Истина и фантазије „Да Винчијевог кода“ – Ђакон Андреј Курајев

— Дакле, о.Андреје, прочитали сте „Да Винчијев код“. Да ли сте се често смејали читајући роман?

— Да. Први пут сам праснуо у смех на 33. страници. Тамо се каже да бискуп Мануел Арингароса „није волео да привлачи пажњу својим високим рангом“. Обукао се скромно – и „само су оштрооки могли запазити бискупски прстен с… ручно рађеном апликацијом бискупског штапа и митре“ (стр. 33)[1]  Митра је високо богослужбено покривало за главу епископа и бискупа (нипошто се не носи приликом путовања). Код епископа она више личи на лопту, а код бискупа је готска – оштра са два шиљка. Тако да је то сигуран начин да се човек маскира у авиону! Али пошто се католичка митра тешко може сматрати „женским симболом“, опростићемо Брауну његову некомпетентност. Ову област он не познаје.

Обрадовао ме је и следећи пасаж: „Библија представља главни показатељ правог пута за милионе људи на планети, као што и Куран, Тора или Пали канон нуде пут људима других религија“ (стр. 302). Опет ћемо опростити Брауну врло честу дилетантску грешку (супротстављање Библије и Торе). Али каква је то света књига Пали? Пали је језик на којем су написани неки будистички текстови. Браун је вероватно чуо да постоји „Пали канон“ – зборник Будиних поука на палијском језику. Али да је запамтио назив ове групе „тераведских“ текстова, он би рекао: „Типитака“.

 

— А шта Вас је највише зачудило приликом читања романа?

— То што нам нигде није испричана бајка о црквеном сабору који је наводно био одржан у стара времена и на којем је сасвим озбиљно разматрано питање да ли се жена може сматрати човеком или не, и на којем су оци с превагом од свега једног гласа, признали да „и женскиње“ имају душу. То је омиљена бајка антиклерикалаца. Чудно што је Браун није искористио. Вероватно није био довољно упућен. Или чува овај адут за следећи роман.

Посебно хвала Брауну за то што је, опевавши хомосексуализам Леонарда да Винчија, ипак „спојио“ Христа са женом, а не с…

И још ме је зачудило то што су шифре некако наивне. За време читања четири пута сам их самостално одгонетнуо (а Лангдон је још увек збуњено нагађао). Истина, на крају ми се учинило да је у књизи остављена још једна шифрована посланица, коју није оставио Сонијер, већ сам Браун и коју није открио.

Можда дубоко грешим разобличавајући Браунову неукост. Изгледа да се свесно прави неупућен намерно грешећи. Самим тим Браун (можда) наводи серију ребуса који трагаоца на крају враћају у… његову дечју собу. С уобичајеном иконом изнад кревеца. И читалац који дозволи себи да се занесе конструкцијама Браунових ликова, с одушевљењем открива свет „истинског хришћанства“. Али ако смањи брзину којом гута странице и ако почне да размишља о штиву, па узме у руке научне информаторе и публикације самих извора, убрзо ће схватити да га лажу. Затим ће читалац обратити пажњу на то ко му заправо пророчки објављује ове фалсификате.

Главни идеолог „езотерика“ (Леонардо да Винчи по Брауновој верзији) је хомосексуалац и лажљивац, који ради мира испуњава наруџбине Цркве коју презире, а за своју душу прави оруђа за мучење. „Он је шаљивџија“ (стр. 49).

На крају крајева, испоставља се да је лик који „најубедљивије“ излаже „езотеричну“ варијанту Христовог живота – Тибинг – главни подлац и наручилац свих убистава.

У филму се (у књизи не) тврди да је крсташки поход захваљујући којем је освојен Јерусалим („најмасовнији“), „инспирисао ‘Сионски приорат’“ – у циљу освајања „Грала“.

А и сами масони (у девичанству – темплари) по Брауну заиста уредно упражњавају све оно за шта их је Црква оптуживала: ту су и групни секс, и хомосексуализам, и магија, и поклоњење идолу Бафомета с козјим роговима (в. стр. 279). Своје ћутање радо продају за новац, и уопште, много векова се баве баналним уцењивањем Ватикана.

Сам Браун описује реакцију обичног нерелегиозног човека на књиге „алтернативних“ научника, чији је лидер Тибинг: „Истакнути њујоршки уредник Џонас Фокман нервозно је гладио брадицу. Фокман је, без сумње, у току своје богате каријере чуо довољно бесмислених идеја, но ова га је, чинило се, оставила без текста. <….. > Фокман је изгледао попут човека који је управо открио да је земља заправо равна“ (стр. 148). Али у оној мери у којој је аргументована мисао о томе да је Земља заиста равна, аргументовани су и наводи Тибинга-Лангдона.

Можда је Браун учинио управо оно што сам каже да је урадио Да Винчи, –  реализовао је политичку наруџбину ругајући се самом наручиоцу. У том случају је његова књига крипто-аутобиографска. Као што је Леонардо сликао хришћанска платна с антихришћанским потекстом, тако је и Браун написао рекламно-езотеричку књигу с антиезотеричким наличјем.

Приметивши на каквом подметању се граде теорије „духовног хришћанства“ читалац се може окренути од њега – Христу нормалне традиције.

Тако да сам спреман да претпоставим да су Браун и његова књига паметнији него што изгледају. Можда је то провокација која заправо треба да исмеје масонску идеологију и дилетанте који се њоме одушевљавају. Гледајте, вели, од каквих трулих кончића је саткана савремена идеолошка мода која опева „пагански феминизам“ и „духовно хришћанство“.

Последње речи криптографског кримића су отворено инферналне: „Глас… мудрост векова… како шапуће из понора земље“ (стр. 399). А капетан Фаш за којег се на крају романа ипак испоставља да је позитиван јунак, јасно говори о пирамидици коју је председник Ф. Митеран наметао Лувру (управо испод њених 666 стаклених плоча почива Браунов „Грал“): то је „ожиљак на лицу Париза“ (стр. 27).

Дакле, „поштовани читаоци“ који се због недостатка памети заљубљују у масонску идеологију коју је Браун изложио кроз Тибинга, изгледају прилично будаласто! „Ал’демон зло чини!“ (стр. 47).

 

— Апологети „Да Винчијевог кода“ у последње време са свих страна, између осталог, и са тепиха Канског фестивала, све покушавају да увере у то да је садржај књиге обична фантастика лаког жанра.

— Кад би књига остала у жанру фантастике – молим лепо, свако може да фантазира о чему год хоће. У том случају би то била хипотеза у жанру „алтернативне историје“: „Рецимо, да је Наполеон победио у бици код Ватерлоа“, „рецимо, да је Александар Македонски могао да располаже тенковском дивизијом“, „а шта би било да се Стаљин 1941. године замонашио…“

Али „Да Винчијев код“ се од првих страница препоручује као научна књига. На самом почетку се тврди да су „сви описи уметничких дела, архитектуре и докумената… верни“ (стр. 9).

Онима који кажу да нема смисла спорити с фантастичном књигом предлажем да сами формулишу низ фантастичних теза у Брауновом роману. Бојим се да ће ови редови бити различити код мене и либералних новинара.

Апологете ће рећи да је фантазија већ то што Браун помиње да постоје масонске ложе (пре свега „Сионски приорат“). А ја мислим да је управо то најистинитија ствар у Брауновој повести.

А да ли ће се Браунове апологете сложити с тим да су најфантастичније управо оне странице романа на којима се излажу теорије о томе да су гностички апокрифи сачували истинско и најстарије учење Христа, да су „властољубиви попови“ угушили слободу духовног стваралаштва, коју су поседовали гностици, да су до IV в. хришћани сматрали Христа обичним човеком који је учио о љубави према жени?…

Бојим се да ће управо ове тезе „фантастичне“ књижице истог часа почети ватрено да бране као најверодостојније.

 

— Оцена веродостојности апокрифских Јеванђеља је једна ствар. Али зар сами описи уметничких дела нису прецизни?

— Почнимо од општепознатог. Да Винчијеве слике су класика, коју сви знају. Узимамо у руке албум с репродукцијама, а у Брауновом роману отварамо страницу с описом слике Леонарда да Винчија „Мадона међу стенама“ и читамо: „Марија је једну руку држала… високо изнад главе малог Јована, као у претећем гесту – прсти су јој личили на орлове канџе“ (стр. 126).

Зар се то може сматрати објективним и веродостојним описом Леонардовог платна? Довољно је погледати Маријин светли лик на овом платну да би се схватило да Она нема намеру да било коме „грабљиво прети“.

Још је симптоматичније то што је Браун (вероватно у складу с традицијом мексичких серија) помешао децу: Маријина рука се заштитнички надвија изнад Исусове главе. Овај малишан је очигледно мањи од онога којег Марија грли (Исус је пола године млађи), а у лондонској варијанти ове слике Претечин високи штап у облику крста јасно означава ко је где.[2]  Зато се Лангдон бесмислено чуди слици Да Винчија: „овде је Јован благосиљао Исуса… а Исус се покорио његовом ауторитету“ (стр. 126).

Подједнако је тенденциозан опис „Тајне вечере“. У оригиналу рука апостола Петра просто почива на рамену апостола Јована у гесту охрабрења. У „Коду“ се Јован поистовећује с Маријом Магдалином, и не само то: „Поново Софи остаде без текста. На слици, Петар се нагињао ка Марији Магдалени и прелазио је својом руком налик оштрици преко њеног врата. Исти претећи гест као и на ‘Богородици међу стенама’!“ (стр. 220). Овде није само Софи остала без текста…

Као ђак-фројдовац Браун свуда види танатос.

Али му се чешће причињава ерос.

„Улаз катедрале представља женску… са све лабијалним браздама које се све смањују и финим малим петолисним клиторисом изнад врата“ (стр. 287).

Браун је просто одличан познавалац овог питања. „Пепељуга“, „Снежана“ и „Успавана лепотица“ – све су то приче „о угњетавању светог женског начела“ (стр. 231). Тачно! Ако је апостол Јован постао Марија Магдалина, Пепељугина мајка је у ствари злобни мушкарчина! А како су седморица патуљака малтретирала Снежану док јој није помогла иста она чаробница од које се крила код мушкараца!

Тако да су описи уметничких дела у роману далеки од веродостојности и објективности. У принципу, књига је написана с позиције „презумпције кривице“ хришћанства. Ако постоје две верзије једног догађаја – црквена и нецрквена, Браун безусловно одбацује црквену, чак и ако је она старија. Довољно је упоредити „Јеванђеље по Марији“ у којем нема ни речи љубави према човеку, нема никакве етичке компоненте, са снажном моралном проповеђу црквених Јеванђеља…

 

— А описи докумената?

— За „Грал“ се у роману каже да су то хиљаде „древних докумената који би представљали научни доказ да је Нови завет лажно сведочанство“ (стр. 302). Овде је јасно изражена главна теза романа и његов пропагандни супер задатак. Тајна „Грала“ у Брауновом роману носи чисто разорни, негативни карактер: то није нека непозната духовна мудрост (а како тамо може да се појави новина, ако се Христово учење по Брауновој верзији ни по чему не разликује од добро познатог тантризма?), већ компромитујући материјал. „Највећа тајна братства… је била информација толико моћна да је управо њена заштита чинила разлог постојања братства“ (стр. 20). Минери који подривају тужну веру – тако су монаси позитивно приказани у роману. Њихова вера није позитивна (јер теза о томе да је Христос био обичан смртни и ожењени човек не може бити предмет инспиративне вере). Само негирање: Христос није Онај Којим сте Га сматрали.

Осим тога, „Грал“ су „Христови потомци“. Али се они, по Брауну, ни на који начин нису истакли у светској историји и култури. Испоставило се да су њихови гени без икаквог талента. Али живот и тајну ових осредњих људи чувају генији нивоа Леонарда да Винчија. Због чега? Опет, само ради оповргавања. Тако да је Браун смислио одвећ грандиозну структуру ради мизерног циља.

 

— Али Браун врло убедљиво говори о томе да у I веку код Јевреја просто није могло бити неожењених мушкараца!

— Да, Браун тврди да у Израелу у I веку мушкарац није могао остати неожењен, а то значи да је Христос морао да бити ожењен (в. стр. 218). Јао, како је то подао аргумент! Јер сам Браун помиње кумранске рукописе. А то су управо рукописи монашке заједнице.

Ево како живот јесеја-кумранита описује Јосиф Флавије, јеврејски историчар, који је умро око 100. г. после Христовог рођења: „Код Јевреја постоје заправо три врсте философских школа: у једну улазе фарисеји, у другу садукеји, а у трећу они који очигледно, имају за циљ изузетну светост, такозвани јесеји. Последњи су такође рођени Јудејци, али су више од других међусобно повезани љубављу. Избегавају чулне насладе као грех и за највишу врлину сматрају умереност и побеђивање страсти. Презиру брак, зато примају туђу децу у нежним годинама кад су још погодна за учење, понашају се према њима као према својој сопственој деци и преносе им своје обичаје. Овим ипак нипошто не желе да окончају брак и наставак људског рода, већ желе само да се заштите од развратности жена, сматрајући да ниједна од њих није верна само свом мужу. <…> Постоји и друга грана јесеја, који по свом начину живота, моралу и обичајима… личе на остале, али се разликују по томе како гледају на брак. По њиховом мишљењу да они који не ступају у брак пропуштају важан део људског назначења – продужавање рода; а и цело човечанство би за врло кратко време изумрло кад би сви тако поступали“ (Јосиф Флавије. Јудејски рат. 2, 8)[3].

По „Уставу“ кумранске заједнице у њој нема места за породични брачни живот. Пронађена документа показују да је опис живота јесеја Јосифа Флавија тачан: у брачном питању су се дозвољавала различита решења. Једним заједницама и насељима се предлагало потпуно уздржање, а другима је дозвољаван брачни живот (в. такозвани „Устав два ступца“)[4]. Тако да су Јевреји познавали аскетски живот. Јеврејско предање каже да је кабалиста Шимон бар-Јохај тринаест година провео као отшелник у пећини где је написао своју књигу „Зохар“. Дакле, Христова безбрачност је могла да зачуди Његове савременике Јевреје, али се није могла сматрати апсолутно новом или кршењем правила.

Даље, у Брауновој концепцији постоји унутрашња противречност. Ако у Израиљу нису могли да постоје неожењени мушкарци, онда су и Христови апостоли породични људи. Зашто им је у том случају пало на памет да крију породични статус свог учитеља?

Осим тога, знамо за Аврамову и Мојсијеву жену и за жене других библијских пророка. Али оне после смрти својих супруга нису долазиле на чело народно-црквене заједнице и у принципу ни на који начин нису утицале на њену судбину. Значи, да је Христос поштовао старозаветну традицију Његова женидба се не би могла сматрати тајном, а Његова удовица не би могла играти запажену улогу у животу Цркве.

Браунова хипотеза не противречи догмама, већ чињеницама.

 

— Али у чему је светогрђе хипотезе о брачном животу Христа?

— Не ради се о светогрђу, него о бесмислености. Христос је Спаситељ. Овде треба имати на уму главну разлику између Христа црквене вере и „Христа“ окултизма. У вери хришћана Христов пут води одозго надоле. Он је увек био Бог, Логос, али је пре 2000 година постао човек ради нашег спасења. Код окултиста је „Христос“ човек који је у складу са својим духовним растом достигао божански статус.

Јеванђељски Христос долази у свет због наше болести и ради исправљања њених последица. Али Црква брачни живот не сматра болешћу. Грех Адама и Еве уопште није то што су појели јабуку (в. стр. 273) и није у спајању мужа и жене. Човек није пао сексуалним путем, и зато пут човековог спасења не води кроз област секса.

