Увод. Значење речи ‘Алах’, њено значење за муслимане. Шта је богословски најважније учење о исламу? Због чега нас у вези са учењем о Богу оптужују муслимани? Стихови (ајати) из Курана који критикују хришћанско учење о Богу Тројици.
Говорићемо о религији ислама. Наравно, нећемо сада непосредно разматрати ислам, погледаћемо типична питања која муслимани постављају нама хришћанима или какве недоумице изазива код муслимана хришћанско вероучење, а такође, на који начин ако смо ушли у дијалог са њима, можемо да се потрудимо да им објаснимо о томе. О исламском учењу ћемо говорити само у мери која је неопходна ради појашњења наше мисли, ради објашњења какве су разлике између наших религија.
Данас ћемо почети са најосновнијим садржајем наше вере и што је важно за саме муслимане – у питању је учење о Богу. На почетку бих навео неколико општих података. Као што је познато, муслимани зову Бога речју „Алах“, ова реч се буквално преводи као „Бог“, то јест „Илах“ је на арапском „Бог“, а „Ал“ је одређени члан. Заједно ове две речи састављају речи „Алах“. По њиховом мишљењу, у питању није просто реч „Бог“, већ управо лично име Божије и зато се труде да га не преводе на друге језике, свуда користе транскрипцију ове арапске речи. Учење о Алаху, о томе да је Бог само један за ислам је веома важно, и можда, ако се тиче богословља, најважнији, суштински садржај ове религије.
Они сматрају да се најсавршенија вера изражава у монотеизму, о томе да се, како они говоре, Алаху не додају никакви другови. У самом Корану се говори, на пример: „Allah neće oprostiti da Mu se neko drugi smatra ravnim… A onaj ko drugog smatra Allahu ravnim čini, izmišljajući laž, grijeh veliki.“ (4, 48).
Због чега вам ово наводим? Да бисте схватили у чему нас управо оптужују муслимани. Они говоре да ми, хришћани, управо додајемо Алаху другове, како то они говоре, то јест, сматрамо некога ко није Бог – равним Богу. И конкретно они то изражавају у критици хришћанског учења о Тројици. У самом Корану постоји читав низ места која на овај или онај начин могу да се односе на то питање. У 112. сури (глави) Корана стоје речи: „Reci: „On je Allah – Jedan! Nije rodio i rođen nije, i niko Mu ravan nije!“
Наравно, на основу овог фрагмента, оци Константинопољског Сабора из 1180. године су и говорили да не можемо сматрати да хришћани и муслимани имају једног и истог Бога, јер и они такође верују у једног Бога. Пошто је очигледно да бог о коме говоре да није родио и није био рођен, не може бити исти Онај Бог Који се код нас поштује као Отац Који рађа и Син Који је рођен.
Али, вратимо се оним местима Корана у којима се прекорева хришћанска вера у Тројицу, вера у то да се Син Божији оваплотио, да је Исус Христос Син Божији. Ево, на пример, још једног цитата: „O sljedbenici Knjige“, овако се обраћа хришћанима, „ne zastranjujte u svome vjerovanju i o Allahu govorite samo istinu! Mesih, Isa, sin Merjemin, samo je Allahov poslanik, i Riječ Njegova koju je Merjemi dostavio, i Duh od Njega; zato vjerujte u Allaha i Njegove poslanike i ne govorite: „Trojica su!“ Prestanite, bolje vam je! Allah je samo jedan Bog – hvaljen neka je On! – zar On da ima dijete?!“ (4, 171). Још ћемо се вратити на овај ајет (стих).
И још једно место: „Nevjernici su oni koji govore: „Allah je jedan od trojice!“ A samo je jedan Bog!“ (5,73), такође: „Oni (то јест, хришћани) govore: „Milostivi je uzeo dijete!“ – Vi, doista, nešto odvratno govorite što Milostivom pripisuju dijete. Nezamislivo je da Milostivi ima dijete“ (19, 88-92).
Треба нагласити да аутор Курана погрешно излаже хришћанско учење о Богу када говори да се тобож, хришћанска Тројица састоји из Бога, Исуса Христа и Дјеве Марије. Ово се на пример види из следећег места Курана: „O Isa, sine Merjemin, jesi li ti govorio ljudima: ’Prihvatite mene i majku moju kao dva boga uz Allaha!“ (5,116). У стварности, хришћани никада нису сматрали Исуса за засебно Божанство мимо јединог Бога, тим пре, нису учили о Божанству Дјеве Марије. Пошто је наша емисија оријентисана на православне хришћане, ја нећу детаљно разматрати ствари које сваки црквени хришћанин одлично зна о нашем учењу. Ми ћемо размотрити управо оно што је важно за наш дијалог са муслиманима по овом питању.
Термини за коришћење у дијалогу са муслиманима. Разлика између природе и испостаси. Шта хришћанство говори о Богу Тројици. Са којом јереси из историје Цркве је слично учење ислама? Које су разлике међу Ипостасима у Светој Тројици. Како муслимани схватају рођење Сина од Оца?
Наравно, могу се цитирати речи Преподобног Јована Дамаскина, који пише: „Ми исповедамо да је Бог један, то јест, једна Природа и да постоји и познаје се у Три испостаси, то јест, у Оцу, Сину и Светом Духу; и да су Отац, Син и Свети Дух једно у свему осим нерођености, рођења и исхођења.“
Ако ово наведемо муслиманима у нашем разговору, 100% неће схватити о чему ми говоримо, шта имамо у виду – шта значи природа, шта значи ипостас. Овде се крије такође један од разлога неразумевања. Овде треба да говоримо о овим разликама, шта значи природа, по чему се она разликује од појма ипостас или, за савременог човека разумљивије, личност. Богословски тачнија је реч ипостас, али ову реч човек који није много читао хришћанске књиге може да не схвати или да је схвати погрешно. Зато ћемо ипак користити реч личност као разумљивију у нашем мисионарском дијалогу са муслиманима у овом питању.
Можемо објаснити на примеру. Ако се догоди да човек изненада изгуби руку или ногу, он не престаје да буде оно што јесте; ако човек због амнезије изгуби сећање, његова личност остаје иста. Ми знамо да и сећање може да се врати; али чак и ако се не врати или се не врати одмах, свеједно човек остаје исти такав човек. То јест, видимо да ни делови тела, ни само тело, ни сећање не представљају личност. Све ово припада људској природи. А личност је ‘ја’ које поседује ту природу. Може се рећи да је природа човека све оно за шта се може рећи ‘шта?’, а личност је оно о чему се може рећи ‘ко?’.
Личност је ‘ко’ која кроз ову природу постоји, живи, остварује себе, може се тако рећи. Ова подела на личност и природу постоји у свим разумним створењима, јер она постоји у њиховом Творцу. Зато и хришћани могу да говоре да је Бог један, јер је Он један по природи, и да је Бог Тројичан јер у једној божанској природи постоје Три Лица, Отац, Син и Свети Дух. У питању нису три бога, већ један, Троједини Бог.
Потребно је нагласити муслиманима да хришћанство никада није учило и не учи да тобож да су Тројица три Бога, једнака или неједнака међу собом. Или да тобож из Бога проистичу друге природе или да се Бог некако дели на делове, или да је тобож Бог узео човека и објавио га за Свог сина, како је себи представљао аутор Курана, судећи по цитатима које смо навели. То је узгред, било осуђено као јерес адопционизма. У хришћанству никада није било представе о постојању неких Божијих другова, било да је то човек, анђео или још неко. Бог је одувек Тројица, није било тренутка када у Богу није било Сина или Духа. Свако дејство Бога је дејство Тројице, Отац не делује засебно од Сина и од Светога Духа. Овде се може наставити објашњење, јер ако погледамо како се код нас разликује личност, како се међу нама људима налазе велике разлике. Ако ми то будемо преносили на Бога, наравно да ћемо направити грешку. Ми, људске личности, одвојени смо временом, пространством, нашим жељама, осећањима, стремљењима. У Богу не постоје никакве сличне поделе, у Њему је једно дејство, једна жеља, воља и као што сам цитирао Преподобног Јована Дамаскина, разлике између Оца, Сина и Светога Духа је само у ономе што се назива ипостасним својствима: нерођености, рођењу и исхођењу. Још једном наглашавам, ово говорим за наше православне слушаоце, за муслимане је све ово, по правилу, исувише сложено. Чак није потребно прилазити им са ове стране. Наравно, потребно је ово утврдити и јасно посведочити да хришћанство никада није учило о три бога или да је Бог узео Себи неке другове. Потребно је објашњавати, полазећи из речи које се налазе у Јеванђељу по Јовану, тако ће бити разумљивије за муслимане.
На жалост, они имају врло телесно схватање када чују реч „Син“. Када чују за рођење, врло често у њиховим умовима, не говорим за све, али је врло често код њих нераскидиво повезано са одређеним физиолошким процесима, да ако је у питању рођење онда обавезно мора да постоји и физичко спајање недостојно Бога. Заиста и јесте недостојно Бога, међутим ми користимо појмове нашег језика. Било који појам нашег језика је несавршен за описивање Бога Који је изнад свега. Међутим, ми их користимо, да бисмо нагласили једну или другу истину и стварност.
Када говоримо о рођењу, то значи да ми управо и наглашавамо јединство Оца и Сина по природи. Исто као што човек рађа човека, и као што постоји разлика између столице коју човек прави и сина који му се рађа, суштинска разлика, иста таква разлика је између Сина Божијег и света који је створио Бог, који представља творевину, а не пород Бога.
Који термин је боље користити у дијалогу са муслиманима и зашто? Шта муслимане говоре за 4:171 у Курану. Хришћански одговор на њихов аргумент. Примери који су користили Светитељи за објашњавање учења о Тројици.
Што се муслимана тиче, боље је говорити о Слову, ми говоримо да верујемо у јединог Бога у коме постоји Његово вечно Слово и Његов Дух. Управо такво формулисање ће бити веома правилно у дијалогу са муслиманима, њега се треба држати на њему инсистирати. И појмови „Син“ и „Слово“ представљају појмове наше реалности које ми једноставно користимо, које нам је Сам Господ кроз Откривење рекао да бисмо макар делимично достигли божанску реалност коју нам је Он открио и која није откривена муслиманима.
Управо зато је овде важно користити дефиницију „Слово“ јер се ова реч и у Курану користи. Она тамо као да се случајно налази, у питању је 171. ајет, 4. суре који смо навели. Још једном ћу подсетити да се овде говори да је Исус Христос, син Марије, Слово Алаха које је Он дао Марији, то јест, овде се Исус такође назива Словом. Почевши од Преподобног Јована Дамаскина и све до данашњег дана, хришћани употребљавају овај ајет да би муслиманима објаснили хришћанско учење.
Ми говоримо: ‘Ви, у сагласности са вашим Кураном морате да признате Исуса за Слово Алаха, Словом Бога. Реците, да ли је постојало време када је Бог био без Слова? Да је био нем, а затим се ово Слово појавило?’ Тешко да ће овде неко рећи: ‘Да, било је време када је Бог био без Слова.’ Разуме се, у питању је особина коју је Алах имао вечно, чак и са тачке гледишта ислама, ми сада само о овој тачки говоримо.
Дакле, ако је Слово Алаха вечно, и ако је Исус Слово Алаха, значи да је Он вечан. Значи да он није просто човек. Ето шта је потребно ставити као пример муслиманима, да бисмо им пружили повод да се замисле и да са друге стране погледају на ствари о којима расуђујемо, на хришћанско учење које код њих изазива узнемиреност и коме се, можда, ругају. Показати да ту све није тако једноставно како им се чини. Самим муслиманима, наравно, није згодно када их подсећају на ово, на 171. ајет, 4. суре, они говоре: ‘Па, Слово Алаха је било само Исусово име, почасно име, то не значи да је Он заиста био Слово Алаха, у питању је почасно име.’
