Istina i fantazije „Da Vinčijevog koda“ – Đakon Andrej Kurajev

— Dakle, o.Andreje, pročitali ste „Da Vinčijev kod“. Da li ste se često smejali čitajući roman?

— Da. Prvi put sam prasnuo u smeh na 33. stranici. Tamo se kaže da biskup Manuel Aringarosa „nije voleo da privlači pažnju svojim visokim rangom“. Obukao se skromno – i „samo su oštrooki mogli zapaziti biskupski prsten s… ručno rađenom aplikacijom biskupskog štapa i mitre“ (str. 33)[1]  Mitra je visoko bogoslužbeno pokrivalo za glavu episkopa i biskupa (nipošto se ne nosi prilikom putovanja). Kod episkopa ona više liči na loptu, a kod biskupa je gotska – oštra sa dva šiljka. Tako da je to siguran način da se čovek maskira u avionu! Ali pošto se katolička mitra teško može smatrati „ženskim simbolom“, oprostićemo Braunu njegovu nekompetentnost. Ovu oblast on ne poznaje.

Obradovao me je i sledeći pasaž: „Biblija predstavlja glavni pokazatelj pravog puta za milione ljudi na planeti, kao što i Kuran, Tora ili Pali kanon nude put ljudima drugih religija“ (str. 302). Opet ćemo oprostiti Braunu vrlo čestu diletantsku grešku (suprotstavljanje Biblije i Tore). Ali kakva je to sveta knjiga Pali? Pali je jezik na kojem su napisani neki budistički tekstovi. Braun je verovatno čuo da postoji „Pali kanon“ – zbornik Budinih pouka na palijskom jeziku. Ali da je zapamtio naziv ove grupe „teravedskih“ tekstova, on bi rekao: „Tipitaka“.

 

— A šta Vas je najviše začudilo prilikom čitanja romana?

— To što nam nigde nije ispričana bajka o crkvenom saboru koji je navodno bio održan u stara vremena i na kojem je sasvim ozbiljno razmatrano pitanje da li se žena može smatrati čovekom ili ne, i na kojem su oci s prevagom od svega jednog glasa, priznali da „i ženskinje“ imaju dušu. To je omiljena bajka antiklerikalaca. Čudno što je Braun nije iskoristio. Verovatno nije bio dovoljno upućen. Ili čuva ovaj adut za sledeći roman.

Posebno hvala Braunu za to što je, opevavši homoseksualizam Leonarda da Vinčija, ipak „spojio“ Hrista sa ženom, a ne s…

I još me je začudilo to što su šifre nekako naivne. Za vreme čitanja četiri puta sam ih samostalno odgonetnuo (a Langdon je još uvek zbunjeno nagađao). Istina, na kraju mi se učinilo da je u knjizi ostavljena još jedna šifrovana poslanica, koju nije ostavio Sonijer, već sam Braun i koju nije otkrio.

Možda duboko grešim razobličavajući Braunovu neukost. Izgleda da se svesno pravi neupućen namerno grešeći. Samim tim Braun (možda) navodi seriju rebusa koji tragaoca na kraju vraćaju u… njegovu dečju sobu. S uobičajenom ikonom iznad kreveca. I čitalac koji dozvoli sebi da se zanese konstrukcijama Braunovih likova, s oduševljenjem otkriva svet „istinskog hrišćanstva“. Ali ako smanji brzinu kojom guta stranice i ako počne da razmišlja o štivu, pa uzme u ruke naučne informatore i publikacije samih izvora, ubrzo će shvatiti da ga lažu. Zatim će čitalac obratiti pažnju na to ko mu zapravo proročki objavljuje ove falsifikate.

Glavni ideolog „ezoterika“ (Leonardo da Vinči po Braunovoj verziji) je homoseksualac i lažljivac, koji radi mira ispunjava narudžbine Crkve koju prezire, a za svoju dušu pravi oruđa za mučenje. „On je šaljivdžija“ (str. 49).

Na kraju krajeva, ispostavlja se da je lik koji „najubedljivije“ izlaže „ezoteričnu“ varijantu Hristovog života – Tibing – glavni podlac i naručilac svih ubistava.

U filmu se (u knjizi ne) tvrdi da je krstaški pohod zahvaljujući kojem je osvojen Jerusalim („najmasovniji“), „inspirisao ‘Sionski priorat’“ – u cilju osvajanja „Grala“.

A i sami masoni (u devičanstvu – templari) po Braunu zaista uredno upražnjavaju sve ono za šta ih je Crkva optuživala: tu su i grupni seks, i homoseksualizam, i magija, i poklonjenje idolu Bafometa s kozjim rogovima (v. str. 279). Svoje ćutanje rado prodaju za novac, i uopšte, mnogo vekova se bave banalnim ucenjivanjem Vatikana.

Sam Braun opisuje reakciju običnog nerelegioznog čoveka na knjige „alternativnih“ naučnika, čiji je lider Tibing: „Istaknuti njujorški urednik Džonas Fokman nervozno je gladio bradicu. Fokman je, bez sumnje, u toku svoje bogate karijere čuo dovoljno besmislenih ideja, no ova ga je, činilo se, ostavila bez teksta. <….. > Fokman je izgledao poput čoveka koji je upravo otkrio da je zemlja zapravo ravna“ (str. 148). Ali u onoj meri u kojoj je argumentovana misao o tome da je Zemlja zaista ravna, argumentovani su i navodi Tibinga-Langdona.

Možda je Braun učinio upravo ono što sam kaže da je uradio Da Vinči, –  realizovao je političku narudžbinu rugajući se samom naručiocu. U tom slučaju je njegova knjiga kripto-autobiografska. Kao što je Leonardo slikao hrišćanska platna s antihrišćanskim potekstom, tako je i Braun napisao reklamno-ezoteričku knjigu s antiezoteričkim naličjem.

Primetivši na kakvom podmetanju se grade teorije „duhovnog hrišćanstva“ čitalac se može okrenuti od njega – Hristu normalne tradicije.

Tako da sam spreman da pretpostavim da su Braun i njegova knjiga pametniji nego što izgledaju. Možda je to provokacija koja zapravo treba da ismeje masonsku ideologiju i diletante koji se njome oduševljavaju. Gledajte, veli, od kakvih trulih končića je satkana savremena ideološka moda koja opeva „paganski feminizam“ i „duhovno hrišćanstvo“.

Poslednje reči kriptografskog krimića su otvoreno infernalne: „Glas… mudrost vekova… kako šapuće iz ponora zemlje“ (str. 399). A kapetan Faš za kojeg se na kraju romana ipak ispostavlja da je pozitivan junak, jasno govori o piramidici koju je predsednik F. Miteran nametao Luvru (upravo ispod njenih 666 staklenih ploča počiva Braunov „Gral“): to je „ožiljak na licu Pariza“ (str. 27).

Dakle, „poštovani čitaoci“ koji se zbog nedostatka pameti zaljubljuju u masonsku ideologiju koju je Braun izložio kroz Tibinga, izgledaju prilično budalasto! „Al’demon zlo čini!“ (str. 47).

 

— Apologeti „Da Vinčijevog koda“ u poslednje vreme sa svih strana, između ostalog, i sa tepiha Kanskog festivala, sve pokušavaju da uvere u to da je sadržaj knjige obična fantastika lakog žanra.

— Kad bi knjiga ostala u žanru fantastike – molim lepo, svako može da fantazira o čemu god hoće. U tom slučaju bi to bila hipoteza u žanru „alternativne istorije“: „Recimo, da je Napoleon pobedio u bici kod Vaterloa“, „recimo, da je Aleksandar Makedonski mogao da raspolaže tenkovskom divizijom“, „a šta bi bilo da se Staljin 1941. godine zamonašio…“

Ali „Da Vinčijev kod“ se od prvih stranica preporučuje kao naučna knjiga. Na samom početku se tvrdi da su „svi opisi umetničkih dela, arhitekture i dokumenata… verni“ (str. 9).

Onima koji kažu da nema smisla sporiti s fantastičnom knjigom predlažem da sami formulišu niz fantastičnih teza u Braunovom romanu. Bojim se da će ovi redovi biti različiti kod mene i liberalnih novinara.

Apologete će reći da je fantazija već to što Braun pominje da postoje masonske lože (pre svega „Sionski priorat“). A ja mislim da je upravo to najistinitija stvar u Braunovoj povesti.

A da li će se Braunove apologete složiti s tim da su najfantastičnije upravo one stranice romana na kojima se izlažu teorije o tome da su gnostički apokrifi sačuvali istinsko i najstarije učenje Hrista, da su „vlastoljubivi popovi“ ugušili slobodu duhovnog stvaralaštva, koju su posedovali gnostici, da su do IV v. hrišćani smatrali Hrista običnim čovekom koji je učio o ljubavi prema ženi?…

Bojim se da će upravo ove teze „fantastične“ knjižice istog časa početi vatreno da brane kao najverodostojnije.

 

— Ocena verodostojnosti apokrifskih Jevanđelja je jedna stvar. Ali zar sami opisi umetničkih dela nisu precizni?

— Počnimo od opštepoznatog. Da Vinčijeve slike su klasika, koju svi znaju. Uzimamo u ruke album s reprodukcijama, a u Braunovom romanu otvaramo stranicu s opisom slike Leonarda da Vinčija „Madona među stenama“ i čitamo: „Marija je jednu ruku držala… visoko iznad glave malog Jovana, kao u pretećem gestu – prsti su joj ličili na orlove kandže“ (str. 126).

Zar se to može smatrati objektivnim i verodostojnim opisom Leonardovog platna? Dovoljno je pogledati Marijin svetli lik na ovom platnu da bi se shvatilo da Ona nema nameru da bilo kome „grabljivo preti“.

Još je simptomatičnije to što je Braun (verovatno u skladu s tradicijom meksičkih serija) pomešao decu: Marijina ruka se zaštitnički nadvija iznad Isusove glave. Ovaj mališan je očigledno manji od onoga kojeg Marija grli (Isus je pola godine mlađi), a u londonskoj varijanti ove slike Pretečin visoki štap u obliku krsta jasno označava ko je gde.[2]  Zato se Langdon besmisleno čudi slici Da Vinčija: „ovde je Jovan blagosiljao Isusa… a Isus se pokorio njegovom autoritetu“ (str. 126).

Podjednako je tendenciozan opis „Tajne večere“. U originalu ruka apostola Petra prosto počiva na ramenu apostola Jovana u gestu ohrabrenja. U „Kodu“ se Jovan poistovećuje s Marijom Magdalinom, i ne samo to: „Ponovo Sofi ostade bez teksta. Na slici, Petar se naginjao ka Mariji Magdaleni i prelazio je svojom rukom nalik oštrici preko njenog vrata. Isti preteći gest kao i na ‘Bogorodici među stenama’!“ (str. 220). Ovde nije samo Sofi ostala bez teksta…

Kao đak-frojdovac Braun svuda vidi tanatos.

Ali mu se češće pričinjava eros.

„Ulaz katedrale predstavlja žensku… sa sve labijalnim brazdama koje se sve smanjuju i finim malim petolisnim klitorisom iznad vrata“ (str. 287).

Braun je prosto odličan poznavalac ovog pitanja. „Pepeljuga“, „Snežana“ i „Uspavana lepotica“ – sve su to priče „o ugnjetavanju svetog ženskog načela“ (str. 231). Tačno! Ako je apostol Jovan postao Marija Magdalina, Pepeljugina majka je u stvari zlobni muškarčina! A kako su sedmorica patuljaka maltretirala Snežanu dok joj nije pomogla ista ona čarobnica od koje se krila kod muškaraca!

Tako da su opisi umetničkih dela u romanu daleki od verodostojnosti i objektivnosti. U principu, knjiga je napisana s pozicije „prezumpcije krivice“ hrišćanstva. Ako postoje dve verzije jednog događaja – crkvena i necrkvena, Braun bezuslovno odbacuje crkvenu, čak i ako je ona starija. Dovoljno je uporediti „Jevanđelje po Mariji“ u kojem nema ni reči ljubavi prema čoveku, nema nikakve etičke komponente, sa snažnom moralnom propoveđu crkvenih Jevanđelja…

 

— A opisi dokumenata?

— Za „Gral“ se u romanu kaže da su to hiljade „drevnih dokumenata koji bi predstavljali naučni dokaz da je Novi zavet lažno svedočanstvo“ (str. 302). Ovde je jasno izražena glavna teza romana i njegov propagandni super zadatak. Tajna „Grala“ u Braunovom romanu nosi čisto razorni, negativni karakter: to nije neka nepoznata duhovna mudrost (a kako tamo može da se pojavi novina, ako se Hristovo učenje po Braunovoj verziji ni po čemu ne razlikuje od dobro poznatog tantrizma?), već kompromitujući materijal. „Najveća tajna bratstva… je bila informacija toliko moćna da je upravo njena zaštita činila razlog postojanja bratstva“ (str. 20). Mineri koji podrivaju tužnu veru – tako su monasi pozitivno prikazani u romanu. Njihova vera nije pozitivna (jer teza o tome da je Hristos bio običan smrtni i oženjeni čovek ne može biti predmet inspirativne vere). Samo negiranje: Hristos nije Onaj Kojim ste Ga smatrali.

Osim toga, „Gral“ su „Hristovi potomci“. Ali se oni, po Braunu, ni na koji način nisu istakli u svetskoj istoriji i kulturi. Ispostavilo se da su njihovi geni bez ikakvog talenta. Ali život i tajnu ovih osrednjih ljudi čuvaju geniji nivoa Leonarda da Vinčija. Zbog čega? Opet, samo radi opovrgavanja. Tako da je Braun smislio odveć grandioznu strukturu radi mizernog cilja.

 

— Ali Braun vrlo ubedljivo govori o tome da u I veku kod Jevreja prosto nije moglo biti neoženjenih muškaraca!

— Da, Braun tvrdi da u Izraelu u I veku muškarac nije mogao ostati neoženjen, a to znači da je Hristos morao da biti oženjen (v. str. 218). Jao, kako je to podao argument! Jer sam Braun pominje kumranske rukopise. A to su upravo rukopisi monaške zajednice.

Evo kako život jeseja-kumranita opisuje Josif Flavije, jevrejski istoričar, koji je umro oko 100. g. posle Hristovog rođenja: „Kod Jevreja postoje zapravo tri vrste filosofskih škola: u jednu ulaze fariseji, u drugu sadukeji, a u treću oni koji očigledno, imaju za cilj izuzetnu svetost, takozvani jeseji. Poslednji su takođe rođeni Judejci, ali su više od drugih međusobno povezani ljubavlju. Izbegavaju čulne naslade kao greh i za najvišu vrlinu smatraju umerenost i pobeđivanje strasti. Preziru brak, zato primaju tuđu decu u nežnim godinama kad su još pogodna za učenje, ponašaju se prema njima kao prema svojoj sopstvenoj deci i prenose im svoje običaje. Ovim ipak nipošto ne žele da okončaju brak i nastavak ljudskog roda, već žele samo da se zaštite od razvratnosti žena, smatrajući da nijedna od njih nije verna samo svom mužu. <…> Postoji i druga grana jeseja, koji po svom načinu života, moralu i običajima… liče na ostale, ali se razlikuju po tome kako gledaju na brak. Po njihovom mišljenju da oni koji ne stupaju u brak propuštaju važan deo ljudskog naznačenja – produžavanje roda; a i celo čovečanstvo bi za vrlo kratko vreme izumrlo kad bi svi tako postupali“ (Josif Flavije. Judejski rat. 2, 8)[3].

Po „Ustavu“ kumranske zajednice u njoj nema mesta za porodični bračni život. Pronađena dokumenta pokazuju da je opis života jeseja Josifa Flavija tačan: u bračnom pitanju su se dozvoljavala različita rešenja. Jednim zajednicama i naseljima se predlagalo potpuno uzdržanje, a drugima je dozvoljavan bračni život (v. takozvani „Ustav dva stupca“)[4]. Tako da su Jevreji poznavali asketski život. Jevrejsko predanje kaže da je kabalista Šimon bar-Johaj trinaest godina proveo kao otšelnik u pećini gde je napisao svoju knjigu „Zohar“. Dakle, Hristova bezbračnost je mogla da začudi Njegove savremenike Jevreje, ali se nije mogla smatrati apsolutno novom ili kršenjem pravila.

Dalje, u Braunovoj koncepciji postoji unutrašnja protivrečnost. Ako u Izrailju nisu mogli da postoje neoženjeni muškarci, onda su i Hristovi apostoli porodični ljudi. Zašto im je u tom slučaju palo na pamet da kriju porodični status svog učitelja?

Osim toga, znamo za Avramovu i Mojsijevu ženu i za žene drugih biblijskih proroka. Ali one posle smrti svojih supruga nisu dolazile na čelo narodno-crkvene zajednice i u principu ni na koji način nisu uticale na njenu sudbinu. Znači, da je Hristos poštovao starozavetnu tradiciju Njegova ženidba se ne bi mogla smatrati tajnom, a Njegova udovica ne bi mogla igrati zapaženu ulogu u životu Crkve.

Braunova hipoteza ne protivreči dogmama, već činjenicama.

 

— Ali u čemu je svetogrđe hipoteze o bračnom životu Hrista?

— Ne radi se o svetogrđu, nego o besmislenosti. Hristos je Spasitelj. Ovde treba imati na umu glavnu razliku između Hrista crkvene vere i „Hrista“ okultizma. U veri hrišćana Hristov put vodi odozgo nadole. On je uvek bio Bog, Logos, ali je pre 2000 godina postao čovek radi našeg spasenja. Kod okultista je „Hristos“ čovek koji je u skladu sa svojim duhovnim rastom dostigao božanski status.

Jevanđeljski Hristos dolazi u svet zbog naše bolesti i radi ispravljanja njenih posledica. Ali Crkva bračni život ne smatra bolešću. Greh Adama i Eve uopšte nije to što su pojeli jabuku (v. str. 273) i nije u spajanju muža i žene. Čovek nije pao seksualnim putem, i zato put čovekovog spasenja ne vodi kroz oblast seksa.