Постоје секте у којима су Браунове фантазије остварене. На пример, секта Корејца Муна „Црква уједињења“. Њене главне тезе су: сатана је саблазнио Еву и она је ступила с њим у сексуалну везу из које се родио Каин. Сви ми смо потомци сатане. Демонско семе у нама треба заменити праведним семеном. То је требало да учини Исус, али Он није стигао да се ожени. Уместо њега праведно семе сад сеје лично Мун. Због својих позних година Мун више не може лично да зачиње ново човечанство. Али он усваја омладину у „церемонији светог вина“ у којој људи пију „коктел“ помешан с „крвљу“ (вероватно спермом) „истинског оца“ – Муна.[5] У „коктел“ такође улази и кап млека последње Мунове жене („истинске мајке“).

„У пролеће 1998. године мунити су сазнали да до 80. рођендана њиховог месије (односно, до 2000. г.) у „истинску породицу“ треба да уведу 360 милиона брачних парова. Очигледно, Мун је сматрао да ће на тај начин кванитет прећи у квалитет и да ће се цела Васељена, хтела она то или не, ујединити око њега. Убрзо после тога на улицама многих великих светских градова појавили су се љубазни младићи и девојке који су се представљали као сарадници „Светског удружења породица за мир у целом свету и уједињење“ и који су настрљиво предлагали пролазницима да поједу бомбону или кекс или да попију чашу освежавајућег напитка – све то у славу чврсте породице и стабилних моралних вредности. Притом, разуме се, нису говорили да је у ово приношење додата кап „светог вина“ од горе наведених састојака. Тако је свако ко се саблазнио бесплатним слаткишом прогутао елементе физиолошке течности брачног пара Мун и, по њиховом веровању, ступио је у крвно сродство с „истинским родитељима“. У преписци на интернету мунити су живо разматрали начине за мешање „светог вина“ са бомбонама. На пример, предлог је био да се договоре с директором кондитерске фабрике да њихову течност убаци у карамел смесу или да отворе сваку бомбону, па парченцетом вате штапићем на њу нанесу кап „вина“. Бомбоне се такође могу обрадити „вином“ из распршивача, а после се може сачекати да се осуше, па их поново треба умотати у папирић. Касније су се секташи хвалили својим резултатима: неки су успели да крвљу „истинског оца“ напоје велики број људи“.[6]

 

— Али шта је са цитатима старих ранохришћанских текстова које Браун наводи?

— Врхунац Браунове ерудиције је његова информисаност о рукопису „Q“. Поредећи „синоптичка“ Јеванђеља по Марку, Матеју и Луки познаваоци Библије су дошли до претпоставке да су сва три аутора користила извесни првоизвор – зборник „лога“, Христових изрека. „Q“ је латинско Quelle, извор. Браун тврди да део „Грала“ представљају „легендарни“ „Q“-документи – рукопис чије постојање признаје чак и Ватикан. То је књига Христових проповеди за које се претпоставља да је написана „Његовом сопственом руком“ (стр. 227). Било би занимљиво сазнати ко је од учених познавалаца Библије истакао овакву „претпоставку“?

Два цитата из апокрифа (не из „Q“) у роману су прилично тачна. Расплинутост почиње од тренутка кад се ови цитати уводе у текст романа: „Ово су фотокопије свитака из Наг Хамадија и са Мртвог мора, које сам раније поменуо. Најстарија хришћанска сведочанства. Увек је добро почети од Јеванђеља по Филипу“ (стр. 218).

Боље би било да је поштено рекао да никакви целовити хришћански текстови у пећинама Мртвог мора (Кумрана) нису пронађени. Има претпоставки о томе да су комбинације слова у појединим одломцима такве да се могу прочитати само на основу новозаветних текстова. Рукопис 7Q5 (односно пети рукопис из седме пећине Кумрана) је идентификован као Мк. 6, 52-53). Рукопис 7Q4 је идентичан 1 Тим. 3:16-4:3. Такође се нуде следеће идентификације: 7Q6,1=Мк. 4,28; 7Q6,2=Дап. 27,38; 7Q7= Мк. 12,17; 7Q8=Јак. 1,23-24; 7Q9=Рим. 5,11-12; 7Q10=2 Петр. 1,15; 7Q15=Мк. 6,48. Међутим, треба имати на уму да се ради о премалим фрагментима текста да би човек могао бити сигуран у то да се овакав редослед слова не би могао срести у другим верским текстовима на грчком из првог века. Али делови канонских или апокрифних хришћанских текстова чији би садржај био повезан у Кумрану нису пронађени. Тим пре тамо није постојало никакво „Јеванђеље по Филипу“. То је важно, зато што су рукописи пронађени у близини Мртвог мора сигурно написани пре 70. године наше ере.

Ако су већ главни ликови у роману представљени као велики стручњаци за старе рукописе зашто нису поменули заиста најстарији хришћански манускрипт? Бернард Гренфел је 1920. године у Египту у путној торби египатског војника који је умро у II веку пронашао папирус р52, у којем се садржи одломак из Јеванђеља по Јовану (разговор између Христа и Пилата (Јн. 18, 31-33 и 37-38). Касније се овај папирус чувао у Рајлендовој библиотеци у Манчестеру; С. Робертс га је проучио и објавио 1935. године. По особеностима рукописа сви научници независно од своје верске припадности овај папирус датирају првом половином II в. (вероватно пре 130. г.).

Јеванђеље по Јовану је написано после свих осталих Јеванђеља. Апостол Јован је за време Спаситељевог земаљског живота био младић и он једини међу апостолима није био убијен, већ је дочекао старост упокојивши се 117. године после Христовог Рођења. Јеванђеље је апостол написао пред крај живота, односно крајем I и почетком II века. Дакле, копија којом располажемо је свега две деценије млађа од времена кад је написан оригинал.

Што се тиче рукописа из Наг Хамадија, „Јеванђеље по Филипу“ заиста улази у састав другог кодекса. Међутим, овај рукопис потиче из 330-340. године. Односно, из времена за Брауна толико омраженог цара Константина, а нипошто не из доба апостола. Рукопис „Јеванђеља по Марији“ постоји у истом кодексу, али је он познат и на основу своје старије грчке верзије (Оксиринхски папирус с почетка III века). Ипак, Браун управо то не зна – зато и цитира каснију верзију.

Сами текстови су тачно цитирани. Али апсолутно ван свог контекста. Браун (или његов Лангдон) не схвата разлику између езотеричког текста и „Плејбоја“. У гностичким текстовима брак („сизигија“) представља савез духовних енергија, а не истицање плодне течности. Ево како тема духовног зачећа (просветљења) одозго гласи у „Јеванђељу по Филипу“:

„[Онај ко се храни] из уста [и кад би] реч излазила из њих, почео би да се храни из уста и постао би савршен. Јер савршени зачињу од пољупца и рађају. Зато се и ми љубимо зачињући од благодати која постоји у нама, у једнима и у другима… Софија која се назива бесплодном мајка је анђела. И сапутница [Сина је Марија] Магдалина. [Господ је волео Марију] више [од] свих ученика и он је [често] целивао њена [уста]. Остали [ученици видећи] да [воли] Марију, рекли су му: Зашто је волиш више од свих нас? Спаситељ им је одговорио, рекао им је: Зашто не волим вас као њу?“

Браун цитира само оно што се односи на Марију Магдалину и притом истиче да „пољубац“ овде не означава размену даха-духа, чак не ни дотицање усана и коже, већ полно брачно општење. Самим тим се потпуно одбацује главна теза гностичких текстова – њихов „духовни расизам“. „Има много животиња на свету које имају обличје човека“ (Јеванђеље по Филипу, 119). „Паганин не умире, јер никад није живео да би могао да умре. Сви они који се рађају у свету рађају се захваљујући природи, а неки – захваљујући [Духу]“ (Исто, 4). Пагани („илики“, телесни људи) зачети су физиолошки исто као и гностички „пнеуматици“ („духовни“), али код њих није било пољупца Одозго, није било додира и помазања Духа, и зато су остали само животиње (с тачке гледишта гностичких „посвећених“). Тако да Браунов покушај да „Христов целив“ схвати као секс противречи основној гностичкој доктрини.

Браунови јунаци су мајстори за препознавање и тумачење алегорија. Али иако на њих позива гностички текст – „Истина није дошла у свет обнажена, већ је дошла у символима и сликама“ (Исто, 67) – они су управо „Христов целив“ склони да схватају више него буквално.

И Марија Магдалина из ових апокрифа није толико земаљски, колико митски лик. Још једном: „Троје људи је ишло с Господом све време. Марија, његова мајка, и њена сестра, и Магдалина, она коју су називали његовом сапутницом… Јер је Марија – његова сестра, и његова мајка, и његова сапутница… Софија која се назива бесплодном мајка је анђела. И сапутница [Сина је Марија] Магдалина. [Господ је волео Марију ] више од [свих] ученика и [често] је целивао њена [уста]“ (Јеванђеље по Филипу 32 и 55). У гностичким митовима Христос има сложене односе са Софијом (Мудрошћу), која је и његова мајка и његов супарник и предмет његове активности спасавања, и супруга и дете (све је то могуће, зато што се постулира постојање „вишњих“ и „нижих“ Христова и Софија).

Код Брауна је све једноставно:

„Сваки стручњак за арамејски језик ће вам рећи да је реч „сапутница“ у то време буквално значила „супруга“.

Уопште, реч „хаберта“ на арамејском означава сапутницу и другарицу, али не жену. И какве уопште везе с тим има арамејски језик? Хенобоскинско Јеванђеље по Филипу је коптски превод грчког оригинала. Узгред речено, у њему се наводи грчка реч – којнонос. Она значи, причесник, заједничар, саучесник. А и целив је у новозаветним текстовима и у античкој култури пре свега означавао поздрав, а не позив на секс. У то се човек лако може уверити прикупивши све случајеве употребе ове речи у текстовима Новог Завета.

Најсмешнија ствар (с тачке гледишта познаваоца религије) у Брауновој књизи јесте покушај да се ранохришћански јеретици (гностици), аутори „јеванђеља“ која он помиње, представе као људи који добрим оком гледају на свет, тело, брак, секс и жену.

У ствари гностици се (као и пагани-неоплатоничари) стиде своје телесности. У „Јеванђељу по Јуди“ које данас рекламира „Сионски приорат“ кључна теза гласи: „Космос, односно пакао.“ У „Јеванђељу по Томи“ читамо: „Ко је нашао свет, нашао је леш.“

Чак ни „Тајна књига албигојаца“ нимало не личи на „Камасутру“.

„И упитао сам Господа: ‘Зашто сви примају Јованово крштење, а Твоје крштење не примају сви?’ И одговори Господ: ‘Јер су њихова дела зла и они не долазе до светлости. Јованови ученици ступају у брак и праве свадбу, а Моји ученици не чине ни једно, ни друго, већ пребивају као анђели Божији на небу.’“

Гностици су наследили библијску, а нипошто не паганску веру у Бога као Личност, онострану (трансцедентну) у односу на космос. Сасвим хришћански су доживљавали човека као слику над-космичког Духа. Али док су хришћани на целовитост човека, односно спој душе и тела гледали позитивно („Зар не знате да су ваша тела храм духа који живи у вама?“), гностици су у томе видели главни скандал светске историје. Мрачни и неуки демони су створили наша тела и материјални космос уопште. Чак су и њихова имена страшна:

„Етерафаопе Аброн је створио његову главу, Менигестроеф је створио његов велики мозак, Астерехмен десно око, Фаспомохам лево око, Јеронумос десно ухо, Бисум лево ухо, Балбел прсте на левој руци, Крима нокте на рукама, Астропос десну дојку, Бароф леву дојку, Баум десни пазух, Арарим леви пазух, Арехе стомак, Фтхауе пупак, Абенленархеј кичмену мождину, Хнуменинорин кости, Агромаума срце, Сострапал јетру, Анесималар слезину, Фопифро црева, Библо бубреге, Ејло тестисе, Сорма гениталије, Гормакајохлабар десни кук, Небриф, леви кук…“ (Апокриф по Јовану, 16).

Сва поезија гносе је у жеђи за бекством и разоваплоћењем. Космос чији је поредак надахњивао пагане из архајског периода они су доживљавали као затворски поредак.

„Гносис“ (знање) се састоји у томе што човек треба да схвати да се његова природа разликује од природе његовог тела. Душа се толико разликује од телесног света да… Управо овде се рађају две варијанте понашања: радикални аскетизам и безбрачност (све то тога да људи пију коктел од сперме и менструалне крви у знак свог радикалног одрицања од рађања деце). Или подједнако радикална изопаченост (као знак свести о томе да ништа телесно не може оскрнавити душу која је друге природе и с друге планете).

О првом случају:

„Чујте о још страшнијој ствари коју се усуђују да чине ако неки од њих неочекивано продре проливеним семеном у улаз вагине и ако жена затрудни. Извукавши ембрион, чим могу да га дохвате прстима, они узимају ово извучено новорођенче и истуцају га у авану помоћу тучка. Помешају с тим мед и бибер и неке друге зачине исто као и миришљава уља, да не би повраћали. Приступајући тада свом ритуалном скупу сви ови следбеници култа, створеног за свиње и псе, узимају сваки прстом делић детета здробљног у кашу. Пошто заврше ово људождерско преждеравање, Богу упућују молитву: ‘Није нас преварио владика похоте, већ смо сакупили плод братовљевог злочина’. Они верују да је то ‘савршена пасха’…“ (Епифаније. Панарије. 26, 5).

Треба истаћи да гностички текстови који су се сачували до данас овакву магију сматрају рђавом. Али из самих ових грдњи следи то да је у неким сектама она ипак постојала.

„Тома је рекао: ‘Чули смо да на земљи постоје такви који узимају мушко семе и женску менструалну крв, стављају то у сочиво и једу говорећи: – Верујемо у Исава и Јакова. Да ли је то долично или не?’ Исус се разгневио на свет у том часу и рекао је Томи: ‘Овај грех је изнад свих грехова и безакоња.’“ (Пистис Софија, 397).

По другој варијанти:

„Они (следбеници гностика Карпократа – А. К.) у свом безумљу су дошли до тога да кажу да им је дозвољено да чине све што је безбожно и нечастиво. Зато што, кажу, само за људско мишљење постоје добра и лоша дела. И душе треба да прелазе из једних тела у друга док не спознају сваки начин живота и све врсте радњи (изузетак је једино ако неко у току једног пресељења не учини све оне радње о којима не треба не само да говоримо и да слушамо, већ ни да помишљамо и да верујемо да се такве ствари дешавају међу нашим суграђанима), како, како гласе њихова дела, њиховим душама, које су искусиле сваки начин живота, при њиховом исходу више ништа не би било потребно; и треба да се труде да им у супротном случају због тога што им још нешто недостаје за слободу, не буду опет послате у тела“ (св. Иринеј Лионски. Против јереси. I, 25, 4).

Слично излагање Карпократове јереси наводи и св. Иполит:

„У такво [стање] се, кажу они, поново оваплоћују душе, у оној мери у којој чине све могуће грехове. А кад ништа [од грехова] не остане, оне се ослободивши се, упућују ка ономе ко се налази изнад анђела који стварају свет, Бога. И тако ће бити спасене све душе. А неке [душе] пре рока у једном доласку (parousia) помешавши се са свим греховима, више се не оваплоћују, већ се вративши све дугове ослобађају да се више не појављују у телу“ (Оповргавање свих јереси 7, 20; PG XVI, 339). На сличан начин Карпократову доктрину излажу Тертулијан (О души, 23-25), свети Епифаније Кипарски (Панрион, 27) и Августин (О јересима, 8).