Можемо питати: ‘Али, погледајте, никоме другоме такво име није било дано, сагласно вашој Књизи. А зашто, ако и претпоставимо да је у питању само име, зашто је управо Њему, било дато баш то име?’
Они на ово не могу да пруже ниједан одговор јер ово питање није откривено у мислиманском богословљу, то је једна од ствари за коју се труде да је мимоиђу, међутим, ово је лако схватити и лако објаснити јер је у време састављања Курана Мухамед имао различите фазе у односу према хришћанству; у првим годинама њему је било веома потребно да постоје неки ауторитети који би образложили његове пророчке претензије, зато је на почетку он посебно наглашавао да говори исто оно што је било речено у Јеванђељу, у Тори. У то време није било тешко тако нешто изјавити, јер није било превода Библије на арапски језик и тешко је било да неко провери и убеди се да ли ствари заиста стоје као што Мухамед говори или не. Осим тога, Мухамеду је било важно да себе покаже као човека зналца, зато је нешто што је слушао о хришћанству, о јудаизму, причао својим верницима, додајући са времена на време и зато речи да је Исус Слово Алаха представљају одломак који је он запамтио, не схватајући до краја његово место у хришћанском богословљу; просто је поновио и употребио.
Још једном ћу нагласити, употребио је у одломку из Курана који је сам по себи усмерен против учења да је Исус Син Божији. Ипак, само називање Исуса Словом Алаха показује супротно, јер као што смо рекли, Слово Алаха не може да се појави у времену, Слово Алаха вечно сапостоји са Алахом. Исто је и са Духом Алаха, Његов Дух је одувек био у Богу, одувек су били неодвојив део Бога, то не представља нешто спољашње за Бога, нису неки другови како они говоре. Наше слово, или наш дух или наш ум нису наши другови, у питању је природни део нас самих.
Треба навести још неке примере које су наши Светитељи наводили, ослањајући се на аналогије из нашег света приликом објашњавања тајне Тројице. Посебно бих желео да нагласим да је тако нешто врло важно у нашем дијалогу са муслиманима јер је њима тешко да схвате нека наша апстрактна расуђивања. Зато ако не будемо обавезно наводили примере из наше свакодневне стварности постоји велики ризик да наши саговорници једноставно неће схватити о чему ми говоримо. Рецимо, можемо навести пример када су ирски незнабошци питали Светог Патрика, просветитеља Ирске, на који начин Тројица могу бити једно? Тада се Светитељ спустио до земље, узео детелину са три листа и питао: „Зар ви не видите да је у питању истовремено и један лист и три листа? Тако је Тројица једна Природа и три Личности.“
Другом православном Светитељу, Кирилу просветитељу Словена, поставили су исто то питање муслимани када је он био у делегацији у Багдаду. Он је показао на Сунце, говорећи: „Видите, на небу стоји блистава лопта од које се рађа светлост и исходи топлота. Бог Отац је као сунчев круг, без почетка и краја, од Њега се рађа Син Божији као светлост од Сунца и као што од Сунца заједно са зрацима светлости исходи и топлота, тако исходи и Дух Свети. Свако разликује засебно и сунчев круг и светлост и топлоту, а једно је Сунце на небу. Тако је и Света Тројица, Три су Њена Лица, а Бог један и нераздељив“.
Ако је овако нешто могуће звезди, тим пре је могуће Богу Коме ништа није немогуће. Када говоримо да Сунце излучује светлост и топлоту, то не значи да ми говоримо да о другим сунцима мимо њега. Исто тако и тројичност Бога не одриче Његову јединственост и додаје му другове. И пошто је Бог створио свет, није за изненађење да у самом свету видимо примере који нам помажу да схватимо тајну тријединства.
Али наравно, како је говорио Свети Иларије Пиктавијски: „Ако расуђујемо о Богу и користимо земно поређење, нека нико не мисли да је у питању тачно представљање предмета. Између земаљског и Бога нема једнакости“. Наше аналогије више представљају неке показатеље на нашем путу, на коју страну је потребно кренути, него потпуна и тачна објашњења која обухватају и образлажу реалност.
Исто то се може рећи и ако узмемо рецимо три упаљене свеће и сјединимо њихов пламен. Биће један пламен, а три светилника. Тако се и божанска природа излива из Оца у Сина и Духа и не дели, већ све три Личности пребивају једна у другој. Као што пламен свеће пали другу и не умањује се, тако и Отац рађа Сина и исходи Духа не умањујући се ни у чему.
Наравно, муслиманима ово није лако и није једноставно да схвате, међутим, ако човек почне о томе искрено да расуђује и размишља искреним срцем, Господ може да му помогне и открије, јер када говоримо о Тројици, у учењу би било противречности ако бисмо говорили да, на пример, Личности у Богу истовремено има и једна и три. Или када бисмо говорили да је у Богу и једна и три Природе истовремено. Тада би то било противречно. Међутим, када говоримо да је у Богу једна Природа и три Лица, ту нема противречности јер овде говоримо, ако се тако може рећи, о различитим димензијама, различитим странама питања, различитим странама постојања.
Сви наши примери не могу у пуној мери да изразе божанску тајну, али уз помоћ ових примера можемо у крајњој мери парирати муслиманима против изјава које они упућују против нашег учења о Богу. Својевремено сам читао једног арапског аутора, хришћанина. Он је говорио да у арапским земљама свако хришћанско дете од детињства зна да када му другови у школи или напољу буду говорили да он верује у три бога, треба показати на сунце и рећи: „Видиш, постоји сунчева лопта, светлост и топлота. У питању нису три сунца. Тако и Отац, Син и Дух Свети нису три бога.“ На таквом нивоу је потребно знати и одговорити на сличне недоумице. Код нас не само деца, него и део одраслих није у стању да одговори на таквом нивоу и пружи објашњење.
Питања за саме муслимане у вези са њиховим учењем: аргумент мутазилита. Када да се користи аргумент о Ебу Лехебу? Који је наш циљ, чему тежимо у дијалогу са муслиманима? Свест о способности муслимана да разумеју наше учење.
Треба рећи и да у самом исламу учење о Богу такође изазива питања. И то управо у ономе у чему они желе да усмере своје претензије против нас. Они имају појам као што су сифати, атрибути Бога. Међу њима указују и на један под називом „Реч Алаха“ и под овом „Речју Алаха“ о којој говоре да је вечна, нестворена, исто као што и ми учимо о Слову – они говоре да је у питању Куран. Реч Алаха је Куран. Зато они уче да је Куран вечан, нестворен, да је постојао увек. И да је Мухамеду само анђео Џибрил доносио из тог небеског Курана, узимао поједине одломке и предавао му с времена на време, у зависности од потребе. Тако му је предао цео Куран, овако уче муслимани. Уопште, ово учење је наилазило на критику од стране неких муслимана – од 8. до 10. века постојали су следбеници мутазилитског правца, мутазилити, који су критиковали ту идеју. Говорили су: ‘Ако ви допуштате вечност Курана, то значи да му додељујете оно што је својствено једино Богу. А пошто Куран ипак није Бог, то значи исто што и признавати поред Алаха и другог бога, ако се оба објављују за вечне и нестворене. Значи да о неком чистом монотеизму не може да се говори.’ Мутазилити су нестали под притиском прогона, међутим, њихови аргументи нису изгубили на снази.
Заиста, ако погледамо на текст 111. суре, видећемо тамо проклетство једног ог Мухамедових рођака и једног од његових непријатеља, Ебу Лехеба а такође и у вези са његовом женом. Износе се жеље да пропадне Ебу Лехеб, а његова жена да такође буде кажњена. Како се може веровати да овај текст, исто као и разбацана по Курану помињања о коњима који скачу, кравама и пауцима представљају атрибут Самог Бога и постоје вечно, то јест, не да је постојао само пре рођења Ебу Лехеб, већ и пре стварања света, појаве галаксија, планета, анђела и целог рода људског. Зар то није и превише части за Ебу Лехеба? Наравно, ово треба поменути само у случају када је наш саговорник посебно тврдоглав и врло се труди да се наруга хришћанској вери. Подсећања на сопствене слабости његове сопствене вере макар мало ће помоћи да се уразуми и орасположи за озбиљнији тон и озбиљније разматрање.
Међутим, без разлога ми немамо задатак да сами нападамо муслиманско учење. Јер наш циљ је управо објашњавање хришћанског учења и зато када говоримо са муслиманима, немамо задатак да под обавезно нешто лоше кажемо о њиховој религији. Наш задатак је да им објаснимо како верујемо и зашто верујемо управо тако? А затим он већ, као слободни човек, може донети одлуку да ли жели да верује исто као што верују хришћани или не жели. Основни проблем код наших муслимана (који живе у Русији, мада је то случај и на нашој територији – прим. уредника) је у томе што сви они не знају и не схватају хришћанско учење. Чак и ако су чули нешто о хришћанству, они не схватају логику хришћанског учења. На пример, зашто хришћани верују у Тројицу? Они не схватају то. Међутим, овде се још може рећи да чак и када би хришћанство било људска измишљотина, чему измишљање таквог учења? Много је једноставније као у исламу или другим, сличним монотеистичким религијама рећи: ‘Постоји један Бог и то је све’.
Шта открива хришћанско учење о Богу? Места из Светог Писма која показују Тријединство у Богу. Историјска заблуда муслимана у вези са учењем о Тројици и наша одговор на њу. Тврдња о сличности хришћанског учења са древном грчком философијом и хришћански одговор.
Нема никакве користи да се измишља учење о Троједином Богу. Ми тако верујемо не зато што смо тако измислили, већ зато што нам је Бог тако открио. И овде постоји одређена дубинска веза са хришћанским учењем о другим предметима. Јер управо кроз тајну Тријединства постаје јасно да је Бог Љубав. Лица Пресвете Тројице вечно пребивају Један са Другим у непрекинутој заједници љубави.
Зато је Блажени Августин рекао: „Тајна хришћанске тројичности је тајна божанске љубави. Ти видиш Тројицу, ако видиш љубав.“ И Свети Григорије Богослов говори: „Ако би нас неко питао шта поштујемо и чему се поклањамо, одговор је спреман: ми поштујемо љубав“. Љубав се појављује тамо где постоји општење међу Личностима. Ако је само једно Лице, како представљају муслимани о свом Алаху, коме је онда била обраћена његова љубав до стварања света? Самом себи? Онда се добија нека самозаљубљеност, а то уопште није љубав. Љубав је оно што се излива из једне Личности према другој Личности. Зато је и речено и тако важно за хришћане да је Бог Љубав, јер Он је вечна Љубав. И управо зато Он може бити вечна Љубав, зато што Отац, Слово и Дух пребивају у узајамној љубави.
Такође, потребно је навести и речи о тријединству Бога које се налазе у Светом Писму зато што и муслимани могу за то да питају. У принципу, све оно о чему ми говоримо сада односи се такође и на Јеховине сведоке, јер и они исто тако одричу Тројицу, одричу да је Исус Христос Син Божији, оваплоћени Бог. Зато оно што смо говорили за Тројицу исто тако је актуелно и за наш дијалог са Јеховиним сведоцима, ако они буду дотицали ово питање. Они још чешће од муслимана могу да питају где је у Библији написано о тријединству Бога. Навешћу неколико таквих примера.
