Istina o ‘pravoslavnom’ evolucionizmu – Sveštenik Georgije Maksimov

---

Uvod

Ova knjiga je napisana pre svega za verujućeg čitaoca koji želi da se razabere kakvo je istinsko pravoslavno učenje o nastanku sveta i da li su umesni pokušaji da se sa njim sjedini evoluciona hipoteza. Zato će se argumenti koji se iznose često oslanjati na ono što je autoritetno upravo za pravoslavnog čoveka – Sveto Pismo i Sveto Predanje Crkve.

Ako nekoga interesuje tema kritike evolucionizma u izlaganju za širi krug čitalaca sa osloncem na svedočanstva nauke, treba reći da su tome posvećene druge knjige.[1] Naša knjiga je posvećena fenomenu takozvanog teističkog ili ‘pravoslavnog’ evolucionizma i ovde će kratko ali iscrpno biti razmotrena sva pitanja u vezi sa tim.

Pre svega, nekoliko reči o tome kako se pojavio ovaj fenomen.

Kao što je poznato, Biblija opisuje nastanak sveta, života i čoveka kao čudesno stvaralačko delo Boga, posredstvom kojeg je za šest dana bila stvorena čitava vaseljena. Tokom devetnaest vekova postojanja Crkve hrišćani su se sa punim poverenjem odnosili prema ovoj povesti, a formirana tradicija njegovog tumačenja polazila je iz bukvalnog shvatanja.

I sve do druge polovine 19. veka celokupno školsko i univerzitetsko obrazovanje u Evropi, uključujući i Rusiju, bilo je neodvojivo od religije i posledično, biblijskog shvatanja porekla sveta. To, naravno, nije odgovaralo inteligenciji među kojom su bila moderna ateistička raspoloženja i klanjanje ‘razumu’.

Nije teško da se pogodi kakav je poklon za celokupnu tu ‘prosvećenu’ publiku bill Darvinova knjiga ‘Poreklo vrsta’. Naravno i pre njega su postojali ljudi koji su pisali knjige na temu ‘sve se to nekako samo od sebe stvorilo, bez Boga’. Međutim, kada je Čarlsu Darvinu pošlo za rukom da predloži naučno formiranu alternativu biblijskoj slici porekla sveta, među ateističkom publikom je to izazvalo ushićenje. Upravo je globalna reklama ove hipoteze sa njene strane i uzvela na tron ‘opšteprihvaćene teorije’, bez obzira na argumente mnogih velikih naučnika tog vremena.[2]

U toku promovisanja ove hipoteze, evolucionisti se nisu ustručavali od fabrikovanja falsifikata da bi što pre izneli nedostajuće činjenice za potvrdu novog učenja. Među njima su ‘pitldaunski čovek’, ‘hesperopitekus’, ‘arheoraptor’, ‘Hekelovi embrioni’ i mnogo toga drugog. Svi oni su kasnije, ponekada i decenijama kasnije, bili zvanično odbačeni i odbačeni od naučne zajednice. Međutim, svoju ulogu u reklami evolucione hipoteze su odigrali.

Nakon revolucije u Rusiji, evoluciona teorija je postala jedan od glavnih oslonaca antireligiozne propagande. I u sovjetsko vreme, među hrišćanima su se pojavili ljudi koji su pred licem ovog izazova odlučili da idu putem najmanjeg otpora i stvore određeni hibrid hrišćanskog učenja i evolucionizma. Njima se činilo uspehom da na ateističku kritiku odgovore: ‘Neka se evolucija i dogodila, međutim, na nju je sa neba gleda i nju je blagoslovio Bog, tako da ona veri u Boga ne protivreči!’

Apstraktnoj ‘veri u Boga’, nalik na deizam, ova tačka gledišta zaista ne protivreči. Međutim, hrišćanstvu protivreči. Zato što u Bibliji postoji konkretan opis nastanka životinja i čoveka. I on se razilazi sa evolucionističkom predstavom. To je očigledno svakom čoveku koji posmatra bez predrasuda. Pri čemu se suštinski razlikuje – u jednom slučaju ‘stvori Bog iz zemlje’, u drugom ‘nastalo je samo iz vode, a zatim jedno iz drugog’. Protivrečnost postoji i ona ne može da se ukloni uveravanjima o tome da ‘nauka i religija mogu da protivreče jer govore o različitim stvarima’. Kako o različitim? Pa i Biblija i darvinizam govore o nastanku jednog i istog sveta, ovog sveta u kome živimo, a ne o nekim različitim svetovima.

Danas mnogi propovedaju ‘pravoslavni’ evolucionizam već ne prosto uz apologetska opravdanja, već zbog iskrene privrženosti toj ideji. Oni tvrde da je evolucija tobož sredstvo koje je Bog izabrao za stvaranje sveta i čoveka. Dozvoliću sebi da ukratko navedem izloženje ovog učenja, pri čemu bih se koristio rečima njegovih propovednika.

Po njihovom mišljenju ‘jezik prve glave knjige Postanja predstavlja jezik Mita’.[3] Pravoslavni evolucionista ‘tumači etape stvaranja sveta kao etape evolucije zemaljskog sveta u skladu sa Darvinovom evolucionom teorijom’,[4] smatrajući da biblijski dani ‘nemaju ništa zajedničko sa astronomskim danima’.[5]

‘Ranom paleozoiku odgovara treći dan stvaranja, a kasnom – četvrti. Mezozoik u potpunosti od početka do kraja odgovara petom danu stvaranja, a neozoik šestom danu stavranja, pri čemu savremeni period, počevši sa pojavom čoveka i do naših dana – predstavlja sedmi dan’.[6]

‘Priroda je morala da prođe kolosalni put razvoja da bi se na zemlji pojavila visokoorganizovana materija, da bi se pojavio čovekov predak u vidu bića sličnog čoveku koje je bilo u stanju da preživi u svakim uslovima… I tek zatim onaj koji je dobio dah života od Tvorca’.[7] ‘Čoveka je Bog stvorio ne iz ničega, On ga je sazdao iz ‘praha zemaljskog’ i iz svega što je ovaj prah sadržao. Znači da je pri stvaranju čoveka Bog koristio celokupnu prirodu i sve što je u njoj evolucioniralo, ne isključujući ni majmune, ni ribe koje su takođe stvorene iz zemne materije.’[8]

‘U trenutku pojave čoveka na zemlji, njena nedra su već predstavljala gigantsku zajedničku grobnicu u kojoj su se nalazili predstavnici mnogobrojnih bioloških vrsta. Na taj način mi smo neizbežno dužni da priznamo da je smrt ušla u svet ne nakon grehovnog pada naših praroditelja… već da je postojala u svetu od početka’.[9]

Poslednjih godina se preduzimaju pokušaji da se u Crkvi rasprostrani ovo učenje, čak i da mu se prida zvanični status. Zato je ovim pokušajima neophodno dati stručnu bogoslovsku ocenu.

‘Vi ne možete da ocenjujete prirodno-naučne teorije u kategorijama bogoslovlja, to je besmisleno!’ – izjavljuju pristalice gorepomenute tačke gledišta. Međutim, razmatrajući takozvani ‘pravoslavni’ evolucionizam, mi ocenjujemo ne prirodno-naučnu teoriju. Prirodna nauka ne radi sa pojmom ‘Bog’ i zato kada počinju razgovori o tome da je ‘Bog stvorio svet pomoću evolucije’, pred nama stoji već ne prirodno-naučna, već bogoslovska teorija. I pošto njeni autori i apologete pokušavaju da je predstave kao deo pravoslavnog učenja, njihovi slušaoci imaju puno pravo da znaju koliko je sve to saglasno sa istinom.

Na Zapadu su hrišćanske protivnike i kritičare teorije evolucije – pre svega iz protestantske sredine – počeli da nazivaju kreacionistima. Kod nas u Rusiji, pristalice ‘pravoslavnog’ evolucionizma obično koriste ovaj termin u odnosu na svoje pravoslavne oponente, pokušavajući da stvore utisak da su oni tobož pozajmili učenje o bukvalnom shvatanju Šestodneva od protestanata i tobož svojim kreacionizmom unose nešto novo i strano pravoslavnoj tradiciji. Takvi pokušaji ‘kompromitovanja’ protivnika prilično su nespretni i usmereni su pre svega na potpuno neinformisane ljude, pošto je čovek koji je makar malo upoznat u stanju da se lako ubedi u lažnost ove slike.

Možemo da nasumice uzmemo bilo koju pravoslavnu knjigu napisanu do početka 20. veka u kojoj se objašnjava učenje o stvaranju sveta i ubedimo se da tamo nema nikakvog ‘pravoslavnog’ evolucionizma, već se izlaže bukvalno shvatanje Šestodneva. Zato nema nikakve potrebe da se koriste specijalni termini ‘kreacionizam’ ili ‘kreacionisti’, pošto pravoslavni hrišćani koje nazivaju ovim rečima, ne stvaraju neki novi ‘izam’, već se jednostavno pridržavaju onog učenja o stvaranju sveta koje je Pravoslavna Crkva ispovedala uvek i svuda. I upravo se sa tačke gledišta ovog prvobitnog pravoslavnog učenja, na osnovu Pisma i Predanja Crkve Hristove i ocenjuju bogoslovske fantazije teističkih evolucionista.

Što se tiče protestantskog ‘naučnog kreacionizma’, on je nesumnjivo zanimljiv kao iskustvo kritike evolucione teorije čisto naučnim sredstvima. Međutim, ne treba ga poistovećivati sa pravoslavnim učenjem, u krajnjoj meri, bez ozbiljnih ograđivanja. Kao prvo, protestanti koji odbacuju Predanje Crkve, prirodno, ne uzimaju u obzir svetootačku tradiciju tumačenja Šestodneva. Kao drugo, neki zapadni kreacionisti u stremljenju da ‘naučno obrazlože Bibliju’ i nevoljno stavljaju autentičnost Pisma u zavisnost u jednih ili drugih naučnih podataka, hipoteza, metoda rasuđivanja, itd., na taj način, tiho proglašavajući prioritet nauke nad Biblijom što je za pravoslavnog hrišćanina neprihvatljivo. Za svetootačko učenje je karakterističan trezveni skepticizam u odnosu prema naučnom znanju.

‘Ma, kako se usuđujete! Skepticizam prema naučnom znanju? Šta, vi sada istupate protiv nauke? Kakvo strašno mračnjaštvo! Evolucija je 100% dokazana činjenica i mi samo treba da prilagodimo ovoj činjenici naše religiozne poglede, drugog puta nema!’ – govore pristalice ‘pravoslavnog’ evolucionizma. Njima je uopšte svojstveno da se sa velikim pijetetom i bezgraničnim poverenjem odnose prema nauci. Oni polaze iz onog komunističkog i delom još i ‘reformističkog’ stereotipa da je sve, izgovoreno od lica nauke – istina u poslednjoj instanci.

Međutim, ovaj stereotip se ne može održati ne samo sa religiozne, već čak i sa tačke gledišta filosofije nauke. Koliko god bi jedni ili drugi naučnici bili ubeđeni u ispravnost, čak i dokazanost svojih hipoteza i teorija – ove hipoteze i teorije ostaju samo njihova interpretacija sveta’.[10]

Ova interpretacija može steći veoma ubedljive potvrde kada se tiče onih fenomena koji se mogu posmatrati i izučavati sada, kao i procesa koji su dostupni posmatranju i ponovljivosti. Međutim, kada naučnici izlaze iz oblasti eksperimenta i prelaze u oblast istorije, u oblast rasuđivanja o jedinstvenim događajima prošlosti – kao što su događaji stvaranja sveta i čoveka – koje nije moguće ponoviti i koje niko od ljudi nije posmatrao – naučno poznanje je prinuđeno da se ograniči samo indirektnim dokazima i pretpostavkama.

Da ovo ne bi izgledalo kao ‘izmišljanje kreacionista’, navešću reči savremenog naučnika – paleontologa koji je poznat kao dosledni evolucionista i polemičar sa kreacionizmom. Čak i on mora da prizna da ‘neposredno pogledati u prošlost nije moguće, vremenska mašina je neostvariva mašta ljudskog roda. Svako naše rasuđivanje o prošlosti predstavljaju samo manje ili više verovatne pretpostavke… Zato na početku treba za sebe da odlučimo suštinsko pitanje: da li možemo poznati prošlost uopšte? Pritom je neophodno priznati da je na logičkom nivou ovaj problem nerešiv, to jest, to je pitanje ne razuma, već vere’.[11]

Dakle, evolucija nije činjenica, već ‘pitanje vere’. U pitanju je pretpostavka zasnovana na tumačenju činjenica. Ove činjenice dopuštaju i drugačija tumačenja, što su ne jednom demonstrirali gorepomenuti naučnici – kreacionisti. Oni su ukazali i na postojanje činjenica koje se ne mogu uklopiti u evolucionu koncepciju i na do sada nerešene probleme te koncepcije, o čemu ćemo još govoriti ispod.

Sa tačke gledišta hrišćanina, evolucija (kao i bilo koja druga naučna hipoteza) predstavlja pretpostavku koja se javila kao plod napora stvorenog ljudskog uma, pri čemu uma, koji na sebi nosi posledice grehovnog pada. A ono što je napisano u Bibliji predstavlja znanje koje je dobijeno kroz otkrivenje od Samog Boga Tvorca. I oni pravoslavni hrišćani koji, birajući između prvog i drugog, više veruju svetskoj nauci nego reči Božijoj čine, sa tačke gledišta verujućeg čoveka, čudan izbor.

O ovome je govorio Sveti Jovan Kronštatski, upravo u okviru teme evolucione teorije koju razmatramo i geoloških modela ‘starosti Zemlje’ koji iz nje proističu, kao nečemu što protivreči povesti o šestodnevnom stvaranju. ‘Slova Reči Božije tačnije i jasnije govore o svetu, od samog sveta ili rasporeda slojeva zemlje: reči prirode se nalaze unutar nje, kao mrtva i nema, ništa određeno ne izražavaju. „Gdje si ti bio kad Ja osnivah zemlju?“ (Jov. 38:4)? Zar si ti bio kod Boga kada je On uređivao vaseljenu? „Ko je upravljao Duh Gospodnji? Ili Mu bio savjetnik i naučio Ga?“ (Is. 40:13)? A vi, geolozi, hvalite se da ste razumeli um Gospodnji i tvrdite to uprkos sveštenom opisu stvaranja! Više verujete mrtvim rečima slojeva Zemlje, bezdušnoj zemlji nego bogonadahnutim rečima velikog Proroka i Bogovidca Mojseja“.[12]

Da ne bi ostala samo na rečima gorenavedena tvrdnja da je za Pravoslavlje tradicionalno svojstven zdravi skepticizam u vezi sa spoljašnjim znanjem, pozvaću se i na sabornu odluku. Konstantinopoljski Sabor 1076. godine je proglasio: „Onima koji previše rado prihvataju paganske nauke i izučavaju ih ne samo radi sopstvenog obrazovanja, već i sleduju lažnim mišljenjima iskazanim u njima, primajući ih za istinite… anatema“[13]

Tako da mišljenje ‘pravoslavnih’ evolucionista o tome da je hrišćansko bogoslovlje tobož uvek obraćalo posebnu pažnju na spoljašnju učenosti i jako zavisilo od njega ne odgovara realnosti.

Nastanak sveta – čudo ili prirodni proces?

Za mnoge je očigledna razlika između biblijskog i evolucionog opisa nastanka sveta. Međutim, daleko da se svi zamišljaju o uzrocima toliko ozbiljne razlike. Nije tajna da savremeni naučni pogled na svet uopšte ne objavljuje za svoj cilj ‘poznanje Tvorca iz tvorevine’, ne koristi se pojmom ‘Bog’, već stremi da pri osmišljavanju sveta stvori takvo objašnjenje koje bi isključivalo neposrednu božansku intervenciju.

Saglasno veri Crkve, nastanak sveta predstavlja natprirodni akt, čudo. Upravo ga tako opisuje Biblije, tako shvataju Sveti Oci. Nauka za svoj cilj, suprotno tome, postavlja stvaranje prirodne slike nastanka sveta. U pitanju je principijelna protivrečnost koja se ne može ukloniti, koja i rađa ovaj konflikt. I teorija evolucije se pojavila i dobila toliko široku i aktivnu podršku u naučnim krugovima upravo kao alternativa natprirodnoj slici stvaranja sveta.

Zato su bilo kakvi pokušaji da se ‘pomire ove dve tačke gledišta’ osuđeni na propast. Jer ako se ozbiljno pokuša sa unošenjem elementa čuda u evolucionu sliku, direktne božanske intervencije, onda će to nedvosmisleno i kategorično biti odbačeno od strane nauke koja stoji na sekularnim pozicijama. ‘Pravoslavni’ evolucionisti to odlično shvataju i čak i ne pokušavaju da podvrgnu evolucionu teoriju ponovnom tumačenju. Pošto svaku zaista natprirodnu sliku nastanka sveta savremena nauka ne može da prihvati.

Tada oni donose odluku da žrtvuju ono što je u njihovim očima manje važno i autoritetno od naučne ideologije – hrišćansko-biblijsku kosmogoniju. Njima se iz nekog razloga čini da će hrišćani bez negodovanja prihvatiti radikalno izmenjeno tumačenje Šestodneva, koje ga predstavlja već ne kao natprirodni akt, čudo stvaranja sveta od strane Boga, već kao prirodni proces pri kome se Bogu dodeljuje uloga pasivnog posmatrača i, u najboljem slučaju, inicijatora najranijeg stadijuma ovog procesa.

Možda se ‘pravoslavnim’ evolucionistima čini da za razliku od ‘stroge i principijelne’ nauke, Pravoslavlje predstavlja neko neodređeno polje pogodno za samoizražaj gde svako može da unosi kakve god želi ideje i izmenjena tumačenja. Međutim, nije tako.

Želeo bih da podsetim na jednu od odluka Konstantinopoljskog Sabora 1084. godine: „Onima koji umesto da sa čistom verom, u prostoti srca i od sve duše priznaju za nesumnjive događaje velika čuda koje je izvršio Spasitelj naš i Bog… i pokušavaju da ih posredstvom mudrovanja prikažu nemogućim ili ih tumače na način, kako se njima čini, i uporni su u svom mišljenju – anatema“

Na žalost, evolucionisti ne shvataju ili se prave da ne shvataju prostu stvar koja je pomenuta iznad. Nastanak sveta nauka pokušava da opiše kao prirodni proces koji se odvija bez bilo kakve natprirodne intervencije. U okvirima ovog zadatka, teorija evolucije je zaista najbolje što se može smisliti. Sa tim niko ne spori. Međutim, Bog u Svetom Pismu opisuje stvaranje sveta kao čudo, kao niz natprirodnih postupaka koje je On izvršio. A pošto svetovna nauka apriori ne radi sa natprirodnim, sledi da se pitanja porekla sveta, života i čoveka nalaze van oblasti kompetencije nauke. Ako ona ipak pokušava da se prostire na ova pitanja, ostajući pritom na svojim sekularnim pozicijama, onda će neizbežno napraviti grešku, stvarajući lažna objašnjenja tamo gde se istinsko objašnjenje nalazi van sfere njene kompetencije.

Isto tako i kada naučnik – istoričar piše o nastanku hrišćanstva, susreće se sa tim da najraniji izvori svedoče da je Hristos vaskrsao. Međutim, naučnik, ostajući na naučnoj poziciji zna da prirodni procesi ne pretpostavljaju vaskrsenje iz mrtvih. Zato razmatrajući ovo pitanje, on dolazi do zaključka da hipoteza o tome da su ‘učenici ukrali telo’ zaslužuje više pažnje ili hipoteza da Hristos zaista nije umro na krstu, već da je prosto izgubio svest, a zatim došao sebi, ili nešto slično tome što je saglasno sa ‘naučnim pogledom na svet’. Ako naučnik jasno napiše da je Hristos zaista vaskrsao iz mrtvih i vazneo se na nebo, onda njegov rad neće uzeti ni jedan ozbiljni naučni časopis.

Tu nema mesta za kompromis. Ili je vaskrsao na čudesan način ili je ostao mrtav i podvrgao se onim istim prirodnim procesima kojima su podvrgnuta tela svih umrlih. To isto je i sa nastankom sveta. Ili je natprirodno čudo stvaranja ili je prirodni proces evolucije. Protivrečnost je toliko suštinska, koliko to uopšte može da bude.

Isto je i sa našom verom u sveopšte vaskrsenje. Zanimljivo je da su štiteći hrišćansko učenje o vaskrsenju ljudskog tela Sveti Oci govorili: „Ako je Bog mogao iz zemlje da sazda ljudsko telo, tim pre On može da ponovo sazda telo koje se raspalo u toj istoj zemlji“.[14] U slučaju teističkog evolucionizma može se koristiti ovaj argument ‘obrnuto’: ako verujemo da će naša raspadnuta tela u Vaskrsenju mrtvih Gospod ponovo sabrati iz zemlje, šta nas sprečava da priznamo da je i na samom početku sveta On stvorio telo prvog čoveka iz nje, kao što je i napisano u Svetom Pismu?

Sa tačke gledišta sekularne nauke i Hristovo vaskrsenje i učenje o sveopštem vaskrsenju izgleda isto tako ‘nenaučno’ kao i učenje o čudesnom stvaranju sveta koje je izloženo u Knjizi Postanja i kod Svetih Otaca Crkve.