Али оно што нису имали људи који су писали „јеванђеља“ која Браун сматра „првима“ (стр. 220) јесте вера у то да је секс (банални или ритуални) „духовни чин. Историјски посматрано, сексуални чин је био чин кроз који су мушкарац и жена спознавали Бога. Некада су људи веровали да је мушкарац духовно непотпун све док телесно не спозна свети женски принцип. Физичко сједињење са женом остао је једини начин на који мушкарац може да постане духовно потпун и напослетку достигне гносис – спознају божанског“ (стр. 272). Тако да се овде господину Брауну може честитати на отвореној лажи. Да би се додворио хиперсексуалним пубертетлијама смислио је бајку о спознаји-кроз-секс код древних гностика.

У врло стара времена заиста су постојали и храмовна проституција и пракса ритуалног секса. Али то није била мистика. То су били ритуали подражавања: човек је играо улогу овог или оног бога и поистовећивао се с њим уверен у то да као што је божанско зачеће било успешно, тако ће успешан бити и његов нови животни циклус. То није било мистика у смислу да се није рачунало на то да човек стиче лично мистичко искуство. Али чим су људи открили транс и екстазу („промењено стање свести“), одмах су схватили везу између овог искуства и сексуалног. Пре ће бити да је веза негативна: што више снаге трошиш на „обичан“ секс, тим мања је вероватноћа да ће се друга, духовна радост дотаћи твоје дубине. Зато је у свим мистичким религијама света област секса минско поље за оне који желе да стекну лично искуство, а не да само следе традиционалне ритуале. „Сексуалног дракона“ треба припитомити и преобразити. Он у несублимираном виду просто заслепљује.

Зато, на пример, индијски ученици – „брахмачарја“ – дају завет апсолутне чистоте („период обучавања захтева сексуално уздржање“).

Тако да секс не отвара пут ка Богу. А већ стечено „духовно искуство“ придаје смисао сексу – у оним религиозним традицијама где се то сматра значајним (на пример, тантризам). Природно је да у том случају секс постаје врло сложена ствар. Али оно чега није било у историји религија јесте вера у то да сам по себи коитус младића не претвара у мушкарца, већ у „посвећеног мистичара“…

 

— Ипак, где је Христос човечнији – у црквеном канону или у Јеванђељима која је Црква одбацила?

— Браунов одговор је очигледан: он инсистира на томе да су гностици и апокрифи које су написали потврђивали Христову човечност (упркос ортодоксима који су Христа сматрали Богом). Међутим, у стварности је све било обрнуто: у гностичким „Јеванђељима“ нема скоро ничега о Христовом земаљском животу (узгред речено, нису све апокрифе написали гностици, неки у којима има више биографских детаља потичу из обичног фолклора). У њима засигурно нема никаквог интересовања за Његову људску природу. Христос гностика је дух који је попримио обличје човека у педагошке сврхе. Прва јерес против које су почели да се боре црквени „инквизитори“ јесте гностичка јерес „докетизма“. По њој је Христос изгледао као човек (грчка реч „докео“ изначи „изгледам“), али то није био. Чак ни црквеним људима није било лако да усвоје пуноћу Христове човечности.

Сву епоху великих догматских спорова првог миленијума представљају управо сумње у то. И ту један за другим васељенски сабори тврде:

• Христос „се оваплотио“ (I Сабор);
• „постао је човек“, односно није примио само тело, већ и душу човека (II Сабор);
• Његова људска природа није представљала препреку за то да буде Бог (III Сабор);
• Људско начело Бог је заувек примио у Христу, а не за неко време, и примио га је без мане (IV Сабор);
• Христова људска природа је створена у тренутку Његовог земаљског зачећа, а није дошла из других светова (V Сабор);
• Христова људска природа поседује сопствене жеље и радње (VI Сабор);
• Христос је у потпуности човек и зато се може приказивати (VII Сабор).

На основу тога је јасно колико је Браун далеко од истине кад тврди да су до цара Константина хришћани у Христу видели само смртног човека и да је тек у IV веку цар одлучио да Му припише божанску природу. Може се навести на стотине цитата из дела аутора I-III века у којима се јасно исповеда да Христос има божанску природу.

Ако неки гностици у Христу нису видели Јединог и Вишњег Бога, нису Га описивали ни „као обичног смртника“ (стр. 206), већ су га смештали у ранг Анђела-еона.

Христос гностика је митологичан, није историјски. Он живи и делује у свету персонализованих философских категорија (Мудрост, Логос, Бездан, Граница…). Зато су и брак и целив оваквог „Христа“ само алегорија међусобне везе и међусобног рађања философских појмова.

 

— Дакле, да ли је Марија Магдалина написала Јеванђеље или није?

— А да ли ви увек верујете реклами? Ако се у реклами за чудотворну маст појави чика у белом мантилу, да ли одмах верујете да је то заиста представник Академије медицинских наука? Да ли верујете Грабовоју? Па он за себе каже да је Христос… Тако су и гностичке апокрифе написали „грабовоји“ из II-IV века.

Чудно је што Браун није цитирао гностички текст у којем се отворено излажу сексуалне фантазије „духовних хришћана“. Имам у виду „Маријина питања“. Истина, рукопис ове књижице још увек није пронађен и историчарима је позната само на основу тога што је цитира писац с краја IV века светитељ Епифаније Кипарски. Дакле, желите алтернативну, недогматску, гностичку „духовност“? – Молим лепо, изволите:

„Имају много књига. У њима се наводе некаква „Маријина питања“… Не стиде се да за Самог Спаситеља и Господа нашег Исуса Христа кажу да је показивао развратне изопачености… јер у „Маријиним питањима“, која се називају „Великима“ (написали су и друга, „Мала“), представљају откровење које јој је Он пренео, које је дао на гори: помолио се и узео је жену, која се налазила са стране, и почео је с њом да се спаја… и делујући на тај начин ухватио је Своје проливено семе како би показао да смо „принуђени да поступамо тако да бисмо живели“; и кад је Марија збуњено пала на земљу, Он ју је освестио и рекао јој је: „Зашто сумњаш, маловерна?“ И рекао је, што се већ преплиће с Јеванђељем, „ако вам је земаљско говорило, а ви нисте поверовали, како ћете поверовати небеском?“ и да [израз]: кад угледате Сина Човечијег како иде тамо где је раније био (уп.: Јн. 6, 62) – значи проливено семе које је добило удео, одакле је и изашло. А што је речено: ако не будете јели Моје Тело и ако не будете пили Моју Крв – и што су се ученици збунили и говорили: ко то може да слуша? (уп.: Јн. 6, 53-60), – каже да је била реч о безобразним стварима. Због тога су се и забринули и повукли, јер још нису стекли, како се каже, пуноћу основа. А што је Давид рекао: биће као дрво засађено на извору воде, које доноси свој плод у своје време (уп.: Пс. 1, то је, кажу, речено о људским безобразлуцима: на извору воде даће свој плод, – речено је, кажу, за задовољство изливања; а [речи]: лист не вене (уп.: Пс. 1, 3) – [значе] да ми не дозвољавамо, сама земља пропада, а они ће бити сами. Јер сматрају да није било црвене тканине на Равиним вратима (в.: Ис. Нав. 2), јер је, кажу црвено платно менструална крв и речено: пиј воду из посуда живота – говори о томе. И кажу да ће тело пропасти и да не васкрсава, и да припада кнезу. А о сили која се садржи у менструалној крви и семену тврде: то је душа и ми је сакупљамо и једемо. А приликом сношаја призивају име неког Барбарона (βάρβαρον) и моле се говорећи: приносим ти што сам ти дужан као бих принео што сам дужан. Тако и приносе: и одмах се сједињују, намештајући се тако да се и други не подигне, док се не деси до 365 облика сношаја… радећи тако, призивају свако име. А кад бреме падова – срамних сношаја и призивања имена достигне 730, онда такав [пали] напокон долази до дрскости да каже: ја сам Христос откако сам сишао одозго кроз имена кнезова. <…> Ако пак неко, кажу јеретици, остане у овом гносису и сакупи себе у свету посредством месечних прања и похотног избацивања семена, он се више не задржава овде, већ заобилази горе наведене кнезове, долази чак до Саваота, гази његову главу (таква је необуздана хула јеретика) и у том случају прелази у највишу област где је мајка живих, Барберо или Барбело… и на тај начин се душа спасава. Неки од њих, не приближавајући се женама, својим рукама се сами развраћају и свој разврат узимају у руке и тако једу клеветнички наводећи као сведочанство за ово речи: ове моје руке су послужиле мојим потребама и потребама оних који су са мном служили (уп.: Дап. 20, 34); и још: чинећи својим рукама да би човек могао да даје онима који немају (уп.: Еф. 4, 28). А девицама називају оне које приликом законитог брачног сношаја никад не дочекају, по природном обичају, да приме семе, и премда се увек спајају и блудниче, али пре него што наступи задовољство удаљавају од општења онога ко их злотворно развраћа и горе наведену прљавштину прикупљају за јело, наводно се угледајући на лукаво понашање Силома с Тамаром, а у погледу девичанства упражњавају ову вештину тако да иако чине разврат не примају у себе мешање и проливање од овог разврата“ (Светитељ Епифаније Кипарски. Панарион. 26, 8-11).

 

— Оставимо по страни богословске теорије. Али зар нема животне и историјске истине у тези о властољубљу клира и с њим повезаној деградацији хришћанског света?

— Још једна типично просветитељско-масонска идеја романа, коју је одавно одбацило чак и атеистичко учење о религији – јесте идеја о томе да је сва еволуција религије реализација воље за власт и да клир ствара догме због своје користољубивости. Ту опет долази до противречности: ако је све у хришћанству преузето из паганства, а паганство је било тако светло и феминистичко, зашто је хришћанство испало тако „мрачно“? Зар су и пагански мудраци и жреци из користољубивости стварали своје „символе женског начела“?

А саму тезу о властољубивости клира као о покретачкој сили историје хришћанства критиковао је чак и совјетски „научни атеизам“. У световној науци о религији се уместо тога говори о социјалним законима и потребама, о унутрашњој логици мита, о дуготрајној кристализацији потенција и интуиција које су уткане у дату религију од почетка и које су као могућност у њој постојале од њених извора.

И сасвим непристојно изгледа теза о томе да су гностици и пагански мистичари људима омогућавали слободно, непосредно и лично стицање духовног искуства док су властољубиви попови све усмерили на себе и своју структуру. Код гностика постоје три расе људи: телесни, душевни и духовни. Не може се прећи из једне групе у другу. Разлика је усађена још у освит еволуције нашег света. Духовни су они у које је доспело зрнце Софијиног духа. Онима којима нису имали ту срећу преостаје само да слушају гуруа. Слична хијерархија постоји и у другим езотеричним токовима: „мајстори“ су окружени послушањем „ученика“ који према њима гаје страхопоштовање.

Међутим, у Цркви из времена борбе против гностицизма (II-V в.) избор свештеника и епископа је био управо демократски. Узгред речено, у најмању руку због тога у Цркви нису могла да постоје никаква „тајна учења“. Али ни у једном езотеричком учењу – од гностика до „Сионског приората“ – „непосвећени“ ученици нису бирали „посвећене“. „Велики Мајстор“ сам одређује нове „сенешеле“, сам одлучује коме ће открити последње „тајне“.

 

— Ах да, Ви сте историчар, а историју религије сте студирали на катедри за научни атеизам МДУ…

— Да, и зато ми је, узгред речено, много тога из Браунове књиге добро познато. Али бранећи част моје катедре поново ћу рећи: совјетски „научни атеизам“ из времена Брежњева умногоме је одмакао од атеизма Берлиоза и Иванушке Бездомног.

Главна религијска теза „Да Винчијевог кода“ се састоји у томе да су у хришћанству све идеје и символи преузети из паганства (в. стр. 206). Ова идеја је била модерна у XIX веку, али савремена наука о религији, укључујући и светску, то више не сматра.

Главна идеја хришћанства се састоји у томе да је Једини Беспочетни Бог, Творац космоса, управо слободно, због Своје љубави према човеку, а не решавајући унутрашње проблеме и интриге, постао Човек, примио је смрт, принео је Себе на жртву ради људи. Наведите ми претхришћанску религију у којој се садржи таква идеја – и спреман сам да том човеку платим 1000 долара. У паганству постоји идеја о боговима који страдају, али ови богови страдају по нужности: пошто су олицетворење сила природе они се потчињвају природно-цикличној нужности и својој смрти и поновном рођењу. Чак се и Озирис бори са Сетом и губи, а не прима смрт добровољно. Тако да се главна идеја Јеванђеља не може наћи нигде осим у самом Јеванђељу.

Узгред речено, хришћани нису никад крили заједничке црте (и нису их се ни стидели) којима је изражена њихова вера и вера пагана. Ако би открили нешто заједничко у вери хришћана и у вери неког паганског народа, богослови су радосно говорили: то је доказ да за Христом заиста жуде сви народи (Аг. 2, 7). Мудрост Божија је све народе припремала за Свој долазак, и зато су зрнца хришћанских идеја унапред посејана у најразличитијим културама. То значи да чак у случају преузимања хришћанство свуда препознаје и узима своје. „Хришћанство из грчко-римске културе бира и преузима своје, оно што му припада, као „хришћанство пре Христа“ у паганском свету, слично као што магнет привлачи гвоздене опиљке. Овде не треба говорити о утицају на хришћанство, већ о уливању у хришћанство онога за шта је било природно да се у њега улива снагом унутрашњег сродства“.[7]

И још, иако се трудим да не разматрам оно што Браун говори о паганима, и ограничавам своју анализу само на оне његове тезе које се тичу хришћана и хришћанских јеретика, ипак ћу нагласити да Браун тешко на основу старих извора може да докаже да су поклоници Митре веровали у његову искупитељну смрт и васкрсење пре почетка проповеди хришћанства. Браун каже: „Ништа у хришћанству није оригинално. Претхришћански бог Митра… био је сахрањен у каменој гробници, и потом за три дана васкрснуо“ (стр. 206). У ствари, Митра приноси бика, а њега нико не убија. С пећином на обронку планине је повезан, то је тачно, али својим рођењем, а не смрћу. Ако је Митра био убијен, желео бих да од Браунових обожавалаца сазнам ко га је тачно убио… „Митра је једини бог, који не дели трагичну судбину мистеријских божанстава, на основу чега се може закључити да се у сценарију митраистичке традиције није било искушавања смрћу и васкрсењем,“ – каже најбољи познавалац историје религија М. Елијаде.[8]

 

— Али Браун је рекао истину о инквизицији?

— Браун каже да је за три века лова на вештице инквизиција спалила „пет милиона жена“ (укључујући бабице) (в. стр. 116). Чудо да је после убистава толиких размера у западној Европи ико остао жив. И ко је у току тих векова (XVI-XVIII) родио толики број Европљана да су се расејали по читавој земаљској кугли?! „Кад су историчари напокон почели систематски да проучавају огромну грађу записника инквизиције добијени су потпуно другачији резултати и постепено је почела да се ствара нова представа о њима. Сад се вероватно већ може говорити о свеопштем признавању два принципијелна закључка, иако истраживања још увек нису завршена. Као прво, медитеранске инквизиције су биле мање крвожедне од европских световних судова раног новог доба. Од 1550. до 1800. године пред суд инквизиције је изашло 150 хиљада људи, али је само 3.000 било осуђено на смрт,“ – пише амерички историчар чија је књига у преводу на руски изашла захваљујући „Фонду Сороша“.[9]

Жао ми је и једног спаљеног човека. Али 3.000 и 5 милиона ипак нису иста ствар.

