1. Po isteku više od devetnaest vekova nakon što je Spasitelj sveta na Krstu prineo žrtvu iskupljenja predstavnici sekte „Jehovini svedoci“ su odlučili da promene celu istoriju hrišćanstva i da izuzmu iz života Crkve njen glavni simbol – Krst. Da li je došlo do nekih ozbiljnih otkrića? Ni do kakvih. Sva argumentacija se gradi na dvema odredbama: jevanđelisti ne govore o obliku oruđa na kojem je Isus Hristos bio razapet.
2. „Reč stavros je u klasičnom grčkom jeziku označavala prosto „vertikalni stub ili kolac“, ili pak šip, koji se koristi za izradu temelja.“ Dalje se tvrdi da su „oni koji su bili nadahnuti da zapisuju hrišćansko grčko pismo koristili opšte prihvaćeni (koine) grčki jezik i da su reč stavros upotrebljavali u istom značenju koje je ona imala u klasičnom grčkom.“ Navedena argumentacija je običan sofizam. U njenoj osnovi se nalazi gruba logička greška: zamena pojmova. Tvrdi se nešto o klasičnom grčkom jeziku, a zatim se analizira jezik apostolskog veka. Klasični grčki jezik se koristio do IV veka pre Hristovog Rođenja. Posle osvajanja Aleksandra Makedonskog počinje epoha helenizma, za čiju kulturu je karakteristična sinteza grčke kulture i lokalnih istočnjačkih kultura (IV-II vek pre Hristovog Rođenja). 146. godine pre Hrista Rim je razgromio Ahajski savez i uspostavio je vladavinu nad celom Grčkom. U II veku pre Hristovog Rođenja Rimljani su od Kartaginjana preuzeli najsuroviji oblik pogubljenja – raspeće. Ovo oruđe je dobilo naziv crux, crucis. Takvo pogubljenje se smatralo najsramnijim i primenjivalo se samo prema robovima, a u provinciji prema onima koji nisu imali rimsko državljanstvo. U vezi s tvrdnjom predstavnika sekte „Jehovini svedoci“ treba postaviti i rešiti pitanje: kakav oblik je imalo ovo strašno oruđe pogubljenja? Za rešavanje ovog pitanja postoji dovoljno istorijskih i arheoloških podataka. Crux je imao nekoliko oblika. Krst u obliku slova H (crux decussata). On je dobio naziv andrejevski krst, jer je po predanju na takvom krstu mučeničku smrt primio sveti apostol Andrej Prvozvani. Ponekad su Rimljani primenjivali crux simplex (krst običan, bez sastava) – stub bez prečage.
Primenjivao se crux comissa ili patibulata – krst u obliku slova T). On je imao tri kraka i sastojao se od dve prečage, od kojih se jedna stavljala na drugu pod pravim uglom. Crux immissa ili capitataje četvorokraki krst. Kratka horizontalna prečaga se pod pravim uglom spajala s dugačkom vertikalnom. „Ovaj oblik krsta se deli na takozvani grčki ili kvadratni, u kojem je poprečna greda jednaka podužnoj i tako krst dobija izgled +, i na latinski, u kojem je podužna greda znatno duža od poprečne, tako da ovaj krst ima oblik †. Krst na kojem je umro Spasitelj po predanju, koje preovladava u Crkvi bio je četvorokraki – crux immiss ili capitata. (Golubcov A.P. Iz predavanja iz crkvene arheologije i liturgike. – SPb., 1995., str. 219). Kao osnova za ovo mišljenje može da posluži ukazivanje Svetog Jevanđelja: A bijaše nad Njim i natpis napisan slovima jelinskim, i latinskim i jevrejskim: Ovo je Car Judejski (Lk. 23, 38). Daščica je bila iznad Spasitelja prikucanog na Krstu. Ovo je moguće samo kad iznad horizontalne prečage viri kraj vertikalne grede.
Predstavnici sekte govoreći o stubu i prećutkujući druge oblike oruđa za raspeće kod neobaveštenog čitaoca pokušavaju da izazovu utisak da je to bio jedini oblik. Međutim, arheološki podaci ovo opovrgavaju. Na jednom od zidova kuće u Pompeji, prilikom iskopavanja je pronađen naslikan šestokraki krst (nema samo kratke gornje poprečne daščice s natpisom – titulus). Grad je bio uništen vulkanskom lavom Vezuva 79. godine posle Hristovog Rođenja. Dakle, crtež potiče iz I veka. Do vrednog otkrića došlo je 1968. godine u severnom prigradskom delu Jerusalima – Givat ha-Mitavru. Za vreme rekonstrukcije puta pronađeno je drevno groblje, za koje stručnjaci smatraju da potiče iz sredine I veka posle Hristovog Rođenja.
