Da li se nekršteni mogu spasiti? – Sveštenomučenik Danil Sisojev

*

Predgovor
Predanjsko učenje
Zar je Bog pravedan?
A šta sa dobrim ljudima? Zar će oni propasti?
Pa zar su poginuli svi ljudi Starog Zaveta?
Zašto Bog kažnjava neznabošce koji nikada nisu imali mogućnosti da čuju za Hrista?
A šta je sa drugim religijama? Njihovi sledbenici su ubeđeni da će se jedino oni spasti.
Nepojmljiva ozbiljnost izbora

---

Predgovor

Dobronamernom čitaocu se predlaže rad koji se pojavio zahvaljujući mnoštvu razgovora kako u misionarskoj praksi, tako i na internetu. Iskustvo pokazuje da se pitanje večne sudbine ljudi koji nisu mogli ili nisu poželeli da prime Sveto Krštenje javlja skoro pri svakoj dužoj ili kraćoj diskusiji o posmrtnom udelu čoveka.

Ovo je tim pre važno jer se u poslednje vreme pojavila čitava ‘humanistička tradicija’ koja tvrdi da Bog spasava sve ili, u najmanju ruku, ‘sve dobre ljude’, nezavisno od njihovog odnosa prema Gospodu Isusu Hristu i Njegovoj Pravoslavnoj Crkvi. Najstrašnije je što se ispostavilo da se ovog učenja o nepovezanosti spasenja duše sa njenim prihvatanjem ili neprihvatanjem Božanskog Krštenja pridržava i veliki broj sveštenika i, što je neobično, ovo lažno učenje je rasprostranjeno čak i među onima koji se nazivaju ‘profesionalnim misionarima’.

Iskustvo pokazuje da kada se povede reč o temi koja je toliko aktuelna za većinu ljudi, umesto objektivne ocene realnosti imamo prilike da se susretnemo sa talasom emocija. Neki dolaze do bezumne tvrdnje da je tobož Sam Bog, onako kako Ga predstavljaju Biblija i Crkva, surov i nepravedan i zato nije dostojan poštovanja i da treba verovati u nekog ‘boga ljubavi’.

Pritom često diskusija prelazi u neku čudnu formu ‘tuče u mraku’. Jedni govore: ‘Oci Crkve uče ovako’, a drugi uzvraćaju ‘to je njihova pedagoška praksa, treba misliti drugačije’. Pritom se zaboravlja jedna žalosna i ‘nezanimljiva’ stvar – da pitanje spasenja ni na koji način ne zavisi od tačke gledišta ovog ili onog čoveka. Mislim da niko ne sumnja da se u vezi sa večnom sudbinom čoveka i Tvorac nešto pita. A Njegovo mišljenje iz nekog razloga niko ne uzima za ozbiljno. Smatra se da diskusija ima pre ljudski karakter, tipa da se može izmisliti Bog onako kako nama odgovara. Takođe, svako iz nekog razloga smatra da ima pravo da diktira Gospodu kako da On postupi sa nekim čovekom. Potpuno je neshvatljivo čemu sve to? Jer očigledno je da Bog nije naša marioneta koja ispunjava sve naše želje. On neće izmeniti Svoju reč zato što neko smatra tu reč surovom ili nepravilnom. Teško samo onome ko širi laž o Tvorcu. Koliko god se to danas smatralo nesavremenim, ipak, greh jeresi niko nije ukinuo (2 Petr. 2:1; Gal. 5:20). I za to što čovek o Bogu govori očiglednu laž – čeka ga večni oganj. Reči Spasitelja: „Jer ćeš zbog svojih riječi biti opravdan i zbog svojih riječi biti osuđen“ (Mt. 12:37) nikako ne treba zaboravljati.

Zato ću se u ovom radu potruditi da prosto izložim tačku gledišta Boga na pitanje toliko važno za nas i zato molim da prema tome postoji krajnje ozbiljan odnos.

Predanjsko učenje

Na početku treba podsetiti na prvobitno, predanjsko učenje Pravoslavne Crkve o spasenju. U saglasnosti sa Božanskim Otkrivenjem, suština spasenja se ostvaruje u oslobođenju čoveka od greha, prokletstva i smrti koji su ušli u svet zbog Adamovog pada u greh. Pri čemu su prokletstvo Božije i smrt obuhvatili ne samo svet ljudi, već i celokupnu tvorevinu. „Jer se tvar pokori taštini“ (Rim 8:20). Truležnost i raspad rođeni buntom Danice i ljudi koji su stupili u savez sa njim, ne mogu biti savladani nikakvom ljudskom ili nekom drugom stvorenom silom. Zaista, ne postoji lek za smrt osim kod Besmrtnog Gospodara. Jasno je da celokupnu tvorevinu može da izmeni jedino Tvorac. Upravo zato se On i naziva Jedinim Spasiteljem ljudi. „Ja sam, Ja sam Gospod, i osim mene nema Spasitelja“ (Is. 43:11) – govori Sam Bog.

Međutim, osim smrti koja je mogla biti uništena prosto silom Božijom, postoji i nešto što kao da se nalazi van Njegove svemoći. U pitanju je naša slobodna volja, koja je takođe pogođena razornim dejstvom greha. I nju je nemoguće isceliti uprkos našoj želji. Najstrašnije je što se propadljivost rađa ne prosto zbog nekog spoljašnjeg zakona prirode, već se ukorenjuje u srce svih ljudi od samog trenutka začeća. Mi smo deca buntovnog roda. I naša buntovnost se rađa zajedno sa nama. Već u trenutku rođenja u našim srcima živi zakon greha (Ps. 50:7). Po rečima Apostola Pavla: „Znam da dobro ne živi u meni, to jest, u tijelu mojemu; jer htjeti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim. Jer dobro, što hoću, ne činim, nego zlo, što neću, ono činim. A kad činim ono što neću, već ne činim to ja, nego grijeh koji živi u meni. Nalazim, dakle, zakon: kada hoću dobro da činim, zlo mi je prisutno. Jer se radujem zakonu Božijemu po unutarnjem čovjeku; Ali vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma mojega, i porobljava me zakonom grijeha koji je u udima mojim“ (Rim. 7:18−23).

Uzrok tog zakona greha koji nas neprestano prlja jeste zli duh koji je sebi svio gnezdo u dubinama naše duše. On nas neprestano obmanjuje zlim pomislima koje se kao bujica izlivaju iz dubine srca. I čovek ih prihvata kao svoje, zato i postaju njegove. Tako prvorodna Adamova nečistoća postaje i naša lična krivica koja povlači za sobom večnu propast. I zato uopšte nije slučajno što pred Krštenje sveštenik moli Boga da izgna „zlog i nečistog duha, koji se krije i gnezdi u srcu“ iz onoga koji se krštava.

Međutim, najstrašnije je što, udaljivši se od Boga, čovek gubi mogućnost da smogne snage za borbu sa grehom. Zanimljivo je da sam za vreme beseda sa oglašenima mnogo puta pitao ljude koji su se spremali za Krštenje: ‘šta je vrlina?’, ali niko od njih nije mogao da mi pruži tačan odgovor. Uzrok tome uopšte nije u nedostatku terminološke pripremljenosti, već u neznanju da dobro može da uđe u naviku. Isto to se može videti i u svetovnoj kulturi. Svaki opis poroka, strasti, zločina izgleda iznutra verno, logično, umesno; međutim, svaki pokušaj da se predstavi dobro najčešće izgleda potpuno izveštačeno. To je takođe povezano sa odsustvom realnog iskustva upražnjavanja dobra, bez čega je njegovo opisivanje istovetno, na primer, opisivanju prirodnih uslova planete u sistemu Sirijusa. Upravo o toj strašnoj realnosti Crkva i govori učeći da bez pomoći blagodati Hrista Spasitelja nije moguća pobeda nad unutrašnjim zlom, a kao posledica, ni blažena večnost.

Da bi se čovek otrgao iz tog strašnog bezizlaza greha, koji rađa smrt i propast, Bog je po Svojoj ljubavi dao Jedini Put ka večnom životu – Gospoda Isusa Hrista Koji je uzeo na Sebe grehe sveta. Sin Božiji je postao Sin Čovečiji, da bi i nas učinio sinovima Božijim (Sveti Atanasije Aleksandrijski). I kroz Tajnu Ovaploćenja smo dobili mogućnost da steknemo Božanski život u formi koja je za nas dostupna. Bez Bogoovaploćenja čovek ne može da vidi lice Božije, a da ostane među živima (2 Mojs. 33:20). Greh nas je isuviše oslabio, odveć je načeo našu prirodu da bi ona sama po sebi mogla da izdrži svetlost Božanstva. Nije slučajno da su čak i veliki proroci drevnosti videvši odblesak slave Tvorca, „viđenje slave Božje na očima“ (Jez. 1:28), padali ničice i nisu bili u stanju da govore. Šta se može reći za one koji nisu očistili sebe od grehovnih navika čak i spolja, koji čak nisu pokušali da se suprotstave strastima? Za takve će svetlost Lika Božijeg postati oganj koji proždire.

Međutim, kada je Logos postao Telo i i nastanio se među nama, pun blagodati i istine, i od punoće Njegove mi svi primismo, i blagodat na blagodat (Jn. 1:14−15), tada smo kroz zavesu tela Hristovog (Jevr. 10:20), kroz realno učešće u Njegovoj ljudskoj prirodi u Pričešću, kroz slušanje Njegovih spasiteljnih reči i mi mogli da okusimo netruležnu silu Večnog Života. I upravo to sjedinjenje nam daje mogućnost da prevaziđemo truležnost i raspad naše prirode. Ali kako mogu da prevaziđu taj raspad oni koji se nisu dotakli Čaše spasenja? Odakle da uzmu snagu za borbu sa grehom, ako je Bog za njih prosto neka daleka i neshvatljiva sila? I onda kada se budu javili pred svetlo Lice Gospodnje, zar za njih taj sjaj neće postati strašni plamen koji će ih i spaliti? „Ko će od nas ostati kod ognja koji proždire?“ (Is. 33:14), ako ne jedino onaj ko već ima taj plamen u sebi samom? A kako će i odakle dobiti tu silu čovek koji nije očišćen vodama Krštenja i koji nije okusio Sveto Pričešće?

Međutim, nedovoljno je samo pružiti čoveku mogućnost da stane pred Lice Božije, potrebno je da se on pokaže i neosuđen na Sudu Gospodnjem. Radi se o tome da, uprkos danas raširenom mišljenju, Bog nije samo ljubav, nego je još i pravednost. „Jer je Gospod pravedan, ljubi pravdu“ (Ps. 11:7), On je „pravedni Sudija“ (2 Tim. 4.8), „Koji ne gleda ko je ko niti prima poklona“ (5 Mojs. 10:17) i „uzvraća svakome po djelima njegovim“ (Mt. 16:27; Rim. 2:6).

Biblija i Predanje Crkve uče, a život potvrđuje zaključak da „svi sagriješiše i lišeni su slave Božije“ (Rim. 3:23). Što znači da i svi treba da dobiju platu od Boga. Međutim, ljubav Božija je pronašla način da nas izbavi od zaslužene kazne. Sin Božiji je postao Čovek, po volji Oca Svoga primio je na Sebe kaznu za naše grehe. Kako je još sedam vekova pre Njegovog rođenja predskazao Isaija:

„Prezren beše i odbačen između ljudi, bolnik i vičan bolestima, i kao jedan od koga svak zaklanja lice, prezren da Ga nizašta ne uzimasmo. A On bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da Ga Bog bije i muči. Ali On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na Njemu našeg mira radi, i ranom Njegovom mi se iscelismo. Svi mi kao ovce zađosmo, svaki nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na NJ bezakonje svih nas. Mučen bi i zlostavljen, ali ne otvori usta svojih; kao jagnje na zaklanje vođen bi i kao ovca nema pred onim koji je striže ne otvori usta svojih. Od teskobe i od suda uze se, a rod Njegov ko će iskazati? Jer se istrže iz zemlje živih i za prestupe naroda mog bi ranjen. Odrediše Mu grob sa zločincima, ali na smrti bi s bogatim, jer ne učini nepravdu, niti se nađe prevara u ustima Njegovim. Ali Gospodu bi volja da Ga bije, i dade Ga na muke; kad položi dušu svoju u prinos za greh, videće natražje, produžiće dane, i šta je Gospodu ugodno napredovaće Njegovom rukom. Videće trud duše svoje i nasitiće se; pravedni Sluga Moj opravdaće mnoge Svojim poznanjem, i Sam će nositi bezakonja njihova“ (Is. 53:3−11).

Ovo učenje predstavlja srž Novog Zaveta i oni koji ga odbacuju ne mogu da se nazivaju hrišćanima čak ni izdaleka. Jer suština Jevanđelja koje su propovedali Apostoli je u tome da „Hristos umrije za grijehe naše po Pismu, i da bi pogreben, i da je ustao treći dan, po Pismu“ (1 Kor. 15:3-4). I zato čovek koji nije prihvatio Iskupitelja ostaje pod teretom svojih grehova. Za prihvatanje spasenja od greha zahteva se ne samo žrtva Božija, već i delatna saglasnost od strane čoveka. Suština ove saglasnosti je u veri u Hrista (Rim. 3:22) i u učešću u Njegovoj smrti kroz Krštenje (Rim. 6:3−11). Čovek koji po veri u Isusa Hrista pribegava Krštenju, dobija oproštaj svojih grehova i Krštenje ga spasava Vaskrsenjem Hristovim (1 Petr. 3:21). Ovo je Božiji put spasenja od greha.

Neumesna su tu rasuđivanja na temu: ‘pa, mi ne znamo da li je moguće spasti se bez Golgote ili ne, to je, naime, tajna Božija’. Nema tu nikakve tajne, Bog je sve jasno otkrio. I ne treba pokušavati da se traži senka tamo gde je sve jasno i čisto. Ako čovek iz bilo kog razloga ne pribegava Jedinom Putu ka Ocu (Jn. 14:3), biće dužan da ponese svu težinu svojih postupaka. A da ne govorim o svoj težini Adamove nečistoće koja opterećuje naš život. Zakon ga može opravdati samo ako ga celog ispuni. Samo pokajanje od uzvraćanja za dela neće ga izbaviti, jer je zlo već ušlo u svet i treba da dobije platu. Znači, šta može da očekuje tog nesrećnog čoveka osim večne osude? Kako mogu da se opravdaju na Sudu Božijem oni koji nisu poželeli da dobiju Božije opravdanje? Zato Sveti Kiril Jerusalimski i govori: „Ko ne prima Krštenja nema spasenje, osim Mučenika koji i bez vode stiču Carstvo Nebesko. Jer Spasitelj je, iskupljujući vaseljenu na Krstu i budući proboden u rebro, iz njega izveo krv i vodu, da bi se jedni u vreme mira krstili vodom, a drugi u vreme progona krstili sopstvenom krvlju. Pa i mučeništvo je Spasitelj nazvao Krštenjem govoreći: „Možete li piti čašu koju Ja pijem, i krstiti se krštenjem kojim se Ja krstim?“ (Mk.10:38)[1].

Takođe i Sveti Amvrosije Milanski govori: „Niko ne ulazi u Carstvo Nebesko osim kroz Svetu Tajnu Krštenja“[2].

Naravno, postoji razlika među onima koji nikada nisu znali za Hrista i ljudi koji su čuli Njegovu reč i odbacili Ga. Prvi će odgovarati samo za svoja dela, a drugi će biti još odgovorni pred Ocem za krv Sina Njegovog[3] (Sveti Polikarp Smirnski).

„Ko vjeruje u Sina, ima život vječni; a ako je neposlušan Sinu, neće vidjeti života, nego gnjev Božiji ostaje na njemu“ (Jn. 3:36) – govori Jevanđelje. I mera kazne će biti različita.

„Onaj sluga koji je znao volju gospodara svojega i nije pripravio niti učinio po volji njegovoj, biće mnogo bijen; A koji nije znao, pa je učinio što zaslužuje batine, biće malo bijen“ (Lk. 12:47−48).

Zajedničko im je samo jedno – neće imati večni život.

I poslednje, ali ne manje važno za delo spasenja. Naš Bog je Bog Zaveta, Koji je zaključio savez ne sa gordim pojedincima, već sa Svojim narodom. Sada, nakon javljanja Boga u telu, svi koji žele da zadobiju spasenje dužni su da uđu u Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu koja se nimalo slučajno ne naziva udelom spasavanih (7. pravilo Drugog Vaseljenskog Sabora), „rod izabrani, carsko sveštenstvo, narod sveti, narod zadobijen, da objavite vrline Onoga koji vas dozva iz tame na čudesnu svjetlost svoju“ (1 Petr. 2:9).

