Sa čime bih želeo da započnem temu hinduizma?
Sa time da se hinduizma ne treba bojati, da hinduizam zapravo i ne postoji. Zašto? Jasno je šta naučnici podrazumevaju pod rečju ‘hinduizam’, međutim, u celini na nivou čoveka koji nije upućen, hinduizam se predstavlja kao određeni sistem. A upravo hinduizam kao sistem ne postoji. Kada sam se prvi put susreo sa njim pokušavao sam da se snađem, razaberem i na kraju krajeva došao do zaključka da je on neopisiv, skoro neopisiv.
Kao da pokušavate da opišete pijačni trg. Pijačni dan, buka, galama, hiljadu događaja koji se dešavaju istovremeno, neki od njih su međusobno povezani, neki nisu, neko kupuje, nekoga su odžeparili, stalno novac ide tamo-vamo, predmeti prelaze iz ruke u ruku, teško je videti sistem u tome. Otprilike isto to se dešava i u hinduizmu, ako prema njemu bude odnos kao prema religiji.
Hinduizam je pre svega pogled na svet, pogled na uštrb religije. To je povezano sa čitavim nizom njegovih karakteristika. Hinduizam upravo i predstavlja način života, život na indijski način. Biti hindus znači znati jezik Indije i ne mislim prosto na jezik kao jedan od svetskih jezika, već posedovanje takvog kognitivnog aparata. Celo svoje postojanje, sav svoj život urediti u saglasnosti sa njim. Hinduizmom je proniknuto sve. On nije sekularan.
Može se preciznije reći da je hinduizam pogled na svet sa potpuno svojim doživljajem sveta, kao što je to i u islamu; i politika i religija i moralni principi i rituali, porodično pravo, jednom rečju sve što može da postoji u principu. Sekularni sistemi pokušavaju da odvoje religiozni sistem od društvenog života, učine ga individualnim delom ličnosti, u pitanju su liberalne ideologije. Koliko ja shvatam hinduizam, u pitanju nije sekularni sistem.
Zanimljiva činjenica je da statistički podaci govore da je kod stanovništva Indije, podela po konfesijama sledeća: 83% hindusi, 11% muslimani, 2,5% hrišćani, 2% sikhi, preostala 1,5% se dele na pola na budiste, džainiste i druge plemenske kultove. Sa druge strane 83% hindusa, ako se pogleda na njih iznutra, ispostavlja se da samo 10% zasniva svoju veru na Vedama i rukopisima koji im pripadaju. Samo 10%, možda čak i manje od 10%. Ostali deo pripada kultovima agamičkim kultovima ili delimično ili potpuno? Šta je ‘agama’? Kult ‘agama’ je povezana sa drevnom Indijom, kultovi koji nisu povezani sa religijom Vede koja je došla sa arijskim narodima u Indiju. I upravo ‘agama’ kultovi predstavljaju određeni kvasac hinduizma. U pitanju je drevna vera koja ga je upravo i stvorila.
Šta ona predstavlja? U pitanju je religija civilizacije doline Inda i uopšte prostranih južnih teritorija, mi tačno ne znamo. Možemo da sudimo samo indirektno po promenama vere Rig Vede koja je bila fiksirana u tekstovima. Šta daje takva analiza? Kakve komponente su ulazile u te drevne kultove? Kao prvo, kultovi boginje Majke, oni su bili svuda rasprostranjeni, skoro među svim narodima, između ostalog i na ovim teritorijama. Kao drugo, kult nekog rogatog boga, jogina koji je na mnogim tablicama zapisana, na mnogim pečatima iz Mohendžo-Dara[1]. Videli ste ga sigurno svi, naučnici ga smatraju proto-Šivom, na glavi ima dva roga, nalazi se u joga pozi. Ponekada je prilično snažno izražen polni organ, što takođe govori o njegovom pripadanju obrazima Šive. Iako neki i stručnjaci spore, da je u pitanju bude kraj kaiša.
Kao treće, kult svetih životinja i svetih biljki. Svega toga u Rig Vedama nije bilo.
Kao četvrto, kultovi sveštenih reka i izvora. Arijski narodi se nisu poklanjali rekama i vodama. I kao peto, kultovi sveštenog kamenja. Svi ovi pravci odsustvuju u religiji Veda. Ali se njima ona obogatila tokom vremena, u milenijumu pre Hristovog Rođenja je nastupio period međusobnog pronicanja ove dve religije i taj period se obilčno naziva ‘periodom bramanizma’. Zašto ‘bramanizma’?
Arijski narodi su u drugomi milenijumu pre Hrista počeli preko Avganistana da prodiru, kretali su se u talasima, to se odvijalo nekoliko vekova. Na početku su zauzeli dolinu reke Ind, zatim su počeli da se kreću na istok i na kraju dostigli tok reke Gang. Jasno je da se stanovništvo tu postepeno mešalo.
Postoji spor oko termina ‘bramanizam’, naučnici spore da li ga nazivati ‘drevnim hinduizmom’ zbog nasleđa svega toga, nauka to razmatra ali to nije toliko važno. Nazivaju bramanizmom jer osnovni tekstovi u tom periodu postaju ne Vede, već ‘bramani’ – tumačenja Veda. Šta se u tom trenutku dešava sa elitama i jedne i druge kulture? One se postepeno stapaju. U svakom slučaju, veliki deo elite starosedelačkih naroda se uključuje u elitu arijskih naroda, koji takođe nisu bili kompaktni, u smislu da je tamo bilo samo jedno pleme. Normalno, tamo je bilo mnogo plemena, mnogo dinastija, između ostalog i vodećih, carskih, bramanskih dinastija.
I sam sastav Rig Veda o tome govori, ona se sastoji iz deset knjiga. Prva i deseta mandala se smatraju dovoljno poznim, a centralnih osam mandala nose ime svojih sastavljača, drevnih poznatih rišija koji su ih sastavili. Dinastije koje potiču od ovih rišija, mudraca drevnosti, su ih čuvale i predstavljale su osnovni tekst kojima se služila konkretna dinastija.
Kasnije, na teritoriji Indije se one slivaju u jedno književno delo. Isto to se dešavalo i sa lokalnim liderima, njihova elita je postepeno počela da se pretvara u bramane, kšatrije, to jest, dobijali su status viših klasa. Niži članovi ovih lokalnih društava, kao i malih plemena kojih je takođe bilo jako puno, između ostalog i u južnom delu poluostrva Indije, koji se uopšte nisu ubrajali u civilizaciju Inda – tamo je bio prilično šarolik skup naroda, u većini su to bila dravidska plemena. Njih su pretvarali u robove prilikom zarobljavanja i oni su postepeno sastavili četvrtu klasu – ‘šudri’, radnika koji su imali potčinjeni položaj i služili višim kastama.
