Islam (transkript radio emisije iz serijala ‘Apologet’ na radiju Radonjež) – Sveštenik Georgije Maksimov

Uvod. Značenje reči ‘Alah’, njeno značenje za muslimane. Šta je bogoslovski najvažnije učenje o islamu? Zbog čega nas u vezi sa učenjem o Bogu optužuju muslimani? Stihovi (ajati) iz Kurana koji kritikuju hrišćansko učenje o Bogu Trojici.

 

Govorićemo o religiji islama. Naravno, nećemo sada neposredno razmatrati islam, pogledaćemo tipična pitanja koja muslimani postavljaju nama hrišćanima ili kakve nedoumice izaziva kod muslimana hrišćansko veroučenje, a takođe, na koji način ako smo ušli u dijalog sa njima, možemo da se potrudimo da im objasnimo o tome. O islamskom učenju ćemo govoriti samo u meri koja je neophodna radi pojašnjenja naše misli, radi objašnjenja kakve su razlike između naših religija.

Danas ćemo početi sa najosnovnijim sadržajem naše vere i što je važno za same muslimane – u pitanju je učenje o Bogu. Na početku bih naveo nekoliko opštih podataka. Kao što je poznato, muslimani zovu Boga rečju „Alah“, ova reč se bukvalno prevodi kao „Bog“, to jest „Ilah“ je na arapskom „Bog“, a „Al“ je određeni član. Zajedno ove dve reči sastavljaju reči „Alah“. Po njihovom mišljenju, u pitanju nije prosto reč „Bog“, već upravo lično ime Božije i zato se trude da ga ne prevode na druge jezike, svuda koriste transkripciju ove arapske reči. Učenje o Alahu, o tome da je Bog samo jedan za islam je veoma važno, i možda, ako se tiče bogoslovlja, najvažniji, suštinski sadržaj ove religije.

Oni smatraju da se najsavršenija vera izražava u monoteizmu, o tome da se, kako oni govore, Alahu ne dodaju nikakvi drugovi. U samom Koranu se govori, na primer: „Allah neće oprostiti da Mu se neko drugi smatra ravnim… A onaj ko drugog smatra Allahu ravnim čini, izmišljajući laž, grijeh veliki.“ (4, 48).

Zbog čega vam ovo navodim? Da biste shvatili u čemu nas upravo optužuju muslimani. Oni govore da mi, hrišćani, upravo dodajemo Alahu drugove, kako to oni govore, to jest, smatramo nekoga ko nije Bog – ravnim Bogu. I konkretno oni to izražavaju u kritici hrišćanskog učenja o Trojici. U samom Koranu postoji čitav niz mesta koja na ovaj ili onaj način mogu da se odnose na to pitanje. U 112. suri (glavi) Korana stoje reči: „Reci: „On je Allah – Jedan! Nije rodio i rođen nije, i niko Mu ravan nije!“

Naravno, na osnovu ovog fragmenta, oci Konstantinopoljskog Sabora iz 1180. godine su i govorili da ne možemo smatrati da hrišćani i muslimani imaju jednog i istog Boga, jer i oni takođe veruju u jednog Boga. Pošto je očigledno da bog o kome govore da nije rodio i nije bio rođen, ne može biti isti Onaj Bog Koji se kod nas poštuje kao Otac Koji rađa i Sin Koji je rođen.

Ali, vratimo se onim mestima Korana u kojima se prekoreva hrišćanska vera u Trojicu, vera u to da se Sin Božiji ovaplotio, da je Isus Hristos Sin Božiji. Evo, na primer, još jednog citata: „O sljedbenici Knjige“, ovako se obraća hrišćanima, „ne zastranjujte u svome vjerovanju i o Allahu govorite samo istinu! Mesih, Isa, sin Merjemin, samo je Allahov poslanik, i Riječ Njegova koju je Merjemi dostavio, i Duh od Njega; zato vjerujte u Allaha i Njegove poslanike i ne govorite: „Trojica su!“ Prestanite, bolje vam je! Allah je samo jedan Bog – hvaljen neka je On! – zar On da ima dijete?!“ (4, 171). Još ćemo se vratiti na ovaj ajet (stih).

I još jedno mesto: „Nevjernici su oni koji govore: „Allah je jedan od trojice!“ A samo je jedan Bog!“ (5,73), takođe: „Oni (to jest, hrišćani) govore: „Milostivi je uzeo dijete!“ – Vi, doista, nešto odvratno govorite što Milostivom pripisuju dijete. Nezamislivo je da Milostivi ima dijete“ (19, 88-92).

Treba naglasiti da autor Kurana pogrešno izlaže hrišćansko učenje o Bogu kada govori da se tobož, hrišćanska Trojica sastoji iz Boga, Isusa Hrista i Djeve Marije. Ovo se na primer vidi iz sledećeg mesta Kurana: „O Isa, sine Merjemin, jesi li ti govorio ljudima: ’Prihvatite mene i majku moju kao dva boga uz Allaha!“ (5,116). U stvarnosti, hrišćani nikada nisu smatrali Isusa za zasebno Božanstvo mimo jedinog Boga, tim pre, nisu učili o Božanstvu Djeve Marije. Pošto je naša emisija orijentisana na pravoslavne hrišćane, ja neću detaljno razmatrati stvari koje svaki crkveni hrišćanin odlično zna o našem učenju. Mi ćemo razmotriti upravo ono što je važno za naš dijalog sa muslimanima po ovom pitanju.

Termini za korišćenje u dijalogu sa muslimanima. Razlika između prirode i ispostasi. Šta hrišćanstvo govori o Bogu Trojici. Sa kojom jeresi iz istorije Crkve je slično učenje islama? Koje su razlike među Ipostasima u Svetoj Trojici. Kako muslimani shvataju rođenje Sina od Oca?

 

Naravno, mogu se citirati reči Prepodobnog Jovana Damaskina, koji piše: „Mi ispovedamo da je Bog jedan, to jest, jedna Priroda i da postoji i poznaje se u Tri ispostasi, to jest, u Ocu, Sinu i Svetom Duhu; i da su Otac, Sin i Sveti Duh jedno u svemu osim nerođenosti, rođenja i ishođenja.“

Ako ovo navedemo muslimanima u našem razgovoru, 100% neće shvatiti o čemu mi govorimo, šta imamo u vidu – šta znači priroda, šta znači ipostas. Ovde se krije takođe jedan od razloga nerazumevanja. Ovde treba da govorimo o ovim razlikama, šta znači priroda, po čemu se ona razlikuje od pojma ipostas ili, za savremenog čoveka razumljivije, ličnost. Bogoslovski tačnija je reč ipostas, ali ovu reč čovek koji nije mnogo čitao hrišćanske knjige može da ne shvati ili da je shvati pogrešno. Zato ćemo ipak koristiti reč ličnost kao razumljiviju u našem misionarskom dijalogu sa muslimanima u ovom pitanju.

Možemo objasniti na primeru. Ako se dogodi da čovek iznenada izgubi ruku ili nogu, on ne prestaje da bude ono što jeste; ako čovek zbog amnezije izgubi sećanje, njegova ličnost ostaje ista. Mi znamo da i sećanje može da se vrati; ali čak i ako se ne vrati ili se ne vrati odmah, svejedno čovek ostaje isti takav čovek. To jest, vidimo da ni delovi tela, ni samo telo, ni sećanje ne predstavljaju ličnost. Sve ovo pripada ljudskoj prirodi. A ličnost je ‘ja’ koje poseduje tu prirodu. Može se reći da je priroda čoveka sve ono za šta se može reći ‘šta?’, a ličnost je ono o čemu se može reći ‘ko?’.

Ličnost je ‘ko’ koja kroz ovu prirodu postoji, živi, ostvaruje sebe, može se tako reći. Ova podela na ličnost i prirodu postoji u svim razumnim stvorenjima, jer ona postoji u njihovom Tvorcu. Zato i hrišćani mogu da govore da je Bog jedan, jer je On jedan po prirodi, i da je Bog Trojičan jer u jednoj božanskoj prirodi postoje Tri Lica, Otac, Sin i Sveti Duh. U pitanju nisu tri boga, već jedan, Trojedini Bog.

Potrebno je naglasiti muslimanima da hrišćanstvo nikada nije učilo i ne uči da tobož da su Trojica tri Boga, jednaka ili nejednaka među sobom. Ili da tobož iz Boga proističu druge prirode ili da se Bog nekako deli na delove, ili da je tobož Bog uzeo čoveka i objavio ga za Svog sina, kako je sebi predstavljao autor Kurana, sudeći po citatima koje smo naveli. To je uzgred, bilo osuđeno kao jeres adopcionizma. U hrišćanstvu nikada nije bilo predstave o postojanju nekih Božijih drugova, bilo da je to čovek, anđeo ili još neko. Bog je oduvek Trojica, nije bilo trenutka kada u Bogu nije bilo Sina ili Duha. Svako dejstvo Boga je dejstvo Trojice, Otac ne deluje zasebno od Sina i od Svetoga Duha. Ovde se može nastaviti objašnjenje, jer ako pogledamo kako se kod nas razlikuje ličnost, kako se među nama ljudima nalaze velike razlike. Ako mi to budemo prenosili na Boga, naravno da ćemo napraviti grešku. Mi, ljudske ličnosti, odvojeni smo vremenom, prostranstvom, našim željama, osećanjima, stremljenjima. U Bogu ne postoje nikakve slične podele, u Njemu je jedno dejstvo, jedna želja, volja i kao što sam citirao Prepodobnog Jovana Damaskina, razlike između Oca, Sina i Svetoga Duha je samo u onome što se naziva ipostasnim svojstvima: nerođenosti, rođenju i ishođenju. Još jednom naglašavam, ovo govorim za naše pravoslavne slušaoce, za muslimane je sve ovo, po pravilu, isuviše složeno. Čak nije potrebno prilaziti im sa ove strane. Naravno, potrebno je ovo utvrditi i jasno posvedočiti da hrišćanstvo nikada nije učilo o tri boga ili da je Bog uzeo Sebi neke drugove. Potrebno je objašnjavati, polazeći iz reči koje se nalaze u Jevanđelju po Jovanu, tako će biti razumljivije za muslimane.

Na žalost, oni imaju vrlo telesno shvatanje kada čuju reč „Sin“. Kada čuju za rođenje, vrlo često u njihovim umovima, ne govorim za sve, ali je vrlo često kod njih neraskidivo povezano sa određenim fiziološkim procesima, da ako je u pitanju rođenje onda obavezno mora da postoji i fizičko spajanje nedostojno Boga. Zaista i jeste nedostojno Boga, međutim mi koristimo pojmove našeg jezika. Bilo koji pojam našeg jezika je nesavršen za opisivanje Boga Koji je iznad svega. Međutim, mi ih koristimo, da bismo naglasili jednu ili drugu istinu i stvarnost.

Kada govorimo o rođenju, to znači da mi upravo i naglašavamo jedinstvo Oca i Sina po prirodi. Isto kao što čovek rađa čoveka, i kao što postoji razlika između stolice koju čovek pravi i sina koji mu se rađa, suštinska razlika, ista takva razlika je između Sina Božijeg i sveta koji je stvorio Bog, koji predstavlja tvorevinu, a ne porod Boga.

Koji termin je bolje koristiti u dijalogu sa muslimanima i zašto? Šta muslimane govore za 4:171 u Kuranu. Hrišćanski odgovor na njihov argument. Primeri koji su koristili Svetitelji za objašnjavanje učenja o Trojici.

 

Što se muslimana tiče, bolje je govoriti o Slovu, mi govorimo da verujemo u jedinog Boga u kome postoji Njegovo večno Slovo i Njegov Duh. Upravo takvo formulisanje će biti veoma pravilno u dijalogu sa muslimanima, njega se treba držati na njemu insistirati. I pojmovi „Sin“ i „Slovo“ predstavljaju pojmove naše realnosti koje mi jednostavno koristimo, koje nam je Sam Gospod kroz Otkrivenje rekao da bismo makar delimično dostigli božansku realnost koju nam je On otkrio i koja nije otkrivena muslimanima.

Upravo zato je ovde važno koristiti definiciju „Slovo“ jer se ova reč i u Kuranu koristi. Ona tamo kao da se slučajno nalazi, u pitanju je 171. ajet, 4. sure koji smo naveli. Još jednom ću podsetiti da se ovde govori da je Isus Hristos, sin Marije, Slovo Alaha koje je On dao Mariji, to jest, ovde se Isus takođe naziva Slovom. Počevši od Prepodobnog Jovana Damaskina i sve do današnjeg dana, hrišćani upotrebljavaju ovaj ajet da bi muslimanima objasnili hrišćansko učenje.

Mi govorimo: ‘Vi, u saglasnosti sa vašim Kuranom morate da priznate Isusa za Slovo Alaha, Slovom Boga. Recite, da li je postojalo vreme kada je Bog bio bez Slova? Da je bio nem, a zatim se ovo Slovo pojavilo?’ Teško da će ovde neko reći: ‘Da, bilo je vreme kada je Bog bio bez Slova.’ Razume se, u pitanju je osobina koju je Alah imao večno, čak i sa tačke gledišta islama, mi sada samo o ovoj tački govorimo.

Dakle, ako je Slovo Alaha večno, i ako je Isus Slovo Alaha, znači da je On večan. Znači da on nije prosto čovek. Eto šta je potrebno staviti kao primer muslimanima, da bismo im pružili povod da se zamisle i da sa druge strane pogledaju na stvari o kojima rasuđujemo, na hrišćansko učenje koje kod njih izaziva uznemirenost i kome se, možda, rugaju. Pokazati da tu sve nije tako jednostavno kako im se čini. Samim muslimanima, naravno, nije zgodno kada ih podsećaju na ovo, na 171. ajet, 4. sure, oni govore: ‘Pa, Slovo Alaha je bilo samo Isusovo ime, počasno ime, to ne znači da je On zaista bio Slovo Alaha, u pitanju je počasno ime.’