„Ne može imati Boga za svog Oca onaj ko nema Crkvu za svoju majku“, pisao je Sveštenomučenik Kiprijan Kartaginski („O jedinstvu Crkve“). Sam Gospod, po svedočenju Svetog Pisma, „dodaje Crkvi one koji se spasavaju“ (Dela ap. 2:47). Jer Crkva je Telo Hristovo, „punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“ (Ef. 1:23), za koju je Hristos Sebe predao (Ef. 5:23-27). On Sam očišćuje Crkvu i sve koji u nju ulaze kroz Krštenje – „krštenjem u vodi riječju“ (Ef. 5:26).

Sledi da su ljudi van Crkve neočišćeni, nisu narod, nisu pomilovani (1 Petr. 2:10), ljudi koji sede u tami i u tamnici (Is. 42:7), nalaze se pod vlašću satane (Dela ap. 26:18). Jedini izlaz iz tog strašnog stanja je vera u Hrista i Krštenje. I kako mogu da se spasu oni koji nisu izašli ispod vlasti satane i nisu pomilovani od Boga? Kako će ući u Carstvo čistote nečisti, koji su već rođeni kao nečisti (Jov. 14:4), koji nisu poželeli da da se očiste u vodama Krštenja? Jer Gospod je rekao da u Njegovo Carstvo „neće ući ništa nečisto“ (Otk. 21:27).

Dakle, učenje Gospoda da spasenje nije moguće bez Krštenja (Jn. 3:5; Mk. 16:16) organski izrasta i iz celokupnog Otkrivenja kako Starog, tako i Novog Zaveta i potpuno odgovara trenutnom stanju ljudskog roda, koje u sadašnjem obliku očigledno neće moći da stane pred pravedni Lik nebeskog Sudije.

Zanimljivo je da je vanhrišćansko čovečanstvo uvek bilo saglasno sa tom tvrdnjom. Mnoštvo običaja povezanih sa kultom predaka svedoči da niko ne očekuje susret sa Tvorcem u zagrobnom životu. Štaviše, većina civilizacija smatra da je tamo gore nego ovde. Kako je Ahil govorio Odiseju, bolje je biti poslednji pas na zemlji, nego car u adu (Odiseja). U Japanu se tvrdi da duše mrtvih jednom godišnje mogu da dobiju ‘izlaz na zemlju’, a zatim se vraćaju u pakao. Tako su smatrali Sloveni i Kelti (odatle potiče i savremeni Helouvin). U drevnom Egiptu je zagrobni život vrveo od opasnosti, ali u srećnom slučaju mogao si da dobiješ tek nešto nalik na Zemlju. Zemlja Kur kod Sumera i Šeol kod Semita predstavlja krajnje neveselo mesto, gde žive strašna čudovišta, duša tamo ima glinena krila, jede glinu i pije prašinu. Izopačeni pakao budizma i daoizma i inače mogu da nadahnu samo autore horor filmova. Bivali su izuzeci u nizu šamanskih kultova gde su šamani ubeđivali da umrlog čeka mesto dobrog lova, itd. Tačnije, čak i da su bili u pravu, nikakav susret sa Bogom Tvorcem nisu očekivali. Međutim, najzanimljivije je da sami šamani iz nekog razloga uopšte nisu želeli da ostanu u takvom ‘plodnom mestu’, već su se trudili svom snagom da obmanu straže zemlje mrtvih i vrate se u nimalo udobne uslove tundre ili tajge. U islamu nakon smrti, sve duše se nalaze u grobovima gde osećaju ili ‘muke groba’ ili neko, neshvatljivo za neposvećene, zadovoljstvo. Međutim, opet tamo nema nikakvog ličnog susreta sa Tvorcem. I čak će u islamskom raju Alah biti daleko od pravednika kao Mesec od Zemlje.

Dakle, o kakvom spasenju nekrštenih može da se govori ako pođemo od realnog religioznog iskustva ljudskog roda? I lažno iskustvo govori ovde o toj istoj pravilnoj realnosti – bez Krštenja nema spasenja, nema oproštaja grehova, nema susreta i sjedinjenja sa Gospodom.

Sama tvrdnja da je spasenje u hrišćanskom smislu moguće i bez Krštenja i nastaje kao posthrišćanska jeres. Sama vest o mogućnosti spasenja je Jevanđelska novost, nepoznata ranije. I jedino nezahvalni ljudi koji su saznali za takvu nezamislivu mogućnost, poželeli su da umesto Jedinog Puta naprave svoje stazice. Kako govori Gospod: „Ostaviše Mene, izvor žive vode, i iskopaše sebi studence, studence isprovaljivane, koji ne mogu da drže vode” (Jer. 2:13).

Zanimljivo je da se tvrdnja o mogućnosti spasenja bez Hrista uopšte ne sreće kod crkvenih autora, a misao da je moguće spasenje bez Krštenja ili mučeništva, susreće se jedino u najspornijim tekstovima (Sveti Grigorije Niski i lažni drugi tom Isaaka Sirina). Uopšte, ova misao koja direktno protivreči suštini Jevanđelja, obično se susreće kod jeretika. To su i gnostici i Origen i Pelagije i niz savremenih radikalnih protestanata (kako fundamentalista, tako i liberala).

Nije slučajno da je ova tvrdnja potpala pod niz anatema počevši od Kartaginskog Sabora, preko Petog Vaseljenskog, zaključno sa anatemama na Nedelju Pravoslavlja.

Oci Kartaginskog Sabora, 124. pravilom tvrde da se čak i novorođenčad krštavaju radi otpuštenja grehova „jer po ovom pravilu vere, i novorođenčad koja nisu još nikakvih greha učinila sama po sebi, bivaju krštena radi oproštaja greha, da se kroz ponovno rođenje očisti u njima ono što su ona primila od starog rođenja“. I ako je tako, onda kakva nada može da postoji kod onih koji se još nalaze pod težinom prvorodnog greha?

Još strožije govori 127. pravilo tog istog Sabora: „Koji kaže da nam je blagodat opravdanja data samo zato da bismo ono, što nam je moguće učiniti po slobodnoj volji, lakše izvršili kroz blagodat, kao da je ni primili nismo, a da bismo mi mogli (mada teže), ali ipak i bez nje izvršiti zapovesti Božije, takav neka je anatema. Jer, kada je Gospod govorio o plodovima zapovesti, nije rekao da ćemo bez Njega nešto teško činiti, nego je rekao: „Bez mene ne možete ništa učiniti“ (Jn. 15:5).“

Ovo pravilo uopšte osuđuje humanističku predstavu o tome da je nehrišćanska pravednost moguća. Bez Gospoda Isusa Hrista mogući su samo pojedini dobri pokreti duše, ali nije moguća ukorenjenost u dobru. Može se probati sa ispunjavanjem zapovesti, ali ih nije moguće izvršiti. Kako se onda može govoriti o tome da čovek može ući u Carstvo Božije, ne čineći dela koja priliče za Carstvo?

Konstantinopoljski Sabor 1076. godine protiv Jovana Itala u petoj anatemi objavljuje sledeće: „Onima koji govore da su jelinski mudraci i prvi među osnivačima jeresi, a na koje je bačena anatema sedam svetih i vaseljenskih Sabora i od svih viđenih ljudi koji su zasijali u Pravoslavlju (kao tuđi sabornoj Crkvi zbog njihovog lažnog i nečistog preuznošenja u rečima), [da su oni] i ovde i na budućem sudu bolji u mnogo čemu od pobožnih i pravoslavnih ljudi, a naročito od onih koji su pogrešili zbog ljudske strasti ili nerazumevanja – neka je anatema.“

Ove reči treba da upamte ljudi koji pokušavaju da opravdaju neverujuće ili jeretike (Origena posebno), tvrdeći da su oni bolji od pravoslavnih, što znači da imaju više šansi za spasenje. Zapravo, čak i najgrešniji pravoslavni hrišćanin bliži je spasenju od pravednog neznabošca. Hrišćanin koji je učinio greh zabludelo je dete Božije koje lako može da dobije oproštaj od nebeskog Oca. A ‘pravedni neznabožac’ je čedo gneva Božijeg (Ef. 2:1−6) koji je najčešće iz gordosti ubeđen u to da mu Bog nije potreban.

Čin Nedelje Pravoslavlja koji se služi u hramovima glasi:

Anatema 4: „Onima koji govoreći bulazne da dolazak u ovaj svet Sina Božijeg u telu i Njegovo dobrovoljno stradanje, smrt i Vaskrsenje nisu bili potrebni za naše spasenje i iskupljenje od greha − anatema!“

A zar o tome ne govori savremeno humanističko bogoslovlje ‘Boga koji je samo ljubav’, kada tvrdi da je spasenje moguće bez obzira na to da li je čovek verovao u Hrista, ili čak prosto u Boga ili nije, da li je učestvovao u Svetoj Tajni Krštenja ili nije?

Anatema 5: „Onima koji odbacuju blagodat iskupljenja koje propoveda Jevanđelje kao jedino sredstvo našeg opravdanja pred Bogom − anatema!“

Upravo ova osuda pada na one koji tvrde da je moguće spasenje kroz dobra dela. Svi koji nisu u opštenju sa blagodaću Iskupljenja kroz pravu veru i Svete Tajne, ne mogu biti opravdani u očima Gospoda.

Misao da je Bog samo ljubav i da će zato On spasti sve, nezavisno od njihovog odnosa prema Crkvi, od njihove ljubavi prema Hristu i od sile Božije koja se daje kroz Svete Tajne, pojavljuje se samo u svetu koji je sasvim izgubio religiozni koordinatni sistem i zaboravio na neophodnost ličnog kontakta sa nevidljivom stvarnošću koja i predstavlja suštinu svake religije – i istinite i lažne. Međutim, u 21. veku svet duhova takođe nije zatvoren, vrata nisu zaključana i zato su sve takve igre sa nevidljivim stvarnostima smrtno opasne. Oni prete razaranjem života ovde a večnom propašću nakon fizičke smrti. Upravo radi tog cilja satana je izmislio ovu jeres, da bi sve ljude potopio u pogubnu bezbrižnost, da bi zaustavio misionarsku ofanzivu Pravoslavlja i povukao sa sobom u pogibiju što je moguće više ljudi.

Jer ako pamtimo da bez Krštenja nema spasenja, kako se može ograničavati misija Crkve samo na neku naciju ili društvenu grupu? Zašto praviti razliku između tradicionalnih i netradicionalnih religija, čiji svi sledbenici zajedno u redovima silaze u geenu ognjenu? Kako se može govoriti da je kod propovedi Jevanđelja neophodno poštovanje tuđih religijskih tradicija, kada znamo da će rezultat tih tradicija biti večno propadanje njihovih nosilaca u ognjenom bezdanu? Sve to je ili znak zaista satanske surovosti, kada se zbog kratkoročnih političkih ciljeva gleda kroz prste čak ne na ubistvo tela, već na propast duše, ili znak običnog maloverja, kada se Jevanđelje doživljava kao određeni dokument pređašnjih istorijskih epoha. Kao nešto što ‘formira duhovno-moralni lik ruske nacije’, a ne na dotad nečuvenu novost o jedinom spasenju za ljudski rod koji propada.

Zar je Bog pravedan?

Međutim, tu imamo prilike da slušamo sledeće reči savremenih ‘pravoslavnih’: ‘Vi se pridržavate starozavetnog bukvalizma. Naš Bog Novog Zaveta nije onakav kakav je bio u Starom. On nije Bog pravednosti, već Bog ljubavi i jedino ljubavi. To vas vaša osvetoljubivost i pokvarenost primorava da u Izvoru svih dobara vidite neku pravednost. I ako je u Svetom Pismu i kod Otaca nešto i bilo napisano na tu temu, onda je to sa ciljem da se makar na neki način obuzdaju grubi ljudi koji ne mogu da prekinu da čine zlo ako prethodno ne čuju za kaznu za greh. Međutim, mi zapravo znamo da je Bog jedino ljubav i da On nikoga ne kažnjava. Kažnjava jedino čovek samoga sebe svojim strastima. A Bog samo čeka da Mu se čovek obrati, pritom nije važno kada, makar i u dan Drugog Dolaska i tada On odmah prašta čoveku. A pošto je tako, kako se usuđujete da tvrdite da će se spasti samo kršteni?’

Zaista, pitanje spasenja mimo Hrista i Njegove Crkve takvo je da od njegovog rešenja zavisi i celokupno pravoslavno bogoslovlje. Strogo govoreći, pred nama se nalaze dve nepomirljive predstave o Samom Bogu iz kojih potiču i nepomirljive predstave o zagrobnoj sudbini svih ljudi (ne samo nekrštenih, već i članova Crkve).

U kakvog Boga veruju naši ‘pravoslavni humanisti’? Ovde je važno da se ne sklizne u rat parolama i ne počne protiviti, ‘eto, kako se usuđujete da svoju pravoslavnu braću optužujete maltene za poklonjenje drugim bogovima’. To onda neće biti pošteno razmatranje realnog strašnog problema, već pokušaj da se uz pomoć graje i vređanja ljudi zbune. Isto tako je nedopustiv i prelazak na ličnosti u smislu da je eto, ‘ovaj ili onaj čovek priveo toliko ljudi u Crkvu, a vi se usuđujete…’ Ovde se ne govori o nekom konkretnom čoveku, već o večnom Jevanđelju Isusa Hrista koje je podvrgnuto strašnom napadu. Ako je čovek u Crkvu doveo nekoga, ali ga je pritom naučio lažnom učenju, onda takav obraćeni, strogo govoreći, i nije u Crkvi. Jer glavni uslov za ulazak u Crkvu i život u Njoj jeste upravo nepovređena apostolska vera.

Ali vratimo se pitanju u Koga veruju pristalice spasenja mimo Krštenja. Omiljena predstava koju koriste humanisti jeste slika sunca koje obasjava podjednako sve i samo čovek koji sam zatvara svoje oči, može da prebiva u tami. Isto tako i Bog sve jednako voli, a sami ljudi okrećući se od Njega poniru u tamu greha. Kako govori jedan od takvih humanista, Bog nikoga ne kažnjava, već ljudi sami sebe kažnjavaju. Kao što čovek koji liže sečivo sekire na mrazu i lepi se za njega jezikom treba da krivi samo sebe samoga.

Ova slika je potpuno razumljiva. I štaviše, ona je često pravedna. Da, mnogi gresi već sami u sebi nose i kaznu Božiju[4]. Ciroza jetre ima svoj osnov u pijanstvu, a razvod u preljubi. Često, ali ne i uvek. Stanovnici Sodoma uopšte nisu palili sumporne bazene i nisu organizovali ognjena kupanja. To im je poslao Neko drugi. Drevni divovi nisu sami organizovali ekološku katastrofu Potopa. Potop je takođe na njih naveo Neko drugi. Ali ko je taj Neko? Gnostici su učili da je u pitanju neka zla sila ili čak i đavo. A sledbenici ‘pravoslavnog humanizma’ ili prećutkuju ili opet mešaju dve različite stvari – pravednu kaznu za greh koju je izvršio Sudija, sa prirodnim posledicama nekih duhovnih zakona. Ne postoji takav prirodni zakon u prirodi kojim bi homoseksualizam mogao da izazove sumpornu kišu. Ne postoji takav zakon ni u svetu duhova. Pobunjeni anđeli se uopšte ne trude da unište svoj uticaj u svetu (a taj uticaj se ostvaruje jedino kroz greh). Dobri Anđeli ništa ne čine protiv volje Tvorca. Biblija govori da je Gospod spustio oganj od Gospoda sa neba (1 Mojs. 19:24). To jest, za Pismo su Dve Ličnosti kažnjavale za zlo (a ne zakoni), pritom se Obe Ličnosti nazivaju istim imenom – Jahve (Gospod). Ne govori slučajno Prorok Jezekilj u ime Božije: „Daću ti po putevima tvojim, i gadovi će tvoji biti usred tebe, i poznaćete da sam Ja Gospod, Koji bije“ (Jez. 7:9).

U opšteprihvaćenom tumačenju ove Dve Ličnosti su Bog Otac i Bog Sin. Tako na primer, Sveti Justin Filosof piše: „Kada govori: „pusti Gospod s neba dažd od sumpora i ognja“ (1 Mojs. 19:24), to time proročka reč ukazuje na Dvojicu: Jednog, Koji se nalazi na zemlji, Koji je, kako govori Pismo, sišao da vidi viku Sodomljana, a Drugog Koji prebiva na nebesima, Koji je Gospod Gospoda Koji se nalazi na zemlji, kao Otac i Bog i Uzrok toga što je On moćan i jeste Gospod i Bog… Rekavši ovo, ja dodajem: vi, slušaoci, shvatate, samo ako ste obratili pažnju da je, po svedočanstvu Pisma, taj Porod rođen od Oca pre svih stvorenja; i da je Rođeno po broju drugo od Onoga Koji rađa, sa time će se svako složiti“[5].