Није згорег да још једном подсетимо да у средњем веку вештице нису убијане. Несрећна књига „Чекић вештица“ појавила се тек 1486. године. „Први случај прогањања вештице… десио се 1498. године“[10]. Масовни „лов на вештице“ ни у ком случају није био средњовековни феномен, већ новоевропски. Врхунац „лова на вештице“ је био средином XVI и почетком XVII века.

У Русији је први закон којим се за враџбине предвиђа ломача – … „Морски устав“, који је Петар I издао 1720. године: „И само се њему <Богу> треба молити и у њега се уздати у свим пословима и подухватима. Због тога се сва идолопоклонства и чаробњаштва строго забрањују. И ако се нађе неко такав или томе сличан сујеверан и богохулан, он после разматрања треба да буде осуђен на строги затвор и бичевање или спаљен.“

Тумачење: Казна спаљивањем је уобичајени начин за погубљивање жена које се баве гатањем и оних које наносе штету путем отрова, или на други начин писмено или на речима хуле име Божије или га се одричу. А ако у оним писмима или речима хуле на име Божије нема овог одбацивања, већ су само сујеверно празнословље, после разматрања овог човека треба казнити другим горе поменутим казнама и притом црквеним јавним покајањем“ (Морски устав. 4, 1)[11].

Ова норма је била преузета из Новошведског војног артикула из 1683. године (одакле потиче и лутеранска патетика коју Петар није приметио (?): „Треба се молити само Богу“ – значи не треба се молити Мајци Божијој и свецима…).

Као што је тачно запазио Ј. Лотман – „кроз прозор у Европу допирао је мирис гарежи“.[12]

 

— Да ли је веродостојан лик цара Константина који је описан у Брауновом роману?

— Читамо: „Читавог свог живота био је паганин који је крштен на самртном одру, сувише слаб да би се успротивио. На несрећу по њега, растући религиозни преврат је захватио Рим <…> Хришћани и пагани дошли су у сукоб (руски текст: хришћани су ратовали с паганима, прим. прев.) а конфликт је достигао такве размере да је претио да подели Рим на два дела. <…> Године 325. одлучио је <Константин> да уједини Рим под једном религијом. Хришћанством“ (стр. 205).

Овде је тачно само једно: Константин се заиста крстио тек на самртном одру. Али тако су поступали многи хришћани у то доба – због страха да ће оскрнавити греховима које учине после крштења. Константинов братанац, цар Јулијан Одступник који је покушао да се врати паганству никад није тврдио да има иста уверења као његов велики стриц.

Поделу Рима на два дела започео је прогонитељ хришћана – Диоклецијан. При чему је поделу предложио по чисто географским критеријумима, а нипошто не по верским. Узгред речено, управо је Диоклецијан, а да сам то није знао, наступио у улози „сепаратора“, који је одвојио канонска Јеванђеља од апокрифа. Знајући улогу Светог Писма у животу хришћана, он је 303. године наредио епископима да предају свитке Јеванђеља римским судницама. А епископи су користили необавештеност римских чиновника у питањима богословља – и уместо правих Јеванђеља која је ценила Црква, донели фалсификате – апокрифе, али украшене речју која је била наведена у царском едикту.[13] Тако да већи део апокрифских рукописа уопште није изгорео на ломачама које су палили „хришћански фанатици“, већ у задњим двориштима паганских римских канцеларија.

У време Константиновог обраћења хришћани ни из далека нису чинили половину становништва империје. Процене историчара варирају у дијапазону од пет процената[14] до дванаест процената[15] становништва. Притом је у источној половини царства хришћанизација била знатно већа него у западној. А Константин је до 323. године био владар Запада. Дакле, није могао да гледа на хришћане као на политичку силу. Познато је предање о светитељу Василију Великом: кад је он дошао у Неокесарију у овом великом граду је било само седамнаест верника, а кад се светитељ упокојио остало је само седамнаест пагана.

Притом верско непријатељство различитих религиозних група у царству није расло, већ се напротив, гасило. За три века суседи су успели добро да упознају хришћане и престали су да негодују због њиховог „неверовања“ у званичне богове. Царство се по инерцији, по навици, с времена на време сећало Цркве и имитирало је увођење једномислија. Али се народни антихришћански ентузијазам већ угасио. А одлучност хришћанских мученика је код Римљана изазивала поштовање.

Није било никаквих „нереда“. Диоклецијан је спровео паметну административну реформу, а хришћани су се односили лојално чак и према прогонитељима.

Највеће испољавање бунта на које су се одлучили познато је из сведочанства савременика: „Чим је у Никомидији обнародован декрет о Црквама један човек, који није био непознат, већ по световним представама највишег звања, покретан ватреном ревношћу за Бога и подстицан вером, узео је декрет који је био истакнут на јавном месту да га сви виде, и поцепао га је на комаде као изузетно безбожан и нечастив… прославивши се на тај начин издржао је све што је било предвиђено за такву дрскост чувајући до последњег даха јасан ум и мир“ (Јевсевије Кесаријски. Црквена историја, 8, 5).

И већ су сасвим отворена лаж Браунове речи о томе да су „хришћани ратовали с паганима“ Обратите пажњу на то како се гради реченица. Могао је да каже да су „пагани ратовали с хришћанима“. Могао је да каже да је „постојало непријатељство између пагана и хришћана“. Али Браун је реченицу саградио тако да као активно-нападачка, агресивна страна изгледају баш хришћани. А пре Константина је испољавање овог непријатељства било очигледно асиметрично: хришћани су методама философске полемике критиковали паганску религију (узгред речено, истим тим су се бавили многи пагански комедиографи и философи), а пагански свет је прогонио хришћане мучењима и погубљењима. У филму је то, авај, још више истакнуго: гомила хришћана, наоружаних копљима и крстовима, јуриша на незаштићене пагане, убија их и баца дивне статуе с паганских храмова… Управо пре обраћења цара Константина ничег сличног није било и није га могло бити.

Још једна „веродостојна“ Браунова теза јесте тврдња да су се наводно на I Васељенском Сабору по Константиновом налогу решавала питања која Јеванђеља треба сматрати оригиналима, а која не. Али ни о чему таквом не говори ниједан од извора из IV в.

Ни „Константинов живот“ Јевсевија Кесаријског, ни „Црквена историја“ Теодорита Кирског, ни „Црквена историја“ Сократа Схоластика, ни „Црквена историја“ Созомена, ни дела светитеља Атанасија Великог не помињу да је на овом Сабору наводно разматрано питање библијског канона.

Светитељ Атанасије Велики, изузетно активан учесник I Сабора, 367. године пише специјалну посланицу (39. празничну) у којој набраја књиге Новог Завета, али уопште не помиње да овај списак има било какве везе са Сабором.

Питање о границама библијског канона није изазивало никакве саборне дискусије све до Лаодикијског сабора 363. г. и III Картагинског сабора из 379. године. Да је Васељенски сабор већ решио ово питање 325. г. било би чудно разматрање истог питања у каснијим појединачним саборима, осим тога, без икаквог позивања на ранију одлуку коју су донели угледни људи.

Све ово се врло лако може проверити и на основу најстаријих извора и у научној литератури.

Верзија да је Никејски сабор формирао библијски канон први пут се помиње у „Libellus synodicus“, које је 1601. године издао стразбуршки богослов И. Папус. Већ из тога се види да то нипошто није савременик Сабора из 325. године. Ипак, неки историчари сматрају да је Папус прерадио старији оригинал – грчки рукопис из IX века. У сваком случају „у њему је несумњива историјска истина помешана с различитим измишљотинама и интерполацијама аутора, у духу позног католицизма“,[16] и овај извор је „прилично сумњив и лоше се котира код озбиљних, независних научника“.[17]

Ни један, ни други извор не даје основу за претпоставку да је на I Сабору разматрано питање канона Новог Завета.

 

— Али писац има право да фантазира!

— Да тако фантазира? – Тешко. Они који помоћу оваквог закључка бране Брауна неће исто тако реаговати на књиге Г. Климова (у њима се у „уметничкој“ форми разобличава „жидовско-педерастичка мафија“). Форма фентези не спасава од њихове критике савремену бајку „Деца против чаробњака“ Н. Зерваса (у којој они такође виде антисемитизам). А и класичне бајке Н. Вагнера („Бајке Мачка-Мурилке“ и друге) су такође подвргаване врло реалистичном идејном бичевању. Сматра се да је у реду разобличавање антисемитских нота у лепој књижевности (у делима Н. Гогоља или Ф. Достојевског). А због нечега не смемо да протестујемо против злонамерне лажи у антихришћанској Брауновој бајци!

Замислите да неко напише књигу о томе да је рабин из Љубавича транссексуалац и „лезбијан“ који тајно верује у Исуса Христа. И да је још писао пријаве царској обавештајној служби и да је његова мама заправо била Пољакиња… Има ли шансе да фантастика с таквим сижеом буде издата у милионском тиражу, да се појави на ударним местима на полицама у свим књижарама у западном свету и да основу ње буде снимљено неколико играних и „документарних“ филмова? Да ли би се тако упорно и наметљиво рекламирала?

Још један проблем представља и то што се реклама везана за „Код“ гради на калејдоскопу тврдњи које се међусобно потиру: неки чак изјављују да је то „просто фантастика и немојте нас због тога грдити“, али већ у следећем тренутку најразличитији рекламни агенти почињу да објављују да је Браун напокон открио велику истину и да нам је сад позната цела истина о хришћанству. Недељу дана пре приказивања „Да Винчијевог кода“ Први телевијски канал (ОРТ) је два пута приказао рекламу филма од по сат и по времена. Овај „документарни филм“ о „играном“ филму се гради на принципу зомбирања и испирања мозга. Редовно су се понављале једне те исте тезе без икаквог развоја сижеа. Притом се једном у десет минута говорило да у принципу фантастику не треба примати блиско к срцу, али се зато све остало време тврдило да је истина напокон откривена.

Да издавачи и аутори рекламе немају пропагандистичке циљеве вероватно би могли да прикажу мали поговор научнијег карактера који би био коректнији према хришћанима.

Немам ништа против слободе стваралаштва, између осталог, ни против идеја које опонирају хришћанству. Браун је имао право да прикаже у јавности своје фантазије. Истина, реци ми о чему машташ, па ћу ти рећи ко си. Браун у својим сновима види „Христов сексуални живот“. То је тежак комплекс. Не знам да ли је излечив. Али то је Брауново право – да своје снове, фантазије, комплексе и трауме из детињства излаже на интернету. За мене је важно друго питање – зашто је и ко је одлучио да ове фантазије треба наметати целом свету. Ја не негодујем толико због Брауновог романа колико због рекламне кампање широких размера која овај роман усађује у људске умове. Тираж Браунове књиге се ближи тиражу „Хари Потера“, али је књижица Џ. Роулинг ипак много живља и талентованија…

 

— Бурна кампања у вези с „Да Винчијевим кодом“ је за многе неочекивана, али је многе и заинтригирала, па и нехотице наводи на мисао о њеним могућим инспираторима. Једноставније речено, cui prodest – ко има користи од тога?

— „Да Винчијев код“ је типично конспиролошко дело чија се главна идеја састоји у томе да светом управљају тајне ложе.

У роману је то „Сионски приорат“, у потпуности масонска структура, али чедна и наивна. Она утиче на председнике (помиње се Митераново име) и банкаре, супротставља се хришћанској Цркви и помаже рекламу Лангдонових књига („позитивни коментар Жака Сонијера на књигу о поклоњењу женском божанству није значио само комерцијални успех. То је подразумевало да учествује у реклами организације као што је Сионски приорат“ [стр. 256]).

Отпор овој моћној ложи пружа подједнако тајна католичка организација „Opus Dei“.

У Брауновом роману има много фантазије. Али сама историја развоја „Да Винчијевог кода“ потврђује истинитост његове главне тезе. Јер с те тачке гледишта уметнички роман господина Брауна јесте очигледна „нула“: разводњени ликови код којих нема унутрашње психолошке дубине и веродостојности у сижеу су изложени тако да се од њих сложи раније замишљени пазл. Сви сижејни заокрети представљају клише и прилагођавају се извесном суперциљу пропагандистичког карактера. Превод је страшан. Рецимо само то да се у оригиналу „Opus Dei“ назива „групом“, а у руском преводу „сектом“. Ова књига тим пре нема никакву научну вредност.

Међутим, рекламна кампања којом је праћен прво излазак књиге, а касније и филм, сведочи о томе да су у овај пројекат инвестиране врло озбиљне финансије и ресурси. Тешко да су то била средства само аутора „Да Винчијевог“ кода или његових издавача.

Оно што се дешава у вези с романом не може се окарактерисати другачије осим као још једна ерупција у вишевековном „хладном рату“ између масона и Католичке цркве. У рекламној кампањи везаној за књигу господина Брауна испољила се стварна масонска структура, која делује у нашем свету.

Нисам присталица тврдње да је све што се дешава с књигом везано за масоне. Човек не треба да доводи себе до стања да свуда види „жидомасонски траг“ (узгред речено, траг је очигледан: у свакој згради има двоје затворених врата са словима „Ж“ и „М“! Мора бити да су они, проклети, оставили траг![18]).

Али не би било научно ни игнорисати присуство ових затворених елитних структура у социјалном ткиву друштва, почевши од XVIII века, па све до данас.

Постоје доступна масонска издања у којима се масони сами хвале (в. например: Берберова Н. Људи и ложе. Харков; М., 1997).

Има много интернет-сајтова (на пример – www.masons.ru, „Званични сајт Велике Ложе Русије Светског ордена слободних зидара (масона)“).

Постоје отворена места за врбовање – „Ротари клуб“ и „Лајонс клуб“. На пример, губернатор Јарославске области А. Лисицин је званично шеф одељења „Ротари клуба“ у свом региону (вероватно је због тога био проглашен за „најбољег губернатора Русије“)[19].

Устав „Великог Истока народа Русије“ је био отворено издат 1913. године. Па, скоро отворено – био је маскиран као историјско истраживање „Јевграф Сидоренко. Италијански рудари с почетка XIX века (искуство историјског истраживања). СПб., 1913“. Вероватно је један од аутора Виктор Обнински (чудно је што је премда је живот завршио самоубиством 1916. године, за време Совјетског Савеза управо у његову част назван град Обнинск у Подмосковљу). Они који желе детаљније да се упознају с нацртом овог Устава могу узети врло доступно издање: журнал „Историја СССР“ за 1989. г. бр. 6 (стр. 119-134) и 1990. г. бр. 1 (стр. 139-155) («История СССР» за 1989 г., № 6 (с. 119–134), и 1990 г., № 1 (с. 139-155)). Назив публикације гласи: „Руско политичко масонство 1906-1918. г. (документи из архива Гуверовског института за рат, револуцију и мир). Уводни чланак и коментари В. И. Старцева“ («Русское политическое масонство 1906–1918 гг.[20]

Да је председник Митеран био масон сазнао сам тек из Браунове књиге. Али у новембру 2002. године француски часопис „Le Point“ је на корицама објавио тему броја: „Ширак и франкмасони“ (в.: „Le Point“. 2002. 8. новембар). На фотографијама које прате одговарајуће текстове били су: петорица министара-масона у влади Ж. Ширака, масонски лидери на пријему у Јелисејском дворцу (19. новембар 2001. г.)… Узгред речено, по подацима британског „Тајмса“ Ширак се залагао за то да улогу Софи („Христове праунуке“) добије глумица Софи Марсо – другарица Ширакове кћерке. „Ширак је наводно заузврат обећао режисеру… да ће му помоћи да реши питања везана за снимање у Лувру“.[21]

Тако да приликом читања Браунове књиге не треба падати у крајности. Не треба сматрати да је Господ Бог отишао на одмор препустивши масонима власт над светом. Али такође не треба сматрати да реч „масон“ употребљавају само глупи људи, а да масона заправо није било и да их нема…

И сад видимо на који начин се реализује један од главних и отворених циљева масона – маргинализација традиционалне хришћанске Цркве. Детаљније се о томе може сазнати у изузетном зборнику докумената на ову тему – књизи „Истина о масонима“, чији је аутор Рерихов ученик А. Клизовски који се према масонском покрету односи с великим симпатијама.