Možemo pitati: ‘Ali, pogledajte, nikome drugome takvo ime nije bilo dano, saglasno vašoj Knjizi. A zašto, ako i pretpostavimo da je u pitanju samo ime, zašto je upravo Njemu, bilo dato baš to ime?’

Oni na ovo ne mogu da pruže nijedan odgovor jer ovo pitanje nije otkriveno u mislimanskom bogoslovlju, to je jedna od stvari za koju se trude da je mimoiđu, međutim, ovo je lako shvatiti i lako objasniti jer je u vreme sastavljanja Kurana Muhamed imao različite faze u odnosu prema hrišćanstvu; u prvim godinama njemu je bilo veoma potrebno da postoje neki autoriteti koji bi obrazložili njegove proročke pretenzije, zato je na početku on posebno naglašavao da govori isto ono što je bilo rečeno u Jevanđelju, u Tori. U to vreme nije bilo teško tako nešto izjaviti, jer nije bilo prevoda Biblije na arapski jezik i teško je bilo da neko proveri i ubedi se da li stvari zaista stoje kao što Muhamed govori ili ne. Osim toga, Muhamedu je bilo važno da sebe pokaže kao čoveka znalca, zato je nešto što je slušao o hrišćanstvu, o judaizmu, pričao svojim vernicima, dodajući sa vremena na vreme i zato reči da je Isus Slovo Alaha predstavljaju odlomak koji je on zapamtio, ne shvatajući do kraja njegovo mesto u hrišćanskom bogoslovlju; prosto je ponovio i upotrebio.

Još jednom ću naglasiti, upotrebio je u odlomku iz Kurana koji je sam po sebi usmeren protiv učenja da je Isus Sin Božiji. Ipak, samo nazivanje Isusa Slovom Alaha pokazuje suprotno, jer kao što smo rekli, Slovo Alaha ne može da se pojavi u vremenu, Slovo Alaha večno sapostoji sa Alahom. Isto je i sa Duhom Alaha, Njegov Duh je oduvek bio u Bogu, oduvek su bili neodvojiv deo Boga, to ne predstavlja nešto spoljašnje za Boga, nisu neki drugovi kako oni govore. Naše slovo, ili naš duh ili naš um nisu naši drugovi, u pitanju je prirodni deo nas samih.

Treba navesti još neke primere koje su naši Svetitelji navodili, oslanjajući se na analogije iz našeg sveta prilikom objašnjavanja tajne Trojice. Posebno bih želeo da naglasim da je tako nešto vrlo važno u našem dijalogu sa muslimanima jer je njima teško da shvate neka naša apstraktna rasuđivanja. Zato ako ne budemo obavezno navodili primere iz naše svakodnevne stvarnosti postoji veliki rizik da naši sagovornici jednostavno neće shvatiti o čemu mi govorimo. Recimo, možemo navesti primer kada su irski neznabošci pitali Svetog Patrika, prosvetitelja Irske, na koji način Trojica mogu biti jedno? Tada se Svetitelj spustio do zemlje, uzeo detelinu sa tri lista i pitao: „Zar vi ne vidite da je u pitanju istovremeno i jedan list i tri lista? Tako je Trojica jedna Priroda i tri Ličnosti.“

Drugom pravoslavnom Svetitelju, Kirilu prosvetitelju Slovena, postavili su isto to pitanje muslimani kada je on bio u delegaciji u Bagdadu. On je pokazao na Sunce, govoreći: „Vidite, na nebu stoji blistava lopta od koje se rađa svetlost i ishodi toplota. Bog Otac je kao sunčev krug, bez početka i kraja, od Njega se rađa Sin Božiji kao svetlost od Sunca i kao što od Sunca zajedno sa zracima svetlosti ishodi i toplota, tako ishodi i Duh Sveti. Svako razlikuje zasebno i sunčev krug i svetlost i toplotu, a jedno je Sunce na nebu. Tako je i Sveta Trojica, Tri su Njena Lica, a Bog jedan i nerazdeljiv“.

Ako je ovako nešto moguće zvezdi, tim pre je moguće Bogu Kome ništa nije nemoguće. Kada govorimo da Sunce izlučuje svetlost i toplotu, to ne znači da mi govorimo da o drugim suncima mimo njega. Isto tako i trojičnost Boga ne odriče Njegovu jedinstvenost i dodaje mu drugove. I pošto je Bog stvorio svet, nije za iznenađenje da u samom svetu vidimo primere koji nam pomažu da shvatimo tajnu trijedinstva.

Ali naravno, kako je govorio Sveti Ilarije Piktavijski: „Ako rasuđujemo o Bogu i koristimo zemno poređenje, neka niko ne misli da je u pitanju tačno predstavljanje predmeta. Između zemaljskog i Boga nema jednakosti“. Naše analogije više predstavljaju neke pokazatelje na našem putu, na koju stranu je potrebno krenuti, nego potpuna i tačna objašnjenja koja obuhvataju i obrazlažu realnost.

Isto to se može reći i ako uzmemo recimo tri upaljene sveće i sjedinimo njihov plamen. Biće jedan plamen, a tri svetilnika. Tako se i božanska priroda izliva iz Oca u Sina i Duha i ne deli, već sve tri Ličnosti prebivaju jedna u drugoj. Kao što plamen sveće pali drugu i ne umanjuje se, tako i Otac rađa Sina i ishodi Duha ne umanjujući se ni u čemu.

Naravno, muslimanima ovo nije lako i nije jednostavno da shvate, međutim, ako čovek počne o tome iskreno da rasuđuje i razmišlja iskrenim srcem, Gospod može da mu pomogne i otkrije, jer kada govorimo o Trojici, u učenju bi bilo protivrečnosti ako bismo govorili da, na primer, Ličnosti u Bogu istovremeno ima i jedna i tri. Ili kada bismo govorili da je u Bogu i jedna i tri Prirode istovremeno. Tada bi to bilo protivrečno. Međutim, kada govorimo da je u Bogu jedna Priroda i tri Lica, tu nema protivrečnosti jer ovde govorimo, ako se tako može reći, o različitim dimenzijama, različitim stranama pitanja, različitim stranama postojanja.

Svi naši primeri ne mogu u punoj meri da izraze božansku tajnu, ali uz pomoć ovih primera možemo u krajnjoj meri parirati muslimanima protiv izjava koje oni upućuju protiv našeg učenja o Bogu. Svojevremeno sam čitao jednog arapskog autora, hrišćanina. On je govorio da u arapskim zemljama svako hrišćansko dete od detinjstva zna da kada mu drugovi u školi ili napolju budu govorili da on veruje u tri boga, treba pokazati na sunce i reći: „Vidiš, postoji sunčeva lopta, svetlost i toplota. U pitanju nisu tri sunca. Tako i Otac, Sin i Duh Sveti nisu tri boga.“ Na takvom nivou je potrebno znati i odgovoriti na slične nedoumice. Kod nas ne samo deca, nego i deo odraslih nije u stanju da odgovori na takvom nivou i pruži objašnjenje.

Pitanja za same muslimane u vezi sa njihovim učenjem: argument mutazilita. Kada da se koristi argument o Ebu Lehebu? Koji je naš cilj, čemu težimo u dijalogu sa muslimanima? Svest o sposobnosti muslimana da razumeju naše učenje.

 

Treba reći i da u samom islamu učenje o Bogu takođe izaziva pitanja. I to upravo u onome u čemu oni žele da usmere svoje pretenzije protiv nas. Oni imaju pojam kao što su sifati, atributi Boga. Među njima ukazuju i na jedan pod nazivom „Reč Alaha“ i pod ovom „Rečju Alaha“ o kojoj govore da je večna, nestvorena, isto kao što i mi učimo o Slovu – oni govore da je u pitanju Kuran. Reč Alaha je Kuran. Zato oni uče da je Kuran večan, nestvoren, da je postojao uvek. I da je Muhamedu samo anđeo Džibril donosio iz tog nebeskog Kurana, uzimao pojedine odlomke i predavao mu s vremena na vreme, u zavisnosti od potrebe. Tako mu je predao ceo Kuran, ovako uče muslimani. Uopšte, ovo učenje je nailazilo na kritiku od strane nekih muslimana – od 8. do 10. veka postojali su sledbenici mutazilitskog pravca, mutaziliti, koji su kritikovali tu ideju. Govorili su: ‘Ako vi dopuštate večnost Kurana, to znači da mu dodeljujete ono što je svojstveno jedino Bogu. A pošto Kuran ipak nije Bog, to znači isto što i priznavati pored Alaha i drugog boga, ako se oba objavljuju za večne i nestvorene. Znači da o nekom čistom monoteizmu ne može da se govori.’ Mutaziliti su nestali pod pritiskom progona, međutim, njihovi argumenti nisu izgubili na snazi.

Zaista, ako pogledamo na tekst 111. sure, videćemo tamo prokletstvo jednog og Muhamedovih rođaka i jednog od njegovih neprijatelja, Ebu Leheba a takođe i u vezi sa njegovom ženom. Iznose se želje da propadne Ebu Leheb, a njegova žena da takođe bude kažnjena. Kako se može verovati da ovaj tekst, isto kao i razbacana po Kuranu pominjanja o konjima koji skaču, kravama i paucima predstavljaju atribut Samog Boga i postoje večno, to jest, ne da je postojao samo pre rođenja Ebu Leheb, već i pre stvaranja sveta, pojave galaksija, planeta, anđela i celog roda ljudskog. Zar to nije i previše časti za Ebu Leheba? Naravno, ovo treba pomenuti samo u slučaju kada je naš sagovornik posebno tvrdoglav i vrlo se trudi da se naruga hrišćanskoj veri. Podsećanja na sopstvene slabosti njegove sopstvene vere makar malo će pomoći da se urazumi i oraspoloži za ozbiljniji ton i ozbiljnije razmatranje.

Međutim, bez razloga mi nemamo zadatak da sami napadamo muslimansko učenje. Jer naš cilj je upravo objašnjavanje hrišćanskog učenja i zato kada govorimo sa muslimanima, nemamo zadatak da pod obavezno nešto loše kažemo o njihovoj religiji. Naš zadatak je da im objasnimo kako verujemo i zašto verujemo upravo tako? A zatim on već, kao slobodni čovek, može doneti odluku da li želi da veruje isto kao što veruju hrišćani ili ne želi. Osnovni problem kod naših muslimana (koji žive u Rusiji, mada je to slučaj i na našoj teritoriji – prim. urednika) je u tome što svi oni ne znaju i ne shvataju hrišćansko učenje. Čak i ako su čuli nešto o hrišćanstvu, oni ne shvataju logiku hrišćanskog učenja. Na primer, zašto hrišćani veruju u Trojicu? Oni ne shvataju to. Međutim, ovde se još može reći da čak i kada bi hrišćanstvo bilo ljudska izmišljotina, čemu izmišljanje takvog učenja? Mnogo je jednostavnije kao u islamu ili drugim, sličnim monoteističkim religijama reći: ‘Postoji jedan Bog i to je sve’.

Šta otkriva hrišćansko učenje o Bogu? Mesta iz Svetog Pisma koja pokazuju Trijedinstvo u Bogu. Istorijska zabluda muslimana u vezi sa učenjem o Trojici i naša odgovor na nju. Tvrdnja o sličnosti hrišćanskog učenja sa drevnom grčkom filosofijom i hrišćanski odgovor.

 

Nema nikakve koristi da se izmišlja učenje o Trojedinom Bogu. Mi tako verujemo ne zato što smo tako izmislili, već zato što nam je Bog tako otkrio. I ovde postoji određena dubinska veza sa hrišćanskim učenjem o drugim predmetima. Jer upravo kroz tajnu Trijedinstva postaje jasno da je Bog Ljubav. Lica Presvete Trojice večno prebivaju Jedan sa Drugim u neprekinutoj zajednici ljubavi.

Zato je Blaženi Avgustin rekao: „Tajna hrišćanske trojičnosti je tajna božanske ljubavi. Ti vidiš Trojicu, ako vidiš ljubav.“ I Sveti Grigorije Bogoslov govori: „Ako bi nas neko pitao šta poštujemo i čemu se poklanjamo, odgovor je spreman: mi poštujemo ljubav“. Ljubav se pojavljuje tamo gde postoji opštenje među Ličnostima. Ako je samo jedno Lice, kako predstavljaju muslimani o svom Alahu, kome je onda bila obraćena njegova ljubav do stvaranja sveta? Samom sebi? Onda se dobija neka samozaljubljenost, a to uopšte nije ljubav. Ljubav je ono što se izliva iz jedne Ličnosti prema drugoj Ličnosti. Zato je i rečeno i tako važno za hrišćane da je Bog Ljubav, jer On je večna Ljubav. I upravo zato On može biti večna Ljubav, zato što Otac, Slovo i Duh prebivaju u uzajamnoj ljubavi.

Takođe, potrebno je navesti i reči o trijedinstvu Boga koje se nalaze u Svetom Pismu zato što i muslimani mogu za to da pitaju. U principu, sve ono o čemu mi govorimo sada odnosi se takođe i na Jehovine svedoke, jer i oni isto tako odriču Trojicu, odriču da je Isus Hristos Sin Božiji, ovaploćeni Bog. Zato ono što smo govorili za Trojicu isto tako je aktuelno i za naš dijalog sa Jehovinim svedocima, ako oni budu doticali ovo pitanje. Oni još češće od muslimana mogu da pitaju gde je u Bibliji napisano o trijedinstvu Boga. Navešću nekoliko takvih primera.