Dakle, upravo je Bog Novog Zaveta još pre dolaska u telu spalio proklete gradove. Tako da ‘humanisti’ ili prosto treba da pređu na poziciju Markiona i onda priznaju da su sve knjige Starog Zaveta nadahnulo neko drugačije biće od Hristovog Oca (u naše vreme se upravo ovih stavova pridržava L. Gumiljov i drugi nacionalisti), ili da se odreknu svoje osnovne tvrdnje da Bog nikoga ne kažnjava.

Ovde je važno primetiti u čemu je nedostatak primera Sunca u poređenju sa Bogom. Sunce nema volju, ono nema ni vlast ni da svetli, ni da prekine svetlost. Međutim, Bog naš, Car careva i Gospodar svega, On je „Zakonodavac i Sudija, koji može spasti i pogubiti“ (Jak. 4:12). I zato su svi pokušaji da se od Njega napravi ‘aparat za izdavanje duhovnih usluga“ osuđeni na neuspeh. Gospod je slobodan u Svojim željama i niko ne može da Ga omete u Njegovim delima Koje On čini samo onda kada On to Sam poželi.

Po rečima Svetog Grigorija Palame, „oganj poseduje sposobnost da pali i sposobnost da svetli, ali nema sposobnost da želi. A Bog zajedno sa sposobnošću da stvara, poseduje i sposobnost da želi. Zato On tvori ne večno i ne po neophodnosti, već kada poželi“[6].

Drugi strašni problem takvog shvatanja Boga kao Boga ‘jedino ljubavi’ predstavlja odricanje ključne vesti Biblije: „Bog je Gospod“. Gospodstvo Božije pretpostavlja da je sve što postoji Njemu pokorno: „I svi stanovnici zemaljski ništa nisu prema Njemu, i radi šta hoće s vojskom nebeskom i sa stanovnicima zemaljskim, i nema nikoga da bi Mu ruku zaustavio i rekao Mu: Šta radiš?“ (Dan. 4:35). Ako Bog nije Onaj koji nagrađuje i kažnjava, to znači da On nije ni Gospod, niti Car, niti Sudija. Izvesti tako nešto iz Biblije je veoma teško, potrebno je odreći se skoro celog teksta Svetog Pisma da bi se takav zaključak izveo. Ako Bog ne upravlja svetom, ako On ne nagrađuje i ne kažnjava, ko onda vlada vaseljenom? Jer u stvarnosti mi vidimo kako u svetu deluje neka potpuno jasna pravda.

Ko je podigao 26. decembra 2004. godine veliki cunami koji je izbrisao centre razvrata? Ako nije Bog naš, ko onda? Zar su to bile bezlične sile prirode koje su se čisto slučajno obrušile na središta bezbožnosti? Ili su to sami Tajlanđani i Indonežani organizovali zajedno podvodni zemljotres? Imao sam prilike da čitam čudne izmišljotine nekih ‘pravoslavnih bogoslova’ koji su tvrdili da cunami predstavlja osvetu prirode za to što se razara njena sredina. Tako na mesto Živog Boga, Koji kažnjava za zločine i nagrađuje za vrlinu staje bezlična i mrtva priroda. I eto, ponovo padamo u bezdan neznaboštva. Ponovo imamo boginju Zemlju i duhovi stihije upravljaju svetom koji je zaboravio na Jedinog Svedržitelja! I sve to je rezultat upravo takvog liberalnog bogoslovlja!

Suprotno tome, za nas, pravoslavne hrišćane i dalje su aktuelne reči Svetog Vasilija Velikog: „Bolesti u gradovima i narodima, suša u vazduhu, neplodnost zemlje i nesreće kakve svako susreće u životu presecaju narastanje zla. Svako slično zlo šalje Bog radi otklanjanja uzroka istinskih zala. I telesna stradanja i spoljašnje nesreće smišljeni su radi obuzdavanja greha. Prema tome, Bog uništava zlo, a ne da zlo proističe od Boga. Lekar ne unosi bolest u telo, nego je uništava. Razaranje gradova, zemljotresi, poplave, poraz vojske, brodolomi i istrebljenje velikog broja ljudi bilo od zemlje, mora, vazduha, vatre ili nekog drugog uzroka, dešava se da bi se urazumili ostali, budući da Bog poroke sveg naroda urazumljuje kažnjavajući sav narod. Greh je, dakle, glavno zlo i zavisi od naše volje. I jedino njemu priliči naziv zla. Od nas zavisi da li ćemo se uzdržati od zla ili ćemo biti poročni. Ostala zla mogu biti ili povod da se pokaže odvažnost (kao kod Jova koji je u jednom trenutku ostao bez dece, bio lišen čitavog bogatstva i prekriven gnojavim ranama), ili kao povod za isceljenje od učinjenih grehova (kao kod Davida, koji je pretrpeo sramoćenje carskog doma kao kaznu za nezakonitu želju). Znamo i za strašne kazne druge vrste, koje šalje pravedni sud Božiji, kako bi oni što se lako priklanjaju grehu postali razumni. Datana i Avirona je, na primer, progutala zemlja, povukavši ih u provalije i ponore koji su se pod njima otvorili (up. Br. 16,31−33). Navedenim načinom kažnjavanja, naravno, nisu popravljeni oni sami (jer, kako bi bilo moguće da se poprave oni koji su sišli u ad), ali su svojim primerom urazumili ostale. Na sličan način je i faraon bio potopljen sa svom svojom vojskom. Na sličan način su istrebljeni i pređašnji stanovnici Palestine“[7].

Mi znamo da je naš Bog suvereni Vladar. Nije slučajno da su u istorijskim događajima, kako radosnim, tako i žalosnim za narod Božiji, bogonadahnuti Proroci videli dejstvo Božijeg Promisla – Njegove brige, Njegovog spasenja ili Njegovog strašnog suda. Misao da nešto može da se dogodi van Božije vladavine, Proroci su odbacivali kao besmislenu i bezbožnu:

„Jer ako i ucveli, opet će se i smilovati radi mnoštva milosti svoje. Jer ne muči iz srca svog ni cveli sinove čovečje. Kad gaze nogama sve sužnje na zemlji, kad izvrću pravicu čoveku pred Višnjim, kad čine krivo čoveku u parnici njegovoj, ne vidi li Gospod? Ko je rekao što i zbilo se, a Gospod da nije zapovedio? Ne dolaze li i zla i dobra iz usta Višnjeg?“ (Plač. Jer. 3:32−38).

„Hoće li truba trubiti po gradu, a narod da ne dotrči uplašen? Hoće li biti nesreća u gradu, a Gospod da je ne učini?“ (Amos 3:6).

Božiji promisao se prostire ne samo na značajne istorijske događaje, već na život svakog čoveka: „On je stvorio sva srca njihova, On i zna sva dela njihova“ (Ps. 33:15).

Štaviše, Sam Gospod Isus nas uverava da čak i toliko beznačajan događaj kao pad male ptice ne može da se izvrši bez volje Boga: „Ne prodaju li se dva vrapca za jedan novčić? Pa ni jedan od njih ne padne na zemlju bez Oca vašega“ (Mt. 10:29).

I sa filosofske tačke gledišta i sa tačke gledišta biblijskog Otkrivenja, u teističkoj vaseljeni moguće je samo vrlo uslovno govoriti o ‘prirodnim’, tim pre, ‘neophodnim’ posledicama, isto kao i o ‘slučajnostima’. Ne dešava se i ne može da se desi ništa što Bog ne bi odredio, ili dopuštajući ili aktivno delujući.

Upravo zato i nije moguće spojiti Boga Svetog Pisma i Predanja, Boga Crkve i univerzuma koji vidimo sa izmišljenim bogom humanista. Ovde je neophodan izbor između realnosti o kojoj nam govori Otkrivenje i umotvorina humanista.

Međutim, praveći ovaj izbor, važno je pamtiti još jednu činjenicu. Ako mi budemo verovali u takvog Boga, Koji ne nagrađuje i ne kažnjava, onda se automatski lišavamo prava na molitvu. Ako Bog samo daje Svoju ljubav, ali se ni na koji način ne meša u naš život, tada je i svaka molitva Njemu beskorisna. Posebno se to tiče molitve za oproštaj, dobar odgovor na Strašnom Sudu, pa čak i obične molitve za umrle.

Po pravednom zapažanju Sergeja Hudijeva: „Šta se dešava sa našom verom, našom nadom, našim molitvenim životom, ako mi ipak ozbiljno prihvatimo predstave o plati kao o ‘prirodnim, neophodnim posledicama’? Mi ćemo razmotriti neke neizbežne posledice, ne moguće, već upravo neizbežne – posledice takvih predstava. Svaka molitva: „dobar odgovor na Strašnom Sudu molimo“, „dug i miran život, zdravlje i spasenje i u svemu dobru napredak, podaj Gospode…“ polazi od toga da naš privremeni i večni udeo određuje Bog. Besmisleno je moliti Boga za bilo šta, ako je plata ‘prirodna, neophodna posledica’ naših postupaka.

Evo šta mitropolit Sergije (Stargorodski) piše: ‘Za dela čovek dobija platu, međutim, ova plata se nalazi u samim delima, u onom pečatu koji ova dela stavljaju na dušu čoveka. Ako su ‘mislene oči’ čovekove, kao posledica grehovnog života ‘isuviše mračne da bi mogao da vidi u obiteljima radosti’, ako ih on nije razvio toliko, onda će i biti prinuđen da boravi u tami i muči se, jer sve u šta je čovek polagao dobro u životu, sve to se od njega oduzima; međutim, čovek kao i ranije, nastavlja da žudi za tim i jedino u tome može da nađe hranu svojoj duši. Onaj koji je sebe pripremio za duhovni život naslađivaće se njime, pritom u onoj meri u kojoj je sebe pripremio’.

Ako, u okviru ovog učenja vi niste ‘razvili mislene oči’, besmisleno je da molite za Božije pomilovanje; besmisleno je takođe bilo kakvo pokajanje na samrtnoj postelji, kada čovek očigledno nema vremena za ‘razvoj mislenih očiju’ i ‘pripremu za duhovni život’… Zapravo, ako se vaš posmrtni udeo definiše vašim sopstvenim stanjem, a ne odlukom Boga – ima li smisla da još vapite Bogu? Profesor A. Osipov govori da je ‘Bog ljubav i samo ljubav’, kao da nam predlaže nekog blažeg Boga koji više ljubi od Boga Sudije Koga su propovedali Apostoli i Proroci. I do čega to dovodi? Ako vam preti propast po odluci Sudije, vi možete da vapijete za milost i – da dobijete tu milost. Međutim, u okvirima tih bezličnih predstava o plati koje brane mitropolit Sergije (Stargorodski), profesor A. Osipov i njihovi istomišljenici, nikakva milost, nikakvo prihvatanje u Carstvo Božije grešnika koji nije ‘razvio mislene oči’, ‘nije pripremio sebe za duhovni život’, prosto nije moguće. Ne osuđuje vas sud Božiji, već vas ‘neophodne i prirodne posledice’ osuđuju na geenu – što znači da je i pomilovanje isključeno.

Besmisleno je kucati na vrata, besmisleno je vapiti za milost – ‘opštenje sa Bogom grešnici ne mogu da dožive’, a Njegova odluka da pomiluje ili da odbije milost tu nema šta da traži. Zato u okvirima vere u ‘prirodne, neophodne posledice’ besmislena postaje i apostolska vest o oproštaju grehova.“[8]

Ako se izvede zaključak iz svega gore navedenog, onda treba reći da tvrdnja da je ‘Bog jedino ljubav’ faktički dovodi do deizma ili čak ateizma. U najboljem slučaju u predstavi takvih ‘pravoslavnih humanista’ Gospod je neka blaga Sila, poput indijanskog Manitua kojom je moguće koristiti se, ali koja se ni na koji način ne meša u naš život – ni čudima[9], ni sudom, ni platom. Ukratko, ‘niko nas neće izbaviti, ni Bog, ni car, ni junak. Mi ćemo se osloboditi svojom sopstvenom rukom’[10].

Ovo je psihološki razumljivo. Postoji želja da se poseduje neko svoje sopstveno mesto u univerzumu u koje niko, čak ni Bog, nema pravo da ulazi. Upravo tako u svakodnevici i razmišlja većina ljudi. ‘Bez nevolje nema bogomolje’.

‘Dok je kod mene sve dobro, zašto me podsećati na Sud, na smrt. Radim što želim i nemojte da me maltretirate vašim zapovestima’. Tako je još postupio i Adam kada je pokušao da se sakrije u grmlju od Sveprisutnog Boga. Ali, pritom treba imati u vidu da kad stigne nevolja, onda više neće biti nikakve koristi od obraćanja Bogu. Nemaš kome da se obratiš. Taj ‘bog – deda mraz’ koji NIKOGA NE KAŽNJAVA, neće vas zaštititi ni onda kada vam čine zlo. Jer On ne može da kazni, na primer, Hitlera. Jer i ovaj je takođe Njegovo čedo, koje On greje, mazi i tepa mu, bez obzira na njegove zločine. Tako da vikao-ne vikao, sve ti je jedno. Nemaš odakle da očekuješ pomoć.

Želeo bih da protiv humanističkog boga ‘samo ljubavi’ istaknem argument dečije suzice. Kako se može poštovati (jasno je da je beskorisno moliti Mu se, ali čak i poštovati, ispada) Onaj Ko ne poželi da se osveti za nevinu krv?

Ne mogu a da ne citiram opet Sergeja Hudijeva: „Ponekada ljudi govore: ‘Ja ne verujem u gnevnog Boga! Ja verujem u Boga ljubavi!’ Međutim, u tom slučaju oni veruju u Boga Koji nema ništa protiv moralnog zla; u Boga koji nema ništa protiv bezakonja; u Boga koji dobrodušno gleda na to kako ubijaju udovicu i došljaka, kako sirote umrtvljuju. Hajde da se zaustavimo na pet minuta i razmislimo možemo li Bogom ljubavi nazvati Boga Kog ne uznemirava bezakonje, Boga Koji ravnodušno gleda na to kako greh razara svet Koji je On stvorio? Predanjska hrišćanska vera govori da Bog dugo trpi, ali da je Njegov gnev realnost, plamteći oganj koji će počistiti sve zlo. Predstava o ‘bezgnevnom’ Bogu govori da Bog od samog početka ne pokazuje ništa ni nalik na uznemirenost ili negodovanje u odnosu na greh i da tvorevina nema nikakvu nadu u to da će Bog završiti sa zlom koje se aktivno umešalo u tok događaja“[11].

Ako bi takvo biće i postojalo, moram i ja da dodam, ono ne bi zasluživalo ni najmanje uvažavanje, tim pre, obožavanje. Kako se može voleti neko ko spokojno gleda na nanošenje zla nevinom, mazi po glavi onoga koji je to uradio i govori mu: ‘Pa, nije trebalo to da činiš. Sada su ti se duhovne oči pomračile. Teško će ti biti nesrećniku’?

Međutim, ako se budemo obratili učenju Otaca Crkve, videćemo da je za njih takav odnos prema Tvorcu jednak potpunom odricanju postojanja Božijeg.

Sveštenomučenik Irinej Lionski na sledeći način opovrgava ‘pravoslavne humaniste’ drugog veka (u to vreme su ih zvali markionitima): „da bi uklonili od Oca vlast da kažnjava i sudi, smatrajući to nedostojnim Boga i misleći da su izmislili Boga bez gneva i blagog, [jeretici] su govorili da jedan sudi, a drugi spasava, nerazumno oduzimajući i od jednog i od drugog razum i pravosudnost. Jer ako [Bog] Koji ujedno nije i blag da bi ukazao milost onima kojima treba i osudio one koje treba da osudi, onda će se pokazati kao nepravedan i nemudri sudija. Sa druge strane, dobri [Bog], ako je samo blag i ne pohvaljuje one kojima ukazuje blagost, nalaziće se van pravednosti i Njegova blagost će se pokazati kao nemoćna, jer ne spasava sve, ako to ne biva praćeno sudom. Dakle, Markion, deleći Boga na dva, nazivajući jednog blagim, a drugog sudijom, i u jednom i u drugom uništava Boga. Jer Onaj Koji sudi, ako ujedno nije i blag, nije Bog, jer ne može biti Bog Onaj Koji nema blagosti; i dobri, ako nema silu da sudi, neće biti Bog, kao ni prvi, budući da je lišen osobine Boga. Kako nazivaju Oca svega Premudrim, ako Mu ne pripisuju sposobnost da sudi? Jer ako je On premudar, zajedno sa tim i pohvaljuje; a Onome Koji pohvaljuje pripada sposobnost da sudi, a za njom sledi pravosudnost da bi sudio pravedno; pravosuđe povlači sud; sud, budući vršen sa pravosudnošću, privodi premudrosti. Zato Otac treba premudrošću da prevazilazi svaku ljudsku i anđelsku premudrost, jer je On Gospod, Sudija i Pravedni i Gospodar nad svima. Jer On je i blag i milosrdan i trpeljiv i spasava koga treba i blagost kod Njega nije lišena pravednosti i premudrost se ne umanjuje; jer spasava onoga koga treba da spasi i sudi one koji su dostojni suda. I pravosudnost njegova nije nemilostiva, jer blagost ide ispred i prethodi joj. Dakle, Bog Koji zapoveda Svom suncu da ushodi nad svima i šalje kišu na pravedne i nepravedne, sudiće onima koji, koristeći se Njegovom jednako raspoređenom blagošću, nisu živeli u saglasnosti sa darovima njegove velikodušnosti, već su u zadovoljstvima i raskoši provodili svoje dane uprkos Njegovoj blagosti i čak bogohulili protiv Onoga Koji im je ukazao toliko dobrih dela“[12].