Sveti Atanasije Veliki: „Svojim pokretom i željom, predivno i uređeno stvara jedinstveni svet… Jer se u tome otkriva čudesno dejstvo Njegovog Božanstva što jednim i istim pokretom, ne u a vreme, već odjednom i sve zajedno… obraća i privodi u uređenje saglasno sa prirodom svake stvari… i na taj način stvara neku čudnu i zaista božansku uređenost“.[15]

Prepodobni Jefrem Sirin: „Trava je u vreme svog stvaranja bila plod jednog pokreta, ali je izgledala kao da je stara mesecima. Takođe je i drveće za vreme svog stvaranja predstavljalo plod jednog dana, ali je po savršenstvu i plodovima koji su opterećivali grane, izgledalo kao plod godina… Zemlja je po Božijoj zapovesti istog trena izvela gmizavce, poljske zveri, grabljivice i stoku… Kao što su drveće, trava, životinje, ptice i čovek bili ujedno i stari i mladi: stari – po izgledu udova i njihovom sastavu, mladi po vremenu svog stvaranja; tako je i mesec bio ujedno i star i mlad“.[16]

Sveti Jovan Zlatoust: „Celokupna tvorevina je tokom pet dana bila stvarana jednom rečju i zapovešću… U tren oka On je stvorio svu stoku i zveri – i lava i medveda … i bika i konja i toliko drugih korisnih i ugodnih za služenje ljudima! Takva je mudrost Tvorca!“[17]

Prepodobni Isaak Sirin: „Bog je po jednoj Svojoj blagoj želji iznenada priveo sve iz nebića u biće i svaka tvar je stala pred Njim u savršenstvu.“[18]

Sveti Kiril Jerusalimski: „Iako je rađanje tela od tela i čudesno ali je ipak moguće. A to da je prah zemaljski postao čovek je čudesnije; da prah bez oblika dobija oči i svetlost, to je čudesnije, da se iz praha istog izgleda rađa i čvrstina kostiju i nežna pluća i drugi raznovrsni udovi, to je čudesno… Odakle se Adam rodio? Zar nije Bog uzeo prah od zemlje i oblikovao ovo čudno stvorenje?“[19]

Prepodobni Maksim Grk: „Jer šta nije moguće Njegovoj stvaralačkoj sili kojom je On odjednom ukrasio nebo bezbrojnim milionima zvezda i odmah priveo iz nebića u biće mnoštvo četvoronožnih životinja, morskih riba i nebeskih ptica, a svu zemlju ukrasio bezbrojnim cvećem i različitim vrtovima i šumama“?[20]

Odlučio sam da odjednom navedem toliko mnogo citata da bih pokazao da u pitanju nije neka zasebna, već opšta svetootačka misao – svet je bio stvoren trenutnim stvaralačkim postupcima Boga tokom šest dana, ali je stvoreno već imalo zreli izgled. Adam nije bio stvoren u vidu embriona, jer ne bi imao ko da ga nosi; prve ptice nisu bile stvorene u vidu jaja, jer nije bilo nikoga da ih iznese; prvo drveće nije bilo sazdano u vidu semena, jer bi trebalo da se čeka mnogo godina dok ne izrastu i pokažu svoju lepotu. Bog je stvorio svet već spremnim, već zrelim i savršenim u svojoj lepoti, sa razgranatim drvećem i visokim planinama.

Ne treba biti veliki naučnik da bi se primetilo da svet izgleda starije od sedam hiljada godina. Prepodobni Jefrem Sirin je o tome pisao još hiljadu i po godina pre nego što Darvin rodio, ukazujući da su sva stvorenja ‘bila ujedno i stara i mlada: stara – po izgledu udova i njihovom sastavu, mlada po vremenu svog stvaranja“. Ako se uzme na primer, laptop na kome je pisana ova knjiga, on je bio sklopljen u fabrici za 12 minuta. Ako se tu doda još vreme koje je otišlo na proizvodnju komponenti, onda potrebno vreme iznosi oko jednog dana. Nikoga neće zadiviti ova informacija pošto je poznato da je kompjuter stvorio čovek koji je razumno biće. Međutim, ako postavimo sledeći uslov: ni o kakvom tvorcu ne treba govoriti, neophodno je naučno opisati na koji način bi ovaj laptop mogao se nastane sam od sebe kao posledica prirodnih procesa – onda bi nam naravno i milijarda godina bila malo za naše umne konstrukcije.

Laptop se već pravi kao spreman za rad, sa detaljima koji su prilagođeni međusobno. Isto tako je bio i stvoren svet – već spreman za čovekovo obitavanje u njemu. Među verujućima nema takvih glupaka koji bi govorili da, na primer, gore ili kanjoni mogu sami od sebe, zbog prirodnih procesa, da se formiraju za šest dana. Kao što ni laptop ne može da se pojavi sam od sebe za par dana. To je nemoguće. Međutim, o tome se i radi, da nam je Bog kroz Svoje otkrivenje saopštio da je On stvorio ovaj svet i na koji način ga je stvorio. Da je u pitanju bilo čudo. A ako verujemo da je Bog Svemoguć, onda se čini da bi bilo čudno da podvrgnemo sumnji Njegovu sposobnost da stvori vaseljenu za šest kalendarskih dana. Upravo nas svuda i okružuju svedočanstva veličine našeg Tvorca. Ne samo mi sami, već je čak i najobičnija bubica stvorena mnogo savršenije od laptopa.

Još pre 150 godina, Sveti Filaret Černigovski je ukazivao na to: „Geologija, govore, nalazi u dubinama zemlje mnogo takvog što bi moglo da se formira tokom hiljada godina, a ne u periodu od šest dana. Međutim, šestodnevno stvaranje sveta kod Mojseja nije se odvijalo samo po zakonima prirode. Zato mu pribrajati fenomene samo prirode (tim pre, pretpostavke o njima) predstavlja logičku nepravdu“.[21]

Na žalost, ‘pravoslavni’ evolucionisti su krenuli suprotnim putem i odlučili da u svojim veroučiteljnim konstrukcijama spoje očigledno nespojivo. Razmotrimo kako pokušavaju da zaobiđu problem protivrečnosti njihovih ideja Svetom Pismu i Svetom Predanju Pravoslavne Crkve.

Odnos prema Svetom Pismu

Pošto se biblijska povest o stvaranju sveta od strane Boga veoma razilazi sa evolucionim učenjem, ‘pravoslavni’ evolucionisti moraju da izmišljaju tumačenje knjige Postanja koje bi isključivalo neposredni smisao napisanog. I na primer, ispostavlja se da pod rečju ‘dan’ ni u kom slučaju ne treba razumeti dan, već neodređeno dugi period vremena, pod rečju ‘zemlja’ iz koje je stvoren Adam, ne treba zaista razumeti zemlju već neku životinju; a pod samim stvorenim Adamom ne treba shvatiti neko konkretno lice, već uošte ljudski rod. Na taj način oni pokušavaju alegorijski da ‘protumače povest druge glave knjige Postanja tako da je Bog uzeo to stvorenje koje se pojavilo najbliže trenutku pojave čoveka i telo tog stvorenja presazdao u telo čoveka koje je bilo u stanju da smesti ljudsku dušu“.[22]

Ako bi neko od sličnih ‘tumača’, odlazeći na posao ostavio poruku za sina sa rečima: ‘operi posuđe i kupi hleb u prodavnici’, a nakon povratka kući video isto ono brdo posuđa u sudoperi i praznu kutiju za hleb, a naslednika koji sedi za kompjuterom i bez imalo uznemirenosti govori: ‘Tata, uradio sam sve što si mi rekao. Pranjem posuđa si ti, naravno, nazvao kompjuterske igrice, a reči o kupovini hleba sam uspeo da protumačim kao priziv da pojedem čips do kraja. I eto, igram se na kompjuteru i jedem čips, tačno kako si i napisao’, teško da bi pohvalili sina. Kod njih dugo ne bi radio ni potčinjeni koji bi na isti način, alegorijski tumačio sve ukaze i instrukcije nadređenog. Njih bi uznemirilo ponašanje oponenta koji bi počeo javno da im pripisuje sopstvene stavove, na primer, uzimajući iz konteksta jedne ili druge fraze i drugačija tumačenja u duhu koji mu je potreban.

Ukratko rečeno, njima se nikako ne bi dopalo ako bi sa njihovim rečima radili ono što oni sami rade sa rečima Božijim. Njima se to ne bi dopalo jer oni pravedno smatraju da njihove reči nose potpuno jasni smisao. Međutim, oni odriču ovo pravo rečima Božijim, doživljavajući ih kao testo koje, svako ko želi, može da korist za pravljenje kolača koji mu je po ukusu.

Kada jedan od ‘pravoslavnih’ evolucionista potpuno ozbiljno govori da reči „Ja sam crv, a ne čovek“ (Ps. 22:7) svedoče o privrženosti Psalmopevca evolucionoj doktrini, a drugi govori da drevna jevrejska reč ‘zemlja’ može da se shvati kao glina, to jest, crvena zemlja, a crvena može da podseća i na krv i na taj način se pod zemljom može imati u vidu majmun – onda na um dolaze reči Blaženog Jeronima o onima ‘koji nakon izučavanja svetovne literature obraćajući se Sveštenom Pismu, sve što govore smatraju za Zakon Božiji i ne pokušavaju da shvate misli Proroka i Apostola, već za svoje sopstvene misli traže neodgovarajuće tekstove, kao da je to tobož dobro delo, a ne najporočnija vrsta učenja – kriviti misli Pisma i potčiniti ga svojoj volji, bez obzira na očigledne protivrečnosti… Svojstveni su deci i šarlatanima slični pokušaji da učiš onome što ne znaš“.[23]

Da bi pridali neki izgled osnovanosti svojim proizvoljnim tumačenjima, evolucionisti vole da se pozivaju ili na drevni jevrejski tekst, uveravaći da jedna ili druga reč označavaju tobož upravo ono što im je potrebno, a prevodioci Biblije prosto nisu bili u stanju to da shvate.[24] Ovo je jako zgodno, kada pišeš tekst za čitaoca koji ne zna drevni jevrejski jezik.

Na primer, mogu nas uveravati da tobož reč אדמה (‘adama’) koja stoji u Knjizi Postanja posvećena stvaranju čoveka, ima značenje zemlje koja je već obrađena, što sledi da to daje mesto za evolucionističko tumačenje – eto, evolucija je upravo tu zemlju i ‘obradila’ do stanja primata, tako da ‘pod prahom zemaljskim treba shvatati živu materiju u koju je bio usađen duh“.[25]

Ko od pravoslavnih čitalaca može da proveri ove tvrdnje? Prosečni čitalac ne zna drevni jevrejski jezik kao, između ostalog, ni sami evolucionisti, i rečnike nema pri ruci. Na sreću, autor ovih redova je svojevremeno imao prilike da na univerzitetu uči drevni jevrejski jezik i imao sam mogućnost da proverim tvrdnje evolucionista, došavši u biblioteku i uporedivši sa tri najautoritetnija rečnika: Brown-Driver-Briggs (Oxford, 1951), rečnik Holladay-a (Leiden, 1989) i rečnik Clines-a (Sheffield, 1993).

Braun-Drajver-Brigs navode sledeća značenja reči ‘adama’: 1. Tlo (kao obrađena zemlja koja prinosi hranu); 2. deo tla, posed zemlje; 3. zemlja kao materijalna supstanca pri čemu je naglašeno da je u 1 Mojs. 2:7 ova reč upotrebljena u trećem značenju. Rečnik Holadeja daje značenje ‘tla, kao poseda zemlje’, a po rečniku Klajnsa, u pitanju je ‘zemlja, teritorija, deo zemlje, upravo zemlja kao grumen, glina, tlo’. Svi rečnici govore o tome da je pisac Postanja pod rečju ‘adama’ shvatao zemlju upravo kao materijalnu supstancu koja je poslužila kao osnova za njeno natprirodno pretvaranje u prirodu čoveka.

Ovo shvatanje je uslovljeno takođe i postojanjem reči עפר (‘afar’ – ‘prah’ Sinodalnog prevoda) u izrazu עפר מן־אדמה (‘afar min-adama’). Reč ‘afar’ označava: suva zemlja, prašina, prah (Brown-Driver-Briggs), mala čestica grumena, drobljeni kamen (Holladay). Kakve čestice grumena mogu da se nalaze u majmunu?

Ovo shvatanje se potvrđuje i obraćanjem drugim tekstovima u Bibliji koji govore o stvaranju ljudskog tela – a na njih ‘pravoslavni’ evolucionisti iz nekog razloga složno zaboravljaju. Vekovima nakon toga Apostol Pavle je potvrdio: „Prvi čovjek je od zemlje, zemljan“ (1 Kor. 15:47), bukvalno, ‘̕εκ γ̑ης χοικός’. ‘̕η γ̑η’ nikakvog drugog značenja osim ‘zemlja’ u drevnom grčkom jeziku nema, ‘χοικός’ – upravo znači ‘koji se sastoji iz zemlje, gline’.

Isto je i sa rečju ‘dan’. Evolucionisti su uložili ogromne napore da bi uverili ljude da tobož drevna jevrejska reč יום (yom), upotrebljena u prvoj glavi knjige Postanja može da se shvati ne samo kao dan, već i za označavanje dužeg vremenskog perioda.[26]

Navodili su primere tipa ‘u te dane’ ili ‘u taj dan’ iz konteksta koji pretpostavljaju značaj ‘tada’ ili ‘u to vreme’. Istina, evolucionistima i tako nije pošlo za rukom da pronađu primere upotrebe ove reči u značenju ‘neodređeno dugački period vremena’.

Njihovo tumačenje Šestodneva pretpostavlja shvatanje dana kao međusobno veoma nejednakih vremenskih perioda. Dobija se da je, saglasno njihovim konstrukcijama prvi dan stvaranja (stvaranje celog univerzuma i Zemlje) trajao oko deset milijardi godina, treći dan stvaranja (pojava biljnog sveta) trajao 170 miliona godina (rani paleozoik), a da je šesti dan stvaranja (pojava čoveka) trajao samo dva i po miliona godina. Zar nije isuviše velika razlika između ovih vremenskih odlomaka pri upotrebi u odnosu na njih jedne i iste reči ‘dan’? Ipostavlja se da je šesti ‘dan’ po dužini 1/3846 u odnosu na prvi ‘dan’.

Neki ‘pravoslavni’ evolucionisti su govorili da su se tobož prvi čitaoci knjige Postanja koristili toliko primitivnim jezikom da u njemu prosto nije bilo primerenijih pojmova, zato su i morali da koriste reč ‘dan’. U pitanju je, naravno, potpuna besmislica jer su reči za označavanje jako dugih vremenskih perioda u drevnom jevrejskom jeziku postojale, na primer, עולם (olam), a i jednostavno bi se moglo reći ‘mnogo godina’, ove reči su u jeziku takođe postojale. Međutim, Autor Biblije je izabrao reč ‘dan’. I, štaviše, upotrebljavajući ovu reč u tekstu prve glave knjige Postanja, On svaki put naglašava da se govori o takvom danu u kome postoje jutro i veče. Kakvo ‘jutro’ i ‘veče’ mogu da postoje u odlomku vremena koji traje 170 miliona godina? Ili dve milijarde godina?

Radi potvrde svoje tačke glkedišta teistički evolucionisti su spremni da pribegavaju čak potpuno naivnim argumentima. Na primer, jedan među njima popularni argument glasi: shvatati pod danima stvaranja ‘naše astronomske dane koji su povezani sa okretanjem Zemlje oko svoje ose nije moguće, jer do četvrtog ‘dana’ nije postojalo Sunce, tako da sledi da nije bilo smene dana i noći’.[27] ‘Odsustvo Sunca, meseca i zvezda odlučno isključuje bukvalno shvatanje reči ‘dan’ u smislu savremenih dana’.[28]

Naši ljubitelji nauke pritom iz vida ispuštaju kao minimum tri stvari.

1. 24 časa predstavlja vreme okretanja Zemlje oko svoje ose. Ništa nije smetalo Zemlji da se okreće oko svoje ose tom istom brzinom i pre pojave Sunca.
2. Uopšte, čak i danas na našoj planeti postoje takve oblasti gde se smena svetlosti i tame odvija samo dva puta godišnje. I šta, zar na polarnom krugu kazaljke na satu prestaju da pokazuju 24 časa istom brzinom kao i na ekvatoru? A međuplanetarna stanica New Horizons koja je odletela ka Plutonu? Tamo Sunce izgleda prosto kao jarka zvezda, ali iz nekog razloga elektronika ovog aparata tokom rada kao i ranije odbrojava iste takve zemaljske dane, sa takvim istim satima i minutima. Ukratko rečeno: vreme predstavlja atribut materijalnog sveta i njegovo proticanje uopšte ne zavisi od prisustva ili odsustva Sunca. Povezivati ga sa Suncem je isto što i povezivati sa pokretima kazaljke na satu, smatrajući da ako ona stane, onda ni vremena neće biti.
3. Za zaprepašćenje je kako teistički evolucionisti ne primećuju da pozivajući se na biblijsko svedočanstvo o pojavi Sunca nakon Zemlje oni, blago govoreći, odbacuju svu sliku evolucionog razvoja vaseljene kojoj uči savremena sekularna nauka. Podsećam da su se saglasno sa sada prihvaćenom teorijom, objekti sunčevog sistema počeli da se formiraju skoro u isto vreme i već pouzdano Zemlja nije prethodila Suncu. To jest, da bi argument radio, ‘pravoslavni’ evolucionisti moraju da se odreknu onoga što nauka govori o formiranju sunčevog sistema, a ako ipak smatraju da je Sunce uvek bilo pored Zemlje, onda ne mogu istovremeno da se pozivaju na to da njega nije bilo do četvrtog dana Stvaranja.

‘Pravoslavni’ evolucionisti vole da se, radi potvrde koncepcije ‘dana – epohe’, pozivaju na reči: „Jedan dan pred Gospodom je kao hiljada godina, i hiljada godina kao jedan dan“ (2 Petr. 3:8). Kao da ove reči ne znače to da „pred Njim, beskonačnim, nikakvo vreme nije dugo“ (Blaženi Teofilakt Bugarski), već to da tobože Bog meša definicije, čas hiljadu godina nazivajući danom, čas obrnuto. Istina, oni nikada ne pojašnjavaju zašto takvo shvatanje ovih reči treba da bude primenjivo na dane Stvaranja, a ne i na druge slučaje upotrebe reči „dan“ u Pismu, na primer, na dane koje je Hristos proveo u grobu?

Međutim, ‘zemlja’ i ‘dan’ su samo zasebni slučajevi koje smo uzeli kao primere. Glavna zabluda tumača-evolucionista naravno nije u tome što oni nepravilno objašnjavaju jedne ili druge drevne jevrejske reči.

Treba naglastiti da teistički evolucionisti streme da svedu razgovor o Pismu isključivo na prve dve glave knjige Postanja. Međutim, kako je zapazio još Sveti Filaret Černigovski: „ne Mojsej, već celokupno Božansko Otkrivenje predstavlja poredak stvaranja onako kako je to uradio Mojsej“.[29] Opisano stvaranje sveta u knjizi Postanja, na jedan ili drugi način se ponavlja i u drugim knjigama Pisma.

Na primer: „Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i šta je god u njima“ (2 Mojs. 20:11); „Gospod sazda od zemlje čoveka“ (Sir. 17:1); „Ti si stvorio Adama i dao mu pomoćnicu Evu, potporu, ženu njegovu; od njih se rodi čovječije seme“ (Tov. 8:6). U trećoj knjizi Jezdre se detaljno prepričava Šestodnev, naveo bih samo neke odlomke: „Gospode! Ti si od početka stvaranja govorio; u prvi dan si rekao ‘neka bude nebo i zemlja’i reč Tvoa je bila delo koje se izvršilo… U treći dan si Ti zapovedio vodi da se skupi na sedmi deo zemlje… Reč Tvoja je ishodila i istog trena pokazivala delo; iznenada se javilo bezmerno mnoštvo plodova… U šesti dan si Ti zemlji zapovedio da stvorio pred Tobom stoku, zveri i gmizavce, a nakon njih si Ti stvorio Adama… od koga potičemo svi mi“ (3 Jezdr. 6:38-54).

Isto tako se i u Novom Zavetu govori „da je zemlja iz vode i od vode sazdana riječju Božijom“ (2 Petr. 3:5) i da pri stvaranju sveta „Bog koji reče da iz tame zasija svjetlost“ (2 Kor. 4:6) i „sazda nebo i što je na njemu, i zemlju i što je na njoj, i more i što je u njemu“ (Otk. 10:6). Sam Hristos govori da ih je „u početku stvaranja Bog stvorio kao muža i ženu“ (Mk. 10:6), pri čemu je „Adam sazdan prvi, zatim Eva“ (1 Tim. 2:13) i muškarca je Bog stvorio iz zemlje: „Prvi čovjek je od zemlje, zemljan“ (1 Kor. 15:47) nakon čega je stvorena „žena od muža“ (1 Kor. 11:8). „I počinu Bog u dan sedmi od svih djela svojih“ (Jevr. 4:4).

Nije teško primetiti da se i u Starom i u Novom Zavetu na Šestodnev pozivaju kao na autentičnu povest, a ne kao na mit i da se ono što je Mojsej opisao doživljava bukvalno. Znači da se uopšte ne radi o tome kako su doživljavali svet Mojsejevi savremenici i kako se mogu tumačiti jedne ili druge drevne jevrejske reči.

Druga zabluda teističkih evolucionista je u tome što se oni odnose prema Pismu protestantski, usuđujući se da ga tumače po sopstvenom razumevanju, ignorišući i narušavajući pritom pravila ustanovljena u Pravoslavlju.