Međusobnom slivanju ova dva sistema je veoma pomogla zainteresovanost u pobedi nad neortodoksnim sistemima kao što su budizam i džainizam. U 3-4. veku nakon Hristovog Rođenja ova borba se već završila pobedom bramanizma. Od tog vremena se otprilike i računa početak, pojava hinduizma i njegovo formiranje, zadobijanje crta današnjeg hidnuizma. U pitanju je epoha kada su u Indiji prvi put nakon dolaska arijskih naroda došla lokalna plemena, epoha Gupta, prvi autohtoni vladari Indije kojima se ponovo vratila vlast u ruke. Normalno, hinduizam je procvetao. Vede imaju sve manju ulogu, sve veću ulogu dobijaju kultovi ‘agame’.
Do čega je to dovelo? Do usvajanja tog panteona od strane Veda. Taj proces je odmah započeo i to se oseća u tekstovima Vede koji su bili fiksirani na teritoriji Indije. Dakle u panteon Veda je ušlo niz lokalnih bogova, bogovi su se preosmišljavali, njihovi kultovi su se ulivali u kultove vedskih bogova, objedinjavali su se. Zato svi indijski bogovi imaju jako puno imena. Poznata su dela šivaitske, višnaitske tradicije ‘Sahastra nama sutra’, to jest, ‘hiljadu imena’ nekog Šive recimo, ‘hiljadu imena’ Višnua. Šta je to? Kakvi su koreni ovog?
Sadašnji predstavnici ovih kultova tumače to kao različite osobine, da je to u vezi sa različitim događajima opisanih u Puranama[2], itd. Međutim, često su to u pitanju uključeni bogovi, uključeni bogovi malih plemena koji su se prosto pretvorili u Šivu. Oni su se zasebno poštovali, međutim, ‘hinduizacija’ koja se dešavala na njihovoj teritoriji zahtevala je ujedinjenje ljudi u jednu veru, za to su vladari uvek zainteresovani. Ime tog boga se uključivao u taj panteon i on je takođe postajao Šiva. Svi su se slagali sa tim. Na taj način su se narodi ujedinjavali.
Sledeći korak je bio uključivanje žrečeva tog konkretnog boga u kastu bramana. Žreci koji su se poklanjali lokalnim, ne-arijskim bogovima postajali su bramani, primani su u kastu bramana, sa odgovarajućim procedurama.
Sledeći korak je utvrđivanje vedskih rituala kao dominantnih religioznih pravaca. Vedski rituali su pobedili, arijski narodi su bili snažniji u tom trenutku, ali su postepeno oslabili i zato danas arijskih kultova ima samo 10% u hinduizmu, pri čemu su to dovoljno elitni kultovi. Agama se suprotno razletela po celoj Indiji, ona je na kraju krajeva pobedila u svojoj masovnosti, ona je viša narodna, vedizam svoje pozicije nije mogao da zadrži.
U tom trenutku ipak, vedski rituali su pobedili. I sledeći, izuzetno važan korak je bio prihvatanje sanskrita kao jezika bramanske učenosti. Upravo je u periodu uspostavljanja bramanizma, sanskrit postao zajednički za sve žrečeve, kako agamskih kultova, osim celog niza do sada nehinduiziranih kultova, u pitanju je proces koji traje do dana današnjeg u Indiji. To jest, hinduizacija lokalnog stanovništva, bez obzira na to što ih je ostalo 1,5% – ipak nije završena. Ti ljudi žive u planinama, duboko u džunglama, to su malobrojna plemena, ali im neprestano polazi za rukom da izbegnu hinduizaciju bez obzira na mnogobrojne pokušaje da se uvedu u veru koja je zajednička celokupnom stanovništvu.
Dakle, sanskrit postaje jezik bramanske učenosti. Znanje ovog jezika postaje priznak znanja, priznak pripadanja bramanskoj klasi, pojavljuju se škole koje su postojale i ranije, ali sada postaju obavezne. Što je jako važan momenat za unifikaciju učenja, indijskog učenja. Kao što smo već govorili, to je jako važno stalno pamtiti, hinduizam nije religija knjige. Na tome se neprestano spotiču moji poznanici koji se iz nekog razloga ili interesuju ili susreću sa hinduizmom. Ono što pre svega treba da se dugo i naporno objašnjava je da su avraamističke religije – religije knjige, da postoje određeni tekstovi, Biblija, Kuran, Tora, oko kojih se gradi vera. One formiraju veru, mogu se tumačiti, prihvatiti, osnivati nove škole.
U hinduizmu toga nema, tamo su tekstovi toliko opširni, nijedan deo ovih tekstova nije obavezan za bilo koga. Svaki smer uzima ono što mu treba, tumači onako kako mu odgovara i formira se određeni lokalni kanon koji postoji, po pravilu, samo tokom života jednog od konkretnih učitelja. Učitelj umire, tri najistaknutija učenika osnivaju tri nove škole, jedan malo menja ovako, drugi malo onako, i tako se tradicija nastavlja. Hinduizam je jako plastičan, njega je jako teško uhvatiti, jako teško sporiti sa njim. Pri čemu postoji nekoliko stotina škola paralelno, mnogo toga umire, odvijaju se unutar hinduizma neprestane diskusije, sporovi.
U srednjem veku je tamo postojao skoro viteški ritual, ako je u sporu pobeđivao jedan nad drugim, onda je pobeđeni bio u obavezi da prihvati njegovo učenje i njegovu veru. Danas čak ni toga nema, danas spore jer im se to dopada, seli, popričali, masa publike, proslavio se čovek svojim oratorskim sposobnostima – višnaiti su otišli odatle kao višnaiti, šivaiti kao šivaiti. Budisti, ako su učestvovali, ostali su budisti. U čemu je smisao svega toga? Pa, ‘tako su oduvek radili, tako je zanimljivo, jako pravilno, jer u takvom sporu treba da se rodi istina’. A gde se rodila kada je svako ostao pri svome?
Jezik učenosti je do sada i danas sanskrit. U vreme kada se vedski kanon formirao, mislim na vreme pre dolaska arijskih naroda u Indiju, oni su govorili na njemu, to je bio živ jezik. Naravno oni su imali i uzvišeniji slog, u svakom narodu postoje ljudi koji su poetski nastrojeni, intelektualna elita svakog društva koja govori pismenije, koja je u stanju da ubedi drugog. A postoje i radnici, koji su uvaženi deo društva ali je njegov fond reči drugačiji, manji. U pitanju je prakrit, jezik prostog naroda. A sanskrit znači ‘visoki slog’, vedski slog kojim su napisane Vede, on je bio živ jezik i živeo je kanonom živog jezika. Menjao se postepeno, prihvatao neke nove pojmove, nove forme – sve ono što se dešava sa svakim živim jezikom, gde svako pokoljenje unosi nešto novo, u vezi sa tehničkim napretkom, uticajem masovne kulture, drugih jezika. Danas je tehnika dovela do toga da je svet jako mali.
