govori u Koranu, da „ako poželim učinio bih tako da nema ni jednog zabludelog“. Međutim, dalje govori: „ja uklanjam sa puta i ja primoravam da se čini dobro“, to jest, primorava da se čini i dobro i zlo. Ali, to još nije sve. Ako bi se time sve ograničilo, to bi bilo još manje više razumljivo – eto, Bog je poželeo da stvori marionete… Ali zatim se govori da će marionete odgovarati za svoje postupke i zatim da će Alah uzvratiti svakome po delima svojim u Dan Suda. Zar je to pravednost? Ovde nema ni senke pravednosti! I to bode sluh svakog muslimana, koga pitaš direktno.
Dalje je neophodno uporediti po osećanjima: eto, Vi lično osećate slobodu? Znate šta su dobri a šta zli postupci? I jedni i drugi pretpostavljaju slobodu bez koje neće biti ni dobri ni zli. To su sve očigledne stvari, i u realnom životu uvek polazimo iz toga. Koran odriče slobodu volje. Znači da je Koran laž.
Nakon toga se treba dotaći pitanja samog Korana. Koran pretpostavlja kao znak sopstvene provere odsustvo protivrečnosti. Međutim tamo ima mnogo protivrečnosti. („A zašto oni ne razmisle o Kuranu? Da je on od nekog drugog, a ne od Alaha sigurno bi u njemu našli mnoge protivrječnosti“ (sura 4, ajat 82). Saglasno kriterijumima samog Korana, on nije bogonadahnut.
Koran ne daje nikakva proroštva. Koran ne svedoči o svojoj istinitosti, ona samo preti i plaši. Izvinite, ali izjave tipa „ako mi ne poveruješ spaliću te u ognju i u usta ti naliti železo“ ne predstavljaju argumentaciju. Uzgred, Koran ovde nije originalan – ovakve argumentacije se pridržava i Šoko Asahara i Mun i mnogi drugi. Hristos je govorio upravo suprotno: „Vjerujte Mi da sam Ja u Ocu i Otac u Meni: ako li ne, zbog samih djela vjerujte Mi“ (Jn. 14:11). Pogledajte: Gospod ne govori – verujte Mi eto tako. Mi vidimo ova dela: u proroštvima koja se zbivaju, čemu smo mi svedoci i u naše dane, u mnoštvu grešnika koji prekidaju sa svojim zlim delima, na bolesne koji se svake godine isceljuju u Crkvi. Koran ne daje ni jedno predskazanje o budućnosti koji bi se ispunilo nakon nekoliko vekova. To bi bilo očigledno.
Na kraju, neophodno je dotaći se pitanja: „Šta vam daje Hristos što nije dao Muhamed?“
Mi odgovaramo ovako: „Gospod i Bog naš Isus Hristos daće vam večni život, koji već sada deluje u našim srcima. On će vam dati oproštaj grehova – koje se ne postiže autosugestijom, već je potpuno opipljivo osećanjem savesti. On će vam dati da vidite u Bogu ne udaljenog Gospodara, već ljubećeg Oca, Koji se svakog trena brine o vama. On će u vašim srcima otkriti u vašim srcima izvor sile Svetog Duha, pred kojom se ne mogu održati nikakvi protivnici. On će vas povesti van granica Vaseljene. I privešće vas ne truležnim i telesnim zadovoljstvima u raju koja je izmislio Muhamed, već nadsvetovnoj radosti opštenja sa Bogom. Ona se ne može izraziti ljudskim jezikom, ne može se videti telesnim očima i ne može predstaviti ni najgenijalnijim umom. Međutim, ona se sada oseća od strane vernih, kada su oni verni zakonima Božijim.
Neka se muslimani vrate besmrtnom Ocu. Zašto da umiru večnom smrću u svojoj zabludi? Zašto verovati Muhamedu koji je sam govorio: „Ne znam šta će biti sa mnom ili sa vama. (sura 46, ajat 9). „Ja vam ne kažem: U mene su Alahove riznice, niti: Meni je poznat nevidljivi svijet“ (sura 6, ajat 50; 11:31), a ne verovati Isusu Hristu „u Kome su sakrivena sva blaga premudrosti i znanja“ (Kol 2:3), Koji govori: „Sve je meni predao Otac moj, i niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti“ (Mt. 11:27). Hristos zna sve – i prošlo i buduće. On je Početak i Kraj Stvaranja (Otk. 21:6). Zašto muslimani ne slušaju Njega, iako i znaju da će im upravo On suditi u Poslednji Dan?
Muhamed nikoga nije vaskrsao od telesne smrti, nije izbavio nikoga od greha – te smrti duha. On je umro i besmisleno je verovati u njega, kao što je i rekao Abu Bakr u dan svoje smrti: „ako je neko verovao u Muhameda, znajte da je mrtav. A ko je verovao u Boga znajte da neće umreti nikada“. Tako da eto, Sam Besmrtni Bog zapoveda da se čini jedinstveno dobro delo: „da vjerujete u Onoga koga On posla“ (Jn. 6:29) – Isusa Hrista, jedinorodnu Reč Njegovu. Ko smo mi da se suprotstavljamo volji Tvorca?
Svaku dušu poziva Bog, pojući Svoju čudotvornu pesmu: „Čuj, kćeri, pogledaj i obrati k meni uho svoje, zaboravi narod svoj i dom oca svog. I caru će omileti lepota tvoja; jer je On Gospod tvoj, i Njemu se pokloni“ (Ps. 45:10-11).
http://mission-center.com/publicatsii/178-brak#10