Као прво, у тренутку Крштења Исуса Христа, написано је: „отвори се небо, и сиђе на Њега Духа Свети у тјелесном облику као голуб и чу се глас са неба који говорећи: Ти си Син Мој љубљени Ти си по Мојој вољи“ (Лк. 3:21-22). То јест, ми овде видимо јављање Тројице, глас Оца се чује са небеса, Син стоји у водама Јордана, Дух силази на Сина. Исус Христос је говорио о Себи: „Ја сам Син Божији“ (Јн. 10:36). Овај и следећи стих посебно треба имати у виду, посебно нагласити, јер не само Јеховини сведоци већ и муслимани воле да говоре да су хришћани сами све измислили, а Сам Исус Христос није говорио да је Он Син Божији. Они такође говоре и да покажемо где је Исус то рекао у Писму? Зато ми, православни хришћани треба да будемо спремни за то питање, треба да будемо спремни да покажемо и овај стих из Јеванђеља по Јовану. Други стих: „Отац је Мој Онај Који Ме прославља, за кога ви говорите да је Бог ваш“ (Јн. 8:54). Никаквих сумњи нема овде, све је потпуно недвосмислено, то није наше тумачење. Такође, говори о Свом јединству са Оцем: „Све што има Отац, Моје је“ (Јн. 16:15); „Ко је видио Мене, видио је Оца“ (Јн. 14:9); „Ја и Отац једно смо“ (Јн. 10:30). Такође је Исус сведочио о Духу Светом Који од Оца исходи. Шаљући ученике на проповед, Он им је говорио: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“ (Мт. 28:19). Овде посебно треба обратити пажњу на то што је написано „у име“ – у једнини. Није речено „крстећи их у имена Оца и Сина и Светог Духа“, већ у једнини – „у име“. Какво је то име које је заједничко за Оца и Сина и Светог Духа? То име је – Бог.
Још треба рећи да међу неким муслиманима, као између осталог и међу тзв. Јеховиним сведоцима постоји заблуда да се тобож учење о Тројици у хришћанству појавило тек у четвртом веку, што не одговара реалности. Као прво, како смо и показали, ово учење се црпи из самог божанског Откривења, из Библије. Ми видимо да Отац говори да је Исус Његов љубљени Син, ми верујемо Богу, видимо да Исус говори да је Он Син Божији, ми верујемо Исусу. Ако се називамо хришћанима онда треба да верујемо ономе чему нас је учио Христос, то је природно, ми смо доследни у томе. У питању није нешто што смо сами измислили, у питању је оно што смо узели из Откривења Божијег, оно што нам је Сам Господ открио.
Међутим, осим овога може се показати и чињенично да је у питању погрешно мишљење да се тобож учење о Тројици појављује тек у четвртом веку, да га раније није било. Ево, на пример, у другом веку Свети Теофил Антиохијски је писао: „Бог имајући Слово у Својим сопственим недрима, родио Га је, показујући Га заједно са Својом премудрошћу“, Премудрошћу назива Светога Духа, „пре свега, јер није било пророка приликом стварања света, већ је Премудрост Бога Која постоји у Њему и Свето Слово које вечно сапостоји са Њим“. На другом месту Светитељ говори: „она три дана која су била пре стварања светила, представљају образ Тројице: Бога и Његовог Слова и Његове Премудрости“. Ово је Свети Теофил Антиохијски писао Автолику који је био незнабожац. Овде треба обратити пажњу да је и Свети Теофил Антиохијски, бивајући у контакту са незнабошцима такође пре бирао коришћење појма „Слово Бога“, да је у питању управо Бог и одувек вечно и нетварно саприсуствује и сапостоји са Њим, Слово Његово и Дух Његов. Како је он користио то у општењу са незнабошцима, тако можемо и ми и треба да користимо то у општењу са муслиманима.
Свети Иполит Римски је почетком трећег века у делу „Против јереси Ноета“ наводио мноштво цитата из Библије који сведоче о тријединству Бога, више него што сам ја наводио и даље он пише: „Дакле, вољно или невољно, неопходно је исповедати Оца, Бога Сведржитеља, Христа Исуса, Сина Божијег, Бога Који је постао човек, Коме је Отац покорио све осим Себе и Светога Духа и исповедати да на тај начин Они чине Тројицу. Отац је над свима, Син је кроз све и Свети Дух у свему. На други начин ми не можемо ни мислити о једином Богу, ако не будемо истински веровали у Оца и Сина и Светога Духа. Ову истину објављује цело Писмо.“ Значајно је што Свети Иполит говори да учење о Тројици ми прихватамо јер потиче из Светог Писма. Божанско Откривење нам открива ово учење, зато ми у њега верујемо а не зато што, како сада говоре: ‘Сели су тамо хришћански мислиоци и почели тамо да измишљају нешто, узимају нешто из грчке философије, итд.’
У грчкој философији није било таквог учења о тријединству Божијем, чак ни блиског није било. Ми не видимо ни једну чињеницу да ми тако верујемо јер су тако говорили грчки древни философи. Уопште, у то време када је Црква живела у незнабожачком окружењу, однос према незнабожачким философима је, по правилу, био веома опрезан. Многе апологете су чак и директно критиковалеи ове незнабожачке философе и мислиоце, тим пре, нису хтели да на њих гледају као на учитеље у било чему и позајмљују од њих нека учења.
Учење о предодређењу у исламу. Хришћанско учење о предодређењу. У чему се састоји унутрашња противречност неправославних учења о предодређењу? Одакле зло – како договорити муслиманима? Свест о слабом познавању муслиманског предодређења од стране самих муслимана. Учење Православне Цркве – шта Господ у нашем животу предодређује, а шта не.
Сада је потребно да говоримо још о једној разлици хришћанског схватања о Богу и о учењу о томе шта Бог чини, то јест, учење о предодређењу. Муслимани имају списак од 99 имена Алаха, ми видимо да део имена подудара са хришћанским представама о Богу, на пример, Свевишњи, Свезнајући, Свевидећи, Свети, Творац, Судија, итд. Притом, постоје и имена која нам изгледају необично: Онај који понижава, Онај који убија, Онај који наноси штету – све су то имена Алаха. Вера у Бога који понижава, убија, наноси штету код хришћанина може да изазове запрепашћење. Међутим, ово нису случајна имена, већ имена која су у вези са тим делом исламског вероучења које смо већ помињали, које управо говори да је Алах извор како добра, тако и зла.
Муслиманска литература пише о томе, из ауторитетног зборника хадиса ‘Ан-Навави’ је следећи цитат: ‘Свевишњи Алах створио је како добро, тако и зло и предодредио њихов пад на улогу роба на одређено време’, на другом месту, у књизи ‘Откривење Мухамеда’ писца Рашид Рида, говори се да ‘Он, (тј. Алах) је Творац неба и земље и свега што је у њима, самосушти извор добра и зла.’ На другом месту пише: ‘Он приноси зло, Он дарује добро’. Оваквих цитата се може навести много, све то је у вези са две особености исламског вероучења: као прво, они уче да је Бог Творац не само свега што постоји, то јест, не само свих предмета, већ и свих људских поступака. Они верују у, како пише у Курану, ‘Бог је створио вас и то што ви чините’. Они верују да Бог у сваком тренутку поново ствара свет, а ми не видимо те тренутке, као што у биоскопу не видимо границе између кадрова од којих се састоји филм, јер су исувише кратки и нама се чини да је у питању процес који траје. Зато они говоре да је Алах онај који ствара све поступке који се чине у свету и од стране људи и од стране животиња.
Друго са чим је повезано ово учење о Алаху као не само извору добра, већ и извору зла јесте учење о предодређењу. О томе се говори у Курану: ‘Dogodiće nam se samo ono što nam Allah odredi’ (9, 51). У ауторитетним муслиманским предањима, они се називају хадиси, пише: ‘Алах је записао судбину свега створеног 50 хиљада година пре него што је створио небо и земљу’. У питању је зборник ‘Муслима’, за случај да ваши муслимански саговорници желе да знају одакле. Постоји много таквих указивања, они сматрају да је Алах још пре стварања света, све, све, све до најмањих ситница предодредио ко ће и шта да ради од људи. Између осталог, одредио је и да ли ће човек веровати у Бога или не, да ли ће бити добар или лош, о томе такође говоре стихови из Курана: ‘Kome Allah ukaže na Pravi put – biće na Pravome putu, a koga ostavi u zabludi – taj će izgubljen biti’ (7,178); ‘Tako Allah ostavlja u zabludi onoga koga hoće, i na Pravi put ukazuje onome kome hoće’ (74, 31).
На другом месту пише: ‘Mi smo za Džehennem mnoge džine i ljude stvorili’ (7, 179). Такође: ‘Onoga koga Allah ostavi u zabludi – niko ne može na Pravi put uputiti’ (39, 36). ‘Allah njih izvrgava poruzi i podržava ih da u svome nevjerstvu lutaju’ (2, 15). У једном од зборника муслиманских предања, хадиса, зборнику ‘Малика’, наводе се следеће Мухамедове речи: ‘Господ је створио Адама, затим је пружио своју десну руку иза његових леђа и створио од њих потомке, рекавши, ‘Ми смо их створили за небеса, за рај, и они ће чинити дела која приличе добрим људима. Затим је пружио леву руку и створио друге потомке. ‘Ми смо их створили за пакао, и они ће чинити поступке који приличе паклу’. У другом хадису из зборника ‘Бухари’ говори се да је посланика Алаха рекао: ‘Био је спор између Адама и Мојсеја. Мојсеј је рекао: ‘Ти си наш отац, ти си нам нанео губитак, лишио си нас раја’. Адам је одговорио: ‘Ти ме оптужујеш за поступак који ми је Алах предодредио за 40 година пре него што ме је створио’. То јест, ми видимо да се потпуно јасно и очигледно говори да се то предодређење тиче не само неких догађаја у човековом животу, већ чак и самог избора. Да сам Алах може не само да упути на пут, већ и да скрене са пута ка Њему.
Наравно, хришћанима ово изгледа потпуно чудно. И о томе се посебно говори на пример у Житију 42 мученика аморејска, у питању су византијски официри које су заробили Арапи средином деветог века. Тамо је записан њихов дијалог, на који начин су их наговарали да приме ислам, у том опширном Житију наводе се речи једног од Мученика који је рекао муслиманима: „Ваше мишљење о Богу је погрешно јер ви призивајући име Божије и Његово величанство, клевећете на Њега, сматрајући га узроком зла и добра, истине и лажи“.
Заиста, како се тако нешто може мислити о Једином истинитом Богу? Како говори Библија, да ли из једног и истог извора може тећи горка и слатка вода? За нас, за хришћане, Бог је извор добра, светлости и љубави. У посланици Апостола Јакова пише: „Бог је непријемчив за кушање злом“ (Јак. 1:13).
Истинити Бог не жели пропасти људима, није стварао никога за пакао, не наноси им штету, не уводи у заблуду да би их затим бацио у пропаст и наругао им се. Не. „Бог није створио смрт и не радује се пропасти живих“, како је написано у Премудростима Соломоновим (1:13). „Тако био Ја жив, говори Господ Господ, није ми мило да умре безбожник, него да се врати безбожник са свога пута и буде жив“ (Јез. 33:11). Бог „хоће да сви људи спасу и дођу у познање истине“ (1 Тим. 2:4), то јест, за нас хришћане важна је представа о Богу као о Ономе из Кога исходи само добро. Не може да исходи зло, јер зло представља нарушавање воље Божије. А како се може објаснити да Бог нарушава сопствену вољу? У питању је апсурд.
Друга ствар која се тиче учења о потпуном предодређењу, која се не тиче само ислама, она се тиче и калвинизма на пример. Ово учење чини бесмисленим и награду и казну за овај живот. Јер ако нам је Бог све предодредио, и чак као што говоре муслимани сам све нашим рукама то и урадио, зашто да нас казни ако чинимо грех и зашто да нас награди ако чинимо неку врлину? Где је ту логика?