Još je Sveti Vikentije Lerinski zapazio da „Pismo ne shvataju svi jednako, već ga jedan tumači ovako, a drugi drugačije, tako da se iz njega može izvući onoliko smislova koliko ima i glava. A zato je i neophodno rukovoditi se crkvenim razumevanjem.“[30] Kakvo je to crkveno razumevanje? U „Knjizi Pravila“ među kanonima Šestog Vaseljenskog Sabora, pod brojem 19., mi nalazimo detaljno objašnjenje: „i kad se porodi kakav spor o nekome mjestu u Svetome Pismu, nikako drugačije da to mjesto ne tumače, nego kako su ga izložili u svojim spisima vidjela Crkve i učitelji i sa tim spisima neka se većma zadovoljavaju, nego li sastavljanjem svojih riječi“.

„Ne usuđuj se da sam tumačiš Jevanđelje i druge knjige Svetog Pisma“, govori Sveti Ignjatije Brjančaninov.

„Nemoj se drznuti da sam tumačiš Jevanđelje i druge knjige Svetog pisma. Pismo koje je izrečeno preko svetih proroka i apostola, nije izrečeno proizvoljno, nego po nadahnuću Svetog Duha (2 Pet. 1:21). Kako onda nije bezumno tumačiti ga proizvoljno? Sveti Duh, koji je preko Proroka i Apostola izrekao reč Božiju, tumačio ga je preko Svetih Otaca. I reč Božija i njeno tumačenje – jesu dar Svetoga Duha. Sveta Pravoslavna Crkva prihvata samo to jedno tumačenje! Njena istinska deca primaju samo to jedno tumačenje!“[31] „Duh je proizneo Sveto Pismo, i jedino Duh može da ga protumači. Bogom nadahnuti muževi, Sveti Oci, protumačili su ga. Zato svako ko želi da zadobije istinsko poznanje Svetog Pisma, treba da čita Svete Oce. Ako se ograničite samo na čitanje Svetog Pisma, onda ćete ga obavezno shvatati i objašnjavati proizvoljno. Isto tako neminovno nećete moći da izbegnete zablude“.[32]

U rasuđivanjima ‘pravoslavnih’ evolucionista o tekstu Biblije možemo naići na bilo šta, samo ne na pažnju prema svetootačkom shvatanju Šestodneva. Možemo da naiđemo na uopštena rasuđivanja o tome da je biblijski tekst jako složen i da je u ‘hrišćanskoj tradiciji’ nailazio na različita shvatanja – kao da tobož to znači da se tekst Biblije može tumačiti kako ko zamisli. Možemo da naiđemo na pominjanja o tome da su neki Sveti Oci govorili o postojanju različitih nivoa shvatanja jednog i istog biblijskog teksta – bukvalnog, istorijskog i duhovnog, simboličkog – ali naravno, bez pominjanja o tome da su Sveti Oci shvatali ove nivoe smisla kao međusobno dopunjujuće, a ne kao međusobno isključujuće.

Evolucionistima je jako važno da legitimišu svoje alegorijsko tumačenje, to jest, ono koje zamenjuje bukvalni smisao prenosnim značenjem. ‘Mnogi naučnici i bogoslovi vide moguće puteve zbližavanja nauke i religije u alegorijskom tumačenju biblijskog teksta o stvaranju sveta… To je najproduktivniji prilaz’,[33] izjavljuju oni.

Međutim, svetootačka tradicija je do nas donela upravo bukvalno shvatanje Šestodneva i štaviše, nedvosmislenu osudu onih koji takvo shvatanje odbacuju. Prepodobni Jefrem Sirin piše: „Niko ne treba da misli da je šestodnevno stvaranje alegorija; nije dozvoljeno govoriti kao da je ono što je prema opisu stvoreno tokom šest dana, stvoreno u jednom trenutku, niti kao da su tobož… u ovom opisu predstavljeni samo nazivi, koji ili ništa ne znače ili znače nešto drugo.“[34] A Sveti Vasilije Veliki govori: „Poznajem pravila alegorije… Oni koji ne prihvataju opšta i uobičajena značenja štiva, vele da voda nije voda, već neko drugo suštastvo, pa rastinje i ribe tumače po sopstvenom nahođenju, a postanak gmazova i zverinja objašnjavaju okrećući se vlastitom domišljanju… Kad ja čujem reč trava, imam na umu travu; ili kad čujem rastinje ili riba ili zver ili stoka, sve to kako je rečeno, tako i primam. Jer se ne stidim Jevanđelja (Rim. 1:16)… Čini mi se da ima nekih koji to nisu shvatili, te su, vođeni vlastitom pameću, uzeli na sebe da onome što je u Pismu rečeno pridodaju nekakvu tobožnju ozbiljnost, navodeći niz izveštačenih dokaza i alegorijskih tumačenja. Ali to bi značilo činiti sebe mudrijim od reči Svetoga Duha, i pod vidom tumačenja, uvoditi vlastita shvatanja. Prema tome, shvataćemo štivo onako kako je napisano“.[35]

A evolucionisti, na žalost, uopšte ne žele da ‘shvate onako kako je napisano’, i više vole da ‘pod vidom tumačenja uvode vlastita shvatanja’.

U 19. veku Sveti Filaret Černigovski je detaljno objasnio zašto se ne sme alegorijski tumačiti Šestodnev i predstavljati ga kao mit ili poemu: „Povest Mojseja o poretku uređenja sveta jeste istinska povest, a ne filosofska poema nekog pesnika ili filosofa i još manje narodni mit.

A) U samoj povesti nema ničeg takvog što bi primoralo da se odstupi od njegovog bukvalnog smisla; naprotiv, očigledni su svi priznaci istorijske povesti: kratkoća i preciznost u povesti, reč je jednostavna, bez ukrašavanja mašte.

B) Ni zanosi pesnika, ni prefinjena umovanja filosofa ni najmanje nisu uporedivi sa duhom Mojsejevog vremena. Zašto ih i pretpostavljati u Mojsejevoj povesti?

V) Sva dosad preduzimana alegorijska tumačenja na Mojsejevu povest razlikuju se međusobno i sva su istančana i samovoljna – jedno dodaju biblijskom tekstu, drugo isključuju iz njega. Sledi da sva treba da budu odbačena kao glupa samovolja.

G) Celokupna knjiga Postanja je istorijska knjiga. Istorija nastanka sveta je takav deo ove knjige, bez koje nije dovoljno jasan sadržaj celine.“[36]

Ovde treba pomenuti i tu okolnost da samo sredstvo alegorije podrazumeva izvođenje duhovnog, uzvišenijeg smisla teksta. Primer tome su tumačenja Prepodobnog Maksima Ispovednika na pojedina mesta istorijskih knjiga Starog Zaveta, koja Sveti Otac ukazuje ne umesto bukvalnog smisla, već zajedno sa njim, kao drugi nivo shatanja. Međutim, ‘alegorijsko čitanje’ evolucionista koje svodi smisao teksta na opis bioloških i fizičkih procesa uopšte ne uvodi duhovnije tumačenje, naprotiv, primitivizuje tekst. Na primer, alegorijski tumačeći tekst: „Na vodama vavilonskim seđasmo i plakasmo“ (Ps. 137:1) može se reći, zajedno sa Svetim Tihonom Zadonskim da su „reke vavilonske različiti izlivi strasti pri kojima bedni taoci sede i plaču“, međutim, ako govorimo da pod rekama vavilonskim treba razumeti Crveno more, onda u pitanju nije nikakvo ‘alegorijsko tumačenje’, već prosto nasilje nad tekstom.

Odnos prema Svetom Predanju

U ovoj knjizi će biti mnogo citata iz Svetih Otaca i neophodno je objasniti zašto su oni toliko važni, zašto u bogoslovskoj diskusiji svedočanstvo Svetih (kao i Svetog Pisma) ima presudni značaj. Avaj, čak se i među ljudima koji sebe nazivaju pravoslavnima ponekada javlja pitanje: a zašto smo dužni da, govoreći o istini, o tome kako je sve zaista bilo, osluškujemo mišljenja nekih ljudi koji su živeli u drevnosti? Neka su oni bili i sveti i veoma duhovni, ali zar oni za nas mogu biti autoriteti u prirodno-naučnim problemima?

Pri razmatranju ‘pravoslavnog’ evolucionizma ne govori se o prirodno-naučnim predmetima. Mi govorimo o dogmatu stvaranja – a Sveti Oci su se bolje od svih razumeli u dogmatska pitanja. Mi govorimo o čudu Božijem – a Sveti Oci su više od svih znali o natprirodnom. Oni su znali kako je sve zaista i bilo jer im je Bog otkrivao istinu.

Gospod Isus Hristos je obećao da će sa Njegovim učenicima uvek prebivati Duh Istine, Koji će ih „uvesti u svu istinu“ (Jn. 16:13). I tako se i dogodilo u svim vekovima. Međutim, On usmerava ne kroz bilo koga već kroz ljude koji su, očistivši sebe, postali sasudi Duha Svetoga. Oni se nazivaju i Svetim Ocima Crkve. Ono o čemu oni saglasno jedan sa drugim uče i jeste istina. I zato na njihove reči pozivaju čak i Vaseljenski Sabori.

Tako, na primer, u orosu Četvrtog Vaseljenskog Sabora piše: „Mi verujemo po ispovedanju Svetih Otaca… One koji ne veruju učenju Otaca mi anatemišemo i smatramo tuđim Svetoj Crkvi… Dakle, svaki koji se ne slaže sa ispovedanjima Svetih Otaca, sebe samoga otuđuje od celokupnog sveštenog opštenja i prisustva Hristovog“.

Zato, po reči Svetog Kirila Aleksandrijkog: „naše najispravnije delo će biti ako se mi, obrativši se rečima Svetih Otaca, potrudimo da ih prihvatimo za glavno rukovodstvo i ispitujući, po rečima Pisma, sebe same da li smo u veri (2 Kor. 13:5), naša sopstvena rasuđivanja, koliko god je moguće tačnije, usklađujemo sa njihovim vernim i neporočnim mislima“.[37]

Međutim, Sveti Oci su retki gosti na stranicama knjiga ‘pravoslavnih’ evolucionista. I to nije za iznenađenje, pošto je njihovo shvatanje Šestodneva bilo potpuno jasno.

Sveti Atanasije Veliki: „Sva vidljiva tvorevina sazdana je za šest dana… Svaka stvorena tvar po rodu, u svojoj sopstvenoj prirodi, kakvom je stvorena, takvom i sada prebiva… Iz stvorenog ništa nije prethodilo jedno drugom, već je sva tvorevina odjednom stvorena u celini jednom i istom zapovešću“.[38]

Sveti Amvrosije Milanski: „Sve vrste živih bića su bile brzo stvorene iz zemlje. Saglasno utvrđenom zakonu svi oni slede jedni druge iz veka u vek u saglasnosti sa njihovim spoljašnjim izgledom i prirodom. Lav rađa lava, tigar tigra, bik bika, labud labuda, a orao orla. Jednom zapoveđeno u celoj vaseljeni je postalo običaj za sva vremena… Prvobitni vid živih bića stvoren je i za buduće vreme sledećim pokoljenjima te prirode… Priroda je u svemu što proizvodi saobrazna samoj sebi… Semena jedne vrste ne mogu da budu izmenjena u seme druge vrste, niti da iznesu plod koji se razlikuje od sopstvenog semena, tako da se ljudi pojavljuju iz zmija, a telo iz zuba.“[39]

Blaženi Avgustin: „Nije li zato za životinje rečeno po rodu jer su se one javile da bi se od njih rađale i nasledno zadržavale prvobitnu formu druge, to jest, radi razmnožavanja potomstva, radi čijeg očuvanja su i stvorene?“[40]

Krajem prošlog veka ‘pravoslavni’ evolucionisti su preduzimali pokušaje da nabave ‘svetootačke dokaze’ za svoje učenje, tvrdeći da ‘analiza bogoslovskih dela Svetih Otaca nas privodi važnom zaključku: misao o evoluciji se ne odbacuje, već, naprotiv, dobija novo značenje“.[41]

U prethodnoj glavi smo delom već razmotrili pitanje trajanja dana stvaranja. U ovoj glavi treba da obratimo pažnju na to kako teistički evolucionisti sa neuznemirenošću pokerskih igrača uveravaju čitaoce o potpunoj saglasnosti njihovih ideja o ‘danima – epohama’ sa učenjem Svetih Otaca:

„Biblija ne stvara prepreke, a svetootačka tradicija jasno podstiče proširenje tumačenja termina ‘dan’ do stepena perioda, epohe, čak i eona“.[42] „Svaki put Gospod vrši akt stvaranja u određenom periodu vremena koji se u Bibliji naziva rečju ‘dan’, koji Crkva naravno nikada nije doživljavala kao ‘dvadeset četiri časa’ ili ‘kalendarske dane’“.[43] „Niko od Svetih Otaca koji su pisali nekada tumačenja na knjigu Postanja o danima stvaranja nije shvatao reč ‘dan’ u bukvalnom smislu“.[44]

A hajde sada da to uporedimo sa rečima Svetih Otaca.

Sveti Vasilije Veliki: „I bi veče i bi jutro, dan jedan. Zbog čega nije rekao prvi već jedan! Premda bi bilo doslednije da on, koji će kasnije navesti drugi i treći i četvrti dan, nazove prvim onaj dan koji im prethodi. Pa ipak, rekao je jedan. Možda da bi odredio granicu dana i noći i da bi spojio vreme dana i noći, da se vidi kako dvadeset četiri časa ispunjavaju period jednoga dana.“[45]

Sveti Amvrosije Milanski: „Vrlo je jasno zašto Mojsej nije rekao ‘dan prvi’, već ‘dan jedan’… Mojsej kao da je rekao: mera dnevnog vremena je dvadeset četiri časa“.[46]

Prepodobni Jefrem Sirin: „Svetlost je trebalo da prebiva dvanaest časova da bi u sebi imala isti broj časova, u meri i dužini vremena u kojoj je prebivala i tama. Jer iako su i svetlost i oblaci stvoreni u tren oka, međutim, kako dan, tako i noć prvoga dana trajali su po dvanaest časova“.[47]

Prepodobni Jovan Damaskin: „od početka jednoga dana do drugoga dana jeste jedan dan (noć i dan), jer Pismo veli: I bi veče i bi jutro, dan prvi.“[48]

Uopšte, svetootačkih izreka o bukvalnom shvatanju dana Šestodneva je toliko mnogo da ako bismo postavili za cilj da ih navedemo sve, ova knjižica bi se pretvodila u poveći tom. Radi konciznosti sam se ograničio na četiri citata.[49]

Nakon ovog primer, mislim da se niko neće iznenaditi da su i drugi ‘svetootački’ argumenti koje evolucionisti navode bili izobličeni kao zlonamerni. Na primer, protojerej Stefan Ljaševski, želeći da potvrdi svoju tezu o tome da su Sveti Oci tobož shvatali dane Šestodneva kao periode, pozivao se na frazu iz beseda Svetog Jovana Zlatoustog na knjigu Postanja: „Rečeno je da je bilo jutro i da je bilo veče, da bi ti znao da se nije istog trena sve pojavilo, već da je bio početak, sredina i kraj tog perioda“.[50] Obraćajući se originalnom izvoru, sveštenik Danil Sisojev je ustanovio da takvih reči kod Svetog Jovana Zlatoustog jednostavno nema i bio je prinuđen da konstatuje da su ‘navedene od oca Stefana radi podrške svoje koncepcije“.[51]

Drugi ‘pravoslavni’ evolucionista, protojerej Aleksandar Menj se radi obrazloženja svoje tvrdnje da su Sveti Oci dopuštali misao o poreklu tela ljudskog iz životinje, pozivao na Prepodobnog Serafima Sarovskog koji je u besedi sa Motovilovim tobož govorio: ‘Pre nego što je Bog udahnuo u Adama dušu, on je bio sličan životinji’“.[52] J. N. Kozlov je proveravajući ovaj izvor otkrio da ovakve fraze u tekstu besede uopšte nema i da Prepodobni Serafim ne samo da ne govori o stvaranju tela ljudskog iz tela životinje, već da i direktno ponavlja biblijsko svedočanstvo o stvaranju čoveka iz zemlje od strane Boga: „sva ova tri dela naše prirode (to jest, duh, duša i telo) stvoreni su iz praha zemnog.“[53]

Protojerej Aleksandar Menj se takođe pozivao na reči Svetog Teofana Zatvornika: „Postojala je životinja u obrazu čoveka, sa dušom životinje. Zatim je Bog dunuo u njega duh Svoj – i iz životinje je nastao čovek“.[54] Kritičari su ukazivali da je ova fraza istrgnuta iz konteksta – red iznad nje Sveti Teofan sa svom jasnošću govori da je to isto živo biće stvoreno upravo ‘iz praha’: „Stvorio je Gospod telo čoveka iz praha. Šta je bilo ovo telo? Glinena kokoška ili živo telo? – Ono je bilo živo telo – životinja u obrazu čoveka, sa dušom životinje. Zatim je Bog dunuo u njega Duh Sveti i iz životinje je postao čovek“.[55]

Reč ‘životinja’ u ovom kontekstu i Sveti Teofan i Prepodobni Serafim upotrebljavaju ne u biološkom, već u arhaičnom značenju ‘životinja – živo biće’[56] (u drevnom ruskom jeziku je ovo bilo prvo, osnovno značenje ove reči).

Celovita analiza dela Svetog Teofana Zatvornika očigledno pokazuje da on ni u kojoj meri nije bio pristalica teorije razvoja jednih živih organizama iz drugih: „Sve vrste nadzemnih bića je, po zapovesti Božijoj, izvodila zemlja“.[57]

Sveti Teofan je jasno osuđivao evolucionu ideju: „Sva njihova mudrovanja su kao kuća od karata – duni i razleteće se. U pojedinostima njih ne treba opovrgavati. Dovoljno je da se prema njima odnosimo kao prema snovima. Govoreći protiv snova, mi ne dokazujemo njihovu neprikladnost u celini ili u pojedinačnim delovima, nego samo kažemo: „To je san“. Time se sve rešava. Upravo takva je teorija o postanku sveta iz maglina, sa svojim pododeljcima – teorijom o slučajnom nastanku života, darvinovskim poreklom rodova i vrsta, i sa njegovim poslednjim maštanjem o nastanku čoveka. Sve je to kao buncanje sanjalice.“;[58] „Druge od onih koji beže iz Carstva Nebeskog) privlači široki put strasti: ‘Nećemo’, govore, ‘nikakve zapovesti, ni zahteve savesti. Sve su to apstrakcije. Nama je potrebna čulna prirodnost’. I pošli su za njom. Šta se, međutim, desilo? Upodobili su se beslovesnim životinjama. Zar se nije iz tog pada naravi i rodila teorija o čovekovom poreklu od životinja? Eto dokle idu! A sve beže od Gospoda, sve beže“[59] „Kod nas se sada mnogo namnožilo nihilista, naturalista, darvinista… – šta, mislite da bi Crkva prećutala, ne bi podigla svoj glas, ne bi ih osudila i anatemisala da je u njihovom učenju postoji bilo šta novo? Naprotiv, sabor bi se odmah održao i svi oni, sa svojim učenjima, bili bi predani anatemi; sadašnjem činu Pravoslavlja dodala bi se samo još jedna tačka: ‘Bjuhneru, Fajerbahu, Darvinu, Renanu, Karderku i svim sledbenicima njihovim – anatema!’ Nema potrebe ni za kakav posebni sabor, ni za kakav dodatak. Sva njihova lažna učenja su već odavno anatemisana.“[60]

Isto tako nedvosmisleno su se prema teoriji evolucije odnosili i drugi Svetitelji 19. i 20. veka. Iako su za definisanje pravoslavnog učenja o stvaranju sveta više nego dovoljno drevni Sveti Oci Crkve koji su citirani iznad, međutim, za njih protivnici mogu da kažu: ‘oni su jednostavno živeli u vreme kada se nije znalo za teoriju evolucije, a da su oni znali za nju nesumnjivo bi je prihvatili i postali, kao i mi, pravoslavni evolucionisti’. Zato je važno da se vidi kako su se prema evolucionoj teoriji odnosili oni Svetitelji koji su živeli već nakon njenog pojavljivanja.