Kao prvo, u trenutku Krštenja Isusa Hrista, napisano je: „otvori se nebo, i siđe na Njega Duha Sveti u tjelesnom obliku kao golub i ču se glas sa neba koji govoreći: Ti si Sin Moj ljubljeni Ti si po Mojoj volji“ (Lk. 3:21-22). To jest, mi ovde vidimo javljanje Trojice, glas Oca se čuje sa nebesa, Sin stoji u vodama Jordana, Duh silazi na Sina. Isus Hristos je govorio o Sebi: „Ja sam Sin Božiji“ (Jn. 10:36). Ovaj i sledeći stih posebno treba imati u vidu, posebno naglasiti, jer ne samo Jehovini svedoci već i muslimani vole da govore da su hrišćani sami sve izmislili, a Sam Isus Hristos nije govorio da je On Sin Božiji. Oni takođe govore i da pokažemo gde je Isus to rekao u Pismu? Zato mi, pravoslavni hrišćani treba da budemo spremni za to pitanje, treba da budemo spremni da pokažemo i ovaj stih iz Jevanđelja po Jovanu. Drugi stih: „Otac je Moj Onaj Koji Me proslavlja, za koga vi govorite da je Bog vaš“ (Jn. 8:54). Nikakvih sumnji nema ovde, sve je potpuno nedvosmisleno, to nije naše tumačenje. Takođe, govori o Svom jedinstvu sa Ocem: „Sve što ima Otac, Moje je“ (Jn. 16:15); „Ko je vidio Mene, vidio je Oca“ (Jn. 14:9); „Ja i Otac jedno smo“ (Jn. 10:30). Takođe je Isus svedočio o Duhu Svetom Koji od Oca ishodi. Šaljući učenike na propoved, On im je govorio: „Idite i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha“ (Mt. 28:19). Ovde posebno treba obratiti pažnju na to što je napisano „u ime“ – u jednini. Nije rečeno „krsteći ih u imena Oca i Sina i Svetog Duha“, već u jednini – „u ime“. Kakvo je to ime koje je zajedničko za Oca i Sina i Svetog Duha? To ime je – Bog.

Još treba reći da među nekim muslimanima, kao između ostalog i među tzv. Jehovinim svedocima postoji zabluda da se tobož učenje o Trojici u hrišćanstvu pojavilo tek u četvrtom veku, što ne odgovara realnosti. Kao prvo, kako smo i pokazali, ovo učenje se crpi iz samog božanskog Otkrivenja, iz Biblije. Mi vidimo da Otac govori da je Isus Njegov ljubljeni Sin, mi verujemo Bogu, vidimo da Isus govori da je On Sin Božiji, mi verujemo Isusu. Ako se nazivamo hrišćanima onda treba da verujemo onome čemu nas je učio Hristos, to je prirodno, mi smo dosledni u tome. U pitanju nije nešto što smo sami izmislili, u pitanju je ono što smo uzeli iz Otkrivenja Božijeg, ono što nam je Sam Gospod otkrio.

Međutim, osim ovoga može se pokazati i činjenično da je u pitanju pogrešno mišljenje da se tobož učenje o Trojici pojavljuje tek u četvrtom veku, da ga ranije nije bilo. Evo, na primer, u drugom veku Sveti Teofil Antiohijski je pisao: „Bog imajući Slovo u Svojim sopstvenim nedrima, rodio Ga je, pokazujući Ga zajedno sa Svojom premudrošću“, Premudrošću naziva Svetoga Duha, „pre svega, jer nije bilo proroka prilikom stvaranja sveta, već je Premudrost Boga Koja postoji u Njemu i Sveto Slovo koje večno sapostoji sa Njim“. Na drugom mestu Svetitelj govori: „ona tri dana koja su bila pre stvaranja svetila, predstavljaju obraz Trojice: Boga i Njegovog Slova i Njegove Premudrosti“. Ovo je Sveti Teofil Antiohijski pisao Avtoliku koji je bio neznabožac. Ovde treba obratiti pažnju da je i Sveti Teofil Antiohijski, bivajući u kontaktu sa neznabošcima takođe pre birao korišćenje pojma „Slovo Boga“, da je u pitanju upravo Bog i oduvek večno i netvarno saprisustvuje i sapostoji sa Njim, Slovo Njegovo i Duh Njegov. Kako je on koristio to u opštenju sa neznabošcima, tako možemo i mi i treba da koristimo to u opštenju sa muslimanima.

Sveti Ipolit Rimski je početkom trećeg veka u delu „Protiv jeresi Noeta“ navodio mnoštvo citata iz Biblije koji svedoče o trijedinstvu Boga, više nego što sam ja navodio i dalje on piše: „Dakle, voljno ili nevoljno, neophodno je ispovedati Oca, Boga Svedržitelja, Hrista Isusa, Sina Božijeg, Boga Koji je postao čovek, Kome je Otac pokorio sve osim Sebe i Svetoga Duha i ispovedati da na taj način Oni čine Trojicu. Otac je nad svima, Sin je kroz sve i Sveti Duh u svemu. Na drugi način mi ne možemo ni misliti o jedinom Bogu, ako ne budemo istinski verovali u Oca i Sina i Svetoga Duha. Ovu istinu objavljuje celo Pismo.“ Značajno je što Sveti Ipolit govori da učenje o Trojici mi prihvatamo jer potiče iz Svetog Pisma. Božansko Otkrivenje nam otkriva ovo učenje, zato mi u njega verujemo a ne zato što, kako sada govore: ‘Seli su tamo hrišćanski mislioci i počeli tamo da izmišljaju nešto, uzimaju nešto iz grčke filosofije, itd.’

U grčkoj filosofiji nije bilo takvog učenja o trijedinstvu Božijem, čak ni bliskog nije bilo. Mi ne vidimo ni jednu činjenicu da mi tako verujemo jer su tako govorili grčki drevni filosofi. Uopšte, u to vreme kada je Crkva živela u neznabožačkom okruženju, odnos prema neznabožačkim filosofima je, po pravilu, bio veoma oprezan. Mnoge apologete su čak i direktno kritikovalei ove neznabožačke filosofe i mislioce, tim pre, nisu hteli da na njih gledaju kao na učitelje u bilo čemu i pozajmljuju od njih neka učenja.

Učenje o predodređenju u islamu. Hrišćansko učenje o predodređenju. U čemu se sastoji unutrašnja protivrečnost nepravoslavnih učenja o predodređenju? Odakle zlo – kako dogovoriti muslimanima? Svest o slabom poznavanju muslimanskog predodređenja od strane samih muslimana. Učenje Pravoslavne Crkve – šta Gospod u našem životu predodređuje, a šta ne.

 

Sada je potrebno da govorimo još o jednoj razlici hrišćanskog shvatanja o Bogu i o učenju o tome šta Bog čini, to jest, učenje o predodređenju. Muslimani imaju spisak od 99 imena Alaha, mi vidimo da deo imena podudara sa hrišćanskim predstavama o Bogu, na primer, Svevišnji, Sveznajući, Svevideći, Sveti, Tvorac, Sudija, itd. Pritom, postoje i imena koja nam izgledaju neobično: Onaj koji ponižava, Onaj koji ubija, Onaj koji nanosi štetu – sve su to imena Alaha. Vera u Boga koji ponižava, ubija, nanosi štetu kod hrišćanina može da izazove zaprepašćenje. Međutim, ovo nisu slučajna imena, već imena koja su u vezi sa tim delom islamskog veroučenja koje smo već pominjali, koje upravo govori da je Alah izvor kako dobra, tako i zla.

Muslimanska literatura piše o tome, iz autoritetnog zbornika hadisa ‘An-Navavi’ je sledeći citat: ‘Svevišnji Alah stvorio je kako dobro, tako i zlo i predodredio njihov pad na ulogu roba na određeno vreme’, na drugom mestu, u knjizi ‘Otkrivenje Muhameda’ pisca Rašid Rida, govori se da ‘On, (tj. Alah) je Tvorac neba i zemlje i svega što je u njima, samosušti izvor dobra i zla.’ Na drugom mestu piše: ‘On prinosi zlo, On daruje dobro’. Ovakvih citata se može navesti mnogo, sve to je u vezi sa dve osobenosti islamskog veroučenja: kao prvo, oni uče da je Bog Tvorac ne samo svega što postoji, to jest, ne samo svih predmeta, već i svih ljudskih postupaka. Oni veruju u, kako piše u Kuranu, ‘Bog je stvorio vas i to što vi činite’. Oni veruju da Bog u svakom trenutku ponovo stvara svet, a mi ne vidimo te trenutke, kao što u bioskopu ne vidimo granice između kadrova od kojih se sastoji film, jer su isuviše kratki i nama se čini da je u pitanju proces koji traje. Zato oni govore da je Alah onaj koji stvara sve postupke koji se čine u svetu i od strane ljudi i od strane životinja.

Drugo sa čim je povezano ovo učenje o Alahu kao ne samo izvoru dobra, već i izvoru zla jeste učenje o predodređenju. O tome se govori u Kuranu: ‘Dogodiće nam se samo ono što nam Allah odredi’ (9, 51). U autoritetnim muslimanskim predanjima, oni se nazivaju hadisi, piše:  ‘Alah je zapisao sudbinu svega stvorenog 50 hiljada godina pre nego što je stvorio nebo i zemlju’. U pitanju je zbornik ‘Muslima’, za slučaj da vaši muslimanski sagovornici žele da znaju odakle. Postoji mnogo takvih ukazivanja, oni smatraju da je Alah još pre stvaranja sveta, sve, sve, sve do najmanjih sitnica predodredio ko će i šta da radi od ljudi. Između ostalog, odredio je i da li će čovek verovati u Boga ili ne, da li će biti dobar ili loš, o tome takođe govore stihovi iz Kurana: ‘Kome Allah ukaže na Pravi put – biće na Pravome putu, a koga ostavi u zabludi – taj će izgubljen biti’ (7,178); ‘Tako Allah ostavlja u zabludi onoga koga hoće, i na Pravi put ukazuje onome kome hoće’ (74, 31).

Na drugom mestu piše: ‘Mi smo za Džehennem mnoge džine i ljude stvorili’ (7, 179). Takođe: ‘Onoga koga Allah ostavi u zabludi – niko ne može na Pravi put uputiti’ (39, 36). ‘Allah njih izvrgava poruzi i podržava ih da u svome nevjerstvu lutaju’ (2, 15). U jednom od zbornika muslimanskih predanja, hadisa, zborniku ‘Malika’, navode se sledeće Muhamedove reči: ‘Gospod je stvorio Adama, zatim je pružio svoju desnu ruku iza njegovih leđa i stvorio od njih potomke, rekavši, ‘Mi smo ih stvorili za nebesa, za raj, i oni će činiti dela koja priliče dobrim ljudima. Zatim je pružio levu ruku i stvorio druge potomke. ‘Mi smo ih stvorili za pakao, i oni će činiti postupke koji priliče paklu’. U drugom hadisu iz zbornika ‘Buhari’ govori se da je poslanika Alaha rekao: ‘Bio je spor između Adama i Mojseja. Mojsej je rekao: ‘Ti si naš otac, ti si nam naneo gubitak, lišio si nas raja’. Adam je odgovorio: ‘Ti me optužuješ za postupak koji mi je Alah predodredio za 40 godina pre nego što me je stvorio’. To jest, mi vidimo da se potpuno jasno i očigledno govori da se to predodređenje tiče ne samo nekih događaja u čovekovom životu, već čak i samog izbora. Da sam Alah može ne samo da uputi na put, već i da skrene sa puta ka Njemu.

Naravno, hrišćanima ovo izgleda potpuno čudno. I o tome se posebno govori na primer u Žitiju 42 mučenika amorejska, u pitanju su vizantijski oficiri koje su zarobili Arapi sredinom devetog veka. Tamo je zapisan njihov dijalog, na koji način su ih nagovarali da prime islam, u tom opširnom Žitiju navode se reči jednog od Mučenika koji je rekao muslimanima: „Vaše mišljenje o Bogu je pogrešno jer vi prizivajući ime Božije i Njegovo veličanstvo, klevećete na Njega, smatrajući ga uzrokom zla i dobra, istine i laži“.

Zaista, kako se tako nešto može misliti o Jedinom istinitom Bogu? Kako govori Biblija, da li iz jednog i istog izvora može teći gorka i slatka voda? Za nas, za hrišćane, Bog je izvor dobra, svetlosti i ljubavi. U poslanici Apostola Jakova piše: „Bog je neprijemčiv za kušanje zlom“ (Jak. 1:13).

Istiniti Bog ne želi propasti ljudima, nije stvarao nikoga za pakao, ne nanosi im štetu, ne uvodi u zabludu da bi ih zatim bacio u propast i narugao im se. Ne. „Bog nije stvorio smrt i ne raduje se propasti živih“, kako je napisano u Premudrostima Solomonovim (1:13). „Tako bio Ja živ, govori Gospod Gospod, nije mi milo da umre bezbožnik, nego da se vrati bezbožnik sa svoga puta i bude živ“ (Jez. 33:11). Bog „hoće da svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine“ (1 Tim. 2:4), to jest, za nas hrišćane važna je predstava o Bogu kao o Onome iz Koga ishodi samo dobro. Ne može da ishodi zlo, jer zlo predstavlja narušavanje volje Božije. A kako se može objasniti da Bog narušava sopstvenu volju? U pitanju je apsurd.

Druga stvar koja se tiče učenja o potpunom predodređenju, koja se ne tiče samo islama, ona se tiče i kalvinizma na primer. Ovo učenje čini besmislenim i nagradu i kaznu za ovaj život. Jer ako nam je Bog sve predodredio, i čak kao što govore muslimani sam sve našim rukama to i uradio, zašto da nas kazni ako činimo greh i zašto da nas nagradi ako činimo neku vrlinu? Gde je tu logika?