A koliko tek zla takvo shvatanje Boga donosi za moralni čovekov život. I u pastirskom radu sledbenika ovog učenja vidljiva je obmana. Takvom svešteniku dolazi čovek i govori: ‘Naneli su mi zlo, nepravedno i podlo, želim da se osvetim’. Humanista mu govori: ‘Ne smemo da se svetimo jer je Apostol rekao: „Ne činite osvetu za sebe, ljubljeni, nego podajte mjesto gnjevu (Božijem), jer je napisano: Moja je osveta ja ću vratiti, govori Gospod“ (Rim. 12:19)’. Čovek se smiruje, predaje svoje delo u ruke Božije i na propovedi nakon par trenutaka sluša sledeće: ‘Nemojte misliti da Bog nekome uzvraća, nekoga kažnjava. On je ljubav i jedino ljubav. On sve žali i zato je predstava o Njegovoj pravednosti lažna’. Zar taj uvređeni čovek neće razumeti da su ga jednostavno obmanuli? Zar ga ovo neće podstaći na grehovnu osvetu? Tako propoved lažne ljubavi direktno rađa ozlojeđenost.

I zato se ne treba čuditi tome da tamo gde trijumfuje shvatanje Boga kao ‘samo ljubavi’ zapovesti Gospodnje bivaju potpuno zanemarivane, pa se čak pojavljuju i pokušaji njihove revizije. Na primer, mitropolit Jovan pergamski (Zizijulas) koji se priklanja takvom shvatanju Boga, izjavio je da homoseksualizam nikada nije bio osuđivan u Pravoslavnoj Crkvi. O činjenici da jedno (moralni pad) neizbežno sledi iz drugog (lažne predstave o Bogu) govorio je još Sveti Vasilije Veliki: „Ukoliko nema Nadzornika, ukoliko nema Onoga ko svakome daje saglasno sa onim što učini u životu, čoveka ništa ne sprečava da ugnjetava uboge, ubija siročad, usmrćuje udovice i došljake i osmeli se na svako neprilično delo, skrnaveći se nečistim i mrskim strastima i svim životinjskim željama.[13]“

Dakle, jedini Bog Starog i Novog Zaveta je istovremeno i blag i pravedan. On i nagrađuje za dobro i kažnjava za zlo. Koliko god da se nekome ovo čini kao dečija predstava, u pitanju je istina. A pošto je tako, onda Bog neće ostaviti nijedan greh bez kazne, ako ne bude očišćen jedinstvenim sredstvom očišćenja – krvlju Gospodnjom koja nas čisti vodama Svetog Krštenja. A svakog neočišćenog očekuje strašni susret sa plamtećim ognjem gneva Božijeg koji će se za njega završiti „osudom na vječnu pogibao od lica Gospodnjega i od slave sile njegove“ (2 Sol. 1:9).

A šta sa dobrim ljudima? Zar će oni propasti?

Ovo pitanje najčešće postavljaju kada čuju reči Gospodnje: „Koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen“ (Mk. 16:16). Zaista, ako smo već videli da je Bog pravedan, zar će osuditi zajedno pravednog i bezbožnog? „Eda li sudija cele zemlje neće suditi pravo?“ (1 Mojs. 18:25).

Ovo je zaista ozbiljno pitanje. Biblijsku tvrdnju da se spasenje daje nezavisno od dela, jedino po veri u Hrista (Ef. 2:8−9), često nazivaju nepravednom. Smatraju je nepoštenom i čak nečim što podstiče na zločine.

‘Kod vas je sve lako: učinio si greh i pokajao se. I vaš Bog je odmah sve oprostio. To je nepravda! I još vi pritom izjavljujete da će Bog kazniti one ljude koji su živeli pravedno, a da pritom nisu ušli u vašu Crkvu!’

Ove reči se mogu čuti i od bezbožnika i od muslimana i od okultista. I ovo negodovanje nije slučajno. U dubini srca ljudi koji ne žele da prihvate Hrista kao Jedinog Spasitelja smatraju da i sami, bez Njegove pomoći, mogu da postanu dobri ljudi i Bog će biti u obavezi da im pruži blaženstvo. Oni smatraju da im je Bog nešto dužan i uznemiravaju se što im Sazdatelj to uskraćuje.

U pravu je Sergej Hudijev kada govori da „mi živimo u univerzumu koji je obuhvaćen buntom. Mi pripadamo buntovnom rodu. Za nas, kao pala i pobunjena bića, prirodno je da odbacujemo vladavinu Boga i Njegov Sud. Gnevna, neukrotiva pobuna, svojstvena palom ljudskom srcu, pobuđivaće nas da gnevno odbacujemo pravdu Božiju. Zato najjasniji argumenti neće biti u stanju da probiju ubeđenja čoveka da se Božije pravosuđe predstavlja kao ‘svirepo, egocentrično i sadističko’. Pored intelektualnog ubeđenja, tu se zahteva i nešto drugo – pokajanje. Neophodno je da napustiš logor pobunjenika i predaš se zakonitom Vladaru“[14].

Jedan od najvažnijih elemenata bunta predstavlja pokušaj da se svoja pravednost postavi umesto pravednosti Božije. To se već dogodilo sa narodom Izrailja, kada „ne poznajući pravde Božije i nastojeći da svoju pravdu utvrde, ne pokoriše se pravdi Božijoj. Jer je Hristos završetak Zakona za opravdanje svakom koji vjeruje“ (Rim. 10:3−4).

Kako tumači ove reči Sveti Zlatoust: „Međutim, oni koji se neprestano protive Duhu Svetom i trude se da se opravdaju posredstvom zakona, daleki su od vere. Budući daleki od vere i ne stekavši opravdanje koje se daruje verom a svejedno nemajući mogućnost da se opravdaju zakonom, oni su izgubili sve. ‘Jer je Hristos završetak Zakona za opravdanje svakom koji vjeruje’ (Rim. 10:4). Primeti Pavlovu blagorazumnost. Pošto je i jedno i drugo nazvao pravdom, da oni koji su poverovali od Judeja ne bi pomislili da imaju jednu pravdu, a lišeni su druge i zato su optuženi za bezakonje (jer su oni, kao novoobraćeni, još morali da budu oprezni), i da Judeji ponovo ne bi pretpostavili da ispunjavaju pravdu i govorili: ako je do sada nismo ispunili, nesumnjivo ćemo je ispuniti – vidi šta čini (apostol). On dokazuje da je pravednost jedna, da se zakonska pravednost ostvaruje u pravednosti po veri i da je čovek koji je stekao pravednost po veri ispunio i pravednost zakonitu, a ko je odbacio prvu, taj se lišio i poslednje. Ako je Hristos cilj zakona, onda čovek koji nema Hrista, makar i mislio da ima pravednost, ipak je nema, dok onaj ko ima Hrista, makar i ne ispunio zakon, dostigao je sve. Cilj lečenja je zdravlje. Kao što čovek koji može da učini zdravim drugog, makar i ne znao lekarsku veštinu, ima sve; i onaj ko ne zna da leči, makar i mislio da sledi veštinu, lišava se svega, isto tako je i u odnosu zakona i vere: ko ima veru dostigao je cilj zakona, a ko je van vere, taj je tuđ i veri i zakonu. Šta je upravo želeo zakon? Da učini čoveka pravednim. Međutim, zakon se pokazao kao nemoćan jer niko nije ispunio zakon. Takav je bio cilj zakona, tome se sve priklanjalo, radi toga se sve vršilo – i praznici i zapovesti i žrtve i sve ostalo, da bi se čovek opravdao. Međutim, ovaj cilj je pouzdanije dostigao Hristos posredstvom vere. Dakle, ne boj se, govori Apostol, što narušavaš zakon, nakon što si prišao veri: ti onda prestupaš zakon, kada zbog zakona ne budeš verovao u Hrista; kada poveruješ u Njega, onda si ispunio i zakon, čak mnogo više, jer si dostigao mnogo veću pravednost.“[15]

Najčudnije je to što ljudi pokušavaju zadobiti večni život kroz ispunjavanje sopstvenih normi. Ljudi ispunjavaju (a često i ne ispunjavaju) svoje sopstvene propise i pritom iz nekog razloga smatraju da je Bog u obavezi da ih zbog toga još i nagradi. To se može porediti sa fudbalskom utakmicom na kojoj bi jedna od ekipa odlučila da sebi dozvoli da u igri koristi i ruke i noge i pištolj, a zatim još zahtevala i od sudije da im to uračuna u pobedu.

Oni koji smatraju da imaju pravo da od Boga traže nagradu za svoje postupke, ignorišući Njegovu jasnu zapovest o Krštenju (Jn. 3:5; Mk. 16:16), pritom još, za razliku od Judeja, čak i ne pokušavaju da ispune Božije zapovesti. Oni ispunjavaju (ili ne ispunjavaju, ali se prave da ispunjavaju) norme sopstvenog morala i pritom se još bune zbog Božijeg negodovanja: „Približava Mi se narod ovaj ustima svojim i usnama Me poštuje, a srce im je daleko od Mene. No uzalud Me poštuju učeći naukama i zapovijestima ljudskim“ (Mt. 15:8−9).

Zanima me da li će se oni na poslu isto tako odnositi prema potčinjenima koji će, umesto da ispune ono što im je rečeno, odgovoriti: ‘A mi smo baš dobro uradili, a to što ste tražili je besmislica, to uopšte ne treba raditi?’ Mislim da takva drskost ne zaslužuje nagradu. Međutim, iz nekog razloga to očekuju od Boga.

Ako želimo da dobijemo nagradu od Boga, mislim da treba da Mu ugodimo. Da bismo Mu ugodili, treba da ispunjavamo zapovesti. A glavno delo koje od nas zahteva Gospod jeste vera u Sina Božijeg i dobijanje oproštaja od Njega u Krštenju: „A oni Mu rekoše: Šta da činimo da bismo tvorili djela Božija? Odgovori Isus i reče im: Ovo je djelo Božije da vjerujete u Onoga koga On posla“ (Jn. 6:28−29). „Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije“ (Jn. 3:5).

Nije slučajno Zlatoust izrekao sledeće strašne reči: „Ako se dogodi, ne daj Bože, da nas postigne nenadana smrt i mi odemo odavde bez Prosvećenja, makar ovde imali i hiljadu blaga, nas ne očekuje ništa drugo do geena, otrovni crv, oganj neugasivi i neraskidivi okovi“.[16]

Kako može da bude pravedan čovek koji direktno krši volju Božiju? A da ne govorimo već da čak i formalno nekršteni čovek teško da je ispunio Deset Mojsejevih zapovesti, a da ne govorimo o 613 zapovesti Zakona, ili pak o jevanđeljskim zapovestima. Čovek koji nije primio Svete Tajne ne poštuje Boga kako treba (Prva zapovest), već je naprotiv, napravio sebi idola od svoje umišljene pravednosti (Druga zapovest). Nije slučajno Starac Pajsije Svetogorac govorio da se „istovremeno ne može tražiti svoja pravda i pravda Božija. One se međusobno isključuju. Kada tražiš svoju pravdu, ti zaboravljaš na Božiju i obrnuto“.

A sud pravde Božije o svakom od nas je sledeći: „prethodno dokazasmo da su i Judejci i Jelini svi pod grijehom. Kao što je napisano: Nema nijednog pravednog, nema onoga koji razumije, nema onoga koji traži Boga. Svi zastraniše i zajedno nevaljali postaše: nema ga koji čini dobro, nema baš nijednoga. Njihovo je grlo grob otvoren, jezicima svojim varahu, otrov je aspidin pod usnama njihovim. Usta su im puna kletve i gorčine. Noge su im brze da prolijevaju krv. Pustoš i bijeda je na putevima njihovim; I puta mirnog ne poznaše. Nema straha Božijega pred očima njihovim
(Zač. 84). A znamo da ono što zakon govori, govori onima koji su u zakonu, da se svaka usta zatvore, i sav svijet da bude kriv Bogu; Jer djelima zakona ni jedno tijelo neće se opravdati pred njim; jer kroz zakon dolazi poznanje grijeha“ (Rim. 3:9−20).

I zar, iskreno govoreći, ovo nije čista istina? Zar čak i spolja pristojni ljudi nisu puni sujete? Zar je u njihovim srcima strah Božiji? Zar oni traže Boga? Zato i nije neobično što često i najpristojniji ljudi izdaju u teškim trenucima. Jer njihovo srce se zabarikadiralo od Gospoda u oklop svoje pristojnosti i umišljenog poštenja iza kojih se krije hladna gordost. Ova lažna utvrđenja srušiće se u Sudnji Dan, ali tada će već biti kasno.

Tako da je bolje sada napustiti to strašno samopouzdanje koje nas primorava da se uzdamo u svoja umišljena dostignuća. Bolje je da prekinemo bunt i predamo se u ruke milosrdnog Gospoda. On nam nudi novi put pravednosti: „A sada se bez zakona javila pravda Božija, posvjedočena od Zakona i Proroka; I to pravda Božija kroz vjeru u Isusa Hrista za sve i na sve koji vjeruju, jer nema razlike. Jer svi sagriješiše i lišeni su slave Božije, a opravdavaju se darom, blagodaću njegovom, kroz iskupljenje koje je u Hristu Isusu, Kojega odredi Bog da bude krvlju svojom žrtva pomirenja kroz vjeru, da pokaže pravdu svoju oproštenjem pređašnjih grijeha, u dugotrpljenju Božijem, da se pokaže pravda njegova u sadašnje vrijeme, da je On pravedan i da opravdava onoga koji je od vjere Isusove“ (Rim. 3:21−26).

Zašto da umiremo u svojoj lažnoj pravednosti koja svejedno neće izdržati svetlost Lica Božijeg? Nije li bolje da se smirimo pred Bogom i steknemo spasenje?

Naravno, možemo sebe tešiti i time da u paklu neće biti ista kazna za manijake i obične ljude. Da, Hristos govori o različitim merama kažnjavanja za različite grešnike. Međutim, ipak je bolje da se spasimo i uđemo u Carstvo Božije, nego da računamo na malo bolji udeo u mestu odbačenosti.

Pa zar su poginuli svi ljudi Starog Zaveta?

Ovo pitanje se u najrazličitijim formama postavlja da bi se odbacila isključiva spasonosnost dela Hristovog. Naime, pošto su se u Starom Zavetu ljudi mogli spasti bez Hrista i Njegovog Krštenja, onda je to i sada moguće za različite grupe ljudi. U opisu ovih grupa spasavanih, mišljenja se razilaze. Jedni govore da je spasenje dostupno nekrštenoj deci, drugi − poštenim ljudima, treći – neznabošcima koji žive po zakonu svoje religije, četvrti – Judejima koji su ispunili Mojsejev Zakon. Međutim, u svim slučajevima govore kako tvrdnja da ‘van Crkve nema spasenja’ za naše savremenike čini spasenje težim nego što je to bilo u Starom Zavetu. Jedan savremeni bogoslov je inače razradio teoriju da se ceo ljudski rod koji ne zna Hrista nalazi u stanju Starog Zaveta. Svi nekršteni koji umru silaze u pakao, tamo ih susreće Hristos, propoveda im i šalje ih na nebesa.

Pritom, ovaj autor tvrdi da je silazak u pakao van vremena, te se zato odnosi na sva ljudska pokoljenja. Ovde treba reći sledeće.

U Starom Zavetu niko od umrlih uopšte nije mogao da računa na spasenje. Kako se molio pobožni car Jezekija: „Ja rekoh, kad se presekoše dani moji: Idem k vratima grobnim, uze mi se ostatak godina mojih. Rekoh: Neću videti Gospoda Gospoda u zemlji živih, neću više videti čoveka među onima koji stanuju na svetu. Vek moj prođe i prenese se od mene kao šator pastirski; presekoh život svoj kao tkač, odseći će me od osnutka; od jutra do večera učinićeš mi kraj… Gospode, o tom se živi i u tom je svemu život duha mog, iscelio si me i sačuvao u životu. Evo, na mir dođe mi ljut jad; ali Tebi bi milo da izvučeš dušu moju iz jame pogibli, jer si bacio za leđa svoja sve grehe moje. Jer neće grob Tebe slaviti, neće Te smrt hvaliti, i koji siđu u grob ne nadaju se Tvojoj istini. Živi, živi, oni će Te slaviti kao ja danas: otac će sinovima javljati istinu Tvoju“ (Is. 38: 10−14, 16−19).