Tako je, na primer, Sveti Jovan Kronštatski govorio: „Nedoučeni i preučeni… veruju u bezlično načelo i neku evoluciju sveta i svih bića… U zaslepljenosti dolaze do bezumlja, odriču samo postojanje Boga i tvrde da sve proizilazi kroz slepu evoluciju… Ali onaj ko ima razum neće poverovati takvim bezumnim buncanjima“.[61]

O teoriji porekla čoveka od majmuna detaljno govori Sveštenomučenik Vladimir Kijevski: „Jedino je u današnje vreme sebi našla mesto takva drska filosofija koja obara ljudsko dostojanstvo i trudi se da svom lažnom učenju omogući široku rasprostranjenost… Nije iz Božijih ruku, govori ono, nastao čovek; u beskonačnom i postepenom prelazu od nesavršenog ka savršenom se on razvio iz životinjskog carstva i kao što po malo životinja ima dušu, tako ima malo i čovek… Koliko neizmerno duboko sve to ponižava i vređa čoveka! Sa najvišeg stepena u redu stvaranja on se obara na isti stepen sa životinjama… ako takvo učenje sebi u današnje vreme nalazi sve više sledbenika, to nije zato… što je postalo neosporno istinito, već zato što ne sprečava razvraćeno i ka grehu sklono srce da se predaje svojim strastima. Jer ako čovek nije više nego životinja koja je dostigla najviši razvoj, onda njega baš briga za Boga… Braćo, ne slušajte pogubna otrovna učenja neverja koje vas spušta na stepen životinja i lišava ljudskog dostojanstva, ne obećavajući vam ništa do očajanje i neutešni život!“[62]

Sveti Filaret Černigovski: „Po Darvinovoj teoriji sve vrste biljaka i životinja nastale su iz jedne prvobitne ćelije, nakon hiljadu generacija. Međutim, ova teorija biva oborena u realnosti i bezumna je u svojim objašnjenjima. A) Rast ćelija potčinjen je uslovima: pšenično zrno ne daje drugi proizvod osim pšeničnog stabla sa pšeničnim klasom… zrna ipak ne postaju zrna kukuruza ili ovsa. Pšenica je pronađena zajedno sa mumijama sahranjenim pre 2500 godina i njena zrna su isto takva i sadašnja zrna pšenice; B) Među iskopanim biljkama i životinjama nigde nisu pronađeni prelazni stepeni koji bi ukazivali na pretvaranje jednih životinja u druge ili jednih biljaka u druge“.[63]

Prepodobni Amvrosije Optinski je savetovao „ne verujte na reč svakom glasu bez razmatranja: da je moguće rođenje iz prašine i da su ljudi bili majmuni“.[64]

Prepodobni Varsonufije Optinski je govorio: „Engleski filosof Darvin stvorio je ceo sistem po kome je život borba za postojanje, borba snažnih sa slabima gde su pobeđeni osuđeni na propast, dok pobednici slave. To je već početak zvernjie filosofije, a ljudi koji su poverovali nju ne prezaju da ubiju čoveka, uvrede ženu, pokradu najbližeg prijatelja – i sve to potpuno spokojno, sa potpunom svešću o svom pravu na sve ove zločine.“[65]

Sveti Nektarije Eginski je prekorevao one koji pokušavaju „da dokažu da je čovek majmun od koje, kako se hvale, oni potiču“.[66]

Sveti Makarije Nevski svedoči: „Davno, pre hiljadu godina bezumni je govorio, pritom samo u svom srcu: „nema Boga“ (Ps. 14:1). A u naše vreme već ne u srcu, već na ulicama viču i u štampi propovedaju da nema Boga, da je sve nastalo samo od sebe, slučajno, da se sve upravlja sudbinom, da tobož sile prirode stvaraju sve, da je tobož čovek nastao iz nečistoće i ostalo. Koliko čega dopuštaju tu oni koji ne žele da veruju čudima Božijim! Sve je nastalo slučajno, sve se upravlja od sudbine: zar to nije čudo? Čovek je nastao iz prljavštine, a sada se rađa od sličnih sebi – zar to nije čudo? Pritom, čudo bez čudotvorca! Šta može biti neverovatnije od takvog čuda? Zar se ne objašnjava sve mnogo lakše ako se dopusti lični Bog Koji ljubi, od Koga je sve i Koji je nad svim? Oni koji odriču Boga sve žele da objasne samostalnim nastankom.“[67]

Sveštenomučenik Ilarion Trojicki je pisao o idejama evolucije i progresa kao o nečemu što je strano pravoslavnoj svetosti i pravoslavnom pogledu na svet: „Ideja progresa predstavlja prilagođavanje opšteg principa evolucije ljudskom životu, a evoluciona teorija predstavlja ozakonjenje borbe za postojanje… Međutim, Svetitelji Pravoslavne Crkve ne samo da nisu bili delatnici progresa, već su ga skoro uvek principijelno odbacivali“.[68]

Sveštenomučenik Tadej Uspenski: „Još sumnjivijom se oblast vere predstavlja pristalicama evolucionizma, to jest, učenja o prirodnom razvoju života na zemlji iz nižih formi do viših… Šta ćemo sada suprotstaviti svim ovim lažnim učenjima? … Sledbenicima postepeno čisto prirodnog razvoja života na zemlji od nižih do viših oblika, koji se oslanjaju pre svega na istraživanja ostataka života skrivenih u dubinama zemlje… ukazaćemo na savršene ljude u Crkvi Hristovoj, koji su čistim sačuvali obraz i podobije Božije i kroz to očigledno posvedočili o nemogućnosti prelaska granice između stvorenog po obrazu Božijem čoveka i nerazumnim stvorenjima.[69] A u drugom mestu isti Svetitelj prekoreva one koji „umesto da utvrđuju Crkvu Hristovu na večnih sedam stubova neizmenljive istine (Prič. 9:1), koju su predali Sveti Apostoli i Sveti Oci, žele da je skrenu na put prirodnog razvoja, čije učenje je zasnovano na izmišljenoj hipotezi beskonačnog evolucionog razvoja“.[70]

Sveti Nikolaj Srpski je govorio: „Ako bi se istorija poslednja tri stoleća, osamnaestog, devetnaestog i dvadesetog, htela nazvati jednim pravim imenom, onda se ne bi moglo naći podesnije ime nego: Protokol suđenja između Evrope i Hrista. Jer za trista poslednjih godina ništa se u Evropi nije dogodio što ne bi imalo bitne veze sa Hristom Bogom. … Hristos s tugom upita: Kako možete vi ljudi živeti samo životinjskom pohotom? Ja sam vas hteo učiniti bogovima i sinovima Božijim, a vi se otimate i trčite da se izjednačite sa teglećom stokom. Na to Evropa odgovara: – Ti si zastareo. Mesto tvoga Evanđelja mi smo pronašli zoologiju i biologiju. Sad znamo da smo potomci ne tvoji i tvoga Oca nebeskoga, nego orangutana i gorila, majmuna. Mi se sad usavršavamo da budemo bogovi. Jer mi ne priznajemo drugih bogova osim nas.“[71]

Prepodobni Justin Popović je sa svoje strane pisao sledeće: „Zato ih predade Bog u sramne strasti, te nalaze zadovoljstvo samo u onom što je zemaljsko a ne nebesno, i samo u onom što proizvodi kod đavola smeh a kod Anđela Hristovih plač. Slasti su im u negovanju tela… u negiranju Boga, u punom biološkom životu, u bestidnom nazivanju majmuna svojim praocem, u potopljenju antropologije u zoologiju.“[72]

U sovjetsko vreme, kako smo već pominjali, država je sa posebnom silom nametala evolucionizam i neke Novomučenike ruske je represivna mašinerija komunističke države optužila zbog nesaglasnosti sa darvinovom hipotezom nastanka čoveka, što se tumačilo kao ‘nesaglasnost sa naukom’ i čak ‘agitovanjem protiv sovjetskog obrazovanja’. Međutim, Mučenici su ostali nepreklonjivi.

Na primer, Prepodobnomučeniku Varlaamu Nikoljskom (†1937) za vreme ispitivanja postavljeno je sledeće pitanje: „’Među školskom decom ste pokušavali da vodite religioznu propagandu? Posebno ste govorili o tome da u školama netačno objašnjavaju poreklo čoveka?’ Na to je Svetitelj odgovorio: ‘Prošle godine sam prolazio pored škole i meni se obratio učenik škole sa pitanjem odakle je potekao čovek, rekavši da je učitelj na času govorio da je čovek nastao od majmuna i pitao me šta ja mislim, a ja sam mu na to odgovorio da je čovek nastao od Boga’“.[73]

U to isto vreme, Sveštenomučenik Nikolaj Pokrovski († 1937) je takođe na ispitivanju govorio: „Ja sam religiozni čovek, nikada se nisam odricao i neću se odreći svojih ubeđenja, bez obzira na to što se religija razilazi sa naukom. Uzmite makar samo pitanje o poreklu čoveka: ja dokazujem verujućim ljudima i ubeđen sam u to da je čoveka stvorio Bog, dok nauka govori suprotno“.[74]

Prepodobnoispovednik Gavrilo Igoškin (†1959) za vreme ispitivanja na optužbu da ignoriše nauku, odgovara: „To nije istina, nauku volim i ceo svoj život učim i drugima savetujem da uče, jer učenje je svetlost, a neučenje – tama… [Međutim,] o nastanku na zemlji života i čoveka sam govorio kako je napisano u Svetom Pismu, drugačije i nisam mogao da kažem.“[75]

U isto vreme je svedok koji je boravio u zatvorskoj ćeliji zajedno sa Sveštenomučenikom Pavlom Andrejevim (†1937) pričao kako je ‘sveštenik Andrejev… govorio da sovjetska vlast propoveda učenje Darvina da je čovek potekao od majmuna, da je u pitanju bogohulstvo i laž’.[76]

Drugi Mučenici se takođe nisu bojali da polemišu sa evolucionizmom koji je sovjetska vlast nametala. Sveštenomučenik Onufrije Gagaljuk je 30-ih godina napisao malo delo sa nazivom „O pitanju porekla čoveka od majmuna“. Tamo on piše: „Među savremenim materijalistima se priznaje kao aksiom hipoteza o poreklu čoveka od majmuna. Međutim, pri bliskom upoznavanju sa ovom teorijom ona uopšte ne može da izdrži zdravu kritiku. Hipoteza može postati pouzdan naučni stav ako se opravdava činjenicama, na iskustvu. Teorija Darvina realnošću nije proverena“. Zatim on navodi kritiku darvinizma od strane nemačkog antropologa Virhova i opovrgava niz argumenata koji su se u to vreme predlagali u korist evolucionizma. Zatim Sveti Onufrije primećuje da „u suštini Darvinova hipoteza… ne samo da ne može biti priznata za aksiom, već na protiv, predstavlja fantaziju i besmislicu“ i objašnjava njenu popularnost kod materijalista činjenicom da „ona ide protiv Boga i Njegovog Otkrivenja“.[77]

A Sveštenoispovednik Luka Vojno-Jasenecki je već 50-ih godina prošlog veka u svojoj knjizi „Religija i nauka“ posvetio nekoliko stranica opovrgavanju evolucionizma. Navešćemo nekoliko citata iz tog dela knjige: „Takozvani darvinizam koji govori da se čovek posredstvom evolucije razvio iz nižeg oblika životnja i ne predstavlja delo stvaralačkog Božijeg akta, ispostavio se da je samo pretpostavka, hipoteza… Ova hipoteza je priznata za protivrečnu ne samo od strane Biblije, već i same prirode koja revnosno stremi da sačuva čistotu svake vrste i ne zna za prelazak čak od vrapca u lastu. Nisu poznate činjenice prelaska majmuna u čoveka“.

Dalje Sveti Luka ukazuje primere kako pristalice evolucije „ne nalazeći činjenice koji bi išli u susret ovoj teoriji, ili ih prave ili, kako se kaže, natežu do maksimuma“. On govori o falsifikatu Hekela koji je predstavio fotografije embriona čoveka, majmuna i psa kao dokaz teze da su oni tobož vrlo bliski i da tobož intrauterin razvoj potvrđuje evoluciono učenje. Međutim, ispostavilo se da ova tri primera predsatvljaju „proizvod jednog negativa, odštampanog sa različitim kontrastom i određenim radom na slici. Falsifikat je primetio poznati embriolog His i Hekel je priznao“. Takođe, Sveti Luka pominje takozvanog ‘javanskog čoveka’ koji se predstavljao za prelazni oblik dok se realno pokazalo da pronađene kosti ne pripadaju jednom istom organizmu. On citira reči Virhova koji je „potvrdio činjenice da su vrste fiksirane, zatvorene… i govorio da će pokušaj da se nađe prelaz od životinje ka čoveku dovesti do potpunog neuspeha. Anatomija čoveka i majmuna se, po njegovim zapažanjima, suštinski razlikuju (ekstremiteti, kičmeni stub, prostor mozga i dr.)… Dakle, darvinizam protivreči Bibliji, ali on ne predstavlja nauku, već samo mišljenje naučnika koje protivreči naučno ustanovljenim činjenicama“.[78]

Kao što vidimo, ‘analiza bogoslovskih radova Svetih Otaca’ uopšte ne privodi zaključku o tome se ‘misao o evoluciji ne odbacuje, već naprotiv, dobija novo značenje’; po misli Svetih Otaca koji su se susreli sa ovim učenjem, ono se naziva „bezumnim buncanjima“ (Sveti Jovan Kronštatski), „zverinjom filosofijom“ (Prepodobni Varsonufije Optinski), „pogubnim, otrovnim učenjem“ (Sveštenomučenik Vladimir Kijevski).

‘Pravoslavni’ evolucionisti više vole da sva ova svedočanstva uporno ignorišu. Samo sam jednom imao priliku da vidim reakciju na gorenavedene citate. Jedan autor je napisao da se, eto, ove misli Svetih odnose na ateistički evolucionizam i zato se tobož ne mogu predstavljati kao argument protiv teističkog ili ‘pravoslavnog’ evolucionizma.

Ovo je nemoguće priznati kao zadovoljavajući odgovor iz dva razloga.

Kao prvo, ovi citati pokazuju da su Sveti Oci, saznavši za teoriju evolucije, nju odricali i nisu pokušavali da je spoje sa biblijskim učenjem. Oni su takođe mogli da krenu putem ‘pravoslavnog’ evolucionizma, međutim, svi oni su odbacili ovaj put. Ne jedan i ne dvojica, već devetnaest Svetitelja koji su živeli u 19. i 20. veku u različitim zemljama (Rusija, Srbija, Grčka) jednodušno su krenuli putem najvećeg otpora, kritikujući evolucionizam i braneći bukvalno shvatanje Šestodneva koje je od drevnih vremena poznato u Crkvi. To izobličava ‘pravoslavne’ evolucioniste kao ljude koji su krenuli suprotnim putem i objavljaju kao istinito učenje o poreklu sveta koje su Svetitelji jasno odbacivali.

Kao drugo, neki od Svetitelja su zatekli i pokušaje stvaranja takozvanog teističkog evolucionizma i izneli svoje mišljenje o tome. Recimo, Prepodobni Justin Popović je ovako odgovorio na pismo ‘pravoslavnih’ evolucionista: „Teologija pak koja svoju antropologiju zasniva na teoriji ‘naučne evolucije nije drugo do contradictio in adjecto. Ustvari, to je teologija bez Boga, i antropologija bez čoveka. Nije li čovek besmrtna, večna i bogočovečna ikona Božja, onda su sve teologije i sve antropologije – besmislena lakrdija i tragična komedija.“[79]

A evo šta je o ovim idejama govorio Prepodobni Pajsije Svetogorac[80]: „Kakve sve gluposti danas predaju po školama. Darvinova teorija i sve tako nešto… Predaju kako bi zarazili decu i udaljili ih od Crkve. Jedan takav ‘učenjak’ mi je rekao: ‘A ako pretpostavimo da je Bog prvo uzeo majmuna i usavršavao ga. Rekoh mu: ‘Dobro, zar Bog nije mogao da stvori Svoje savršeno stvorenje – čoveka – bez majmuna? Jel’ trebalo možda da nađe delove? Pogledaj šta piše u knjizi o Jovu, u parimiji koja se čita na jutrenju Velikog Četvrtka…’

Istu ovu teoriju evolucije predavao je neki profesor Univerziteta. Jednom prilikom mu rekoh: ‘Uz nešto brige, pasulj vremenom može da postane bolji pasulj, a patlidžan – bolji patlidžan. Ako hraniš i neguješ majmuna, on može da postane samo bolji majmun, ali da postane čovek, to nikako ne može’. A posle, ako samo pomisliš na to da se od ljudskog bića, od naše Presvete Bogorodice rodio Hristos! Odnosno, po teoriji evolucije ispada da je i Hristov predak bio majmun! Kakva hula! I ne shvataju da hule!’

Prepodobni Pajsije je takođe negativno odgovorio na pitanje da li će ideja teističke evolucije pomoći da Crkva privuče neverujuće: ‘komunisti koji imaju dobro nastrojenje, prilaze Crkvi, kaju se, ispovedaju. Oni čije nastrojenje nije dobro, nikada neće moći da se promene.“[81]

Nije za iznenađenje što obično ‘pravoslavni’ evolucionisti ignorišu sve ove činjenice. Za divljenje je što oni pritom pokušavaju da u umovima čitalaca stvore sliku koja je direktno suprotna realnosti i uveravaju: „odricanje evolucionizma u pravoslavnoj sredini predstavlja više novotariju nego tradiciju“.[82] Iza sebe oni imaju samo nekoliko imena, u 20. veku poznatih sveštenika i episkopa koji su verovali u evoluciju, a koji nisu pribrojani horu Svetitelja. Međutim i ovo je dovoljno da bi evolucionisti pokušali da stvore iluziju ukorenjenosti evolucionizma u Pravoslavlju, pozivajući se na tih nekoliko imena i pitajući: ‘Šta, zar ćete se usuditi da kažete da je taj i taj sveštenik ili neki vladika nije bio u pravu? Ko ste vi da govorite da su oni bili u zabludi, a eto, vi znate istinu?’

Na ovo se može odgovoriti sledeće: ‘Vi stavljate na jednu stranu nekoliko poznatih ljudi iz 20. veka, a na drugu stranu nas i terate nas da biramo. Međutim, vi grešite zato što pravednost zahteva da na drugu stranu postavite ne nas, već mnoštvo Svetitelja 19. i 20. veka koji su jasno obacivali evoluciju, a osim toga i sve Svete Oce prethodnih vekova koji su učili o nastanku života i čoveka drugačije od Darvina, na kraju, i Samog Boga Koji je u Svojoj reči, to jest, Bibliji, opisao nastanak životinja i čoveka potpuno drugačije. I pošto izbor stoji upravo ovako, vi ne treba da se vređate što pri ovakvoj protivrečnosti mi pre biramo da stanemo zajedno sa Bogom i horom Svetitelja koji su nesaglasni sa Darvinom, a ne sa nekoliko ljudi koji se slažu sa Darvinom’.

Biblija se u Pravoslavlju ne naziva slučajno Rečju Božijom. Ona sadrži istinu koju je Sam Bog otkrio čoveku. Tako da kada se postavlja izbor: verovati li Bogu Koji je rekao da je On stvorio čoveka iz zemlje ili verovati ovom svetu koji govori da je čovek nastao od majmuna – za pobožnog čoveka ne može biti nikakvih kolebanja. Pobožni čovek će verovati Bogu, makar i ako celokupni rod ljudski počne da govori drugačije, makar i ako zbog svog izbora on bude izgledao ‘glupo’ i ‘zaostalo’ u očima nadmenih autoriteta ovog svega, makar ako oni prestanu prema njemu da se ‘odnose ozbiljno’ i podvrgnu ga podsmehu.

Upravo i celo pitanje sa odnosom prema evolucionizmu za pravoslavnog čoveka označava upravo to – pitanje poverenja Bogu. To je lakmus papir koji pokazuje postojanje ili odsustvo takvog poverenja i uopšte, mesta Boga u čovekovom životu. Ovo pitanje pokazuje kome čovek više veruje – sebi i njemu sličnim grešnim ljudima ili Bogu. A takođe i to da li je on spreman da krene za Bogom protiv stereotipa bezbožnog sveta ili više voli da čuva dobre, prijateljske odnose sa svetom.

I ovde za pravoslavnog čoveka postoji toliko dopunskih orijentira da je nemoguće pogrešiti. Slava Bogu, mi nismo protestanti. Mi kao pomoć pored teksta Svetog Pisma možemo da uzmemo i drevna svetootačka tumačenja na knjigu Postanja da bismo se ubedili da je evolucionističko učenje isto toliko tuđe njima koliko i biblijskom tekstu; možemo da oslušnemo i Svetitelje kasnijih vremena, u kojima je disao isti Duh Sveti Koji je disao i u drevnim Ocima i pogledamo kako su se oni odnosili prema darvinističkim idejama. I sve ovo za makar malo iskrenog i nepristrasnog čoveka daje očigledni i nedvosmisleni odgovor.

Oni ‘pravoslavni’ hrišćani koji, znajući sve ovo, nastavljaju da budu uporni u svojoj privrženosti evolucionizmu čine to ne iz neke ‘nejasnoće’, već od toga što su napravili svoj izbor. Avaj, ne u korist Boga.

Ovo nije suštinsko pitanje?

Treba reći nekoliko reči i o onima koji misle da tobož ‘to nije suštinsko pitanje’, da su „za bogoslovlje u principu dopustive i kreaciona i evoluciona hipoteza“.[83]

Jednom sam na internetu naišao na sledeću tvrdnju: ‘Koja razlika je u tome koliko je trajao dan stvaranja? Naše spasenje ne zavisi od toga.’ Zvuči ubedljivo, zar ne? Mnogi tako misle. Ali hajde da ovu istu misao izrazimo malo drugačijim rečima: ‘Kakva je razlika da li verujemo Bogu ili ne? Naše spasenje od toga ne zavisi’.

Već nije tako ubedljivo, zar ne? Ali u suštini je isto. Bog je rekao da je On Tvorac sveta. Bog je rekao da je On stvorio svet. Na osnovu čega objavljujemo to nevažnim? Sveti Jovan Kronštatski je govorio: „Celokupna Reč Božija jeste jedinstvena istina, celovita, nerazdeljiva i ako ti smatraš za laž samo jednu povest, izreku, reč, ti ćeš pogrešiti protiv istine celog Svetog Pisma, a prvobitna njegova istina jeste Sam Bog“.[84]

Zar je sam početak Svog Otkrivenja Bog posvetio detaljnoj povesti onoga što nema nikakvog značaja za naše spasenje? U suštini nam predlažu da prve glave knjige Postanja smatramo suviškom koji se u slučaju potrebe može mirno izbaciti napolje. A zajedno sa njim i celokupnu dvehiljadegodišnju tradiciju shvatanja ovih glava od strane Crkve.

I ovde se ne radi prosto o trajanju dana. Pristalice evolucionizma jasno daju na shvatanje da biblijski opis porekla sveta i njegovo svetootačko shvatanje tobož ne odgovaraju realnosti. I šta na kraju? Bog nas je slagao ili je rekao istinu? Crkva je stub i tvrđava istine ili je dve hiljade godina propovedala laž o poreklu sveta i čoveka? Zar od rešenja ovih pitanja naše spasenje zaista ne zavisi?