У питању је та противречност о коју се саплићу сва та учења о предодређењу. И међу муслиманима је постојао богословски спор у вези са овим учењем, на крају су почели да уче и говоре да догмат предодређења ‘треба прихватати са поверењем, не постављајући питања како, зашто и на који начин?’ Заиста, потребно је само потпуно прихватање на веру свега што се тиче предодређења. Занимљив је и хадис у коме Мухамед говори: ‘Ако се покрене питање о предодређењу, уздржите се од разговора о њему’. Дакле, они говоре да је неопходно просто веровати у предодређење, а како и зашто, оваква питања не треба постављати. Људи ипак постављају питања свеједно и мени је лично познат случај када се једна муслиманка, старија жена, много година мучила због овог питања. Она је говорила: ‘Како тако? Ако је мени све предодређено, зашто онда не сме да се пита?’ За њу је то било веома болно питање, она је јако дубоко размишљала о томе и тек када је чула за хришћанско учење, да Бог не предодређује наш избор, да нам Бог заиста даје слободу и гледа како ћемо да се користимо њоме, и у сагласности са тиме како смо се користили, Бог ће нас казнити или наградити. И тек када је чула и сазнала за наше учење, њој је лакнуло и почела да се креће ка Христу прилично интензивно. Дај Боже да се све то заврши некада њеним Крштењем. Али је ово било значајно и запамтио сам све то, јер се показало да за њу, иако је била проста жена, али пошто је знала муслиманско учење, колико је то за њу било тешко и болно питање. Муслимани често питају: ‘Па одакле онда зло, ако не од Бога?’“ Хришћански одговор је да зло потиче или од човека или од духа који нису правилно употребили своју слободу. Ови духови су постали зли, у питању су ђаво и демони.
Може се рећи и овако. Ако се са много светлости осветли суд, он ће бити потпуно осветљен. Ако се међутим, уклони од светлост постаће таман. То не значи да се унутар њега образовала нека нова природа – тама представља одсуство светлости, последица што се суд удаљио од извора светлости. Није светлост крива за то што се у посуди створила тама.
Уопште, сваки човек у дубини душе осећа да је слободан, свако има избор: да послуша Бога и поступи по Његовој светој вољи или да поступи упркос Његовој вољи, то јест, учини зло. Треба рећи да је ово, то јест, учење о предодређењу познато само муслиманима који су много читали о својој вери. Наравно, све што ја говорим може се лако проверити, постоји изложење муслиманског вероучења, оно се назива ‘акида’. Различите ауторитетне личности су састављале своје акиде. Акида се састоји из шест основа, шеста основа је управо вера у предодређење. Сваки човек може да провери и убеди се да муслимани заиста тако верују и уче.
Међутим, по правилу, јако много муслимана или ништа није чуло о учењу о предодређењу или су слушали крајем уха и нису му придавали важност. Зато ако се ово питање појави у живом дијалогу немојте се изненадити ако ваш саговорник буде имао различиту веру, ближу хришћанству него што би требао да има када би следовао свим муслиманским књигама које смо цитирали.
Важно је схватити да и у хришћанству постоји појам предодређења. Међутим, у питању није потпуно предодређење, предодређење нашег избора. У питању је предодређење околности нашег живота, ко ће где и када да се роди, у каквој породици на пример, ко ће и какве могућности добити у животу. У ономе што се тиче приласка Цркви, што се тиче налажења и стицања Христа, то Господ предодређује. Знајући из вечности о нашем избору Он нам даје могућност: некоме шаље православног друга, некоме шаље Јеванђеље да прочита да би човек могао да сазна и направи избор, међутим, сам избор Господ не предодређује. Сам избор је оно што је Господ даровао нама да учинимо. И Он гледа на то како смо се користили том могућношћу.
О томе на пример, Преподобни Јован Дамаскин говори: „Бог све зна од раније, али не предодређује све, јер он од раније зна оно што је у нашој власти, али не предодређује. Он не жели да настане порок, али и не принуђује насилно на врлину“. Дакле, Бог предвиђа оно што ћемо ми добровољно да учинимо, оно што зависи од нас, врлина или зло. А предодређује оно што од нас не зависи. И предзнање Божије је истинско и ненарушиво али не представља узрок томе да ће оно што долази обавезно да се догоди.
На пример, Свети Оци су тако објашњавали то зашто наше учење да то што Бог све зна, не значи да Он све и предодређује. Они су говорили: „Претпоставимо да гледаш и издалека видиш да коњ трчи у правцу провалије. Ти схваташ да се коњ толико затрчао да више не може да се заустави, схваташ шта ће бити, знаш да ће упасти у провалију и погинути. Међутим, он ће упасти и погинути не зато што си ти знао за то, већ зато што је сам почео да се креће у том правцу“. Ти просто знаш шта ће се догодити.
Или као што је опет Преподобни Јован Дамаскин говорио да лекари, гледајући на стање пацијента и видевши развој болести могу тачно да дају дијагнозе и предскажу како ће се даље развијати болест, на пример, колико је још човеку остало да живи. Међутим, узрок болести тог човека која се у њему развила, можда због неправилног начина живота, узрок није у знању лекара, у његовој вештини да предскаже развој болести која је можда већ у човеку. У томе је једна од важних разлика хришћанског схватања о Богу у односу на муслиманско схватање. Још једном бих нагласио да што се тиче предодређења муслимани ретко то помињу и далеко да сви о овом учењу и знају. Међутим, ми ипак треба да будемо спремни на то да и ово питање може да се појави и треба да будемо спремни како да на њега и одговоримо.
Муслиманско учење о греху. Муслиманско учење о нафсу (души), хришћанско питање у вези са тим.
Сада бих желео да пређем на следећу важну тему поводом које постоји велико неразумевање између хришћана и муслимана, на коју од стране наших муслиманских саговорника можемо чути различита питања. Прво треба да говоримо о греху. На ту тему ће нас тешко наши саговорници сами питати, то је једна од тема коју они могу и не помињати али која је ипак врло важна и која представља разлог зашто ми не схватамо једни друге, зашто муслимани не схватају хришћанство. Свако од нас, када помене грех, под овом речју подразумева различите ствари, понекада суштински различите.
По муслиманском учењу, укратко, грех представља нарушавање човекових обавеза пред Богом које потичу пре свега због непознавања Божанског закона. У Курану се описује греховни пад првих људи, Адама и Еве, међутим, том греховном паду се не придаје уопште велики значај, говори се да се Адам покајао и да му је опроштено и да је на тај начин његов грех нестао. У исламу се сматра да као да се сваки човек налази пред истим избором пред којим се налазио и Адам, у истом положају и са истим могућностима као и Адам. Зато и нема таквог схватања које је веома важно за хришћанство, схватања првородног греха, о томе да су учинивши грех и не покајавши се у њему наши прародитељи изменили не само себе, већ и утицали на то каквим се рађају њихови потомци, у каквим условима, са каквом природом. У питању је болест греха, склоност ка греху, греховна зараза која се раширила затим и на оне који су се родили од Адама и Еве. У исламу се ово не признаје и зато муслимани не схватају зашто је Господ Исус Христос требао да постане човек, зашто је требало да пострада, како је Његово страдање могло да нас ослободи од греха. Ништа од овога муслимани не схватају, управо зато што не схватају учење о универзалности греха, о томе да је грех заразио читав људски род, да грех није проблем само појединца како они мисле, већ да је то наш општи, заједнички проблем.
Треба рећи да у исламу нема ни одговарајућег схватања исповести и покајања као код нас. Сматра се да испуњавајући захтеве муслиманског закона, муслиман добија аутоматски опроштај грехова које је учинио. Мумахед је говорио: ‘Ако си учинио лош поступак, учини одмах затим добар који ће га избрисати’. Овде наравно постоји проблем, јер је грех заправо нешто озбиљније од онога што о томе пишу муслиманске књиге. Реалност греха поражава и муслимане и муслимани то схватају. У хришћанству ми знамо да управо зато што смо се и ми и цео свет кроз првог човека заразили тим грехом, тачније речено, зато што смо унакажени грехом, појавиле су се болести, смрт, појавила се склоност ка греху, то јест, човеку је лакше да се морално спушта наниже него да врши врлине и усавршава се у њима, да се лоше навике брже и лакше усвајају од добрих, над којима је неопходан труд да бисмо их усвојили у себи.
Све ове појаве повезане са првородним грехом у исламу се објављују за органски део света који је Бог створио. Зато муслимани не могу да одрекну чињеницу да склоност ка греху постоји у сваком човеку, међутим, они се труде да то објасне кроз учење о нафсу. Нафс је буквално душа са арапског, људска душа је нафс, она је створена да стреми ка злу, да стреми да наруши вољу Божију. Зато је задатак верујућег, побожног човека да васпита сопствени нафс, како говоре муслимани, не допуштати му, већ обрнуто, ограничити свој нафс, не подстицати његове тежње. Јавља се питање: ‘Зашто човекова душа, део који му је дао Бог стреми да одведе човека супротно од Бога?’
Ту муслимани покушавајући да избегну универзално схватање греха, његов корен у првородном греху, заправо су створили учење које изазива много више питања и недоумица. Што се тиче првородног греха, постоје неки елементи који се чак и у муслиманској слици света не могу игнорисати. На пример, чињеница да се сви ми не рађамо у рају, да смо се сви нашли прогнани из раја због греха Адама и Еве. Дакле не само у Библији, већ и у Курану, то је чињеница. Ако се последице греховног пада тичу само Адама и Еве зашто се ми нисмо вратили у рај, зашто ми не живимо у рају, зашто смо се ми нашли прогнани за туђи грех? Ово је један од примера да у муслиманској слици света, пошто је Мумахед нешто узимао из библијске традиције, остају трагови учења о првородном греху.
О нашем учењу о првородном греху је Свети Григорије Ниски говорио да није у питању измишљотина, већ да постоје основе у самој нашој природи. Заиста, ово о чему ми говоримо осећа свако од нас, свако од нас осећа да је смрт неприродна, да је смрт унакажење, да представља разарање оне лепоте коју је Бог створио, а не део Божије замисли. Свако од нас осећа ту силу греха са којом се боримо, понекада то бива врло тешко. Управо зато што грех представља универзални, свеопшти проблем, зато је и решење тог проблема такође универзално. То решење нам је принео Господ Исус Христос.
Муслиманско схватање хришћанског догмата о Богооваплоћењу. Значење речи „Исус“. Учење ислама о Исусу Христу.
Овде већ можемо да пређемо на схватање Богооваплоћења, догмата који муслимани схватају теже од свега. Пре свега треба да говоримо о томе како муслиманска традиција учи о Исусу. У арапској транскрипцији име Исус Христос звучи као „Иса ал-Масих“, у питању је траснкрипција јеврејског „Јешуа Машуах“. Међутим, сами муслимани притом не знају значење ових речи, иако то хришћани знају. Исус значи „Бог Који спасава, Спаситељ“, Машуах или на грчком Христос – „Месија“. Муслимани не схватају. Чак и не знају шта значе ове речи, следи да не могу ни да објасне зашто управо такве речи, зашто је такво име дато Исусу Христу и шта свако од имена означава? Ми хришћани схватамо шта значи име Исус, шта значи Христос и како то проистиче из нашег учења. Пошто име Исус означава управо „Спаситељ“ ми говоримо да је Он дошао да спаси људе од греха и отвори им пут за сједињење са Богом.
Христос – „Месија, Помазаник Божији“ – многи пророци су пророковали о Његовом доласку и, да поменем, о Његовом страдању такође, као што знамо из 53. главе књиге пророка Исаије.
Вратимо се на оно што муслимани говоре о Исусу Христу. Они говоре да је Он био прост човек, обичан човек по природи, никако Бог, Син Божији. Он је био чудесно рођен од Дјеве, без учешћа мушкарца. Са њихове тачке гледишта то не може да буде сведочанство о Његовом Божанству, јер говоре да је Адам уопште био рођен без оца и мајке, већ је створен из земље; и то што је Исус био рођен од Мајке без оца, такође не представља неки доказ Његовог Божанства. Међутим, ту не треба да се усредсређујемо на неку аргументацију ако неко буде у прилици да разговара о томе. Треба само рећи да се у исламу не објашњава зашто је Исус био тако рођен. Ако је, по њиховим речима, Он био један од великих пророка зашто је био рођен само од Мајке без учешћа оца, јер много осталих пророка сагласно са муслиманским представама, укључујући и самог Мухамеда кога они сматрају за пророка, сви они су били рођени уз учешће оца. Зашто са Исусом није тако? Одговор на ово у муслиманском богословљу не постоји.