„U grobu čoveka s aramejskim imenom Johanan Ben Hgkvl pronađene su kosti s karakterističnim tragovima. Kost pete Johanana probijena je klinom s tragovima drveta, što svedoči o tome da je ovaj mladi čovek razapet na krstu. Prebijene su mu cevanice kako bi se ubrzala smrt. Na kraju podlaktice u predelu ručja na bočnoj strani kosti otkrivena je duboko izlizana rupica. Ovo mesto je tako jako izgrebano da je Haas (Haas Nicu. Anthropological observations on the skeletal remains form Giv’at ha-Mivtar // Israel Exploration Journal. 1970. 20) došao do zaključka da je povreda dobijena usled trenja površine kosti o klin u toku mučenja na krstu… Johanan je pogubljen na sledeći način. Ruke su mu bile široko rastegnute s obe strane i prikucane za poprečnu gredu koja je pričvršćena za maslinovo drvo… Desno stopalo je svom površinom priljubljeno uz drvo u oblasti petne kosti. Levo je priljubljeno uz njega pomalo ukoso, a zatim je prikucano u oblasti sredine stopala. Mučan prizor! Dželati nisu mogli da znaju da će se kroz dve hiljade godina neko interesovati za njihove metode pogubljenja. Zanimljivo je da je klin, pronađen u Johananovoj petnoj kosti bio dugačak 11 sm, a ne 17. Dakle, njime se nisu mogle probiti odjednom dve nadplate tako da bi kraj mogao da bude ukucan na dovoljnu dubinu u vertikalni stub krsta. Tako je na osnovu rada Zaesa na proučavanju veoma starih ostataka čoveka razapetog u I veku u Givat ha-Mitavru, Johanana, utvrđeno da su noge bile probijene uz pomoć dva različita klina“ (Sveštenik Vjačeslav Sineljnikov. Turinska plaštanica u osvit nove ere. – M., 2002., str. 43-44).
Dakle, rečju crux su se u doba apostola i kasnije nazivala oruđa raspeća svih vrsta. Ljudi koji su govorili na grčkom jeziku u to vreme su latinsko crux prevodili rečju stavros, imajući u vidu svaki oblik ovog strašnog, nečovečnog oruđa, a ne samo crux simplex (stub). Tvrdnja predstavnika sekte „Jehovini svedoci“ da su apostoli „koristili reč stavros u istom značenju koje je ona imala u klasičnom grčkom“ sadrže namernu neistinu.
Kojim podacima hrišćani raspolažu da je Isus Hristos bio razapet na krstu, a ne na stubu? Najstarije pisano svedočanstvo predstavlja „Poslanica apostola Varnave“. Za poslednja dva veka neki istraživači su izražavali sumnju u pripadnost „Poslanice“ jednom od sedamdesetorice apostola, Varnavi, ali za nas su od indirektnih argumenata važniji mišljenje Klimenta Aleksandrijskog (kraj II veka) i Origena (prva polovina III veka), koji su „Poslanicu“ smatrali originalom. Međutim, čak i ako apostol Varnava nije njen autor, za nas je sad najbitnije to da „Poslanica“ pripada hrišćaninu iz prve ili druge generacije. Za određivanje vremena u kojem je ona napisana od principijelne važnosti je to što se autor obraća svojim čitaocima kao svedocima uništenja Jerusalima (70. godina): „Razmislite i o tome da ste videli toliko znamenja i divnih pojava među jevrejskim narodom, i da ga je Gospod tako ostavio“ (glava IV). Ništa se ne govori o tako važnom događaju u životu Crkve kao što je surov progon hrišćana za vreme cara Trajana (98-117.). Može se smatrati da „Poslanica“ spada u poslednje tri decenije I veka.
U IX glavi „Poslanice“ govori se o Hristovom Krstu: „Saznajte prvo šta je deset i osam i onda šta je trista. Deset i osam se pišu na sledeći način: deset se piše slovom jota (I), osam – slovom ita (N); i gle to je početak imena Isus. A pošto je krst u obliku slova tau (T) trebalo da ukazuje na blagodat iskupljenja, rečeno je „i trista“. Dakle, u dva slova se otkriva ime Isus, a u jednom trećem – krst“. U XII glavi „Poslanice“ čitamo: „Evo još ukazivanja na krst i na Onoga Kome je predstojalo da bude razapet na njemu. O istom govori Bog i kod Mojsija, kad su tuđinci porazili Izrailja. Da bi poučio poražene da su predati na smrt zbog svojih grehova On Mojsijevom srcu govori da načini simbol krsta i Onoga Kome je predstojalo da postrada na njemu, zato što će oni, ako se ne budu uzdali u njega, biti zauvek pobeđeni. Dakle, Mojsije je oruđe stavio jedno na drugo na uzvišici, i stao je iznad svih, i kad bi podigao svoje ruke Izrailj je pobeđivao, a kad je spuštao ruke, Izrailjci su bivali pobeđivani. Zbog čega je to? Da bi spoznali da ne mogu da se spasu ako se ne budu uzdali u Krst.“ „Poslanica apostola Varnave“ je napisana na grčkom jeziku. U citiranim mestima, na kojima autor govori o krstu stoji stavros.