Takozvani klasični sanskrit koji se pojavio približno u drugom veku pre Hristovog Rođenja je upravo jezik učenosti, veštački stvoren jezik. Vede na njemu nisu napisane, one su napisane vedskim, arhaičnim sanskritom. Klasični sanskrit je već upravo jezik Upanišada i svih kasnijih knjiga. One su pisane od strane različitih autora i učitelja, kada se pojavljivala neka potreba, kada se sistematizovala neka znanja, određeno učenje. Dakle klasični sankrit je jezik kasnijih dela, formiranih u kasnijoj epohi.
Glavni pojam koji objedinjuje sve hinduse, koji prisustvuje u svim aspektima, koji predstavlja glavni znak pripada čoveka hinduizmu je pojam ‘dharma’. Ovaj pojam ima mnogo značenja, jako se teško prevodi na druge – on se prevodi i kao ‘zakon’ i kao ‘večni poredak’, ‘religija’, ima jako, jako puno značenja.
Dharma predstavlja skup pravila za hinduse koji regulišu njihovu veru, svakodnevno ponašanje, odnose sa mlađima, starijima, ženama, decom, strancima, sunarodnicima, itd. Sve je uređeno, odnosi sa svim realnostima sveta koji okružuje čoveka. Dharma je opisana, postoji čitav skup dela ‘Dharmašastri’ u kojima je izložena dharma, ali ne celog ljudskog roda, krišnaiti lažu kada govore: ‘postoji večna dharma (Sanatana dharma)’. Pojam ‘večne dharme’ je već srednjevekovni pojam, na početku je dharma zamenila vedsku ‘ritu’, Vede ne znaju za dharmu, religija Rig Veda ne zna za dharmu. Ta reč se tamo sreće samo par puta i to u takvom kontekstu koji se ne može tumačiti kao današnjem hinduiziranom kontekstu.
Dharma je uvek bila povezana sa kastama. U suštini se susrećemo sa činjenicom da u Indiji postoje dve osnovne vrste dharme, dharme viših i dharme nižih klasa. Ovo treba obavezno uzeti u obzir jer se one toliko razlikuju jedni od drugih, među njima skoro da nema ničeg zajedničkog. Za nas je to odavno napušteno, čudovišno, nama je teško da shvatimo, osmislimo, tako nešto dolazi postepeno ili kada kreneš da čitaš ili da živiš u Indiji, tamo se to jako jasno vidi i očigledno je. Sa dharmom je direktno povezan i pojam ‘adharme’, pojam grehovnih postupaka, zabranjenih postupaka sa tačke gledišta dharme.
Dharma viših klasa se predaje od roditelja deci, tokom učenja. Ogromna većina hindusa je oduvek bilo i danas su nepismeni. Oni ne znaju da čitaju, sanskrit u Indiji skoro da niko ne zna. Normalno, u poređenju sa evropskim zemljama mnogo ljudi ga tamo zna, ali u procentima obrazovanih ljudi ima jako malo. Niže klase koje su oduvek činile veći deo stanovništva, dobijaju znanja o svojoj dharmi upravo u formi igre koje se za njih organizuju, oni sami neće nikada pročitati. Mahabharata, Ramajana, tamo se govori o ljudskoj dharmi. One su prilično visoko moralne, ti principi koji se daju i nižim kastama, poslušanje, uvažavanje prema starijima, poštovanje prema bogovima, pojmovi koji regulišu njihovo ponašanje. Plus faktor pozorišta, ali ne u našem shvatanju, tamo niko ne kupuje karte. Pozorište se neprestano kod njih nalazi na ulici za vreme praznika kojih je tamo jako mnogo.
Na koji način stavnovnik sela saznaje za dharmu od najranijeg detinjstva? Kao prvo, redovno se čitaju njihove knjige, postoje javna čitanja. Dolazi neki učeni čovek ili lutajući propovednik koji se odrekao sveta ‘sadhu’, zovu ga, on dolazi i seda i tokom dvanaest dana on čita Mahabharatu, tamo uveče nema televizije… Ili je u pitanju druga knjiga ili govori po sećanju o Ramajani. Ove knjige su ispunjene primerima heroja, primerima ličnosti koje treba oponašati po hinduističkim predstavama. Za vreme praznika se takođe ostvaruju ovakva čitanja, organizuju se svuda, to je jako organizovano kod njih, organizovane predstave. Dečaci, devojčice, odrasli se oblače u kostime, ponekada uopšte nemaju kostime, zavisi od sredstava koje ima lokalna zajednica, tekstovi se izgovaraju, pesme se pevaju, neke istorije iz Purana, Mahabharate, Ramajane. Tako se ljudi upoznaju sa kulturom, tako se ona prenosi iz pokoljenja u pokoljenje među nepismenim ljudima.
Danas se ova situacija menja, vlast u Indiji ulaže prilično velika sredstva, svuda se otvaraju škole i pismenost postepeno i polako raste, što se prirodno pokazuje i na nivo obrazovanja, pogleda ljudi na svet. Prvi znaci svetovnosti se i pojavljuju u indijskom društvu, ali za sada jako malo primetni. U velikim gradovima je, naravno, to primetnije.
Postoje tri izabrana puta ka bogu od čoveka u hinduističkoj tradiciji. Hinduizam ne zna za Jedinog Boga, to jest, deklariše se njegovo prisustvo u smislu da se neko od bogova objavljuje za vrhovnog, ali u celini hinduista je slobodan u izboru vladajućeg boga. U suštini se niko ne opterećuje takvim pitanjima, u većini ogromna masa sledi dharmu svoje kaste, to jest prihvaćeno ponašanje, između ostalog i religiozno ponašanje, svi bogovi su poznati, svi znaju kome treba da se poklanjaju: ‘deda se poklanjao, otac se poklanjao, cela naša kasta se poklanja, tako ćemo i mi’. Ili ‘svi moji su se bavili prodajom tkanine i mi ćemo…’ Izlaz iz svoje kaste je bio praktično nemoguć sve do poslednjeg vremena. Danas to počinje da popušta. U selima to sve jako pomaže održavanju socijalne strukture u Indiji, ali i samog hinduizma u celini.
Čovek koji se odrekao svoje kaste ili je izgubio pravo da bude u njoj zbog određenih prestupa, praktično je osuđen na socijalnu smrt. Čovek koji se nađe van kaste u Indiji, nalazi se potpuno van društva, prelazi u grupu ‘onih koji se ne dodiruju’. Ti si uopšte niko, kada ubijaju ‘one koji se ne dodiruju’ čak ni policija ne reaguje, što se jako često dešava. Problem ovih ljudi je u Indiji bio vrlo akutan i aktuelan je do sada, iako je mnogo toga učinjeno od dobijanja nezavisnosti 1947. godine.