Postoje sekte u kojima su Braunove fantazije ostvarene. Na primer, sekta Korejca Muna „Crkva ujedinjenja“. Njene glavne teze su: satana je sablaznio Evu i ona je stupila s njim u seksualnu vezu iz koje se rodio Kain. Svi mi smo potomci satane. Demonsko seme u nama treba zameniti pravednim semenom. To je trebalo da učini Isus, ali On nije stigao da se oženi. Umesto njega pravedno seme sad seje lično Mun. Zbog svojih poznih godina Mun više ne može lično da začinje novo čovečanstvo. Ali on usvaja omladinu u „ceremoniji svetog vina“ u kojoj ljudi piju „koktel“ pomešan s „krvlju“ (verovatno spermom) „istinskog oca“ – Muna.[5] U „koktel“ takođe ulazi i kap mleka poslednje Munove žene („istinske majke“).

„U proleće 1998. godine muniti su saznali da do 80. rođendana njihovog mesije (odnosno, do 2000. g.) u „istinsku porodicu“ treba da uvedu 360 miliona bračnih parova. Očigledno, Mun je smatrao da će na taj način kvanitet preći u kvalitet i da će se cela Vaseljena, htela ona to ili ne, ujediniti oko njega. Ubrzo posle toga na ulicama mnogih velikih svetskih gradova pojavili su se ljubazni mladići i devojke koji su se predstavljali kao saradnici „Svetskog udruženja porodica za mir u celom svetu i ujedinjenje“ i koji su nastrljivo predlagali prolaznicima da pojedu bombonu ili keks ili da popiju čašu osvežavajućeg napitka – sve to u slavu čvrste porodice i stabilnih moralnih vrednosti. Pritom, razume se, nisu govorili da je u ovo prinošenje dodata kap „svetog vina“ od gore navedenih sastojaka. Tako je svako ko se sablaznio besplatnim slatkišom progutao elemente fiziološke tečnosti bračnog para Mun i, po njihovom verovanju, stupio je u krvno srodstvo s „istinskim roditeljima“. U prepisci na internetu muniti su živo razmatrali načine za mešanje „svetog vina“ sa bombonama. Na primer, predlog je bio da se dogovore s direktorom konditerske fabrike da njihovu tečnost ubaci u karamel smesu ili da otvore svaku bombonu, pa parčencetom vate štapićem na nju nanesu kap „vina“. Bombone se takođe mogu obraditi „vinom“ iz raspršivača, a posle se može sačekati da se osuše, pa ih ponovo treba umotati u papirić. Kasnije su se sektaši hvalili svojim rezultatima: neki su uspeli da krvlju „istinskog oca“ napoje veliki broj ljudi“.[6]

 

— Ali šta je sa citatima starih ranohrišćanskih tekstova koje Braun navodi?

— Vrhunac Braunove erudicije je njegova informisanost o rukopisu „Q“. Poredeći „sinoptička“ Jevanđelja po Marku, Mateju i Luki poznavaoci Biblije su došli do pretpostavke da su sva tri autora koristila izvesni prvoizvor – zbornik „loga“, Hristovih izreka. „Q“ je latinsko Quelle, izvor. Braun tvrdi da deo „Grala“ predstavljaju „legendarni“ „Q“-dokumenti – rukopis čije postojanje priznaje čak i Vatikan. To je knjiga Hristovih propovedi za koje se pretpostavlja da je napisana „Njegovom sopstvenom rukom“ (str. 227). Bilo bi zanimljivo saznati ko je od učenih poznavalaca Biblije istakao ovakvu „pretpostavku“?

Dva citata iz apokrifa (ne iz „Q“) u romanu su prilično tačna. Rasplinutost počinje od trenutka kad se ovi citati uvode u tekst romana: „Ovo su fotokopije svitaka iz Nag Hamadija i sa Mrtvog mora, koje sam ranije pomenuo. Najstarija hrišćanska svedočanstva. Uvek je dobro početi od Jevanđelja po Filipu“ (str. 218).

Bolje bi bilo da je pošteno rekao da nikakvi celoviti hrišćanski tekstovi u pećinama Mrtvog mora (Kumrana) nisu pronađeni. Ima pretpostavki o tome da su kombinacije slova u pojedinim odlomcima takve da se mogu pročitati samo na osnovu novozavetnih tekstova. Rukopis 7Q5 (odnosno peti rukopis iz sedme pećine Kumrana) je identifikovan kao Mk. 6, 52-53). Rukopis 7Q4 je identičan 1 Tim. 3:16-4:3. Takođe se nude sledeće identifikacije: 7Q6,1=Mk. 4,28; 7Q6,2=Dap. 27,38; 7Q7= Mk. 12,17; 7Q8=Jak. 1,23-24; 7Q9=Rim. 5,11-12; 7Q10=2 Petr. 1,15; 7Q15=Mk. 6,48. Međutim, treba imati na umu da se radi o premalim fragmentima teksta da bi čovek mogao biti siguran u to da se ovakav redosled slova ne bi mogao sresti u drugim verskim tekstovima na grčkom iz prvog veka. Ali delovi kanonskih ili apokrifnih hrišćanskih tekstova čiji bi sadržaj bio povezan u Kumranu nisu pronađeni. Tim pre tamo nije postojalo nikakvo „Jevanđelje po Filipu“. To je važno, zato što su rukopisi pronađeni u blizini Mrtvog mora sigurno napisani pre 70. godine naše ere.

Ako su već glavni likovi u romanu predstavljeni kao veliki stručnjaci za stare rukopise zašto nisu pomenuli zaista najstariji hrišćanski manuskript? Bernard Grenfel je 1920. godine u Egiptu u putnoj torbi egipatskog vojnika koji je umro u II veku pronašao papirus r52, u kojem se sadrži odlomak iz Jevanđelja po Jovanu (razgovor između Hrista i Pilata (Jn. 18, 31-33 i 37-38). Kasnije se ovaj papirus čuvao u Rajlendovoj biblioteci u Mančesteru; S. Roberts ga je proučio i objavio 1935. godine. Po osobenostima rukopisa svi naučnici nezavisno od svoje verske pripadnosti ovaj papirus datiraju prvom polovinom II v. (verovatno pre 130. g.).

Jevanđelje po Jovanu je napisano posle svih ostalih Jevanđelja. Apostol Jovan je za vreme Spasiteljevog zemaljskog života bio mladić i on jedini među apostolima nije bio ubijen, već je dočekao starost upokojivši se 117. godine posle Hristovog Rođenja. Jevanđelje je apostol napisao pred kraj života, odnosno krajem I i početkom II veka. Dakle, kopija kojom raspolažemo je svega dve decenije mlađa od vremena kad je napisan original.

Što se tiče rukopisa iz Nag Hamadija, „Jevanđelje po Filipu“ zaista ulazi u sastav drugog kodeksa. Međutim, ovaj rukopis potiče iz 330-340. godine. Odnosno, iz vremena za Brauna toliko omraženog cara Konstantina, a nipošto ne iz doba apostola. Rukopis „Jevanđelja po Mariji“ postoji u istom kodeksu, ali je on poznat i na osnovu svoje starije grčke verzije (Oksirinhski papirus s početka III veka). Ipak, Braun upravo to ne zna – zato i citira kasniju verziju.

Sami tekstovi su tačno citirani. Ali apsolutno van svog konteksta. Braun (ili njegov Langdon) ne shvata razliku između ezoteričkog teksta i „Plejboja“. U gnostičkim tekstovima brak („sizigija“) predstavlja savez duhovnih energija, a ne isticanje plodne tečnosti. Evo kako tema duhovnog začeća (prosvetljenja) odozgo glasi u „Jevanđelju po Filipu“:

„[Onaj ko se hrani] iz usta [i kad bi] reč izlazila iz njih, počeo bi da se hrani iz usta i postao bi savršen. Jer savršeni začinju od poljupca i rađaju. Zato se i mi ljubimo začinjući od blagodati koja postoji u nama, u jednima i u drugima… Sofija koja se naziva besplodnom majka je anđela. I saputnica [Sina je Marija] Magdalina. [Gospod je voleo Mariju] više [od] svih učenika i on je [često] celivao njena [usta]. Ostali [učenici videći] da [voli] Mariju, rekli su mu: Zašto je voliš više od svih nas? Spasitelj im je odgovorio, rekao im je: Zašto ne volim vas kao nju?“

Braun citira samo ono što se odnosi na Mariju Magdalinu i pritom ističe da „poljubac“ ovde ne označava razmenu daha-duha, čak ne ni doticanje usana i kože, već polno bračno opštenje. Samim tim se potpuno odbacuje glavna teza gnostičkih tekstova – njihov „duhovni rasizam“. „Ima mnogo životinja na svetu koje imaju obličje čoveka“ (Jevanđelje po Filipu, 119). „Paganin ne umire, jer nikad nije živeo da bi mogao da umre. Svi oni koji se rađaju u svetu rađaju se zahvaljujući prirodi, a neki – zahvaljujući [Duhu]“ (Isto, 4). Pagani („iliki“, telesni ljudi) začeti su fiziološki isto kao i gnostički „pneumatici“ („duhovni“), ali kod njih nije bilo poljupca Odozgo, nije bilo dodira i pomazanja Duha, i zato su ostali samo životinje (s tačke gledišta gnostičkih „posvećenih“). Tako da Braunov pokušaj da „Hristov celiv“ shvati kao seks protivreči osnovnoj gnostičkoj doktrini.

Braunovi junaci su majstori za prepoznavanje i tumačenje alegorija. Ali iako na njih poziva gnostički tekst – „Istina nije došla u svet obnažena, već je došla u simvolima i slikama“ (Isto, 67) – oni su upravo „Hristov celiv“ skloni da shvataju više nego bukvalno.

I Marija Magdalina iz ovih apokrifa nije toliko zemaljski, koliko mitski lik. Još jednom: „Troje ljudi je išlo s Gospodom sve vreme. Marija, njegova majka, i njena sestra, i Magdalina, ona koju su nazivali njegovom saputnicom… Jer je Marija – njegova sestra, i njegova majka, i njegova saputnica… Sofija koja se naziva besplodnom majka je anđela. I saputnica [Sina je Marija] Magdalina. [Gospod je voleo Mariju ] više od [svih] učenika i [često] je celivao njena [usta]“ (Jevanđelje po Filipu 32 i 55). U gnostičkim mitovima Hristos ima složene odnose sa Sofijom (Mudrošću), koja je i njegova majka i njegov suparnik i predmet njegove aktivnosti spasavanja, i supruga i dete (sve je to moguće, zato što se postulira postojanje „višnjih“ i „nižih“ Hristova i Sofija).

Kod Brauna je sve jednostavno:

„Svaki stručnjak za aramejski jezik će vam reći da je reč „saputnica“ u to vreme bukvalno značila „supruga“.

Uopšte, reč „haberta“ na aramejskom označava saputnicu i drugaricu, ali ne ženu. I kakve uopšte veze s tim ima aramejski jezik? Henoboskinsko Jevanđelje po Filipu je koptski prevod grčkog originala. Uzgred rečeno, u njemu se navodi grčka reč – kojnonos. Ona znači, pričesnik, zajedničar, saučesnik. A i celiv je u novozavetnim tekstovima i u antičkoj kulturi pre svega označavao pozdrav, a ne poziv na seks. U to se čovek lako može uveriti prikupivši sve slučajeve upotrebe ove reči u tekstovima Novog Zaveta.

Najsmešnija stvar (s tačke gledišta poznavaoca religije) u Braunovoj knjizi jeste pokušaj da se ranohrišćanski jeretici (gnostici), autori „jevanđelja“ koja on pominje, predstave kao ljudi koji dobrim okom gledaju na svet, telo, brak, seks i ženu.

U stvari gnostici se (kao i pagani-neoplatoničari) stide svoje telesnosti. U „Jevanđelju po Judi“ koje danas reklamira „Sionski priorat“ ključna teza glasi: „Kosmos, odnosno pakao.“ U „Jevanđelju po Tomi“ čitamo: „Ko je našao svet, našao je leš.“

Čak ni „Tajna knjiga albigojaca“ nimalo ne liči na „Kamasutru“.

„I upitao sam Gospoda: ‘Zašto svi primaju Jovanovo krštenje, a Tvoje krštenje ne primaju svi?’ I odgovori Gospod: ‘Jer su njihova dela zla i oni ne dolaze do svetlosti. Jovanovi učenici stupaju u brak i prave svadbu, a Moji učenici ne čine ni jedno, ni drugo, već prebivaju kao anđeli Božiji na nebu.’“

Gnostici su nasledili biblijsku, a nipošto ne pagansku veru u Boga kao Ličnost, onostranu (transcedentnu) u odnosu na kosmos. Sasvim hrišćanski su doživljavali čoveka kao sliku nad-kosmičkog Duha. Ali dok su hrišćani na celovitost čoveka, odnosno spoj duše i tela gledali pozitivno („Zar ne znate da su vaša tela hram duha koji živi u vama?“), gnostici su u tome videli glavni skandal svetske istorije. Mračni i neuki demoni su stvorili naša tela i materijalni kosmos uopšte. Čak su i njihova imena strašna:

„Eterafaope Abron je stvorio njegovu glavu, Menigestroef je stvorio njegov veliki mozak, Asterehmen desno oko, Faspomoham levo oko, Jeronumos desno uho, Bisum levo uho, Balbel prste na levoj ruci, Krima nokte na rukama, Astropos desnu dojku, Barof levu dojku, Baum desni pazuh, Ararim levi pazuh, Arehe stomak, Fthaue pupak, Abenlenarhej kičmenu moždinu, Hnumeninorin kosti, Agromauma srce, Sostrapal jetru, Anesimalar slezinu, Fopifro creva, Biblo bubrege, Ejlo testise, Sorma genitalije, Gormakajohlabar desni kuk, Nebrif, levi kuk…“ (Apokrif po Jovanu, 16).

Sva poezija gnose je u žeđi za bekstvom i razovaploćenjem. Kosmos čiji je poredak nadahnjivao pagane iz arhajskog perioda oni su doživljavali kao zatvorski poredak.

„Gnosis“ (znanje) se sastoji u tome što čovek treba da shvati da se njegova priroda razlikuje od prirode njegovog tela. Duša se toliko razlikuje od telesnog sveta da… Upravo ovde se rađaju dve varijante ponašanja: radikalni asketizam i bezbračnost (sve to toga da ljudi piju koktel od sperme i menstrualne krvi u znak svog radikalnog odricanja od rađanja dece). Ili podjednako radikalna izopačenost (kao znak svesti o tome da ništa telesno ne može oskrnaviti dušu koja je druge prirode i s druge planete).

O prvom slučaju:

„Čujte o još strašnijoj stvari koju se usuđuju da čine ako neki od njih neočekivano prodre prolivenim semenom u ulaz vagine i ako žena zatrudni. Izvukavši embrion, čim mogu da ga dohvate prstima, oni uzimaju ovo izvučeno novorođenče i istucaju ga u avanu pomoću tučka. Pomešaju s tim med i biber i neke druge začine isto kao i mirišljava ulja, da ne bi povraćali. Pristupajući tada svom ritualnom skupu svi ovi sledbenici kulta, stvorenog za svinje i pse, uzimaju svaki prstom delić deteta zdrobljnog u kašu. Pošto završe ovo ljudoždersko prežderavanje, Bogu upućuju molitvu: ‘Nije nas prevario vladika pohote, već smo sakupili plod bratovljevog zločina’. Oni veruju da je to ‘savršena pasha’…“ (Epifanije. Panarije. 26, 5).

Treba istaći da gnostički tekstovi koji su se sačuvali do danas ovakvu magiju smatraju rđavom. Ali iz samih ovih grdnji sledi to da je u nekim sektama ona ipak postojala.

„Toma je rekao: ‘Čuli smo da na zemlji postoje takvi koji uzimaju muško seme i žensku menstrualnu krv, stavljaju to u sočivo i jedu govoreći: – Verujemo u Isava i Jakova. Da li je to dolično ili ne?’ Isus se razgnevio na svet u tom času i rekao je Tomi: ‘Ovaj greh je iznad svih grehova i bezakonja.’“ (Pistis Sofija, 397).

Po drugoj varijanti:

„Oni (sledbenici gnostika Karpokrata – A. K.) u svom bezumlju su došli do toga da kažu da im je dozvoljeno da čine sve što je bezbožno i nečastivo. Zato što, kažu, samo za ljudsko mišljenje postoje dobra i loša dela. I duše treba da prelaze iz jednih tela u druga dok ne spoznaju svaki način života i sve vrste radnji (izuzetak je jedino ako neko u toku jednog preseljenja ne učini sve one radnje o kojima ne treba ne samo da govorimo i da slušamo, već ni da pomišljamo i da verujemo da se takve stvari dešavaju među našim sugrađanima), kako, kako glase njihova dela, njihovim dušama, koje su iskusile svaki način života, pri njihovom ishodu više ništa ne bi bilo potrebno; i treba da se trude da im u suprotnom slučaju zbog toga što im još nešto nedostaje za slobodu, ne budu opet poslate u tela“ (sv. Irinej Lionski. Protiv jeresi. I, 25, 4).

Slično izlaganje Karpokratove jeresi navodi i sv. Ipolit:

„U takvo [stanje] se, kažu oni, ponovo ovaploćuju duše, u onoj meri u kojoj čine sve moguće grehove. A kad ništa [od grehova] ne ostane, one se oslobodivši se, upućuju ka onome ko se nalazi iznad anđela koji stvaraju svet, Boga. I tako će biti spasene sve duše. A neke [duše] pre roka u jednom dolasku (parousia) pomešavši se sa svim grehovima, više se ne ovaploćuju, već se vrativši sve dugove oslobađaju da se više ne pojavljuju u telu“ (Opovrgavanje svih jeresi 7, 20; PG XVI, 339). Na sličan način Karpokratovu doktrinu izlažu Tertulijan (O duši, 23-25), sveti Epifanije Kiparski (Panrion, 27) i Avgustin (O jeresima, 8).

Ali ono što nisu imali ljudi koji su pisali „jevanđelja“ koja Braun smatra „prvima“ (str. 220) jeste vera u to da je seks (banalni ili ritualni) „duhovni čin. Istorijski posmatrano, seksualni čin je bio čin kroz koji su muškarac i žena spoznavali Boga. Nekada su ljudi verovali da je muškarac duhovno nepotpun sve dok telesno ne spozna sveti ženski princip. Fizičko sjedinjenje sa ženom ostao je jedini način na koji muškarac može da postane duhovno potpun i naposletku dostigne gnosis – spoznaju božanskog“ (str. 272). Tako da se ovde gospodinu Braunu može čestitati na otvorenoj laži. Da bi se dodvorio hiperseksualnim pubertetlijama smislio je bajku o spoznaji-kroz-seks kod drevnih gnostika.