U pitanju je ta protivrečnost o koju se sapliću sva ta učenja o predodređenju. I među muslimanima je postojao bogoslovski spor u vezi sa ovim učenjem, na kraju su počeli da uče i govore da dogmat predodređenja ‘treba prihvatati sa poverenjem, ne postavljajući pitanja kako, zašto i na koji način?’ Zaista, potrebno je samo potpuno prihvatanje na veru svega što se tiče predodređenja. Zanimljiv je i hadis u kome Muhamed govori: ‘Ako se pokrene pitanje o predodređenju, uzdržite se od razgovora o njemu’. Dakle, oni govore da je neophodno prosto verovati u predodređenje, a kako i zašto, ovakva pitanja ne treba postavljati. Ljudi ipak postavljaju pitanja svejedno i meni je lično poznat slučaj kada se jedna muslimanka, starija žena, mnogo godina mučila zbog ovog pitanja. Ona je govorila: ‘Kako tako? Ako je meni sve predodređeno, zašto onda ne sme da se pita?’ Za nju je to bilo veoma bolno pitanje, ona je jako duboko razmišljala o tome i tek kada je čula za hrišćansko učenje, da Bog ne predodređuje naš izbor, da nam Bog zaista daje slobodu i gleda kako ćemo da se koristimo njome, i u saglasnosti sa time kako smo se koristili, Bog će nas kazniti ili nagraditi. I tek kada je čula i saznala za naše učenje, njoj je laknulo i počela da se kreće ka Hristu prilično intenzivno. Daj Bože da se sve to završi nekada njenim Krštenjem. Ali je ovo bilo značajno i zapamtio sam sve to, jer se pokazalo da za nju, iako je bila prosta žena, ali pošto je znala muslimansko učenje, koliko je to za nju bilo teško i bolno pitanje. Muslimani često pitaju: ‘Pa odakle onda zlo, ako ne od Boga?’“ Hrišćanski odgovor je da zlo potiče ili od čoveka ili od duha koji nisu pravilno upotrebili svoju slobodu. Ovi duhovi su postali zli, u pitanju su đavo i demoni.

Može se reći i ovako. Ako se sa mnogo svetlosti osvetli sud, on će biti potpuno osvetljen. Ako se međutim, ukloni od svetlost postaće taman. To ne znači da se unutar njega obrazovala neka nova priroda – tama predstavlja odsustvo svetlosti, posledica što se sud udaljio od izvora svetlosti. Nije svetlost kriva za to što se u posudi stvorila tama.

Uopšte, svaki čovek u dubini duše oseća da je slobodan, svako ima izbor: da posluša Boga i postupi po Njegovoj svetoj volji ili da postupi uprkos Njegovoj volji, to jest, učini zlo. Treba reći da je ovo, to jest, učenje o predodređenju poznato samo muslimanima koji su mnogo čitali o svojoj veri. Naravno, sve što ja govorim može se lako proveriti, postoji izloženje muslimanskog veroučenja, ono se naziva ‘akida’. Različite autoritetne ličnosti su sastavljale svoje akide. Akida se sastoji iz šest osnova, šesta osnova je upravo vera u predodređenje. Svaki čovek može da proveri i ubedi se da muslimani zaista tako veruju i uče.

Međutim, po pravilu, jako mnogo muslimana ili ništa nije čulo o učenju o predodređenju ili su slušali krajem uha i nisu mu pridavali važnost. Zato ako se ovo pitanje pojavi u živom dijalogu nemojte se iznenaditi ako vaš sagovornik bude imao različitu veru, bližu hrišćanstvu nego što bi trebao da ima kada bi sledovao svim muslimanskim knjigama koje smo citirali.

Važno je shvatiti da i u hrišćanstvu postoji pojam predodređenja. Međutim, u pitanju nije potpuno predodređenje, predodređenje našeg izbora. U pitanju je predodređenje okolnosti našeg života, ko će gde i kada da se rodi, u kakvoj porodici na primer, ko će i kakve mogućnosti dobiti u životu. U onome što se tiče prilaska Crkvi, što se tiče nalaženja i sticanja Hrista, to Gospod predodređuje. Znajući iz večnosti o našem izboru On nam daje mogućnost: nekome šalje pravoslavnog druga, nekome šalje Jevanđelje da pročita da bi čovek mogao da sazna i napravi izbor, međutim, sam izbor Gospod ne predodređuje. Sam izbor je ono što je Gospod darovao nama da učinimo. I On gleda na to kako smo se koristili tom mogućnošću.

O tome na primer, Prepodobni Jovan Damaskin govori: „Bog sve zna od ranije, ali ne predodređuje sve, jer on od ranije zna ono što je u našoj vlasti, ali ne predodređuje. On ne želi da nastane porok, ali i ne prinuđuje nasilno na vrlinu“. Dakle, Bog predviđa ono što ćemo mi dobrovoljno da učinimo, ono što zavisi od nas, vrlina ili zlo. A predodređuje ono što od nas ne zavisi. I predznanje Božije je istinsko i nenarušivo ali ne predstavlja uzrok tome da će ono što dolazi obavezno da se dogodi.

Na primer, Sveti Oci su tako objašnjavali to zašto naše učenje da to što Bog sve zna, ne znači da On sve i predodređuje. Oni su govorili: „Pretpostavimo da gledaš i izdaleka vidiš da konj trči u pravcu provalije. Ti shvataš da se konj toliko zatrčao da više ne može da se zaustavi, shvataš šta će biti, znaš da će upasti u provaliju i poginuti. Međutim, on će upasti i poginuti ne zato što si ti znao za to, već zato što je sam počeo da se kreće u tom pravcu“. Ti prosto znaš šta će se dogoditi.

Ili kao što je opet Prepodobni Jovan Damaskin govorio da lekari, gledajući na stanje pacijenta i videvši razvoj bolesti mogu tačno da daju dijagnoze i predskažu kako će se dalje razvijati bolest, na primer, koliko je još čoveku ostalo da živi. Međutim, uzrok bolesti tog čoveka koja se u njemu razvila, možda zbog nepravilnog načina života, uzrok nije u znanju lekara, u njegovoj veštini da predskaže razvoj bolesti koja je možda već u čoveku. U tome je jedna od važnih razlika hrišćanskog shvatanja o Bogu u odnosu na muslimansko shvatanje. Još jednom bih naglasio da što se tiče predodređenja muslimani retko to pominju i daleko da svi o ovom učenju i znaju. Međutim, mi ipak treba da budemo spremni na to da i ovo pitanje može da se pojavi i treba da budemo spremni kako da na njega i odgovorimo.

Muslimansko učenje o grehu. Muslimansko učenje o nafsu (duši), hrišćansko pitanje u vezi sa tim.

 

Sada bih želeo da pređem na sledeću važnu temu povodom koje postoji veliko nerazumevanje između hrišćana i muslimana, na koju od strane naših muslimanskih sagovornika možemo čuti različita pitanja. Prvo treba da govorimo o grehu. Na tu temu će nas teško naši sagovornici sami pitati, to je jedna od tema koju oni mogu i ne pominjati ali koja je ipak vrlo važna i koja predstavlja razlog zašto mi ne shvatamo jedni druge, zašto muslimani ne shvataju hrišćanstvo. Svako od nas, kada pomene greh, pod ovom rečju podrazumeva različite stvari, ponekada suštinski različite.

Po muslimanskom učenju, ukratko, greh predstavlja narušavanje čovekovih obaveza pred Bogom koje potiču pre svega zbog nepoznavanja Božanskog zakona. U Kuranu se opisuje grehovni pad prvih ljudi, Adama i Eve, međutim, tom grehovnom padu se ne pridaje uopšte veliki značaj, govori se da se Adam pokajao i da mu je oprošteno i da je na taj način njegov greh nestao. U islamu se smatra da kao da se svaki čovek nalazi pred istim izborom pred kojim se nalazio i Adam, u istom položaju i sa istim mogućnostima kao i Adam. Zato i nema takvog shvatanja koje je veoma važno za hrišćanstvo, shvatanja prvorodnog greha, o tome da su učinivši greh i ne pokajavši se u njemu naši praroditelji izmenili ne samo sebe, već i uticali na to kakvim se rađaju njihovi potomci, u kakvim uslovima, sa kakvom prirodom. U pitanju je bolest greha, sklonost ka grehu, grehovna zaraza koja se raširila zatim i na one koji su se rodili od Adama i Eve. U islamu se ovo ne priznaje i zato muslimani ne shvataju zašto je Gospod Isus Hristos trebao da postane čovek, zašto je trebalo da postrada, kako je Njegovo stradanje moglo da nas oslobodi od greha. Ništa od ovoga muslimani ne shvataju, upravo zato što ne shvataju učenje o univerzalnosti greha, o tome da je greh zarazio čitav ljudski rod, da greh nije problem samo pojedinca kako oni misle, već da je to naš opšti, zajednički problem.

Treba reći da u islamu nema ni odgovarajućeg shvatanja ispovesti i pokajanja kao kod nas. Smatra se da ispunjavajući zahteve muslimanskog zakona, musliman dobija automatski oproštaj grehova koje je učinio. Mumahed je govorio: ‘Ako si učinio loš postupak, učini odmah zatim dobar koji će ga izbrisati’. Ovde naravno postoji problem, jer je greh zapravo nešto ozbiljnije od onoga što o tome pišu muslimanske knjige. Realnost greha poražava i muslimane i muslimani to shvataju. U hrišćanstvu mi znamo da upravo zato što smo se i mi i ceo svet kroz prvog čoveka zarazili tim grehom, tačnije rečeno, zato što smo unakaženi grehom, pojavile su se bolesti, smrt, pojavila se sklonost ka grehu, to jest, čoveku je lakše da se moralno spušta naniže nego da vrši vrline i usavršava se u njima, da se loše navike brže i lakše usvajaju od dobrih, nad kojima je neophodan trud da bismo ih usvojili u sebi.

Sve ove pojave povezane sa prvorodnim grehom u islamu se objavljuju za organski deo sveta koji je Bog stvorio. Zato muslimani ne mogu da odreknu činjenicu da sklonost ka grehu postoji u svakom čoveku, međutim, oni se trude da to objasne kroz učenje o nafsu. Nafs je bukvalno duša sa arapskog, ljudska duša je nafs, ona je stvorena da stremi ka zlu, da stremi da naruši volju Božiju. Zato je zadatak verujućeg, pobožnog čoveka da vaspita sopstveni nafs, kako govore muslimani, ne dopuštati mu, već obrnuto, ograničiti svoj nafs, ne podsticati njegove težnje. Javlja se pitanje: ‘Zašto čovekova duša, deo koji mu je dao Bog stremi da odvede čoveka suprotno od Boga?’

Tu muslimani pokušavajući da izbegnu univerzalno shvatanje greha, njegov koren u prvorodnom grehu, zapravo su stvorili učenje koje izaziva mnogo više pitanja i nedoumica. Što se tiče prvorodnog greha, postoje neki elementi koji se čak i u muslimanskoj slici sveta ne mogu ignorisati. Na primer, činjenica da se svi mi ne rađamo u raju, da smo se svi našli prognani iz raja zbog greha Adama i Eve. Dakle ne samo u Bibliji, već i u Kuranu, to je činjenica. Ako se posledice grehovnog pada tiču samo Adama i Eve zašto se mi nismo vratili u raj, zašto mi ne živimo u raju, zašto smo se mi našli prognani za tuđi greh? Ovo je jedan od primera da u muslimanskoj slici sveta, pošto je Mumahed nešto uzimao iz biblijske tradicije, ostaju tragovi učenja o prvorodnom grehu.

O našem učenju o prvorodnom grehu je Sveti Grigorije Niski govorio da nije u pitanju izmišljotina, već da postoje osnove u samoj našoj prirodi. Zaista, ovo o čemu mi govorimo oseća svako od nas, svako od nas oseća da je smrt neprirodna, da je smrt unakaženje, da predstavlja razaranje one lepote koju je Bog stvorio, a ne deo Božije zamisli. Svako od nas oseća tu silu greha sa kojom se borimo, ponekada to biva vrlo teško. Upravo zato što greh predstavlja univerzalni, sveopšti problem, zato je i rešenje tog problema takođe univerzalno. To rešenje nam je prineo Gospod Isus Hristos.

Muslimansko shvatanje hrišćanskog dogmata o Bogoovaploćenju. Značenje reči „Isus“. Učenje islama o Isusu Hristu.

 

Ovde već možemo da pređemo na shvatanje Bogoovaploćenja, dogmata koji muslimani shvataju teže od svega. Pre svega treba da govorimo o tome kako muslimanska tradicija uči o Isusu. U arapskoj transkripciji ime Isus Hristos zvuči kao „Isa al-Masih“, u pitanju je trasnkripcija jevrejskog „Ješua Mašuah“. Međutim, sami muslimani pritom ne znaju značenje ovih reči, iako to hrišćani znaju. Isus znači „Bog Koji spasava, Spasitelj“, Mašuah ili na grčkom Hristos – „Mesija“. Muslimani ne shvataju. Čak i ne znaju šta znače ove reči, sledi da ne mogu ni da objasne zašto upravo takve reči, zašto je takvo ime dato Isusu Hristu i šta svako od imena označava? Mi hrišćani shvatamo šta znači ime Isus, šta znači Hristos i kako to proističe iz našeg učenja. Pošto ime Isus označava upravo „Spasitelj“ mi govorimo da je On došao da spasi ljude od greha i otvori im put za sjedinjenje sa Bogom.

Hristos – „Mesija, Pomazanik Božiji“ – mnogi proroci su prorokovali o Njegovom dolasku i, da pomenem, o Njegovom stradanju takođe, kao što znamo iz 53. glave knjige proroka Isaije.

Vratimo se na ono što muslimani govore o Isusu Hristu. Oni govore da je On bio prost čovek, običan čovek po prirodi, nikako Bog, Sin Božiji. On je bio čudesno rođen od Djeve, bez učešća muškarca. Sa njihove tačke gledišta to ne može da bude svedočanstvo o Njegovom Božanstvu, jer govore da je Adam uopšte bio rođen bez oca i majke, već je stvoren iz zemlje; i to što je Isus bio rođen od Majke bez oca, takođe ne predstavlja neki dokaz Njegovog Božanstva. Međutim, tu ne treba da se usredsređujemo na neku argumentaciju ako neko bude u prilici da razgovara o tome. Treba samo reći da se u islamu ne objašnjava zašto je Isus bio tako rođen. Ako je, po njihovim rečima, On bio jedan od velikih proroka zašto je bio rođen samo od Majke bez učešća oca, jer  mnogo ostalih proroka saglasno sa muslimanskim predstavama, uključujući i samog Muhameda koga oni smatraju za proroka, svi oni su bili rođeni uz učešće oca. Zašto sa Isusom nije tako? Odgovor na ovo u muslimanskom bogoslovlju ne postoji.