Koliko je to sve suštinski važno postaje jasno ako razmotrimo pitanje smrti.

Sveto Pismo uči da Bog „nije smrt stvorio niti se raduje propasti živih“ (Prem. Sol. 1:13), to jest, na početku smrti u svetu nije bilo, ali se ona pojavila kao posledica grehovnog pada Adama i Eve kroz koje se prvorodni greh rasprostranio i na sve potomke – „kroz jednoga čovjeka uđe u svijet grijeh i kroz grijeh smrt“ (Rim. 5:12). I ona je prešla na celokupnu zemaljsku tvorevinu kojoj je čovek postavljen za glavu. Zato „žarkim iščekivanjem tvorevina očekuje da se jave sinovi Božiji. Jer se tvar pokori taštini, ne od svoje volje, nego zbog onoga koji je pokori, na sanom da će se i sama stvar osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave djece Božije. Jer znamo da sva tvar zajedno uzdiše i tuguje do sada“ (Rim. 8:19-22).

Saglasno evolucionistima smrt ne samo da se javila nezavisno od ljudskog greha, već je postojala u svetu pre Adama i štaviše, kao da je saučestvovala u stvaranju sveta (jer dogodilo se na milione smrti ‘prelaznih formi’ da bi se pojavio čovek. ‘Smrt je postojala u svetu i Adam je znao za nju. Pre Adama su se i biljke i životinje podvrgavale truljenju, u pitanju je bio prirodni proces“,[85] govore evolucionisti. Ako se složimo sa njima, onda treba da priznamo da je smrt prirodni i neodvojivi atribut prvobitne žive prirode, između ostalog i ljudske, Adamove. Međutim, po tom povodu je Crkva već objavila: „Koji kaže da je prvi čovek, Adam, stvoren kao smrtan, tako da, sagrešio on ili ne, ipak je morao umreti telom, tj. izaći iz tela, ne zbog kazne za greh, nego po neophodnosti prirode, (takav) neka je anatema.“ (123. pravilo Kartaginskog Sabora).

‘Pravoslavni’ evolucionisti pokušavaju da zaobiđu ovaj problem. Pitanje o smrtnosti Adama oni prosto prećutkuju, a o smrti životinja govore na sledeći način: „Životinje su nestajale iz postojanja, prekidale svoje postojanje u svetu pre čoveka. Ali to nije smrt“.[86] Ovi pokušaji su prilično nespretni pošto se u Pismu reč ‘smrt’ jednako odnosi i na ljude i na životinje (2 Mojs. 9:4, 21:35, 3 Mojs. 11:39).

Setimo se šta je napisano u Bibliji: „Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma“ (1 Mojs. 1:31).

Ženke bogomoljke koje proždiru mužjake nakon parenja, ose paraziti koje polažu jaja u živog pauka gde se one razvijaju i nagrizaju ga iznutra, istovremeno ga ubijajući – za to ne može da se kaže da „dobro beše veoma“. Kada vidiš kako se u očajanju grči nad gnezdom ptica na čije oči grabljivac proždire njene ptiće ili užas gazele kada je stiže lav – jezik ne može da se pokrene i kaže „dobro beše veoma“. Saglasno evolucionistima, tek krajem permskog perioda je izumrlo 85% svih živih vrsta – to je, po logici njihovih teističkih pristalica bilo u procesu božanskog stvaranja, a ne nakon grehovnog pada. Zar se za to može reći „dobro beše veoma“? Nijedan radnik koji je uspeo da odradi 85% planiranog posla, neće reći da se potrudio „veoma“.

Mi živemo u svetu koji stari, raspada se i umire. Sunce se postepeno gasi, mesec postepeno pada, resursi planete se troše, životinjske vrste izumiru, celokupna vaseljena neuklonjivo stremi ‘toplotnoj smrti’ – to su procesi koji se odvijaju u našem svetu. I za to takođe ne možeš da kažeš da „dobro beše veoma“.

‘Pravoslavni’ evolucionisti pokušavaju da nas ubede da je sve to – upravo takav svet kakvim ga je zamislio i stvorio Bog. Međutim, ako je tako, onda su ateisti u pravi koji ukazujući na gorenavedene primere govore da onaj koji je stvorio tako – nije dobar.

Na sreću, hrišćansko učenje je drugačije.

Crkva je oduvek učila da živimo u svetu koji se izvitoperio zbog grehovnog pada, a da je prvobitni, Bogom stvoreni svet bio drugačiji. I tamo nije bilo svega gorenavedenog što se u hrišćanskoj književnosti obično izražava jednom rečju – ‘truležnost’.

Po rečima Svetog Filareta Moskovskog „vidljive tvari nisu stvorene onakvim kakvim ih mi vidimo sada. Prilikom stvaranja je sve bilo veoma dobro, to jest, čisto, predivno i bez oštećenja“[87]. A Sveti Ignjatije Brjančaninov je pisao: „Zemlja, stvorena, ukrašena od Boga nije imala nikakve nedostatke. Ona je bila preispunjena svakog izobilja… Nakon stvaranja na njoj je bila samo lepota… prilagođeni na blaženi život njeni žitelji… Zveri i druge životinje prebivale su u savršenoj saglasnosti među sobom, hraneći se biljem (1 Mojs. 1:30).“[88] Po rečima Svetog Vasilija Velikog: „Do tada lešinari nisu nadgledali zemlju od samog trenutka kad se životinja rodi; u stvari, ništa od onoga što je primilo svoje određenje ili je postalo još ne beše umrlo da bi ga lešinari mogli pojesti… Zveri, sa svoje strane, još nisu trgale svoj plen, jer nisu bile mesožderi… svi su sledili put labudova i svi su pasli travu u dolinama…“[89]

I iako raja tada (u prvih pet dana) još uvek nije bilo, ceo ovaj svet je bio kao neki raj, iako materijalni i čulni“.[90] Prepodobni Grigorije Sinait piše da su životinje i „sva tvar koja brzo prolazi danas, prvobitno nije bila podvrgnuta truležnosti, a kasnije je osuđene na truležnost, potčinila se sujeti, kako govori Pismo, upravo radi čoveka“.[91]

Isto to piše i Sveti Ignjatije: „pre greha nije bilo smrti u svetu. Smrt je ušla u svet grehom (Rim. 5:12), brzo je obuzela, zarazila, neisceljivo povredila svet… Male crte prvobitnog stanja zemlje sačuvane su za nas u knjizi Postanja, pokazujući kakva ogromna, kakva žalosna, neshvatljiva za nas promena se izvršila nad zemljom nakon čovekovog pada… [nakon grehovnog pada ljudi] životinje su stupile u neprijateljske odnose i međusobno: ostavivši hranu koja je za njih od početka određena, osetivši izmenu u svojoj prirodi koja se sjedinila sa prokletstvom koje je pogodilo zemlju, oni su ustali jedni na druge, počeli da se proždiru međusobno. Smrt na koju su bili osuđeni naši praroditelji za svoj greh… ali čije očigledne posledice još nisu videli, oni su videli i poznali na životinjama“.[92]

Još oštrije govori Prepodobni Justin Popović: „Ko je uveo smrt u ovaj svet? Greh. Čovek, na žalost, odigrao je u ovom životu tu sramnu ulogu da je uveo u ovaj svet i greh i smrt i đavola. Ovo nisu učinile zveri, niti ptice, već čovek. I zato čovek treba da oseća stid pred svim životinjama, pticama i biljkama; neka se stidi čovek i neka moli za oproštaj od svake ptice zato što je uveo smrt u ovaj svet, uveo je i u ptice i u životinje i u biljke. Sve truli i umire, dokle? Do vaskrsenja mrtvih. Kada Gospod bude sudio svetu i umesto stare zemlje sazda novu, onda će na njoj sve biti besmrtno.“[93]

Po rečima Blaženog Avgustina, materijalna tvorevina, to jest, vaseljena postala je truležna „ne da bi ona sama ponela kaznu – to je bez ikakvog smisla – već da bi ona uvek pred očima ljudi pokazivala prestup ljudskog greha“.[94] Na taj način svi razarajući procesi koje vidimo u svetu – predstavljaju očigledno podsećanje na to kakvu razornu silu nosi greh. Videvši kako je greh unakazio svet, mi stičemo predstavu o tome kako on unakažava našu dušu.

Međutim, postoji i drugi razlog zašto je nakon grehovnog pada Adama, Bog „zapovedio da tvorevina ostane u potčinjenosti čoveka i postavši truležnom, služi truležnom čoveku“, o čemu govori Prepodobni Simeon Novi Bogoslov. U ovome se sastojala takođe briga o palom čoveku. Truležni čovek ne bi mogao da preživi u netruležnom svetu. Tvorevina je postala truležna da bi ljudi mogli i da se hrane i oblače i zadovolje druge potrebe svog života. Međutim, kako Bog obećava kroz Apostola Pavla, ovo je privremeno stanje za tvorevinu i kada nakon vaskrsenja pravednici steknu netruležnost, kako govori Prepodobni Simeon „sva tvorevina će se obnoviti zajedno sa čovekom i postati netruležna i kao duhovna“.[95]

Takvo je hrišćansko učenje. A učenje ‘pravoslavnih’ evolucionista je direktno suprotno: „Svet pre ljudi – svet pre grehovnog pada znao je i za grabljivce i parazite i smrt… U svetu pre čoveka prisustvovala je smrt čiji su uzroci bili, sa jedne strane, raznovrsni genetski programirani mehanizmi i sa druge strane, grabljivost, to jest prirodno proždiranje jednih vrsta od strane drugih“.[96]

Dakle, razlika postoji i veoma je suštinska. U zavisnosti da li verujući čovek priznaje ili ne priznaje evolucionu hipotezu, menja se i sama slika Boga Koga on propoveda ljudima oko njega. Ili već i tu nema nikakve razlike – govoriti da „Bog nije smrt stvorio niti se raduje propasti živih“ (Prem. Sol. 1:13) ili govoriti da je Sam Bog stvorio smrt u svetu, bez ikakve krivice ‘nagradio’ ovom čudovišnom mukom Svoju tvorevinu i smatra to veoma dobrim? Zar i tu nikakve razlike nema – govoriti da „Bog nije čovjek da laže“ (4 Mojs. 23:19), ili dati povod da se misli da je tobož Bog iz neshvatljivog kaprica slagao Svog Proroka Mojseja umesto da mu pošteno kaže za evoluciju, zatim je On držao u punom neznanju i druge Svoje Proroke, uveo u zabludu i Apostola Pavla koji je govorio da „prvi čovjek je od zemlje“ (1 Kor. 15:47), uveo u zabludu i Svoje Svetitelje, sve dok iznenada u 19. veku nije poželeo da javi svetu istinu ustima engleskog slobodnog mislioca koji je, između ostalog, govorio i sledeće: „Teško da sam u stanju da shvatim na koji način bi bilo ko mogao da želi da se hrišćansko učenje pokaže istinitim; jer ako je ono takvo, onda primitivni tekst [Jevanđelja] očigledno pokazuje da će neverujući ljudi – a u njihov broj bi trebalo uključiti mog oca, mog brata i skoro sve moje najbolje prijatelje – poneti večnu kaznu. Odvratnog li učenja!“[97]

Ponavljam, za čoveka zaista verujućeg i pobožnog neće biti nikakvih sumnji u to kako se rešava ovo suštinsko pitanje.

A šta sa naukom?[98]

Iako sam ovu knjigu mislio da posvetim upravo bogoslovskom razmatranju teističkog evolucionizma, ipak treba reći nekoliko reči i o naučnoj kritici evoluciji, pošto se mnogi pravoslavni hrišćani priklanjaju teističkom evolucionizmu ne iz velike ljubavi prema njemu, već zato što se još iz školske klupe nalaze pod uticajem stereotipa o apsolutnoj dokazanosti i neosporivosti teorije evolucije.

Upravo govoreći evolucionizam stoji na dva ‘stuba’: abiogenezi i darvinizmu. Svaki od njih ima suštinsku ranjivost upravo sa naučne tačke gledišta.

Abiogeneza je hipoteza o prirodnom nastanku živih bića (biosistema) iz nežive materije. Evolucionisti predlažu da poverujemo da su se iz običnih hemijskih jedinjenja koji su se našli u posebnim uslovima ‘sami od sebe’ iznenada pojavili najjednostavniji organizmi, koji su sa svoje strane počeli već dalje da se razvijaju u složenije.

Ali kako? Na ovo kod evolucionista nema osnovanog i makar malo ubedljivog odgovora. Sve etape abiogeneze koje oni predlažu (biomonomeri, biopolimeri, nadmolekularne strukture, itd.) – predstavljaju pravo gatanje i fantazije koje nisu potvrđene ni sa čime.

Slični prelazak nije moguće u principu jer čak i najprimitivnija jednoćelijska bakterija predstavlja najsloženiji sistem po sebi, čiji su svi elementi međusobno povezani i upravo konkretno naznačenje u okvirima osnovnih zadataka živog organizma je – podržavanje svog postojanja i razmnožavanja. Na primer, najjednostavnija bakterija – parazit – mikoplazma – ima 500 gena, a najjednostavnija autotrofna bakterija ima 1100 gena. I nijedan element nije suvišan. Bilo koji toliko složen sistem ne može da se stvori ‘sam od sebe’ po principu ‘na početku jedan element, zatim drugi, itd.’ On može da ‘proradi’ samo ako postoje odjednom svi elementi i koji su pritom sabrani u određenom redosledu.

Već čitave generacije naučnika tokom desetina godina na stotinama instituta najrazličitijih zemalja bezuspešno pokušavaju da postignu ‘samoformiranje’ neophodnih hemijskih jedinjenja u najjednostavnije jednoćelijsko biće. Kako su već sva ova jedinjenja jedna sa drugima spajali, u kakve su ih samo uslove stavljali, rezultat je isti – nula bakterije. I nije za iznenađenje. Jer to je isto kao i kada bismo sakupili na gomilu nešto gvožđa i plastike i počeli da eksperimentišemo sa njom – kako god ih premestio i u kakve god uslove stavio, oni sami od sebe ne mogu da se skupe u laptop.

Abiogeneza se razbija o nemogućnost obrazovanja izrazito složenih sistema putem ‘malih koraka’. Sve što evolucionisti na ovo mogu da kažu su prazne fantazije i zasićivanje ‘zalogajima’: ‘Evo, evo, još samo malo, i kod nas će se ćelija sama roditi, treba samo sačekati i eto, tada ćemo sve objasniti.’ Sve što se kod njih dobilo je rast i podela mikrokapi u koje su već dodati fermenti (A. Oprain), ili slične reakcije u kapima koje su dobili nakon zagrevanja smese aminokiselina (S. Foks), to jest, određene reakcije nesposobne za život u već gotovim ‘pouproizvodima’. I S. Miler je nakon eksperimenata koji su trajali pola veka objavio radove o nestabilnosti biomonomera. Na taj način, nije pošlo za rukom da se dobije čak najprostija bakterija.

Sada što se tiče darvinizma, to jest, ideje o nastanku jednih vrsta iz drugih pri uslovima prirodnog izbora u borbi za opstanak. U njegovom prvobitnom, ‘klasičnom’ vidu darvinizam se već ne koristi. Najrasprostranjenija je sintetska teorija evolucije koja pokušava da usaglasi darvinizam sa genetikom za koju sam Darvin nije ni znao. Zajedno sa tim postoje i alternativne varijante evolucije – različiti saltacionistički modeli (teorija isprekidane ravnoteže Elridža, nomogeneza Berga).

Međusobne razlike su veoma suštinske. Saglasno darvinizmu promene se odvijaju tokom miliona godina, polako, bez usmerenosti, pomalo, a saglasno saltacionizmu, evolucione izmene se odvijaju jako brzo, usmereno, a zatim – milioni godina sporih adaptacija.

Da bi se ubedilo u neodrživost teorije evolucije čak nema potrebe da se čitaju knjige kreacionista – dovoljno je upoznati se sa međusobnom polemikom ova dva pravca evolucionizma i ponoviti sa Svetim Vasilijem Velikim da mi „pustimo mi njih da opovrgavaju jedan drugoga, pa napustivši raspravu o suštini, i verujući Mojsiju da stvori Bog nebo i zemlju, proslavimo vrhunskog Umetnika svega što je stvoreno sa toliko mudrosti i umeća“.[99]

Ali ako ipak govorimo o neodrživosti drugog ‘stuba’ treba ukazati na glavnu zamku evolucionista – to što oni iz primera izmene kljove izvode samu kljovu; iz promene boje krila izvode samo krilo, to jest iz ‘parametrijske optimizacije’ izvode strukturne promene dok su u pitanju suštinski različite stvari.

Primeri izmene u okvirima malih adaptacija unutar životinjskih vrsta se jako lepo vide u prirodi, ponavljaju eksperimentalno i potvrđuju arheološki, dok se ozbiljne strukturne promene na osnovu kojih se upravo i gradi celokupna evoluciona ideja ‘prirodnog’ prelaska jednih životinjskih vrsta u druge – ne vide u prirodi, ne ponavljaju u eksperimentu i ne potvrđuju arheološki. Grubo rečeno, stvaranje nove vrste psa nije nikakav problem, a izvesti ‘prirodnim putem’ iz psa mačku, ili recimo, letećeg psa – nije moguće.

Na svaku molbu da činjenično dokažu svoje hipoteze, evolucionisti spremno navode primere adaptacionih izmena unutar vrste koji su poznati ljudima hiljadama godina pre Darvina, stvarajući sliku da su na taj način dokazali osnovu evolucionizma, to jest, ideju o tome da su se ‘same po sebi’ odvijale principijalne strukturne izmene organizama – ideju koju do sada nisu mogli da dokažu ni onim što se vidi u prirodi,[100] ni eksperimentima,[101] niti arheološkim nalazima.[102]

Sećam se debata na temu ‘evolucija ili stvaranje’ u televizijskoj emisiji ‘Ništa lično’ 2008. godine. Tamo se to pokazalo vrlo očigledno. Sa strane evolucionista je istupao doktor bioloških nauka Aleksandar Markov koji je rekao da „evolucija zaista predstavlja činjenicu koja je sada dokazana sa apsolutnom sigurnošću“.

Kandidat geološko-mineroloških nauka, protojerej Konstantin Bufejev je osporio ovo, ukazavši na primer sa vinskim muvama koji bez obzira na eksperimente ipak ostaju muve i ne evolucioniraju u nešto suštinski drugačije, a takođe i na odsustvo mnoštva prelaznih formi u iskopinama.

Aleksandar Markov je na to odgovorio da je nauci poznato mnoštvo iskopina prelaznih formi. I kada su ga zamolili da navede primer, on je govorio o sopstvenom radu na izučavanju okamenjenih morskih ježeva. U nižim, najdrevnijim slojevima svi ježevi su imali određeni znak u stanju A, zatim su počeli da se pojavljuju ježevi sa tim znakom u stanju B, zatim ih je stalo više i više, a u najvišim slojevima su postojali već samo takvi ježevi.

Na ovo je o. Konstantin odgovori: ‘Vaš primer govori protiv vas jer niste pokazali kako vrsta ježeva prelazi u neku drugu vrstu. Naravno, mi vidimo izmene unutar vrste. Ali ne znamo ni jedan primer i vi ga ne možete navesti kada vrsta u svom potomstvu prestje da bude identična sebi samoj… Morski ježevi su ostali morski ježevi, oni se nisu pretvorili ni u lobanje, ni u morske ljiljane.’ Kada su evolucioniste zamolili da pokažu dokaze prelaznih formi među različitim vrstama, oni to nisu mogli da urade i dalje su razgovor prebacili na drugu temu.

Ja sam upravo i sam imao prilike da učestvujem u snimanju televizijske emisije koja je bila posvećena temi ‘evolucionizam ili kreacionizam’. Neki naučnik je vrlo samouvereno pokušavao da ubedi gledaoce da je biološka evolucija naučna činjenica i da je sva medicina zasnovana na podacima evolucione teorije. Očigledno da nije bio dovoljno kompetentan u ovoj temi u kojoj je želeo da se istakne. Jer, na primer, metod magnetne rezonance koji se sada koristi u svim velikim bolnicama sveta pronašao je naučnik – kreacionista Rejmond Damadian. Za veliki deo praktične nauke potpuno je svejedno kakvog se mišljenja naučnik pridržava u pitanju porekla sveta. Zato ubeđenost u to da je svet stvoren za šest dana od Boga nije smetala mnogima da postanu veliki naučnici, recimo: Isak Njutn, Karl Linej, Žorž Kjuve, Žan Lui Agasis, Majkl Faradej, Grigori Mendel, Luj Paster, Džejms Maksvel i mnogi drugi, bez čijeg doprinosa je savremena nauka nezamisliva.

Primer Damadiana sam naveo da bih pokazao da i savremeni naučnici – kreacionisti nisu neke dremljive neznalice i marginalci kakvim pokušavaju da ih predstave evolucionisti. Za poslednje je često karakterističan ‘prezrivi’ odnos koji, međutim, moraju da menjaju kada se susretnu sa oponentima u otvorenoj diskusiji.

Pomenuo bih još jednu interesantnu činjenicu koja daje hranu za razmišljanje. U svoje vreme se i u našoj zemlji kao i u drugim na opšte razmatranje iznosilo pitanje predavanje u školama ne samo evolucije, već i kreacionog modela stvaranja. I šta je zanimljivo: kreacionisti su bili saglasni da se predaje evolucija, a svi evolucionisti su izražavali kategoričko neslaganje da pored evolucionizma ljude upoznaju i sa alternativnom teorijom. Reklo bi se – ako je evolucija toliko ubedljivo dokazana kao što govorite, a kreacionizam toliko neodrživ – čega se bojati? To je bila odlična prilika da se pred učenicima razbije taj kreacionizam u paramparčad, da se potom kod nikoga ne pojavi ni misao da posumnja u teoriju evolucije. Ali ne. Iz nekog razloga se evolucionisti ne osećaju dovoljno sigurni za tako nešto.