U vrlo stara vremena zaista su postojali i hramovna prostitucija i praksa ritualnog seksa. Ali to nije bila mistika. To su bili rituali podražavanja: čovek je igrao ulogu ovog ili onog boga i poistovećivao se s njim uveren u to da kao što je božansko začeće bilo uspešno, tako će uspešan biti i njegov novi životni ciklus. To nije bilo mistika u smislu da se nije računalo na to da čovek stiče lično mističko iskustvo. Ali čim su ljudi otkrili trans i ekstazu („promenjeno stanje svesti“), odmah su shvatili vezu između ovog iskustva i seksualnog. Pre će biti da je veza negativna: što više snage trošiš na „običan“ seks, tim manja je verovatnoća da će se druga, duhovna radost dotaći tvoje dubine. Zato je u svim mističkim religijama sveta oblast seksa minsko polje za one koji žele da steknu lično iskustvo, a ne da samo slede tradicionalne rituale. „Seksualnog drakona“ treba pripitomiti i preobraziti. On u nesublimiranom vidu prosto zaslepljuje.

Zato, na primer, indijski učenici – „brahmačarja“ – daju zavet apsolutne čistote („period obučavanja zahteva seksualno uzdržanje“).

Tako da seks ne otvara put ka Bogu. A već stečeno „duhovno iskustvo“ pridaje smisao seksu – u onim religioznim tradicijama gde se to smatra značajnim (na primer, tantrizam). Prirodno je da u tom slučaju seks postaje vrlo složena stvar. Ali ono čega nije bilo u istoriji religija jeste vera u to da sam po sebi koitus mladića ne pretvara u muškarca, već u „posvećenog mističara“…

 

— Ipak, gde je Hristos čovečniji – u crkvenom kanonu ili u Jevanđeljima koja je Crkva odbacila?

— Braunov odgovor je očigledan: on insistira na tome da su gnostici i apokrifi koje su napisali potvrđivali Hristovu čovečnost (uprkos ortodoksima koji su Hrista smatrali Bogom). Međutim, u stvarnosti je sve bilo obrnuto: u gnostičkim „Jevanđeljima“ nema skoro ničega o Hristovom zemaljskom životu (uzgred rečeno, nisu sve apokrife napisali gnostici, neki u kojima ima više biografskih detalja potiču iz običnog folklora). U njima zasigurno nema nikakvog interesovanja za Njegovu ljudsku prirodu. Hristos gnostika je duh koji je poprimio obličje čoveka u pedagoške svrhe. Prva jeres protiv koje su počeli da se bore crkveni „inkvizitori“ jeste gnostička jeres „doketizma“. Po njoj je Hristos izgledao kao čovek (grčka reč „dokeo“ iznači „izgledam“), ali to nije bio. Čak ni crkvenim ljudima nije bilo lako da usvoje punoću Hristove čovečnosti.

Svu epohu velikih dogmatskih sporova prvog milenijuma predstavljaju upravo sumnje u to. I tu jedan za drugim vaseljenski sabori tvrde:

• Hristos „se ovaplotio“ (I Sabor);
• „postao je čovek“, odnosno nije primio samo telo, već i dušu čoveka (II Sabor);
• Njegova ljudska priroda nije predstavljala prepreku za to da bude Bog (III Sabor);
• Ljudsko načelo Bog je zauvek primio u Hristu, a ne za neko vreme, i primio ga je bez mane (IV Sabor);
• Hristova ljudska priroda je stvorena u trenutku Njegovog zemaljskog začeća, a nije došla iz drugih svetova (V Sabor);
• Hristova ljudska priroda poseduje sopstvene želje i radnje (VI Sabor);
• Hristos je u potpunosti čovek i zato se može prikazivati (VII Sabor).

Na osnovu toga je jasno koliko je Braun daleko od istine kad tvrdi da su do cara Konstantina hrišćani u Hristu videli samo smrtnog čoveka i da je tek u IV veku car odlučio da Mu pripiše božansku prirodu. Može se navesti na stotine citata iz dela autora I-III veka u kojima se jasno ispoveda da Hristos ima božansku prirodu.

Ako neki gnostici u Hristu nisu videli Jedinog i Višnjeg Boga, nisu Ga opisivali ni „kao običnog smrtnika“ (str. 206), već su ga smeštali u rang Anđela-eona.

Hristos gnostika je mitologičan, nije istorijski. On živi i deluje u svetu personalizovanih filosofskih kategorija (Mudrost, Logos, Bezdan, Granica…). Zato su i brak i celiv ovakvog „Hrista“ samo alegorija međusobne veze i međusobnog rađanja filosofskih pojmova.

 

— Dakle, da li je Marija Magdalina napisala Jevanđelje ili nije?

— A da li vi uvek verujete reklami? Ako se u reklami za čudotvornu mast pojavi čika u belom mantilu, da li odmah verujete da je to zaista predstavnik Akademije medicinskih nauka? Da li verujete Grabovoju? Pa on za sebe kaže da je Hristos… Tako su i gnostičke apokrife napisali „grabovoji“ iz II-IV veka.

Čudno je što Braun nije citirao gnostički tekst u kojem se otvoreno izlažu seksualne fantazije „duhovnih hrišćana“. Imam u vidu „Marijina pitanja“. Istina, rukopis ove knjižice još uvek nije pronađen i istoričarima je poznata samo na osnovu toga što je citira pisac s kraja IV veka svetitelj Epifanije Kiparski. Dakle, želite alternativnu, nedogmatsku, gnostičku „duhovnost“? – Molim lepo, izvolite:

„Imaju mnogo knjiga. U njima se navode nekakva „Marijina pitanja“… Ne stide se da za Samog Spasitelja i Gospoda našeg Isusa Hrista kažu da je pokazivao razvratne izopačenosti… jer u „Marijinim pitanjima“, koja se nazivaju „Velikima“ (napisali su i druga, „Mala“), predstavljaju otkrovenje koje joj je On preneo, koje je dao na gori: pomolio se i uzeo je ženu, koja se nalazila sa strane, i počeo je s njom da se spaja… i delujući na taj način uhvatio je Svoje proliveno seme kako bi pokazao da smo „prinuđeni da postupamo tako da bismo živeli“; i kad je Marija zbunjeno pala na zemlju, On ju je osvestio i rekao joj je: „Zašto sumnjaš, maloverna?“ I rekao je, što se već prepliće s Jevanđeljem, „ako vam je zemaljsko govorilo, a vi niste poverovali, kako ćete poverovati nebeskom?“ i da [izraz]: kad ugledate Sina Čovečijeg kako ide tamo gde je ranije bio (up.: Jn. 6, 62) – znači proliveno seme koje je dobilo udeo, odakle je i izašlo. A što je rečeno: ako ne budete jeli Moje Telo i ako ne budete pili Moju Krv – i što su se učenici zbunili i govorili: ko to može da sluša? (up.: Jn. 6, 53-60), – kaže da je bila reč o bezobraznim stvarima. Zbog toga su se i zabrinuli i povukli, jer još nisu stekli, kako se kaže, punoću osnova. A što je David rekao: biće kao drvo zasađeno na izvoru vode, koje donosi svoj plod u svoje vreme (up.: Ps. 1, to je, kažu, rečeno o ljudskim bezobrazlucima: na izvoru vode daće svoj plod, – rečeno je, kažu, za zadovoljstvo izlivanja; a [reči]: list ne vene (up.: Ps. 1, 3) – [znače] da mi ne dozvoljavamo, sama zemlja propada, a oni će biti sami. Jer smatraju da nije bilo crvene tkanine na Ravinim vratima (v.: Is. Nav. 2), jer je, kažu crveno platno menstrualna krv i rečeno: pij vodu iz posuda života – govori o tome. I kažu da će telo propasti i da ne vaskrsava, i da pripada knezu. A o sili koja se sadrži u menstrualnoj krvi i semenu tvrde: to je duša i mi je sakupljamo i jedemo. A prilikom snošaja prizivaju ime nekog Barbarona (βάρβαρον) i mole se govoreći: prinosim ti što sam ti dužan kao bih prineo što sam dužan. Tako i prinose: i odmah se sjedinjuju, nameštajući se tako da se i drugi ne podigne, dok se ne desi do 365 oblika snošaja… radeći tako, prizivaju svako ime. A kad breme padova – sramnih snošaja i prizivanja imena dostigne 730, onda takav [pali] napokon dolazi do drskosti da kaže: ja sam Hristos otkako sam sišao odozgo kroz imena knezova. <…> Ako pak neko, kažu jeretici, ostane u ovom gnosisu i sakupi sebe u svetu posredstvom mesečnih pranja i pohotnog izbacivanja semena, on se više ne zadržava ovde, već zaobilazi gore navedene knezove, dolazi čak do Savaota, gazi njegovu glavu (takva je neobuzdana hula jeretika) i u tom slučaju prelazi u najvišu oblast gde je majka živih, Barbero ili Barbelo… i na taj način se duša spasava. Neki od njih, ne približavajući se ženama, svojim rukama se sami razvraćaju i svoj razvrat uzimaju u ruke i tako jedu klevetnički navodeći kao svedočanstvo za ovo reči: ove moje ruke su poslužile mojim potrebama i potrebama onih koji su sa mnom služili (up.: Dap. 20, 34); i još: čineći svojim rukama da bi čovek mogao da daje onima koji nemaju (up.: Ef. 4, 28). A devicama nazivaju one koje prilikom zakonitog bračnog snošaja nikad ne dočekaju, po prirodnom običaju, da prime seme, i premda se uvek spajaju i bludniče, ali pre nego što nastupi zadovoljstvo udaljavaju od opštenja onoga ko ih zlotvorno razvraća i gore navedenu prljavštinu prikupljaju za jelo, navodno se ugledajući na lukavo ponašanje Siloma s Tamarom, a u pogledu devičanstva upražnjavaju ovu veštinu tako da iako čine razvrat ne primaju u sebe mešanje i prolivanje od ovog razvrata“ (Svetitelj Epifanije Kiparski. Panarion. 26, 8-11).

 

— Ostavimo po strani bogoslovske teorije. Ali zar nema životne i istorijske istine u tezi o vlastoljublju klira i s njim povezanoj degradaciji hrišćanskog sveta?

— Još jedna tipično prosvetiteljsko-masonska ideja romana, koju je odavno odbacilo čak i ateističko učenje o religiji – jeste ideja o tome da je sva evolucija religije realizacija volje za vlast i da klir stvara dogme zbog svoje koristoljubivosti. Tu opet dolazi do protivrečnosti: ako je sve u hrišćanstvu preuzeto iz paganstva, a paganstvo je bilo tako svetlo i feminističko, zašto je hrišćanstvo ispalo tako „mračno“? Zar su i paganski mudraci i žreci iz koristoljubivosti stvarali svoje „simvole ženskog načela“?

A samu tezu o vlastoljubivosti klira kao o pokretačkoj sili istorije hrišćanstva kritikovao je čak i sovjetski „naučni ateizam“. U svetovnoj nauci o religiji se umesto toga govori o socijalnim zakonima i potrebama, o unutrašnjoj logici mita, o dugotrajnoj kristalizaciji potencija i intuicija koje su utkane u datu religiju od početka i koje su kao mogućnost u njoj postojale od njenih izvora.

I sasvim nepristojno izgleda teza o tome da su gnostici i paganski mističari ljudima omogućavali slobodno, neposredno i lično sticanje duhovnog iskustva dok su vlastoljubivi popovi sve usmerili na sebe i svoju strukturu. Kod gnostika postoje tri rase ljudi: telesni, duševni i duhovni. Ne može se preći iz jedne grupe u drugu. Razlika je usađena još u osvit evolucije našeg sveta. Duhovni su oni u koje je dospelo zrnce Sofijinog duha. Onima kojima nisu imali tu sreću preostaje samo da slušaju gurua. Slična hijerarhija postoji i u drugim ezoteričnim tokovima: „majstori“ su okruženi poslušanjem „učenika“ koji prema njima gaje strahopoštovanje.

Međutim, u Crkvi iz vremena borbe protiv gnosticizma (II-V v.) izbor sveštenika i episkopa je bio upravo demokratski. Uzgred rečeno, u najmanju ruku zbog toga u Crkvi nisu mogla da postoje nikakva „tajna učenja“. Ali ni u jednom ezoteričkom učenju – od gnostika do „Sionskog priorata“ – „neposvećeni“ učenici nisu birali „posvećene“. „Veliki Majstor“ sam određuje nove „senešele“, sam odlučuje kome će otkriti poslednje „tajne“.

 

— Ah da, Vi ste istoričar, a istoriju religije ste studirali na katedri za naučni ateizam MDU…

— Da, i zato mi je, uzgred rečeno, mnogo toga iz Braunove knjige dobro poznato. Ali braneći čast moje katedre ponovo ću reći: sovjetski „naučni ateizam“ iz vremena Brežnjeva umnogome je odmakao od ateizma Berlioza i Ivanuške Bezdomnog.

Glavna religijska teza „Da Vinčijevog koda“ se sastoji u tome da su u hrišćanstvu sve ideje i simvoli preuzeti iz paganstva (v. str. 206). Ova ideja je bila moderna u XIX veku, ali savremena nauka o religiji, uključujući i svetsku, to više ne smatra.

Glavna ideja hrišćanstva se sastoji u tome da je Jedini Bespočetni Bog, Tvorac kosmosa, upravo slobodno, zbog Svoje ljubavi prema čoveku, a ne rešavajući unutrašnje probleme i intrige, postao Čovek, primio je smrt, prineo je Sebe na žrtvu radi ljudi. Navedite mi prethrišćansku religiju u kojoj se sadrži takva ideja – i spreman sam da tom čoveku platim 1000 dolara. U paganstvu postoji ideja o bogovima koji stradaju, ali ovi bogovi stradaju po nužnosti: pošto su olicetvorenje sila prirode oni se potčinjvaju prirodno-cikličnoj nužnosti i svojoj smrti i ponovnom rođenju. Čak se i Oziris bori sa Setom i gubi, a ne prima smrt dobrovoljno. Tako da se glavna ideja Jevanđelja ne može naći nigde osim u samom Jevanđelju.

Uzgred rečeno, hrišćani nisu nikad krili zajedničke crte (i nisu ih se ni stideli) kojima je izražena njihova vera i vera pagana. Ako bi otkrili nešto zajedničko u veri hrišćana i u veri nekog paganskog naroda, bogoslovi su radosno govorili: to je dokaz da za Hristom zaista žude svi narodi (Ag. 2, 7). Mudrost Božija je sve narode pripremala za Svoj dolazak, i zato su zrnca hrišćanskih ideja unapred posejana u najrazličitijim kulturama. To znači da čak u slučaju preuzimanja hrišćanstvo svuda prepoznaje i uzima svoje. „Hrišćanstvo iz grčko-rimske kulture bira i preuzima svoje, ono što mu pripada, kao „hrišćanstvo pre Hrista“ u paganskom svetu, slično kao što magnet privlači gvozdene opiljke. Ovde ne treba govoriti o uticaju na hrišćanstvo, već o ulivanju u hrišćanstvo onoga za šta je bilo prirodno da se u njega uliva snagom unutrašnjeg srodstva“.[7]

I još, iako se trudim da ne razmatram ono što Braun govori o paganima, i ograničavam svoju analizu samo na one njegove teze koje se tiču hrišćana i hrišćanskih jeretika, ipak ću naglasiti da Braun teško na osnovu starih izvora može da dokaže da su poklonici Mitre verovali u njegovu iskupiteljnu smrt i vaskrsenje pre početka propovedi hrišćanstva. Braun kaže: „Ništa u hrišćanstvu nije originalno. Prethrišćanski bog Mitra… bio je sahranjen u kamenoj grobnici, i potom za tri dana vaskrsnuo“ (str. 206). U stvari, Mitra prinosi bika, a njega niko ne ubija. S pećinom na obronku planine je povezan, to je tačno, ali svojim rođenjem, a ne smrću. Ako je Mitra bio ubijen, želeo bih da od Braunovih obožavalaca saznam ko ga je tačno ubio… „Mitra je jedini bog, koji ne deli tragičnu sudbinu misterijskih božanstava, na osnovu čega se može zaključiti da se u scenariju mitraističke tradicije nije bilo iskušavanja smrću i vaskrsenjem,“ – kaže najbolji poznavalac istorije religija M. Elijade.[8]

 

— Ali Braun je rekao istinu o inkviziciji?

— Braun kaže da je za tri veka lova na veštice inkvizicija spalila „pet miliona žena“ (uključujući babice) (v. str. 116). Čudo da je posle ubistava tolikih razmera u zapadnoj Evropi iko ostao živ. I ko je u toku tih vekova (XVI-XVIII) rodio toliki broj Evropljana da su se rasejali po čitavoj zemaljskoj kugli?! „Kad su istoričari napokon počeli sistematski da proučavaju ogromnu građu zapisnika inkvizicije dobijeni su potpuno drugačiji rezultati i postepeno je počela da se stvara nova predstava o njima. Sad se verovatno već može govoriti o sveopštem priznavanju dva principijelna zaključka, iako istraživanja još uvek nisu završena. Kao prvo, mediteranske inkvizicije su bile manje krvožedne od evropskih svetovnih sudova ranog novog doba. Od 1550. do 1800. godine pred sud inkvizicije je izašlo 150 hiljada ljudi, ali je samo 3.000 bilo osuđeno na smrt,“ – piše američki istoričar čija je knjiga u prevodu na ruski izašla zahvaljujući „Fondu Soroša“.[9]

Žao mi je i jednog spaljenog čoveka. Ali 3.000 i 5 miliona ipak nisu ista stvar.

Nije zgoreg da još jednom podsetimo da u srednjem veku veštice nisu ubijane. Nesrećna knjiga „Čekić veštica“ pojavila se tek 1486. godine. „Prvi slučaj proganjanja veštice… desio se 1498. godine“[10]. Masovni „lov na veštice“ ni u kom slučaju nije bio srednjovekovni fenomen, već novoevropski. Vrhunac „lova na veštice“ je bio sredinom XVI i početkom XVII veka.