„Конвент Великог Истока“ је 1903. године изјавио: „Тријумф Галилејца је трајао 20 векова. Илузија је предуго трајала… Он са своје стране нестаје. Бог је лажљивац. У праху векова се придружује другим божанствима Индије, Египта, Грчке и Рима који су такође видели мноштво бића која су преварили како леже ничице пред њиховим олтарима. Браћо масони, требало би да нам буде пријатно што учествујемо у овом свргавању лажних богова!“ „Конвент Велике Ложе Француске“ је 1922. године апеловао: „Енергично ћемо у свакоме подржавати слободу савести, али ћемо без колебања објављивати рат свим религијама, јер су оне истински непријатељи човечанства. <…> Радимо, ткајмо нашим брзим и вештим прстима погребни покров који ће једног лепог дана покрити све религије; тако ћемо постићи да у целом свету буду искорењени клир и предрасуде које он сугерише“.[22] И премда је 1922. године „искорењивање клира“ већ постало пракса, то није резултирало променама масонско-„хуманистичких“ доктрина.

У догађајима везаним за „Да Винчијев код“ имамо могућност да посматрамо како се данас води антипропагандни рат. То је њихов одговор на „Христово страдање“ католика Мела Гибсона.

 

— А ко су масони?

— Па, пре свега, то није погрдна реч. Са социолошке тачке гледишта то је на известан начин чак и потребна структура. У традиционалном друштву су постојале свега две хијерахријске пирамиде: војна (племићка) и црквена. Данас их има много: државно-административна (с десетинама међусобно независних министарстава), војна, црквена, научна, медијска, банкарска, трговачка, рекламна индустријска… Човек гради каријеру у својој хијерархији. Долази до нивоа доношења одлука. И у једном тренутку се испоставља да му информације из новина нису довољне. Потребан му је шири видик, потребан је приступ подацима макар „за службену пирамиду“ из суседне пирамиде. Потребни су му контакти са суседима са хијерархијског спрата. А како да ступи у њих? Одговарајућу улогу играју различити „клубови основани по критеријуму заједничких интересовања“. Човек игра голф и успут разматра проблеме који немају никакве везе са спортом.

Међутим, испоставило се да је известан број ових затворених и елитних клубова повезан са старијом „клупском“ традицијом, у којој су људи примани на основу религиозних погледа, алтернативних у односу на владајуће хришћанство.

 

— Да ли су у Европи постојале и да ли још увек постоје тајне верске заједнице?

— Прво сведочанство се не односи на заједницу, већ на једног човека. На Јулијана Одступника у периоду кад је већ одбацио хришћанство као „некадашњу бесмислицу“ и кад је покушао да обнови паганство, али још увек није постао цар, — „постао је другачији, али је изгледао као раније, јер није могао да се покаже – вероватно би Езоп овим поводом написао басну, али не о магарцу у лављој кожи, већ о лаву у магарећој кожи. Међутим, знао је да је, иако је истина боља, привид безбеднији“ (Либаније. Надгробни говор Јулијану, 95).

А међу целим групама које су умишљале да су „лавови у магарећим кожама“ хришћанства историјски први су били гностици. Они су били прва верска група од оних које су се налазиле на граници хришћанства и традиционалног паганског света (управо у овом простору данас се налазе покрети типа Њу-Ејџ).

„Василид учи да човек може мирно да једе идолске жртве и да се одриче вере за време прогона: по угледу на Питагору налаже петогодишње ћутање онима који долазе код њега“ (Јевсевије Кесаријски. Црквена историја. IV.7).

„Они [Василидови ученици] кажу – ти знај све, а тебе нико нека не зна. Зато су овакви људи спремни да се одрекну и не могу да страдају за име, јер личе на све. Али је мало оних који то могу знати“ (Иринеј Лионски. Против јереси. 1.24.6).

У хришћанима је оваква „попустљивост“ гностика изазивала огромно негодовање, јер су хришћани више волели да приме мученичку смрт него да лажно сведоче о томе да су сагласни с вером својих прогонитеља. „А посвећени су с презиром гледали управо на мученичку отвореност хришћана: „Који преступници су, – пита Асклепије, – достојни најтеже казне? – Они, – одговара Хермес, – који пошто су осуђени људским законима, насилно бивају лишени живота и за које се може рећи да нису вратили потребан данак природи, већ су добили казну коју су заслужили својим делима“ (Асклепије, 29).

„Такав је, – коментарише Ф. Зелински, – одговор херметизма хришћанима, који су се од царског суда окретали суду свог Бога: на оном свету их не очекује награда за подвиг, већ још већа казна, јер њихова насилна смрт којом се крше природни закони, представља њихов нови грех.“

Али „посвећени“ нису лажно сведочили само пред паганским судијама.

„Валентинијанци се највише труде да сакрију садржај свог учења. Ако их човек отворено упита они с усредсређеним изразом лица и намрштених обрва одговарају: „То је превише узвишено.“ Ако их неко пита детаљније, они путем двосмислених одговора потврђују своју сагласност с нашом вером“ (Тертулијан. Против валентинијанаца, 1).

Манихејство које је рођено нешто касније (и које се борило с гностицизмом, али је усвојило и мноштво гностичких идеја) такође је практиковало езотеричну маглу маскирајући се час хришћанским, час будистичким одеждама. На крају је кинески цар 732. године издао декрет с упозорењем:

„Учење Мар Манија лажно користи име будизма и вара народ.“

А на Западу су манихејци „неофита којег би врбовали у секту полако и опрезно одвлачили све даље од догми папске цркве. Манихејске тајне су имале два циља: да неприметно измене стереотипне навике и поглед новајлије на свет, и да га затим науче условном језику манихејаца који захтева марљиву и дуготрајну обуку под руководством наставника. Ни из далека није сваком дозвољавано да дође до овог степена… Само су „савршени“ знали да се иза разговора о црквеној реформи крије идеја потпуно другачије цркве која је супротстављена католицизму“.

Крајем IV века тајних манихејаца у Египту је било толико много чак и међу монасима, да је патријарх Тимотеј био принуђен да предузме специјалне мере како би их разликовао од православаца – због чега је монасима дозвољавао да једу месо (истина, само недељом), односно да учине поступак који се осуђује манихејском догматиком. Али „у јавним расправама, наравно, положај представника који су се придржавали манихејских гледишта није био лак. Јер они су се придржавали религије у чијим догмама и ритуалима није било ничег хришћанског, а која се без обзира на то представљала као истинско хришћанство“.

У IV веку блажени Јероним Стридонски пише да следбеници Оригена, његови савременици, имају „правило да не треба лакомислено бацати бисере пред свиње и давати светињу псима (уп. Мт. 7), већ треба говорити с Давидом: „У срце своје затворио сам реч Твоју, да Ти не грешим“ (Пс. 119, 11), исто као што на другом месту говори о праведнику: „који говори истину другу свом“, односно људима блиским по вери. Они желе да на основу тога закључе да пошто још нисмо посвећени треба да слушамо лаж како попут се малолетне деце која се хране млеком не бисмо оптерећивали хранљивошћу чвршће хране. А да они [оригенисти] преступају заклетву и да се лажно сједињују на оргијама – врло јасно показује шеста књига „Стромата“ (у којој он нашу догму изједначава с мишљењем Платона)… Они се куну тврдећи многе ствари којих се касније одричу с другом лажном заклетвом. Одричу се потписа и траже изговоре… Они тако ограничавају речи, тако мењају њихов поредак, смишљају тако двосмислене ствари да се држе исповедања и нашег, и наших противника, па јеретик чује једно, а православац друго“ (Писмо 22. Памахију и Океану).

Гностичка секта прискилијаниста је почетком V века исповедала принцип „Jura, perjura secretum prodere nol“ (Августин. Писмо 237. Церетију // PL 33, стр. 1035). Ово правило је детаљно објашњавао прискилијаниста Диктиније у извесној књизи под називом Libra. Павлове речи „одбацивши лаж, говорите истину сваки са својим ближњим“ (Ефес. 4, 25) прискилијанисти су схватали тако да се истина може откривати само „ближњима“, односно члановима њихове секте, а да се другима може лагати (в. Августин. De mendatio ad Consent // PL 40).

Истовремено са западним прискилијанистима на истоку Римског царства месалијаци (еухити, ентузијасти) су исто тако мирно давали лажне заклетве о својој вери – „покушавајући да сакрију своју болест они се и после разобличавања бестидно ограђују и избегавају оне који размишљају слично с њиховим унутрашњим убеђењима“ (Теодорит Кирски. Црквена историја 4, 11).

Каснији богумили (Х в.) су деловали исто – „због страха од људи иду у цркву и целивају крст и икону, као што нам кажу они који су се из њихове обратили у нашу истинску веру и који кажу да то чине због људи, а не по срцу, а у тајности крију своју веру.“

У XI веку Јевреји из Марока који су били приморавани да се одрекну своје вере и да приме ислам, обратили су се Мајмониду с питањем: шта да раде? Посаветовао им је да у случају крајње опасности понављају речи које су муслимани захтевали да изговоре. Мајмонид је објаснио да ће ове речи бити лишене било каквог смисла уколико њихова срца и даље буду верна јудаизму.

Албигојци (катари) из XIII века су поред све своје мржње према црквеном хришћанству дозвољавали одлазак у храмове и учествовање у католичким обредима. А на заклетве које су давали хришћанима, катари „односно припадници религије која је забрањивала све обавезе давања заклетве, гледали као на неизбежну формалност лишену моралног смисла“.

Гесло розенкројцера из XVII века гласи: „Знати. Желети. Смети. Ћутати“. Касније ће Блавацка управо овај принцип назвати „Универзална кабалистичка аксиома“ (то је и њена лична молба).

Отворено проповедање антихришћанских идеја није било безопасно. Зато су се „езотеричари“ крили: дању су јавно изражавали своју верност хришћанству и одлазили су недељом у цркву, али су водили и „ноћни“ религиозни живот. Тако се у животу неких интелектуалних кругова појавило чудно правило: оно је дозвољавало, а чак је и налагало лаж и лицемерје. „Езотеричари“ су говорили „посвећенима“: „Заклињи се и лажно сведочи, али не откривај тајну“… (Човек који је учинио врло много за пропаганду црних култова у Русији – писац Јеремија Јудович Парнов, аутор рекламне књиге „Трон Луцифера“ каже да је то „велики и врло човечан принцип“).

Тако су се развијале школе „западне езотерије“ чији чланови се нису јавно одрицали хришћанства, али су принципијелна религиозно-философска питања решавали потпуно другачије од хришћана. Били су им ближи грчки философи, псеудоегипатски мистици и магови, него библијски апостоли и пророци. Најпознатији езотерички правци су розенкројцери и масони.

Из историје ратова знамо да се не може увек веровати ономе што неки човек говори сам о себи. Дешава се да се свесно шире дезинформације. Има људи који носе униформу армије коју сматрају својим непријатељем. Човек је наизглед добар и често се осмехује, и прави је Аријевац, који има чак нордијски карактер… Али док држи здравицу „За нашу победу“ у његовој глави је нешто сасвим друго него у главама људи који седе с њим за столом.

Ипак, ову лекцију треба да имамо на уму и приликом изучавања историје религије. У свету религија такође можемо наићи на људе који на речима поштују Христа и тврде да су православни, али који су своја срца дали потпуно другим култовима и идејама. За „гомилу“ они говоре једно, а за „посвећене“ – супротно.

Њихово најзначајније откриће јесте проналазак „езотеричног хришћанства“. Рецепт је био једноставан као клин-чорба. Само је требало рећи да је Исус (варијанте: Буда, Мојсије, Мухамед итд.) оставио „тајно учење“ које су заборавили сви осим масона (розенкројцера, теозофа…). Ово учење није било забележено у текстовима и документима. Управо због тога што је било тајно није се смело проучавати или проверавати по библиотекама и архивима. И оно ће се састојати од онога што пожелимо.

Ево, на пример, типичног розенкројцеровског текста из XVIII века из којег се види како су се „езотерици“ позиционирали у хришћанској културној средини. За свој ред они кажу да је управо он „прва Апостолска црква; тако је било отприлике до трећег папе; први свештеници око њега су чинили главни директоријум Реда у хришћанској цркви… Папа Лав је узео магијска знања из цркве и вратио их је у ред; после тога црква је постала Вавилон, а пошто се у руској грани најмање променио стари обред, он треба највише да одговара Реду. Ипак, ни у једној цркви више нема тајни; оне су одузете цркви највишом магијском влашћу и силом“.

Код Брауна то не чини папа Лав, већ цар Константин…

Наравно, проналазак рецепта „езотеризма“ не припада розенкројцерима. Не могу да тврдим да су га директно преузели од кабалиста, али се управо у овој традицији много пре него што су се појавили розенкројцери родила представа о томе да је Мојсије на Синају од Бога добио два откровења. Једно је записао у Тори, а друго је сачувао у тајности и само га је усмено саопштио малобројним „изабраницима“ (сам термин кабала значи „предање“): „кабалисти су изложили фикцију да учење које они проповедају није ништа друго него откровење одозго, послато светим праоцима, чији је носилац у току векова била привилегована мањина“.

Независно од кабалиста у Индији и Тибету су дошли до сличне методологије. У принципу, у усторији религија позивање на усмено и тајно предање јесте начин за модернизацију, избегавање притиска забележене, писане традиције (при чему сами модернизатори понекад нису свесни чињенице и дубине ове модернизације).

У овом смислу је симптоматична дискусија између две ране будистичке школе. Пугдалавадин (персоналиста који сматра да човекова личност стварно постоји) тврди да непомињање личности (пудгале) по његовом схватању код Буде треба упоредити с његовим афоризмом по којем је Буда својим ученицима пренео само ништаван део онога што му је било познато (онога што је пренето има исто тако мало у поређењу с оним што није пренето као и лишћа дрвећа на његовом длану у поређењу с лишћем у целој шуми), а Сарвастивадин (будистички ортодокс који брани традиционално будистичко учење о анатману – одсуству личности) парира тиме да им је по сопственим речима Буде он пренео онолико колико је за њих било корисно, дакле, учење о пудгали у то не спада.

И по мишљењу будиста из каснијег времена Буда је саопштио баш оно у шта верују управо њихове школе (које су се појавиле неколико векова после Буде). Просто „Точак учења“ се окренуо три пута. Први пут – у време последњег Будиног живота. Али се будизам  махајане разликује од ранијег будизма хинајане. Како образложити своје право на другачије мишљење, како оправдати модернизам у традиционалистичкој култури? Ако је очигледан други „заокрет Учења“, ко ће се сложити с таквим ауторством? С тачке гледишта традиционализма најумесније би било рећи да управо ништа ново не доносимо; наша новина јесте новина у поређењу са ставовима наших опонената, али не у поређењу с учењем нашег заједничког наставника. Просто, оно што ми сад говоримо јавно, он лично је раније рекао тајно. И ова езотерична знања су била сакривена – док нам није била дата дозвола да их објавимо.

Радикалнији је био мит будиста махајане. Њихов класични текст су сутре Праџња-парамита, које су написане на преласку старе вере у нову, а по веровању махајаниста, изговорен је петсто година раније.