Hrišćani znaju zašto, upravo zato što je Isus – Slovo Božije imao Nebeskog Oca, Njemu nije bio potreban zemaljski otac. Način rođenja ljudi je naravno bio direktno povezan sa predajom prvorodnog greha i upravo zato je Djeva Marija oslobođena toga da Gospod Isus Hristos ništa u Sebi ne bi imao od prvorodnog greha, ništa nije mogao da ima od greha.

Dakle, oni govore da je bio čudesno rođen bez oca, da je činio mnogo različitih čuda, govore da je još u detinjstvu kao beba govorio, to je opisano u Kuranu: ‘Donosim vam dokaz od Gospodara vašeg: napraviću vam od ilovače nešto poput ptice i puhnuću u nju, i biće, voljom Allahovom, prava ptica. I iscijeliću slijepa od rođenja, i gubava, i oživljavaću mrtve, voljom Allahovom, i kazivaću vam šta jedete i šta u domovima svojim gomilate; to će, uistinu, biti dokaz za vas, ako pravi vjernici budete;’ (3, 49). Nešto je uzeto iz hrišćanskog Predanja, nešto iz apokrifa. U jednom od apokrifnih tzv. ‘Jevanđelja’ govori se da je Isus oživljavao glinene ptičice ili da je još u kolevci govorio – sve to potiče iz apokrifa. Ili da je Isus govorio šta ljudi čuvaju u domovima bez ulaženja u njih, to jest, da je bio nešto poput vidovnjaka. Sve to je radio tobož da bi potvrdio da je bio prorok.

Predstava o Njegovoj propovedi je na ovaj način izražena u Kuranu: ‘Klanjajte se Allahu, i mome i svome Gospodaru!’ (5, 117); ‘O sinovi Israilovi, ja sam vam Allahov poslanik da vam potvrdim prije mene objavljeni Tevrat’ (69, 6).

Takođe se ukazuje na čudo kada je tobož po molitvi Isusovoj, Alah spustio sa neba postavljenu trpezu da bi uverio Apostole da je On zaista prorok. Govori se da je Isus dobio od Alaha Pismo po nazivu Jevanđelje u kome je bilo uputstvo i svetlost, sa potvrdom istinitosti onoga što je napisano pre njega u Tori. ‘Poslije njih poslali smo Isaa, sina Merjemina, koji je priznavao Tevrat prije njega objavljen, a njemu smo dali Indžil, u kome je bilo uputstvo i svjetlo, i da potvrdi Tevrat, prije njega objavljen’ (5, 46). U principu, za svaki slučaj moguće je zapamtiti ovaj citat – da se u samom Kuranu govori da je u Jevanđelju uputstvo i svetlost, ako nekoga budu pritiskali muslimani sa propovedanjem o islamu i pokušaju da se prevede u islam.

Ako čovek ne bude spreman za dijalog, može prosto da se pozove na ovaj ajet (stih) rekavši: ‘Kod vas u Kuranu je napisano da ja kao hrišćanin treba da sledim Jevanđelje, zato što je u njemu uputstvo i svetlost. E pa ja upravo i sledujem Jevanđelju.’ Takođe se govori da je Alah poktkrepio Isusa Duhom Svetim. Međutim, savremeni muslimani pod „Duhom Svetim“ podrazumevaju da je u pitanju bio anđeo Džibril, to jest, Gavril. Da se on i Isusu kao i Muhamedu javljao, kada je Isus imao problema on mu je pomagao, podržavao Ga, davao otkrivenja, itd.

U islamu se kategorički odbacuje da je Isus Bog i Sin Božiji: ‘Nevjernici su oni koji govore: ”Bog je – Mesih, sin Merjemin!” Reci: ”Ko može spriječiti Allaha da, ako hoće, uništi Mesiha, sina Merjemina, i majku njegovu, i sve one koji su na Zemlji?’ (5,17); ‘Kršćani kažu: ”Mesih je – Allahov sin.” To su riječi njihove, iz usta njihovih, oponašaju riječi nevjernika prijašnjih – ubio ih Allah! Kuda se odmeću?’ (9, 30).

Muslimani pokušavaju da objasne očiglednu protivrečnost Kurana i Jevanđelja govoreći da tobož hrišćani prvih vekova nisu ispovedali Trojedinog Boga, da nisu poštovali Hrista kao Boga i Sina Božijeg, već samo kao proroka. Sledi da On nije bio ni Spasitelj, ni Iskupitelj roda ljudskog i da se sve tobož pojavilo mnogo kasnije, u trećem i četvrtom veku kao iskrivljenje Njegovog prvobitnog učenja. Po tvrdnji ovih autora, sami hrišćani su tobož zatim iskrivili i samo Jevanđelje. Ovo naravno ne odgovara realnosti, ovo je prilično lako da opovrgne svako ko poznaje ranu hrišćansku književnost. Nadam se da čitate ne samo savremene i bliske nam po vremenu Svete Oce, već i drevne Oce, oni takođe predstavljaju deo riznice naše Crkve i nije teško primetiti, čitajući dela drevnih hrišćanskih autora kraja prvog i početka drugog veka, da su tamo prisutna sva ona učenja koja islam odriče u hrišćanstvu.

Još treba naglasiti pored odricanja učenja o Isusu kao Sinu Božijem, muslimani odriču i raspeće i smrt Isusovu. U Kuranu piše: ‘Mi smo ubili Mesiha, Isaa, sina Merjemina, Allahova poslanika!” A nisu ga ni ubili ni raspeli, već im se pričinilo; a sigurno je da ga nisu ubili, već ga je Allah uzdigao Sebi’ (4, 157-158). To jest, muslimani priznaju da su Judeji želeli da raspnu Isusa, ali smatraju da je neko drugi bio raspet.

Muslimansko učenje o Bibliji. Razlike u muslimanskom i hrišćanskom shvatanju Svetog Pisma. Muslimanska kritika Svetog Pisma i hrišćanski odgovor. Šta govore drevni rukopisi Jevanđelja?

 

Prešli bismo sada o Bibliji, Svetom Pismu hrišćana. Za muslimane ovo predstavlja jednu od osnovnih kritičko-apologetskih tema usmerenih protiv hrišćana. Oni govore vole da govore: ‘Eto, vi hrišćani imate iskrivljenu Bibliju, nije se sačuvala onakvom kakvom je zaista bila na početku. Prepisivači su sve izmenili, itd. i tome slično.’ Sada ćemo ukratko govoriti o ovome.

Treba reći da mi i muslimani u principu imamo različito shvatanje toga šta je Sveto Pismo u principu. Sa njihove tačke gledišta, Sveto Pismo predstavlja zapovest, ukaz koji je neposredno došao od Boga i bez bilo kakvog ljudskog učešća, osim u smislu prevodilaca ili zapisivača. Za njih je nemoguća predstava o ljudskom učešću u sveštenom tekstu. Zato kada neki muslimani otvaraju Jevanđelje, takvih je jako malo, ali i ako se dešava, oni govore: ‘Ali, vidite, ovde je napisano ‘od Luke’, ovde piše ‘Poslanica apostola Pavla’. Kakva je to reč Božija, ako ovde jasno piše da su to zapisali ljudi?’

Sa hrišćanske tačke gledišta, shvatanje Svetog Pisma je drugačije. Sveto Pismo je ono što Bog nadahnjuje svete ljude da napišu. Ali pritom, iako je to što u njemu piše i korisno i poučno, Gospod ne lišava sveštene pisce ni samosvesti, ni ličnih osobenosti. Zato hrišćanima, ako im muslimani ukazuju da se jedan i isti događaj u Jevanđeljima opisuje unekoliko drugačije, to ne predstavlja apsolutno nikakav problem. Da, naravno u oba Jevanđelja je zapisano pravilno, predata je duhovna suština događaja. U glavnom nema nikakvih protivrečnosti, a u nekim drugostepenim detaljima naravno, mogu postojati razlike prilikom predaje jednog ili drugog događaja jer Gospod ne oduzima sećanje, ne menja, ne ukida autorski stil. Zato se može videti da su u različitim knjigama koje su pisali različiti svešteni pisci korišćena različita stilska sredstva izražavanja, različiti nivoi leksikona. U tome za nas nema nikakvih problema, jer za nas odnos sa Bogom predstavlja odnos dogovora.

Sam naziv Biblije vidimo kada otvaramo knjigu – „Stari i Novi Zavet“. Zavet je dogovor, dogovor između Boga i ljudi koji su Mu verni. Uslovi ovog dogovora su opisani u Bibliji, upravo ona i pokazuje šta je prethodilo ovom dogovoru, u čemu se on sastoji, na koji način se ostvaruje na zemlji. I normalno da tu postoji i božanska i ljudska strana.

Za muslimane je to nezamislivo i sa njihove tačke gledišta, knjiga je prosto pala sa neba grubo rečeno, anđeo Džibril je prineo Muhamedu, sve bukvalno preneo, ovaj bukvalno zapamtio, ponovio, drugi doslovno zapisali i tamo ničega osim reči Alahove tobož nema, tako oni smatraju. Muslimani sumnjaju u autentičnost Biblije, oni navode različite biblijske kritičare sa Zapada da postoji mnogo razlika u drevnim rukopisima Biblije, a ako ih ima toliko puno to onda znači da je u pitanju već sada sasvim drugačija knjiga (u odnosu na prvobitnu). Nepripremljeni čovek, čovek koji ne shvata o čemu se radi može da se uznemiri kada mu kažu: ‘Eto, tamo u Bibliji ima 5 000 razlika u rukopisu!’. On može da pomisli: ‘Au, to je ogroman broj!’

Ali, na šta se misli pod time? Mi znamo da pre nego što su se pojavile mašine za štampanje sve knjige su se prepisivale ručno. Ovo se tiče i Kurana i Biblije i mnogih drugih knjiga drevnosti. Što je knjiga bila popularnija, to se više prepisivala. Upravo se biblijskih rukopisa sa čuvalo jako mnogo, na desetine hiljada.

Kada je neki prepisivač prepisivao, recimo prepisivao je reči ‘On reče’, ali je propuštao reč ‘On’ i zapisao samo „reče“. A zatim bi video da je propustio reč ‘On’ i da to treba dodati. U to vreme nije bilo kompjutera, u pitanju je manuskript, pergament, papirus. I ispostavlja se da tamo gde je trebalo da stoji ‘On reče’, kod tog prepisivača je stajalo ‘Reče On’. Kakva je razlika u ovome, kakvo je narušavanje dogmata u ovim rečima? Nikakvo, apsolutno nikakvo! Ni na koji način ne utiče na smisao povesti. Međutim, naučnici koji posmatraju to računaju već kao razliku u čitanju.

I eto, od desetina hiljada rukopisa svuda postoje takve sitne razlike u rukopisima. Na drevnom grčkom jeziku na kome je Novi Zavet zapisan još postoje i članovi koji stoje ispred reči. U našem jeziku toga nema i sasvim nam je lako bez njih, međutim, u drevnom grčkom su postojali, to jest, ispred svake reči muškog, ženskog ili srednjeg roda stajao je odgovarajući član. Nekada je prepisivač tokom prepisivanja mogao prosto da izostavi jedan od članova. Da li se gubio smisao? Nimalo, tu su ostale te iste reči. Upravo pri prevodu na ruski jezik mi te prevode uopšte ne prevodimo i nikakve izmene, iskrivljenja ili gubljenja smisla nema. Međutim, naučnici tu stave još jednu crticu: ‘Aha, u pitanju je još jedna razlika’.

Zatim u nekom od rukopisa neke reči se menjaju sinonimima. Neki od prepisivača je umesto reči „krava“ napisao „mazga“, smisao je i dalje potpuno isti, ništa se nije izmenilo. Prosto se upotrebila druga reč, pri čemu se nije dogodio nikakav gubitak jer su svi ostali prepisivači prepisali reč „krava“, kao što i treba. Samo jedan je upotrebio reč „mazga“. Ali kada ovaj rukopis dođe do naučnika, oni tu zapisuju još jednu razliku. Ogromna većina ovih razlika upravo i predstavlja ovakve razlike, mnogobrojne razlike kako ih nazivaju muslimanski kritičari. Da ponovimo, one ni na koji način ne utiču na smisao teksta.

Međutim, postoje neke razlike koje utiču na smisao. Njih ima jako malo i mi ćemo danas govoriti u krajnjoj meri o jednoj od njih. Napomenuo bih još nešto: zašto sva ta biblijska kritika ne pomaže muslimanima? Radi se o tome da kada je Muhamed tek počinjao da propoveda, bila mu je potrebna potvrda od strane nekog drevne, poznate, uvažene tradicije. Zato, što se može lako videti, u Kuranu je zapisano da se pozivao na Jevanđelje, Toru, to jest, Petoknjižje Mojsejevo. On je govorio da je on poslan da potvrdi istinitost onoga što je bilo pre mene, što je Bog poslao u Tori i Jevanđelju. U to vreme je bilo moguće pozivati se na to, jer u to vreme nije bilo prevoda Biblije na arapski jezik, mnoge ljude koje je Muhamed obraćao nisu bili pismeni, nisu mogli ni na koji način da samostalno provere njegove tvrdnje, mogli su da ili veruju ili ne veruju. Muhamedu je bilo važno da naglasi nekakvo svoje prejemstvo sa prorocima prošlosti kako je on govorio. Međutim, kako se već razvijao muslimanski svet nakon smrti Muhameda, u meri u kojoj su se muslimanski teolozi ipak upoznali sa onim što je napisano u hrišćanskoj Bibliji, ipak su se ubedili da tamo zapravo nema onoga o čemu je govorio Muhamed. Da Biblija ne potvrđuje njegovo poslanstvo i da Muhamed ne potvrđuje ono što Biblija govori. O potpuno različitim stvarima se govori, postoje negde suštinske razlike.