Хришћани знају зашто, управо зато што је Исус – Слово Божије имао Небеског Оца, Њему није био потребан земаљски отац. Начин рођења људи је наравно био директно повезан са предајом првородног греха и управо зато је Дјева Марија ослобођена тога да Господ Исус Христос ништа у Себи не би имао од првородног греха, ништа није могао да има од греха.
Дакле, они говоре да је био чудесно рођен без оца, да је чинио много различитих чуда, говоре да је још у детињству као беба говорио, то је описано у Курану: ‘Donosim vam dokaz od Gospodara vašeg: napraviću vam od ilovače nešto poput ptice i puhnuću u nju, i biće, voljom Allahovom, prava ptica. I iscijeliću slijepa od rođenja, i gubava, i oživljavaću mrtve, voljom Allahovom, i kazivaću vam šta jedete i šta u domovima svojim gomilate; to će, uistinu, biti dokaz za vas, ako pravi vjernici budete;’ (3, 49). Нешто је узето из хришћанског Предања, нешто из апокрифа. У једном од апокрифних тзв. ‘Јеванђеља’ говори се да је Исус оживљавао глинене птичице или да је још у колевци говорио – све то потиче из апокрифа. Или да је Исус говорио шта људи чувају у домовима без улажења у њих, то јест, да је био нешто попут видовњака. Све то је радио тобож да би потврдио да је био пророк.
Представа о Његовој проповеди је на овај начин изражена у Курану: ‘Klanjajte se Allahu, i mome i svome Gospodaru!’ (5, 117); ‘O sinovi Israilovi, ja sam vam Allahov poslanik da vam potvrdim prije mene objavljeni Tevrat’ (69, 6).
Такође се указује на чудо када је тобож по молитви Исусовој, Алах спустио са неба постављену трпезу да би уверио Апостоле да је Он заиста пророк. Говори се да је Исус добио од Алаха Писмо по називу Јеванђеље у коме је било упутство и светлост, са потврдом истинитости онога што је написано пре њега у Тори. ‘Poslije njih poslali smo Isaa, sina Merjemina, koji je priznavao Tevrat prije njega objavljen, a njemu smo dali Indžil, u kome je bilo uputstvo i svjetlo, i da potvrdi Tevrat, prije njega objavljen’ (5, 46). У принципу, за сваки случај могуће је запамтити овај цитат – да се у самом Курану говори да је у Јеванђељу упутство и светлост, ако некога буду притискали муслимани са проповедањем о исламу и покушају да се преведе у ислам.
Ако човек не буде спреман за дијалог, може просто да се позове на овај ајет (стих) рекавши: ‘Код вас у Курану је написано да ја као хришћанин треба да следим Јеванђеље, зато што је у њему упутство и светлост. Е па ја управо и следујем Јеванђељу.’ Такође се говори да је Алах покткрепио Исуса Духом Светим. Међутим, савремени муслимани под „Духом Светим“ подразумевају да је у питању био анђео Џибрил, то јест, Гаврил. Да се он и Исусу као и Мухамеду јављао, када је Исус имао проблема он му је помагао, подржавао Га, давао откривења, итд.
У исламу се категорички одбацује да је Исус Бог и Син Божији: ‘Nevjernici su oni koji govore: ”Bog je – Mesih, sin Merjemin!” Reci: ”Ko može spriječiti Allaha da, ako hoće, uništi Mesiha, sina Merjemina, i majku njegovu, i sve one koji su na Zemlji?’ (5,17); ‘Kršćani kažu: ”Mesih je – Allahov sin.” To su riječi njihove, iz usta njihovih, oponašaju riječi nevjernika prijašnjih – ubio ih Allah! Kuda se odmeću?’ (9, 30).
Муслимани покушавају да објасне очигледну противречност Курана и Јеванђеља говорећи да тобож хришћани првих векова нису исповедали Тројединог Бога, да нису поштовали Христа као Бога и Сина Божијег, већ само као пророка. Следи да Он није био ни Спаситељ, ни Искупитељ рода људског и да се све тобож појавило много касније, у трећем и четвртом веку као искривљење Његовог првобитног учења. По тврдњи ових аутора, сами хришћани су тобож затим искривили и само Јеванђеље. Ово наравно не одговара реалности, ово је прилично лако да оповргне свако ко познаје рану хришћанску књижевност. Надам се да читате не само савремене и блиске нам по времену Свете Оце, већ и древне Оце, они такође представљају део ризнице наше Цркве и није тешко приметити, читајући дела древних хришћанских аутора краја првог и почетка другог века, да су тамо присутна сва она учења која ислам одриче у хришћанству.
Још треба нагласити поред одрицања учења о Исусу као Сину Божијем, муслимани одричу и распеће и смрт Исусову. У Курану пише: ‘Mi smo ubili Mesiha, Isaa, sina Merjemina, Allahova poslanika!” A nisu ga ni ubili ni raspeli, već im se pričinilo; a sigurno je da ga nisu ubili, već ga je Allah uzdigao Sebi’ (4, 157-158). То јест, муслимани признају да су Јудеји желели да распну Исуса, али сматрају да је неко други био распет.
Муслиманско учење о Библији. Разлике у муслиманском и хришћанском схватању Светог Писма. Муслиманска критика Светог Писма и хришћански одговор. Шта говоре древни рукописи Јеванђеља?
Прешли бисмо сада о Библији, Светом Писму хришћана. За муслимане ово представља једну од основних критичко-апологетских тема усмерених против хришћана. Они говоре воле да говоре: ‘Ето, ви хришћани имате искривљену Библију, није се сачувала онаквом каквом је заиста била на почетку. Преписивачи су све изменили, итд. и томе слично.’ Сада ћемо укратко говорити о овоме.
Треба рећи да ми и муслимани у принципу имамо различито схватање тога шта је Свето Писмо у принципу. Са њихове тачке гледишта, Свето Писмо представља заповест, указ који је непосредно дошао од Бога и без било каквог људског учешћа, осим у смислу преводилаца или записивача. За њих је немогућа представа о људском учешћу у свештеном тексту. Зато када неки муслимани отварају Јеванђеље, таквих је јако мало, али и ако се дешава, они говоре: ‘Али, видите, овде је написано ‘од Луке’, овде пише ‘Посланица апостола Павла’. Каква је то реч Божија, ако овде јасно пише да су то записали људи?’
Са хришћанске тачке гледишта, схватање Светог Писма је другачије. Свето Писмо је оно што Бог надахњује свете људе да напишу. Али притом, иако је то што у њему пише и корисно и поучно, Господ не лишава свештене писце ни самосвести, ни личних особености. Зато хришћанима, ако им муслимани указују да се један и исти догађај у Јеванђељима описује унеколико другачије, то не представља апсолутно никакав проблем. Да, наравно у оба Јеванђеља је записано правилно, предата је духовна суштина догађаја. У главном нема никаквих противречности, а у неким другостепеним детаљима наравно, могу постојати разлике приликом предаје једног или другог догађаја јер Господ не одузима сећање, не мења, не укида ауторски стил. Зато се може видети да су у различитим књигама које су писали различити свештени писци коришћена различита стилска средства изражавања, различити нивои лексикона. У томе за нас нема никаквих проблема, јер за нас однос са Богом представља однос договора.
Сам назив Библије видимо када отварамо књигу – „Стари и Нови Завет“. Завет је договор, договор између Бога и људи који су Му верни. Услови овог договора су описани у Библији, управо она и показује шта је претходило овом договору, у чему се он састоји, на који начин се остварује на земљи. И нормално да ту постоји и божанска и људска страна.
За муслимане је то незамисливо и са њихове тачке гледишта, књига је просто пала са неба грубо речено, анђео Џибрил је принео Мухамеду, све буквално пренео, овај буквално запамтио, поновио, други дословно записали и тамо ничега осим речи Алахове тобож нема, тако они сматрају. Муслимани сумњају у аутентичност Библије, они наводе различите библијске критичаре са Запада да постоји много разлика у древним рукописима Библије, а ако их има толико пуно то онда значи да је у питању већ сада сасвим другачија књига (у односу на првобитну). Неприпремљени човек, човек који не схвата о чему се ради може да се узнемири када му кажу: ‘Ето, тамо у Библији има 5 000 разлика у рукопису!’. Он може да помисли: ‘Ау, то је огроман број!’
Али, на шта се мисли под тиме? Ми знамо да пре него што су се појавиле машине за штампање све књиге су се преписивале ручно. Ово се тиче и Курана и Библије и многих других књига древности. Што је књига била популарнија, то се више преписивала. Управо се библијских рукописа са чувало јако много, на десетине хиљада.
Када је неки преписивач преписивао, рецимо преписивао је речи ‘Он рече’, али је пропуштао реч ‘Он’ и записао само „рече“. А затим би видео да је пропустио реч ‘Он’ и да то треба додати. У то време није било компјутера, у питању је манускрипт, пергамент, папирус. И испоставља се да тамо где је требало да стоји ‘Он рече’, код тог преписивача је стајало ‘Рече Он’. Каква је разлика у овоме, какво је нарушавање догмата у овим речима? Никакво, апсолутно никакво! Ни на који начин не утиче на смисао повести. Међутим, научници који посматрају то рачунају већ као разлику у читању.
И ето, од десетина хиљада рукописа свуда постоје такве ситне разлике у рукописима. На древном грчком језику на коме је Нови Завет записан још постоје и чланови који стоје испред речи. У нашем језику тога нема и сасвим нам је лако без њих, међутим, у древном грчком су постојали, то јест, испред сваке речи мушког, женског или средњег рода стајао је одговарајући члан. Некада је преписивач током преписивања могао просто да изостави један од чланова. Да ли се губио смисао? Нимало, ту су остале те исте речи. Управо при преводу на руски језик ми те преводе уопште не преводимо и никакве измене, искривљења или губљења смисла нема. Међутим, научници ту ставе још једну цртицу: ‘Аха, у питању је још једна разлика’.
Затим у неком од рукописа неке речи се мењају синонимима. Неки од преписивача је уместо речи „крава“ написао „мазга“, смисао је и даље потпуно исти, ништа се није изменило. Просто се употребила друга реч, при чему се није догодио никакав губитак јер су сви остали преписивачи преписали реч „крава“, као што и треба. Само један је употребио реч „мазга“. Али када овај рукопис дође до научника, они ту записују још једну разлику. Огромна већина ових разлика управо и представља овакве разлике, многобројне разлике како их називају муслимански критичари. Да поновимо, оне ни на који начин не утичу на смисао текста.
Међутим, постоје неке разлике које утичу на смисао. Њих има јако мало и ми ћемо данас говорити у крајњој мери о једној од њих. Напоменуо бих још нешто: зашто сва та библијска критика не помаже муслиманима? Ради се о томе да када је Мухамед тек почињао да проповеда, била му је потребна потврда од стране неког древне, познате, уважене традиције. Зато, што се може лако видети, у Курану је записано да се позивао на Јеванђеље, Тору, то јест, Петокњижје Мојсејево. Он је говорио да је он послан да потврди истинитост онога што је било пре мене, што је Бог послао у Тори и Јеванђељу. У то време је било могуће позивати се на то, јер у то време није било превода Библије на арапски језик, многе људе које је Мухамед обраћао нису били писмени, нису могли ни на који начин да самостално провере његове тврдње, могли су да или верују или не верују. Мухамеду је било важно да нагласи некакво своје прејемство са пророцима прошлости како је он говорио. Међутим, како се већ развијао муслимански свет након смрти Мухамеда, у мери у којој су се муслимански теолози ипак упознали са оним што је написано у хришћанској Библији, ипак су се убедили да тамо заправо нема онога о чему је говорио Мухамед. Да Библија не потврђује његово посланство и да Мухамед не потврђује оно што Библија говори. О потпуно различитим стварима се говори, постоје негде суштинске разлике.