„По легенди се сматра да је и њих изговорио Буда Сакјамуни, али људи нису схватили њихов смисао и зато су ове сутре 500 година чували наги и богови док није дошао Нагарџуна којег махајанисти називају Другим Будом и док их није поново објавио давши детаљна објашњења и коментаре… Змајеви су чували ове сутре у својим подводним дворцима. Први човек који је сишао у ове дворце како би прочитао и схватио смисао ових сутри био је Нагарџуна. Он их је донео у земаљски свет.“

Школа ваџрајане (тантричког будизма) која се појавила још хиљаду и по година касније, морала је да каже да се „Точак по трећи пут окренуо“. Њихову доктрину је такође изговорио Буда, али се она у „нечовечанским“ световима у васељени чувала већ 1000 година.

Дакле, постоје два пута за реформисање верских традиција:

Први је да се објави да је пронађена нека света и првобитна књига која се проглашава за већи ауторитет од зборника верских правила која су прихваћена у средини реформатора. Тако поступа израиљски цар Језекија објављујући да је приликом реконструкције Храма „свештеник пронашао књигу закона Господњег“ (2 Пар. 34, 14). Тако делују мормони утемељујући своју веру на откривању „златног свитка“. Тако поступа и Блавацка градећи „Тајну Доктрину“ као наводно само коментар древног рукописа „Књига станца Дзиан“, који је пронашла. Исто чини и „Сионски приорат“ намеравајући да објави свој „Грал“.

Други пут за спровођење реформи представљају нове интерпретације већ познатих и канонизованих сакралних текстова, које се такође не признају за нове, већ се проглашавају старима. То што ова „стара“ тумачења нису била позната објашњава се тиме да је учење било тајно и да је постојао узак круг „посвећених“ који су имали приступ „истинском“ тумачењу (тако се у постновозаветном јудаизму појављује представа о томе да је Мојсије дао још и усмено предање; слична је била аргументација реформатора будизма).

Уколико „реформатори“ не би одмах успели да победе и уколико би реформа наилазила на отпор од стране људи и структура традиционалне власти – „реформатори“ би кренули путем „езотеричког раскида“. Јавно демонстрирајући своју лојалност традицији, онаквој каква јесте, користили су своје учествовање у њој како би у њој постепено створили унутрашњи круг својих „посвећених“.

„Посвећени“ на Западу су на различите начине одредили место и начин чувања „древних истинских учења Исуса“, али су поступали исто као будистички реформатори: историјско хришћанство као нешто превише приступачно супротстављано је у њиховом доживљају с њиховим сопственим „древним и тајним доктринама“.

И испоставило се да се по истом рецепту врло лако може створити „хришћанство“ по свом укусу, и још се притом за „недуховност“ могу оптужити сви они који се с тим не слажу.

Ако човек користи овакву „аргументацију“ може да докаже шта год му падне на памет. Тако, на пример, могу да докажем да сам управо ја Чувар Древних Духовних Знања. – Чујте и почујте, другови: Наступио је час да вам откријем највећу тајну коју не чува ниједан архив и ниједна библиотека. Ово езотерично знање дато је само мојој души. Дакле, од сада знајте да сам ја оваплоћење Леонарда да Винчија и Николаја Константиновича Рериха. И у току времена које сам провео у Нирвани сагледао сам многе ствари. Схватио сам да сам много грешио у свом претходном животу. Зато сад морам да одрадим своју карму и да пишем књиге у којима ћу оповргавати своје некадашње заблуде…

И како ће теозофи моћи да оповргну овакав аргумент?! У подједнакој мери се могу доказати веродостојност и проверљивост теозофско-масонских реконструкција „езотеричног хришћанства…

Али истаћи ћемо важну особеност „езотеричких“ група: оне се не супротстављају хришћанству директно, већ управо себе приказују као „духовне хришћане“.

Има јереси које се рађају из не баш успешног покушаја „побољшавања“ хришћанства. Ове теорије почивају на јеванђељској основи, њихови творци воле Јеванђеље и Христа, али како је рекао Лав Карсавин за Оригена, испоставило се да овај „метафизичар има боље срце него главу“. Има јереси које су једноставно грешке. У њима има преурањених закључака и исхитрених уопштавања.

Међутим, дешава се и другачије. Дешава се да се у свет убацује идеја која одише мржњом према Јеванђељу и према Цркви и која се само претвара да је наклоњена хришћанству. Оваква доктрина не позива на реформу Цркве и вероучења да би помогла великом броју људи да заиста живи по Јеванђељу, већ да би се напокон лакше сломила кичма Цркви реформисаној (тачније – деформисаној) по новим пројектима.

 

— Да ли има таквих људи међу мање-више познатим делатницима културе и историје?

—  То је пре свега ауторка „Теозофског друштва“ Ј. Блавацка. У зборницима њених писама објављена је њена масонска диплома. Централни пасаж у овој дипломи звучи: „Ми, Трипут Прослављени Врховни Велики Генерални Магистар, и ми, Врховни Велики чувари, 33. и последњег степена Врховног Светилишта Енглеске, Велса и др., награђени великом Звездом Сиријуса и др. и др., Велики Команданти Три Легиона Витезова Масонства, највишом влашћу која нам је дата, коју смо објављивали и проглашавали, објављујемо и проглашавамо нашег Брата, Ј. П. Блавацку, Калфу, Добитника Ордена, за Савршену Мајсторицу, Велику Изабрану Шкотску Лејди, Велику Изабраницу, Добитника Ружичастог Крста, Најдивнију Госпођу, Савршену и Поштовану Владичицу и Крунисану Принцезу Обреда Усиновљења.“[23]

Блавацка о себи каже: „Моје масонско искуство – ако се овом речју назове чланство у неколико Источних организација и езотеричних братстава – ограничено је искључиво на Исток. Ипак, то ме не спречава да попут свих других Источних „Масона“ знам све што је повезано са Западним масонством, укључујући оне безбројне глупости које су у масонском братству измишљене за последњих пола века и да се, имајући у виду да сам од „Врховног Великог Магистра“ добила диплому… да се називам Масоном.“[24] „Пре него што нас је напустио Индијац нам је дао неколико десетина имена људи који живе у Индији, при чему су сви они били или кабалисти, или масони, али не из будаластих Ложа Европе и Америке, већ из Велике Источне Ложе у коју Енглезима није дозвољен приступ“.[25] „Сад о Иницијацији. Господину ван Столку… би било много боље да оде због тога у Енглеску, а не у Француску. У Француској имамо двадесет осам или тридесет теозофа, али не верујем да су већ основали одељење. Лајмарија… су иницирали неколико пута и <без обзира на то> господин Синет… каже да је кад је у мају био у Паризу, Лајмери побркао знаке и шифре.“[26]

Многи масони су своје масонство сматрали за обичну игру. Али Блавацка је свим срцем прихватила масонску доктрину и мистику. „Цео свој живот сам посветила проучавању древне кабале и окултизма.“[27] „Зохар“ (главна књига кабалиста) је за Блавацку – „бездани магацин скривене мудрости и тајни.“[28] Стални списак људи који за њу представљају ауторитет гласи: „Окултисти, розенкројцери средњег века, па чак и средњовековни кабалисти су говорили…“[29].

По схватању Блавацке једино долично приближавање „Свеопштем Братству“ јесте масонство.[30] Притом Блавацка увек прецизира да постоји добро и лоше масонство. Рђаво масонство је оно које признаје Бога Творца и види у Богу Лично начело.[31]

За профане је говорила да проповеда сједињење и међусобно богаћење свих религија. Али покушајте да пронађете макар један редак на њених неколико хиљада страница у којем би признала да је хришћанство на било који начин обогатило паганско религиозно-магијско искуство…

Саборац Блавацке – Г. Олкот – такође је био масонски „посвећеник“: био је припадник Коринтског реда система „Краљевски Свод“, о чему сведочи масонска диплома бр. 159, која носи датум 12. јануар 1860. године. А на дипломи „Масона-Магистра Хугенотске Ложе“ бр. 448, која је издата 20. децембра 1861. године, налази се потпис Олкота који је био „Главни Надзорник“.[32]

Зна се да је масонству припадала и друга врло угледна проповедница теозофије – А. Безант.[33] Масонима је припадао и Р. Штајнер.[34]

Нећемо заборавити ни да су се масонске симпатије и антипатије, интересовања и предубеђења, преносили не само „посвећенима“, већ и њиховој деци – у породицама где је васпитаван „подмладак“.[35]

Ј. Блавацка, на пример, потиче из рода који је у неколико нараштаја био повезан с масонима. По мајчиној линији Блавацка је у сродству с породицом кнезова Долгоруких.[36] Чланови овог рода се од времена Катарине помињу у вези с масонским покретом.[37] Од прадеде кнеза П. Долгорукова Блавацка је наследила огромну окултистичку библиотеку у којој је од детињства упила окултну премудрост. „Мој прадеда с мамине стране, кнез Павел Васиљевич Долгоруки имао је чудну библиотеку у којој је било на хиљаде књига из алхемије, магије и других окултних наука. Прочитала сам их с изузетно великим интересовањем пре него што сам напунила петнаест година. Сва ђаволијада средњег века нашла је уточиште у мојој глави и ускоро ни Парацелзијус ни К. Агрипа више ничему нису могли да ме науче. Знате ли зашто сам се удала за старог Блавацког? Зато што је веровао у „магијска“ суејверја док су им се сви младићи смејали! Толико често је разговарао са мном о јереванским чаробњацима, о тајанствним наукама Курда и Персијанаца да сам га примила како бих га искористила као кључ за њих“.[38]

Друга породица, која је такође у више колена повезана с масонско-розенкројцеровским круговима јесте род Голенишчева-Кутузова. Имена чланова ове породице се срећу у масонским круговима од краја XVIII века.[39] Овом роду је припадала Ј. Рерих.[40] „Имала сам ритуални бодеж који је припадао Воронцову и од детињства сам волела да понављам одломке ритуалних напева које је донео из Индије и који су на неки начин дошли до моје породице.“[41]

Н. Рерих је такође наследио свештени страх и живо интересовање својих предака за окултизам.

Деда Н. Рериха – Фјодор Иванович Рерих „био је члан Ришке масонске ложе, чији је руководилац био велики мајстор барон Унгерн-Штернберг, предак познатог руског генерала беле гарде барона Унгерна“[42]. Знак розенкројцера који је припадао Константину Фјодоровичу Рериху (оцу уметника) чува се у Државном музеју Истока (и приказан је у московској Државној библиотеци стране књижевности на изложби посвећеној розенкројцерима у Русији). Сам Н. Рерих је у розенкројцеровску ложу „ступио 1930-их година у Америци, добивши одмах највиши степен посвећења“.[43]

Није случајно што се у учењу Агни Јоге розенкројцери помињу врло топло: „Успоставићемо однос са розенкројцерима, масонима и другим организацијама у којима се дотиче Заједничко Благо. Многе Махатме су учествовале у њима. А кад се сетимо некористољубивих основа ових организација, не треба да их негирамо“ (Знаци Агни Јоге. 473).

У ствари веза Рериха с масонима није била несебична: „У суботу увече тата је био код масона 32. степена – хемичара Хиле… једн[е] даме у N[ew] Y[ork]. Очигледно, тата често посећује њихове сеансе. И ове сеансе су много помогле нашем конзулу Волкову и доктору де Беју. Тата пише: „Наш Ал[ал] М[инг] ми је много помогао, наравно, није ми дао врећу долара, али зато сад имам масу пријатеља и ученика.“[44]

„Сеансе“ о којима је реч јесу спиритистичке сеансе, а „Алал Минг“ је дух који се јавио под овим именом („Он је Водич духова трећег реда“[45]). По схватању истог овог „Алал ал а Минга“, који је у својим наредним „јављањима“ узео име „Махатме Морије“, „најбољи људи“ су „масони, рабини и кверкери“[46] (такође: „У праву је Рерих кад учи да се треба обратити Јеврејима… Понављам, обратите се опет Рокфелеру“[47]). Тако да је очигледан зачарани круг: масони препоручују медијуме, а духови препоручују масоне…

Масони су испољавали интересовање за Рерихову каријеру још у Русији. Ј. Рерих се сећа да је „непосредно после револуције његово <Рерихово> име било име кандидата за дужност министра лепе уметности, који је Привремена влада тада намеравала да оснује“.[48] Ако се има у виду да је Привремена влада била чисто масонска, то што је управо Рериха позвала у свој круг не карактерише толико уметничке укусе чланова владе, колико свет Рерихових контаката…

Розенкројцери су Рериха сматрали својим.[49] И данас је се на званичном руском сајту ордена розенкројцера Н. Рерих помиње на списку најистакнутијих личности, које су биле чланови ордена или су имале непосредну везу с њим: „Николај Рерих (1874-1947. г.), сликар, писац, хуманиста, философ, истраживач, археолог, борац за Мир, који је дуги низ година био члан Ордена Руже и Крста и посланик Братства, представљао је Орден на различитим скуповима“.[50]

Париски Музеј Рериха био је један од центара за обнову руског масонског покрета у емиграцији: „Почетком 1930-их година представници различитих идејних група… основали су часопис „Утврђење“. Првог маја 1932. године сарадници овог периодичног органа и Савез руских национал-месијаниста (национал-бољшевика) основао је Послереволуционарни клуб. Чланови клуба су се окупили у просторији пријатеља Рерих-музеја, вероватно захваљујући помоћи члана последњег Г. Г. Шклавера, такође члана Јупитера“.[51] Шта је „Јупитер“ и ко је Шклавер?

У овом периоду Георгије Гаврилович Шклавер је био на челу париског Музеја Рериха. Управо Шклавер је аутор документа који је познат као „Рерихов пакт“, који говори о „Знамењу Мира“. „План Пакта Међународног Мира, који би штитио сва блага уметности и науке посредством Међународне Заставе, и који је Музеј „Рерих“ саставио како би га представио иностраним државама захваљујући посредовању Америке. Главна намера овог пројекта јесте да се направи Застава… План који је пројектовао Музеј „Рерих“ по кодовима међународног права сачинио је Г. Г. Шклавер, доктор међународног права и политичких наука Париског универзитета, предавач Института за Међународне Највише Науке, Почасни Саветник Музеја „Рериха“. У складу с чланом 1 Пакта који је он написао…“[52].

А „Јупитер“ је масонска ложа „Шкотског Устава“, која је обновљена у емиграцији 1926. године „Јупитер је градио свој рад око разматрања проблема личности, културе, масонства, колектива и њихових међусобних односа“.[53] Као што видимо – круг тема је врло близак тематици Рерихових књига. Такође ћемо истаћи да је политички смер Г. Шклавера и оних ложа и организација у које је улазио, био је истомишљеник с рериховским – то је био курс „совјетског патриотизма“.[54]

Без добрих веза с масонским круговима пројекат „Знамења Света“ не би подржале политичка врхушка САД и њихове марионете из Латинске Америке.

Подсетићу још на то да Рерихова кичица није сликала само варјашке бродове и хималајске врхове. Н. Рерих је аутор новчанице од једног долара. Уосталом, овај догађај има своју историју… У фебруару 1926. године у Кашгару Рерих је на молбу совјетског конзула направио скицу споменика В. Лењина. Успео је чак да подигне постоље на територији совјетског конзулата пре него што су кинеске власти забраниле изградњу споменика. Постоље је било направљено у облику засечене пирамиде… Рерих је више пута у животу користио овај облик. За време свог трећег и последњег боравка у Америци 1935. године[55], преко својих пријатеља даје америчким чиновицима идеју да прикажу засечену пирамиду на зеленој новчаници од једног долара изнад које се овог пута не налази глава Лењина, већ троугао на којем је приказано око – најстарији масонски символ „Градитеља Васељене“.[56] Остаје да прецизирамо да се овде ради о традиционалним масонским символима.