Isto je govorio njegov carski predak – Prorok David: „Izjednačih se s onima koji u grob odlaze, postadoh kao čovek bez sile, kao među mrtve bačen, kao ubijeni, koji leže u grobu, kojih se više ne sećaš, i koji su od ruke Tvoje daleko. Metnuo si me u jamu najdonju, u tamu, u bezdanu. Oteža mi gnev Tvoj, i svima valima svojim udaraš me. Udaljio si od mene poznanike moje, njima si me omrazio; zatvoren sam, i ne mogu izaći. Oko moje usahnu od jada, vičem Te, Gospode, sav dan, pružam k Tebi ruke svoje. Eda li ćeš na mrtvima činiti čudesa? Ili će mrtvi ustati i Tebe slaviti? Eda li će se u grobu pripovedati milost Tvoja, i istina Tvoja u truljenju? Eda li će u tami poznati čudesa Tvoja, i pravdu Tvoju gde se sve zaboravlja?“ (Ps. 88:5−12)

Eto sudbine svih ljudi drevnosti bez izuzetka. Svi oni su se spuštali u tamni bezdan Šeola. Da, tamo je postojala određena razlika u položaju duša umrlih. Pravednici su bili u naručju Avraamovom (Lk. 16:22), gde su ih donosili anđeli i oni su osećali izvesnu utehu (Lk. 16:26). Od grešnika ih je odvajala provalija koju ni jedni, ni drugi nisu mogli preći. I sami grešnici su prebivali u različitim stepenima kazne. Bogataš se mučio zbog neutoljive težnje za uživanjima (Lk. 16:23−25). Duše ubica su na sebi nosile svoju sramotu i njihovo okrvavljeno oružje ležalo im je pod glavama (Jez. 32: 25−27). A u samim dubinama pakla, punim nečistoće, smrada i crva nalazile su se duše gordeljivaca (Is. 14:11). Međutim, sve one prebivale su na jednom strašnom mestu, u tamnici duša (1 Petr. 3:19), u zemlji iz koje nema povratka. Razlika je bila samo u tome što su jedni imali nadu da će se Sam Bog umešati u njihovu sudbinu i izbaviti ih ispod senke smrti, a drugi – nisu.

„U adskoj tamnici celoga sveta su od veka prebivali umrli pravednici i nepravednici. No otuda su proroci i svi pravednici neprestano molili Gospoda da ih izbavi od muka i večno mračne noći… Kad ih je svemilostivi Gospod Hristos čuo, On je smatrao pravednim da pričasnicima svog čovekoljublja, osim onih koji su živeli dok je On boravio na zemlji, i onih koji će živeti posle toga, učini i one koji su i pre Njegovog dolaska bili u adu i sedeli u tami i seni smrti; zato je ljude koji se nalaze u telu, On posetio u živom telu, a dušama, koje su se rastale od tela, javio se sa božanskom i prečistom dušom, koja se nije rastala od Boga ni onda kad se rastala od tela.[17]“

Uzrok ove razlike se nalazio u tome što su jedni za vreme svog života tražili Boga, a drugi nisu. Jedni su Mu verovali, a drugi to nisu želeli. Upravo se tako odredio njihov večni udeo. Spasenje im je došlo ne zbog njihovih zasluga, već od Boga Spasitelja u Koga su se oni uzdali. Ponekada imamo prilike da čujemo kako su se drevni spasavali i bez vere u Hrista. Međutim, to uopšte nije tako. Da, tajna spasenja je bila skrivena od drevnih pokoljenja (Kol. 1:26), i čak su i anđeli jedino kroz Crkvu spoznali mnogoliku premudrost Božiju (Ef. 3:10). Međutim, iz ovoga nikako ne sledi da o Sinu Božijem drevni ljudi ništa nisu znali i da je susret sa Njim u paklu bio neočekivan. Ne, Avraam i Mojsej, David i Isaija ne samo da su znali za Gospoda, već su sa Njim lično i opštili.

Po rečima Svetog Atanasija: „za poznanje i tačno razumevanje istine imamo potrebu ne u nekom drugom, već samo u nama samima. Put ka Bogu nije daleko od nas, kao što je Sam Bog iznad svega, on nije van nas, već u nama samima; njegov početak možemo da pronađemo kao što je i Mojsej učio, govoreći: ‘Blizu ti je riječ u ustima tvojima i u srcu tvome‘ (Rim, 10:8; 5 Mojs. 30:14). I Spasitelj je dajući da razumemo i potvrđujući to isto rekao: ‘Carstvo Božije unutra je u vama’ (Lk. 17:21). Unutar sebe imajući veru i Carstvo Božije, možemo brzo da ugledamo i poznamo Cara vaseljene – Spasavajuće Slovo Oca. Neka se ne izgovaraju Jelini koji služe idolima i uopšte, niko drugi da ne obmanjuje samoga sebe, kao da tobož nemaju takvog puta, i zato tobož imaju izgovor za svoju bezbožnost. Svi smo mi stupili na taj put i svima je otvoren, iako ne idu svi tim putem, već mnogi žele da ga ostave, jer ih sa njega vuku svetovna zadovoljstva“[18].

Na taj način, svaki čovek, i Judejac i neznabožac, sagledavajući u sebi pečat lika Božijeg mogao je da uoči i Prvoobraz Oca – Sina Božijeg (Kol 1:15), Koji je rekao: „Ko je vidio Mene, vidio je Oca“ (Jn. 14:9). Takođe, posmatrajući vidljivu tvorevinu, svaki čovek je mogao da vidi i Njegovu večnu silu i Božanstvo (Rim. 1:20). I videvši svog Tvorca, čovek je mogao da položi svu svoju nadu u Njega i upravo na taj način zadobije spasenje onda kada je Hristos sišao da traži u tami paklenoj one koji su Ga tražili. Nije slučajno što Sveti Epifanije Kiparski govori: „Zar Bog, kad siđe u ad, spasava sve, bez razlike? Ne. On i tamo spasava samo one koji su poverovali.“[19]

Dakle, kao i u drevno doba, tako i danas, spasenje se vrši potpuno isto. Ljudi koji traže Istinu nalaze je u Bogu Tvorcu. Oni počinju da ispunjavaju Njegovu volju ili kroz pisani zakon ili kroz zakon savesti. Ispunjavajući zakon, oni se ubeđuju kako u njegovu pravednost, tako i u sopstvenu nesposobnost da mu do kraja slede. Uverivši se u to, oni mole Samog Boga da ih spasi. I njihova vera im privlači Božije spasenje. „A bez vjere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji prilazi Bogu, treba da vjeruje da Bog postoji i da On nagrađuje one koji ga traže” (Jevr. 11:6). Kao što je to nemoguće danas, tako je bilo nemoguće i u staro doba.

Kako primećuje Sveti Zlatoust, govoreći o rečima Apostola Pavla: „A slava i čast i mir svakome koji čini dobro, a najprije Judejcu i Jelinu“ (Rim. 2:10). O kakvom Judeju ovde govori Apostol Pavle i o kakvim Jelinima besedi? O onima koji su živeli pre Hristovog dolaska. Nije došla još reč do vremena blagodati, ali Apostol se sada zaustavlja na ranijim vremenima, pripremajući izdaleka i postepeno uništavajući razliku između Judeja i Jelina, da se, kada to bude učinio u rasuđivanju blagodati, to ne bi pokazalo kao nešto novo i teško za shvatanje. Jer ako nije bilo nikakve razlike u drevnijim vremenima, kada još nije zasijala blagodat Hristova, kada su dela Judeja od svih bila poštovana i blistala se, šta bi mogli da kažu o tome onda kada se javila toliko velika blagodat? Upravo zato, naravno, Apostol i otkriva takvo učenje sa velikim usrđem. Slušalac, saznavši da je ono vladalo i u drevnim vremenima, tim pre će ga prihvatiti sada – nakon primanja vere. A pod Jelinima Apostol ovde podrazumeva ne idolopoklonike, već bogobojažljive ljude koji su se povinovali prirodnom zakonu, koji su, uz izuzetak nedržanja judejskih obreda, ispunjavali sve što se ticalo pobožnosti. Takvi su bili Melhisedek i oni s njim, Jov, Ninivljani, Kornilije.“[20]

Samo spasenje se takođe izvršuje potpuno jednako kako u drevnosti, tako i sada. Sin Božiji umire na Krstu za grehe ljudi i Svojom Krvlju čisti prestupe onih koji su poverovali. Po predivnim rečima Svetog Ignjatija Bogonosca: „On je vrata ka Ocu, na koja ulaze Avraam, Isaak i Jakov, Proroci i Apostoli i Crkva. Sve je to radi sjedinjenja sa Bogom“.[21]

Ljude koji su ranije poverovali, On spasava Svojim silaskom u pakao. Tako su bili spaseni Adam i Eva, pokajani razbojnik i svi ljudi koji su poverovali u Hrista pre Njegove smrti. Kako govori Sinaksar Pashe „No kad je sišao u ad, Gospod, ipak, nije vaskrsao sve, nego samo one koji su hteli da poveruju u Njega. A duše svetih, koje je ad od veka držao, On je oslobodio i svima otvorio pristup nebesima“[22].

Ljudi koji su sada poverovali, takođe imaju potrebu za tim da ih Krv Isusa Hrista očisti od svakog greha (1 Jn. 1:7). A kako se može dobiti to očišćenje danas? Samo se kroz učešće u smrti i vaskrsenju Hrista Spasitelja može zadobiti spasenje. Mi učestvujemo u stradanjima Gospodnjim kroz Krštenje i Pričešće:

„Ili zar ne znate da svi koji se krstimo u Hrista Isusa, u smrt njegovu se krstismo? Tako se s njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos ustade iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u novom životu. Jer ako postadosmo sjedinjeni sa oblikom smrti njegove, onda ćemo i sa vaskrsenjem, znajući ovo, da se stari naš čovjek razape sa Njime da bi se uništilo tijelo grjehovno, da više ne robujemo grijehu. Jer ko umrije oslobodi se od grijeha. Ako li umrijesmo sa Hristom, vjerujemo da ćemo i živjeti sa njime, znajući da Hristos ustavši iz mrtvih, više ne umire; smrt više ne vlada njime. Jer što je umro, grijehu je umro jednom za svagda; a što živi, Bogu živi. Tako i vi smatrajte sebe da ste mrtvi grijehu, a živi Bogu u Hristu Isusu, Gospodu našem“ (Rim. 6:3−11).

„U Njemu vi i obrezani biste obrezanjem nerukotvorenim, odbacivanjem tijela grjehovnosti obrezanjem Hristovim, pošto se s Njim pogreboste krštenjem, u Njemu ste i savaskrsli kroz vjeru u moć Boga koji ga vaskrse iz mrtvih“ (Kol. 2:11−12).

„Jer ja primih od Gospoda što vam i predadoh, da Gospod Isus one noći kad bješe predan, uze hljeb, i zahvalivši prelomi i reče: Uzmite, jedite, ovo je tijelo moje, koje se za vas lomi; ovo činite u moj spomen. Isto tako i čašu, po večeri, govoreći: Ova je čaša Novi Zavjet u mojoj krvi; ovo činite, kad god pijete, u moj spomen. Jer kad god jedete ovaj hljeb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe“ (1 Kor. 11:23−26).

„A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete Tijelo Sina Čovječijega i ne pijete Krvi Njegove, nemate života u sebi. Koji jede Moje Tijelo i pije Moju Krv ima život vječni; i Ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan. Jer Tijelo Moje istinsko je jelo, a Krv je Moja istinsko piće. Koji jede Moje Tijelo i pije Moju Krv u Meni prebiva i Ja u njemu. Kao što Mene posla živi Otac, i kao što Ja živim zbog Oca, i onaj koji jede Mene i on će živjeti zbog Mene“ (Jn. 6:53−57).

Tako da nam Bog zaista nije dao drugi put spasenja osim kroz iskupljujuću Žrtvu Sina Svog, za čije prihvatanje se od nas zahteva samo vera i pokajanje. I čoveka koji je poverovao, Sam Sin Božiji oslobađa od ropstva grehu i satani. Tako je bilo sa drevnim pravednicima koje je Sin Božiji spasio Svojim silaskom u pakao, tako se dešava i sa nama koje Taj isti Hristos Sam lično spasava u Krštenju. On i „jeste Onaj Koji krštava Duhom Svetim“ (Jn. 1:33).

Većina problema u razumevanju razloga neophodnosti Krštenja radi spasenja u vezi je sa činjenicom da se ova Tajna Božije intervencije doživljava isključivo kao ljudsko delo. U tom slučaju zaista postaje neshvatljivo zašto je Bogu potrebno da obraća pažnju na to da li je jedan čovek okupao u krstionici drugog ili nije. A u stvari nas upravo Trojedini Bog na Krštenju obnavlja. I odricanje od Svete Tajne ili bilo koji drugi pokušaj samospasenja predstavlja prosto bunt protiv Tvorca.

U vezi sa dogmatom silaska u pakao postoji još jedno specifično učenje koje pokušava da uvede mogućnost spasenja bez Krštenja. Tvrdi se da se pakao nalazi van vremena i da Hristov silazak u pakao obuhvata sva vremena. Zato, kažu, svaki čovek koji umre bez Krštenja nakon smrti silazi u pakao gde ga susreće Hristos i, ako čovek poveruje u Njega, Hristos ga šalje na nebo. U ovom učenju se iznosi i da je Isus Hristos – Jedini Spasitelj, s tim što Crkva pritom postaje neobavezna za spasenje.

Ovde treba naglasiti da su sva dela Gospodnja jedinstvena i neponovljiva. Ni Pismo, ni Predanje nam ne daju za pravo da odričemo jedinstvenost događaja Strasne Sedmice. Apostol Petar jasno piše o jedinstvenosti silaska u pakao koji se odigrao jednom: „Zato i Hristos jedanput za grijehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu, usmrćen tijelom, a oživjevši duhom; kojim i siđe i propovijeda duhovima u tamnici“ (1 Petr. 3:18−19).

Gospod je jednom umro za naše grehe. Njegova smrt se dogodila u 15 časova, 14. nisana i odmah nakon toga Njegova obožena Duša sišla je u pakao. Ceo preostali deo petka i subote On je propovedao dušama umrlih koje je Gospod uzneo u raj. A duboko u noći nedelje, 16. nisana, On je vaskrsao iz mrtvih. Nakon toga, Gospod nije silazio u pakao. Upravo suprotno, On je uzišao Svom Ocu, prineo Mu na dar proslavljenu ljudsku prirodu (Jn. 20:17).

I sada Svojom ljudskom prirodom sedi sa desne strane Boga Oca (Mk. 16:19). Upravo tamo, na nebesima, nikako ne u paklu, videli su Ga Prvomučenik Stefan (Dela ap. 7:56) i Apostol Jovan (Otk. 5:6).

Uzgred, treba reći kako mišljenje da se pakao tobože nalazi van vremena ili da je Sin Božiji sišao tamo van vremena, ni na čemu nije zasnovano. Anđeli i ljudi su ograničeni vremenom i prostorom. Pismo nam govori da u paklu duše razgovaraju (Is. 14:11−16; Lk. 16:22−25), što pretpostavlja određeno vreme. Pa i Otkrivenje govori da vremena neće biti tek nakon kraja sveta (Otk. 10:6), što znači da ono sada postoji i u paklu, kao i na zemlji.

Isto tako, tvrdnja da se Hristov silazak u pakao odigrao van vremena odricala bi sasvim postojanje muka u paklu. Jer tada bi se ispostavilo da je Gospod u paklu bio Svojom dušom uvek, čak i pre ovaploćenja. I oduvek je postojala mogućnost susreta s Njim u dolini senke smrti. U tom slučaju nije jasno šta je novo On doneo ljudima Svojom smrću?

Ne. Hristos je jednom sišao u pakao, spasio one koji su čekali Njegov dolazak, a sada spasava ljude već na zemlji, kroz Crkvu, Koja je Telo Njegovo (Ef. 1:23). Sada imamo šansu koja nikada ranije nije postojala, šansu da se susretnemo sa Bogom ovde, na zemlji, i da nikada ne vidimo mračne doline pakla.

Zašto Bog kažnjava neznabošce koji nikada nisu imali mogućnosti da čuju za Hrista?