U Rusiji je prvi zakon kojim se za vradžbine predviđa lomača – … „Morski ustav“, koji je Petar I izdao 1720. godine: „I samo se njemu <Bogu> treba moliti i u njega se uzdati u svim poslovima i poduhvatima. Zbog toga se sva idolopoklonstva i čarobnjaštva strogo zabranjuju. I ako se nađe neko takav ili tome sličan sujeveran i bogohulan, on posle razmatranja treba da bude osuđen na strogi zatvor i bičevanje ili spaljen.“

Tumačenje: Kazna spaljivanjem je uobičajeni način za pogubljivanje žena koje se bave gatanjem i onih koje nanose štetu putem otrova, ili na drugi način pismeno ili na rečima hule ime Božije ili ga se odriču. A ako u onim pismima ili rečima hule na ime Božije nema ovog odbacivanja, već su samo sujeverno praznoslovlje, posle razmatranja ovog čoveka treba kazniti drugim gore pomenutim kaznama i pritom crkvenim javnim pokajanjem“ (Morski ustav. 4, 1)[11].

Ova norma je bila preuzeta iz Novošvedskog vojnog artikula iz 1683. godine (odakle potiče i luteranska patetika koju Petar nije primetio (?): „Treba se moliti samo Bogu“ – znači ne treba se moliti Majci Božijoj i svecima…).

Kao što je tačno zapazio J. Lotman – „kroz prozor u Evropu dopirao je miris gareži“.[12]

 

— Da li je verodostojan lik cara Konstantina koji je opisan u Braunovom romanu?

— Čitamo: „Čitavog svog života bio je paganin koji je kršten na samrtnom odru, suviše slab da bi se usprotivio. Na nesreću po njega, rastući religiozni prevrat je zahvatio Rim <…> Hrišćani i pagani došli su u sukob (ruski tekst: hrišćani su ratovali s paganima, prim. prev.) a konflikt je dostigao takve razmere da je pretio da podeli Rim na dva dela. <…> Godine 325. odlučio je <Konstantin> da ujedini Rim pod jednom religijom. Hrišćanstvom“ (str. 205).

Ovde je tačno samo jedno: Konstantin se zaista krstio tek na samrtnom odru. Ali tako su postupali mnogi hrišćani u to doba – zbog straha da će oskrnaviti grehovima koje učine posle krštenja. Konstantinov bratanac, car Julijan Odstupnik koji je pokušao da se vrati paganstvu nikad nije tvrdio da ima ista uverenja kao njegov veliki stric.

Podelu Rima na dva dela započeo je progonitelj hrišćana – Dioklecijan. Pri čemu je podelu predložio po čisto geografskim kriterijumima, a nipošto ne po verskim. Uzgred rečeno, upravo je Dioklecijan, a da sam to nije znao, nastupio u ulozi „separatora“, koji je odvojio kanonska Jevanđelja od apokrifa. Znajući ulogu Svetog Pisma u životu hrišćana, on je 303. godine naredio episkopima da predaju svitke Jevanđelja rimskim sudnicama. A episkopi su koristili neobaveštenost rimskih činovnika u pitanjima bogoslovlja – i umesto pravih Jevanđelja koja je cenila Crkva, doneli falsifikate – apokrife, ali ukrašene rečju koja je bila navedena u carskom ediktu.[13] Tako da veći deo apokrifskih rukopisa uopšte nije izgoreo na lomačama koje su palili „hrišćanski fanatici“, već u zadnjim dvorištima paganskih rimskih kancelarija.

U vreme Konstantinovog obraćenja hrišćani ni iz daleka nisu činili polovinu stanovništva imperije. Procene istoričara variraju u dijapazonu od pet procenata[14] do dvanaest procenata[15] stanovništva. Pritom je u istočnoj polovini carstva hrišćanizacija bila znatno veća nego u zapadnoj. A Konstantin je do 323. godine bio vladar Zapada. Dakle, nije mogao da gleda na hrišćane kao na političku silu. Poznato je predanje o svetitelju Vasiliju Velikom: kad je on došao u Neokesariju u ovom velikom gradu je bilo samo sedamnaest vernika, a kad se svetitelj upokojio ostalo je samo sedamnaest pagana.

Pritom versko neprijateljstvo različitih religioznih grupa u carstvu nije raslo, već se naprotiv, gasilo. Za tri veka susedi su uspeli dobro da upoznaju hrišćane i prestali su da negoduju zbog njihovog „neverovanja“ u zvanične bogove. Carstvo se po inerciji, po navici, s vremena na vreme sećalo Crkve i imitiralo je uvođenje jednomislija. Ali se narodni antihrišćanski entuzijazam već ugasio. A odlučnost hrišćanskih mučenika je kod Rimljana izazivala poštovanje.

Nije bilo nikakvih „nereda“. Dioklecijan je sproveo pametnu administrativnu reformu, a hrišćani su se odnosili lojalno čak i prema progoniteljima.

Najveće ispoljavanje bunta na koje su se odlučili poznato je iz svedočanstva savremenika: „Čim je u Nikomidiji obnarodovan dekret o Crkvama jedan čovek, koji nije bio nepoznat, već po svetovnim predstavama najvišeg zvanja, pokretan vatrenom revnošću za Boga i podstican verom, uzeo je dekret koji je bio istaknut na javnom mestu da ga svi vide, i pocepao ga je na komade kao izuzetno bezbožan i nečastiv… proslavivši se na taj način izdržao je sve što je bilo predviđeno za takvu drskost čuvajući do poslednjeg daha jasan um i mir“ (Jevsevije Kesarijski. Crkvena istorija, 8, 5).

I već su sasvim otvorena laž Braunove reči o tome da su „hrišćani ratovali s paganima“ Obratite pažnju na to kako se gradi rečenica. Mogao je da kaže da su „pagani ratovali s hrišćanima“. Mogao je da kaže da je „postojalo neprijateljstvo između pagana i hrišćana“. Ali Braun je rečenicu sagradio tako da kao aktivno-napadačka, agresivna strana izgledaju baš hrišćani. A pre Konstantina je ispoljavanje ovog neprijateljstva bilo očigledno asimetrično: hrišćani su metodama filosofske polemike kritikovali pagansku religiju (uzgred rečeno, istim tim su se bavili mnogi paganski komediografi i filosofi), a paganski svet je progonio hrišćane mučenjima i pogubljenjima. U filmu je to, avaj, još više istaknugo: gomila hrišćana, naoružanih kopljima i krstovima, juriša na nezaštićene pagane, ubija ih i baca divne statue s paganskih hramova… Upravo pre obraćenja cara Konstantina ničeg sličnog nije bilo i nije ga moglo biti.

Još jedna „verodostojna“ Braunova teza jeste tvrdnja da su se navodno na I Vaseljenskom Saboru po Konstantinovom nalogu rešavala pitanja koja Jevanđelja treba smatrati originalima, a koja ne. Ali ni o čemu takvom ne govori nijedan od izvora iz IV v.

Ni „Konstantinov život“ Jevsevija Kesarijskog, ni „Crkvena istorija“ Teodorita Kirskog, ni „Crkvena istorija“ Sokrata Sholastika, ni „Crkvena istorija“ Sozomena, ni dela svetitelja Atanasija Velikog ne pominju da je na ovom Saboru navodno razmatrano pitanje biblijskog kanona.

Svetitelj Atanasije Veliki, izuzetno aktivan učesnik I Sabora, 367. godine piše specijalnu poslanicu (39. prazničnu) u kojoj nabraja knjige Novog Zaveta, ali uopšte ne pominje da ovaj spisak ima bilo kakve veze sa Saborom.

Pitanje o granicama biblijskog kanona nije izazivalo nikakve saborne diskusije sve do Laodikijskog sabora 363. g. i III Kartaginskog sabora iz 379. godine. Da je Vaseljenski sabor već rešio ovo pitanje 325. g. bilo bi čudno razmatranje istog pitanja u kasnijim pojedinačnim saborima, osim toga, bez ikakvog pozivanja na raniju odluku koju su doneli ugledni ljudi.

Sve ovo se vrlo lako može proveriti i na osnovu najstarijih izvora i u naučnoj literaturi.

Verzija da je Nikejski sabor formirao biblijski kanon prvi put se pominje u „Libellus synodicus“, koje je 1601. godine izdao strazburški bogoslov I. Papus. Već iz toga se vidi da to nipošto nije savremenik Sabora iz 325. godine. Ipak, neki istoričari smatraju da je Papus preradio stariji original – grčki rukopis iz IX veka. U svakom slučaju „u njemu je nesumnjiva istorijska istina pomešana s različitim izmišljotinama i interpolacijama autora, u duhu poznog katolicizma“,[16] i ovaj izvor je „prilično sumnjiv i loše se kotira kod ozbiljnih, nezavisnih naučnika“.[17]

Ni jedan, ni drugi izvor ne daje osnovu za pretpostavku da je na I Saboru razmatrano pitanje kanona Novog Zaveta.

 

— Ali pisac ima pravo da fantazira!

— Da tako fantazira? – Teško. Oni koji pomoću ovakvog zaključka brane Brauna neće isto tako reagovati na knjige G. Klimova (u njima se u „umetničkoj“ formi razobličava „židovsko-pederastička mafija“). Forma fentezi ne spasava od njihove kritike savremenu bajku „Deca protiv čarobnjaka“ N. Zervasa (u kojoj oni takođe vide antisemitizam). A i klasične bajke N. Vagnera („Bajke Mačka-Murilke“ i druge) su takođe podvrgavane vrlo realističnom idejnom bičevanju. Smatra se da je u redu razobličavanje antisemitskih nota u lepoj književnosti (u delima N. Gogolja ili F. Dostojevskog). A zbog nečega ne smemo da protestujemo protiv zlonamerne laži u antihrišćanskoj Braunovoj bajci!

Zamislite da neko napiše knjigu o tome da je rabin iz Ljubaviča transseksualac i „lezbijan“ koji tajno veruje u Isusa Hrista. I da je još pisao prijave carskoj obaveštajnoj službi i da je njegova mama zapravo bila Poljakinja… Ima li šanse da fantastika s takvim sižeom bude izdata u milionskom tiražu, da se pojavi na udarnim mestima na policama u svim knjižarama u zapadnom svetu i da osnovu nje bude snimljeno nekoliko igranih i „dokumentarnih“ filmova? Da li bi se tako uporno i nametljivo reklamirala?

Još jedan problem predstavlja i to što se reklama vezana za „Kod“ gradi na kalejdoskopu tvrdnji koje se međusobno potiru: neki čak izjavljuju da je to „prosto fantastika i nemojte nas zbog toga grditi“, ali već u sledećem trenutku najrazličitiji reklamni agenti počinju da objavljuju da je Braun napokon otkrio veliku istinu i da nam je sad poznata cela istina o hrišćanstvu. Nedelju dana pre prikazivanja „Da Vinčijevog koda“ Prvi televijski kanal (ORT) je dva puta prikazao reklamu filma od po sat i po vremena. Ovaj „dokumentarni film“ o „igranom“ filmu se gradi na principu zombiranja i ispiranja mozga. Redovno su se ponavljale jedne te iste teze bez ikakvog razvoja sižea. Pritom se jednom u deset minuta govorilo da u principu fantastiku ne treba primati blisko k srcu, ali se zato sve ostalo vreme tvrdilo da je istina napokon otkrivena.

Da izdavači i autori reklame nemaju propagandističke ciljeve verovatno bi mogli da prikažu mali pogovor naučnijeg karaktera koji bi bio korektniji prema hrišćanima.

Nemam ništa protiv slobode stvaralaštva, između ostalog, ni protiv ideja koje oponiraju hrišćanstvu. Braun je imao pravo da prikaže u javnosti svoje fantazije. Istina, reci mi o čemu maštaš, pa ću ti reći ko si. Braun u svojim snovima vidi „Hristov seksualni život“. To je težak kompleks. Ne znam da li je izlečiv. Ali to je Braunovo pravo – da svoje snove, fantazije, komplekse i traume iz detinjstva izlaže na internetu. Za mene je važno drugo pitanje – zašto je i ko je odlučio da ove fantazije treba nametati celom svetu. Ja ne negodujem toliko zbog Braunovog romana koliko zbog reklamne kampanje širokih razmera koja ovaj roman usađuje u ljudske umove. Tiraž Braunove knjige se bliži tiražu „Hari Potera“, ali je knjižica DŽ. Rouling ipak mnogo življa i talentovanija…

 

— Burna kampanja u vezi s „Da Vinčijevim kodom“ je za mnoge neočekivana, ali je mnoge i zaintrigirala, pa i nehotice navodi na misao o njenim mogućim inspiratorima. Jednostavnije rečeno, cui prodest – ko ima koristi od toga?

— „Da Vinčijev kod“ je tipično konspirološko delo čija se glavna ideja sastoji u tome da svetom upravljaju tajne lože.

U romanu je to „Sionski priorat“, u potpunosti masonska struktura, ali čedna i naivna. Ona utiče na predsednike (pominje se Miteranovo ime) i bankare, suprotstavlja se hrišćanskoj Crkvi i pomaže reklamu Langdonovih knjiga („pozitivni komentar Žaka Sonijera na knjigu o poklonjenju ženskom božanstvu nije značio samo komercijalni uspeh. To je podrazumevalo da učestvuje u reklami organizacije kao što je Sionski priorat“ [str. 256]).

Otpor ovoj moćnoj loži pruža podjednako tajna katolička organizacija „Opus Dei“.

U Braunovom romanu ima mnogo fantazije. Ali sama istorija razvoja „Da Vinčijevog koda“ potvrđuje istinitost njegove glavne teze. Jer s te tačke gledišta umetnički roman gospodina Brauna jeste očigledna „nula“: razvodnjeni likovi kod kojih nema unutrašnje psihološke dubine i verodostojnosti u sižeu su izloženi tako da se od njih složi ranije zamišljeni pazl. Svi sižejni zaokreti predstavljaju kliše i prilagođavaju se izvesnom supercilju propagandističkog karaktera. Prevod je strašan. Recimo samo to da se u originalu „Opus Dei“ naziva „grupom“, a u ruskom prevodu „sektom“. Ova knjiga tim pre nema nikakvu naučnu vrednost.

Međutim, reklamna kampanja kojom je praćen prvo izlazak knjige, a kasnije i film, svedoči o tome da su u ovaj projekat investirane vrlo ozbiljne finansije i resursi. Teško da su to bila sredstva samo autora „Da Vinčijevog“ koda ili njegovih izdavača.

Ono što se dešava u vezi s romanom ne može se okarakterisati drugačije osim kao još jedna erupcija u viševekovnom „hladnom ratu“ između masona i Katoličke crkve. U reklamnoj kampanji vezanoj za knjigu gospodina Brauna ispoljila se stvarna masonska struktura, koja deluje u našem svetu.

Nisam pristalica tvrdnje da je sve što se dešava s knjigom vezano za masone. Čovek ne treba da dovodi sebe do stanja da svuda vidi „židomasonski trag“ (uzgred rečeno, trag je očigledan: u svakoj zgradi ima dvoje zatvorenih vrata sa slovima „Ž“ i „M“! Mora biti da su oni, prokleti, ostavili trag![18]).

Ali ne bi bilo naučno ni ignorisati prisustvo ovih zatvorenih elitnih struktura u socijalnom tkivu društva, počevši od XVIII veka, pa sve do danas.

Postoje dostupna masonska izdanja u kojima se masoni sami hvale (v. naprimer: Berberova N. Ljudi i lože. Harkov; M., 1997).

Ima mnogo internet-sajtova (na primer – www.masons.ru, „Zvanični sajt Velike Lože Rusije Svetskog ordena slobodnih zidara (masona)“).

Postoje otvorena mesta za vrbovanje – „Rotari klub“ i „Lajons klub“. Na primer, gubernator Jaroslavske oblasti A. Lisicin je zvanično šef odeljenja „Rotari kluba“ u svom regionu (verovatno je zbog toga bio proglašen za „najboljeg gubernatora Rusije“)[19].

Ustav „Velikog Istoka naroda Rusije“ je bio otvoreno izdat 1913. godine. Pa, skoro otvoreno – bio je maskiran kao istorijsko istraživanje „Jevgraf Sidorenko. Italijanski rudari s početka XIX veka (iskustvo istorijskog istraživanja). SPb., 1913“. Verovatno je jedan od autora Viktor Obninski (čudno je što je premda je život završio samoubistvom 1916. godine, za vreme Sovjetskog Saveza upravo u njegovu čast nazvan grad Obninsk u Podmoskovlju). Oni koji žele detaljnije da se upoznaju s nacrtom ovog Ustava mogu uzeti vrlo dostupno izdanje: žurnal „Istorija SSSR“ za 1989. g. br. 6 (str. 119-134) i 1990. g. br. 1 (str. 139-155) («Istoriя SSSR» za 1989 g., № 6 (s. 119–134), i 1990 g., № 1 (s. 139-155)). Naziv publikacije glasi: „Rusko političko masonstvo 1906-1918. g. (dokumenti iz arhiva Guverovskog instituta za rat, revoluciju i mir). Uvodni članak i komentari V. I. Starceva“ («Russkoe političeskoe masonstvo 1906–1918 gg.[20]

Da je predsednik Miteran bio mason saznao sam tek iz Braunove knjige. Ali u novembru 2002. godine francuski časopis „Le Point“ je na koricama objavio temu broja: „Širak i frankmasoni“ (v.: „Le Point“. 2002. 8. novembar). Na fotografijama koje prate odgovarajuće tekstove bili su: petorica ministara-masona u vladi Ž. Širaka, masonski lideri na prijemu u Jelisejskom dvorcu (19. novembar 2001. g.)… Uzgred rečeno, po podacima britanskog „Tajmsa“ Širak se zalagao za to da ulogu Sofi („Hristove praunuke“) dobije glumica Sofi Marso – drugarica Širakove kćerke. „Širak je navodno zauzvrat obećao režiseru… da će mu pomoći da reši pitanja vezana za snimanje u Luvru“.[21]

Tako da prilikom čitanja Braunove knjige ne treba padati u krajnosti. Ne treba smatrati da je Gospod Bog otišao na odmor prepustivši masonima vlast nad svetom. Ali takođe ne treba smatrati da reč „mason“ upotrebljavaju samo glupi ljudi, a da masona zapravo nije bilo i da ih nema…

I sad vidimo na koji način se realizuje jedan od glavnih i otvorenih ciljeva masona – marginalizacija tradicionalne hrišćanske Crkve. Detaljnije se o tome može saznati u izuzetnom zborniku dokumenata na ovu temu – knjizi „Istina o masonima“, čiji je autor Rerihov učenik A. Klizovski koji se prema masonskom pokretu odnosi s velikim simpatijama.