Ipak postoje određeni putevi izlaska iz kaste. Ili kao ‘onaj koji se ne dodiruje’ ili kao neko ko vodi način života odbacivanja materijalnih želja. Recimo viši sistem ašrama (sanijasa)[3], njihov status ga odmah postavlja izvan kasti, on je iznad svih socijalnih institucija, ali je u pitanju put kojim idu jako retki i po pravilu, ne u mladom uzrastu, jer su mladi bukvalno pojedinci.
Ako čovek prihvati hrišćanstvo tamo, to je onda još gore od socijalne smrti. Treba znati da ogroman broj hrišćana od tih 2,5% hrišćanskog stanovništva Indije, na jugu Indije hrišćani već tradicionalno čine nekoliko kasti vekovima. Ogroman broj krštenih od strane zapadnih propovednika, većina su rimokatolici a manjina protestanti, to su u najvećoj meri ‘oni koji se ne dodiruju’.
Ljudi koji sa sela dođu u grad prekidaju sa svojom kastom, formalno, međutim, ostaje veza. Pošto si teritorijalno udaljen od svoje kaste, mnoga pitanja se jednostavnije rešavaju. Zato se u gradovima ovaj sistem brže razara, međutim, Indija za sada još nije urbanizovana zemlja. Gradovi su izuzetno veliki, ima ih mnogo, ali većina stanovništva, ogromna većina živi u selima i oni zadaju ton celokupnog života države. Ogromna većina hrišćana na severu Indije je iz kaste ‘onih koji se ne dodiruju’, postoje izuzeci, naravno. Oni se prosto ne računaju ni u kakvu kastu, oni su van kasti.
Njih ne gone, sa tačke gledišta drugih kasti, sam pogled na njih je nečist. Ako ti je na oči došao takav čovek, a ti si recimo braman, moraš da odeš i izvršiš očišćenje i čitav niz rituala za očišćenje.
Te ljude smatraju ritualno nečistim, oni ispunjvaju najprljavije poslove sa tačke gledišta ritualne nečistote. Tkanje je sa ritualne tačke gledišta nečist posao, ja sam ne razumem zašto, ali je tako. Shvatam zašto ljude koji sklanjaju leševe ljudi, životinja, koji odnose smeće tako smatraju. Pripadnici viših klasa zovu njih da iznesu njima bliskog čoveka koji je umro, mrtvog bramana koga ostali bramani ne dodiruju. Tu su još čistači ulica.
Indija je poput pijace, u nju su ušla i necivilizovana plemena koja imaju sopstvene kultove, po predstavama hinduizma, ta plemena su takođe nečista. Tamo su ušli ljudi čije učenje je izašlo van okvira hinduizma, oni su postali ‘ljudi koji se ne dodiruju’, takođe pripadnici viših kasti koji su učinili neke nedopustive postupke koji su ih religiozno isprljali zauvek, neki neoprostivi postupci. Sada je taj spisak sve manji, prosto se istorijski smekšava sve to, takođe u nekoj meri i pod uticajem islama i hrišćanstva. Brakovi između nižih i viših, čak samo za jedan stepen, recimo između kšatrija i bramana, jako strogo su se uređivali, devojka iz bramanske kaste nije mogla da se uda za muškarca iz kaste kšatrija. A muškarac braman je mogao da uzme devojku iz kaste kšatrija za sebe. To se nije smatralo pogrešnim, tamo postoji hiljadu propisa, niko ne može da se snađe do kraja.
Pitanje: Krišnaiti govore da podela na kaste onako kako postoji u Indiji predstavlja iskrivljenje, da se istinska vedska podela tobož vrši na osnovu obrazovanja, intelektualnog nivoa. Koliko je to istorijski osnovano?
Andrej Kolobov: To nije tačno, blago rečeno. Šta se smatra istorijskom osnovom? Trećina kasta uopšte ne zna Vede, šudre su se pojavile samo na teritoriji Indije, trajna podela društva je poznata na teritoriji faktički cele Evroazije. Arijska plemena idući na sever, zapad i jug, u svim pravcima, i kod Slovena i Kelta i u rimskom carstvu i bukvalno do 20. veka se sačuvala ova podela. Materijala ima jako malo, spomenika nema, može da se sudi po indirektnim priznacima.
Ta krišnaitska tvrdnja je zasnovana na krišnaitskoj izmišljotini koja je u 90% savremena, nema drevno poreklo. Napravljena je krajem 19 veka i u prvoj polovini 20 veka od strane dvojica Prabhupada, u smislu poslednje dvojice, ukupno ih je bilo trojica.
Sve te priče da su kšatrije rađale samo kšatrije jer su držali pravilni ritual, niko to ne zna pouzdano. Indijska religija ne može biti tako dobro izučena, jer jednostavno nema pisanih spomenika. Jer odakle mogu da se izvedu neki zaključci i izvodi? Pa jedino iz tekstova. Arheologija teško da može da pomogne, iskopali su neku jamu, oko nje tri lomače i to je to. Čovek koji je upoznat sa vedskom kulturom shvata da se tu odvijalo žrtvoprinošenje jer su tri plamena morala da gore, zna se za šta je služila ta jama, itd. Međutim, samo žrtvoprinošenje je u Vedama opisano, ali za takve svakodnevne stvari kao međusobni odnosi kasti, kako su oni tamo međusobno opštili, među varnama još uvek tada kada su dolazili arijski narodi, prosto nema dovoljno tekstova. A kasnija tumačenja na Vede i to čemu je dovela kultura, onda se po tim stvarima može tražiti. Postoje takve metode koje su razrađene u društvenim naukama, po jezicima i mnogim drugim sredstvima koja su ipak sva indirektna.
Vajše se bave seoskim poslovima, to je jako važan deo njihovog služenja, oni su takođe i trgovci. Šudre služe, nikada nisu nezavisni, ili žive u domu vajše i njemu služe ili u domu kšatrije i služe njemu ili u domu bramana i služe njemu. Oni nemaju pravo da slušaju Vede. Ako je braman pozvao ostale bramane na skup, šudra je dužan da napusti prostoriju, ode odatle. Ako on počne da sluša ili ga neko uhvati da sluša njemu se u uši sipa ključala svinjska mast. Šudra ne može da poseduje zemlju, po definiciji kod njega ne može da se pojavi nikakav novac. Šudra koji se obogatio predstavlja paradoks, tako nešto ne može da se dogodi, njemu niko nikada neće dozvoliti da se obogati. Ako se iz nekog razloga kod njega pojavi novac, on će smatrati da taj novac pripada njegovom gospodaru, šudra ne može da ga prisvoji, ako on tako nešto uradi, prestaje da bude šudra i istog trena biva van svoje kaste. Njega će prosto izgnati, novac mu uzeti a on će početi da se hrani psima: ‘Ti si sada niko, bio si šudra, u sledećem životu si mogao se rodiš kao vajša, a sada si niko! U sledećem životu ćeš biti u paklu, a onda ćeš krenuti iz početka, od bakterije, crva, insekta, i čeka te 8 400 000 ponovnih rođenja (reinkarnacija).’