Da bismo objasnili ovu nesigurnost, pozvao bih se na tekst koji je objavljen još u sovjetsko vreme od strane sovjetskog naučnika za koga nikako nije moglo da se sumnja da je kreacionista.[103] On opisuje te iste ozbiljne probleme teorije evolucije na koje ukazuju i kreacionisti. To dokazuje da su ti problemi objektivna naučna realnost, a ne plod mašte malopismenih religioznih fanatika, kako to često pokušavaju da predstave zagriženi sledbenici evolucionizma.

Pokušaji evolucionista da ospore svedočanstvo Predanja Crkve

Kada pristalice ovih pogleda rasuđuju o ‘naučnosti’ osećaju se vrlo samouvereno, sa visine gledaju na one pravoslavne hrišćane koji su još uvek sačuvali veru u to da se stvaranje sveta, života i čoveka dogodilo onako kako je to opisao Bog u Svojoj reči. Samouverenosti sledbenika novog učenja pomaže i široka rasprostranjenost evolucionizma u naučnoj zajednici i uopšte, u savremenoj kulturi. Međutim, ‘pravoslavni’ evolucionisti počinju da se osećaju vrlo nesigurno i nelagodno kada počne da se govori o Svetim Ocima – pošto u Pravoslavlju svetootačko nasleđe poseduje vrlo visoki autoritet, a Sveti Oci, koliko god se okretali i pokušavali ovako ili onako, nikako nisu na strani evolucionista.

Zato često ‘pravoslavni evolucionisti’ pokušavaju da ovu, za sebe neprijatnu, okolnost obiđu sa strane, naprave se da problem uopšte ne postoje.

Međutim, susreću se i u autori koji ipak priznaju da problem radikalnog razilaženja između svetootačkog i evolucionističkog shvatanja Šestodneva postoji, recimo, poznati publicista, Sergej Hudijev. Evo koji je argument on predložio da bi rešio ovaj problem:

„Lično smatram nedoslednim da se pozivam na Svete Oce i odbacujem teoriju evolucije, već je prihvatam – uprkos Svetim Ocima koji su se, kao i svi obrazovani ljudi svog vremena pridržavali ptolomejevih predstava, heliocentrizma. Zapravo, ako već smatramo Svete Oce nastavnicima u prirodnim naukama, onda poštenje i doslednost zahtevaju da prihvatimo svu svetootačku kosmologiju i biologiju – a ne da biramo. Ako prihvatimo da je Duh Sveti učio Svete Oce (kao i biblijske autore) na putu spasenja, a ne u kretanju planeta ili formiranju vrsta, onda nećemo mešati babe i žabe, naučne teorije sa jeresima“.

Uz pomoć ovog argumenta autor se očigledno nada da ‘neutrališe’ uopšte sve Svete Oce sa svim njihovim, za evolucioniste neprijatnim, nasleđem. Međutim, teško da možemo priznati da mu je to zaista pošlo za rukom. Ovaj argument pretpostavlja da svetootačko učenje o nastanku sveta i čoveka predstavlja deo antičkih predstava koje su tobož nekritično prihvatili i Sveti Oci. Stvaranje Boga iz ničega i stvaranje ljudskog tela iz zemlje, po mišljenju Sergeja Hudieva, treba da smatramo za jednu celinu sa ptolomejevskim predstavama o kretanju sunca oko zemlje i drugim zastarelim prirodno-naučnim pogledima.

Ali odakle je on to uzeo? Biblijsko i svetootačko učenje o stvaranju sveta nikada nije bilo ‘svoje’ za antičku tradiciju, tim pre, ‘jedna celo’ sa njom – ni Ptolomej niti bilo ko od drevnih naturfilosofa nisu učili o stvaranju sveta za šest dana. Sveti Oci nisu pozajmili učenje o stvaranju iz svoje prehrišćanske prošlosti, oni su ga u celini uzeli iz Otkrivenja Božijeg. Ako otvorimo ‘Šestodnev’ Svetog Vasilija Velikog ili ‘Šestodnev’ Svetog Amvrosija Milanskog, videćemo tamo apologetske delove usmerene na zaštitu biblijskog učenja od ‘spoljašnjih’. Zašto je bilo potrebno štititi se? Pa upravo zato što je za necrkvenu inteligenciju tog vremena učenje o stvaranju sveta za šest dana od Boga predstavljalo isti takav skandal kao i za savremene evolucioniste.

U antičkoj tradiciji postojalo je nekoliko pogleda na poreklo sveta (između ostalog i pogled saglasno sa kojim svet ‘uopšte nije nastao’, već postoji večno), u svojoj konkretnosti ovi stavovi sa tačke gledišta savremene nauke izgledaju naivno, međutim, po svojoj polaznoj tački oni su mnogo bliži evolucionizmu nego kreacionizmu, zato što su ove drevne hipoteze pokušavale da osmisle nastanak sveta kao prirodni proces koji ne pretpostavlja bilo kakvu natprirodnu intervenciju Boga.

Za Svete Oce učenje o stvaranju sveta nikada nije bilo deo kosmologije, za njih je ono bilo deo teologije. Kao deo kosmologije ova pitanja mogu da se razmatraju samo ako govorimo o prirodnom procesu, to jest, kako je svet nastao sam od sebe. Međutim, Sveti Oci nisu smatrali da je svet nastao sam od sebe, za njih je nastanak sveta, života i čoveka predstavljao rezultat čuda, natprirodnog događaja, stvaralačkog akta Božijeg, Koji „reče i postade, On zapovedi i pokaza se“ (Ps. 33:9).

Sergej Hudijev greši kada smatra da Sveti Oci, slično savremenim ‘pravoslavnim’ evolucionistima, poslušno prate prirodno-naučne stavove svog vremena. Njemu se čini da su se Oci ‘kao i svi obrazovani ljudi svog vremena pridržavali ptolomejevih predstava’. Ali ako pogledamo ‘Šestodnev’ Svetog Vasilija Velikog videćemo potpuno drugo. Na nekoliko mesta Svetitelj zaista navodi kratki pregled tada postojećih prirodno-naučnih pogleda, ali završava njihovim rečima: ostavimo naučnicima da sami opovrgavaju jedni druge, a mi se obratimo onome što nam govori Bog u Pismu. Dakle, Sveti Oci su znali hipoteze svog vremena i nisu se bojali da sa njima upoznaju svoje čitaoce, ali ih nisu mešali sa bogootkrivenim istinama. Ponekada su mogli da radi ilustracije koriste jedne ili druge prirodno-naučne stavove svog vremena – između ostalog i pogrešne – ali ih nikada nisu stavljali u temelj svojih bogoslovskih tvrdnji i nikada nisu insistirali na njihovoj apsolutnoj istinitosti.

Oci su imali veliku opreznost u odnosu na nauku. Ovo odlično pokazuje Sveti Grigorije Palama, govoreći da „U slučaju svetovne mudrosti, prvo treba ubiti zmiju, ili drugim rečima, prevazići gordost koja proizilazi iz te filosofije. Zatim, treba odseći i odbaciti glavu i rep, jer one nose najveće zlo. Pod glavom, uglavnom podrazumevam pogrešna mišljenja o razumnim, božanskim i prvobitnim stvarima; a pod repom, neverovatne priče o celokupnoj tvorevini. Što se tiče onoga što se nalazi između glave i repa, tj. rasprava o prirodi, iz njih moraš izdvojiti beskorisne ideje. To treba učiniti duševnim sposobnostima ispitivanja i proučavanja, poput farmaceuta koji vatrom i vodom pročišćavaju zmijsko meso… Od zmije takođe imamo koristi, ali ih prvo treba ubiti, raseći, pripremiti iz nje lek i tada već sa razumom primeniti protiv njihovih sopstvenih ujeda.“[104]

Da bi našao potvrdu svoje teze o heliocentrizmu Svetih Otaca, gospodin Hudijev će morati veoma da se potrudi i teško da će naći nešto više od reči koje se i do sada upotebljavaju ‘sunce izlazi’ i ‘sunce zalazi’. I to ne zato što su Sveti Oci bili heliocentristi, već zato što je za njih ovo pitanje bilo potpuno nevažno i nezanimljivo. Međutim, pitanje stvaranja je za njih bilo od suštinske važnosti jer se direktno odnosilo na učenje o Bogu. Oni su, sledeći Bibliju, na stvaranje sveta gledali kao na čudo Božije, kao na natprirodni akt. A čuda uopšte ne predstavljaju sferu prirodnih nauka. To je oblast bogoslovlja. To je oblast u kojoj se svaki Svetitelj bolje snalazi i zna više nego svi biolozi zajedno, kako prošli, tako i sadašnji i budući.

Sergej Hudijev smatra da su za pravoslavnu svest pitanje o tome šta se oko čega okreće od kosmičkih tela i pitanje kako je nastao svet – jedna i ista stvar. Međutim, u Pismu nema ni reči o tome da li se zemlja okreće oko sunca ili sunce oko zemlje, a eto opisu stvaranja sveta i čoveka nije izdvojeno prosto značajno mesto, već jako uvaženo mesto – sa ovim počinje Knjiga nad knjigama. U Simbolu Vere nema ni reči o heliocentrizmu, a reči o tome da je Bog „Tvorac neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog“ Sergej Hudijev ponavlja na svakoj Liturgiji zajedno sa svim vernim narodom.

Stvaranje sveta nije pitanje apstraktne kosmologije, već dogmatike. Ono se tiče učenja o Samom Bogu i o Njegovom odnosu prema nama i našem odnosu prema Njemu (kao Tvorca i tvorevine). I slično kao što u Svojoj Reči Bog ne naziva Sebe prosto Sudijom, već i opisuje na koji način će upravo suditi ljudima, takođe Sebe ne ograničava ni time što se naziva Tvorcem, već opisuje upravo kako je On stvorio naš svet i nas. I za učenje svih Svetih Otaca, kako onih koji su živeli pre Darvina, tako i onih koji su živeli nakon objavljivanja ‘Porekla vrsta’ bilo je svojstveno prosto, dečije poverenje Bogu i Njegovom opisu stvaranja, sjedinjeno sa nepokolebivim ubeđenjem da Sam Tvorac zna kako je stvarao svet mnogo bolje od svih mudraca i naučnika zajedno.

Imajući takvo poverenje Sveti Oci se nisu bojali da izgledaju smešno u očima necrkvene inteligencije svog vremena i nisu se stideli da insistiraju na bukvalnom shvatanju Šestodneva. Ja sam već navodio citate Svetitelja koji su branili alegorijsko tumačenje. Podsetiću još jednom na reči Svetog Vasilija Velikog: „Poznajem pravila alegorije… Oni koji ne prihvataju opšta i uobičajena značenja štiva, vele da voda nije voda, već neko drugo suštastvo, pa rastinje i ribe tumače po sopstvenom nahođenju, a postanak gmazova i zverinja objašnjavaju okrećući se vlastitom domišljanju… Kad ja čujem reč trava, imam na umu travu; ili kad čujem rastinje ili riba ili zver ili stoka, sve to kako je rečeno, tako i primam. Jer se ne stidim Jevanđelja (Rim. 1:16)… Prema tome, shvataćemo štivo onako kako je napisano.“

Zašto i mi ne bismo razumeli onako kako je napisano? U vreme Svetih Otaca ‘spoljašnji’ nisu prihvatali učenje o Šestodnevu, i u naše vreme ga spoljašnji ne prihvataju – zašto i mi ne bismo u ovoj tački veroučenja pokazali tu istu principijelnost, neuznemirenost i nezavisnost koja je postojala kod Svetih Otaca? Koliko god čitao radove ‘pravoslavnih’ evolucionista, razumljive odgovore na ova pitanja nisam našao, jedino što iza svih rasuđivanja u pozadini protiče ‘sramota pred svetom’. I to pred onim istim svetom sa kojim prijateljstvo predstavlja „neprijateljstvo prema Bogu“ (Jak. 4:4).

Za iskreno verujućeg čoveka nema nikakve sramote u tome da se odrekne od tog poigravanja pred naukom, te slugeranjske spremnosti na svaki kompromis koji su, na žalost, svojstveni teističkim evolucionistima, saglasno kojima po tačnom izrazu oca Georgija Nejfaha: „Bog, da ne bi pokretao skandal i ne bi protivrečio naučnicima, Svojom voljom je jedne vrste pretvarao u druge, jedne umrtvljavao, druge menjao… dok biblijska povest izlaže duhovnu suštinu događaja i toj duhovnoj suštini smo dužni da dodamo sva ta dostignuća nauke koje ona danas naziva istinom u poslednjoj instanci, a ako nauka preosmisli, onda ćemo i mi za njom – treba ići u korak sa vremenom.“[105]

Naprotiv, smireno i čistog srca sledovanje učenju Biblije i Svetih Otaca izbavlja od celog klupka nerešenih problema koji staju pred one koji pokušavaju da prilagode Božansko Otkrivenje idejama nekih predstavnika palog ljudskog roda.

Sergej Hudijev je razvio još jedan argument koji mu se čini prikladnim da liši sile svedočanstvo Svetih Otaca. On piše: „Čitam ‘Tumačenje knjige Postanja’ Svetog Jefrema od početka redom. Vidim da Sveti Jefrem zaista tumači Pismo strogo bukvalno. Na primer, kod njega je nebo tvrdi svod iznad koga se nalaze vode, pri čemu tamo, iznad svoda – nema sunca, to jest, ono se nalazi ispod ove tvrde pregrade: „I gornje vode koje su u drugi dan odojene od ostalih voda svodom koji je prostrt između njih takođe su bile slatke kao i donje vode; one nisu kao vode koje su se osolile u morima u treći dan, već iste kao i one koje su se odvojile od njih u drugi dan. One nisu slane jer nisu podvrgnute truljenju. One nisu na zemlji od čega bi mogle da se kvare; tamo vazduh ne služi da se rađaju i stvaraju gmizavci. Ovim vodama nije potrebno da u njih ulaze reke; one ne mogu da presahnu, jer tamo nema sunca koji bi ih svojom toplotom isušivale; one prebivaju tamo kao rosa blagoslova i čuvaju se za izlivanje gneva“.

Pritom za mene veroučiteljni autoritet i Pisma i Svetog Jefrema nikako ne zavisi od toga koliko je opis prirodnog sveta u ovim izvorima saglasan savremenoj slici sveta. To su autoriteti vere, a ne nauke, pa i kako bi mogli da postanu takvi autoriteti? Predstave pisaca Pisma i Otaca o prirodnom svetu nalaze se na nivou njihove epohe i kulture i bilo bi čudno da se očekuje nešto drugo.

Međutim, ako bih prihvatio logiku sledbenika bukvalnog shvatanja Šestodneva po Svetom Jefremu, najmanja iskrenost bi od mene zahtevala da prihvatam reči Svetog Jefrema o bukvalnom čvrstom nebu kao isto tako autoritetne, kao i njegove reči o bukvalnih šest dana’.[106]

Tužno je kada čovek koji nije glup prinuđen da pribegava očiglednom vađenju iz konteksta da bi zaštitio svoj stav. Sergeju Hudijevu je dobro poznato da mu se predlaže da sledi ne samo Prepodobnog Jefrema Sirina, već zajedničko učenje Svetih Otaca. Međutim, on namerno menja ove pojmove, odlično shvatajući da ako počne direktno da odbacuje princip saglasja Otaca (consensus patrum) onda će njegov stav da izgubi čak i masku ubedljivosti. Sem toga, on menja pitanje opisa stvaranja sveta sa pitanjem opisa načina na koji je uređen stvoreni svet.

U 9. glavi Jevanđelja po Jovanu opisano je kako je Gospod Isus Hristos iscelio čoveka slepog od rođenja, čoveka koji nije imao oči. On je napravio blato iz zemlje, pomazao mesta za oči sleporođenom čoveku i na čudesan način mu stvorio oči. One su se pojavile kod njega i počele da vide. Eto, ako bi pokazali ovog isceljenog čoveka bilo kom oftalmologu, onda bi u izučavanju i opisu ovih očiju, specijalista možda bio tačniji od Svetih Otaca koji nisu izučavali medicinu. Ali šta bi o čudu stvaranja ovih očiju iz zemnog blata mogao da nam kaže oftalmolog osim da je tako nešto nemoguće? Šta može da nam kaže o ovom čudu savremena nauka koja u principu odbacuje čudesno delovanje natprirodnog Bića na svet?

U 13. glavi Jevanđelja po Luki opisano je kako je Gospod Isus Hristos iscelio zgrčenu ženu. Nakon njenog, ako bi je ispitivali ortopedi, oni bi mnogo toga mogli da kažu o građi i stanju njene kičme i u opisu detalja bi možda bili precizniji od Jevanđeliste. Ali šta oni mogu da kažu o trenutnom isceljenju ove žene koje se dogodilo od dodira ruke Isusa Hrista? Zar Sergej Hudijev zaista smatra pitanje čuda kompetencijom nauke?

On vrlo dobro zna šta savremena sekularna nauka govori o ovim jevanđelskim svedočanstvima. Ona ih ne priznaje za pouzdane, isto kao što ne priznaje ni Šestodnev. I ako bi Sergej Hudijev imao tu minimalnu iskrenost na koju se poziva, on bi bio dužan da ili odbaci kHristova čuda isto kao što odbacuje i, u knjizi Postanja opisano, čudo stvaranja sveta za šest dana, ili, ako on ne sluša nauku u odnosu isceljenja sleporođenog, onda je ne sluša i u vezi sa čudom stvaranja sveta.

Između ostalog, ova čuda ne samo da su slična, već su i povezana međusobno. Sveti Fotije Konstantinopoljski piše o tome: „Zašto je Gospod iscelio oči slepom od rođenja, koristeći se zemljom, a ne na drugi način? Da bi priveo nesumnjivoj veri razum onih koji su u nedoumici, na koji način je prvi čovek bio sazdan iz praha, pošto nema ni očevidca, niti svedoka takvog stvaranja. Jer stvaranje najdragocenijeg dela ljudskog tela, izvršeno pred svima, daje veliku silu i oslonac da se ne sumnja takođe i u vezi sa ostalim pri čijem stvaranju nikakvog gledaoca nije bilo… Istovremeno se pokazuje i to da Bog, Koji sada prebiva u ljudskom obliku i pretvara prah u prirodu očiju, jeste Isti Onaj Koji je nekada stvorio čoveka iz praha zajedno sa Ocem.“[107]

O ovome piše i Sveštenomučenik Irinej Lionski: „U zabludi su sledbenici Valentina koji govore da čovek nije stvoren iz ove zemlje, već iz tečne materije… Ako se naša tela nakon smrti pretvaraju u tu samu zemlju, onda sledi da su iz nje i bila stvorena, kako je Gospod i pokazao kada je iz te iste zemlje stvorio oči“.[108]

A evo šta piše Sveti Nikolaj Srpski o čudu isceljenja zgrčene žene: „Kako se ispravi kriva kičma i ne slomi se? Kako se pokrete nepokretni vrat i ne beše bolno? Trebalo je milioni godina da prođu, govore beslovesni umovi u naše doba, da se kičma majmunska uspravi i da majmun postane čovek! Tako govore, jer ne poznaju silu i moć Živoga Boga. Gle, trebalo je valjda samo jedan sekund, pa da se na jednu reč Gospoda Isusa ispravi kičma ženina, krivlja mnogo od kičme majmunske! No, kako se ispravi kičma? Kako se pokrete vrat? Kako nakaza posta zdrav čovek? … O svemu tome ne pitaj, nego idi i hvali Boga kao što ga i ova žena hvaljaše.“[109]

Dakle, opet i opet treba da ponovimo misao u vezi sa kojom ‘pravoslavni’ evolucionisti intenzivno prave sliku da je nisu shvatili i ponovo obmanjuju govoreći da, eto, prilikom razmatranja postanka sveta treba da slušamo učitelje nauke, a ne učitelje vere. Stvaranje sveta Hristova Crkva opisuje kao čudo. I ako smatrate da pripadate ovoj Crkvi, za vas u razgovoru o čudima učitelji vere treba da imaju veći autoritet od sekularnih učitelja nauke koji nikakva čuda uopšte i ne priznaju.

Ali vratimo se na razgovor o ‘svodu’. Ako se obratimo Predanju Crkve, tamo nikako nećemo videti da tobož postoji saglasnost Otaca o tome da je ‘svod’, pomenut u knjizi Postanja, zapravo fizički čvrsti omotač iznad zemlje za koji su pričvršćeni sunce, mesec i zvezde.