Druga dragocena svedočasntva sadrže se u delima svetog mučenika Justina Filosofa (103-166.). On je bio rođen u Palestini. Oko 150-155. godine napisao je „Razgovor s Trifonom Jevrejinom o istini hrišćanskog zakona“. Sveti Justin piše da je kad je izrailjski narod ratovao protiv Amalika, „Navinov sin, nazvan imenom Isus, bio vođa u borbi, a sam Mojsije se molio Bogu podigavši ruke svoje: a Or i Aron su ih pridržavali celog dana da se one ne bi spustile kad se on umori. Jer kad se makar nekoliko smanjivalo ovo znamenje, koje je prikazivalo krst, tada je, kao što je pisano u Mojsijevim knjigama, narod bio pobeđivan: a kad je Mojsije ostajao u ovom položaju Amalik je bio pobeđivan: i jaki je krstom bio jak… I na drugom mestu je Bog, pokazujući kroz Mojsija silu tajne krsta u blagoslovu, kojim je blagosiljao Josifa, rekao sledeće: …krasota je njegova kao u prvenca teleta, i rogovi njegovi kao rogovi u jednoroga; njima će bosti narode sve do kraja zemlje (5 Mojs. 33, 17): A rogovi jednoroga nikakvoj drugoj stvari ili obličju nisu slični, to niko ne može da kaže ili da dokaže, osim obličju koje pokazuje krst. Jer jedno drvo je pravo, čiji gornji deo postaje rog, a kad se drugo drvo stavi poprečno na njega, krajevi izgledaju kao rogovi, s obe strane uz jedan rog pridodati: a u sredini je pričvršćeno drvo, uz koje se prikucavaju oni koji se razapinju, koje pošto je spojeno s drugim rogovima predstavlja obličje roga.“
Dalje imamo svedočanstvo Tertulijana: „Jer i Josif od oca dobija blagoslov sledećim rečima: „njegova lepota je lepota teleta, rogovi jednoroga su njegovi rogovi; njima će on probadati narode do kraja zemlje.“ Ovim rečima se nije imao u vidu jednorogi nosorog ili dvorogi minotaurus, već se prikazivao Hristos Koji je tele zbog Svog dvojakog odnosa: za jedne je On strog kao Sudija, a za druge je krotak kao Spaistelj; a Njegovi rogovi je trebalo da budu oba kraka krsta. Jer i na katarci broda, koja je deo krsta krajevi se nazivaju rogovima, a jednorog je srednji stub krsta. Imajući rogove kroz ovu silu krsta i na taj način, On i sad bode sve narode, tako da ih kroz veru šalje sa zemlje na nebo“ („Protiv Judeja“. 10).
Treba navesti reči sveštenomučenika Irineja Lionskog (oko 130-202.g.): „Krst ima pet krakova: dva po dužini, dva po širini i jedan na sredini, na koji se oslanja razapeti“ („Protiv jeresi“. 2.24.4). Sveti Irinej je bio učenik sveštenomučenika Polikarpa, episkopa Smirne. A nastavnik svetog Polikarpa bio je sveti apostol i jevanđelista Jovan Bogoslov, koji je stajao pored Spasiteljevog Krsta na Golgoti. Dakle, hrišćanski pisci I, II i III veka jednoglasno svedoče o Krstu Gospodnjem: on se sastojao od stuba i prečage.
Klevete sektaša protiv hrišćanskog krsta čine samo ništavnu epizodu u viševekovnoj borbi oko ove velike hrišćanske svetinje. Teško da će ovi pokušaji ostaviti neki trag u istoriji. „Krst je simbol Božanskog dara, znamenje duhovne plemenitosti, blago koje se ne može ukrasti, dar koji se ne može oduzeti, osnova svetinje“ (svetitelj Jovan Zlatoust).
sa ruskog prevela: Marina Todić
http://www.pravoslavie.ru/answers/6743.htm