„Konvent Velikog Istoka“ je 1903. godine izjavio: „Trijumf Galilejca je trajao 20 vekova. Iluzija je predugo trajala… On sa svoje strane nestaje. Bog je lažljivac. U prahu vekova se pridružuje drugim božanstvima Indije, Egipta, Grčke i Rima koji su takođe videli mnoštvo bića koja su prevarili kako leže ničice pred njihovim oltarima. Braćo masoni, trebalo bi da nam bude prijatno što učestvujemo u ovom svrgavanju lažnih bogova!“ „Konvent Velike Lože Francuske“ je 1922. godine apelovao: „Energično ćemo u svakome podržavati slobodu savesti, ali ćemo bez kolebanja objavljivati rat svim religijama, jer su one istinski neprijatelji čovečanstva. <…> Radimo, tkajmo našim brzim i veštim prstima pogrebni pokrov koji će jednog lepog dana pokriti sve religije; tako ćemo postići da u celom svetu budu iskorenjeni klir i predrasude koje on sugeriše“.[22] I premda je 1922. godine „iskorenjivanje klira“ već postalo praksa, to nije rezultiralo promenama masonsko-„humanističkih“ doktrina.

U događajima vezanim za „Da Vinčijev kod“ imamo mogućnost da posmatramo kako se danas vodi antipropagandni rat. To je njihov odgovor na „Hristovo stradanje“ katolika Mela Gibsona.

 

— A ko su masoni?

— Pa, pre svega, to nije pogrdna reč. Sa sociološke tačke gledišta to je na izvestan način čak i potrebna struktura. U tradicionalnom društvu su postojale svega dve hijerahrijske piramide: vojna (plemićka) i crkvena. Danas ih ima mnogo: državno-administrativna (s desetinama međusobno nezavisnih ministarstava), vojna, crkvena, naučna, medijska, bankarska, trgovačka, reklamna industrijska… Čovek gradi karijeru u svojoj hijerarhiji. Dolazi do nivoa donošenja odluka. I u jednom trenutku se ispostavlja da mu informacije iz novina nisu dovoljne. Potreban mu je širi vidik, potreban je pristup podacima makar „za službenu piramidu“ iz susedne piramide. Potrebni su mu kontakti sa susedima sa hijerarhijskog sprata. A kako da stupi u njih? Odgovarajuću ulogu igraju različiti „klubovi osnovani po kriterijumu zajedničkih interesovanja“. Čovek igra golf i usput razmatra probleme koji nemaju nikakve veze sa sportom.

Međutim, ispostavilo se da je izvestan broj ovih zatvorenih i elitnih klubova povezan sa starijom „klupskom“ tradicijom, u kojoj su ljudi primani na osnovu religioznih pogleda, alternativnih u odnosu na vladajuće hrišćanstvo.

 

— Da li su u Evropi postojale i da li još uvek postoje tajne verske zajednice?

— Prvo svedočanstvo se ne odnosi na zajednicu, već na jednog čoveka. Na Julijana Odstupnika u periodu kad je već odbacio hrišćanstvo kao „nekadašnju besmislicu“ i kad je pokušao da obnovi paganstvo, ali još uvek nije postao car, — „postao je drugačiji, ali je izgledao kao ranije, jer nije mogao da se pokaže – verovatno bi Ezop ovim povodom napisao basnu, ali ne o magarcu u lavljoj koži, već o lavu u magarećoj koži. Međutim, znao je da je, iako je istina bolja, privid bezbedniji“ (Libanije. Nadgrobni govor Julijanu, 95).

A među celim grupama koje su umišljale da su „lavovi u magarećim kožama“ hrišćanstva istorijski prvi su bili gnostici. Oni su bili prva verska grupa od onih koje su se nalazile na granici hrišćanstva i tradicionalnog paganskog sveta (upravo u ovom prostoru danas se nalaze pokreti tipa Nju-Ejdž).

„Vasilid uči da čovek može mirno da jede idolske žrtve i da se odriče vere za vreme progona: po ugledu na Pitagoru nalaže petogodišnje ćutanje onima koji dolaze kod njega“ (Jevsevije Kesarijski. Crkvena istorija. IV.7).

„Oni [Vasilidovi učenici] kažu – ti znaj sve, a tebe niko neka ne zna. Zato su ovakvi ljudi spremni da se odreknu i ne mogu da stradaju za ime, jer liče na sve. Ali je malo onih koji to mogu znati“ (Irinej Lionski. Protiv jeresi. 1.24.6).

U hrišćanima je ovakva „popustljivost“ gnostika izazivala ogromno negodovanje, jer su hrišćani više voleli da prime mučeničku smrt nego da lažno svedoče o tome da su saglasni s verom svojih progonitelja. „A posvećeni su s prezirom gledali upravo na mučeničku otvorenost hrišćana: „Koji prestupnici su, – pita Asklepije, – dostojni najteže kazne? – Oni, – odgovara Hermes, – koji pošto su osuđeni ljudskim zakonima, nasilno bivaju lišeni života i za koje se može reći da nisu vratili potreban danak prirodi, već su dobili kaznu koju su zaslužili svojim delima“ (Asklepije, 29).

„Takav je, – komentariše F. Zelinski, – odgovor hermetizma hrišćanima, koji su se od carskog suda okretali sudu svog Boga: na onom svetu ih ne očekuje nagrada za podvig, već još veća kazna, jer njihova nasilna smrt kojom se krše prirodni zakoni, predstavlja njihov novi greh.“

Ali „posvećeni“ nisu lažno svedočili samo pred paganskim sudijama.

„Valentinijanci se najviše trude da sakriju sadržaj svog učenja. Ako ih čovek otvoreno upita oni s usredsređenim izrazom lica i namrštenih obrva odgovaraju: „To je previše uzvišeno.“ Ako ih neko pita detaljnije, oni putem dvosmislenih odgovora potvrđuju svoju saglasnost s našom verom“ (Tertulijan. Protiv valentinijanaca, 1).

Manihejstvo koje je rođeno nešto kasnije (i koje se borilo s gnosticizmom, ali je usvojilo i mnoštvo gnostičkih ideja) takođe je praktikovalo ezoteričnu maglu maskirajući se čas hrišćanskim, čas budističkim odeždama. Na kraju je kineski car 732. godine izdao dekret s upozorenjem:

„Učenje Mar Manija lažno koristi ime budizma i vara narod.“

A na Zapadu su manihejci „neofita kojeg bi vrbovali u sektu polako i oprezno odvlačili sve dalje od dogmi papske crkve. Manihejske tajne su imale dva cilja: da neprimetno izmene stereotipne navike i pogled novajlije na svet, i da ga zatim nauče uslovnom jeziku manihejaca koji zahteva marljivu i dugotrajnu obuku pod rukovodstvom nastavnika. Ni iz daleka nije svakom dozvoljavano da dođe do ovog stepena… Samo su „savršeni“ znali da se iza razgovora o crkvenoj reformi krije ideja potpuno drugačije crkve koja je suprotstavljena katolicizmu“.

Krajem IV veka tajnih manihejaca u Egiptu je bilo toliko mnogo čak i među monasima, da je patrijarh Timotej bio prinuđen da preduzme specijalne mere kako bi ih razlikovao od pravoslavaca – zbog čega je monasima dozvoljavao da jedu meso (istina, samo nedeljom), odnosno da učine postupak koji se osuđuje manihejskom dogmatikom. Ali „u javnim raspravama, naravno, položaj predstavnika koji su se pridržavali manihejskih gledišta nije bio lak. Jer oni su se pridržavali religije u čijim dogmama i ritualima nije bilo ničeg hrišćanskog, a koja se bez obzira na to predstavljala kao istinsko hrišćanstvo“.

U IV veku blaženi Jeronim Stridonski piše da sledbenici Origena, njegovi savremenici, imaju „pravilo da ne treba lakomisleno bacati bisere pred svinje i davati svetinju psima (up. Mt. 7), već treba govoriti s Davidom: „U srce svoje zatvorio sam reč Tvoju, da Ti ne grešim“ (Ps. 119, 11), isto kao što na drugom mestu govori o pravedniku: „koji govori istinu drugu svom“, odnosno ljudima bliskim po veri. Oni žele da na osnovu toga zaključe da pošto još nismo posvećeni treba da slušamo laž kako poput se maloletne dece koja se hrane mlekom ne bismo opterećivali hranljivošću čvršće hrane. A da oni [origenisti] prestupaju zakletvu i da se lažno sjedinjuju na orgijama – vrlo jasno pokazuje šesta knjiga „Stromata“ (u kojoj on našu dogmu izjednačava s mišljenjem Platona)… Oni se kunu tvrdeći mnoge stvari kojih se kasnije odriču s drugom lažnom zakletvom. Odriču se potpisa i traže izgovore… Oni tako ograničavaju reči, tako menjaju njihov poredak, smišljaju tako dvosmislene stvari da se drže ispovedanja i našeg, i naših protivnika, pa jeretik čuje jedno, a pravoslavac drugo“ (Pismo 22. Pamahiju i Okeanu).

Gnostička sekta priskilijanista je početkom V veka ispovedala princip „Jura, perjura secretum prodere nol“ (Avgustin. Pismo 237. Ceretiju // PL 33, str. 1035). Ovo pravilo je detaljno objašnjavao priskilijanista Diktinije u izvesnoj knjizi pod nazivom Libra. Pavlove reči „odbacivši laž, govorite istinu svaki sa svojim bližnjim“ (Efes. 4, 25) priskilijanisti su shvatali tako da se istina može otkrivati samo „bližnjima“, odnosno članovima njihove sekte, a da se drugima može lagati (v. Avgustin. De mendatio ad Consent // PL 40).

Istovremeno sa zapadnim priskilijanistima na istoku Rimskog carstva mesalijaci (euhiti, entuzijasti) su isto tako mirno davali lažne zakletve o svojoj veri – „pokušavajući da sakriju svoju bolest oni se i posle razobličavanja bestidno ograđuju i izbegavaju one koji razmišljaju slično s njihovim unutrašnjim ubeđenjima“ (Teodorit Kirski. Crkvena istorija 4, 11).

Kasniji bogumili (H v.) su delovali isto – „zbog straha od ljudi idu u crkvu i celivaju krst i ikonu, kao što nam kažu oni koji su se iz njihove obratili u našu istinsku veru i koji kažu da to čine zbog ljudi, a ne po srcu, a u tajnosti kriju svoju veru.“

U XI veku Jevreji iz Maroka koji su bili primoravani da se odreknu svoje vere i da prime islam, obratili su se Majmonidu s pitanjem: šta da rade? Posavetovao im je da u slučaju krajnje opasnosti ponavljaju reči koje su muslimani zahtevali da izgovore. Majmonid je objasnio da će ove reči biti lišene bilo kakvog smisla ukoliko njihova srca i dalje budu verna judaizmu.

Albigojci (katari) iz XIII veka su pored sve svoje mržnje prema crkvenom hrišćanstvu dozvoljavali odlazak u hramove i učestvovanje u katoličkim obredima. A na zakletve koje su davali hrišćanima, katari „odnosno pripadnici religije koja je zabranjivala sve obaveze davanja zakletve, gledali kao na neizbežnu formalnost lišenu moralnog smisla“.

Geslo rozenkrojcera iz XVII veka glasi: „Znati. Želeti. Smeti. Ćutati“. Kasnije će Blavacka upravo ovaj princip nazvati „Univerzalna kabalistička aksioma“ (to je i njena lična molba).

Otvoreno propovedanje antihrišćanskih ideja nije bilo bezopasno. Zato su se „ezoteričari“ krili: danju su javno izražavali svoju vernost hrišćanstvu i odlazili su nedeljom u crkvu, ali su vodili i „noćni“ religiozni život. Tako se u životu nekih intelektualnih krugova pojavilo čudno pravilo: ono je dozvoljavalo, a čak je i nalagalo laž i licemerje. „Ezoteričari“ su govorili „posvećenima“: „Zaklinji se i lažno svedoči, ali ne otkrivaj tajnu“… (Čovek koji je učinio vrlo mnogo za propagandu crnih kultova u Rusiji – pisac Jeremija Judovič Parnov, autor reklamne knjige „Tron Lucifera“ kaže da je to „veliki i vrlo čovečan princip“).

Tako su se razvijale škole „zapadne ezoterije“ čiji članovi se nisu javno odricali hrišćanstva, ali su principijelna religiozno-filosofska pitanja rešavali potpuno drugačije od hrišćana. Bili su im bliži grčki filosofi, pseudoegipatski mistici i magovi, nego biblijski apostoli i proroci. Najpoznatiji ezoterički pravci su rozenkrojceri i masoni.

Iz istorije ratova znamo da se ne može uvek verovati onome što neki čovek govori sam o sebi. Dešava se da se svesno šire dezinformacije. Ima ljudi koji nose uniformu armije koju smatraju svojim neprijateljem. Čovek je naizgled dobar i često se osmehuje, i pravi je Arijevac, koji ima čak nordijski karakter… Ali dok drži zdravicu „Za našu pobedu“ u njegovoj glavi je nešto sasvim drugo nego u glavama ljudi koji sede s njim za stolom.

Ipak, ovu lekciju treba da imamo na umu i prilikom izučavanja istorije religije. U svetu religija takođe možemo naići na ljude koji na rečima poštuju Hrista i tvrde da su pravoslavni, ali koji su svoja srca dali potpuno drugim kultovima i idejama. Za „gomilu“ oni govore jedno, a za „posvećene“ – suprotno.

Njihovo najznačajnije otkriće jeste pronalazak „ezoteričnog hrišćanstva“. Recept je bio jednostavan kao klin-čorba. Samo je trebalo reći da je Isus (varijante: Buda, Mojsije, Muhamed itd.) ostavio „tajno učenje“ koje su zaboravili svi osim masona (rozenkrojcera, teozofa…). Ovo učenje nije bilo zabeleženo u tekstovima i dokumentima. Upravo zbog toga što je bilo tajno nije se smelo proučavati ili proveravati po bibliotekama i arhivima. I ono će se sastojati od onoga što poželimo.

Evo, na primer, tipičnog rozenkrojcerovskog teksta iz XVIII veka iz kojeg se vidi kako su se „ezoterici“ pozicionirali u hrišćanskoj kulturnoj sredini. Za svoj red oni kažu da je upravo on „prva Apostolska crkva; tako je bilo otprilike do trećeg pape; prvi sveštenici oko njega su činili glavni direktorijum Reda u hrišćanskoj crkvi… Papa Lav je uzeo magijska znanja iz crkve i vratio ih je u red; posle toga crkva je postala Vavilon, a pošto se u ruskoj grani najmanje promenio stari obred, on treba najviše da odgovara Redu. Ipak, ni u jednoj crkvi više nema tajni; one su oduzete crkvi najvišom magijskom vlašću i silom“.

Kod Brauna to ne čini papa Lav, već car Konstantin…

Naravno, pronalazak recepta „ezoterizma“ ne pripada rozenkrojcerima. Ne mogu da tvrdim da su ga direktno preuzeli od kabalista, ali se upravo u ovoj tradiciji mnogo pre nego što su se pojavili rozenkrojceri rodila predstava o tome da je Mojsije na Sinaju od Boga dobio dva otkrovenja. Jedno je zapisao u Tori, a drugo je sačuvao u tajnosti i samo ga je usmeno saopštio malobrojnim „izabranicima“ (sam termin kabala znači „predanje“): „kabalisti su izložili fikciju da učenje koje oni propovedaju nije ništa drugo nego otkrovenje odozgo, poslato svetim praocima, čiji je nosilac u toku vekova bila privilegovana manjina“.

Nezavisno od kabalista u Indiji i Tibetu su došli do slične metodologije. U principu, u ustoriji religija pozivanje na usmeno i tajno predanje jeste način za modernizaciju, izbegavanje pritiska zabeležene, pisane tradicije (pri čemu sami modernizatori ponekad nisu svesni činjenice i dubine ove modernizacije).

U ovom smislu je simptomatična diskusija između dve rane budističke škole. Pugdalavadin (personalista koji smatra da čovekova ličnost stvarno postoji) tvrdi da nepominjanje ličnosti (pudgale) po njegovom shvatanju kod Bude treba uporediti s njegovim aforizmom po kojem je Buda svojim učenicima preneo samo ništavan deo onoga što mu je bilo poznato (onoga što je preneto ima isto tako malo u poređenju s onim što nije preneto kao i lišća drveća na njegovom dlanu u poređenju s lišćem u celoj šumi), a Sarvastivadin (budistički ortodoks koji brani tradicionalno budističko učenje o anatmanu – odsustvu ličnosti) parira time da im je po sopstvenim rečima Bude on preneo onoliko koliko je za njih bilo korisno, dakle, učenje o pudgali u to ne spada.

I po mišljenju budista iz kasnijeg vremena Buda je saopštio baš ono u šta veruju upravo njihove škole (koje su se pojavile nekoliko vekova posle Bude). Prosto „Točak učenja“ se okrenuo tri puta. Prvi put – u vreme poslednjeg Budinog života. Ali se budizam  mahajane razlikuje od ranijeg budizma hinajane. Kako obrazložiti svoje pravo na drugačije mišljenje, kako opravdati modernizam u tradicionalističkoj kulturi? Ako je očigledan drugi „zaokret Učenja“, ko će se složiti s takvim autorstvom? S tačke gledišta tradicionalizma najumesnije bi bilo reći da upravo ništa novo ne donosimo; naša novina jeste novina u poređenju sa stavovima naših oponenata, ali ne u poređenju s učenjem našeg zajedničkog nastavnika. Prosto, ono što mi sad govorimo javno, on lično je ranije rekao tajno. I ova ezoterična znanja su bila sakrivena – dok nam nije bila data dozvola da ih objavimo.