Sveti Jovan Zlatousti piše da nije moguće shvatiti šta upravo predstavlja taj ‘svod’ i ne preporučuje da se bude radoznao u vezi sa tim: „Ali, pitaće neko, šta je svod? Očvrsnula voda ili zgusnuti vazduh ili neka druga materija? Niko iz razumnih neće početi da rasuđuje o tome. Potrebno je sa velikom zahvalnošću prihvatati reči (Pisma) i, ne izlazeći van granica naše prirode, ne ispitivati ono što je iznad nas.“[110]

Sveti Grigorije Niski u svom ‘Slovu o Šestodnevu’ direktno polemiše sa predstavom o ‘čvrstom nebu’: „Svod, bio on jedna od četiri stihije ili nešto različito od njih, nije moguće predstaviti sebi, kao što je to maštala spoljašnja filosofija, kao čvrsto i tvrdo telo; naprotiv, krajnja granica čulne prirode… u poređenju sa večnim, bestelesnim, neopipljivim svojstvom, nazvana je u Pismu svodom… Ko ne zna da se sve čvrsto zgušnjava; a zgusnuto i tvrdo nije slobodno od osobine težine; težina po prirodi ne može da stremi uvis. Naprotiv, svod je iznad celokupne materijalne tvorevine; zato blagorazumnost zahteva da ne razmišljamo o svodu kao nečem grubom i telesnom, već kako je rečeno, u poređenju sa onim što se umom predstavlja i što je bestelesno, sve što pripada telesno, iako po prirodnoj prefinjenosti izbegava naše pogled, naziva se svodom… Dakle… svod koji je nazvan nebom predstavlja granicu materijalne tvorecine i iza ove granice sledi neka tvorevina koja se umom predstavlja, u kojoj nema ni slike, ni veličine, ni ograničenja mestom, ni dužinske mere, ni boje, ni crta, ni količine, ni bilo čega što se vidi ispod neba“. Na taj način Sveti Grigorije jasno govori da se ne može predstavljati svod kao fizičko, čvrsto telo.

Isto to govori i Sveti Vasilije Veliki: „ne treba da mislimo da on predstavlja nekakvu vrstu stvrdnute vode, ili nekakvu sličnu tvar koja je nastala ceđenjem tečnosti… Pismo svodom ne naziva opipljivu i čvrstu materiju koja ima težinu, i koja se može čulima opaziti, jer bi tada zemlja više odgovarala takvome nazivu. Već je izraz svod upotrebljen zbog prirode onoga što je nad svodom; a ta priroda je tanana i prozračna i nije dostupna nijednom čulu. Mojsije ga je nazvao utvrdom u poređenju sa onim što je veoma tanano i nedostupno čulu.“[111] Oba Kapadokijca govore da je ‘svod’ nazvan svodom u poređenju sa prefinjenijim i bestelesnim, nematerijalnim delom sveta. Takođe i Blaženi Avgustin piše da je „nebeski svod odvojio telesnu materiju vidljivih stvari od bestelesne materije nevidljivih stvari“.[112]

Iz kasnijih tumača, Sveti Filaret Moskovski piše: „Svodom Mojsej naziva ne samo vazduh koji okružuje zemlje, već i zvezdano nebo“, a vodu koja je iznad svoda „Pisac Postanja naziva ono što je pre toga nazvao bezdanom, sa tom razlikom da je ova neuređena materija nakon stvaranja sveta postala providna“.[113]

O tome da svod predstavlja čvrstu fizičku materiju pisali su jasno samo Origen i Sveti Kiril Jerusalimski, ali od toga ‘consensus patrum’ ne možeš da dobiješ. Kod Prepodobnog Jefrema nije potpuno jasno na šta se misli. On, uzgred, pominje i da „neki, smatrajući da je svod u sredini svega stvorenog, poštuju ga za njedra vaseljene“. O vodi koja je ‘iznad svoda’ on jasno piše da je i ona po svojstvima i po svom stanju suštinski različita od vode na zemlji (nije podvrgnuta truležnosti, ne presušuje, ne teče, prebiva u vidu ‘rose’, nije ‘okružena ničim’).

Povodom vode koja je ‘iznad svoda’ Sergej Hudijev je odlučio da se našali u duhu ateističkog časopisa: „Kod Svetog Jefrema ‘svod’ predstavlja nebo, svod koji mi vidimo iznad naših glava, pritom, iznad tog svoda se nalaze vode koje se tim samim ‘svodom’ zadržavaju od mešanja sa drugim vodama… Ako mi, bojim se sa velikim naporom, objavimo da svod nije čvrst, da može da se pronikne u njega, ali pritom on na neki način zadržava vodu, moramo da se zamislimo nad tim na koji način se kosmički aparati nalaze u praznini, a ne uleću u tu vodu. Zato što ‘svod’ kod Svetog Jefrema predstavlja upravo nebeski svod u koji treba da se zabijaju rakete koje poleću… Neposredno iznad vidljivog svoda, po Svetom Ocu, nalaze se vode – i gde su one?“[114]

Od čoveka koji tako veliko značenje pridaje preciznim naukama, neočekivano je videti nepismenost u elementarnim pitanjima. Izgleda da, uz izuzetak Darvinovog učenja, naš uvaženi oponent mnogo toga iz prirodnih nauka ne poznaje. Na primer, da se voda ne nalazi samo u tečnom stanju, da postoje i druga agregatna stanja, kao led i para. I da prostranstvo među zvezdama nikako nije 100% prazno, da u njemu, kako god čudno bilo, ima prilično mnogo vode. Iako se ona tamo i ne nalazi ‘u tečnom stanju’ kako je tačno primetio Prepodobni Jefrem.

Citiraću novosti iz sveta nauke: „Nova posmatranja izabranih oblasti naše galaksije su pokazala da vode ima više nego što je očekivano. Iz novih merenja sledi da se voda nalazi na trećem mestu po zastupljenosti među svim molekulima… Uz pomoć Evropske svemirske agencije, španski i italijanski astronomi su prvi put izmerili sadržaj vode u hladnim oblastima naše galaksije… Naučnici su takođe definisali koliko se vode nalazi u gasnom stanju, a koliko u vidu leda… Ispostavilo se da u hladnim oblacima ima isto toliko mnogo vode (para + led) kao i u oblastima aktivnog stvaranja zvezda… Na primer, u jednom od hladnih oblaka… količina vode (para + led) ekvivalentna je masi težine sto Jupitera“.[115]

I eto su, vode. I njihovo postojanje ‘iznad nebeskog svoda koji vidimo’ potvrđuje ta ista nauka koja je toliko autoritetna za gospodina Hudijeva. I ta ista nauka, uzgred, govori o tome da u kosmosu postoji mnogo ledenih asteroida i kometa (to jest, oni se sastoje iz zamrznute vode). A atmosfera Zemlje kao što je poznato poseduje gustinu i kada neki od pomenutih ledenih asteroida ili kometa pada na našu planetu, onda od sudara sa ‘svodom’ atmosfere oni prosto nestaju, isparavaju i na taj način se ‘zadržavaju od mešanja sa drugim vodama’, to jest, vodama Zemlje. I zaista, „ovim vodama nije potrebno da reke ulaze u njih; one ne mogu da presuše, jer tamo nema sunca koje bi ih svojom toplotom isušilo“.

Kao što vidimo, čak ako i bukvalno shvatmo reči Prepodobnog Jefrema, poredeći sa onim što nam je sada poznato o svetu, sve to se ne ispostavlja tako besmisleno i zabavno kako je pokušao da predstavi gospodin Hudijev. Najvažnije je međutim da Hudijev i nevoljno potvrđuje istinitost one pozicije koju pokušava da ospori. Pošto obraćajući se saglasju Otaca po pitanju shvatanja ‘svoda’ mi ne vidimo ništa nedostojno ili bezumno.

Treba da pomeno i razmotrimo još jedan argument koji navodi drugi ‘pravoslavni’ evolucionista – sveštenik Oleg Mumrikov. On se sa svoje strane trudi da ospori svetootačka svedočanstva o tome da pre grehovnog pada Adama smrti u svetu nije bilo. Radi toga o. Oleg navodi reči Svetog Teofana Zatvornika koje je napisao pri tumačenju reči Apostola Pavla (Rim. 8:19-21):

„Svedržitelj je bio prinuđen da je postavi [tvorevina – o. O.M.] u ovo stanje [propadljivosti – o. O.M.] padom njene glave – čoveka. Pošto se dogodilo ovo poslednje, On je našao za neophodno da potčini tvorevinu, stvorenu za čoveka, onome čemu je potpao čovek dobrovoljno. Ali kako? Tako što je predvidevši pad čoveka, On i stvorio tvorevinu tako kako je priličilo da bude pri paloj glavi – sa tim da kada pali čovek bude obnovljen, podigne i tvorevinu u meru obnovljenog stanja; ili je bila stvorena u boljem stanju, u kome je bio i prvozdani, a zatim je spuštena u gore stanje kada je pao čovek… Sveti Apostol ne govori o tome. On gleda na ono što jeste i proriče šta će biti, ne podižući zavesu koja od nas skriva prvobitno postojanje tvorevine. Tako postupaju i naši tumači; i samo u prolazu izražavaju tako da njihova misao odgovara čas prvom, čas drugom.“[116] Po misli oca Olega, ovde Sveti Teofan Zatvornik tobož konstatuje različita mišljenja među drevnim tumačima Pisma o tome da li su smrt i propadljivost postojali u svetu pre grehovnog pada Adama ili ne.“[117]

Zapravo ovde Sveti Teofan ne govori ni o smrti, ni o propadljivosti u svetu životinja pre Adama. Hajde pročitamo još jednom pažljivo: „Tako što je predvidevši pad čoveka, On i stvorio tvorevinu tako kako je priličilo da bude pri paloj glavi … ili je bila stvorena u boljem stanju… a zatim je spuštena u gore stanje kada je pao čovek.“

Grubo govoreći, radi se o sledećem: lav je bio stvoren odmah sa čeljustima sposobnim za kidanje tela, ali se do grehovnog pada Adama njima koristio samo radi uzimanja trave ili je lav od početka bio stvoren sa zubima koji više odgovaraju uzimanju trave, a nakon grehovnog pada su se oni promenili u čeljusti grabljivca? Eto to pitanje se zaista ne objašnjava do kraja od strane tumača i predstavlja tajnu koja nam nije otkrivena ni u Pismu ni u Predanju Crkve. A u tome da je tvorevina postala propadljiva (i što sledi, da je počela da umire) tek nakon čovekovog prestupa, Sveti Teofan tamo piše potpuno jasno: „Kao što je tvorevina postala propadljiva, kada je tvoje telo postalo propadljivo; tako i kada telo tvoje postane nepropadljivo i tvorevina će ga pratiti i postati odgovarajuća njemu“. I još pre toga: „Ona nije stvorena kao što se sada vidi, već je ponižena i obučena u ovu žalosnu odeću, kao prilagođavanje njenog stanja stanju paloga… po planovima Božijim, tvorevina nije trebala da bude u ovakvom stanju“. Sveštenik Oleg je prilikom citiranja odlučio da ispusti ove reči, što uopšte nije za iznenađenje.

Pored Svetog Teofana i drugi tumači goreukazanih reči Apostola Pavla koje znam, objašnjavali su upravo ovako – tvorevina je postala propadljiva tek nakon grehovnog pada Adama. Prethodno sam navodio tumačenja ovih reči od strane Prepodobnog Simeona Novogo Bogoslova, Prepodobnog Grigorija Sinaita i Svetog Ignjatija Brjančaninova. Možemo navesti još.

Prepodobni Makarije Veliki: „Zamisli cara koji ima nasleđe i sluge nad kojima ima vlast spremni su da mu služe; dogodilo se da su ga neprijatelji uhvatili i odveli u zarobljeništvo. Čim je zarobljen i odveden – neophodno je i da ga njegove sluge slede takođe. Tako je i Adam stvoren čist od Boga na služenje Njemu i na služenje Adamu su data sva stvorenja; zato što je on postavljen gospodarem i carem svih stvorenja… A na taj način, nakon njegovog zarobljavanja, zarobljena je već sa njim zajedno tvorevina koja mu služi i koja mu je pokorna; zato što se kroz njega zacarila smrt nad svakom dušom.“[118]

Sveti Jovan Zlatoust: „Šta znači ‘tvorevina se pokorila taštini’? Postala je propadljiva. Zbog čega i iz kog razloga? Tvojom krivicom čoveče. Kao što si ti dobio smrtno telo podležno stradanjima, tako se i zemlja podvrgla prokletstvu, dala je trnje i korov“.[119]

Blaženi Teofilakt Bugarski: „Taštini, to jest, propadljivosti, tvar se ‘pokorila’, to jest, postala je propadljiva kroz tebe čoveče“.[120]

Sveti Simeon Solunski: „Da se Slovo sjedinilo sa anđelskom prirodom onda… nijedna druga tvorevina ne bi od toga imala nikakve koristi, već bi nastavila da boravi u propadljivosti i posebno pali čovek, radi koga je i dobila postojanje sva vidljiva tvorevina i zbog koga je i postala propadljiva.“[121]

Sveti Filaret Černigovski: „Apostol govori: ‘tvorevina se podvrgla taštini, ne sama po sebi, već od onoga ko je podvrgao taštini. Znamo da sva tvorevina zajedno stenje i muči se do sada. Iz ovih reči je očigledno da a) i materijalna priroda ‘stenje i muči se’, sledi da oseća nad sobom gnev Svedržitelja; b) nije sama po sebi prišla u to žalosno stanje, već kao posledicu toda što su sinovi Božiji izdali svoje naznačenje… po učenju Otkrivenja, gnev Božiji… se pokazuje smrću i stradanjima kako samog čoveka, tako i materijalne prirode.“[122]

Ova ista misao izražena je i bogoslužbenim tekstovima Crkve, recimo u 6. pesmi kanona služe Pretprazništva Hristovog Rođenja je napisano: „Gore i bregovi i doline radujte se: Gospod u telu se rađa, obnavljajući tvorevinu koja je istrulela u lukavim prestupima“.

Prepodobni Jefrem Sirin i Blaženi Avgustin u tumačenju ovog mesta predlažu da se pod „tvorevinom koja se podvrgla sujeti“ razumeju ljudi, što upravo ne dopušta učenje o njihovoj smrtnosti pre grehovnog pada.

Prilikom razmatranja ovog pitanja u diskusijama na internetu isplivao je i sledeći citat Prepodobnog Maksima Ispovednika: „Pošto je Bog stvorio čoveka ukrašenog dobrotom nepropadljivosti i besmrtnosti, ali… je izvršio potpuni zaborav… Boga…, otkinuo je… plod, [stvarajući] ne samo propadljivost i smrt tela i lako kretanje ka svakoj strasti i sposobnost, već i van i oko njega u materijalnoj prirodi nestalnost, nesrazmernost i spremnost i lako kretanje ka izmenama; i ili je tada nju Bog zbog prestupa sarastvorio sa našim telom i stavio u nju silu da se menja, slično kao i u telo – da strada i potpuno se raspada, po napisanom: „jer se tvar pokori taštini, ne od svoje volje, nego zbog onoga koji je pokori“ (Rim. 8:20), ili je od početka po predznanju tako stvorio zbog prestupa koje je predvideo, da bi trpeći od nje stradanja i nevolje, mi došli u svest o sebi samima i svom dostojanstvu i sa radošću pristali da odbacimo raspoloženje prema telu i njoj“.[123]

Međutim, Prepodobni Maksim jasno govori ovde da su se upravo nakon što je Adam ‘otkinuo plod’ u njemu samom dogodili ‘propadljivost tela i smrt’… i van i oko njega u materijalnoj prirodi… spremnost na izmenu’. I pitanje je samo da li je takva sila i sposobnost da postane propadljiva i smrtna postavljena od strane Tvorca u tvorevinu od početka, a da se realizovala tek nakon grehovnog pada ili takve sposobnosti uopšte nije bilo i ona se, istovremeno sa realizacijom, pojavila u stvorenoj prirodi nakon grehovnog pada. Drugim rečima: ne radi se o tome da su smrt i propadljivost već bili u svetu koji je Bog stvorio pre čoveka, već o tome da li je priroda imala na početku u sebi mogućnost da postane propadljiva i smrtna.

Ako izreke Svetih Teofana Zatvornika i Maksima Ispovednika pokušavaju da tumače kao svedočanstva u korist postojanja propadljivosti i smrti pre grehovnog pada, onda postaje potpuno nejasno zašto oba Svetitelja ovde jasno govore o tome da se to dogodilo nakon grehovnog pada.

Jedini Svetitelj čije reči se bez nasilja nad smislom mogu shvatiti u smislu prvobitnog postojanja smrti kod životinja je Sveti Grigorije Niski. U ‘Velikom slovu za oglašene’, on govori da „kada su se prvi ljudi dotakli zabranjenog… tada Gospod stavlja na prvosazdane „kožne haljine“ (1 Mojs. 3:21), kako mi se čini… nakon toga Onaj Koji leči našu poročnost… stavio je na ljude mogućnost da umiru što je bila odlika nerazumne prirode“. I u delu „O duši i vaskrsenju“ on takođe piše o kožnim haljinama smatrajući pod njima ono „što se ljudskoj prirodi prirodalo iz života nerazumnih“, između ostalog „telesno mešanje, začeće, rođenje… starost, bolest, smrt“.

Ipak, jedno svedočanstvo Svetog Grigorija Niskog ni na koji način ne može biti ‘protivteža’ ili tim pre, da ukine zajedničko svedočanstvo Pisma, toliko mnogo Otaca i liturgijskog predanja Crkve. Treba obratiti pažnju i na to da se Sveti Grigorije oslanja na svoje lično mišljenje – ‘kako mi se čini’. A Svetitelji koji su govorili o odsustvu smrti u svetu uopšte, oslanjali su se na reči Svetog Pisma. Osim već navedenih citata iz Premudrosti Solomonovih 1:13 i Rim. 5:12 i 8:19-22 neophodno je uzeti u obzir i nedvosmisleno ukazivanje na odsustvo grabljivosti u rečima: „A svim zverima zemaljskim i svim pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čemu ima duša živa, dao sam svu travu da jedu. I bi tako.“ (1 Mojs. 1:30).

Međutim, pošto mnogi kritičari ‘pravoslavnog’ evolucionizma smatraju pitanje o smrti u prvosazdanom svetu kao glavni argument protiv ovog učenja, želeo bih da naglasim da glavno ipak nije to. Glavni argument protiv sastoji se u tome da evolucionisti potpuno iskrivljuju svedočanstvo Božije o tome na koji način je On stvarao svet.

Recimo jasno: za teističke evolucioniste bi bilo mnogo bolje ako u Bibliji uopšte ne bi bilo detaljnog opisa kako je stvoren svet, već da je sve ograničeno ukazivanjem da je Bog stvorio nebo i zemlju, sva živa bića i čoveka. I to je sve, bez preciziranja i opisivanja.

Međutim, kako govori Sveti Jovan Zlatoust: „Zato nas Blaženi Mojsej, poučavan Duhom Božijim i uči sa takvom detaljnošću da ne bismo upali u istu zabludu sa tim ljudima, već da bismo mogli jasno da znamo i poredak i način stvaranja svake tvari. Da se Bog nije pobrinuo za naše spasenje i nije rukovodio jezikom Proroka onda bi dovoljno bilo reći da je Bog stvorio nebo i zemlju i more i životinje, ne pokazujući ni poredak dana, ni ono što je stvoreno pre i što je stvoreno posle. Ali da ne bi nezahvalnima ostao nikakav izgovor [Mojsej] tako jasno razlikuje i poredak stvaranja i broj dana i o svemu nas uči da, poznavši istinu već ne bismo obraćali pažnju na lažna učenja onih koji o svemu govore po sopstvenom mišljenju, već da bismo mogli da poznamo neizrecivu silu našeg Tvorca“.[124]

Svetitelj još jednom podseća da u je Bibliji napisano to kako je Bog sve učinio. I upravo zato nam je On o tome govorio, zato što se ‘pobrinuo za naše spasenje’, to jest, vera u Šestodnev ima značaj za naše spasenje.[125]

Kada teistički evolucionista tvrdi: „Nezamislivo je da za nekoliko savremenih časova, a ne za stotine miliona godina bezbrojna pokoljenja mikroorganizama mogu da ispune svoj poražavajući ‘trud’ nakon čega bi tlo moglo da bude pokriveno… plodorodnim slojem zemlje, da zemlju pokrije trava i drveće“,[126] – tu vidimo direktno odbacivanje vere u svemoć Božiju.

Zaključak

Napisanom iznad sam želeo da dodam i malo svedočanstvo iz svog života. Jednom je Gospod nada mnom izvršio očigledno čudo. To je bilo u decembru 2010. godine. Bio sam jako bolestan, ali kada sam se pričestio Svetim Hristovim Tajnama bolest je prošla. To se dogodilo trenutno, nestali su ne samo simptomi bolesti, već i sama slabost. Eto, tek što sam bio potpuno bolestan, a sada sam iznenada postao potpuno zdrav i pun snage. Pritom je za mene to bilo potpuno neočekivano, ja sam se već smirio sa tim da ću biti bolestan i nisam očekivao čudo.

Ako bi mene neko pokazao u akutnoj fazi bolesti lekaru, a zatim mu preneli da sam ozdravio, on bi otprilike mogao da odredi koliko je vremena zahtevalo moje ozdravljenje saglasno prirodnom toku stvari i u zavisnosti od izabrane vrste lečenja. Svedočenje o trenutnom isceljenju nakon Pričešća bi on teško uzeo za ozbiljno, zato što tako nešto ‘nije naučno’. Međutim, to je činjenica, u pitanju je moje iskustvo. I ako ja, da ne bih protivrečio ‘naučnoj slici sveta’, da ne bih izgledao smešno u očima ‘savremenih i prosvećenih’ počnem da govorim da sam ozdravljao dve nedelje i na kraju zahvaljujući tabletama ustao na noge, biću lažov. Ja ću izdati Boga. Da, Bog je mogao da me izleči i kroz tablete za dve nedelje, ali je bilo to što je bilo. Bilo je čudo. I moja dužnost je da govorim onako kako je bilo, a ne onako kako je prijatno da slušaju sekularni ljudi koji grade svoju sliku sveta na materijalističkim principima.