Ovo pitanje se veoma često može čuti kada se govori o činjenici jedino mogućeg spasenja u Crkvi. Odgovor je prilično očigledan. Neznabošci će biti kažnjeni ni za šta drugo do za svoje idolopoklonstvo. Prema rečima Tertulijana: „idolopoklonstvo predstavlja najveći zločin na svetu, osnovni uzrok Strašnog Suda“. Upravo poklonjenje tvorevini umesto Tvorcu i predstavlja uzrok večne propasti neznabožaca. I to je potvrdio Duh Sveti, a ne običan čovek. Neću navoditi desetine citata iz Starog Zaveta, gde Bog sa gnevom osuđuje idolopoklonstvo i sve druge forme neznaboštva. Navešću samo nekoliko reči Apostola koji pokazuju zlo neznaboštva.

Apostol Pavle govori:„Ili ne znate da nepravednici neće naslijediti Carstva Božijega? Ne varajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muželožnici, ni lakomci, ni lopovi, ni pijanice, ni opadači, ni otimači, neće naslijediti Carstvo Božije“ (1 Kor. 6:9−10).

„A poznata su djela tijela, koja su: preljuba, blud, nečistota, besramnost, idolopoklonstvo, čaranje, neprijateljstva, svađe, pakosti, gnjev, prkosi, razdori, jeresi, zavisti, ubistva, pijanstva, raskalašnosti, i slično ovima za koja vam unaprijed kazujem, kao što sam i ranije govorio, da oni koji tako nešto čine neće naslijediti Carstva Božijega“ (Gal. 5:19−21).

„Jer se otkriva gnjev Božiji s neba na svaku bezbožnost i nepravdu ljudi koji drže istinu u nepravdi. Jer što se može doznati za Boga poznato je njima, jer im je Bog objavio. Jer što je na Njemu nevidljivo, od postanja svijeta umom se na stvorenjima jasno vidi, njegova vječna sila i božanstvo, da nemaju izgovora. Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše ga kao Boga, niti mu zahvališe, nego zaludješe u svojim umovanjima, i potamnje nerazumno srce njihovo; Govoreći da su mudri, poludješe, i zamijeniše slavu besmrtnoga Boga podobijem smrtnoga čovjeka i ptica i četvoronožnih životinja i gmizavaca. Zato ih predade Bog u željama njihovih srca u nečistotu, da se beščaste tjelesa njihova među njima samima; Koji zamijeniše istinu Božiju lažju, i više poštovaše i poslužiše tvari nego Tvorcu, koji je blagosloven u vijekove. Amin. Zato ih predade Bog u sramne strasti. Jer i žene njihove pretvoriše prirodno upotrebljavanje u protivprirodno, a isto tako i muškarci ostavivši prirodno upotrebljavanje žena, raspališe se željom svojom jedan na drugoga, muškarci sa muškarcima čineći sram, primajući na sebi odgovarajuću platu za svoju zabludu. I kako ne mariše da poznaju Boga, predade ih Bog u pokvaren um da čine što je neprilično, njih koji su ispunjeni svake nepravde, bluda, zloće, lakomstva, nevaljalstva, puni zavisti, ubistva, svađe, lukavstva, zloćudnosti; došaptači, opadači, bogomrsci, nasilnici, gordeljivci, hvalisavci, izmišljači zala, nepokorni roditeljima, nerazumni, nevjere, neosjetljivi, nepomirljivi, nemilostivi. Oni, poznavši pravdu Božiju, da koji to čine zaslužuju smrt, ne samo da čine to, nego i odobravaju onima koji to čine“ (Rim. 1:18−32).

Sveti Apostol jasno uči da oni koji čine ove prestupe ne mogu ući u Carstvo, a modernisti iz nekog razloga smatraju da mogu. A ko od neznabožaca nije činio ova bezakonja, ako je celokupni njihov život bio preispunjen ovim strastima?

Isto kao i Apostol Pavle, uči i Apostol ljubavi, Jovan Bogoslov. Sam Bog mu je to otkrio: „A strašljivima i nevjernima i nečistima i ubicama i bludnicima i vračarima i idolopoklonicima i svima lažama, njima je udio u jezeru koje gori ognjem i sumporom, što je druga smrt“ (Otk. 21:8).

„Napolju su psi i vračari i bludnici i krvnici i idolopoklonici i svaki koji voli i čini laž” (Otk. 22:15).

I ako Sam Bog govori da je sudbina neznabožaca u ognjenom jezeru, onda ko sme sa Njim da spori? I razumljivo je da ako Apostol Jovan, onaj isti koji je napisao „Bog je ljubav“, ne nalazi u ovoj žalosnoj činjenici protivrečnost sa osudom grešnika, onda znači da je zabluda jedino u glavama modernista. Njihove predstave o Bogu i Njegovoj ljubavi su pogrešne. I ako oni budu ljubili svoju nepravdu, njihova sudbina će takođe biti krajnje žalosna.

Prvovrhovni Apostol Petar takođe ocenjuje život ‘običnih ljudi ovoga sveta’: „Jer ste dosta proteklog vremena života proveli čineći volju neznabožaca dok ste se odavali razvratu, pohotama (muželoštvu, skotološtvu, pomislima – o.D.), opijanju, žderanju, pijankama i bogomrskom idolopoklonstvu. Zato se čude što vi ne trčite s njima u istu poplavu razvrata, i hule na vas. Oni će dati odgovor Onome koji je gotov da sudi živima i mrtvima“ (1 Petr. 4:3−5).

Zaista, ljudi van Crkve neprestano vrše ‘dela telesna’. Za veliki broj njih život se svodi na to kako da ugode sebi. Čak i ako se udubimo u najuzvišenije ideale običnog čoveka, onda vidimo da oni po malo čemu prevazilaze najviše projave života životinja. Briga o porodici svojstvena je i pticama, čuvanje granica oblasti življenja karakteriše i većinu sisara. Za estetsku nasladu znaju i tetrebi. Mnogi znaju kako se psi žrtvuju radi svojih vlasnika, da su mačke spremne da danima paze na ljude nakon moždanog udara. Sve to je svedočanstvo da su Božanske vrline postavljene u samu čovekovu prirodu. Međutim, sve ove sklonosti ne prelaze granice telesnosti. Te zato nisu u stanju da uvedu čoveka u nebeski život.

Međutim, realnost je mnogo strašnija od ružičastih opisa koje vole da navode modernisti. Da, postoje ljudi krotki, postoje čisti, prijatni za kontakt. Međutim, uz sve to, reči Pisma da nema pravednog ni jednog (Rim. 3:9) predstavljaju naučno potvrđenu činjenicu. Ne postoje ljudi koji bi sami po sebi postali ispunitelji svih zapovesti Božijih. A bez toga o pravednosti prosto ne možemo ni da govorimo. I što se više pošten čovek trudi da živi po savesti, to on više oseća svoje nesavršenstvo i ogrehovljenost.

Čak su i mudri neznabošci govorili isto to. Horacije je svedočio: ‘Vidim bolji put, ali idem gorim’.

Međutim, većina ljudi je toliko prožeta zlom da prosto ne traži Boga. Jer „kod neznabožaca je ne samo učenje bilo satansko, već i život đavolski“[23]. I uzrok leži u tome da lažna učenja osnažuju samoljublje, slastoljublje i srebroljublje – ove tri glavne strasti. A one sa svoje strane razaraju i dušu čoveka i društvo u celini. To zlo postaje neisceljivo onda kada postane tradicija jednog naroda. I jedino Božanska intervencija koja razara kulturne tradicije društva daje šansu onima koji traže Istinu da je i pronađu. Uopšte nije slučajno to što su se u isto vreme pojavili rimsko carstvo, koje je srušilo granice nacionalnih država, i Pravoslavna Crkva. To je delo Božije.

Iz kog razloga ljudi tako lako upadaju u zlo i tako teško čine dobro? Zašto van Crkve zločin lakše postane tradicija u odnosu na vrlinu? Kako su u nekim društvima postali tradicionalni kanibalizam i sodomija i slične gadosti? Uzrok leži u tome što su svi ljudi prizvani ljubavi. Mi i nismo u stanju da se odreknemo sposobnosti da volimo. Međutim, sva tragedija leži u tome što ili čovek voli Boga do samozaborava i u Njemu se uči da ljubi i bližnje, ili ljubi sebe do prezira prema Bogu i bližnjem i u tom samoljublju postaje ljubimac đavola i od njega se uči mržnji prema svima. Van Crkve se ljudi nalaze pod tiranijom dušmanina koji postupa sa njima kako želi. I jedino Gospod može da nas otrgne iz njegove nečiste vlasti.

Apostol Pavle jasno pokazuje tu strašnu simbiozu, tu đavolsko-ljudsku simbiozu u kojoj prebivaju svi nekršteni: „I vas koji bijaste mrtvi zbog prijestupa i grijehova svojih, u kojima nekada hodiste po duhu ovoga svijeta, po knezu koji vlada u vazduhu, po duhu koji sada djejstvuje u sinovima protivljenja, među kojima i mi svi živjesmo nekada po željama tijela svoga, čineći volju tijela i pomisli, i bijasmo po prirodi djeca gnjeva kao i ostali“ (Ef. 2:1−3).

Jasno je da čovek sam nije u stanju da se otrgne iz ovog mraka. Međutim, nesreća je i u tome što on i ne želi da se otrgne. Važnije mu je njegovo zadovoljstvo, duševni mir, nacionalna tradicija, dobri porodični odnosi – sve su ovo ‘pristojne ljušture’ za egoističnu udobnost. Sve što postoji na svetu, važnije je od istine i Boga. I zato se gnev Božiji obrušuje na njegovu glavu. I zato je sudbina takvog čoveka u večnom opštenju sa satanom kojeg je zavoleo i ni za kakvog Boga ne želi da ga menja. Jer đavo dopušta čoveku da živi kako on želi, a ne kako to želi Bog.

Istina, pritom đavo proždire dušu koja mu je sebe predala, ali tu nastupa samoobmana i, po tačnom zapažanju Prepodobnog Isaaka Sirina, grešnik je nalik psu koji liže testeru i opijajući se ukusom sopstvene krvi, počinje da liže još snažnije. I pijavica pre nego što krene da pije krv, ubrizgava u krv anestetik da žrtva ne bi primetila gubitak krvi. Tako i sva raznolikost lažnih religija i filosofija predstavlja đavolski anestetik koji sprečava obmanutog da dođe sebi i pronađe jedini Put ka spasenju. Upravo zato nehrišćani tako gnevno zahtevaju odbacivanje pravoslavne misije i traže izraze uvažavanja prema njihovim ‘tradicionalnim religijama’. Jer ako se sazna volja Božija, onda čovek suštinski mora da se i menja. A to nikako ne žele. Umesto udobnog narkotičkog sna doći će do povratka u realni život. A on je nakon takvog ‘đavolskog lečenja’ takav da svašta može da se vidi.

Duša je razorena, predstave o svetu moraju kardinalno da se menjaju, malo je ostalo duhovne snage (satana se već dobro nahranio nesrećnim čovekom). Ostaje samo da se pouzda u nepredvidljivu volju Božiju, ostaje da se baci u neizvesnost, a to je toliko strašno. Upravo zato živa vera i predstavlja glavnu vrlinu hrišćanina. Jer bez žive vere, objektivni pogled i na sebe i na svet dovodi do beskonačnog očajanja. Ako nema poverenja u Oca Koji voli svoje stvorenje, ostaje samo propast. Upravo su se iz ove žalosne samoanalize, koja nije potkrepljena poverenjem u Tvorca i rodile pesimističke religije Istoka: budizam i daoizam. Međutim, i tu iza umišljene objektivnosti stoji drski podsmeh neprijatelja koji govori: ‘ne batrgajte se, momci, spuštajte se na dno’.

Nije nimalo slučajno to što Pismo sasvim poistovećuje idolopokloništvo i služenje demonima.

„Prinosiše žrtve đavolima, ne Bogu, bogovima, kojih nisu znali, novim, koji iz bliza dođoše, kojih se nisu strašili oci vaši“ (5 Mojs. 32:17).

„Nego se pomešaše s neznabošcima, i naučiše dela njihova. Stadoše služiti idolima njihovim, i oni im biše zamka. Sinove svoje i kćeri svoje prinosiše na žrtvu đavolima. Prolivaše krv pravu; krv sinova svojih i kćeri svojih, koje prinošahu na žrtvu idolima hananskim, i oskvrni se zemlja krvnim delima. Oskvrniše sebe delima svojim, i činiše preljubu postupanjem svojim. I planu gnev Gospodnji na narod Njegov, i omrznu Mu deo Njegov“ (Ps. 106:35−40).

„Ne, nego da ono što neznabošci žrtvuju, demonima žrtvuju, a ne Bogu; a ja neću da ste vi zajedničari sa demonima. Ne možete piti čašu Gospodnju i čašu demonsku; ne možete učestvovati u trpezi Gospodnjoj i u trpezi demonskoj. Zar da razljutimo Gospoda? Jesmo li jači od Njega?“ (1 Kor. 10:20−22).

I to uopšte nije slučajno! Ko čoveku leži po srcu, tome on i služi. Zato se neznabošci i klanjaju demonima, jer tvore njihovu volju. A pošto je tako, onda ih nikakva blažena sudbina u večnosti ne čeka. Jer po jasnim rečima Svetog Pisma, takvo ponašanje je odvratno Gospodu.

Ovde međutim treba zasebno razmotriti pitanje zašto do sada sva plemena i narodi nisu dobili mogućnost izbora. Reč Božija jasno odgovora na ovo pitanje. Bog prizva spasenju samo prizvane.

„Jer koje unaprijed pozna, unaprijed i odredi, da budu saobrazni liku Sina Njegova, da on bude Prvorođeni među mnogom braćom. A koje unaprijed odredi, one i prizva; a koje prizva one i opravda; a koje opravda one i proslavi“ (Rim. 8:29−30).

Ali, kako vidimo iz ovih reči Apostola Pavla, predodređenje za spasenje nije slučajno, već proističe iz Božijeg predznanja. Bog od početka vidi dubine srca svakog čoveka.

„S neba gleda Gospod, vidi sve sinove ljudske. S prestola, na kome sedi, pogleda na sve koji žive na zemlji. On je stvorio sva srca njihova, On i zna sva dela njihova“ (Ps. 33:13−15).

Sam izbor između traganja za istinom ili prilagođavanja istine sebi odvija se u dubinama ljudskog duha. Tamo niko, čak ni Bog ne utiče na srce. I upravo u tom tajnom izboru i leži uzrok predizbora ili odbacivanja čoveka. Bog nam je svima otkrio jedini put ka spasenju i zato i neće pomilovati one koji Ga nisu tražili. Po rečima Svetog Zlatousta:

„Onaj Ko zna tajne već jasno zna i to ko je dostojan venaca, a ko – kazne i mučenja. Zato je On mnoge, koji su po mišljenju ljudi bili dobri, izobličivši kaznio; a mnoge koje su smatrali poročnim, uvenčao i posvedočio da oni nisu takvi. On donosi presudu ne po mišljenju sluga, već po sopstvenom strogom i nepristrasnom sudu i ne očekuje kraj dela da bi jednog priznao za lošeg, a drugog ne.“[24]

Čovek koji je u dubinama srca odlučio da traži Boga, već se nalazi među izabranicima Božijim. I sada, u vreme Novog Zaveta, Gospod ga neće ostaviti samog. On će mu obavezno poslati propovednika koji će mu i objaviti put spasenja. Tako je o tome napisano kod Apostola Pavla.

Evo kako gorenavedene reči tumači Blaženi Teofilakt Ohridski: „’A znamo da onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro’… Onima, kaže, koji ljube Boga, sve, pa čak i ono što izgleda neprijatno i žalosno, pomaže na dobro. Nije rekao da se onima, koji ljube Boga, ne događaju nikakve nevolje, nego da njih, ako se dogode, Bog upotrebljava na korist onima, koji ih trpe. Kako je to izgledalo neverovatno, potvrđuje ga onim što je prošlo i kaže: pozvanim po nameri (Njegovoj). Bog te je, kaže, prizvao kad si bio daleko i On te usvojio. Zar ti onda neće utoliko pre pomoći ako si prizvan? Čovek pak postaje prizvan i po nameri, tj. i po svojoj sopstvenoj volji. Naime, sam priziv nije dovoljan (jer bi se u tom slučaju svi spasli, pošto su svi prizvani), nego je potrebna i čovekova sopstvena volja. Jer koga unapred pozna, unapred i odredi, da budu saobrazni liku Sina Njegova, da On bude Provorođeni među mnogom braćom. A koje unapred odredi, one i prizva. Bog unapred zna one, koji su dostojni priziva, a zatim i određuje. Dakle, na početku je predznanje, a zatim predodređenje. Pod predodređenjem podrazumevaj nepromenljivu i blagu volju Božiju. Tako je On unapred znao da je Pavle dostojan evanđelskog priziva, i na taj način je predodredio, tj. nepromenljivo odredio, a zatim ga i prizvao. One, za koje unapred zna da su dostojni priziva, čini saobraznima liku Sina Njegovog. Ono što je Jedinorodni po prirodi, oni postaju po blagodati, postavši i sami sinovi Božiji. On je Prvorodni među mnogom braćom prema ikonomiji (po domostroju), jer je prema božanstvenosti Jedinorodni. Kad je primio telo, On ga je vascelo i potpuno sjedinio sa svom Svojom prirodom, postao je naša prvina i u Sebi osveštao našu osuđenu prirodu. Zbog toga je On dostojno prvorodni, a mi se nazivamo Njegovom braćom. Koje prizva, one i opravda, oslobodivši ih grehova i učinivši pravednima kroz kupelj preporođenja. A koje opravda, one i proslavi, udostojivši ih usinovljenja i podarivši im i ostale darove.“[25]

Tako da postojanje ili odsustvo propovedi u jednom ili drugom mestu uopšte nije slučajno. Zar kod Svedržitelja postoje slučajnosti? Oni koji ne traže Istinu i ne nalaze je. A one koji je traže Bog će obavezno dovesti do nje. Dovoljno je da se prisetimo Žitija Svete Varvare ili Svetog Joasafa, carevića indijskog, da bismo shvatili da za Boga ne postoje ‘objektivne prepreke’ koje će sprečiti donošenje reči spasenja.