Šta je onda preostalo muslimanima da urade? Kako se kaže: ‘Napisano već ne možeš da izbaciš’, u Kuranu je već zapisano da su i Tora i Jevanđelje i Psaltir, istinska Božanska pisma. A sa druge strane, nije moguće da ih upotrebljavaju u njihovom pravom obliku. Tada su muslimani izmislili takvo učenje da je eto, nekada postojalo pravo Jevanđelje, Tora, Psaltir, u njima je bilo sve ono isto što je i Muhamed govorio u Kuranu, ali su zatim Judeji i hrišćani sve to tobož iskrivili i zato Bibliji koju hrišćani drže u rukama nije moguće verovati jer je u pitanju iskrivljena knjiga. Šta oni govore? Sve ono što je Muhamed odricao: da je Isus Hristos Bog, Sin Božiji, da je bio raspet. A sve to stoji u Jevanđelju. Ja sam čitao sam neke muslimanske propovednike, oni pokušavaju da ubede svoj auditorijum da su se tobož sva ova učenja pojavila u hrišćanstvu tek u četvrtom veku, da je istinsko drevno hrišćanstvo bilo identično islamu, a zatim su hrišćani odstupili od prvobitnog čistog Hristovog učenja. Zašto obraćanje rukopisima Jevanđelja ne pomaže muslimanima i ne može im pomoći u njihovoj polemici? To jest, može, ali jedino ako razgovaraju sa ljudima koji uopšte nisu upućeni i nemaju nikakvo znanje o ovome. Svaki čovek koji se iole razume zna da su sva ova učenja bila i da se i sada nalaze u najdrevnijim rukopisima Jevanđelja koje imamo danas.

Zato kada vam ne samo muslimani, već i neverujući ljudi govore da su Bibliju tek kasnije napisali, da ništa od toga na početku nije bilo, znajte da jednostavno – lažu. Jer je odavno, odavno pronađeno mnoštvo drevnih rukopisa. Na primer, sada od ispitanih, objavljenih rukopisa najdrevniji je deo rukopisa koji sadrži deo Jevanđelja od Jovana i koji je napisan u 120 godini. Pritom je samo Jevanđelje od Jovana napisano u 90-im godinama prvog veka, dakle prošlo je svega 30 godina, u pitanju je papirus P52. Od ovog papirusa do trenutka kada je Apostol Jovan lično svojom rukom pisao Jevanđelje prošlo je samo 30 godina. Ovo uopšte predstavlja jedan od najređih slučajeva, možda i jedinstveni kada toliko drevna knjiga ima tako blisku potvrdu od trenutka njenog pisanja, tekstualnu potvrdu. Jer kod svih ostalih drevnih knjiga, recimo Homer, Hesiod, Sokrat – period od trenutka kada su pisane do prvih, najdrevnijih rukopisa je ogromno, rastojanje koje se meri u vekovima. A ovde samo 30 godina.

I što je najzanimljivije, fragment papirusa P52 koji se odnosi na 120 godinu, to jest, još su živeli očevidci, to jest, hrišćani koji su lično od Apostola dobili vest o Hristu, ovaj fragment predstavlja odlomak iz 18. glave Jevanđelja po Jovanu, one iste glave gde se opisuje stradanje Hrista koje muslimani odriču. Sem ovog papirusa, postoji i papirus P75, on u sebe uključuje skoro celo Jevanđelje po Luki, u pitanju je takođe drugi vek i veliki deo Jevanđelja po Jovanu. Postoji i treći papirus, P66 koji u sebe uključuje preostali deo Jevanđelja po Jovanu. Dakle, P75 i P66 u potpunosti sadrže Jevanđelja po Luki i Jovanu. Još jednom ću naglasiti da je u pitanju drugi vek, vreme blisko ljudima koji su još videli Apostole, njihovih očevidaca. I u ovim papirusima postoje sva ova učenja: i o tome da je Hristos Sin Božiji i da je bio raspet – sve ono što pokušavaju da odbace muslimani.

Ovo se ne tiče samo Jevanđelja, na primer, još iz drugog veka potiče i papirus P46 koji sadrži skoro sve poslanice Apostola Pavla. Kao što vidimo, tekstualna potvrda Novog Zaveta je vrlo čvrsta. Razlike u nekim rukopisima među tim desetinama hiljada rukopisa koji su se pisali tokom više od 1500 godina, naravno da postoje. Međutim, u ogromnoj meri oni nemaju suštinski karakter, takođe nemaju suštinski značaj u onim momentima koje žele da pronađu muslimani da bi obrazložili svoje čudno učenje o tome da je sa jedne strane neophodno priznati Bibliju, da je ona bila reč Božija, a sa druge strane, da se ne može priznati Biblija koja realno postoji da predstavlja reč Božiju.

Muslimani ovde imaju problem sa sopstvenim dogmatom. Kao prvo, u Kuranu se Muhamed obraća hrišćanima, to jest, ne Muhamed, već kako muslimani smatraju sam Alah govori da oni koji poseduju Knjigu treba da ocene Muhamedovu misiju na osnovu onoga što sami imaju u rukama, misleći na hrišćansko Pismo. To jest, ovo znači da u sedmom veku, kada je Muhamed propovedao, hrišćani još nisu imali iskrivljeno Pismo. Jer kako bi se Alah pozivao na njega, kako bi predlagao da se rasuđuje po tekstu Pisma koji se nalazi u njihovim rukama? A ne samo od sedmog veka, već od drugog veka, trećeg veka postoje rukopisi i svi oni daju isti onaj tekst koji imamo i sada, sa nekim, u većoj meri neprincipijelnim razlikama.

Hrišćansko pitanje za muslimane u vezi sa Kuranom? Razlike u tekstu Kurana. Sveti Oci o razlikama u tekstu Biblije. Pojam ‘svedoci teksta’ kao kriterijum bogonadahnutosti Biblije.

 

Druga stvar koja predstavlja teškoću za muslimane u njihovom veroučenju: ‘Zašto je Bog dopustio ljudima da iskrive Njegovu reč?’ Muslimani govore da je Alah tobož neprestano slao svoje poslanike, otkrivenja, jer su ljudi neprestano krivili i postojala je neophodnost da se šalju novi i novi. I tek je sa Kuranom pošlo za rukom da ga nisu iskrivili, da je sada sve dobro i da je potrebno slušati jedino Kuran. A onda se javlja pitanje: ‘A zašto Alahu nije pošlo za rukom da sačuva Toru, Psaltir, Indžil, tj. Jevanđelje? Zašto? Nije bio u stanju da ih sačuva od iskrivljenja? A ako nije mogao ili nije želeo da ih sačuva, zašto onda mislite da je Kuran sačuvao?‘ Oni odgovaraju da je Alah obećao da će sačuvati Kuran? A onda se javlja pitanje: ‘A zašto onda nije obećao da će druge svoje reči da sačuva?’ Ovo ne samo kod hrišćanina, već i kod čoveka koji posmatra sa strane izaziva nedoumicu.

Postoji još nešto što treba imati u vidu u slučaju da naš muslimanski sagovornik iznenada počinje da govori da se Bibliji ne može verovati jer u različitim drevnim rukopisima postoje razlike. Radi se o tome da se u odnosu sa ovom pojavom Kuran uopšte ne razlikuje, on je isto tako kao i svaki drugi drevni tekst imao svoju istoriju, i što je najzanimljivije, obrativši se najdrevnijim rukopisima Kurana vidimo da je u njima drugi tekst u odnosu na onaj koji muslimani upotrebljavaju sada. Na primer, samarkanski Kuran koji datira iz 8. veka, postoji konkretna razlika u 2 suri, 284 ajetu; 3 suri, 37 ajetu. Ovde u pitanju nisu principijelne razlike, ne. Iste kao i u Bibliji, negde je izostavljeno par reči, negde dodato par reči, negde su zamenjena mesta. Međutim, to nije radio Muhamed, to je već bilo nakon njegove smrti. To znači da su ljudi radili nad tekstom Kurana već nakon njegove smrti, a niko od njih nije bio prorok. Znači da tekst Kurana ima istu takvu priču kao i tekst Biblije. I ako muslimani smatraju da tekst Biblije ne može da se prizna zato što u drevnim rukopisima postoje razlike, u tom slučaju muslimani ne treba da priznaju ni tekst Kurana. Treba reći da samarkanski Kuran nije jedini primer, na primer rukopis Kurana J20, koji datira sa kraja 8. veka, takođe sadrži tekst koji se razlikuje od savremenog kanonskog Kurana, tamo postoje i nekanonski delovi, uopšte drugačije varijante u odnosu na savremeni Kuran, čak i po smislu. Ovaj rukopis je ispitao poznati kuranista Rezvin, u svojoj knjizi ‘Kuran i njegov svet’, preporučujem da se upoznate sa njom.

Takođe, otkriveni su i drevni rukopisi Kurana koji se odnose na najdrevniji period, 8. vek, u gradu Sana, u Jemenu. I tamo se našao drugačiji tekst u odnosu na onaj koji se nalazi u savremenom Kuranu. Tamo postoji mnoštvo novih delova koji uopšte nisu zabeleženi u muslimanskom predanju, drugačiji redosled sura. Evo tri primera kako se tekst Kurana takođe menjao zahvaljujući prepisivačima. Naglasiću, to ne znači da je on postao potpuno drugačiji, smisao je otprilike isti. Međutim, za muslimane, sa njihove tačke gledišta, pošto oni shvataju Pismo kao nešto u šta ljudi ne mogu nikako da unesu ništa od sebe, za njih to onda uopšte postaje problem. Zato se muslimani trude da sakriju ovu činjenicu.

Ne znam da li je tako kod svih, ali ja sam imao prilike da pročitam na muslimanskim sajtovima zabranu muslimanima da čitaju knjige o islamu koje su pisali svetovni istraživači, da se ne bi povredila njihovu veru. Za razlikku od muslimana, hrišćanima razlike u rukopisima ne predstavljaju nikakav problem. Da ne biste pomislili da predlažem nešto što nema osnova, možete otovoriti svoju Bibliju kod kuće i videti da tamo postoje reči u zagradi. Reči u zagradama znače da u nekom rukopisu ove reči postoje, a u nekom ne, to jest, u našem sopstvenom izdanju Biblije mi ni od koga ne skrivamo tu činjenicu da su u različitim rukopisima predstavljene različite tradicije. Vi i sami možete da se uverite koliko su suštinski važne ove razlike u rukopisu. Ukupno u Bibliji ima oko 110 razlika.

Upravo su i Sveti Oci pisali da se u različitim rukopisima susreću različite varijante tekstova i niko od njih nije u tome video problem, nigde se u hrišćanstvu to ne skriva. Uzmimo na primer Blaženog Jeronima, njegovo tumačenje na Jevanđelje po Mateju, vidimo da tamo on navodi, u njegovo vreme rasprostranjene, razlike u rukopisu i klasifikuje ih kao greške prevodilaca ili greške prepisivača, itd. zanimljivo je da na jednom mestu navodi razlike u dva rukopisa i daje duhovno tumačenje na obe varijante. Takođe i Blaženi Avgustin u svom delu „O saglasju Jevanđelista“ navodi neke od razlika u rukopisima, Sveti Jovan Zlatoust u besedama na Jevanđelje po Jovanu pominje o nekim razlikama, Sveti Filaret Moskovski piše povodom nekih razlika u različitim prevodima Svetog Pisma koje su se dogodile, citiram: „delimično zbog nesavršenstva jezika u vreme prevoda, delom zbog nepouzdanosti prepisivača, kao i drugih razloga“. Dakle mi ne krijemo, nemamo šta da krijemo, naši Svetitelji govore o tome. Zašto niko od njih nije video problem u tome, nije se hvatao za glavu i vikao: ‘O, užasa! Izgubili smo Pismo!’ Pa zato što, kao što sam već objasnio, ove razlike osim u malom broju, bukvalno su u pitanju pojedinačni izuzeci, ni na koji način ne utiču na smisao teksta.

Želeli bismo da predložimo kriterijum koji pokazuje da je Biblija bogonadahnuta knjiga, da nije bila iskrivljena, niti izgubljena. Osim drevnih rukopisa koji potvrđuju da nije bilo ništa od toga, postoje i takozvani ‘svedoci teksta’. Šta to znači? U pitanju su hrišćani, pisci prvog, drugog veka koji citiraju Novi Zavet. Mislim da su svi čitali Svete Oce i znaju da su oni jako često i u izobilju citirali Sveto Pismo. Među autorima prvog i drugog veka mi takođe možemo da uspostavimo tekst Jevanđelja i drugih novozavetnih knjiga koje imamo danas. Dakle, osim rukopisa imamo i pouzdane svedoke da je u pitanju zaista isti onaj tekst koji je Gospod i predao i koji se sačuvao do naših dana.

Istorija sastavljanja Kurana. Činjenica iz istorije Crkve kao argument protiv teorije o iskrivljenosti Biblije.

 

Zanimljivo je da kada su sakupljali Kuran, to je učinio kalif Osman, otprilike 20 godina nakon Muhamedove smrti on je zapovedio da se sakupe svi originalni zapisi Kurana, ko je lično zapisivao, zatim ljudi koji su zvanično zapisivali. Sve to je sakupljeno, sastavljen je jedinstven tekst, zatim su taj tekst slali svuda i rekli da je u pitanju istinska i pravila verzija Alahove reči. Međutim, zanimljivo je da su svi originalni zapisi bili spaljeni, ono što je predstavljalo osnovu za takvo sastavljanje Kurana.