Treba odmah da se shvati da je društvo Rig Veda koje je došlo sa arijskim osvajačima koji su upali u poluostrvo Indostana bilo prilično demokratsko, bez obzira na podele na varne, život je bio veoma jednostavan; u pitanju je bilo društvo stočara koji su se pomalo bavili zemljoradnjom. Za vreme kretanja stada oni su migrirali ka jugu, od Kaspijskog jezera do uralskih planina otprilike, teritorija srednje Azije faktički. Šta su oni sejali? Oni su stalno migrirali, zato nisu imali stalna polja. Sledi da je i njihova religija, bez obzira na složenu strukturu, bila u vidu svakodnevnih domaćih žrtvoprinošenja koje je glava porodice svake kaste bio dužan da svako jutro izvrši ognjeno prinošenje. Bili su zajednički, javni obredi celog plemena, po pravilu, povezanih sa godišnjim ciklusima, različite tačke tokom godine kada je bilo potrebno da se izvrše rituali. Hramova nije bilo, sve je bilo na otvorenom, prostor za žrtvoprinošenje se osvećivao na određeni način, postajalo je svešteno mesto, centar zemlje, gde sve najvažnije proishodi. Bilo je potrebno od dva, tri do šesnaest, sedamnaest žrečeva od bramana naravno. Još je postojao čitav niz žrtvoprinošenja u vezi sa životom cara: posvećenje (radžasuja), pomazanje na carstvo, žrtvoprinošenje samog konja, najveće od svih žrtvoprinošenja koje se pripremalo dve godine (ašvamedha).
U čemu se sastojala njihova religija? Oni su čuvali ‘ritu’, zakon kosmičke pravednosti i ljudskosti. Ona je prilično jednostavna bez obzira na složenost samih ceremonija. Odakle je poticalo njihovo bogatstvo? Njihovo bogatstvo je predstavljala stoka, deca u plemenu. Institucija porodice je postojala iako je svako pleme imalo svoje osobenosti. Deca su pripadala celom plemenu, nisu pripadala jednoj porodici, mami i tati.
Sa čim su se susrela ova arijska plemena kada su ušla na indijsko polustrovo? Sa gradskom kulturom, civilizacija Inda je bila gradska kultura, tamo je takođe postojalo bogatstvo. Arijska plemena su nakon nekoliko vekova tamo već počela da vode život na jednom mestu. Kada počne čovek tako da živi kod njega se pojavljuje bogatstvo, plus što je i Indija teritorija gde ima i zlata i dragocenog kamenja kojeg je u to vreme bilo izuzetno mnogo, planine, pećine. Arijska plemena nisu puno cenila to, njihova valuta je bila stoka, ovca, koza, krava i najkrupnija, konji. Oni su stalno pljačkali, bili su vrlo agresivna plemena. Sva njihova kretanja i na Bliskom Istoku i u Evropi bila su praćena užasnim razaranjima. U Indiji su naišli na pirinač, voće, gotove kuće i postepeno, postepeno više kaste su postale to što jesu. Danas ima jako mnogo siromašnih bramana, potomaka kšatrija koji ne poseduju ništa.
Dakle, dharme viših i nižih kasti su toliko različite da se hinduizam u planu sistema regulisanja ponašanja u kultu može posmatrati ne kao jedan, već kao dva potpuno različita religiozna pogleda na svet.
Samo više kaste mogu da izučavaju Vede na primer, kšatrije mogu da izučavaju samo određeni deo. I uzrast kada primaju dečaka na izučavanje kod učiteljevih nogu je takođe različit. Dečaci iz bramanskih prodica najranije počinju svoje izučavanje, od pete do dvadeset prve godine. Nakon toga on prinosi zahvalnost svom učitelju, to je praksa kod svih. Ako je porodica siromašna to može biti krava, a ako je bogata, onda su vrlo veliki darovi kao zahvalnost. Kšatrije od dvanaest godina počinju a završavaju sa dvadeset prvom godinom, tada se kod svih završava. Vajše počinju sa šesnaest godina, oni uče samo pet godina. Bramani izučavaju tokom svog učenja sve Vede u potpunosti, po pravilu, upoznaju se sa njima ali se trude da ih i nauče. U drevnosti su ih realno učili napamet, ali i danas nije velika retkost, mogu se naći mesta gde ljudi prave religioznu svečanost i tamo ljudi napamet izgovaraju ogromne delove Rig Vede.
10% koje sam pomenuo, koji se oslanjaju na vedske tradicije, u većini su sledbenici Advajte Vedante. U pitanju su ljudi prilično visokog porekla i visokog nivoa obrazovanja, često sa evropskim obrazovanjem.
Rukovodioce velikih i ozbiljnih hinduističkih sekti malo zanima sadržaj religije nižih kasti, u šta oni veruju u svom selu, kome se oni tamo poklanjaju, itd. Prabhupada[4], sa tačke gledišta višeg hinduizma u principu nije protiv, vide da to ljude privlači. Vlast Indije je jako zainteresovana jer masa poklonika koja dolazi svake godine i donosi sa sobom 100 dolara svaki, to uopšte nije mali novac u razmerama Indije i za njihov budžet to je naravno jako dobro. Prabhupadi se niko ne protivi zato što se u okvirima hinduizma uopšte malo ko kome i protivi. Prabhupada ima niz učenika indijskog porekla koji imaju status gurua.
Recimo, čovek se rodio u višoj kasti, sreo je Prabhupadu, skinuo sa sebe znak bramana, pripadnosti bramanskoj kasti i rekao: ‘Želim da od vas to dobijem’. Sa tačke gledišta sistema kasti je on van sistema. Ali njega to ni najmanje nije briga. Taj čovek je braman, on sve zna, sve je osmislio. Sa materijalne tačke ne trpi ništa, sa duhovne strane, po njegovom mišljenju, još je i dobio.
Zato hinduizam prosto skoro da nije moguće opisati, tamo nema nikakvih normi. Sa jedne strane je sve strogo, a sa druge, vidite šta ljudi rade i niko ih ne proglašava za jeretike, otac ga nije prokleo, a možda i jeste, mi to ne znamo. Ne znamo jezik, to je ogromna barijera.
Mišljenje Indusa o pokretu Hare Krišna je jako teško saznati, jer sva ova mišljenja se izlažu na hindu jeziku, na sajtovima, ali mi ne znamo taj jezik. Krišnaiti indijskog porekla zauzimaju položaje i održavaju jako dobru spoljašnju komunikaciju sa ostalim sektama, vlastima, regulišu pitanja zemljišta, organizuju mesta za poklonička putovanja, to jest, organizuju svoju industriju da bi sekta funkcionisala. Takvih sekti sa same hinduse takođe ima na stotine, a stav prema belim ljudima je otprilike: ‘Puštajte ih da dolaze, ne smetaju majmuni nikome. Ne smetaju mnogo, jeste, obilaziće okolo ali ipak.’ Belce ne puštaju u višnaitske hramove recimo.