Sam Gospod naš Isus Hristos rekao je da „sve što Mi daje Otac Meni će doći; i onoga koji dolazi Meni neću istjerati napolje“ (Jn. 6:37). Mislim da niko neće biti toliko bezuman da ispravlja Spasitelja ili kaže da On nije imao snage ili informacija da spasi sve.

Činjenica da su misionari došli u jedno mesto, ali nisu u drugo, uopšte nije slučajna. Podsećam da se u Delima apostolskim jasno ukazuje da Duh Sveti nije dozvoljavao Apostolima da idu u jedno mesto i da je zapovedio da idu na drugo. To jest, pred nama je slobodna i samostalna odluka Samoga Boga. Ali, zar Gospod postupa nepravedno? Naravno da ne. Mi smo već pokazali da uzrok prizivanja jednog ili drugog čoveka ne zavisi od mesta gde on živi, ili jezika, boje kože, već jedino od toga da li on traži Istinu ili ne. To neznaboštvo i čini strašnim što kao normu stavlja prestup, a ono samo blokira u ljudima ljubav prema istinitom Bogu. Najstrašnija stvar u ovom svetu je ‘tradicionalna religija’, kada se očigledna đavolština smatra za nešto normalno, nešto osvećeno autoritetom predaka. Upravo zato Bog i ne šalje misionare nekim narodima dok kod njih ne bude razoren ‘tradicionalni sistem vrednosti’. Jer ako odbiju da prime spasenje (a to tačno zna Sveznajući Srceznalac), onda ne samo da će biti uzaludni napori misionara, već će i sami slušaoci biti više kažnjeni od Boga kao bogoborci, a ne samo kao demonopoklonici.

Kako je i rekao Gospod naš: „Onaj sluga koji je znao volju gospodara svojega i nije pripravio niti učinio po volji njegovoj, biće mnogo bijen; A koji nije znao, pa je učinio što zaslužuje batine, biće malo bijen“ (Lk. 12:47−48). Upravo zato Bog namerno i priprema neznabožačke narode za prihvatanje hrišćanstva. On na početku razara njihovu izolovanost, rastače Njemu neugodne ‘tradicionalne kulture’ ratovima, kulturnim agresijama, osvajanjima i bilo čim drugim. Jedino tada se pojavljuje mogućnost da se među izgubljenim ljudima koji su pogubili orijentire u životu pronađu oni koji traže Istinu kao izlaz iz ćorsokaka u koji ih je dovelo neznaboštvo. Uzgred, tu postaje jasno zašto je Crkva odobrila rimsku globalizaciju i smatrala je delom Promisla. Tako su hrišćani iza rimskih legiona i razaranja nacionalnih država sagledali blagu volju Božiju.

Na isti način se objašnjava zašto Bog dopušta smrt nekrštene dece. On zna u šta bi izrasla neka od njih i kako bi pogazila nebeski dar. Međutim, ovde se susrećemo sa bezdanom Božijeg Promisla koji do kraja još uvek ne možemo da shvatimo. Ali postoje stvari koje znamo. Mi znamo šta se, po učenju Crkve, dešava sa nekrštenom decom: „Treba znati i to da krštena deca nakon smrti učestvuju u nasladi, a deca neprosvećena Krštenjem i deca neznabožaca neće otići ni u nasladu, niti u geenu“.[26]

A šta je sa drugim religijama? Njihovi sledbenici su ubeđeni da će se jedino oni spasti.

Ovu tvrdnju često imamo prilike da čujemo od ljudi koji su uvereni da postoji mnogo različitih puteva ka Bogu, Koga različito nazivaju, ali je On u suštini jedan. Ovo mišljenje su propovedali masoni 18. i 19. veka, kao i teosofi svih vrsta. Pritom su sledbenici ovog učenja iz nekog razloga ubeđeni da sve religije sveta (dobro, u krajnjoj liniji, one, takozvane ‘tradicionalne’) imaju jednako snažnu bazu dokaza i zato se pitanje izbora vere ni na koji način ne odnosi na oblast logike, već samo na oblast slepe vere. I zato Hristova tvrdnja da bez Krštenja nema spasenja izaziva kod njih određenu podsvesnu odvratnost i uznemirenost.

‘Šta, kako možete da smatrate da ste jedino vi u pravu? Šta, vi ste jedini koji znate apsolutnu Istinu? To je gordost, greh!’, protestuju oni.

Karakteristika ovog pogleda na svet jeste da u njemu postoji izuzetno malo logike, a izuzetno mnogo emocija. Ljudi koji se nisu potrudili ne samo da steknu uvid u suštinu religija sveta, već barem da shvate osnovne postavke hrišćanstva, nekim ‘devetim čulom’ osećaju kako, tobože, svi u suštini govore o istom. Prema sjajnom Čestertonovom izrazu, ubeđeni su kako su ‘hrišćanstvo i budizam jako slični, budizam posebno’. Iz nekog razloga ni različitim naučnim školama, ni predstavnicima različitih filosofskih pravaca ne prebacuju njihove razlike, niko ne tvrdi da zapravo svi govore o istom. I ta raznolikost se čak smatra nečim dobrim. Međutim, kada se povede reč o hrišćanstvu, iz nekog razloga zahtevaju da ono prizna svoju jednakost sa svakom religijom. Pritom se zaboravlja na najvažniju stvar. Istina je ono što jeste zaista. Nije pitanje u tome da li je to toleratno ili nije tolerantno, već u tome da li je zaista tako u realnosti ili nije. Odlično je zapazio tim povodom Sveti Jovan Zlatoust: „Putevi bezbožnosti su mnogobrojni, a put istine je jedan, jer je zabluda nešto raznoliko, mnogostruko i pomešano, a istina je jedna.“[27]

Ako budemo pamtili ovo, onda se na ovu tvrdnju može odgovoriti prilično jednostavno. Da, samo mi znamo Istinu! Da, mi je znamo, „znamo da smo od Boga, i da svijet sav u zlu leži“ (1 Jn. 5:19)! I to nije od nas, „dar je Božiji; ne od djela, da se ne bi ko hvalisao“ (Ef. 2:8−9). I krajnji greh i gordost će biti ako mi budemo odbacili tu činjenicu.

Nismo mi stvorili Istinu, Ona Sama je prišla nama i spasla nas. Da smo mi otkrili Boga, mogli bismo da se hvalimo time. A ovako nemamo čime da se hvalimo. Mi smo, kako predivno govori Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, čovekoljubivi siromasi. Nama je Bogataš poklonio nezasluženi dar i mi sve zovemo kod tog Bogataša, da i svi drugi dobiju od njega isti takav dar. Mi smo prosto svedoci da je Bog poslao u svet Jedinog Spasitelja. I ako se ljudi odriču Njegovog spasenja, ko je onda kriv za njihovu propast?

Upravo zato su Biblija i hrišćanstvo nepomirljivi sa drugim verama. Ako su u pravu oni koji se klanjaju drugim bogovima, onda Biblija laže; ako su u pravu Biblija i Crkva, onda lažu svi ostali. Hristos je rekao: „Ja sam put i istina i život: niko ne dolazi Ocu osim kroz Mene“ (Jn. 14:6). Ili je On u pravu i tada je Crkva u pravu i svi treba da žure u nju da bi se sjedinili sa Hristom. Ili On nije u pravu, što znači da On ne samo da nije Sin Božiji, već nije ni moralni Učitelj ljudskog roda. Tada je i hrišćanstvo obična i čak naročito štetna sekta. Tako su uzgred i smatrali i neznabošci i komunisti. I sa svoje tačke gledišta su postupali logično. Tu postoji samo ‘problem’ sa tim što je Hristos vaskrsao iz mrtvih i Njegovo Ime sve do sada poseduje čudotvornu silu, što nije moguće nikome drugom osim Bogu. Samo hrišćanstvo nije izgrađeno na intelektualnim zaključcima, već na konkretnoj činjenici mešanja Boga Spasitelja u ovaj svet. Kako je predivno o tome napisao Apostol Pavle:

„A on reče: Ne ludujem, moćni Feste, nego kazujem riječi istine i razuma. Jer za ovo zna car, kojemu i govorim slobodno; jer ne vjerujem da mu je što od ovoga nepoznato, jer se ovo nije dogodilo u nekom uglu“ (Dela ap. 26:25−26).

Slepa vera nije spojiva sa pravoslavnim hrišćanstvom! Mi znamo Boga i Bog zna nas!

I, što je jako važno, sama savest bezbožnika jasno svedoči o tome da je istina u Hristu. U dan Suda čovekova duša će sama sebe izobličiti. Po tačnom izrazu Svetog Teofana Zatvornika: „Postoji u duši svakog čoveka zastupnik istine blagovesti – duh sa svojstvenim mu strahom Božijim i savešću. Ove duhovne stihije su iste prirode sa rečju blagovesti i odmah se prepoznaju, pod uslovom da nisu zaglušene duhom ovoga sveta. Reč blagovesti kaže da smo bespogovorno krivi pred Bogom i savest je toga svesna; reč blagovesti uverava da svakog grešnika očekuje nelicemerni sud i osuda, i strah Božiji potvrđuje tu istinu. Ako bi se reč blagovesti samo na tome i zaustavila, ona bi sve dovodila do očajanja, nikoga ne privlačeći sebi; međutim, ona ide dalje i duši pritešnjenoj savešću i strahom suda predlaže dobar izlaz, govoreći: Sin Božiji je dolazio na zemlju, ovaplotio se, postradao na Krstu i uništio na njemu grehe celog sveta; veruj u Njega i dobićeš oproštaj grehova i blagodat Svetoga Duha za novi život bez greha koji, ako sačuvaš čist do kraja, nakon ishoda bićeš prihvaćen od neba u večno neopisivo blaženstvo. Koji nezaglušeni duh bi se mogao protiviti sili ove blagovesti?!“[28]

I mi možemo biti uvereni u to da je čovek, koji je čuo za Hrista i Jevanđelje a nije poželeo da uđe u Crkvu, to učinio zato što je njegov duh zaronjen u bezdan zla. Kako je izuzetno tačno rekao Prepodobni Jovan Damaskin: „Ako je nešto protivno istini, onda je to mračni plod satanske zablude i izmišljotina nesrećnog razuma“.[29]

Jer odakle upravo te slične crte koje postoje u mnogim religijama? Postoje tri razloga. Kao prvo, čovekov duh je u dodiru sa znanjem o Bogu. Naše srce pamti dodir tvoračke Hristove ruke „koja obasjava svakoga čovjeka koji dolazi na svijet“ (Jn. 1:9). I zato ono što čovek iskreno smatra poštenim predstavlja sećanje na Boga koje je položeno u njegovu dušu. U tome je razlog što su mnoge zapovesti svojstvene i ljudima, čak i životinjama.

Kao drugo, u svim narodima se čuva po predanju sećanje na Boga i Njegov sud. Upravo se tragovima drevnog Otkrivenja Božijeg objašnjavaju stvari kao što su podudaranje nekih učenja lažnih religija sa hrišćanstvom.

I treće, sve religije su izgrađene na realnom duhovnom iskustvu. Pitanje je samo u tome ko je pružio to iskustvo. Biblija i Crkva tvrde da van hrišćanstva to iskustvo potiče od zlih anđela (1 Kor. 10:20−22). Ali će ipak u njemu obavezno biti prisutni i elementi istine. Jer da bi čovek opštio sa demonima, neophodno je da prizna i postojanje duhovnog sveta i neko iskustvo susreta sa njim. Zato je normalno da svaka religija u sebe uključuje i veru u postojanje sveta duhova i priznanje realnosti molitve i (najčešće) postojanje neuništive duše. Savest govori čoveku da će još biti i plate za ova ili ona dela. I većina religija na neki način pokušava da olakša čovekovu savest, pri čemu se to radi sa nečistim ciljem, da bi čovek sam sebe umirio.

‘Ubio sam čoveka i teško mi je na savesti’, misli grešnik, ‘ali da bih rešio ovaj problem, žrtvovaću ovna idolu i sve će biti kako treba’.

Na taj se način zlo pojačava u svetu pod dejstvom ove satanske anestezije. Savest se uspavljuje pod uticajem samozavaravanja, da bi se probudila tek posle smrti i tada već konačno. Pritom treba podvući da đavo sa neznabošcima postupa krajnje pokvareno. On nikada jasno ne tvrdi da će im gresi biti oprošteni. Nijedno od neznabožačkih božanstava nije obećalo da će oprostiti bezakonja, ali pritom žrtve primaju sa zadovoljstvom. Tu važi sledeća logika.

‘Vi ste poželeli da mi prinesete žrtvu. Vi ste hteli da mi se na taj način predate’, govori demon, ‘pa dobro, to je veoma lepo. Hvala vam puno. Ali zar sam ja obećao da će vam gresi biti oprošteni? Vi ste me prosto pogrešno shvatili. Ja vam to nisam obećao i zato me nemojte optuživati pred Bogom. A sada, izvolite kod mene u pakao. Pa sami ste mi se predali!’

U tome i jeste strahota drugih religija, što čovek u njima nema čvrstu osnovu za svoje misli. Ni u jednoj od njih ne postoji istinski autoritet na koji bi čovekov um mogao da se osloni, da bi izgradio pravilan život. U njima zato nema ni jasnog sistema moralnih vrednosti. I to je razumljivo. Ako je pogled na svet haotičan, onda je i život haotičan. „Pošto je njihov um postao nepostojan i iskrivljen, sve je na kraju dospelo u nered i pometenost, kada se ispostavilo da je rukovoditelj oštećen“, tačno primećuje Sveti Zlatoust[30]. I zato sva ta tačna učenja koja se susreću u ovoj ili onoj religiji ne mogu da spasu čoveka. Može se navesti i sledeći primer. U apoteci postoji mnogo dobrih lekova, ali ako se uzmu u pogrešno vreme ili u pogrešnoj količini, kraj takvog lečenja biće krajnje tragičan. Isto tako ni delimične istine sadržane u različitim religijama često ne pomažu, već smetaju čoveku da pronađe Istinu. ‘I tako već mnogo znam’, govori nesrećnik, ‘šta će mi Hristos i Crkva’. Tako đavo čak i ono dobro koje postoji van Crkve, okreće na zlo.

Međutim, uz sve ovo, lažne religije u najvažnijem protivreče hrišćanstvu. Crkva govori o onome što je Bog učinio za čoveka, a druge religije – šta ljudi treba da urade za bogove. Crkva zabranjuje uzdanje u sopstvene snage, a druge religije jedino to i nude. U Crkvi postoji oproštaj grehova, van Nje – toga nema. Crkva daje večnu nadu u Carstvo Božije, a druge religije vezuju čoveka za stvoreni svet. Zaista, Crkva se potpuno razlikuje od bilo koje druge ljudske zajednice. Ona je gošća sa neba i samo Njeno postojanje predstavlja čudo.

Važno je imati u vidu da sama naša tvrdnja da smo jedino mi, pravoslavni hrišćani od Boga, da jedino naša vera predstavlja jedinu Istinu, i jeste znak istinskog smirenja koje sebe poverava u ruke Božije. Sveti Jovan Lestvičnik je rekao: „U sjedinjenju sa smirenjem nema ni traga od mržnje, ni senke raspravljanja, ni najmanje projave nepokornosti, osim kada je reč o veri“[31].