Hrišćani nisu tako postupali, mi imamo pouzdanu potvrdu da čak u trećem veku Tertulijan, Sveti Petar Aleksandrijski potvrđuju da su u apostolskim Crkvama, to jest, Crkvama koje su sami Apostoli osnovali, čuvani originali Jevanđelja. Zamislite da Apostol Pavle piše poslanicu Korinćanima i oni su je sačuvali do trećeg veka, sam original. Zato upravo i nije bilo moguće neko suštinsko iskrivljenje, jer ako bi se negde i dogodilo tako nešto, uvek je bilo moguće doći i uproediti sa originalom Jevanđelja, originalom Novog Zaveta. Zašto se ovi originali nisu sačuvali nakon trećeg veka? Radi se o tome da je rimski imperator Dioklecijan koji je pokrenuo ogromne progone hrišćanske Crkve, on je želeo da izbriše hrišćanstvo sa lica zemlje, nije želeo da ostane čak ni ime ‘hrišćani’, on se posebno trudio i na uništavanju hrišćanskih knjiga. Jako mnogo hrišćanskih rukopisa je tada uništeno, spaljeno od strane neznabožaca za vreme tog progona, zato se i nije toliko mnogo rukopisa sačuvalo do danas koliko bismo želeli. Tada su uništeni originali, ali su ipak sačuvani mnogi drugi drevni rukopisi.

Zanimljivo je da su nedavno naučnici objavili da su otkrili rukopis – fragment Jevanđelja po Marku iz prvog veka. Tokom narednih par godina ono će biti objavljeno, sprovešće ispitivanje, biće poznato više kasnije, ali su već objavili ovu činjenicu. Bez obzira na trud i napor da se Jevanđelje uništi, Gospod je nalazio način da sačuva Svoju reč za nas, hrišćane savremenosti. Međutim, osim ovih tekstualnih potvrda Biblije, postoji i čudesna potvrda da je autor Biblije Sam Bog. Gospod Isus Hristos je upravo takvu proveru i predlagao kada je govorio Judejima: „Iako Meni ne vjerujete, djelima vjerujte, da poznate i vjerujete da je Otac u Meni i Ja u njemu“ (Jn. 10:38). To je zaista kriterijum koji je dostojan Boga. Naravno, naši protivnici nam mogu reći da u Bibliji postoje mnoga čuda ali da su sva ona vezana za prošlost, njih niko ne može da proveri, zato i ne možemo da se pozivamo na ta čuda. Ali postoje i čuda koja su opisana u Bibliji, koja su predskazana mnogo pre njihovog ostvarenja i koja se mogu proveriti i danas.

Hristova predskazanja sa čuda koja se i danas mogu proveriti – kao dokaz istinitosti Biblije. Primer starozavetnih proroštava koja su se ispunila.

 

Na primer, ako otvorimo Jevanđelje po Mateju 26:13, mi vidimo predskazanje Isusa. Opisan je događaj koji hrišćani naravno znaju, kako je žena sa alavastrovom posudom izlila skupoceni miris na Njegovu glavu. Kada su Apostoli negodovali zbog uzaludnog trošenja tako dragocenog mirisa, čuli su od Hrista: „Zaista vam kažem: gdje se god uspropovijeda ovo Jevanđelje po svemu svijetu, kazaće se za spomen njen i ovo što ona učini“. Ove reči su izgovore još kada nije ni bilo napisano Jevanđelje, one su potvrđene rukopisom P64 koji datira iz drugog veka. Drugi vek je vreme kada je hrišćanstvo predstavljalo vrlo gonjenu, malobrojnu grupu, tako da po svim ljudskim merilima nije bilo garancije da će se njihova Pisma uopšte sačuvati, a da ne govorimo o propovedi u celom svetu.

U ovom odlomku Gospod daje dva predskazanja: prvo, da će se Jevanđelje propovedati u celom svetu; i drugo, gde god se bude propvoedalo, svuda će se pomenuti i događaj sa ovom ženom. Danas, Biblija predstavlja najrasprostranjeniju knjigu u svetu, čita se na svim kontinentima, prevedena je na 2500 jezika, izdata je u ukupnom tiražu od oko 6 milijardi primeraka. Svuda u svetu gde je propovedano Jevanđelje postoji taj događaj o ženi sa alavastrovom posudom. Kako je tako nešto moglo biti planirano u prvom ili čak u drugom veku? Kako se to moglo obezbediti? To se ostvarilo nakon više od 1000 godina, kada se hrišćanstvo raširilo ne samo u Evropi i Aziji, već i po susednim kontinentima. Postoje i drugi primeri: kada se Bogorodica susrela sa Jelisavetom, ovaj događaj je opisan u prvoj glavi Jevanđelja po Luki, Ona je izgovorila sledeće reči: „Od sada će Me zvati blaženom svi naraštaji“ (Lk. 1:48), to jest, bukvalno sva pokoljenja ljudska. I mi znamo da se tako i dogodilo. Prva koja je počela tako da je proslavlja je Njena rođaka Jelisaveta za vreme njihovog susreta, a zatim i sledeće pokoljenje, kada je Gospod izašao na propoved, jedna od žena je rekla: „Blažena je utroba koja Te je nosila“, ona je takođe proslavila Bogorodicu, takođe izrazila poštovanje. To se nastavlja tokom svih vekova, sve do današanjeg vremena. Ko je bila Bogorodica u to vreme? Obična devojka, ni carica, ni ćerka carice. Koliko je nakon Nje bilo poznatih žena, carica, istaknutih žena, mislilaca, majki istaknutih ljudi? Niko se njih ne seća osim uskog kruga specijalista. Bogorodicu zaista sva pokoljenja proslavljaju i nastavljaju da poštuju sve do danas. Eto predskazanja koje je izgovoreno, zabeleženo i to u trenutku kada nije bilo moguće obezbediti njegovo ispunjenje. Ono se međutim ispunilo i mi smo svedoci da se ispunilo.

Takođe i reči Gospoda da vrata pakla neće savladati Njegovu Crkvu. Takođe predskazanje koje je jako puno ljudi, pritom vrlo istaknutih, snažnih, moćnih ljudi pokušavalo da opovrgne. Prva tri veka je hrišćanstvo je bežalo, uništavano od strane neznabožaca, bilo je van zakona. Prosto samo pripadanje hrišćanstvu predstavljalo je povod da se čovek ubije. Osim tih zakona, postojali su i povremeni progoni koje su pokretali različiti imperatori sa posebnim ciljem uništenja hrišćanstva, poput Dioklecijanovog progona koje smo pomenuli. Koliko god se ljudi trudili da unište Crkvu, koliko god ulagali napore, koliko god da su u pitanju bili istaknuti ljudi koji su bili u stanju da učine to, pa i kod nas u Rusiji su obećavali da pokazati poslednjeg popa na televiziji. I gde su ti koji su to obećali? A Crkva do sada stoji, Crkva uvek pobeđuje, kakve god progone na nju bilo ko pokretao. To takođe predstavlja potvrdu istinitosti tog predskazanja koje je zapisano u Jevanđelju kada je hrišćanstvo predstavljalo malu, progonjenu grupu ljudi, kada niko nije mogao da garantuje da će hrišćanstvo preživeti.

Istovremeno se sa hrišćanstvo u Rimskoj imperiji širio i kult Mitre koji je bio popularniji, imao je mnogo sledbenika. Ovaj kult se ni na koji način nije progonio od strane države, čak je postojala i podrška. Međutim, ovaj kult je nestao, a hrišćanstvo koje je bilo progonjeno, Crkva koja je bila uništavana, sačuvala se do danas. Takvih primera ima jako mnogo. Različita učenja koja su se javljala, a zatim nestajala bez traga.

Hrišćanstvo ostaje u saglasnosti sa predskazanjem Spasitelja. Postoje detaljnija proroštva, na primer, proroci Isaija i Jeremija predskazuju uništenje, razaranje Vavilona i pritom to da Vavilon nikada neće biti ponovo podignut: „I neće uzeti od tebe kamena za ugao ni kamena za temelj, jer ćeš biti pustoš vječna, govori Gospod“ (Jer. 51:26). „I Vavilon, ures carstvima i dika slavi Haldejskoj, biće kao Sodom i Gomor kad ih Bog zatre. Neće se u njemu živjeti niti će se ko naseliti od koljena do koljena… nego će počivati ondje divlje zvijeri i kuće će njihove biti pune velikih zmija, i ondje će nastavati sove i aveti će skakati onuda. I dovikivaće se buljine u pustijem kućama i zmajevi u dvorovima veselijem“ (Is. 13: 19-22). Ova proroštva su izgovorena u osmom veku pre Hristovog rođenja. Do tog vremena, Vavilon je stajao 1500 godina. Shvatate koliko je to bio moćni, ojačani, slavni, čuveni grad. Bio je ogroman, imao je mnoštvo stanovnika, bio je svojevrsni megapolis i eto, proroci predskazuju da će biti uništen. Tako se i dogodilo. Može se reći da je bilo slučajnost. Međutim, prorok ne samo predskazuje da će biti uništen, već i da nikada neće biti podignut ponovo, da tamo neće živeti ljudi.

Zanimljivo je da već nakon što je Vavilon bio razoren, osvojen, opusteo preduzimani su pokušaji njegovog obnovljenja. Prvi je to pokušao Aleksandar Makedonski koji je odlučio da ga obnovi i učini prestonicom svog carstva. Kada je pokrenuo prve pokušaje tog obnavljanja, on je umro. Drugi, nama bliži primer, Sadam Husein koji je hteo da obnovi Vavilon. Razumljivo je da je on to želeo da učini kao turističku atrakciju, jer je tamo bilo još sačuvanih predmeta iz drevnosti, temelji drevnih domova i hramova, on je želeo da napravi turistički centar, da tamo žive ljudi. Čim je to isplanirao, nisu počeli ni radovi, pokrenula se operacija ‘Pustinjska oluja’ i njemu već nije bilo do obnove Vavilona. Dakle, u pitanju su realni slučajevi za koje ne možemo reći da je prosta slučajnost.

Gospod bukvalno, doslovno ispunjava Svoju reč i pritom ako se može reći da je slučajnost za jednom, za dva puta da je podudaranje, međutim, mi smo sada naveli četiri primera za koje se ne može reći da je u pitanju prosto podudaranje. Ovo je svedočanstvo o tome da autor Biblije zna budućnost. Jedino od Boga Koji se jedini nalazi van vremena i vidi svu našu prošlost, sadašnjost i budućnost istovremeno, može se i dobiti ovo znanje. Znači da je Biblija istinska knjiga i da se sačuvala neiskvarenom sve do dana današnjeg. I to nije za iznenađenje jer Gospod čuva Svoju reč. Nećemo nastaviti sa udubljivanjem u ovu temu, jer postoji jako mnogo proroštava koja su se ispunila, na primer, proroštvo o sudbini Tira iz knjige proroka Jezekilja, 26:14. Tir je zaista bio uništen, tamo je sada u njegovoj okolini malo ribarsko selo, zaista ribari šire svoje mreže na stenama koje su nekada predstavljale temelje drevnog Tira. To jest, reči Gospoda su se ispunile tačno i detaljno nakon mnogo vekova nakon ne samo što su izgovorene već i zapisane. Rukopisi potvrđuju da su ove reči zapisane pre njihovog ispunjenja, nije kao što neki govore: „Pa, da, to se desilo samo po sebi, a onda su već dodali kasnije da je tobož tako nešto predskazano“.

Tako nešto se za Bibliju ne može reći jer se sve to potvrđuje drevnim rukopisima koji se odnose na vreme kada ispunjenje proroštava još nije nastupilo.

Pitanje: Govoreći o istinitosti Svetog Jevanđelja, padaju na um nepodudaranja jednih i istih događaja kod različitih Apostola. Zašto se to desilo, zar Apostoli nisu mogli da se prisete, kada pišu različito?

o. Georgije Maksimov: Hvala za pitanje. Kao prvo, mnoga od tih razmimoilaženja među Jevanđelistima su samo na prvi pogled. Postoji knjiga koju je napisao Blaženi Avgustin „O saglasju Jevanđelista“ gde on upravo i razmatra sve te slučajeve koje ste pomenuli bez izuzetka. U ogromnom broju slučajeva on pruža neprotivrečno objašnjenje za ova razmimoilaženja. Iako postoje takvi slučajevi kada jedan Jevanđelista govori na jedan način, a drugi navodi druge detalje.

Dozvoliću sebi da citiram reči Blaženog Avgustina: „Naravno, nema protivrečnosti u tome što se jedan ili drugi Jevanđelista drži svog stila koji mu je urođen i načina izražavanja. Takođe, nema protivrečnosti kada jedan govori nešto što drugi propušta. Nesumnjivo će neko pomisliti da su silom Duha, Jevanđelisti morali da steknu takvu osobinu da budu jednoglasni u svemu: i u rečima i u raspoloženju i broju. Takav čovek ne shvata da zahvaljujući tome, nama postaje jasno da je istinu neophodno tražiti ne toliko u rečima i redosledu reči, koliko u predaji misli i događaja.“ Postoje i druge knjige koje razmatraju ove takozvane protivrečnosti, ali uzmite knjigu Blaženog Avgustina, prosto pogledajte i biće vam jasnije mnoge stvari.

 

Odgovor u vezi sa autentičnim razlikama u tekstu, u vezi sa 1 Jn,. 5:7, 1 Tim. 3:16, Mk. 16:9-20, Jn. 8:3-11.