Шта је онда преостало муслиманима да ураде? Како се каже: ‘Написано већ не можеш да избациш’, у Курану је већ записано да су и Тора и Јеванђеље и Псалтир, истинска Божанска писма. А са друге стране, није могуће да их употребљавају у њиховом правом облику. Тада су муслимани измислили такво учење да је ето, некада постојало право Јеванђеље, Тора, Псалтир, у њима је било све оно исто што је и Мухамед говорио у Курану, али су затим Јудеји и хришћани све то тобож искривили и зато Библији коју хришћани држе у рукама није могуће веровати јер је у питању искривљена књига. Шта они говоре? Све оно што је Мухамед одрицао: да је Исус Христос Бог, Син Божији, да је био распет. А све то стоји у Јеванђељу. Ја сам читао сам неке муслиманске проповеднике, они покушавају да убеде свој аудиторијум да су се тобож сва ова учења појавила у хришћанству тек у четвртом веку, да је истинско древно хришћанство било идентично исламу, а затим су хришћани одступили од првобитног чистог Христовог учења. Зашто обраћање рукописима Јеванђеља не помаже муслиманима и не може им помоћи у њиховој полемици? То јест, може, али једино ако разговарају са људима који уопште нису упућени и немају никакво знање о овоме. Сваки човек који се иоле разуме зна да су сва ова учења била и да се и сада налазе у најдревнијим рукописима Јеванђеља које имамо данас.
Зато када вам не само муслимани, већ и неверујући људи говоре да су Библију тек касније написали, да ништа од тога на почетку није било, знајте да једноставно – лажу. Јер је одавно, одавно пронађено мноштво древних рукописа. На пример, сада од испитаних, објављених рукописа најдревнији је део рукописа који садржи део Јеванђеља од Јована и који је написан у 120 години. Притом је само Јеванђеље од Јована написано у 90-им годинама првог века, дакле прошло је свега 30 година, у питању је папирус P52. Од овог папируса до тренутка када је Апостол Јован лично својом руком писао Јеванђеље прошло је само 30 година. Ово уопште представља један од најређих случајева, можда и јединствени када толико древна књига има тако блиску потврду од тренутка њеног писања, текстуалну потврду. Јер код свих осталих древних књига, рецимо Хомер, Хесиод, Сократ – период од тренутка када су писане до првих, најдревнијих рукописа је огромно, растојање које се мери у вековима. А овде само 30 година.
И што је најзанимљивије, фрагмент папируса P52 који се односи на 120 годину, то јест, још су живели очевидци, то јест, хришћани који су лично од Апостола добили вест о Христу, овај фрагмент представља одломак из 18. главе Јеванђеља по Јовану, оне исте главе где се описује страдање Христа које муслимани одричу. Сем овог папируса, постоји и папирус P75, он у себе укључује скоро цело Јеванђеље по Луки, у питању је такође други век и велики део Јеванђеља по Јовану. Постоји и трећи папирус, P66 који у себе укључује преостали део Јеванђеља по Јовану. Дакле, P75 и P66 у потпуности садрже Јеванђеља по Луки и Јовану. Још једном ћу нагласити да је у питању други век, време блиско људима који су још видели Апостоле, њихових очевидаца. И у овим папирусима постоје сва ова учења: и о томе да је Христос Син Божији и да је био распет – све оно што покушавају да одбаце муслимани.
Ово се не тиче само Јеванђеља, на пример, још из другог века потиче и папирус P46 који садржи скоро све посланице Апостола Павла. Као што видимо, текстуална потврда Новог Завета је врло чврста. Разлике у неким рукописима међу тим десетинама хиљада рукописа који су се писали током више од 1500 година, наравно да постоје. Међутим, у огромној мери они немају суштински карактер, такође немају суштински значај у оним моментима које желе да пронађу муслимани да би образложили своје чудно учење о томе да је са једне стране неопходно признати Библију, да је она била реч Божија, а са друге стране, да се не може признати Библија која реално постоји да представља реч Божију.
Муслимани овде имају проблем са сопственим догматом. Као прво, у Курану се Мухамед обраћа хришћанима, то јест, не Мухамед, већ како муслимани сматрају сам Алах говори да они који поседују Књигу треба да оцене Мухамедову мисију на основу онога што сами имају у рукама, мислећи на хришћанско Писмо. То јест, ово значи да у седмом веку, када је Мухамед проповедао, хришћани још нису имали искривљено Писмо. Јер како би се Алах позивао на њега, како би предлагао да се расуђује по тексту Писма који се налази у њиховим рукама? А не само од седмог века, већ од другог века, трећег века постоје рукописи и сви они дају исти онај текст који имамо и сада, са неким, у већој мери непринципијелним разликама.
Хришћанско питање за муслимане у вези са Кураном? Разлике у тексту Курана. Свети Оци о разликама у тексту Библије. Појам ‘сведоци текста’ као критеријум богонадахнутости Библије.
Друга ствар која представља тешкоћу за муслимане у њиховом вероучењу: ‘Зашто је Бог допустио људима да искриве Његову реч?’ Муслимани говоре да је Алах тобож непрестано слао своје посланике, откривења, јер су људи непрестано кривили и постојала је неопходност да се шаљу нови и нови. И тек је са Кураном пошло за руком да га нису искривили, да је сада све добро и да је потребно слушати једино Куран. А онда се јавља питање: ‘А зашто Алаху није пошло за руком да сачува Тору, Псалтир, Инџил, тј. Јеванђеље? Зашто? Није био у стању да их сачува од искривљења? А ако није могао или није желео да их сачува, зашто онда мислите да је Куран сачувао?‘ Они одговарају да је Алах обећао да ће сачувати Куран? А онда се јавља питање: ‘А зашто онда није обећао да ће друге своје речи да сачува?’ Ово не само код хришћанина, већ и код човека који посматра са стране изазива недоумицу.
Постоји још нешто што треба имати у виду у случају да наш муслимански саговорник изненада почиње да говори да се Библији не може веровати јер у различитим древним рукописима постоје разлике. Ради се о томе да се у односу са овом појавом Куран уопште не разликује, он је исто тако као и сваки други древни текст имао своју историју, и што је најзанимљивије, обративши се најдревнијим рукописима Курана видимо да је у њима други текст у односу на онај који муслимани употребљавају сада. На пример, самаркански Куран који датира из 8. века, постоји конкретна разлика у 2 сури, 284 ајету; 3 сури, 37 ајету. Овде у питању нису принципијелне разлике, не. Исте као и у Библији, негде је изостављено пар речи, негде додато пар речи, негде су замењена места. Међутим, то није радио Мухамед, то је већ било након његове смрти. То значи да су људи радили над текстом Курана већ након његове смрти, а нико од њих није био пророк. Значи да текст Курана има исту такву причу као и текст Библије. И ако муслимани сматрају да текст Библије не може да се призна зато што у древним рукописима постоје разлике, у том случају муслимани не треба да признају ни текст Курана. Треба рећи да самаркански Куран није једини пример, на пример рукопис Курана J20, који датира са краја 8. века, такође садржи текст који се разликује од савременог канонског Курана, тамо постоје и неканонски делови, уопште другачије варијанте у односу на савремени Куран, чак и по смислу. Овај рукопис је испитао познати кураниста Резвин, у својој књизи ‘Куран и његов свет’, препоручујем да се упознате са њом.
Такође, откривени су и древни рукописи Курана који се односе на најдревнији период, 8. век, у граду Сана, у Јемену. И тамо се нашао другачији текст у односу на онај који се налази у савременом Курану. Тамо постоји мноштво нових делова који уопште нису забележени у муслиманском предању, другачији редослед сура. Ево три примера како се текст Курана такође мењао захваљујући преписивачима. Нагласићу, то не значи да је он постао потпуно другачији, смисао је отприлике исти. Међутим, за муслимане, са њихове тачке гледишта, пошто они схватају Писмо као нешто у шта људи не могу никако да унесу ништа од себе, за њих то онда уопште постаје проблем. Зато се муслимани труде да сакрију ову чињеницу.
Не знам да ли је тако код свих, али ја сам имао прилике да прочитам на муслиманским сајтовима забрану муслиманима да читају књиге о исламу које су писали световни истраживачи, да се не би повредила њихову веру. За разликку од муслимана, хришћанима разлике у рукописима не представљају никакав проблем. Да не бисте помислили да предлажем нешто што нема основа, можете отоворити своју Библију код куће и видети да тамо постоје речи у загради. Речи у заградама значе да у неком рукопису ове речи постоје, а у неком не, то јест, у нашем сопственом издању Библије ми ни од кога не скривамо ту чињеницу да су у различитим рукописима представљене различите традиције. Ви и сами можете да се уверите колико су суштински важне ове разлике у рукопису. Укупно у Библији има око 110 разлика.
Управо су и Свети Оци писали да се у различитим рукописима сусрећу различите варијанте текстова и нико од њих није у томе видео проблем, нигде се у хришћанству то не скрива. Узмимо на пример Блаженог Јеронима, његово тумачење на Јеванђеље по Матеју, видимо да тамо он наводи, у његово време распрострањене, разлике у рукопису и класификује их као грешке преводилаца или грешке преписивача, итд. занимљиво је да на једном месту наводи разлике у два рукописа и даје духовно тумачење на обе варијанте. Такође и Блажени Августин у свом делу „О сагласју Јеванђелиста“ наводи неке од разлика у рукописима, Свети Јован Златоуст у беседама на Јеванђеље по Јовану помиње о неким разликама, Свети Филарет Московски пише поводом неких разлика у различитим преводима Светог Писма које су се догодиле, цитирам: „делимично због несавршенства језика у време превода, делом због непоузданости преписивача, као и других разлога“. Дакле ми не кријемо, немамо шта да кријемо, наши Светитељи говоре о томе. Зашто нико од њих није видео проблем у томе, није се хватао за главу и викао: ‘О, ужаса! Изгубили смо Писмо!’ Па зато што, као што сам већ објаснио, ове разлике осим у малом броју, буквално су у питању појединачни изузеци, ни на који начин не утичу на смисао текста.
Желели бисмо да предложимо критеријум који показује да је Библија богонадахнута књига, да није била искривљена, нити изгубљена. Осим древних рукописа који потврђују да није било ништа од тога, постоје и такозвани ‘сведоци текста’. Шта то значи? У питању су хришћани, писци првог, другог века који цитирају Нови Завет. Мислим да су сви читали Свете Оце и знају да су они јако често и у изобиљу цитирали Свето Писмо. Међу ауторима првог и другог века ми такође можемо да успоставимо текст Јеванђеља и других новозаветних књига које имамо данас. Дакле, осим рукописа имамо и поуздане сведоке да је у питању заиста исти онај текст који је Господ и предао и који се сачувао до наших дана.
Историја састављања Курана. Чињеница из историје Цркве као аргумент против теорије о искривљености Библије.
Занимљиво је да када су сакупљали Куран, то је учинио калиф Осман, отприлике 20 година након Мухамедове смрти он је заповедио да се сакупе сви оригинални записи Курана, ко је лично записивао, затим људи који су званично записивали. Све то је сакупљено, састављен је јединствен текст, затим су тај текст слали свуда и рекли да је у питању истинска и правила верзија Алахове речи. Међутим, занимљиво је да су сви оригинални записи били спаљени, оно што је представљало основу за такво састављање Курана.