I obrnuto, upornost u lažnoj religiji predstavlja posledicu satanske gordosti. „Gordost je odricanje Boga, pronalazak demona, nipodaštavanje ljudi, majka osuđivanja, potomak pohvala, znak duhovne jalovosti, proterivanje pomoći Božije, preteča ludila, vinovnik padova, podloga epilepsije, izvor gneva, vrata licemerstva, podupirač demona, čuvar grehova, uzročnik nemilosrđa, neznanje za samilost, surovi islednik, nečovečni sudija, protivnik Boga, koren hule. Početak gordosti je tamo gde se završava taština; sredinu predstavlja nipodaštavanje bližnjeg, bestidno razglašavanje vlastitih podviga, hvalisavost u srcu, mržnja prema prekoru; a kraj je odbacivanje Božije pomoći, uzdanje u svoje vlastite snage, demonska narav“.[32]

Jedino gord čovek može da govori kako svako ima svoju istinu, zaboravljajući na Boga – jedini Izvor Istine, kao i na to da objektivna realnost može biti samo jedna, koja ni na koji način ne zavisi od njega.

Postoji još jedan argument koji iznose oni koji ne žele da slušaju istinu, već brane princip jednakog uvažavanja svih vera. Oni govore da postoje tradicionalne religije, da su one dobre zato što su drevne. I zato treba da postoji miran suživot u ime osnaženja države i društva. A što se Boga tiče, teško da bi On dopustio da one postoje toliko dugo, ako bi one upropašćivale ljude.

Gore smo već odgovorili na ovaj argument, pokazujući da Bogu uopšte nisu ugodne ove tradicionalne religije i da ih On Sam razara, pružajući mogućnost ljudima da Ga pronađu. U isto vreme, dok Svevišnji dopušta da postoje (a to se dešava jer Svevišnji uvažava slobodnu volju ljudi), On koristi njihove sledbenike za ispunjenje Svojih zamisli.

Međutim, treba razmotriti još i argument ‘tradicionalnog’. Ova predstava je takođe bila svojstvena drevnim neznabošcima koji su tvrdili da ‘drevno znači i istinito’. U Žitiju Svetih se navode obrasci takve argumentacije koju su neznabošci koristili protiv Mučenika. Evo primera iz Žitija Svetog Karpa (13. oktobar).

Upravnik Valerije već nakon mučenja obraća se Svetiteljima i govori im sledeće: „Kada vas ne bih smatrao za blagorazumne, ja vam nikako ne bih davao dobar savet, nego bi vas, i protiv vaše volje, mukama primorao na našu veru. Ali pošto vaša blagorazumnost i plemenitost ukazuju na vaše, velikim ljudima svojstveno, zdravo rasuđivanje o stvarima, ja i odlučih da vam budem dobar savetnik. Držim, nije vam nepoznato, da se slava i čast odaju besmrtnim bogovima iz davnina, i to ostaje tako sve do današnjega dana ne samo kod nas koji znamo grčki i rimski jezik, nego i kod varvara: jer kroz tako usrđe prema bogovima gradovi se upravljaju dobrim zakonima, pobede se odnose nad neprijateljima, i mir se učvršćuje. I otkuda carevi i knezovi Rimski dođoše do takve slave, da tolike narode i gradove osvojiše i sve protivnike svojoj vlasti pokoriše? He otuda li što bogove poštovahu i poklanjahu im se? Stoga odajte im i vi poštovanje. I ako ste rečima neukih ljudi zavedeni u nerazumnu i skorašnju hrišćansku veru, onda se sada urazumite i okrenite onome što je bolje, te da se i bogovi smiluju na vas, i da se nasitite mnogih blaga koja mi posedujemo, i da se od cara udostojite velike milosti. Ostanete li pak pri prvobitnoj nepokornosti, onda ćete i tolika blaga izgubiti i nas prinuditi da postupimo s vama krajnje nemilosrdno“.[33]

U ovim tiranovim rečima vidimo sve argumente koji se do sada iznose u korist tradicionalnosti. Tu je argument drevnosti i argument sveopšte raširenosti i argument državotvorne uloge tradicionalnih religija. Svi ovi argumenti zapravo omašuju cilj. Nije loše biti drevna religija (hrišćanstvo koje je nastavilo Starozavetnu Crkvu jeste najdrevnija religija sveta). Dobro je kada se religije drže zajedno. Predivno je da se osnaži država. Međutim, svi ti postupci nemaju veze sa suštinom religije – uspostavljanju veze sa Tvorcem. Religija postoji ne radi učvršćivanja moralnosti, ne radi osnaženja države, već radi opštenja sa Bogom.

I upravo sa te strane su mučitelju-tradicionalisti odgovorili Sveti Mučenici: „Mi ne smatramo da je vera vaša dostojna poštovanja zato što je starodrevna: jer sve što je starodrevno, nije neizostavno i poštovanja dostojno; eto, i zloba je starodrevna, ali to ne znači da je zbog drevnosti svoje dostojna poštovanja. Treba dakle raspravljati ne o tome da li je vera vaša drevna, nego o tome da li je treba primiti. Mi smo rešili da se uklonimo od nje, i da je ukoliko je moguće izbacimo iz svoje sredine kao onu koja priprema strašan oganj pakleni svima koji je ljube“[34].

Ovaj argument zaista ostavlja utisak. Zlo i greh postoje onoliko koliko i rod ljudski. Ali zbog toga nisu postali dostojni poštovanja. Treba znati da sa tačke gledišta Tvorca, sledovanje lažnim bogovima i lažnim religijama takođe predstavlja najveći greh, i zato nikakvo pozivanje na drevnost neće izbaviti od kazne Božije.

Nepojmljiva ozbiljnost izbora

Čini mi se da glavni razlog svih negodovanja protiv Božijih reči o garantovanoj propasti nekrštenih leži u podsvesnom strahu od konačnosti izbora na zemlji. Ne verujem da su ‘pravoslavni humanisti’ ozbiljno zabrinuti zbog sudbine izmišljenih pravednih idolopoklonika. Tim pre što je izuzetno teško naći takve u prirodi. Dovoljno je podsetiti svakog ko se ucrkvenio kao odrastao, kakvu je reakciju imao kada je pročitao uobičajeni spisak grehova pred ispovest. Obično kažu: ‘Šta, ispostavlja se da sam grešan u svemu?’ Sećam se kada sam pred Vaskrs štampao letke za deljenje narodu ‘Kako se pripremiti za ispovest’, da mi je isto pitanje postavio momak za kompjuterom. Mislim da reči Apostola Pavla (Rim. 1:18−31) objektivno i tačno opisuju svet van Crkve. I večna propast nekrštenih izazvana je upravo time što oni čine zlo svesno, pritom se nimalo ne stide toga, već i hvale druge koji to čine.

Međutim, pristalice spasenja bez Hrista i Njegove Crkve zapravo često podsvesno razmišljaju: ‘A možda je ipak još moguće promeniti nešto nakon smrti? Možda će Bog dati još jednu šansu?’ Nisu me slučajno u diskusijama pitali šta reći rođacima nekrštenih umrlih ljudi. Ubeđen sam da se ne sme lagati i tim pre u tako važnom pitanju.

Strašna realnost Reči Božije govori o tome da se izbor vrši samo sada. „Evo sad je najpogodnije vrijeme, evo sad je dan spasenja!“ (2 Kor. 6:2). U celom Svetom Pismu ne postoji ni jedna naznaka da se Bog našalio po pitanju večnih muka, nema ni naznake da priča o Strašnom Sudu predstavlja samo priču. Ne, ubeđen sam da je u pitanju tačan opis realnosti. I Sud će biti upravo onakav kako o tome govori Hristos. Na Sudu već neće biti pokajanja, neće se primati molbe za poštedu, već će biti istinska, čista pravednost. Da, upravo tako. Ubeđen sam da je ideja da je ‘Bog samo ljubav’ i lažna i jeretička (u pitanju je čista Markionova jeres) i da nema nikakve veze sa realnošću. Naš realni Bog je upravo onakav kakvim Ga opisuje celo Sveto Pismo: On je nepojmljivo pravedan i nepojmljivo ljubeći. I zato će On zaista „uzvratiti svakome po djelima njegovim“ (Mt. 16:27).

Ono što je važno – Sam Hristos je odgovorio na pitanje savremenih humanista: „Je li malo onih koji se spasavaju?“ (Lk. 13:23). On je odgovorio: „Borite se da uđete na uska vrata; jer vam kažem: mnogi će tražiti da uđu i neće moći. Kad ustane domaćin i zatvori vrata, i počnete napolju stajati i kucati u vrata govoreći: Gospode, Gospode, otvori nam! I odgovarajući reći će vam: Ne poznajem vas otkuda ste“ (Lk. 13:24−25).

Kako ovo nije ni nalik na dobrodušni agnosticizam liberala! Kako je od jevanđelskih reči daleko učenje da će svakome ko poželi, Bog na Sudu dati mogućnost da se ispravi!

Pa i uopšte, da li je moguće dokazati učenje o mogućnosti očišćenja od grehova, oslobođenja od geene, stupanja u živo Bogoopštenje (a to i jeste spasenje!) bez Hristove smrti na Krstu i Njegovog Krštenja?! Radi toga treba iznova i drugačije napisati celo Sveto Pismo, sve Oce Crkve, sve bogosluženje, pa čak i sopstvenu savest. I na sve to nas prizivaju isključivo zato što se boje konačnosti izbora. Međutim, upravo on i predstavlja glavnu realnost ovog sveta koju nije moguće izmeniti. Koliko god želeli suprotno (a zašto da krijem da i ja silno želim da nije tako), međutim, mi biramo samo ovde, a nakon smrti će svako kajanje biti beskorisno.

I zar nije bolje sada, dok još ima vremena, udubiti se srcem i umom u Hristove reči: „Dakle, priđite, sve porodice ljudi zaprljane gresima, i dobijte otpuštenje grehova. Ja sam vaše otpuštenje, Ja sam Pasha spasenja, Ja sam Jagnje zaklano za vas, Ja sam iskupljenje vaše, Ja sam život vaš, Ja sam vaskrsenje vaše, Ja sam svetlost vaša, Ja sam spasenje vaše, Ja sam Car vaš. Ja ću vas uzneti na nebeske visine. Ja ću vam pokazati Prevečnog Oca, Ja ću vas obnoviti desnicom Svojom“.[35]

[1] Sveti Kiril Jerusalimski, Pouke oglasiteljne i tajnovodstvene, III, 7. https://svetosavlje.org/pouke-oglasiteljne-i-tajnovodstvene/6/

[2] Arhiepiskop Makarije (Bulgakov), Pravoslavno dogmatsko bogoslovlje, Harkov, 1857. str. 258.

[3] Sveštenomučenik Polikarp Smirnski, Poslanica Filipljanima.

[4] Ovde je potrebno pamtiti da i u tom slučaju svejedno Bog lično kažnjava. Evo kako o tome piše Sveti Zlatoust: „Naravno i u sadašnjem životu se dešava često, naprimer [da se gnev Božiji otkriva], u gladi, ranama i ratovima, kada se kažnjava ili svako zasebno ili svi zajedno. Šta će se onda desiti upravo? To da će kazna biti veća, zajednička i druge vrste, jer ono što se dešava zajedno služi ispravljanju, a ono što će se dogoditi onda biće kazna. Ukazujući upravo na to, Pavle i govori da nas sada: „Kara, da ne budemo osuđeni sa svijetom“ (1 Kor. 11:32). Sada se mnogima čini da se mnogo toga dešava ne kao posledica gneva sviše, već zbog ljudskog neprijateljstva; međutim, tada, kada Sudija, sedeći na strašnom prestolu zapovedi da jedne bace u peć, a druge u tamu spoljašnju, a druge osudi na neizbežne i neizdržive muke, tada će biti jasno da je kazna od Boga“. Beseda na poslanice Rimljanima, III, 1. http://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/tolk_63/3

[5] Sveti Justin Filosof, Dijalog sa Trifunom Judejcem. http://pagez.ru/lsn/0502.php

[6] Polemika Svetog Grigorija Palame sa Grigorijem filosofom, Sveta Gora, 2009. str. 35.

[7] Sveti Vasilije Veliki, Besede, ‘Beseda o tome da Bog nije uzročnik zla’. https://svetosavlje.org/besede-2/16/

[8] Sergej Hudijev, ‘Jevanđelje – neophodan predgovor’. http://christbiblio.narod.ru/glava.htm

[9] I uopšte nije slučajno to što se svi sledbenici liberalnog hrišćanstva tako gnevno bore sa čudima. Oni, uprkos Jevanđelju (Jn. 10:25) tvrde da našoj veri nije potpuno obrazloženju pomoću čuda, da čuda ništa ne dokazuju. Sve to je samo logična posledica takvog stava o Bogukoje Ga lišava prava na mešanje u ovaj svet – o. D.

[10] Stihovi iz ‘Internacionale’ – prim. prev.

[11] Sergej Hudijev, ‘Da li će Sudija cele zemlje suditi nepravedno?’, http://christbiblio.narod.ru/glava2.htm

[12] Sveti Irinej Lionski, ‘Pet knjiga protiv jeresi’, knjiga III, glava 25. http://www.orthlib.ru/Irenaeus/bk3_25.html

[13] Sveti Vasilije Veliki, isto.

[14] Sergej Hudijev, isto.

[15] Sveti Jovan Zlatoust, ‘Besede na poslanicu Rimljanima, XVII, 1. http://www.orthlib.ru/John_Chrysostom/riml17.html

[16] Sveti Jovan Zlatoust, ‘Besede na Jevanđelje po Jovanu’, XXV, 3. http://www.agape-biblia.org/prpakety/zlatoust/Ioan025a.htm

[17] Sveti Epifanije Kiparski, ‘Slovo o pogrebenju Božanskog Tela Gospoda našeg Isusa Hrista’, https://svetosavlje.org/svetootacke-pouke-na-dane-strasne-sedmice-zbornik-crkveno-poucnih-citanja-u-dane-strasne-sedmice/24/

[18] Sveti Atanasije Veliki, ‘Protiv neznabožaca’, http://azbyka.ru/otechnik/Afanasij_Velikij/slovo_na_jazychnikov/

[19] Sveti Epifanije Kiparski, isto.

[20] Sveti Jovan Zlatoust, ‘Beseda na poslanicu Rimljanima’, V, 3. http://www.orthlib.ru/John_Chrysostom/riml05.html

[21] Sveti Ignjatije Bogonosac, ‘Poslanica Filadelfijcima’, 9. http://holyfathers.net/ignatij-bogonosets/26-poslanie-k-filadelfijtsam.html

[22] Sinaksar na Svetu i Veliku Nedelju Pashe. https://svetosavlje.org/svetootacke-pouke-na-dane-strasne-sedmice-zbornik-crkveno-poucnih-citanja-u-dane-strasne-sedmice/26/

[23] Sveti Jovan Zlatoust, ‘Besede na poslanicu Rimljanima, IV, 1. https://www.ccel.org/contrib/ru/Zlatrim/Rim4.html

[24] Sveti Jovan Zlatoust, ‘Besede na poslanicu Rimljanima’, XVI, 6. http://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/tolk_63/16

[25] Sveti Teofilakt Ohridski ‘Tumačenje Dela Apostolskih i poslanica Rimljanima i Korinćanima’, str. 227−229. Obraz Svetački, Beograd, 2004.

[26] Sinaksar mesopusne subote. ‘Zbornik sinaksara Posnog i Cvetnog Trioda’. http://azbyka.ru/cobranie-sinaksarej-postnoj-i-cvetnoj-triodi#a3

[27] Sveti Jovan Zlatoust, ‘Besede na poslanicu Rimljanima“, beseda III, 1. http://www.orthlib.ru/John_Chrysostom/riml03.html

[28] Sveti Teofan Zatvornik, ‘Tumačenje Druge poslanice Korinćanima“, na stih 4:2. http://azbyka.ru/otechnik/Feofan_Zatvornik/tolkovanie-na-vtoroe-poslanie-k-korinfjanam/3_2_1

[29] Prepodobni Jovan Damaskin, ‘Istočnik znanja, predgovor’. http://predanie.ru/ioann-damaskin-prepodobnyy/book/67886-ioann-damaskin-tvoreniya/#toc1

[30] Sveti Jovan Zlatoust, ‘Besede na poslanice Rimljanima, V, I. http://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/tolk_63/5

[31] Sveti Jovan Lestvičnik, Lestvica, Slovo 25, https://svetosavlje.org/lestvica/27/

[32] Sveti Jovan Lestvičnik, Lestvica, Slovo 22, https://svetosavlje.org/lestvica/24/

[33] Prepodobni Justin Novi (Ćelijski), Žitija Svetih, 13. oktobar. https://svetosavlje.org/zitija-svetih-11/14/

[34] Prepodobni Justin Novi (Ćelijski), Žitija Svetih, 13. oktobar. https://svetosavlje.org/zitija-svetih-11/14/

[35] Sveti Meliton Sardski, ‘Slovo o Pashi’, 103. http://www.orthlib.ru/Meliton/paskha.html