Poslednjih godina se uočava tendencija dolaska krajnjih nacionalista na vlast. To se inače uočava u svim zemljama koje su nekada bile kolonije, kako tamo, tako i na afričkom kontinentu. Jer kada kolonije prestaju to da budu, dobiju nezavisnost, lokalnoj eliti koja u tom trenutku postaje elita na izborima uvek pokreće tu kartu: ‘Indija za hinduse, pobij sve muslimane, hrišćane, itd.’ Svaka država ima sopstveni parlament, sopstvenu vlast i tamo ima jako puno izbora, plus na opštem nivou. I zato je to tamo sve jako aktuelno.
Što se tiče objekata poklonjenja u hinduizmu, prvi objekti poklonjenja su bogovi i boginje, često i epski heroji koji su pribrojani njima. Jedino se njima ukazuje hramovno poklonjenje, jedino se njima grade hramovi u hinduizmu. Takođe i poklonjenje kod kuće. Indijsko žrtvoprinošenje (jagja, jadžna) se delom sačuvalo, ali je u celini zamenjeno. U razmerama hinduizma ona ima ulogu, sačuvala se, ali je to od jako malog značaja.
Ovaj obred je istisnula ‘pudža’, koja potiče iz ‘agame’. Pudža znači hramovno poklonjenje božanstvima, predlaganje različite količine hrane, vode, mirisa, cveća i drugih elemenata koja je opisana u njihovim knjigama, svaki bog ima svoje, na koji način im se treba prinositi, da li je ujutro, uveče. Određivanje standarda poklonjenja ovim idolima u hramovima je ponekad toliko složeno da je tamo isplanirana svaka minuta u toku dana, svi trenuci otvaranja, zatvaranja, postupaka koji se vrše pred idolima, sve je potpuno regulisano, sva hrana koja se predlaže, koliko puta, na koji način se donosi, u šta oblače idola, itd, itd. bogovima i boginjama se prinose žrtve, kako beskrvne, tako i krvave, sve do ljudskih žrtava, uprkos zabrani.
Sledeći objekat poklonjenja u hinduizmu su riše, mudraci i podvižnici drevnosti. Oni imaju ulogu posrednika između bogova i ljudi, sistematiziraju mitove njihovih knjiga, daju ljudima znanje, izlažu određena učenja. Njima se ne grade hramovi i ne vrši se pudža za njih.
Sledeći objekat poklonjenja su preci (‘pitri’), hramovi im se ne podižu, pudža se ne vrši. Međutim, postoje specijalni obredi koji su opisani u specijalnim delovima njihovih knjiga koje se nazivaju ‘šraddha’, poklonjenje precima. Dužnost svih porodičnih ljudi je vršenje ovih obreda šraddhe svake godine, poželjno je vršenje pokloničkih putovanja u njihovo ime. Pošto je to za mnoge teško, mnogi hindusi ta poklonička putovanja odlažu za poslednju etapu svojih života kada budu slobodniji, imaju više vremena. U starosti, kada je hindus video unuka, u proseku počinje više vremena da izdvaja za religiozni život, za poklonička putovanja po celoj Indiji sa religioznim ciljem. Nije kao Evropljanin koji u penziji putuje po svetu da bi video svet, to Indijca ne zanima, on putuje da bi video bogove i da bi olakšao sudbinu svojih predaka.
Sledeći objekat poklonjenja su duhovi – njih ima jako puno. Njima se ne poklanjaju, u pitanju su bića koja su jako nestabilna u odnosu prema čoveku, u hinduističkom shvatanju. Oni mogu da čine dobra dela ljudima, mogu da nanose ogromnu štetu, oni predstavljaju objekte poklonjenja u maloznačajnim i lokalnim kultovima. Naravno, hramovi im se ne podižu, ali im se žrtve prinose redovno i najčešće upravo krvave žrtve. Najčešće je to lokalno poštovani duh neke šume, oni se smatraju kao jako moćni u nekim od sela i kult poklonjenja ovom duhu zauzima najveći deo vremena. Iako ti ljudi znaju i za Šivu i za Višnua, međutim njihova religiozna aktivnost je često usmerena na poštovanje nekog od lokalno poštovanih duhova. Sem toga, u velikim hinduističkim hramovima posvećenim glavnim bogovima hinduizma i riše i učesnici nekih posebnih događaja opisanih u njihovim delima kao što su Purane ili Mahabharate, slikaju se ili spolja ili unutar hrama u vidu statue kojoj se ne ukazuje poštovanje, ali prisustvuju kao deo hrama.
Dalje, poklonjenje se vrši i ‘svetim životinjama’, kravi pre svega. Kravi se odaje poštovanje – nenanošenjem zla. To je glavno, neki posebni obredi recimo u slučaju rođenja sina, čovek može da kupi kravu i posveti je bogu, to jest, da je pusti. I krave idu u hiljadama po svim putevima, krave se ne smeju dodirivati, krava blokira put i svi čekaju, niko se ne gnevi, niko se ne ljuti. Krava silazi sa puta i svi nastavljaju dalje. Niko neće izaći iz automobila da je otera, da maše pred njom.
Muslimane ponekada optužuju nezakonito, bez dokaza da recimo trguju govedinom. Dolazi gomila sa palicama, noževima, cela porodica biva izmasakrirana. Meso krave se može naći na nekim mestima, naravno, pre svega u turističkim zonama, u Goa, na primer, na pijaci. Mnogi hindusi se hvale da su jeli govedinu iako je to sam predmet hvale, da bi čovek skrenuo pažnju u razgovoru. Takođe, hindusi znaju da zakolju vola, vo nije sveta životinja za njih i oni prodaju meso vola kao govedinu i turisti to jedu. Volovsko meso je izuzetno jeftino i izvozi se u ogromnim količinama pod vidom govedine. Mada većina hindusa uopšte ne upotrebljava meso, ali niz sekti da. U pitanju je zapravo nasleđe budizma. Pre epohe budizma svi su slobodno jeli meso, zabrana nije bilo. Međutim, bez obzira što je budizam praktično u potpunosti proteran iz Indije, osporen i smatra se za jeres, ostavio je takav kulturni trag nakon sebe.
U nekim budističkim pravcima jedu meso, to im ne protivreči, a eto, hindusi su postali vegetarijanci zahvaljujući upravo budizmu.