Хришћани нису тако поступали, ми имамо поуздану потврду да чак у трећем веку Тертулијан, Свети Петар Александријски потврђују да су у апостолским Црквама, то јест, Црквама које су сами Апостоли основали, чувани оригинали Јеванђеља. Замислите да Апостол Павле пише посланицу Коринћанима и они су је сачували до трећег века, сам оригинал. Зато управо и није било могуће неко суштинско искривљење, јер ако би се негде и догодило тако нешто, увек је било могуће доћи и упроедити са оригиналом Јеванђеља, оригиналом Новог Завета. Зашто се ови оригинали нису сачували након трећег века? Ради се о томе да је римски император Диоклецијан који је покренуо огромне прогоне хришћанске Цркве, он је желео да избрише хришћанство са лица земље, није желео да остане чак ни име ‘хришћани’, он се посебно трудио и на уништавању хришћанских књига. Јако много хришћанских рукописа је тада уништено, спаљено од стране незнабожаца за време тог прогона, зато се и није толико много рукописа сачувало до данас колико бисмо желели. Тада су уништени оригинали, али су ипак сачувани многи други древни рукописи.
Занимљиво је да су недавно научници објавили да су открили рукопис – фрагмент Јеванђеља по Марку из првог века. Током наредних пар година оно ће бити објављено, спровешће испитивање, биће познато више касније, али су већ објавили ову чињеницу. Без обзира на труд и напор да се Јеванђеље уништи, Господ је налазио начин да сачува Своју реч за нас, хришћане савремености. Међутим, осим ових текстуалних потврда Библије, постоји и чудесна потврда да је аутор Библије Сам Бог. Господ Исус Христос је управо такву проверу и предлагао када је говорио Јудејима: „Иако Мени не вјерујете, дјелима вјерујте, да познате и вјерујете да је Отац у Мени и Ја у њему“ (Јн. 10:38). То је заиста критеријум који је достојан Бога. Наравно, наши противници нам могу рећи да у Библији постоје многа чуда али да су сва она везана за прошлост, њих нико не може да провери, зато и не можемо да се позивамо на та чуда. Али постоје и чуда која су описана у Библији, која су предсказана много пре њиховог остварења и која се могу проверити и данас.
Христова предсказања са чуда која се и данас могу проверити – као доказ истинитости Библије. Пример старозаветних пророштава која су се испунила.
На пример, ако отворимо Јеванђеље по Матеју 26:13, ми видимо предсказање Исуса. Описан је догађај који хришћани наравно знају, како је жена са алавастровом посудом излила скупоцени мирис на Његову главу. Када су Апостоли негодовали због узалудног трошења тако драгоценог мириса, чули су од Христа: „Заиста вам кажем: гдје се год успроповиједа ово Јеванђеље по свему свијету, казаће се за спомен њен и ово што она учини“. Ове речи су изговоре још када није ни било написано Јеванђеље, оне су потврђене рукописом P64 који датира из другог века. Други век је време када је хришћанство представљало врло гоњену, малобројну групу, тако да по свим људским мерилима није било гаранције да ће се њихова Писма уопште сачувати, а да не говоримо о проповеди у целом свету.
У овом одломку Господ даје два предсказања: прво, да ће се Јеванђеље проповедати у целом свету; и друго, где год се буде пропвоедало, свуда ће се поменути и догађај са овом женом. Данас, Библија представља најраспрострањенију књигу у свету, чита се на свим континентима, преведена је на 2500 језика, издата је у укупном тиражу од око 6 милијарди примерака. Свуда у свету где је проповедано Јеванђеље постоји тај догађај о жени са алавастровом посудом. Како је тако нешто могло бити планирано у првом или чак у другом веку? Како се то могло обезбедити? То се остварило након више од 1000 година, када се хришћанство раширило не само у Европи и Азији, већ и по суседним континентима. Постоје и други примери: када се Богородица сусрела са Јелисаветом, овај догађај је описан у првој глави Јеванђеља по Луки, Она је изговорила следеће речи: „Од сада ће Ме звати блаженом сви нараштаји“ (Лк. 1:48), то јест, буквално сва покољења људска. И ми знамо да се тако и догодило. Прва која је почела тако да је прославља је Њена рођака Јелисавета за време њиховог сусрета, а затим и следеће покољење, када је Господ изашао на проповед, једна од жена је рекла: „Блажена је утроба која Те је носила“, она је такође прославила Богородицу, такође изразила поштовање. То се наставља током свих векова, све до данашањег времена. Ко је била Богородица у то време? Обична девојка, ни царица, ни ћерка царице. Колико је након Ње било познатих жена, царица, истакнутих жена, мислилаца, мајки истакнутих људи? Нико се њих не сећа осим уског круга специјалиста. Богородицу заиста сва покољења прослављају и настављају да поштују све до данас. Ето предсказања које је изговорено, забележено и то у тренутку када није било могуће обезбедити његово испуњење. Оно се међутим испунило и ми смо сведоци да се испунило.
Такође и речи Господа да врата пакла неће савладати Његову Цркву. Такође предсказање које је јако пуно људи, притом врло истакнутих, снажних, моћних људи покушавало да оповргне. Прва три века је хришћанство је бежало, уништавано од стране незнабожаца, било је ван закона. Просто само припадање хришћанству представљало је повод да се човек убије. Осим тих закона, постојали су и повремени прогони које су покретали различити императори са посебним циљем уништења хришћанства, попут Диоклецијановог прогона које смо поменули. Колико год се људи трудили да униште Цркву, колико год улагали напоре, колико год да су у питању били истакнути људи који су били у стању да учине то, па и код нас у Русији су обећавали да показати последњег попа на телевизији. И где су ти који су то обећали? А Црква до сада стоји, Црква увек побеђује, какве год прогоне на њу било ко покретао. То такође представља потврду истинитости тог предсказања које је записано у Јеванђељу када је хришћанство представљало малу, прогоњену групу људи, када нико није могао да гарантује да ће хришћанство преживети.
Истовремено се са хришћанство у Римској империји ширио и култ Митре који је био популарнији, имао је много следбеника. Овај култ се ни на који начин није прогонио од стране државе, чак је постојала и подршка. Међутим, овај култ је нестао, а хришћанство које је било прогоњено, Црква која је била уништавана, сачувала се до данас. Таквих примера има јако много. Различита учења која су се јављала, а затим нестајала без трага.
Хришћанство остаје у сагласности са предсказањем Спаситеља. Постоје детаљнија пророштва, на пример, пророци Исаија и Јеремија предсказују уништење, разарање Вавилона и притом то да Вавилон никада неће бити поново подигнут: „И неће узети од тебе камена за угао ни камена за темељ, јер ћеш бити пустош вјечна, говори Господ“ (Јер. 51:26). „И Вавилон, урес царствима и дика слави Халдејској, биће као Содом и Гомор кад их Бог затре. Неће се у њему живјети нити ће се ко населити од кољена до кољена… него ће почивати ондје дивље звијери и куће ће њихове бити пуне великих змија, и ондје ће наставати сове и авети ће скакати онуда. И довикиваће се буљине у пустијем кућама и змајеви у дворовима веселијем“ (Ис. 13: 19-22). Ова пророштва су изговорена у осмом веку пре Христовог рођења. До тог времена, Вавилон је стајао 1500 година. Схватате колико је то био моћни, ојачани, славни, чувени град. Био је огроман, имао је мноштво становника, био је својеврсни мегаполис и ето, пророци предсказују да ће бити уништен. Тако се и догодило. Може се рећи да је било случајност. Међутим, пророк не само предсказује да ће бити уништен, већ и да никада неће бити подигнут поново, да тамо неће живети људи.
Занимљиво је да већ након што је Вавилон био разорен, освојен, опустео предузимани су покушаји његовог обновљења. Први је то покушао Александар Македонски који је одлучио да га обнови и учини престоницом свог царства. Када је покренуо прве покушаје тог обнављања, он је умро. Други, нама ближи пример, Садам Хусеин који је хтео да обнови Вавилон. Разумљиво је да је он то желео да учини као туристичку атракцију, јер је тамо било још сачуваних предмета из древности, темељи древних домова и храмова, он је желео да направи туристички центар, да тамо живе људи. Чим је то испланирао, нису почели ни радови, покренула се операција ‘Пустињска олуја’ и њему већ није било до обнове Вавилона. Дакле, у питању су реални случајеви за које не можемо рећи да је проста случајност.
Господ буквално, дословно испуњава Своју реч и притом ако се може рећи да је случајност за једном, за два пута да је подударање, међутим, ми смо сада навели четири примера за које се не може рећи да је у питању просто подударање. Ово је сведочанство о томе да аутор Библије зна будућност. Једино од Бога Који се једини налази ван времена и види сву нашу прошлост, садашњост и будућност истовремено, може се и добити ово знање. Значи да је Библија истинска књига и да се сачувала неисквареном све до дана данашњег. И то није за изненађење јер Господ чува Своју реч. Нећемо наставити са удубљивањем у ову тему, јер постоји јако много пророштава која су се испунила, на пример, пророштво о судбини Тира из књиге пророка Језекиља, 26:14. Тир је заиста био уништен, тамо је сада у његовој околини мало рибарско село, заиста рибари шире своје мреже на стенама које су некада представљале темеље древног Тира. То јест, речи Господа су се испуниле тачно и детаљно након много векова након не само што су изговорене већ и записане. Рукописи потврђују да су ове речи записане пре њиховог испуњења, није као што неки говоре: „Па, да, то се десило само по себи, а онда су већ додали касније да је тобож тако нешто предсказано“.
Тако нешто се за Библију не може рећи јер се све то потврђује древним рукописима који се односе на време када испуњење пророштава још није наступило.
Питање: Говорећи о истинитости Светог Јеванђеља, падају на ум неподударања једних и истих догађаја код различитих Апостола. Зашто се то десило, зар Апостоли нису могли да се присете, када пишу различито?
о. Георгије Максимов: Хвала за питање. Као прво, многа од тих размимоилажења међу Јеванђелистима су само на први поглед. Постоји књига коју је написао Блажени Августин „О сагласју Јеванђелиста“ где он управо и разматра све те случајеве које сте поменули без изузетка. У огромном броју случајева он пружа непротивречно објашњење за ова размимоилажења. Иако постоје такви случајеви када један Јеванђелиста говори на један начин, а други наводи друге детаље.
Дозволићу себи да цитирам речи Блаженог Августина: „Наравно, нема противречности у томе што се један или други Јеванђелиста држи свог стила који му је урођен и начина изражавања. Такође, нема противречности када један говори нешто што други пропушта. Несумњиво ће неко помислити да су силом Духа, Јеванђелисти морали да стекну такву особину да буду једногласни у свему: и у речима и у расположењу и броју. Такав човек не схвата да захваљујући томе, нама постаје јасно да је истину неопходно тражити не толико у речима и редоследу речи, колико у предаји мисли и догађаја.“ Постоје и друге књиге које разматрају ове такозване противречности, али узмите књигу Блаженог Августина, просто погледајте и биће вам јасније многе ствари.
Одговор у вези са аутентичним разликама у тексту, у вези са 1 Јн,. 5:7, 1 Тим. 3:16, Мк. 16:9-20, Јн. 8:3-11.