Da se ne bi dogodilo da se neko od vas susretne sa razlikama u rukopisima o kojima sam govorio, da se ne ispostavi da nismo spremni za takvu situaciju, treba reći sada malo i o ovim razlikama konkretno. Najomiljeniji primer takve razlike je 1 Jn. 5:7: „Jer je troje što svjedoči na nebu: Otac, Logos (Riječ) i Sveti Duh; i ova Trojica su jedno“. Naši protivnici, ne samo muslimani, već i Jehovini svedoci na primer, vole da govore: ‘Eto, u drevnim rukopisima Jevanđelja na grčkom jeziku ovaj stih odsustvuje. Pošto se tek pojavljuje po prvi put u grčkom tekstu iz 16. veka, znači da se pojavio kasnije, da ga u prvobitnom tekstu nije bilo, hrišćani su pokušali da opravdaju svoje učenje o Trojici i radi toga su iskrivili Pismo, uneli nešto što nikada nije ni bilo tamo.’ Zaista, u većini, velikoj većini grčkih rukopisa ovog stiha nema. Činilo bi se, sve je dokazano. Međutim, ovaj stih se pominje od strane drevnih Svetih Otaca, posebno Sveti Kiprijan Kartaginski u trećem veku. Ako bi se on pojavio samo u 16. veku, kako bi Sveti Kiprijan mogao da citira ovaj stih u prvoj polovini trećeg veka. Zatim ga citiraju drugi autori, pre svega zapadni, kao Priscilijan, Blaženi Jeronim Stridonski, 485. godine na Kartagenskom Saboru ovaj stih se citira, Vigilije Penzijski, Isidor Seviljski, Infulgencije, Kasiodor i mnogi drugi. Od drevnih vremena ovaj stih se vidi u hrišćanskoj književnosti, na njega se pozivaju. I zaista, u prvom prevodu Pisma na latinski jezik koji je urađen još u drugom veku ove reči postoje. Ovaj prevod se zove „Itala“ i u ovom prevodu ove reči prisustvuju. I ne samo u drevnom latinskom prevodu, postoje i u drevnom jermenskom, na primer, rukopis broj 1295., sadrži ovaj stih. Zanimljivo je da i na sirijskom jeziku citiraju ovaj stih, autor sedmog veka, Jakov Edeski. To jest, situacije nije tako jednostavna kao što to naši kritičari pokušavaju da nam predstave, da se tobož ovaj tekst pojavio tek u 16. veku. Ovaj stih je poznat još iz drevnosti.

Kako je moglo da se dogodi da se na grčkom jeziku u rukopisima ovaj stih ne susreće, a kod latinskih autora se neprestano citira, u jermenskom prevodu postoji, sirijskom takođe. Sirijski autori nisu znali latinski jezik, na koji način su oni mogli da prevedu na sirijski ako ne iz grčkog jezika? Sve to svedoči o tome da je u drugom veku na grčkom jeziku Novog Zaveta postojao ovaj stih. A zatim je negde nestao.

Ovde treba naglasiti da iako rukopisa na grčkom jeziku bez ovog stiha ima jako mnogo, međutim svi ovi rukopisi ne potiču pre četvrtog veka. Znamo da je u četvrtom veku postojala arijanska jeres koja je upravo i zahvatila u velikoj meri Istok koji je govorio grčkim jezikom. Na Zapadu u to vreme skoro da i nije bilo sledbenika arijanstva i znamo primere koje pominje i Sveti Jovan Zlatoust i drugi Svetitelji kada su arijanci krivili knjige Svetog Pisma, uklanjajući iz njih one reči koje nisu odgovarale njihovom lažnom učenju. Kakvo je bilo njihovo lažno učenje: upravo da Trojica na postoji, da je Bog jedan, a da je Isus Hristos prvo stvorenje kao i Duh. Zato bi za njih ovaj stih bio vrlo neugodan i neprijatan. Na ovaj način se može objasniti činjenica da u grčkom tekstu četvrtog veka kao i kasnijih vekova ovaj stih odsustvuje, dok u prevodima sa drevnijih grčkih tekstova ovaj stih postoji.

Postoji takođe informacija i o grčkim rukopisima koji su kasniji, nakon 10-11. veka koji imaju ovaj stih, u svakom slučaju ranijih od 16. veka na koji se obično pozivaju. I ovaj primer koji naši kritičari privode kao primer povređenosti Biblije, primer upravo ovog stiha pokazuje da Bog čuva Svoje Pismo. Jer bez obzira na to što je u drevnosti u jednoj od varijanti teksta ovaj stih bio izgubljen, međutim kasnije se ovaj stih vratio u sve pravoslavne prevode, uključujući i grčki tekst. Ovaj stih odavno postoji u grčkom tekstu i u slovenskoj Bibliji odavno, to jest, Gospod je sačuvao Svoju reč koju je i obećao da će sačuvati, samo učenje o Trojici je sačuvao. Takođe, treba naglasiti da se učenje o Trojici nikada nije zasnivalo na jednom jedinom stihu, ono je poznato iz duboke drevnosti hrišćanstva.

Sam termin „Trojica“ je prvi upotrebio Sveti Teofil Antiohijski već u drugom veku nakon Hristovog rođenja. Takođe o Trojici potpuno jasno uče i drugi autori drugog i trećeg veka. Javlja se pitanje: zašto su hrišćani toliko dugo čekali, ako se poveruje da su tobož tek u 16. veku ubacili ovaj stih? Jer ako se samo na ovom stihu navodno zasniva celokupno učenje o Trojici, kako je onda moglo 1500 godina na grčkom jeziku da prođe bez ovog stiha? Sve ovo naravno pokazuje nedoslednost ovih pretpostavki.

Treba razmotriti još jedan slučaj razlike u rukopisima, u stihu 1 Tim. 3:16: „I zaista velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u tijelu“. Ovde takođe ukazuju da u nekim drevnim rukopisima umesto reči „Bog“ stoji reč „Koji“ (u smislu „Koji se javi u tijelu“). I na osnovu ovoga govore da su tobož hrišćani iskrivili stih, da se tobož ne govori o tome da je Hristos Bog i da se On ovaplotio, već jednostavno stoji reč „Koji“ umesto reči „Bog“. Kao prvo, najdrevniji rukopisi koji potvrđuju razliku gde stoji „Koji“, odnose se takođe na taj isti četvrti vek. Kao drugo, čak za razliku od prethodnog stiha o kome smo govorili iz poslanice Apostola Jovana, grčki autori citiraju ovaj stih kao „Bog se javi u tijelu“ i to grčki autori upravo iz četvrtog veka. Dakle, imamo svedoke teksta u savremenom obliku iz tog istog vremena. Kome više imamo osnove da verujemo?

Takođe, na grčkom jeziku ove dve reči su vrlo slične. „Bog“ je „Teos“, a „Koji“ – „os“. Verovatno prepisivač nije bio pažljiv, ili su se možda prva dva slova izbrisala iz rukopisa iz koga je prepisivao i prepisivač je automatski prepisao. Ovde takođe treba uzeti u obzir da sam smisao ovih reči Apostola Pavla jasno govore da se radi o Bogu: „I zaista velika je tajna pobožnosti, Bog se javi u tijelu, opravda se u Duhu, pokaza se anđelima, propovjedi se neznabošcima, vjerova se u svijetu, vaznese se u slavi“. Ako pretpostavimo da su recimo u pravu muslimanski kritičari ili Jehovini svedoci koji takođe ne priznaju Božanstvo Hrista, u čemu je onda ovde „tajna pobožnosti“? Ako se radi o tome da je On prosto čovek i da se javio u telu? Pa svaki čovek se javlja u telu, o kakvoj se tajni tu radi, tim pre o „velikoj tajni“ kako govori Apostol? Sam tekst ovog stih upravo i pokazuje da ‘Teos’ predstavlja pravilniju varijantu u odnosu na ‘os’.

Zamolili su me da pogledam još dva primera u razlikama. U suštini, postojanje ili odsustvo ovih stihova, ni na koji način ne utiču na sadržaj jevanđelskog učenja, zato ih muslimani po pravilu i ne navode. Ali recimo ateisti mogu da se pozovu na njih i kažu: ‘Eto, molim, vašoj Bibliji su ljudi dodavali.’

Prvi slučaj je završetak Jevanđelja po Marku, u kome postoje stihovi od 9. do 20. stiha. Prilično je poznato među ljudima koji se interesuju biblistikom da ovi stihovi odsustvuju u većini drevnih rukopisa. Zato mnogi savremeni zapadni autori govore da je u pitanju kasniji dodatak, da toga na početku nije bilo. Šta se tu može reći?

Jevanđelje po Marku teško da je moglo da se završi na osmom stihu, jer on glasi, citiram: „I izišavši pobjegoše od groba, jer ih uhvati strah i trepet, i nikom ništa ne kazaše, jer se bojahu“. Shvatate, Jevanđelista Marko je pisao 16. glava, prilično dug tekst da bi završio time da su žene pobegle i nikome ništa nisu rekle jer su se uplašile? Očigledno je tako nešto ne može da bude završetak Jevanđelja.

Istina je da stihovi od 9. do 20. odsustvuju u mnogim drevnim rukopisima i nekim drevnim crkvenim piscima oni nisu bili poznati. To je istina. Ali je istina takođe i da su nekim vrlo ranim piscima ovi stihovi bili poznati, recimo Svetom Irineju Lionskom, Svetom Justinu Mučeniku, u pitanju su autori drugog veka. Znači, sredinom drugog veka ove reči su bile poznate kao deo Svetog Pisma, kao deo Jevanđelja, dakle ne možemo da govorimo da je u pitanju kasniji dodatak. Kako objasniti da postoje drevni rukopisi u kojima nema ovih stihova? Ovde svetlost na rešenje ovog pitanja izliva pismo jednog drevnog crkvenog autora, Klimenta Aleksandrijskog koji je živeo u drugoj polovini drugog veka. Nedavno je otkriven fragment njegovog pisma Teodoru, u kome on piše da je Apostol Marko napravio dve verzije svog Jevanđelja, prvu u Rimu, a drugu, širu, u Aleksandriji. Pošto su se i Sveti Irinej i Kliment trudili da nađu starce koji su i lično videli Apostole, Kliment predaje ono što je čuo od ljudi koji su poznavali Apostole. Verovatno je Apostol Marko, kao što i pišu o njemu mnogi drevni pisci, na početku zapisivao propovedi Apostola Petra u Rimu. Prvu verziju je napisao tamo, njoj je nedostajao završetak. Na to su mu ukazali i kasnije, možda i nakon mnogo godina, sam Apostol Marko je na drugom mestu, završio Jevanđelje, dodao te stihove od 9. do 20. Ovo objašnjava zašto su iz drevnosti poznate obe varijante kao deo Jevanđelja.

Mi znamo da i danas, ako pustite neki tekst na internet, istog trena će se raširiti ako je u pitanju zanimljivi i popularan tekst, a ako autor kasnije odluči da ga popravi, moći će to da uradi u originalu, ali je čak i danas jako teško da popravi u svim kopijama koje su urađene. U drevnom svetu, kada su postojali samo rukopisi, bez ikakvog interneta, ako je neko imao nezavršenu varijantu Jevanđelja od Marka, nju su i počeli da šire, prepisuju i šalju na druga mesta. U Aleksandriji je dopunio i tamo su taj tekst počeli da šire i šalju na druga mesta. Na taj način su neko vreme postojale obe varijante, dok Gospod Koji upravlja Svojom Crkvom nije uspostavio raširenu verziju koja nije izmišljena nakon puno vekova, već koja je poznata uz drevnosti. Neki od ateista na internetu na ovome prave mnoge spekulacije, govore: ‘Eto, vidite da nije bilo od 9. do 20. stiha. Dakle, u prvobitnom Jevanđelju se ništa nije govorilo o Hristovom vaskrsenju. Znači da Hristovog vaskrsenja uopšte nije ni bilo, već da su sve kasnije izmislili’. U pitanju je klasična laž. Jer ako otvorimo čak i prvih osam stihova koji postoje u najdrevnijim verzijama ovog Jevanđelja, tamo se upravo i govori o vaskrsenju Isusa Hrista.

Drugi primer značajnog stiha iz Jevanđelja koji odsustvuje u mnogim drevnim rukopisima, a koji je poznat u drugim drevnim rukopisima je Jn. 8:3-11. Priča o ženi koja je uhvaćena u preljubi. Pošto verujem da su čitaoci ucrkvenjeni ljudi, nema potrebe da čitam ove stihove, ona je dobro poznata. Ovih stihova nema u najdrevnijim rukopisima Jevanđelja po Jovanu koji su došli do nas. Zato se javlja pitanje, kako se ovo pojavilo? Ako nije ovo pisao Apostol Jovan, ko je onda dodao? Da li to znači da su Jevanđelje dopisivali neki drugi ljudi koji nemaju veze sa Apostolima? Kako je tako nešto moglo da bude? Međutim, imamo svedočanstva iz drevnih vremena da je ova priča bila od početka u Jevanđelju. Naravno, ona postoji i u grčkim rukopisima, na primer iz petog veka, takođe i u latinskim rukopisima petog veka.

Pritom, Blaženi Avgustin koji je živeo krajem četvrtog, početkom petog veka govorio je da su u njegovo vreme u mnogim grčkim rukopisima, kao i latinskim, ovi stihovi postojali. On je upravo i prekorevao one koji su izuzimali ove stihove iz Jevanđelja, on govori da je ova priča bila od samog početka u Jevanđelju, ali da je izuzeta od strane nekih malovernih ljudi zbog straha od zloupotrebe do koje je ova priča mogla da dovede žene. To jest, nekim prepisivačima, ali i onima koji su naručivali prepisivanje Jevanđelja, bojali su se da se ovi stihovi mogu protumačiti tako da greh preljube nije toliko težak i da se lako može oprostiti. Zato su iz takvih, na prvi pogled, pobožnih pobuda uklanjali ove stihove iz svojih rukopisa kada su ih naručivali. I treba reći da ne samo Blaženi Avgustin, već i raniji autor, Didim Slepac koji je živeo u prvoj polovini četvrtog veka takođe svedoči da je u njegovo vreme ova priča postojala u grčkim rukopisima. Treba naglasiti da je Didim Slepac bio veliki poznavalac Pisma, da je on u četvrtom veku znao rukopise koji su pisani i još ranije, tako da vidimo da sve to svedoči o drevnosti i autentičnosti ovog teksta.

Na ovaj način u oba slučaja: i završetka Jevanđelja po Marku i priče o ženi koja je uhvaćena u preljubi ne možemo da govorimo da je u pitanju iskrivljenje Pisma, ili dodavanje, dopuna, dopisivanje. Ne, prosto je u pitanju prvobitni tekst koji je neko vreme odsustvovao u jednom delu rukopisa, ali je kasnije, silom Božijom to dovedeno u jedinstvenu varijantu, kao što je Gospod i obećao da će nas Duh Sveti „naučiti svemu i podsjetiće vas na sve što vam rekoh“ (Jn. 14:24), to se ovde bukvalno i ispunilo.