Radikalniji je bio mit budista mahajane. Njihov klasični tekst su sutre Pradžnja-paramita, koje su napisane na prelasku stare vere u novu, a po verovanju mahajanista, izgovoren je petsto godina ranije.

„Po legendi se smatra da je i njih izgovorio Buda Sakjamuni, ali ljudi nisu shvatili njihov smisao i zato su ove sutre 500 godina čuvali nagi i bogovi dok nije došao Nagardžuna kojeg mahajanisti nazivaju Drugim Budom i dok ih nije ponovo objavio davši detaljna objašnjenja i komentare… Zmajevi su čuvali ove sutre u svojim podvodnim dvorcima. Prvi čovek koji je sišao u ove dvorce kako bi pročitao i shvatio smisao ovih sutri bio je Nagardžuna. On ih je doneo u zemaljski svet.“

Škola vadžrajane (tantričkog budizma) koja se pojavila još hiljadu i po godina kasnije, morala je da kaže da se „Točak po treći put okrenuo“. Njihovu doktrinu je takođe izgovorio Buda, ali se ona u „nečovečanskim“ svetovima u vaseljeni čuvala već 1000 godina.

Dakle, postoje dva puta za reformisanje verskih tradicija:

Prvi je da se objavi da je pronađena neka sveta i prvobitna knjiga koja se proglašava za veći autoritet od zbornika verskih pravila koja su prihvaćena u sredini reformatora. Tako postupa izrailjski car Jezekija objavljujući da je prilikom rekonstrukcije Hrama „sveštenik pronašao knjigu zakona Gospodnjeg“ (2 Par. 34, 14). Tako deluju mormoni utemeljujući svoju veru na otkrivanju „zlatnog svitka“. Tako postupa i Blavacka gradeći „Tajnu Doktrinu“ kao navodno samo komentar drevnog rukopisa „Knjiga stanca Dzian“, koji je pronašla. Isto čini i „Sionski priorat“ nameravajući da objavi svoj „Gral“.

Drugi put za sprovođenje reformi predstavljaju nove interpretacije već poznatih i kanonizovanih sakralnih tekstova, koje se takođe ne priznaju za nove, već se proglašavaju starima. To što ova „stara“ tumačenja nisu bila poznata objašnjava se time da je učenje bilo tajno i da je postojao uzak krug „posvećenih“ koji su imali pristup „istinskom“ tumačenju (tako se u postnovozavetnom judaizmu pojavljuje predstava o tome da je Mojsije dao još i usmeno predanje; slična je bila argumentacija reformatora budizma).

Ukoliko „reformatori“ ne bi odmah uspeli da pobede i ukoliko bi reforma nailazila na otpor od strane ljudi i struktura tradicionalne vlasti – „reformatori“ bi krenuli putem „ezoteričkog raskida“. Javno demonstrirajući svoju lojalnost tradiciji, onakvoj kakva jeste, koristili su svoje učestvovanje u njoj kako bi u njoj postepeno stvorili unutrašnji krug svojih „posvećenih“.

„Posvećeni“ na Zapadu su na različite načine odredili mesto i način čuvanja „drevnih istinskih učenja Isusa“, ali su postupali isto kao budistički reformatori: istorijsko hrišćanstvo kao nešto previše pristupačno suprotstavljano je u njihovom doživljaju s njihovim sopstvenim „drevnim i tajnim doktrinama“.

I ispostavilo se da se po istom receptu vrlo lako može stvoriti „hrišćanstvo“ po svom ukusu, i još se pritom za „neduhovnost“ mogu optužiti svi oni koji se s tim ne slažu.

Ako čovek koristi ovakvu „argumentaciju“ može da dokaže šta god mu padne na pamet. Tako, na primer, mogu da dokažem da sam upravo ja Čuvar Drevnih Duhovnih Znanja. – Čujte i počujte, drugovi: Nastupio je čas da vam otkrijem najveću tajnu koju ne čuva nijedan arhiv i nijedna biblioteka. Ovo ezoterično znanje dato je samo mojoj duši. Dakle, od sada znajte da sam ja ovaploćenje Leonarda da Vinčija i Nikolaja Konstantinoviča Reriha. I u toku vremena koje sam proveo u Nirvani sagledao sam mnoge stvari. Shvatio sam da sam mnogo grešio u svom prethodnom životu. Zato sad moram da odradim svoju karmu i da pišem knjige u kojima ću opovrgavati svoje nekadašnje zablude…

I kako će teozofi moći da opovrgnu ovakav argument?! U podjednakoj meri se mogu dokazati verodostojnost i proverljivost teozofsko-masonskih rekonstrukcija „ezoteričnog hrišćanstva…

Ali istaći ćemo važnu osobenost „ezoteričkih“ grupa: one se ne suprotstavljaju hrišćanstvu direktno, već upravo sebe prikazuju kao „duhovne hrišćane“.

Ima jeresi koje se rađaju iz ne baš uspešnog pokušaja „poboljšavanja“ hrišćanstva. Ove teorije počivaju na jevanđeljskoj osnovi, njihovi tvorci vole Jevanđelje i Hrista, ali kako je rekao Lav Karsavin za Origena, ispostavilo se da ovaj „metafizičar ima bolje srce nego glavu“. Ima jeresi koje su jednostavno greške. U njima ima preuranjenih zaključaka i ishitrenih uopštavanja.

Međutim, dešava se i drugačije. Dešava se da se u svet ubacuje ideja koja odiše mržnjom prema Jevanđelju i prema Crkvi i koja se samo pretvara da je naklonjena hrišćanstvu. Ovakva doktrina ne poziva na reformu Crkve i veroučenja da bi pomogla velikom broju ljudi da zaista živi po Jevanđelju, već da bi se napokon lakše slomila kičma Crkvi reformisanoj (tačnije – deformisanoj) po novim projektima.

 

— Da li ima takvih ljudi među manje-više poznatim delatnicima kulture i istorije?

—  To je pre svega autorka „Teozofskog društva“ J. Blavacka. U zbornicima njenih pisama objavljena je njena masonska diploma. Centralni pasaž u ovoj diplomi zvuči: „Mi, Triput Proslavljeni Vrhovni Veliki Generalni Magistar, i mi, Vrhovni Veliki čuvari, 33. i poslednjeg stepena Vrhovnog Svetilišta Engleske, Velsa i dr., nagrađeni velikom Zvezdom Sirijusa i dr. i dr., Veliki Komandanti Tri Legiona Vitezova Masonstva, najvišom vlašću koja nam je data, koju smo objavljivali i proglašavali, objavljujemo i proglašavamo našeg Brata, J. P. Blavacku, Kalfu, Dobitnika Ordena, za Savršenu Majstoricu, Veliku Izabranu Škotsku Lejdi, Veliku Izabranicu, Dobitnika Ružičastog Krsta, Najdivniju Gospođu, Savršenu i Poštovanu Vladičicu i Krunisanu Princezu Obreda Usinovljenja.“[23]

Blavacka o sebi kaže: „Moje masonsko iskustvo – ako se ovom rečju nazove članstvo u nekoliko Istočnih organizacija i ezoteričnih bratstava – ograničeno je isključivo na Istok. Ipak, to me ne sprečava da poput svih drugih Istočnih „Masona“ znam sve što je povezano sa Zapadnim masonstvom, uključujući one bezbrojne gluposti koje su u masonskom bratstvu izmišljene za poslednjih pola veka i da se, imajući u vidu da sam od „Vrhovnog Velikog Magistra“ dobila diplomu… da se nazivam Masonom.“[24] „Pre nego što nas je napustio Indijac nam je dao nekoliko desetina imena ljudi koji žive u Indiji, pri čemu su svi oni bili ili kabalisti, ili masoni, ali ne iz budalastih Loža Evrope i Amerike, već iz Velike Istočne Lože u koju Englezima nije dozvoljen pristup“.[25] „Sad o Inicijaciji. Gospodinu van Stolku… bi bilo mnogo bolje da ode zbog toga u Englesku, a ne u Francusku. U Francuskoj imamo dvadeset osam ili trideset teozofa, ali ne verujem da su već osnovali odeljenje. Lajmarija… su inicirali nekoliko puta i <bez obzira na to> gospodin Sinet… kaže da je kad je u maju bio u Parizu, Lajmeri pobrkao znake i šifre.“[26]

Mnogi masoni su svoje masonstvo smatrali za običnu igru. Ali Blavacka je svim srcem prihvatila masonsku doktrinu i mistiku. „Ceo svoj život sam posvetila proučavanju drevne kabale i okultizma.“[27] „Zohar“ (glavna knjiga kabalista) je za Blavacku – „bezdani magacin skrivene mudrosti i tajni.“[28] Stalni spisak ljudi koji za nju predstavljaju autoritet glasi: „Okultisti, rozenkrojceri srednjeg veka, pa čak i srednjovekovni kabalisti su govorili…“[29].

Po shvatanju Blavacke jedino dolično približavanje „Sveopštem Bratstvu“ jeste masonstvo.[30] Pritom Blavacka uvek precizira da postoji dobro i loše masonstvo. Rđavo masonstvo je ono koje priznaje Boga Tvorca i vidi u Bogu Lično načelo.[31]

Za profane je govorila da propoveda sjedinjenje i međusobno bogaćenje svih religija. Ali pokušajte da pronađete makar jedan redak na njenih nekoliko hiljada stranica u kojem bi priznala da je hrišćanstvo na bilo koji način obogatilo pagansko religiozno-magijsko iskustvo…

Saborac Blavacke – G. Olkot – takođe je bio masonski „posvećenik“: bio je pripadnik Korintskog reda sistema „Kraljevski Svod“, o čemu svedoči masonska diploma br. 159, koja nosi datum 12. januar 1860. godine. A na diplomi „Masona-Magistra Hugenotske Lože“ br. 448, koja je izdata 20. decembra 1861. godine, nalazi se potpis Olkota koji je bio „Glavni Nadzornik“.[32]

Zna se da je masonstvu pripadala i druga vrlo ugledna propovednica teozofije – A. Bezant.[33] Masonima je pripadao i R. Štajner.[34]

Nećemo zaboraviti ni da su se masonske simpatije i antipatije, interesovanja i predubeđenja, prenosili ne samo „posvećenima“, već i njihovoj deci – u porodicama gde je vaspitavan „podmladak“.[35]

J. Blavacka, na primer, potiče iz roda koji je u nekoliko naraštaja bio povezan s masonima. Po majčinoj liniji Blavacka je u srodstvu s porodicom knezova Dolgorukih.[36] Članovi ovog roda se od vremena Katarine pominju u vezi s masonskim pokretom.[37] Od pradede kneza P. Dolgorukova Blavacka je nasledila ogromnu okultističku biblioteku u kojoj je od detinjstva upila okultnu premudrost. „Moj pradeda s mamine strane, knez Pavel Vasiljevič Dolgoruki imao je čudnu biblioteku u kojoj je bilo na hiljade knjiga iz alhemije, magije i drugih okultnih nauka. Pročitala sam ih s izuzetno velikim interesovanjem pre nego što sam napunila petnaest godina. Sva đavolijada srednjeg veka našla je utočište u mojoj glavi i uskoro ni Paracelzijus ni K. Agripa više ničemu nisu mogli da me nauče. Znate li zašto sam se udala za starog Blavackog? Zato što je verovao u „magijska“ suejverja dok su im se svi mladići smejali! Toliko često je razgovarao sa mnom o jerevanskim čarobnjacima, o tajanstvnim naukama Kurda i Persijanaca da sam ga primila kako bih ga iskoristila kao ključ za njih“.[38]

Druga porodica, koja je takođe u više kolena povezana s masonsko-rozenkrojcerovskim krugovima jeste rod Goleniščeva-Kutuzova. Imena članova ove porodice se sreću u masonskim krugovima od kraja XVIII veka.[39] Ovom rodu je pripadala J. Rerih.[40] „Imala sam ritualni bodež koji je pripadao Voroncovu i od detinjstva sam volela da ponavljam odlomke ritualnih napeva koje je doneo iz Indije i koji su na neki način došli do moje porodice.“[41]

N. Rerih je takođe nasledio svešteni strah i živo interesovanje svojih predaka za okultizam.

Deda N. Reriha – Fjodor Ivanovič Rerih „bio je član Riške masonske lože, čiji je rukovodilac bio veliki majstor baron Ungern-Šternberg, predak poznatog ruskog generala bele garde barona Ungerna“[42]. Znak rozenkrojcera koji je pripadao Konstantinu Fjodoroviču Rerihu (ocu umetnika) čuva se u Državnom muzeju Istoka (i prikazan je u moskovskoj Državnoj biblioteci strane književnosti na izložbi posvećenoj rozenkrojcerima u Rusiji). Sam N. Rerih je u rozenkrojcerovsku ložu „stupio 1930-ih godina u Americi, dobivši odmah najviši stepen posvećenja“.[43]

Nije slučajno što se u učenju Agni Joge rozenkrojceri pominju vrlo toplo: „Uspostavićemo odnos sa rozenkrojcerima, masonima i drugim organizacijama u kojima se dotiče Zajedničko Blago. Mnoge Mahatme su učestvovale u njima. A kad se setimo nekoristoljubivih osnova ovih organizacija, ne treba da ih negiramo“ (Znaci Agni Joge. 473).

U stvari veza Reriha s masonima nije bila nesebična: „U subotu uveče tata je bio kod masona 32. stepena – hemičara Hile… jedn[e] dame u N[ew] Y[ork]. Očigledno, tata često posećuje njihove seanse. I ove seanse su mnogo pomogle našem konzulu Volkovu i doktoru de Beju. Tata piše: „Naš Al[al] M[ing] mi je mnogo pomogao, naravno, nije mi dao vreću dolara, ali zato sad imam masu prijatelja i učenika.“[44]

„Seanse“ o kojima je reč jesu spiritističke seanse, a „Alal Ming“ je duh koji se javio pod ovim imenom („On je Vodič duhova trećeg reda“[45]). Po shvatanju istog ovog „Alal al a Minga“, koji je u svojim narednim „javljanjima“ uzeo ime „Mahatme Morije“, „najbolji ljudi“ su „masoni, rabini i kverkeri“[46] (takođe: „U pravu je Rerih kad uči da se treba obratiti Jevrejima… Ponavljam, obratite se opet Rokfeleru“[47]). Tako da je očigledan začarani krug: masoni preporučuju medijume, a duhovi preporučuju masone…

Masoni su ispoljavali interesovanje za Rerihovu karijeru još u Rusiji. J. Rerih se seća da je „neposredno posle revolucije njegovo <Rerihovo> ime bilo ime kandidata za dužnost ministra lepe umetnosti, koji je Privremena vlada tada nameravala da osnuje“.[48] Ako se ima u vidu da je Privremena vlada bila čisto masonska, to što je upravo Reriha pozvala u svoj krug ne karakteriše toliko umetničke ukuse članova vlade, koliko svet Rerihovih kontakata…

Rozenkrojceri su Reriha smatrali svojim.[49] I danas je se na zvaničnom ruskom sajtu ordena rozenkrojcera N. Rerih pominje na spisku najistaknutijih ličnosti, koje su bile članovi ordena ili su imale neposrednu vezu s njim: „Nikolaj Rerih (1874-1947. g.), slikar, pisac, humanista, filosof, istraživač, arheolog, borac za Mir, koji je dugi niz godina bio član Ordena Ruže i Krsta i poslanik Bratstva, predstavljao je Orden na različitim skupovima“.[50]

Pariski Muzej Reriha bio je jedan od centara za obnovu ruskog masonskog pokreta u emigraciji: „Početkom 1930-ih godina predstavnici različitih idejnih grupa… osnovali su časopis „Utvrđenje“. Prvog maja 1932. godine saradnici ovog periodičnog organa i Savez ruskih nacional-mesijanista (nacional-boljševika) osnovao je Poslerevolucionarni klub. Članovi kluba su se okupili u prostoriji prijatelja Rerih-muzeja, verovatno zahvaljujući pomoći člana poslednjeg G. G. Šklavera, takođe člana Jupitera“.[51] Šta je „Jupiter“ i ko je Šklaver?

U ovom periodu Georgije Gavrilovič Šklaver je bio na čelu pariskog Muzeja Reriha. Upravo Šklaver je autor dokumenta koji je poznat kao „Rerihov pakt“, koji govori o „Znamenju Mira“. „Plan Pakta Međunarodnog Mira, koji bi štitio sva blaga umetnosti i nauke posredstvom Međunarodne Zastave, i koji je Muzej „Rerih“ sastavio kako bi ga predstavio inostranim državama zahvaljujući posredovanju Amerike. Glavna namera ovog projekta jeste da se napravi Zastava… Plan koji je projektovao Muzej „Rerih“ po kodovima međunarodnog prava sačinio je G. G. Šklaver, doktor međunarodnog prava i političkih nauka Pariskog univerziteta, predavač Instituta za Međunarodne Najviše Nauke, Počasni Savetnik Muzeja „Reriha“. U skladu s članom 1 Pakta koji je on napisao…“[52].

A „Jupiter“ je masonska loža „Škotskog Ustava“, koja je obnovljena u emigraciji 1926. godine „Jupiter je gradio svoj rad oko razmatranja problema ličnosti, kulture, masonstva, kolektiva i njihovih međusobnih odnosa“.[53] Kao što vidimo – krug tema je vrlo blizak tematici Rerihovih knjiga. Takođe ćemo istaći da je politički smer G. Šklavera i onih loža i organizacija u koje je ulazio, bio je istomišljenik s rerihovskim – to je bio kurs „sovjetskog patriotizma“.[54]

Bez dobrih veza s masonskim krugovima projekat „Znamenja Sveta“ ne bi podržale politička vrhuška SAD i njihove marionete iz Latinske Amerike.