Како је руски емигрант успео да дође до могућности да буде аутор америчке новчанице?[57] Усудићу се да препоставим да је управо „ложа“ Рериху на располагање дала добре везе међу највишим државним чиновицима САД. Толико добре да је Н. К. Рерих могао да одлучује – да ли да искористи могућност да се сретне с председником САД Ф. Рузвелтом[58] или да то одбије: „Друг[59] је понудио Н. К. Да види председника, али је Н. К. Сматрао да то није потребно“[60].

Субина породице Рерих у емиграцији је запањујућа. Сложићете се да су ретки уметници који могу себи да дозволе да саграде музеј назвавши га у своју част у виду зграде од 28 спратова (у којој има 300 соба) са годишњим приходима од 100.000 долара![61] А порекло овог новца се не може објаснити популарношћу Н. Рериха. Није постојала велика потражња ни за његовим сликама,[62] ни за његовим књигама, ни за његовим предавањима.[63]

Ипак, Рерих је могао да узме на зајам фантастичне износе: 1929. године рекао је З. Фосдик да треба да врати 900.000 долара („5.7.29. Затим је Н. К. рекао да је Логв[ан] навео цифру од 900.000 $ које обавезно треба да му врати. Сва кампања и зато је – значи, заборавио на поклон“.[64] Разлика у вредности долара из двадесетих година и данашњег долара је огромна. Данас би то били милиони.[65]

Ипак: „20.6.29. По доласку Н. К. су на доку дочекала тројица чланова комитета градоначелника Њујорка. У три аутомобила и с полицијским мотоциклима у пратњи смо прошли кроз цео град… Све је то било с полицијском пратњом и сиренама. Због нас су заустављали саобраћај у Њујорку, на Петој авенији и свуда“[66]. Који је још руски емигрант тако дочекан у Америци? И то нипошто није био данак слави уметника: „Н. К. се није нимало свидео публицитет у “Times”: сви говоре о научнику, истраживачу. А о сликару ни речи“.[67]

Али можда је то част која се указује „великом научнику[68] и истраживачу… Али где су његови научни радови? Који Рерихов научни рад је узбудио Америку? Које његово научно откриће? Зар су му његова младићка ископавања северноруских кургана донела славу научника светског гласа? Зар је у овим руским курганима нашао нешто што му је после неколико деценија донело славу у Америци?

Он је истражач-етнограф? Али где су 1929. године објављени научни радови Трансхималајске експедиције (и да ли су уопште објављени у научним издањима)?

Ложе су подржавале Блавацку. Изгледа да је из истог извора потицала „попаганда“ Рериха. А данас – Брауна.

 

— Да ли сте лично видели неког масона?

— Знам људе који су позивани у масонске ложе. У Букурешту сам 1990. године разговарао са свештеником који је позван у ложу чим је завршио факултет, истовремено у две области – теологије и филологије. У међуратном периоду у Румунији су отворено владале ложе. У центру Букурешта још увек стоји „масонски храм“ (не хришћански храм с масонском символиком – таквих има много и ова символика се налази чак и на једном од олтара храма у којем ја служим, – већ здање које је специјално саграђено са сусрете чланова ложе). То је окончано тек превратом Ј. Антонескуа, а затим и доласком комунистичке диктатуре. Дипломац је одбио предлог који није смео да одбије. И распоређен је за војног свештеника у армији која је ратовала. Дошао је до Стаљинграда где је доспео у затвореништво. Десет година логора у Караганди. Затим репатријација и још десет година логора због тога што је био официр краљевске војске. После су га с времена на време час пуштали, час поново хапсили. Из кућног затвора је на слободу изашао тек оног дана кад је стрељан Н. Чаушеску. Узгред речено, 1990-их година у току првих „постреволуционарних“ месеци у главном румунском демократском листу „Romania Libera“ лично сам видео огласе у стилу: „Да ли желиш да видиш свет, да радиш у Европи? Учлани се у Велики Исток!“

Из Румуније се почетком 2000-их вратио мој бивши студент из МДИМО (Московски државни институт за међународне односе, прим. прев.) и причао да су га на различитим пријемима румунски високи чиновници стално позивали да се учлани у „Ротари-клуб“.

Међутим, ни из далека не одбијају сви. У априлу 2003. године у Ларнаки сам срео саветника из наше амбасаде на Кипру. Разговарамо о времену, чекамо пртљаг. И на реверу његовог сакоа запажам мали златни зупчаник са шест пречага (знак „Ротари-клуба“, в.: http: //www.rotarian.org.ru). Он примећује мој поглед: „Знате ли шта је то?“ – „Да.“ – „И како се односите према томе? – „Лоше!“ – „Јао, знате, ми дипломате морамо свуда да будемо, са свима да се упознамо, а овакве чудне организације су одлично место за успостављање неформалних контаката…“ Сличан одговор сам добио од једног професора МДИМО кад сам га упитао зашто пише очигледно лажне и похвалне рецензије о делатности Међународног центра „Рерих“: „МДИМО је део структуре МИП-а. Ја нисам слободан, а разноразни окултни кружоци су одлично место за дипломатски посао…“

Један политички радник који је активно радио за Б. Јељцина у председничкој кампањи 1996. године, и који се касније преселио на Запад, говорио ми је у марту 2005. године: „Овде, ако твој годишњи обрт од посла достигне 2 милиона евра добијаш понуду да уђеш у „Ротари“. Ако одбијеш – љубазно ти се осмехну, поздраве се с тобом и охрабрујуће те тапшу по рамену. Али после тога ниоткуда почињу да се појављују проблеми. Час добављач касни с испоруком делова. Час не можеш да узмеш кредит и у једној банци. Час не можеш да нађеш магацин… У принципу, за две године си већ на нули. Али нико ти неће објаснити зашто си одједном почео да пропадаш.“

 

— А ако то нису масони, већ просто пословни људи којима је свеједно на чему ће зарадити?

— Онда је то још горе. Историчари су у Брауновом делу пронашли преко 600 грешака. То је дело јединичара. Злог јединичара. Зашто свету наметати овај убоги текст? Кад говорим о масонима самим тим покушавам да оправдам Браунове промотере. У том случају све то има бар неку логику, они имају своју веру и циљ због којих намећу Брауна очима и ушима човечанства. И ова идеја је у извесном смислу ипак хуманистичка: ето, боримо се против мрачњаштва ради среће слободног човечанства.

Али ако промотери то чине само због новца, они су просто ниткови. Значи, не надахњује их масонски хуманизам и култ Човека, већ унутрашњи презир према људима. „Раја ће да прогута.“ Руководство Првог канала руске телевизије нека само бира шта жели да се прича о њему – да ли су масони или безгранично похлепни ниткови.

Дана 25. маја учествовао сам у емисији „Размислите сами“ (Први канал, водитељ је Максим Шевченко, приказана је у поноћ 26. маја 2006. године.) Био је то директан пренос емисије али само за Далеки исток. А из московске емисије (осам сати касније приказан је већ снимак емисије) била су исечена сва питања која сам упутио управо овој корпорацији. И то што сам поменуо да се у емисији два пута приказује реклама „Да Винчијевог кода“. И то што сам поменуо да се свакодневно приказује антихришћанска емисија „Малахов плус Малахов“. И то што сам поменуо да је чак и у рекламној паузи која је приказана у јеку наше дискусије, био рекламни спот за „Да Винчијев код“.

Али врхунац режисерске цензуре биле су манипулације са звуком. У емисији је учествовао Јеремеј Парнов, аутор најцрњег обележја, које је добила Горбачовљева перестројка приликом свог рођења – књиге коју сам већ помињао „Трон Луцифера“ (М.: Политиздат, 1985; тираж 100.000 примерака). То је био први уџбеник магије који је заменио  уџбенике атеизма. Име на корицама је било управо такво, не из личне карте – „Јеремеј Парнов“, што је наводило на мисао да је то обичан руски дека из брјанске шуме, такорећи „деда Берендеј“. У емисији је Јеремија Јудович лагао говорећи да су „Сионски приорат“ илуминати, а илуминати су масони који су се родили и који су умрли у XVIII веку,, и зато данас на свету нема никаквих тајних структура осим „Opus Dei“… Дакле, сваки пут кад сам му се пристојно обраћао по имену и патрониму у московском издању је звук био миксован, тако да гледоци нису имали шансе да сазнају како се зове познавалац масонства, који негира само постојање предмета у својој надлежности. Тако да међу нашим демократима има људи о којима не само не можемо да сањамо, него о којима не можемо да наведемо никакве анкетне податке. Између осталог, једно од строгих правила „Ротари-клуба“ је забрана употребе патронима.[69] „Браћа“ имају само имена.

 

— Каква реакција на догађаје с „Да Винчијевим кодом“ би по Вашем мишљењу била најадекватнија и најуспешнија?

— Чини ми се да би најисправнији потез Московског патријархата био да ступи у контакт с Гоблином (Дмитриј Пучков, псеудоним Гоблин, је најпознатији руски преводилац филмова с енглеског, прим. прев.) и да финансира што брже издавање његовог превода „Да Винчијевог кода“.

Осим тога, нормална реакција хришћанске и научне јавности на овај филм могла би бити велика антипропагандна кампања. Сама књига је фантазија, измишљена је од почетка до краја – то је у суштини јефтина литература и на то треба подсећати људе. Али књига може представљати повод да се људи заинтересују за стварну историју хришћанства.

Ево једног примера „православног“ аикида: шездесетих година ХХ века овлашћени представник Савета за религију (односно, званични прогонитељ Цркве) позива једног свештеника и каже му: „Морате да одржите проповед на тему „Гагарин је летео у космос и није видео Бога!“ Ако је не одржите оставићу парохију без регистрације, послаћу вас богу иза ногу!“ Свештеник је имао кућу, породицу, децу. Шта да ради? Одговара: „Добро.“ И у одређени дан свештеник излази на амвон и каже: „Браћо и сестре! Прича се да је Гагарин летео у космос и да није видео Бога! А Бог је видео Гагарина и благословио га је!“

Авај, није могуће забранити људима да се одушевљавају будалаштинама. Али им барем треба дати научно проверене информације. Браун нам је дао повода да попричамо о раном хришћанству и савременом масонству. Ако искористимо овај повод милионима људи ће бити јасно да неки и данас нападају Цркву и да опроштај од комунизма нипошто не значи да је хришћанству гарантована мирна будућност у западном свету.

Амерички католички политиколог П. Бјукенен је тачно рекао: „Ако желите да сазнате ко управља савременим културним процесима упитајте се: „Кога не смем да увредим?“ Тако да сва ова прашина која је пратила екранизацију романа Дена Брауна у извесној мери алудира на то чији „бог“ дозвољава превару и чија вера дозвољава нападе.“ Не смемо да вређамо: хомосексуалце, Јевреје, а однедавно и муслимане. Хришћанима тек предстоји борба за то да уврсте своје светиње у списак ствари које се не смеју приказивати као карикатуре.

За сада нас „Сионски приорат“ сваке године уочи Божића и Васкрса радује открићима.

Уочи католичког Васкрса 2006. године медији су грцали од одушевљења поводом новообјављеног „Јеванђеља по Јуди“. Кажу, опет Црква није у праву, а Јуда је био баш ваљан момак!

Уочи католичког Божића 2002. године подједнако бурно је било одушевљење поводом „реконструкције лика Исуса Христа“. Прилично страшна маска нас је гледала с телевизијских екрана и новинских шлајфни испод натписа: „Научници су направили фоторобот Христа“. У ствари, радило се о реконструкцији анонимне лобање која је пронађена у палестинском гробу с почетка наше ере, ере после Христовог Рођења. Подједнако успешно се може раскопати било који руски гроб из ХХ века и рећи да лобања која је пронађена у њему даје представу о изгледу Ане Ахматове.

И одједном муњевитом брзином свет облеће вест о томе да су „по Талмуду и другим древним јеврејским изворима“ Јевреји молили римске власти да помилују Христа, и уопште нису покушавали да издејствују Његово погубљење (поред тога што без обзира на фантастичност ових казивања исти ови извори радосно журе да саопште да су јеврејске старешине учествовале у Исусовом погубљењу)…

У овим условима неће помоћи демонстрације испред биоскопа. Онај ко је одлучио да оде да види филм свеједно ће доћи. Демонстранти ће пре привући равнодушне. Боље би било да се наручи анализа Браунове књиге од познавалаца религије и богослова и да се на основу ових рецензија напише брошура (а још боље пародија) и да се дели испред улаза у биоскоп. Предложио бих следећи назив брошуре: „Шампон за испирање мозга од брауновске прљавштине“. Чак бих предложио домаћи задатак: „Браун у свим линијама које се шире нагоре види „женски символ“. Нека се читалац наоружа његовим методом и нека „расфројдује“ руски грб.

На научном нивоу је чак тешко спорити с оваквим стварима – исто као што је тешко спорити с бунилом наркомана. Лако је лансирати лаж. Тешко је стићи је. У Брауновој књизи нема ниједног позивања на научне изворе – а за демантовање треба прекопати масу научних издања и изложити резултат рада научним језиком (нипошто не језиком кримића). Историја показује да кад се озбиљни научници прихвате демантовања фантазера попут А. Фоменка или Е. Мулдашова, ове деманте чита много мање људи у поређењу с онима који су прочитали првобитну митску бајку.

Научна анализа одмах показује да се пред нама налази зла бајка, која има за циљ да увреди веру милијарди људи који живе на нашој планети.

И управо у томе се састоји лаж такозване фантастике. Да човек фантазира на тему која је мање света за многе људе, могло би се рећи да је то његова лична ствар. Али кад група људи која стоји иза господина Брауна намеће овакве фантазије целом човечанству, ситуација се доживљава на други начин.

Протести хришћана увређених још једним у низу светогрђа код нас се данас оповргавају позивањем на слободу избора. Ако почнем да негодујем у одговор на светогрдну емисију или књигу које ми се нуди, одмах ћу зачути глас В. Познера: „Али Ви сте слободан човек. Имате право да гледате други канал.“ Слобода једног човека се заиста може одбранити на тај начин, али се поставља питање заштите слободе милиона. Наравно, ја ћу пребацити на други канал на телевизору, али хиљаде људи, укључујући и децу из хришћанских породица тешко да ће учинити исто то пошто ће их једноставно привући слика, и чак неће моћи да схвате како отровну ствар притом гутају. Осим тога, да ли је лепо сугерисати мојим комшијама мисао о томе да се моја светиња гради на лажи, користољубивости и незнању?

 

— А зар се овом фалсификату не указује превелика част тиме што и Ви и други црквени делатници тако реагујете на њу и у суштини је рекламирате?

— Ако говоримо неки нас оптужују за то да је рекламирамо. Да ћутимо – рекли би да немамо шта да одговоримо и да нас је Браун потукао до ногу. Тако да је боље говорити. И размишљати.

 

— А да ли је грех гледати филм?

— То није грех, греховно је убијање времена. Иста ствар као да је човек играо карте. Зар је мало ствари које гледа? Питање је како се односи према ономе што је видео. Лекар гледа најинтимнија места и (надам се) не греши у мислима. Ја као човек који чисти септичке јаме морам да читам најодвратније секташке трактате – али нипошто не да бих се с њима сложио. Али ако се човек стално буде враћао прочитаном у мислима, ако га буде поново варио како би га прихватио и ако на крају прихвати „Да Винчијев“ код као своју концепцију погледа на свет и ако се због тога удаљи од Цркве, то ће бити… Не, неће бити грех. То ће бити нешто горе од греха – будалаштина… Зато ме вест о таквом догађају неће превише ражалостити. Јер ако човек није у стању да разликује научни трактат од фантастике, он је просто будала. А Цркви будале нису потребне. Благо сам се изразио.