Krave tamo slobodno šetaju, često su ispisane imenima, posvećuju kravu Šivi na primer, umiru prirodnom smrću. ‘Oni koji se ne dodiruju’ skidaju kože sa nje kada već počinje da se raspada i iz ove kože prave te lepe torbe koje su bile svojevremeno jako moderne, ‘torba iz Indije’, nije mogla da se nađe. Upravo odatle oni i prave ove torbe, od ovih krava koje su prosto uginule od gladi. One su glavni posetioci svih smetlišta, najvećih otpada van gradova, tamo ima gomila krava koje pokušavaju da pronađu makar neke otpatke. Njih niko nije u obavezi da hrani, njih su posvetili bogu, ‘nismo je ubili, nismo pojeli njeno meso, dosta joj je’ – tako razmišljaju. Postoje različite krave, domaće su kod kuće, ‘svete’ na putevima. Na boku ‘svete’ krave je obično napisano ime kome je posvećena, da ponovim, najčešće Šivi. Pet proizvoda koji dobijaju od krave: mleko, jogurt, mast, urin i balega – sve je to ‘sveto’ i čisto za njih.
Klasična hindu ajurveda jako hvali korišćenje ovih prizvoda u svrhe lečenja, radi očišćenja, tamo je sve opisano i uređeno. U pitanju je kategorija, recimo tako, sumnjivih načina lečenja, ali ako uzmemo autora desetog veka Al Birunija, koji je putovao i njegova knjiga je prevedena na ruski jezik, zapamtio sam iz njegovog teksta o tome šta ga je porazilo u Indiji, on govori ‘ovi ljudi, hindusi, piju urin krave, ali ne jedu njeno meso!’ On kao musliman je prosto slegao ramenima, ‘kakvo je ovo ludilo ovde?’
Krišnaiti, kao i većina hindusa, smatraju plodove krave čistim, u kući svakog krišnaita ćete uvek naći posudu sa izmetom krave koji se koristi za ritualno očišćenje površina, poda na primer, dodaje se mala količina vode i sa tom vodom se pere pod. Za pranje posuda za neke rođake ili recimo ljude kojima iznajmljuju stan, posude u kojima su jeli meso, spremali meso u tim posudama, onda se one čiste sa vodom i balegom i tim posudama se mogu koristiti, ona postaje ritualno čista.
Priče o ovoj praksi u Rusiji recimo su jako preuveličane jer sve ovo izgleda smešno i masa šala na ovu temu, tako da naravno ovo ne ulazi u dnevni režim. U krišnaitskim propisima tamo postoje propisi za ljude koji vode određeni način života, upravo za krišnaita da tokom meseca koriste sve to u vidu askeze. Po pravilu, ruski krišnaiti ne slede ove propise, a u celini u Indiji uopšte masovno piju urin krave. Ne samo krišnaiti, to tamo toliko predstavlja normu, pola čašice urina krave za stolom. Nama je to smešno, to je prosto drugačija kultura. To je za njih lek i jelo i uopšte, dobro i lepo. Balega takođe, ako se sve to zajedno pomeša, mleko, jogurt, balegu, urin i istopljenu mast, u pitanju je takozvana ‘pančagavja’. Ali se to ne jede. Mada ima ljudi koji iz ritualnih razloga očišćenja žele to da urade, da bi se očistili, ali je tako nešto potpuno samovoljno, toga nema u Ajurvedi, u krišnaitskim knjigama. U hrani koju na primer krišnaiti dele, nema fekalija, to vas uveravam. Međutim, sva hrana koja se služi u krišnaitskim indijskim restoranima posvećena idolima, predstavlja žrtvoprinošenje idolima.
Sledeća ‘sveta životinja’ su majmuni, to je u vezi sa kultom Hanumana koji se jedno vreme čak smatrao i bogom, to je vreme Ramajane, Rame koji je prethodnik avatara Krišne. Majmune niko ne povređuje u Indiji, sa njima se ne prepiru, sa njima se ne druže. Kao i na krave, na njih niko neće podići ruku, naravno, postoje izuzeci. Postoji poznata američka knjiga ‘Monkey on the stick’, u kojoj stoji opis da kada majmuni počinju da nanose štetu poljima, seljaci hvataju majmuna, ubijaju ga i stavljaju na štap da visi u polju i ostali majmuni videvši leš majmuna više ne ulaze u to polje. Uopšte međutim, majmune na mestima pokloničkih putovanja, svetim gradovima, tamo niko nikada ne dira, zato su oni tamo nemoguće drski. Oni tamo poklonicima koji moraju da skinu obuću pri ulasku u hram, kradu obuću i kada čovek izlazi napolje, oni sa drveta gledaju i ucenjuju. Čovek mora da im kupi par banana da bi dobio svoju obuću. Tako nešto ih uče prodavci banana, to uopšte nije legenda, nemojte sumnjati u to.
Takođe, od vrlo drevnih vremena postoji kult zmije i kobra, hindusi se poklanjaju zmijama koje su atribut kod mnogih bogova: i Šiva na vratu ima zmiju, i Višnu leži u okeanu na ogromnoj zmiji. Inače svaki bog u hinduizmu ima svoje sredstvo za prevoz (‘vahana’), obično je u pitanju neka životinja. Zato sve životinje koje predstavljaju ‘vahane’ nekih bogova takođe su svete u okviru kulta tog boga, uvek se predstavljaju sa njim i postoji slučaj kada mu se prinose u žrtvu.
Sledeći predmet poklonjenja su izvori vode, reke, jezera. Voda predstavlja neophodni sastojak u svim obredima. Kao prvo, kao supstanca za očišćenje, a kao drugo, voda se koristi kao žrtva, nju prinose kao žrtvu bogovima, precima. Hiljade reka, hiljade izvora, počevši od okeana sa nekim mestima na obali, završno sa nekim mali potočićem, predstavljaju u Indiji mesta poklonjenja, deo kulta nekog boga.
Ako u hramu vidite sliku žene sa krčagom, možete da budete uvereni da je u pitanju jedna od ‘svetih’ reka ili jezera, u pitanju je ‘tirtha’ (pokloničko mesto) boginji. Tamo takođe vrše pudžu, u Gangu vrše obred pudže, poklonjenje.
U Indiji je drvo jako skupo, ljudi nemaju novca i ne polazi im za rukom da potpuno spale tela umrlih. Zato u Indiji sve više uzimaju maha električni krematorijumi. Međutim, ljudi religiozno raspoloženi kojih je većina, ipak pokušavaju da spaljuju na drvetu, ‘kao što je bilo kod staraca, kako su ranije radili’. To stvara masu problema, voda Ganga je u svakom slučaju čista po njihovim predstavama, tamo možete, po njima, bez ikakve bojazni da izvršite očišćenje čak i ako pored vas plivaju leševi, oni prosto na njih ne obraćaju pažnju. Na leševima sleću vrane i kljucaju ono što im je najukusnije, počinju sa očima obično. Ljudi dolaze u tom trenutku, piju tu vodu.