Да се не би догодило да се неко од вас сусретне са разликама у рукописима о којима сам говорио, да се не испостави да нисмо спремни за такву ситуацију, треба рећи сада мало и о овим разликама конкретно. Најомиљенији пример такве разлике је 1 Јн. 5:7: „Јер је троје што свједочи на небу: Отац, Логос (Ријеч) и Свети Дух; и ова Тројица су једно“. Наши противници, не само муслимани, већ и Јеховини сведоци на пример, воле да говоре: ‘Ето, у древним рукописима Јеванђеља на грчком језику овај стих одсуствује. Пошто се тек појављује по први пут у грчком тексту из 16. века, значи да се појавио касније, да га у првобитном тексту није било, хришћани су покушали да оправдају своје учење о Тројици и ради тога су искривили Писмо, унели нешто што никада није ни било тамо.’ Заиста, у већини, великој већини грчких рукописа овог стиха нема. Чинило би се, све је доказано. Међутим, овај стих се помиње од стране древних Светих Отаца, посебно Свети Кипријан Картагински у трећем веку. Ако би се он појавио само у 16. веку, како би Свети Кипријан могао да цитира овај стих у првој половини трећег века. Затим га цитирају други аутори, пре свега западни, као Присцилијан, Блажени Јероним Стридонски, 485. године на Картагенском Сабору овај стих се цитира, Вигилије Пензијски, Исидор Севиљски, Инфулгенције, Касиодор и многи други. Од древних времена овај стих се види у хришћанској књижевности, на њега се позивају. И заиста, у првом преводу Писма на латински језик који је урађен још у другом веку ове речи постоје. Овај превод се зове „Итала“ и у овом преводу ове речи присуствују. И не само у древном латинском преводу, постоје и у древном јерменском, на пример, рукопис број 1295., садржи овај стих. Занимљиво је да и на сиријском језику цитирају овај стих, аутор седмог века, Јаков Едески. То јест, ситуације није тако једноставна као што то наши критичари покушавају да нам представе, да се тобож овај текст појавио тек у 16. веку. Овај стих је познат још из древности.
Како је могло да се догоди да се на грчком језику у рукописима овај стих не сусреће, а код латинских аутора се непрестано цитира, у јерменском преводу постоји, сиријском такође. Сиријски аутори нису знали латински језик, на који начин су они могли да преведу на сиријски ако не из грчког језика? Све то сведочи о томе да је у другом веку на грчком језику Новог Завета постојао овај стих. А затим је негде нестао.
Овде треба нагласити да иако рукописа на грчком језику без овог стиха има јако много, међутим сви ови рукописи не потичу пре четвртог века. Знамо да је у четвртом веку постојала аријанска јерес која је управо и захватила у великој мери Исток који је говорио грчким језиком. На Западу у то време скоро да и није било следбеника аријанства и знамо примере које помиње и Свети Јован Златоуст и други Светитељи када су аријанци кривили књиге Светог Писма, уклањајући из њих оне речи које нису одговарале њиховом лажном учењу. Какво је било њихово лажно учење: управо да Тројица на постоји, да је Бог један, а да је Исус Христос прво створење као и Дух. Зато би за њих овај стих био врло неугодан и непријатан. На овај начин се може објаснити чињеница да у грчком тексту четвртог века као и каснијих векова овај стих одсуствује, док у преводима са древнијих грчких текстова овај стих постоји.
Постоји такође информација и о грчким рукописима који су каснији, након 10-11. века који имају овај стих, у сваком случају ранијих од 16. века на који се обично позивају. И овај пример који наши критичари приводе као пример повређености Библије, пример управо овог стиха показује да Бог чува Своје Писмо. Јер без обзира на то што је у древности у једној од варијанти текста овај стих био изгубљен, међутим касније се овај стих вратио у све православне преводе, укључујући и грчки текст. Овај стих одавно постоји у грчком тексту и у словенској Библији одавно, то јест, Господ је сачувао Своју реч коју је и обећао да ће сачувати, само учење о Тројици је сачувао. Такође, треба нагласити да се учење о Тројици никада није заснивало на једном једином стиху, оно је познато из дубоке древности хришћанства.
Сам термин „Тројица“ је први употребио Свети Теофил Антиохијски већ у другом веку након Христовог рођења. Такође о Тројици потпуно јасно уче и други аутори другог и трећег века. Јавља се питање: зашто су хришћани толико дуго чекали, ако се поверује да су тобож тек у 16. веку убацили овај стих? Јер ако се само на овом стиху наводно заснива целокупно учење о Тројици, како је онда могло 1500 година на грчком језику да прође без овог стиха? Све ово наравно показује недоследност ових претпоставки.
Треба размотрити још један случај разлике у рукописима, у стиху 1 Тим. 3:16: „И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у тијелу“. Овде такође указују да у неким древним рукописима уместо речи „Бог“ стоји реч „Који“ (у смислу „Који се јави у тијелу“). И на основу овога говоре да су тобож хришћани искривили стих, да се тобож не говори о томе да је Христос Бог и да се Он оваплотио, већ једноставно стоји реч „Који“ уместо речи „Бог“. Као прво, најдревнији рукописи који потврђују разлику где стоји „Који“, односе се такође на тај исти четврти век. Као друго, чак за разлику од претходног стиха о коме смо говорили из посланице Апостола Јована, грчки аутори цитирају овај стих као „Бог се јави у тијелу“ и то грчки аутори управо из четвртог века. Дакле, имамо сведоке текста у савременом облику из тог истог времена. Коме више имамо основе да верујемо?
Такође, на грчком језику ове две речи су врло сличне. „Бог“ је „Теос“, а „Који“ – „ос“. Вероватно преписивач није био пажљив, или су се можда прва два слова избрисала из рукописа из кога је преписивао и преписивач је аутоматски преписао. Овде такође треба узети у обзир да сам смисао ових речи Апостола Павла јасно говоре да се ради о Богу: „И заиста велика је тајна побожности, Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповједи се незнабошцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави“. Ако претпоставимо да су рецимо у праву муслимански критичари или Јеховини сведоци који такође не признају Божанство Христа, у чему је онда овде „тајна побожности“? Ако се ради о томе да је Он просто човек и да се јавио у телу? Па сваки човек се јавља у телу, о каквој се тајни ту ради, тим пре о „великој тајни“ како говори Апостол? Сам текст овог стих управо и показује да ‘Теос’ представља правилнију варијанту у односу на ‘ос’.
Замолили су ме да погледам још два примера у разликама. У суштини, постојање или одсуство ових стихова, ни на који начин не утичу на садржај јеванђелског учења, зато их муслимани по правилу и не наводе. Али рецимо атеисти могу да се позову на њих и кажу: ‘Ето, молим, вашој Библији су људи додавали.’
Први случај је завршетак Јеванђеља по Марку, у коме постоје стихови од 9. до 20. стиха. Прилично је познато међу људима који се интересују библистиком да ови стихови одсуствују у већини древних рукописа. Зато многи савремени западни аутори говоре да је у питању каснији додатак, да тога на почетку није било. Шта се ту може рећи?
Јеванђеље по Марку тешко да је могло да се заврши на осмом стиху, јер он гласи, цитирам: „И изишавши побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху“. Схватате, Јеванђелиста Марко је писао 16. глава, прилично дуг текст да би завршио тиме да су жене побегле и никоме ништа нису рекле јер су се уплашиле? Очигледно је тако нешто не може да буде завршетак Јеванђеља.
Истина је да стихови од 9. до 20. одсуствују у многим древним рукописима и неким древним црквеним писцима они нису били познати. То је истина. Али је истина такође и да су неким врло раним писцима ови стихови били познати, рецимо Светом Иринеју Лионском, Светом Јустину Мученику, у питању су аутори другог века. Значи, средином другог века ове речи су биле познате као део Светог Писма, као део Јеванђеља, дакле не можемо да говоримо да је у питању каснији додатак. Како објаснити да постоје древни рукописи у којима нема ових стихова? Овде светлост на решење овог питања излива писмо једног древног црквеног аутора, Климента Александријског који је живео у другој половини другог века. Недавно је откривен фрагмент његовог писма Теодору, у коме он пише да је Апостол Марко направио две верзије свог Јеванђеља, прву у Риму, а другу, ширу, у Александрији. Пошто су се и Свети Иринеј и Климент трудили да нађу старце који су и лично видели Апостоле, Климент предаје оно што је чуо од људи који су познавали Апостоле. Вероватно је Апостол Марко, као што и пишу о њему многи древни писци, на почетку записивао проповеди Апостола Петра у Риму. Прву верзију је написао тамо, њој је недостајао завршетак. На то су му указали и касније, можда и након много година, сам Апостол Марко је на другом месту, завршио Јеванђеље, додао те стихове од 9. до 20. Ово објашњава зашто су из древности познате обе варијанте као део Јеванђеља.
Ми знамо да и данас, ако пустите неки текст на интернет, истог трена ће се раширити ако је у питању занимљиви и популаран текст, а ако аутор касније одлучи да га поправи, моћи ће то да уради у оригиналу, али је чак и данас јако тешко да поправи у свим копијама које су урађене. У древном свету, када су постојали само рукописи, без икаквог интернета, ако је неко имао незавршену варијанту Јеванђеља од Марка, њу су и почели да шире, преписују и шаљу на друга места. У Александрији је допунио и тамо су тај текст почели да шире и шаљу на друга места. На тај начин су неко време постојале обе варијанте, док Господ Који управља Својом Црквом није успоставио раширену верзију која није измишљена након пуно векова, већ која је позната уз древности. Неки од атеиста на интернету на овоме праве многе спекулације, говоре: ‘Ето, видите да није било од 9. до 20. стиха. Дакле, у првобитном Јеванђељу се ништа није говорило о Христовом васкрсењу. Значи да Христовог васкрсења уопште није ни било, већ да су све касније измислили’. У питању је класична лаж. Јер ако отворимо чак и првих осам стихова који постоје у најдревнијим верзијама овог Јеванђеља, тамо се управо и говори о васкрсењу Исуса Христа.
Други пример значајног стиха из Јеванђеља који одсуствује у многим древним рукописима, а који је познат у другим древним рукописима је Јн. 8:3-11. Прича о жени која је ухваћена у прељуби. Пошто верујем да су читаоци уцрквењени људи, нема потребе да читам ове стихове, она је добро позната. Ових стихова нема у најдревнијим рукописима Јеванђеља по Јовану који су дошли до нас. Зато се јавља питање, како се ово појавило? Ако није ово писао Апостол Јован, ко је онда додао? Да ли то значи да су Јеванђеље дописивали неки други људи који немају везе са Апостолима? Како је тако нешто могло да буде? Међутим, имамо сведочанства из древних времена да је ова прича била од почетка у Јеванђељу. Наравно, она постоји и у грчким рукописима, на пример из петог века, такође и у латинским рукописима петог века.
Притом, Блажени Августин који је живео крајем четвртог, почетком петог века говорио је да су у његово време у многим грчким рукописима, као и латинским, ови стихови постојали. Он је управо и прекоревао оне који су изузимали ове стихове из Јеванђеља, он говори да је ова прича била од самог почетка у Јеванђељу, али да је изузета од стране неких маловерних људи због страха од злоупотребе до које је ова прича могла да доведе жене. То јест, неким преписивачима, али и онима који су наручивали преписивање Јеванђеља, бојали су се да се ови стихови могу протумачити тако да грех прељубе није толико тежак и да се лако може опростити. Зато су из таквих, на први поглед, побожних побуда уклањали ове стихове из својих рукописа када су их наручивали. И треба рећи да не само Блажени Августин, већ и ранији аутор, Дидим Слепац који је живео у првој половини четвртог века такође сведочи да је у његово време ова прича постојала у грчким рукописима. Треба нагласити да је Дидим Слепац био велики познавалац Писма, да је он у четвртом веку знао рукописе који су писани и још раније, тако да видимо да све то сведочи о древности и аутентичности овог текста.
На овај начин у оба случаја: и завршетка Јеванђеља по Марку и приче о жени која је ухваћена у прељуби не можемо да говоримо да је у питању искривљење Писма, или додавање, допуна, дописивање. Не, просто је у питању првобитни текст који је неко време одсуствовао у једном делу рукописа, али је касније, силом Божијом то доведено у јединствену варијанту, као што је Господ и обећао да ће нас Дух Свети „научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох“ (Јн. 14:24), то се овде буквално и испунило.