Том Хенкс који је одиграо улогу Лангдона у овом филму (чини ми се да није требало то да ради: православни хришћанин не треба да учествује у рекламно-масонском пројекту) је у интервјуу за “Sun Entertainment” рекао још оштрије: „То није документарни филм. Људи који га сматрају истином су можда још опаснији од оних који само размишљају о могућности оваквог развоја догађаја“.[70]

 

— Да ли ћете гледати филм?

— У биоскопу сигурно нећу! Зашто да дајем новац непријатељима Цркве? Лиценцирани филм такође нећу купити. Сачекаћу да ми неко од покајаних парохијана донесе пиратску копију.

 

НАПОМЕНЕ:

[1] Цитати се на српском језику наводе у преводу са енглеског Нине Ивановић. Ден Браун „Да Винчијев код“, Соларис Нови Сад, 2006., прим. прев.

[2] Дугачки штап са крстом как атрибут Претече см., на пример, на платну Марка Палмецана (Pallmezzano [1456/1459–1539]) «Света породица са Светом Јелисаветом и дететом Јованом Крститељем» (ок. 1515) и «Мадона с дететом и светим Франциском, Лаврентијем, Јованом Кристетељем, Петром, Домиником и Антонијем» (1510. или 1537.).

[3] Овде и даље се извори, по правилу, наводе са очувањем неких особености оригинала.— Ред.

[4] См.: Устав общины // Тексты Кумрана. СПб., 1996. [Вып. 2]. С. 102–153; Дополнения к уставу Кумранской общины // Там же. С. 154–166.

[5] См.: Гандоу Т. Империя «преподобного» Муна. М., 1995. С. 69.

[6] Дворкин А. Сектоведение. Тоталитарные секты: Опыт систематического исследования. Н. Новгород, 2000. С. 244–245

[7] Протоиерей Сергий Булгаков. Икона и иконопочитание: Догматический очерк. М., 1996. С. 16.

[8] См.: Элиаде М. История веры и религиозных идей. М., 2002. Т. 2. С. 273. И још: «Митра је био једини бог мистерија који ‘није познао смрти’. Зато митраизам – једини међу осталим тајним култовима – није допуштао учешће жена» (Там же. С. 276).

[9] См.: Монтер У. Ритуал, миф и магия в Европе раннего Нового времени. М., 2003. С. 84; ср. также с. 85 и 99.

[10] Лозинский С. История инквизиции в Испании. СПб., 1914. С. 287.

[11] Законодательство Петра I. М., 1997. С. 299.

[12] Лотман Ю. Об «Оде, выбранной из Иова» Ломоносова // Известия Академии наук СССР. Серия литературы и языка. 1983. Т. 42. № 3. С. 259.

[13] См.: Мецгер Б. Канон Нового Завета. Происхождение, развитие, значение. М, 1998. С. 226.

[14] См.: Буассье Г. Падение язычества. Исследование последней религиозной борьбы на Западе в IV в. // Собр. соч.: В 10 т. СПб., 1998. Т. 5. С. 48, примечание.

[15] См.: Мелиоранский Б. Из лекций по истории и вероучению древней христианской Церкви (I–VIII вв.). СПб., 1910. Вып. 1. С. 83.

[16] Покровский А. Соборы древней Церкви эпохи первых трех веков: Историко-каноническое исследование. Сергиев Посад, 1914. С. 114.

[17] Там же. С. 113.

[18] Између осталог, управо код ових врата се и дешава потпуни крај ‘Да Винчијевог кода’ . Мушка соба је ту означена симболом који Браун сматра искључиво женским (троугао са врхом надоле), а ето, женска соба је означена ‘мушким мачом'(троугао са врхом нагоре).

[19] « Идејним надахнитељем и творцем јарославског Ротари клуба «Лидер» постао је управник региона, Анатолиј Лисицин. Он је чуо за ову организацију током једног од својих путовања у иностранство. Судећи по званичној информацији, њему се допала добротворна делатност којом се ротаријанци активно  по целом свету. Знајући да су активни чланови тог клуба у Русији градоначелник Јури Лужков и гувернер Санкт Петербурга Владимир Јаковљев, Анатолиј Лисицин је одлучио да се користи предностима ове глобалне структуре. Приставши да постане председник ‘Ротари клуба’, јарославски гувернер је привукао у њега блиске сараднике, водеће бизнисмене и привреднике региона. Сви они су најбогатији људи Јарославске области, који контролишу десетине компанија и индустрија, који имају озбиљан политички ауторитет и утицај у региону. Тешко да ови уважени људи не знају да глобална мрежа ‘Ротари клуба’ обједињена у организацију ‘Ротари интернешенел’ сматра међународном масонском ложом. овај покрет представља најрационалнију и најмлађу америчку формацију масонства. ‘Ротари клуб’  броји више од милион чланова, односи се на такозвано бело масонство, на групе којима масони покушавају да делују на друштво.» (Соловьев Е. Белое масонство появилось в Ярославле // Независимая газета. 2001. 8 декабря).

[20] Информация в Интернете.

[21] Сулькин О. Голливудские взломщики // Итоги. 2006. 15 мая. С. 67.

[22] Цит. по: Клизовский А. Правда о масонстве. Ответ на книгу В. Ф. Иванова «Православный мир и масонство». 2-е изд. Рига, 1990. С. 12.

[23] Блаватская Е. Письма. М., 1995. С. 45–46. Блавацка је била примљена у лондонску ложу 24 новембра 1877 г. по обреду усиновљења, то јест «споредном Обреду», који је био створен још пре Велике француске револуције од стране неколико масонских организација посебно за жене (см.: Там же. С. 53).

[24] Там же. С. 48.

[25] Там же. С. 246.

[26] Блаватская Е. Письма. С. 289.

[27] Цит. по: Соловьев Вс. Современная жрица Изиды. М., 1994. С. 298.

[28] Блаватская Е. Эзотерическое учение (Тайная Доктрина). М., 1993. Т. 3. С. 173.

[29] Блаватская Е. Комментарии к «Тайной Доктрине». М., 1999. С. 107. Израз «розенкројцери средњих векова» звучит прилично забавно, ако се присетимо да се прво мистично-алхемијско друштво розенкројцера појавило тек 1622 г., а сам Розенкројц који је тобож путовао у Индију 1378 г.,— није више од лика са памфлета које је написао И. Андрее 1613–1616 гг. (см. статью «Розенкрейцеры» в Энциклопедическом словаре Брокгауза и Евфрона [СПб., 1899. Т. 27. С. 11]).

[30] См.: Блаватская Е. Каббала. Философские труды Соломона бен-Иуда ибн-Гебироля (или Авицеброна) // Избранные статьи. М., 1996. Ч. 2. С. 82.

[31] «Масонство, без обзира на… савремене новине (у особености — библијски Дух), доноси користи као у моралном, тако и у физичком плану» (Блаватская Е. Истоки обрядности в Церкви и масонстве // Блаватская Е. Новый цикл. М., 2001. С. 83).

[32] См.: Блаватская Е. Письма. С. 43.

[33] «У специјалном француском масонском часопису «Acacia» (Акација) од 6 јануара 1910 г. на стр. 77 пише да се 21 септембра 1909 г. одржало свечано отварање ложе № 351, ритуала г. Чикаго. Ложа је отворена А. Безант, која је главни инспектор 33-ег степена, Потпредседник највишег уједињеног светского Масонског савета и делегат масонства за Велику Британију, Индију и друге енглеске колоније» (Кудрявцев К. Что такое Теософия и Теософическое общество. СПб., 1914. С. 41).

[34] См.: Carlson M. «No Religion Higher Than Truth»: A History of the Theosophical Movement in Russia, 1875–1922. Princeton, 1993. P. 139.

[35] «Волчонком» называется сын масона.

[36] См.: Кайдаш С. Елена Блаватская в России // Утренняя звезда. Научно-художественный иллюстрированный альманах Международного центра Рерихов. М., 1997. № 2–3. С. 381.

[37] См.: Вернадский Г. Русское масонство в царствование Екатерины II. С. 41.

[38] Блаватская Е. Письма. С. 337–338. Ово писмо се цитира у књизи Мерфи са важним додатком: «У мојој глави се сместила целокупна црна магија, сва гадост Средњег века» (Мэрфи Г. Е. Блаватская. Челябинск, 1999. С. 53).

[39] П. Голенищев-Кутузов је био розенкројцер и мајстор московске «Ложе Нептуна» (см.: Вернадский Г. Русское масонство в царствование Екатерины II. С. 17). Чланство в масонским структурама И. Голенишева-Кутузова је врло вероватно (см.: Там же. С. 130,149). «Масонско Братство донело је огромну корист Русији… фелдмаршал кнез Мих. Илл. Голенишев-Кутузов, такозвани спасилац Русије, био је масон» (Рерих Е., Рерих Н., Асеев А. «Оккультизм и Йога»… Т. 1. С. 385). Треба рећи да је репутација Кутузова као ‘спасиоца Русије’ није неоспорна: ‘Међу генералима који су се негативно изјашњавали о М. И. Кутузову, били су и многи хероји 1812. године: П. И. Багратион, М. Б. Барклај де Толи, М. А. Милорадович, А. П. Ермолов, М. И. Платов, Д. С. Дохтуров, Н. Н. Рајевски и другие… Генерали су га оптужовали да је крив за пораз на Бородину <руска војска имајући бројчану надмоћ трпела је велике губитке — 45 000 против 30 000, а до вечери су 700-1200 м одступили са свих позиција.— А. К.>, остављање Москве без битке, рушење арминсјског система управљања, пасивност и неделовање у вођењу бојевих поступака» (Безотосный В. Российский титулованный генералитет в 1812–1815 гг. // От Москвы до Парижа (1812–1814 гг.). 185 лет Малоярославецкому сражению. Малоярославец, 1998. [Вып. 2]. С. 34). Подробнее см.: Троицкий Н. Михаил Илларионович Кутузов. Факты. Версии. Мифы // М. И. Кутузов и русская армия на 2 этапе Отечественной войны 1812 года: Материалы научной конференции, посвященной 250-летию со дня рождения М. И. Кутузова. Малоярославец, 1995. С. 31–48; Он же. Домыслы вместо правды (ответ Ю. Н. Гуляеву) // От Москвы до Парижа… [Вып. 2]. С. 58–64; Смирнов А. Так где же «домыслы»? // Там же. С. 65–70.

[40] Иванов М. Родословная Елены Ивановны Рерих // Утренняя звезда. Научно-художественный иллюстрированный альманах Международного центра Рерихов… № 2–3. С. 362.

[41] Рерих Е. Письма. М., 2002. Т. 4: 1936. С. 434.

[42] Дубаев М. Рерих. М., 2003. С. 8.

[43] Там же.

[44] Рерих Е. Письма. М., 1999. Т. 1: 1919–1933. С. 30–31.

[45] Агни Йога. Высокий Путь. М., 2002. Ч. 1: 1920–1928. С. 13.

[46] Рерих Е. Письма. М., 2001. Т. 3: 1935. С. 639.

[47] Агни Йога. Высокий Путь. Ч. 1: 1920–1928. С. 94, 98.

[48] Цит. по: Декроа Н. (Кордашевский Н. В.). С экспедицией Н. К. Рериха по Центральной Азии. СПб., 1999. С. 313.

[49] См.: Рерих Е. Письма. М., 2001. Т. 3: 1935. С. 386.

[50] http: // www.amorc.org.ru / osnovy.php

[51] Серков А. История русского масонства после Второй мировой войны. СПб., 1999. С. 20.

[52] Рерих Н. Знамя мира // Рерих Е., Рерих Н., Асеев А. «Оккультизм и Йога»… Т. 2. С. 138–139.

[53] Серков А. История русского масонства после Второй мировой войны. С. 17.

[54] См.: Там же. С. 30.

[55] Испоставило се да је боравак био и последњи, јер су ускоро против Рериха подигнуте оптужбе за избегавање плаћања пореза. Изгледа да су Рерихови били исувише навалентни са саветим својих ‘махатма0  руководству САД…

[56] См.: Decter J. Nicholas Roerich. The Life and Art of a Russian Master. Rochester, 1989. P. 134.

[57] Занимљива информација за одговор на ово питање налази се у књизи: Williams R. Russian Art and American Money, 1900–1940. Cambridge, 1980. На жалост, до сада нисам могао да видим ово издање.

[58] Окултна искуства и симпатије председника САД су посебна тема. Е. Рерих цитира неку књигу «Епизоде из америчке историје»: «Мистер Линколн нас је забављао причом о посебном медијумском искуству са медијумом који се звао Конклинг….. Изненада је млађа ћерка, госпођица Лури која је седела у другом делу собе, устала и почела полако да нам се приближава. Њене очи су биле чврсто затворене. Она се зауставила испред Председника и драматично изговорила обраћење господину Линколну: ‘У духовном свету постоји конгресу мудрих духова који брину о благостању наше нације.» Када смо се разилазили, Председник се окренуо ка мени и рекао ми: ‘Ово што сам чуо је оставило велики утисак’.Ово се догодило крајем децембра 1862 г». (Письма с гор. Переписка Елены и Николая Рерихов с Рихардом Рудзитисом. Минск, 2000. Т. 2: 1938–1940. С. 451).

[59] «Друг» — потпредседник САД Г. Волс..

[60] Фосдик З. Мои Учителя. Встречи с Рерихами. По страницам дневника, 1922–1934. М., 1998. С. 612–613.

[61] См.: Там же. С. 521.

[62] «Все галерије и школе су наши непријатељи» (Фосдик З. Мои Учителя… С. 526).

[63] «Укупно је организовано четири несрећна предавања по 200, 300 $… «То је  1905 г.,— рекао је Н. К.,— и то, када сам дошао у Чикаго и одржао пет предавања за минималну плату — 200 $ за предавање,— и добио 1000 $, а мене тада нико није знао. Велики уметник жели да говори и он иде свуда и плаћа људима да га слушају» (Фосдик З. Мои Учителя… С. 430–431).

[64] Фосдик З. Мои Учителя… С. 441–442.

[65] При этом, например, в 1923 г. Рерих послал своей матери в СССР только 40 франков, в то время как его гораздо менее известный и богатый брат из Харбина слал матери деньги почти каждый месяц (см.: Дубаев М. Рерих. С. 227).

[66] Фосдик З. Мои Учителя… С. 421.

[67] Там же. С. 423.

[68] Шапошникова Л. Этическая философия Космической Эволюции // Три ключа. Педагогический вестник. М., 1999. Вып. 3. С. 30.

[69] «Занимљиво је, за шта се кажњавају ротаријанци? — За најмање кашњење на заседање свог клуба. За неприличну реч. За то што си заборавио да причврстиш значку за ревер свог сакоа. За то што си члана свог клуба назвао по презимену,— код нас је прихваћено да се обраћамо једни другим максимално демократично, само по имену… Па и још за доста ствари!» («Не надо изобретать вечный двигатель»: Интервью с Владимиром Донским, вице-губернатором ротарианского округа 5010, в состав которого входят Сибирь, Дальний Восток, Аляска и часть Канады).

[70] Ипак у филму Хенкс покушава да одбрани истину: он ступа у спор са Тибингом и говори да Константин није увео догмат о Божанству Христа, већ да је просто потврдио ту веру коју су хришћани имали пу претходним вековима.У књизи ове епизоде нема. Уместо 5 милиона спаљених вештица, он говори о 50 000 ухапшених.