Podsetiću još na to da Rerihova kičica nije slikala samo varjaške brodove i himalajske vrhove. N. Rerih je autor novčanice od jednog dolara. Uostalom, ovaj događaj ima svoju istoriju… U februaru 1926. godine u Kašgaru Rerih je na molbu sovjetskog konzula napravio skicu spomenika V. Lenjina. Uspeo je čak da podigne postolje na teritoriji sovjetskog konzulata pre nego što su kineske vlasti zabranile izgradnju spomenika. Postolje je bilo napravljeno u obliku zasečene piramide… Rerih je više puta u životu koristio ovaj oblik. Za vreme svog trećeg i poslednjeg boravka u Americi 1935. godine[55], preko svojih prijatelja daje američkim činovicima ideju da prikažu zasečenu piramidu na zelenoj novčanici od jednog dolara iznad koje se ovog puta ne nalazi glava Lenjina, već trougao na kojem je prikazano oko – najstariji masonski simvol „Graditelja Vaseljene“.[56] Ostaje da preciziramo da se ovde radi o tradicionalnim masonskim simvolima.

Kako je ruski emigrant uspeo da dođe do mogućnosti da bude autor američke novčanice?[57] Usudiću se da prepostavim da je upravo „loža“ Rerihu na raspolaganje dala dobre veze među najvišim državnim činovicima SAD. Toliko dobre da je N. K. Rerih mogao da odlučuje – da li da iskoristi mogućnost da se sretne s predsednikom SAD F. Ruzveltom[58] ili da to odbije: „Drug[59] je ponudio N. K. Da vidi predsednika, ali je N. K. Smatrao da to nije potrebno“[60].

Subina porodice Rerih u emigraciji je zapanjujuća. Složićete se da su retki umetnici koji mogu sebi da dozvole da sagrade muzej nazvavši ga u svoju čast u vidu zgrade od 28 spratova (u kojoj ima 300 soba) sa godišnjim prihodima od 100.000 dolara![61] A poreklo ovog novca se ne može objasniti popularnošću N. Reriha. Nije postojala velika potražnja ni za njegovim slikama,[62] ni za njegovim knjigama, ni za njegovim predavanjima.[63]

Ipak, Rerih je mogao da uzme na zajam fantastične iznose: 1929. godine rekao je Z. Fosdik da treba da vrati 900.000 dolara („5.7.29. Zatim je N. K. rekao da je Logv[an] naveo cifru od 900.000 $ koje obavezno treba da mu vrati. Sva kampanja i zato je – znači, zaboravio na poklon“.[64] Razlika u vrednosti dolara iz dvadesetih godina i današnjeg dolara je ogromna. Danas bi to bili milioni.[65]

Ipak: „20.6.29. Po dolasku N. K. su na doku dočekala trojica članova komiteta gradonačelnika Njujorka. U tri automobila i s policijskim motociklima u pratnji smo prošli kroz ceo grad… Sve je to bilo s policijskom pratnjom i sirenama. Zbog nas su zaustavljali saobraćaj u Njujorku, na Petoj aveniji i svuda“[66]. Koji je još ruski emigrant tako dočekan u Americi? I to nipošto nije bio danak slavi umetnika: „N. K. se nije nimalo svideo publicitet u “Times”: svi govore o naučniku, istraživaču. A o slikaru ni reči“.[67]

Ali možda je to čast koja se ukazuje „velikom naučniku[68] i istraživaču… Ali gde su njegovi naučni radovi? Koji Rerihov naučni rad je uzbudio Ameriku? Koje njegovo naučno otkriće? Zar su mu njegova mladićka iskopavanja severnoruskih kurgana donela slavu naučnika svetskog glasa? Zar je u ovim ruskim kurganima našao nešto što mu je posle nekoliko decenija donelo slavu u Americi?

On je istražač-etnograf? Ali gde su 1929. godine objavljeni naučni radovi Transhimalajske ekspedicije (i da li su uopšte objavljeni u naučnim izdanjima)?

Lože su podržavale Blavacku. Izgleda da je iz istog izvora poticala „popaganda“ Reriha. A danas – Brauna.

 

— Da li ste lično videli nekog masona?

— Znam ljude koji su pozivani u masonske lože. U Bukureštu sam 1990. godine razgovarao sa sveštenikom koji je pozvan u ložu čim je završio fakultet, istovremeno u dve oblasti – teologije i filologije. U međuratnom periodu u Rumuniji su otvoreno vladale lože. U centru Bukurešta još uvek stoji „masonski hram“ (ne hrišćanski hram s masonskom simvolikom – takvih ima mnogo i ova simvolika se nalazi čak i na jednom od oltara hrama u kojem ja služim, – već zdanje koje je specijalno sagrađeno sa susrete članova lože). To je okončano tek prevratom J. Antoneskua, a zatim i dolaskom komunističke diktature. Diplomac je odbio predlog koji nije smeo da odbije. I raspoređen je za vojnog sveštenika u armiji koja je ratovala. Došao je do Staljingrada gde je dospeo u zatvoreništvo. Deset godina logora u Karagandi. Zatim repatrijacija i još deset godina logora zbog toga što je bio oficir kraljevske vojske. Posle su ga s vremena na vreme čas puštali, čas ponovo hapsili. Iz kućnog zatvora je na slobodu izašao tek onog dana kad je streljan N. Čaušesku. Uzgred rečeno, 1990-ih godina u toku prvih „postrevolucionarnih“ meseci u glavnom rumunskom demokratskom listu „Romania Libera“ lično sam video oglase u stilu: „Da li želiš da vidiš svet, da radiš u Evropi? Učlani se u Veliki Istok!“

Iz Rumunije se početkom 2000-ih vratio moj bivši student iz MDIMO (Moskovski državni institut za međunarodne odnose, prim. prev.) i pričao da su ga na različitim prijemima rumunski visoki činovnici stalno pozivali da se učlani u „Rotari-klub“.

Međutim, ni iz daleka ne odbijaju svi. U aprilu 2003. godine u Larnaki sam sreo savetnika iz naše ambasade na Kipru. Razgovaramo o vremenu, čekamo prtljag. I na reveru njegovog sakoa zapažam mali zlatni zupčanik sa šest prečaga (znak „Rotari-kluba“, v.: http: //www.rotarian.org.ru). On primećuje moj pogled: „Znate li šta je to?“ – „Da.“ – „I kako se odnosite prema tome? – „Loše!“ – „Jao, znate, mi diplomate moramo svuda da budemo, sa svima da se upoznamo, a ovakve čudne organizacije su odlično mesto za uspostavljanje neformalnih kontakata…“ Sličan odgovor sam dobio od jednog profesora MDIMO kad sam ga upitao zašto piše očigledno lažne i pohvalne recenzije o delatnosti Međunarodnog centra „Rerih“: „MDIMO je deo strukture MIP-a. Ja nisam slobodan, a raznorazni okultni kružoci su odlično mesto za diplomatski posao…“

Jedan politički radnik koji je aktivno radio za B. Jeljcina u predsedničkoj kampanji 1996. godine, i koji se kasnije preselio na Zapad, govorio mi je u martu 2005. godine: „Ovde, ako tvoj godišnji obrt od posla dostigne 2 miliona evra dobijaš ponudu da uđeš u „Rotari“. Ako odbiješ – ljubazno ti se osmehnu, pozdrave se s tobom i ohrabrujuće te tapšu po ramenu. Ali posle toga niotkuda počinju da se pojavljuju problemi. Čas dobavljač kasni s isporukom delova. Čas ne možeš da uzmeš kredit i u jednoj banci. Čas ne možeš da nađeš magacin… U principu, za dve godine si već na nuli. Ali niko ti neće objasniti zašto si odjednom počeo da propadaš.“

 

— A ako to nisu masoni, već prosto poslovni ljudi kojima je svejedno na čemu će zaraditi?

— Onda je to još gore. Istoričari su u Braunovom delu pronašli preko 600 grešaka. To je delo jediničara. Zlog jediničara. Zašto svetu nametati ovaj ubogi tekst? Kad govorim o masonima samim tim pokušavam da opravdam Braunove promotere. U tom slučaju sve to ima bar neku logiku, oni imaju svoju veru i cilj zbog kojih nameću Brauna očima i ušima čovečanstva. I ova ideja je u izvesnom smislu ipak humanistička: eto, borimo se protiv mračnjaštva radi sreće slobodnog čovečanstva.

Ali ako promoteri to čine samo zbog novca, oni su prosto nitkovi. Znači, ne nadahnjuje ih masonski humanizam i kult Čoveka, već unutrašnji prezir prema ljudima. „Raja će da proguta.“ Rukovodstvo Prvog kanala ruske televizije neka samo bira šta želi da se priča o njemu – da li su masoni ili bezgranično pohlepni nitkovi.

Dana 25. maja učestvovao sam u emisiji „Razmislite sami“ (Prvi kanal, voditelj je Maksim Ševčenko, prikazana je u ponoć 26. maja 2006. godine.) Bio je to direktan prenos emisije ali samo za Daleki istok. A iz moskovske emisije (osam sati kasnije prikazan je već snimak emisije) bila su isečena sva pitanja koja sam uputio upravo ovoj korporaciji. I to što sam pomenuo da se u emisiji dva puta prikazuje reklama „Da Vinčijevog koda“. I to što sam pomenuo da se svakodnevno prikazuje antihrišćanska emisija „Malahov plus Malahov“. I to što sam pomenuo da je čak i u reklamnoj pauzi koja je prikazana u jeku naše diskusije, bio reklamni spot za „Da Vinčijev kod“.

Ali vrhunac režiserske cenzure bile su manipulacije sa zvukom. U emisiji je učestvovao Jeremej Parnov, autor najcrnjeg obeležja, koje je dobila Gorbačovljeva perestrojka prilikom svog rođenja – knjige koju sam već pominjao „Tron Lucifera“ (M.: Politizdat, 1985; tiraž 100.000 primeraka). To je bio prvi udžbenik magije koji je zamenio  udžbenike ateizma. Ime na koricama je bilo upravo takvo, ne iz lične karte – „Jeremej Parnov“, što je navodilo na misao da je to običan ruski deka iz brjanske šume, takoreći „deda Berendej“. U emisiji je Jeremija Judovič lagao govoreći da su „Sionski priorat“ iluminati, a iluminati su masoni koji su se rodili i koji su umrli u XVIII veku,, i zato danas na svetu nema nikakvih tajnih struktura osim „Opus Dei“… Dakle, svaki put kad sam mu se pristojno obraćao po imenu i patronimu u moskovskom izdanju je zvuk bio miksovan, tako da gledoci nisu imali šanse da saznaju kako se zove poznavalac masonstva, koji negira samo postojanje predmeta u svojoj nadležnosti. Tako da među našim demokratima ima ljudi o kojima ne samo ne možemo da sanjamo, nego o kojima ne možemo da navedemo nikakve anketne podatke. Između ostalog, jedno od strogih pravila „Rotari-kluba“ je zabrana upotrebe patronima.[69] „Braća“ imaju samo imena.

 

— Kakva reakcija na događaje s „Da Vinčijevim kodom“ bi po Vašem mišljenju bila najadekvatnija i najuspešnija?

— Čini mi se da bi najispravniji potez Moskovskog patrijarhata bio da stupi u kontakt s Goblinom (Dmitrij Pučkov, pseudonim Goblin, je najpoznatiji ruski prevodilac filmova s engleskog, prim. prev.) i da finansira što brže izdavanje njegovog prevoda „Da Vinčijevog koda“.

Osim toga, normalna reakcija hrišćanske i naučne javnosti na ovaj film mogla bi biti velika antipropagandna kampanja. Sama knjiga je fantazija, izmišljena je od početka do kraja – to je u suštini jeftina literatura i na to treba podsećati ljude. Ali knjiga može predstavljati povod da se ljudi zainteresuju za stvarnu istoriju hrišćanstva.

Evo jednog primera „pravoslavnog“ aikida: šezdesetih godina HH veka ovlašćeni predstavnik Saveta za religiju (odnosno, zvanični progonitelj Crkve) poziva jednog sveštenika i kaže mu: „Morate da održite propoved na temu „Gagarin je leteo u kosmos i nije video Boga!“ Ako je ne održite ostaviću parohiju bez registracije, poslaću vas bogu iza nogu!“ Sveštenik je imao kuću, porodicu, decu. Šta da radi? Odgovara: „Dobro.“ I u određeni dan sveštenik izlazi na amvon i kaže: „Braćo i sestre! Priča se da je Gagarin leteo u kosmos i da nije video Boga! A Bog je video Gagarina i blagoslovio ga je!“

Avaj, nije moguće zabraniti ljudima da se oduševljavaju budalaštinama. Ali im barem treba dati naučno proverene informacije. Braun nam je dao povoda da popričamo o ranom hrišćanstvu i savremenom masonstvu. Ako iskoristimo ovaj povod milionima ljudi će biti jasno da neki i danas napadaju Crkvu i da oproštaj od komunizma nipošto ne znači da je hrišćanstvu garantovana mirna budućnost u zapadnom svetu.

Američki katolički politikolog P. Bjukenen je tačno rekao: „Ako želite da saznate ko upravlja savremenim kulturnim procesima upitajte se: „Koga ne smem da uvredim?“ Tako da sva ova prašina koja je pratila ekranizaciju romana Dena Brauna u izvesnoj meri aludira na to čiji „bog“ dozvoljava prevaru i čija vera dozvoljava napade.“ Ne smemo da vređamo: homoseksualce, Jevreje, a odnedavno i muslimane. Hrišćanima tek predstoji borba za to da uvrste svoje svetinje u spisak stvari koje se ne smeju prikazivati kao karikature.

Za sada nas „Sionski priorat“ svake godine uoči Božića i Vaskrsa raduje otkrićima.

Uoči katoličkog Vaskrsa 2006. godine mediji su grcali od oduševljenja povodom novoobjavljenog „Jevanđelja po Judi“. Kažu, opet Crkva nije u pravu, a Juda je bio baš valjan momak!

Uoči katoličkog Božića 2002. godine podjednako burno je bilo oduševljenje povodom „rekonstrukcije lika Isusa Hrista“. Prilično strašna maska nas je gledala s televizijskih ekrana i novinskih šlajfni ispod natpisa: „Naučnici su napravili fotorobot Hrista“. U stvari, radilo se o rekonstrukciji anonimne lobanje koja je pronađena u palestinskom grobu s početka naše ere, ere posle Hristovog Rođenja. Podjednako uspešno se može raskopati bilo koji ruski grob iz HH veka i reći da lobanja koja je pronađena u njemu daje predstavu o izgledu Ane Ahmatove.

I odjednom munjevitom brzinom svet obleće vest o tome da su „po Talmudu i drugim drevnim jevrejskim izvorima“ Jevreji molili rimske vlasti da pomiluju Hrista, i uopšte nisu pokušavali da izdejstvuju Njegovo pogubljenje (pored toga što bez obzira na fantastičnost ovih kazivanja isti ovi izvori radosno žure da saopšte da su jevrejske starešine učestvovale u Isusovom pogubljenju)…

U ovim uslovima neće pomoći demonstracije ispred bioskopa. Onaj ko je odlučio da ode da vidi film svejedno će doći. Demonstranti će pre privući ravnodušne. Bolje bi bilo da se naruči analiza Braunove knjige od poznavalaca religije i bogoslova i da se na osnovu ovih recenzija napiše brošura (a još bolje parodija) i da se deli ispred ulaza u bioskop. Predložio bih sledeći naziv brošure: „Šampon za ispiranje mozga od braunovske prljavštine“. Čak bih predložio domaći zadatak: „Braun u svim linijama koje se šire nagore vidi „ženski simvol“. Neka se čitalac naoruža njegovim metodom i neka „rasfrojduje“ ruski grb.

Na naučnom nivou je čak teško sporiti s ovakvim stvarima – isto kao što je teško sporiti s bunilom narkomana. Lako je lansirati laž. Teško je stići je. U Braunovoj knjizi nema nijednog pozivanja na naučne izvore – a za demantovanje treba prekopati masu naučnih izdanja i izložiti rezultat rada naučnim jezikom (nipošto ne jezikom krimića). Istorija pokazuje da kad se ozbiljni naučnici prihvate demantovanja fantazera poput A. Fomenka ili E. Muldašova, ove demante čita mnogo manje ljudi u poređenju s onima koji su pročitali prvobitnu mitsku bajku.

Naučna analiza odmah pokazuje da se pred nama nalazi zla bajka, koja ima za cilj da uvredi veru milijardi ljudi koji žive na našoj planeti.

I upravo u tome se sastoji laž takozvane fantastike. Da čovek fantazira na temu koja je manje sveta za mnoge ljude, moglo bi se reći da je to njegova lična stvar. Ali kad grupa ljudi koja stoji iza gospodina Brauna nameće ovakve fantazije celom čovečanstvu, situacija se doživljava na drugi način.

Protesti hrišćana uvređenih još jednim u nizu svetogrđa kod nas se danas opovrgavaju pozivanjem na slobodu izbora. Ako počnem da negodujem u odgovor na svetogrdnu emisiju ili knjigu koje mi se nudi, odmah ću začuti glas V. Poznera: „Ali Vi ste slobodan čovek. Imate pravo da gledate drugi kanal.“ Sloboda jednog čoveka se zaista može odbraniti na taj način, ali se postavlja pitanje zaštite slobode miliona. Naravno, ja ću prebaciti na drugi kanal na televizoru, ali hiljade ljudi, uključujući i decu iz hrišćanskih porodica teško da će učiniti isto to pošto će ih jednostavno privući slika, i čak neće moći da shvate kako otrovnu stvar pritom gutaju. Osim toga, da li je lepo sugerisati mojim komšijama misao o tome da se moja svetinja gradi na laži, koristoljubivosti i neznanju?

 

— A zar se ovom falsifikatu ne ukazuje prevelika čast time što i Vi i drugi crkveni delatnici tako reagujete na nju i u suštini je reklamirate?

— Ako govorimo neki nas optužuju za to da je reklamiramo. Da ćutimo – rekli bi da nemamo šta da odgovorimo i da nas je Braun potukao do nogu. Tako da je bolje govoriti. I razmišljati.

 

— A da li je greh gledati film?