Pritom, očišćenje ne u smislu da je neko prosto ušao i pljusnuo se vodom, u pitanju je celi ritual, prilično složen, uključuje u sebe pijenje vode, čitanje mantri, itd. Sve je ritual. U vreme sezone kiša se očišćenja ne vrše, mada ponekada i da, od strane religioznih fanatika i grupa. Postoje i ljudi koji daju zavet da će se čistiti stalno i to rade po 40, 50 godina i ne umiru. U gradu Banbasa ‘osvete’ vodu i ona se ne kvari 6 godina, ne miriše. Vodu Ganga uzimaju, donose, sa njom se ništa ne dešava, stoji providna. Ili su došli do sadhua, poklonili mu se, a on govori: ‘Idite, okupajte se tamo i tamo’. Vera ovih ljudi u to je ozbiljna, ako se oni gledaju kao protivnici onda su u pitanju ozbiljni religiozni protivnici, ne prosto ‘neki neznabošci koji veruju u neke besmislice’. Nije tako.
Dakle, sve reke u Indiji su ‘svete,’ ne samo Gang, ali je reka Gang najpoznatija, sve reke po pravilu na svojim obalama imaju svoja mesta za očišćenje i tamo se okupljaju velike grupe poklonika.
Sledeća grupa objekata poklonjenja su biljke. Svako božanstvo hinduističkog panteona po pravilu ima omiljenu ili čak i nekoliko omiljenih biljaka. Svi znate da Krišna i Višnu imaju ‘sveti’ bosiljak, on je olicetvoren u vidu jedne od devojke. U svakom hramu i kući krišnaita po pravilu se na oltaru trude da imaju saksiju bosiljka. To je drugačija vrsta bosiljka od našeg evropskog. Različite boje cveća takođe za različite bogove, beli, plavi, crveni lotos… Opširna botanika u suštini je razvijena u hinduizmu.
Poslednja grupa objekata poklonjenja – kamenje. Čudovišno neznaboštvo. Jako često u selima, raskrsnicama, putevima se nalaze ‘sveto’ kamenje. Oni se odmah vide, na njima se nalazi neki prah žute boje najčešće, oko njega je cveće razbacano, vidljivi su znaci održavanja rituala. Jako vole kamenje sa antropomorfnim ili zoomorfnim izgledom. Ovo kamenje doživljavaju kao samoprojavljeni ‘murti’, samoprojavljeno božanstvo, oko njih se čak i hramovi podižu. Postoje čak i obredi pronalaženja kamenja, to je razvijeno u višnaizmu, kod krišnaita takođe, u nekim njihovim sektama. Postoje priručnici kako da se traži to kamenje, kako da se uzima, kako definisati da li je u pitanju Šiva, kako mu se poklanjati, prilično složen i težak obred zato se retki odlučuju da mu slede. Sem toga, u nekim sektama je samo bramanima po rođenju dozvoljeno da se poklanjaju tom kamenju.
Svi ovi kultovi koje sam naveo ne postoje odvojeni jedni od drugih, niko se ne poklanja samo kamenju ili vodama. Oni predstavljaju kompleks poklonjenja određenoj boginji ili bogu. Njihov bog se uvek oslikava da pored njega postoji i životanja ili ‘vahana’, tu je drvo ili deo njega, seme ili lišće, mesto poklonjenja, reka poklonjenja takođe. Na taj način ljudi ili stariji ljudi koji žive religioznim životom, koji su se odrekli materijalnog, vrše poklonjenje na ovim mestima poklonjenja. Maršute ovih putovanja su određene, one su poznate, jako su popularne, mogu da traju jako dugo, prilagođavaju se u suštini potrebama ljudi, i za putovanja koja godinama traju postoje i mesta gde su se odvijali neki mitski događaji, hramovi.
Zajednički praznici postoje za sve hinduse, kod predstavnika svih kultova postoje praznici koje slave svi drugi. Kda se odvija praznik ‘Holi’, krišnaitski praznik boja, jesenji, prskaju jedni druge obojenom vodom, svi sa zadovoljstvom učestvuju. Takođe, poklonjenje reci Gang, to svi poštuju – i višnaiti i šivaiti, svako po svojim legendama, kod njih Gang ima malo drugačije uloge, međutim, dan poklonjenja je zajednički.
Jedna od šivaitskih legendi govori da je Šiva stigao Višnua, da je imao seks sa njim i da je Višnu rodio boga koji se poštuje na jugu Indije, Ajanara. Višnu je uzeo oblik lepe devojke i kada ga je Šiva video bio je van sebe od želje i dugo ga je jurio da bi ga imao. Dok ga je jurio po putu prosipao je seme i po šivaitskim verovanjima okamenjena sperma Šive se pretvorila u zlato po celoj planeti. Svo zlato na planeti, sve zlatare ispunjene su okamenjenom Šivinom spermom. Naviknite se, to je hinduizam. Postoji i objedinjeno božanstvo Šive i Višnua i sekte koje im se poklanjaju, zove se Harihara.
Hrišćani u prvom, četvrtom, petnaestom, dvadesetom veku ostaju hrišćani, veruju kao što su verovali prvi hrišćani. Vera se ne razlikuje. I tim istim Duhom se hrane i podržavaju. U hinduizmu nije tako.
Tradicionalni hinduizam ima neprijateljski odnos prema hrišćanstvu. Sve ljude koji nisu hindusi smatraju varvarima, necivilizovanim ljudima, to su ljudi koji ne znaju za Vede, ne znaju civilizovanu podelu ljudi na kaste, čiste i nečiste. Bog je po predstavama hindusa jako milostiv i ne ostavlja nikoga, da bi i hrišćani mogli u sledećem životu da se udostoje i rode u sveštenom trouglu Indostana, on takođe dolazi i daje im neka elementarna pravila i oni tako postepeno napreduju, i islam i hrišćanstvo i sve ostale druge religije. Na taj način sve te religije oni približavaju dharmi hinduizma. A na koji način? Pa zato što svi ostali ljudi dobijaju makar neku predstavu o Bogu, religiju, makar neka pravila vrše. Kako vaspitavaju decu? Jednostavnim rečima, bez udubljivanja objašnjavaju dvogodišnjem detetu da ne dira nešto prljavo. Mi smo isto tako za njih isto tako nerazumni, divljaci…
Pošto za njih život nije ograničen vremenom kojim ovde živimo već ima beskonačnu prošlost i beskonačnu budućnost u sledećim reinkarnacijama, onda se u okvirima ovog sistema sve to uklapa.
[1] Grad civilizacije Inda, 2600 godina pre Hrista, u Pakistanu. Predstavlja najveći drevni grad doline Inda. – prim. prev.
[2] Purane predstavljaju žanr indijske literature, sastavljene pre svega na sanskritu i na drugim regionalnim jezicima. – prim. prev.
[3] Sanijasa je oblik asketizma, odbacivanje materijalnih želja, predstavljenih kao stanje neprivezanosti i odsustva interesovanja za materijalni život. – prim. prev.
[4] Abhaj Čaranaravinda Baktivedanta Svami Prabhupada – osnivač ‘Međunarodnog društva za svest Krišne, drugi naziv ‘pokret Hare Krišna’ – prim. prev.