Da, Bog sve može i On bi mogao da i pomoću evolucije stvori svet. Međutim, On ga je stvorio drugačije i o tome na koji način ga je stvorio je i rekao u Svojoj reči i protumačio kroz Svoje drugove i ljubljena čeda – Svete Oce. I ako se budemo odrekli od tog svedočanstva i počnemo da ga zamenjujemo ljudskim izmišljanjima koja bi bila u saglasnosti sa duhom ovoga veka, onda ćemo lagati. A laž o Bogu i Njegovim postupcima je jako ozbiljna stvar. Upravo sve jeresi predstavljaju laž ili o Samom Bogu ili o Njegovim postupcima.

‘Pravoslavnim’ evolucionistima se uopšte ne dopada reč ‘jeres’, evo i Sergej Hudijev prekoreva: ne treba, eto, mešati naučne teorije sa jeresima.

Međutim, niko ih i ne meša. Sama po sebi teorija evolucije nije jeres – u pitanju je prosto tumačenje pojedinih činjenica i pojava, opšteprihvaćeno u okvirima savremene sekularne nauke. Možemo da govorimo da je pogrešna interpretacija, ali mi ne govorimo da je to jeres. Jeres je reč iz bogoslovskog rečnika. Međutim, takozvani ‘pravoslavni evolucionizam’ potpuno odgovara toj definiciji.

I to zato što, dragi ‘pravoslavni’ evolucionisti, kada počnete da rasuđujete na temu ‘Bog je stvarao uz pomoć evolucije’ napuštate polje prirodnih nauka, polje nauka i uskačete u bogoslovlje. A tu već počinje druga odgovornost za rečeno.

Kod ‘pravoslavnih’ evoluconista se odnekud stvorila čudna predstava o bogoslovlju. Eto, prirodne nauke, po njihovom mišljenju, predstavljaju nešto ozbiljno, tu je sve tačno i strogo, tu ne treba dopustiti ni senku sumnje, već je potrebno kretati se strogo u toku savremenih prirodno-naučnih pogleda. A pravoslavno bogoslovlje je, po njihovom mišljenju, takvo slobodno polje za samoizražaj gde svako može da govori ono što mu padne na pamet i ima pravo da tumači hrišćansko učenje kako mu odgovara. Međutim, to je pogrešno mišljenje. Ako u nauci imamo posla sa plodom napora palog ljudskog razuma koji pokušava da osmisli sve oko nas i u ovom pokušaju neprestano sumnja, spori, odbacuje staro da bi ustanovio novo – u pravoslavnom bogoslovlju imamo istinu koju nam je otkrio Sam Bog i naš zadatak je da je tačno usvojimo i isto tako tačno predamo drugima. U pitanju je najtačnija od svih nauka i punoća znanja.

Naučno znanje je očito nepotpuno, zato nauka treba neprestano da ‘ide napred’ i preduzima kolosalne napore radi toga bi makar delimično ispunila svoje odsustvo punoće. Eto zašto je u nauci ‘novo’ – pozitivan pojam. A pravoslavno bogoslovlje već poseduje punoću znanja, punoću istine i brine se o tome da sačuva dobijeno. Može da se menja samo način izražaja vere, pojavljuju se precizirajuće formulacije dogmata, ali ne i sami dogmati.

Eto zašto je u pravoslavnom bogoslovlju ‘novo’ negativan pojam, tako da je Prepodobni Vikentije čak govorio da su Svetitelji „potomcima naslikali najdostojniji obrazac kako unapred autoritetom osvećene drevnosti razbiti drskost nepotrebne novine u odnosu na svaki nivo zabluda… U Crkvi je uvek cvetao običaj da što je neko bio bogoljubiviji, to je brže istupao protiv novih izmišljotina“.[127] I to je tako zato što ako nesavršeno ima potrebu za nečim novim što je u stanju da ga poboljša, ono što je savršeno – kakva je naša vera – nema potrebu za novinama, dopunama i izmenama, jer izmene koje se unose u savršenstvo, služe samo za iskrivljenje savršenstva, pretvaranje u nesavršenstvo što se i događa sa svim jeresima.

Zato Oci Sedmog Vaseljenskog Sabora i govore: „Mi sledimo drevni zakon Vaseljenske Crkve. Mi čuvamo odluke Otaca. One koji dodaju nešto učenju Vaseljenske Crkve ili oduzimaju nešto od toga, predajemo anatemi“.[128]

Kako god okrenuli, međutim, ‘pravoslavni’ evolucionizam ne možeš da nazoveš ni ‘drevnim zakonom’ Crkve, niti ‘odlukom Otaca’. Mislim da se čak ni najvatrenije pristalice ‘pravoslavnog’ evolucionizma neće odlučiti da tvrde da fantazije engleskog slobodnog mislioca iz 19. veka o nastanku čoveka iz majmuna predstavljaju „veru apostolsku, veru otačku, veru pravoslavnu, vera koja vaseljenu utvrdi“.

Sve što im ostaje je ili da prećutkuju problem ili da kao protestanti uče da Sveto Predanje za nas nije važno i da su Sveti Oci beznadežno zastareli u poređenju sa nama ‘tako pametnim i progresivnim’, ili da tvrde da predanjsko učenje Crkve o stvaranju sveta i čoveka i o pojavi smrti u materijalnom svetu predstavlja nevažnu sitnicu koja nema veze sa dogmatima i koju zato možemo zanemariti radi tako ‘velikog cilja’ kao što je prijateljstvo sa svetom. Međutim, ni jedna od ovih varijanti neće naći osnove u Božanskom Otkrivenju koje je izraženo u Pismu i Predanju Pravoslavne Crkve.

Upravo, ceo razgovor na temu takozvanog ‘pravoslavnog’ evolucionizma može da se svede na tri jednostavna pitanja:

1. Da li može Svemogući Bog da stvori ceo svet za šest dana?
2. Da li nam Bog u Svojoj reči govori da je On stvorio svet za šest dana?
3. Ako Bog može da stvori svet za šest dana i ako govori da ga je stvorio za šest dana, zašto Mu onda ne bismo verovali?

[1] Na primer, knjiga doktora bioloških nauka D.A. Kuznecova „Šta je prećutao vaš udžbenik: Istina i izmišljotina u teoriji evolucije“. M., 1992.

[2] Darvinizam su recimo kritici podvrgli osnivač patologije ćelije Rudolf Virhov, laureati Nobelove nagrade Ernest Čejn i Robert Miliken.

[3] Prot. Aleksandar Menj. Istorija religije. T. I. M., 1991. S. 87.

[4] „Hrišćanstvo i nauka“. Zbornik radova X Međunarodnih Božićnih obrazovnih izlaganja. M., 2003. S. 388.

[5] On reče i sazdaše se. (zbornik). Klin, 1999. S. 34.

[6] Prot. Stefan Ljaševski. Biblija i nauka o stvaranju sveta. M., 1997. S. 30.

[7] Prot. Nikolaj Sokolov. Stari Zavet: kurs lekcija. M., 1998. S. 31.

[8] Živ Bog. Pravoslavni katihizis. London, 1989.S. 18.

[9] Hrišćanstvo i nauka. S. 364.

[10] Po rečima najvećeg metodologa nauke, „u nauci nikada nemamo dovoljno osnove za uverenost da smo već dostigli istinu. Ono što nazivamo ‘naučnim znanjem’ kao po pravilu nije znanje u platonovsko-aristetolovom smislu, već pre predstavlja informaciju koja se tiče… poslednjeg i najbolje proverenog naučnog mišljenja“. (Poper K. Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji. M., 1992. T. 2. S. 21).

[11] Eskov K.J. Iznenađujuća paleontologija: istorija Zemlje i života na njoj. M., 2008. S. 19.

[12] Prot. Jovan Kronštatski. Moj život u Hristu. T.1. SPb., 1893. S.61.

[13] Cit. po: Anatema i HH vek. M., 1998. S. 140.

[14] Sveti Justin Filosof, Sabrana dela. M., 1995. S. 474.

[15] Svt. Atanasije Veliki, Protiv neznabožaca, 42.

[16] Prp. Jefrem Sirin, Tumačenje na knjigu Postanja // Sabrana dela. T.6. M., 1995. Ss. 223-226

[17] Sv. Jovan Zlatoust. Sabrana dela. T. 6, kn. 2. M. 1995. S. 856.

[18] Prp. Isaak Sirin. Slova podvižnička. M., 1998. S. 101.

[19] Sv. Kiril Jerusalimski. Pouke oglasiteljne i tajnovodstvene. M., 1991. S. 171.

[20] Prp. Maksim Grk. Sabrana dela. Č.3. STSL, 1996. S. 330.

[21] Arhiep. Filaret Černigovski. Pravoslavnoe Dogmatsko Bogoslovlje. T. 1. Černigov, 1865. S. 219.

[22] Đakon Andrej Kurajev. Muškarac i žena u Knjizi Postanja. // Alfa i Omega №2/3 (9/10) 1996. S. 270.

[23] Iz pisma sv. Pavlinu Nolanskom.

[24] Jedan poznati ‘pravoslavni’ evolucionista iz Sankt Peterburga voli da pribegava sledećem metodu: ako neko počne da se ne slaže sa njegovim shvatanjem prve glave knjige Postanja, on drsko prekida oponenta pitanjem: ‘A šta, vi znate drevni jevrejski jezik?’ A pošto po pravilu čovek odgovara da ne zna, onda on zatvara diskusiju rečima: ‘Onda vi ne možete ništa ni da govorite o tome na koji način treba shvatati Bibliju’. Pritom ni on sam takođe ne zna drevni jevrejski jezik, ali smatra potpuno mogućim za sebe da govori o tome da Bibliju pravilno treba shvatati upravo u evolucionom tumačenju.

[25] Prot. Aleksandar Menj. Kako čitati Bibliju. Brisel, 1981. S. 34.

[26] Vidi na primer izlaganje prot. Leonida Grilihesa ‘Šestodnev u kontekstu Svetog Pisma’ i izvanredni odgovor prot. Konstantina Bufejeva ‘Šestodnev u kontekstu Svetog Predanja’ ((www.

ansobor.ru/news.php?news_id=4405)

[27] On reče i sazdaše se (zbornik). S. 34.

[28] Iljin V.N. Šest dana stvaranja. Minsk, 2006. S. 48.

[29] Ukaz. delo S. 211.

[30] Sv. Vikentije Lerinski. Peregrinovi zapisi. M., 1999. S. 17.

[31] Cit. iz: 300 reči mudrosti. M., 2011. S. 20.

[32] Sv. Ignjatije Brjančaninov. Pisma mirjanima, 230.

[33] Prot. Mihail Zaharov. Hrišćanstvo i nauka o nastanku i evoluciji Vaseljene // „Hrišćanstvo i nauka“ (zbornik). S. 329.

[34] Prp. Jefrem Sirin. Sabrana dela T.VI. M., 1995. S. 211.

[35] Sv. VasilijeVeliki. Sabrana dela T. I. Ss. 137-138.

[36] Ukaz.delo Ss. 206-207.

[37] Sv. Kiril Aleksandrijski. 2-e Poslanica Nestoriju // Akta Vaseljenskih Sabora. T. 1. S. 145..

[38] Sv. Atanasije Veliki. Sabrana dela. T.2. M., 1994; S. 287.

[39] Cit. po: Jer. Serafim (Rouz). Pravoslavno shvatanje knjige Postanja. M., 1998. Cs. 63,66.

[40] Blaž. Avgustin Iponski. O knizi Postanja, bukvalno. // Sabrana dela. Č. 7. Kijev. 1912; S. 218.

[41] Muravnik G.L. Stvaranje i evolucija: iskustvo predavanja u pravoslavnoj školi. // Božićna izlaganja,1998. (zbornik). M., 1999. S. 387-388.

[42] Iljin V.N. Ukaz.delo S. 49.

[43] Jevanđelje po Marku sa besedama prot. Alekseja Uminskog. M., 2003. S. 58.

[44] Prot. Stefan Ljaševski. Ukaz. delo S. 13.

[45] Sv. Vasilije Veliki. Sabrana dela. T. I. S. 37.

[46] Sv. Amvrosije Milanski. Šestodnev // Božansko Otkrivenje i savremena nauka. Almanah.

Vыp. 1. M., 2001. S. 46.

[47] Prp. Jefrem Sirin. Tumačenje na knjigu Postanja // Sabrana dela. T.6. M., 1995; s. 214.

[48] Prp. Jovan Damaskin. Tačno izloženje pravoslavne vere. Rostov-na-Donu, 1992. S. 128.

[49] Ljudi koji se zanimaju mogu da pročitaju više na primer, u knjizi sveštenika Danila Sisojeva „Ko je kao Bog?“ ili koliko je trajao dan Stvaranja. M., 2003.

[50] Prot. Stefan Ljaševski. Ukaz. soč. Ss.13-14.

[51] Sveštenik Danil Sisojev. Ko je kao Bog? Ss. 28-29.

[52] Citati se navode po prot. Aleksandar Menj. Izvori religije. Brisel, 1991. — S.160, u tom obliku se susreću i kod niza autora.

[53] Prp. Serafim Sarovski. Pouke. M., 1997. S.233.

[54] Izvori religije. Brisel, 1991. — S.160, u tom obliku se susreću i kod niza autora.

[55] Sv. Teofan Zatvornik. Sabrana pisma. T.I. M., 1994. S. 98

[56] Rečnik ruskog jezika XI-XVII vekova, T. 5, M. 1978, str. 106.

[57] Sv. Teofan Zatvornik. Šta je duhovni život i kako ga steći? Lenjingrad, 1991, str. 31.

[58] Sv. Teofan Zatvornik. Misli za svaki dan u godini po crkvenom čitanju iz Reči Božije, M. 1991, str. 181.

[59] Ukaz. Delo. Str .77.

[60] Sveti Teofan Zatvornik. Sazercanje i razmišljanje. M., 1998. Str. 146.

[61] Sveti Jovan Kronštatski. Nove strašne reči, M. 1993, str. 13, 91.

[62] Sveštenomučenik Vladimir Kijevski. Gde je istinska sreća: u veri ili neverju. M. 1998. Str. 6-18.

[63] Ukaz. delo. Str 218.

[64] Prepodobni Amvrosije Optinski. Saveti supružnicima i roditeljima.

[65] Prepodobni Varsonufije Optinski. Besede sa duhovnom decom. SPb, 1993. Str. 57.

[66] Cit. po Jeromon. Serafim (Rouz). Ukaz. delo. Str. 93.

[67] Caru nebeskom i zemnom veran. Mitropolit Makarije Moskovski, Apostol Altajski, M. 1996, str. 135.

[68] Sveštenomučenik Ilarion Trojicki. Hrišćanstva nema bez Crkve. M.-Spb. 1991, str. 269, 274.

[69] Sveštenomučenik Tadej Uspenjski. Sabrana dela. Knjiga II, Tver, 2003. Str. 281, 283.

[70] Sveštenomučenik Tadej Uspenjski. Propoved od 14 maja 1906.g., Sabrana dela, Knjiga I, Tver, 2003. Str. 178.

[71] Prepodobni Justin Popović. Pravoslavna Crkva i ekumenizam. M. 1997, str. 174.

[72] Ukaz. Delo, str. 165.

[73] Jerom. Damaskin (Orlovski). Mučenici, ispovedniki i podvižnici pobožnosti Ruske Pravoslavne Crkve 20 veka. Knj. 6. Tverь, 2002. S. 313.

[74] Jerom. Nestor (Kumiš). Novomučenici Sankt-Peterburgške eparhije. SPb., 2003. S. 209.

[75] Žitija novomučenika i ispovednika Moskovske eparhije, Septembar-oktobar. Tver, 2003. Str. 122.

[76] Jerom. Damaskin (Orlovski). Mučenici… Knj. 7. Tver, 2002. S. 162.

[77] Sveštenomuč. Onufrije (Gagalljuk). Žitije, pouke, tekstovi, pisma. M., 2003. Ss. 163-165.

[78] Sv. Luka (Vojno-Jasenecki). Nauka i religija. M.,2001. Ss. 41-44.

[79] Prp. Justin Popović. Na bogočovečanskom putu, Valaamski manastir, 1999. Str. 188.

[80] Pribrojan horu Svetih od strane Konstantinopoljske Crkve 13. januara 2015. godine.

[81] Starac Pajsije Svetogorac. Slova. Tom I. M., 1999.

[82] On reče i sazdaše se. (zbornik). S. 89.

[83] Osipov A.I. Put razuma u potrazi za istinom. M.,1997. S. 313.

[84] Moj život u Hristu. T. 2. SPb., 1893. S. 102.

[85] Prot. Nikolaj Sokolov. Ukaz. delo S. 33.

[86] Đakon Andrej Kurajev. Da li može pravoslavni hrišćanin da bude evolucionista? Klin, 2006. S. 76

[87] Prostrani Pravoslavni Katihizis.

[88] Sv. Ignjatije (Brjančaninov). Slovo o čoveku. M., 1997. S. 19.

[89] Cit. Po Jeromon. Serafim (Rouz), Ukaz. Delo. S. 94. Mnogima se čini neverovatno da su živa bića koja su grabljivci mogla na početku da budu isključivo travojedi. Međutim, poznati su pauci travojedi (bagheera kiplingi), poznat je slučaj lavice Tajk koja se odrekla mesa i hranila samo travom. Ako čak u našem palom svetu mogu da se susretnu takvi primeri, tim pre je to bilo moguće u svetu još ne iskrivljenim grehom.

[90] Prp. Simeon Novi Bogoslov. Sabrana dela. T. I. S. 367.

[91] Prp. Grigorije Sinait. Sabrana dela. M., 1999. S. 9.

[92] Ukaz. delo

[93] Sabrana dela Prepodobnog Justina Popovića, T. 1. M., 2004. Ss. 193-194.

[94] O knjizi Postanja, protiv manihejaca.

[95] Prp. Simeon. Sabrana dela. STSL., 1993. S. 373.

[96] Hrišćanstvo i nauka (zbornik radova). S. 375.

[97] Darvin Č. Autobiografija, gl. 4.

[98] Ovo poglavlje je napisano u saradnji sa biohemičarem Konstantinom Violovanom.

[99] Sv. Vasilijeй Veliki. Šestodnev, 1.

[100] “Nijedan biolog zapravo nije video nastanak velike grupe organizama putem evolucije.“ (Stebbins G. L. Processes of Organic Evolution. Edinbourg, 1971. P. 54

[101] „Biolozi postaju prosti naivni kada govore o eksperimentima koji su posvećeni proveri teorije evolucije. Ona ne može biti podvrgnuta proveri.“ (profesor katedre genetike Univerziteta u Melburnu) Year Report of The Assembly Week Address, 1980).

[102] „Najjednostavniji jednoćelijski organizmi postojali su još u arhaji, a na kraju proterozoja su se pojavili predstavnici skoro svih tipova životinja. Ovo svedoči o dugačkom i složenom prekembrijskom procesu evoluciju, koji na žalost, još nismo uspeli da ispratimo“. (Nemcov G.I., Levicki E.S. Kratki kurs paleontologije. M., 1978. S. 215); „Koncepcija evolucije putem malih doslednih promena ne nalazi potvrdu u činjenicama paleontologije… ako bi prelazne forme postojale, one bi se neizbežno pojavile… Od vremena Darvina detaljnost izučavanja geoloških slojeva je beskonačno napredovala, a problem je ostao.“ (Galimov E.M. (akademik,

direktor GEOHI RAN) Fenomen života. 2001. Ss. 23-24).

[103] Koročkin L.I. U prilog sporovima o darvinizmu // Hemija i život. № 5, 1982. S. 56 (omdp.narod.ru/gip/spordar.htm)

[104] Sv. Grigorije Palama. Trijade u zaštitu sveštenih isihasta. M., 1995. S.32-33.

[105] Prot. Georgije Nejfah. Harmonija božanskog stvaranja. M., 2005 g. S. 34.

[106] http://sergeyhudiev.livejournal.com/1246861.html

[107] Svt. Fotije Konstantinopoljski. Amfilohije. // Alfa i Omega №1 (15) 1998. S. 95.

[108] Sv. Irinej Lionski. Sabrana dela. M., 1996. S. 479.

[109] Propoved na Evangelie o skorčennom tele i skorčennыh dušah..

[110] Besede na knjigu Postanja, 4.3.

[111] Šestodnev, 3.7.

[112] O knjizi Postanja protiv maniheja, 1.11.

[113] Sv. Filaret Moskovski. Tumačenje na knjigu Postanja. M., 2004. S. 37.

[114] http://arkadiy-maler.livejournal.com/513648.html

[115] www.astrolab.ru/cgi-bin/manager.cgi?id=20&num=688

[116] Sv. Feofan Zatvornik. Tumačenje poslanice Rimljanima Svetog Apostola Pavla . M., 1890. S. 506.

[117] Sveštenik Oleg Mumrikov. Koncepcije savremenih prirodnih nauka. Sergiev Posad, 2013. S. 120.

[118] Duhovne besede o savršenstvu, 11.5.

[119] Besede na poslanicu Rimljanima, 14.

[120] Tumačenje na Poslanicu Rimljanima Svetog Apostola Pavla, 8.

[121] Dela blaženog Simeona Solunskog. SPb., 1856. S. 19.

[122] Ukaz. delo Ss. 368-369.

[123] Ambigve Jovanu, 3

[124] Besede na knjigu Postanja, 7.4.

[125] Potpunije svedočanstvo Sv. Predanja, između ostalog i liturgijskih tekstova može se videti u knjizi prot. Konstantina Bufeeva „Pravoslavno učenje o stvaranju i teorija evolucije“ M., 2014.

[126] Prot. Leonid Cipin. Vaseljena, Kosmos, Život – tri dana Stvaranja. Kijev, 2008. S. 61.

[127] Sv. Vikentije Lerinski. Peregrinovi zapisi. M., 1999. S.14.

[128] Akta Vaseljenskih Sabora. T. IV. SPb., 1994. S. 599.