— To nije greh, grehovno je ubijanje vremena. Ista stvar kao da je čovek igrao karte. Zar je malo stvari koje gleda? Pitanje je kako se odnosi prema onome što je video. Lekar gleda najintimnija mesta i (nadam se) ne greši u mislima. Ja kao čovek koji čisti septičke jame moram da čitam najodvratnije sektaške traktate – ali nipošto ne da bih se s njima složio. Ali ako se čovek stalno bude vraćao pročitanom u mislima, ako ga bude ponovo vario kako bi ga prihvatio i ako na kraju prihvati „Da Vinčijev“ kod kao svoju koncepciju pogleda na svet i ako se zbog toga udalji od Crkve, to će biti… Ne, neće biti greh. To će biti nešto gore od greha – budalaština… Zato me vest o takvom događaju neće previše ražalostiti. Jer ako čovek nije u stanju da razlikuje naučni traktat od fantastike, on je prosto budala. A Crkvi budale nisu potrebne. Blago sam se izrazio.

Tom Henks koji je odigrao ulogu Langdona u ovom filmu (čini mi se da nije trebalo to da radi: pravoslavni hrišćanin ne treba da učestvuje u reklamno-masonskom projektu) je u intervjuu za “Sun Entertainment” rekao još oštrije: „To nije dokumentarni film. Ljudi koji ga smatraju istinom su možda još opasniji od onih koji samo razmišljaju o mogućnosti ovakvog razvoja događaja“.[70]

 

— Da li ćete gledati film?

— U bioskopu sigurno neću! Zašto da dajem novac neprijateljima Crkve? Licencirani film takođe neću kupiti. Sačekaću da mi neko od pokajanih parohijana donese piratsku kopiju.

 

NAPOMENE:

[1] Citati se na srpskom jeziku navode u prevodu sa engleskog Nine Ivanović. Den Braun „Da Vinčijev kod“, Solaris Novi Sad, 2006., prim. prev.

[2] Dugački štap sa krstom kak atribut Preteče sm., na primer, na platnu Marka Palmecana (Pallmezzano [1456/1459–1539]) «Sveta porodica sa Svetom Jelisavetom i detetom Jovanom Krstiteljem» (ok. 1515) i «Madona s detetom i svetim Franciskom, Lavrentijem, Jovanom Kristeteljem, Petrom, Dominikom i Antonijem» (1510. ili 1537.).

[3] Ovde i dalje se izvori, po pravilu, navode sa očuvanjem nekih osobenosti originala.— Red.

[4] Sm.: Ustav obщinы // Tekstы Kumrana. SPb., 1996. [Vыp. 2]. S. 102–153; Dopolneniя k ustavu Kumranskoй obщinы // Tam že. S. 154–166.

[5] Sm.: Gandou T. Imperiя «prepodobnogo» Muna. M., 1995. S. 69.

[6] Dvorkin A. Sektovedenie. Totalitarnыe sektы: Opыt sistematičeskogo issledovaniя. N. Novgorod, 2000. S. 244–245

[7] Protoiereй Sergiй Bulgakov. Ikona i ikonopočitanie: Dogmatičeskiй očerk. M., 1996. S. 16.

[8] Sm.: Эliade M. Istoriя verы i religioznыh ideй. M., 2002. T. 2. S. 273. I još: «Mitra je bio jedini bog misterija koji ‘nije poznao smrti’. Zato mitraizam – jedini među ostalim tajnim kultovima – nije dopuštao učešće žena» (Tam že. S. 276).

[9] Sm.: Monter U. Ritual, mif i magiя v Evrope rannego Novogo vremeni. M., 2003. S. 84; sr. takže s. 85 i 99.

[10] Lozinskiй S. Istoriя inkvizicii v Ispanii. SPb., 1914. S. 287.

[11] Zakonodatelьstvo Petra I. M., 1997. S. 299.

[12] Lotman Ю. Ob «Ode, vыbrannoй iz Iova» Lomonosova // Izvestiя Akademii nauk SSSR. Seriя literaturы i яzыka. 1983. T. 42. № 3. S. 259.

[13] Sm.: Mecger B. Kanon Novogo Zaveta. Proishoždenie, razvitie, značenie. M, 1998. S. 226.

[14] Sm.: Buassьe G. Padenie яzыčestva. Issledovanie posledneй religioznoй borьbы na Zapade v IV v. // Sobr. soč.: V 10 t. SPb., 1998. T. 5. S. 48, primečanie.

[15] Sm.: Melioranskiй B. Iz lekciй po istorii i veroučeniю drevneй hristianskoй Cerkvi (I–VIII vv.). SPb., 1910. Vыp. 1. S. 83.

[16] Pokrovskiй A. Soborы drevneй Cerkvi эpohi pervыh treh vekov: Istoriko-kanoničeskoe issledovanie. Sergiev Posad, 1914. S. 114.

[17] Tam že. S. 113.

[18] Između ostalog, upravo kod ovih vrata se i dešava potpuni kraj ‘Da Vinčijevog koda’ . Muška soba je tu označena simbolom koji Braun smatra isključivo ženskim (trougao sa vrhom nadole), a eto, ženska soba je označena ‘muškim mačom'(trougao sa vrhom nagore).

[19] « Idejnim nadahniteljem i tvorcem jaroslavskog Rotari kluba «Lider» postao je upravnik regiona, Anatolij Lisicin. On je čuo za ovu organizaciju tokom jednog od svojih putovanja u inostranstvo. Sudeći po zvaničnoj informaciji, njemu se dopala dobrotvorna delatnost kojom se rotarijanci aktivno  po celom svetu. Znajući da su aktivni članovi tog kluba u Rusiji gradonačelnik Juri Lužkov i guverner Sankt Peterburga Vladimir Jakovljev, Anatolij Lisicin je odlučio da se koristi prednostima ove globalne strukture. Pristavši da postane predsednik ‘Rotari kluba’, jaroslavski guverner je privukao u njega bliske saradnike, vodeće biznismene i privrednike regiona. Svi oni su najbogatiji ljudi Jaroslavske oblasti, koji kontrolišu desetine kompanija i industrija, koji imaju ozbiljan politički autoritet i uticaj u regionu. Teško da ovi uvaženi ljudi ne znaju da globalna mreža ‘Rotari kluba’ objedinjena u organizaciju ‘Rotari internešenel’ smatra međunarodnom masonskom ložom. ovaj pokret predstavlja najracionalniju i najmlađu američku formaciju masonstva. ‘Rotari klub’  broji više od milion članova, odnosi se na takozvano belo masonstvo, na grupe kojima masoni pokušavaju da deluju na društvo.» (Solovьev E. Beloe masonstvo poяvilosь v Яroslavle // Nezavisimaя gazeta. 2001. 8 dekabrя).

[20] Informaciя v Internete.

[21] Sulьkin O. Gollivudskie vzlomщiki // Itogi. 2006. 15 maя. S. 67.

[22] Cit. po: Klizovskiй A. Pravda o masonstve. Otvet na knigu V. F. Ivanova «Pravoslavnый mir i masonstvo». 2-e izd. Riga, 1990. S. 12.

[23] Blavatskaя E. Pisьma. M., 1995. S. 45–46. Blavacka je bila primljena u londonsku ložu 24 novembra 1877 g. po obredu usinovljenja, to jest «sporednom Obredu», koji je bio stvoren još pre Velike francuske revolucije od strane nekoliko masonskih organizacija posebno za žene (sm.: Tam že. S. 53).

[24] Tam že. S. 48.

[25] Tam že. S. 246.

[26] Blavatskaя E. Pisьma. S. 289.

[27] Cit. po: Solovьev Vs. Sovremennaя žrica Izidы. M., 1994. S. 298.

[28] Blavatskaя E. Эzoteričeskoe učenie (Taйnaя Doktrina). M., 1993. T. 3. S. 173.

[29] Blavatskaя E. Kommentarii k «Taйnoй Doktrine». M., 1999. S. 107. Izraz «rozenkrojceri srednjih vekova» zvučit prilično zabavno, ako se prisetimo da se prvo mistično-alhemijsko društvo rozenkrojcera pojavilo tek 1622 g., a sam Rozenkrojc koji je tobož putovao u Indiju 1378 g.,— nije više od lika sa pamfleta koje je napisao I. Andree 1613–1616 gg. (sm. statью «Rozenkreйcerы» v Эnciklopedičeskom slovare Brokgauza i Evfrona [SPb., 1899. T. 27. S. 11]).

[30] Sm.: Blavatskaя E. Kabbala. Filosofskie trudы Solomona ben-Iuda ibn-Gebirolя (ili Avicebrona) // Izbrannыe statьi. M., 1996. Č. 2. S. 82.

[31] «Masonstvo, bez obzira na… savremene novine (u osobenosti — biblijski Duh), donosi koristi kao u moralnom, tako i u fizičkom planu» (Blavatskaя E. Istoki obrяdnosti v Cerkvi i masonstve // Blavatskaя E. Novый cikl. M., 2001. S. 83).

[32] Sm.: Blavatskaя E. Pisьma. S. 43.

[33] «U specijalnom francuskom masonskom časopisu «Acacia» (Akacija) od 6 januara 1910 g. na str. 77 piše da se 21 septembra 1909 g. održalo svečano otvaranje lože № 351, rituala g. Čikago. Loža je otvorena A. Bezant, koja je glavni inspektor 33-eg stepena, Potpredsednik najvišeg ujedinjenog svetskogo Masonskog saveta i delegat masonstva za Veliku Britaniju, Indiju i druge engleske kolonije» (Kudrяvcev K. Čto takoe Teosofiя i Teosofičeskoe obщestvo. SPb., 1914. S. 41).

[34] Sm.: Carlson M. «No Religion Higher Than Truth»: A History of the Theosophical Movement in Russia, 1875–1922. Princeton, 1993. P. 139.

[35] «Volčonkom» nazыvaetsя sыn masona.

[36] Sm.: Kaйdaš S. Elena Blavatskaя v Rossii // Utrennяя zvezda. Naučno-hudožestvennый illюstrirovannый alьmanah Meždunarodnogo centra Rerihov. M., 1997. № 2–3. S. 381.

[37] Sm.: Vernadskiй G. Russkoe masonstvo v carstvovanie Ekaterinы II. S. 41.

[38] Blavatskaя E. Pisьma. S. 337–338. Ovo pismo se citira u knjizi Merfi sa važnim dodatkom: «U mojoj glavi se smestila celokupna crna magija, sva gadost Srednjeg veka» (Mэrfi G. E. Blavatskaя. Čelяbinsk, 1999. S. 53).

[39] P. Goleniщev-Kutuzov je bio rozenkrojcer i majstor moskovske «Lože Neptuna» (sm.: Vernadskiй G. Russkoe masonstvo v carstvovanie Ekaterinы II. S. 17). Članstvo v masonskim strukturama I. Goleniševa-Kutuzova je vrlo verovatno (sm.: Tam že. S. 130,149). «Masonsko Bratstvo donelo je ogromnu korist Rusiji… feldmaršal knez Mih. Ill. Golenišev-Kutuzov, takozvani spasilac Rusije, bio je mason» (Rerih E., Rerih N., Aseev A. «Okkulьtizm i Йoga»… T. 1. S. 385). Treba reći da je reputacija Kutuzova kao ‘spasioca Rusije’ nije neosporna: ‘Među generalima koji su se negativno izjašnjavali o M. I. Kutuzovu, bili su i mnogi heroji 1812. godine: P. I. Bagration, M. B. Barklaj de Toli, M. A. Miloradovič, A. P. Ermolov, M. I. Platov, D. S. Dohturov, N. N. Rajevski i drugie… Generali su ga optužovali da je kriv za poraz na Borodinu <ruska vojska imajući brojčanu nadmoć trpela je velike gubitke — 45 000 protiv 30 000, a do večeri su 700-1200 m odstupili sa svih pozicija.— A. K.>, ostavljanje Moskve bez bitke, rušenje arminsjskog sistema upravljanja, pasivnost i nedelovanje u vođenju bojevih postupaka» (Bezotosnый V. Rossiйskiй titulovannый generalitet v 1812–1815 gg. // Ot Moskvы do Pariža (1812–1814 gg.). 185 let Maloяroslaveckomu sraženiю. Maloяroslavec, 1998. [Vыp. 2]. S. 34). Podrobnee sm.: Troickiй N. Mihail Illarionovič Kutuzov. Faktы. Versii. Mifы // M. I. Kutuzov i russkaя armiя na 2 эtape Otečestvennoй voйnы 1812 goda: Materialы naučnoй konferencii, posvящennoй 250-letiю so dnя roždeniя M. I. Kutuzova. Maloяroslavec, 1995. S. 31–48; On že. Domыslы vmesto pravdы (otvet Ю. N. Gulяevu) // Ot Moskvы do Pariža… [Vыp. 2]. S. 58–64; Smirnov A. Tak gde že «domыslы»? // Tam že. S. 65–70.

[40] Ivanov M. Rodoslovnaя Elenы Ivanovnы Rerih // Utrennяя zvezda. Naučno-hudožestvennый illюstrirovannый alьmanah Meždunarodnogo centra Rerihov… № 2–3. S. 362.

[41] Rerih E. Pisьma. M., 2002. T. 4: 1936. S. 434.

[42] Dubaev M. Rerih. M., 2003. S. 8.

[43] Tam že.

[44] Rerih E. Pisьma. M., 1999. T. 1: 1919–1933. S. 30–31.

[45] Agni Йoga. Vыsokiй Putь. M., 2002. Č. 1: 1920–1928. S. 13.

[46] Rerih E. Pisьma. M., 2001. T. 3: 1935. S. 639.

[47] Agni Йoga. Vыsokiй Putь. Č. 1: 1920–1928. S. 94, 98.

[48] Cit. po: Dekroa N. (Kordaševskiй N. V.). S эkspedicieй N. K. Reriha po Centralьnoй Azii. SPb., 1999. S. 313.

[49] Sm.: Rerih E. Pisьma. M., 2001. T. 3: 1935. S. 386.

[50] http: // www.amorc.org.ru / osnovy.php

[51] Serkov A. Istoriя russkogo masonstva posle Vtoroй mirovoй voйnы. SPb., 1999. S. 20.

[52] Rerih N. Znamя mira // Rerih E., Rerih N., Aseev A. «Okkulьtizm i Йoga»… T. 2. S. 138–139.

[53] Serkov A. Istoriя russkogo masonstva posle Vtoroй mirovoй voйnы. S. 17.

[54] Sm.: Tam že. S. 30.

[55] Ispostavilo se da je boravak bio i poslednji, jer su uskoro protiv Reriha podignute optužbe za izbegavanje plaćanja poreza. Izgleda da su Rerihovi bili isuviše navalentni sa savetim svojih ‘mahatma0  rukovodstvu SAD…

[56] Sm.: Decter J. Nicholas Roerich. The Life and Art of a Russian Master. Rochester, 1989. P. 134.

[57] Zanimljiva informacija za odgovor na ovo pitanje nalazi se u knjizi: Williams R. Russian Art and American Money, 1900–1940. Cambridge, 1980. Na žalost, do sada nisam mogao da vidim ovo izdanje.

[58] Okultna iskustva i simpatije predsednika SAD su posebna tema. E. Rerih citira neku knjigu «Epizode iz američke istorije»: «Mister Linkoln nas je zabavljao pričom o posebnom medijumskom iskustvu sa medijumom koji se zvao Konkling….. Iznenada je mlađa ćerka, gospođica Luri koja je sedela u drugom delu sobe, ustala i počela polako da nam se približava. Njene oči su bile čvrsto zatvorene. Ona se zaustavila ispred Predsednika i dramatično izgovorila obraćenje gospodinu Linkolnu: ‘U duhovnom svetu postoji kongresu mudrih duhova koji brinu o blagostanju naše nacije.» Kada smo se razilazili, Predsednik se okrenuo ka meni i rekao mi: ‘Ovo što sam čuo je ostavilo veliki utisak’.Ovo se dogodilo krajem decembra 1862 g». (Pisьma s gor. Perepiska Elenы i Nikolaя Rerihov s Rihardom Rudzitisom. Minsk, 2000. T. 2: 1938–1940. S. 451).

[59] «Drug» — potpredsednik SAD G. Vols..

[60] Fosdik Z. Moi Učitelя. Vstreči s Rerihami. Po stranicam dnevnika, 1922–1934. M., 1998. S. 612–613.

[61] Sm.: Tam že. S. 521.

[62] «Vse galerije i škole su naši neprijatelji» (Fosdik Z. Moi Učitelя… S. 526).

[63] «Ukupno je organizovano četiri nesrećna predavanja po 200, 300 $… «To je  1905 g.,— rekao je N. K.,— i to, kada sam došao u Čikago i održao pet predavanja za minimalnu platu — 200 $ za predavanje,— i dobio 1000 $, a mene tada niko nije znao. Veliki umetnik želi da govori i on ide svuda i plaća ljudima da ga slušaju» (Fosdik Z. Moi Učitelя… S. 430–431).

[64] Fosdik Z. Moi Učitelя… S. 441–442.

[65] Pri эtom, naprimer, v 1923 g. Rerih poslal svoeй materi v SSSR tolьko 40 frankov, v to vremя kak ego gorazdo menee izvestnый i bogatый brat iz Harbina slal materi denьgi počti každый mesяc (sm.: Dubaev M. Rerih. S. 227).

[66] Fosdik Z. Moi Učitelя… S. 421.

[67] Tam že. S. 423.

[68] Šapošnikova L. Эtičeskaя filosofiя Kosmičeskoй Эvolюcii // Tri klюča. Pedagogičeskiй vestnik. M., 1999. Vыp. 3. S. 30.

[69] «Zanimljivo je, za šta se kažnjavaju rotarijanci? — Za najmanje kašnjenje na zasedanje svog kluba. Za nepriličnu reč. Za to što si zaboravio da pričvrstiš značku za rever svog sakoa. Za to što si člana svog kluba nazvao po prezimenu,— kod nas je prihvaćeno da se obraćamo jedni drugim maksimalno demokratično, samo po imenu… Pa i još za dosta stvari!» («Ne nado izobretatь večnый dvigatelь»: Intervью s Vladimirom Donskim, vice-gubernatorom rotarianskogo okruga 5010, v sostav kotorogo vhodяt Sibirь, Dalьniй Vostok, Alяska i častь Kanadы).

[70] Ipak u filmu Henks pokušava da odbrani istinu: on stupa u spor sa Tibingom i govori da Konstantin nije uveo dogmat o Božanstvu Hrista, već da je prosto potvrdio tu veru koju su hrišćani imali pu prethodnim vekovima.U knjizi ove epizode nema. Umesto 5 miliona spaljenih veštica, on govori o 50 000 uhapšenih.