Nije li zastareo Zavet koji se nekad nazivao Novim? Sa Starim Zavetom ljudi su živeli manje od petnaest vekova, a s novim žive već dvadeset. Nije li na pragu trećeg milenijuma došlo vreme da se čovečanstvu donese novo Jevanđelje, nova religija? Nije li prirodna pretpostavka da nastaje era Trećeg Zaveta? Ceo svet, koji je nekad bio „hrišćanski“, ključa, izlivajući svake godine iz kotla svojih religioznih traženja stotine novih sekti, hiljade knjiga „učitelja“, „gurua“, „spiritista“, „čudotvoraca“, „proroka“ i prosto „živih bogova“.
U novinama „Trud“ od 1. 7. 1995. objavljeno je da „na teritoriji Rusije, prema tvrdnjama statističara, danas deluje oko 300 hiljada narodnih iscelitelja, vidovnjaka, magova i astrologa.“ Trista hiljada svetaca i proroka! Samo pet godina od ukidanja državnog bezbožništva u Rusiji već na svakih trista pedeset osoba dolazi jedan „bogomdani“ čudotvorac! I ovoje sasvim blisko standardima savremenog „civilizacijskog sveta“: kako tvrdi američki sektolog G. DŽ. Beri, “ samo u Los Anđelesu ima oko hiljadu aktivnih kontaktera'“ (sa duhovima, nap. prir.).
A „informacije“, koje su svi ovi ljudi dobijali „iz dubina Kosmosa“ u principu su iste: vreme je da se Jevanđelje ostavi po strani i da se pređe na okultizam, koji će i biti „Treći Zavet“.
Ja, pak, ove „kosmičke informacije“ dočekujem jednostavnim pitanjem: da li je moguće išta istinski novo u reli¬gioznoj istoriji čovečanstva posle Novog Zaveta? Da li u principu može da nastane neka viša predstava o Bogu od one koja je izložena na stranicama Jevanđelja?
Pokušaću da ne razmišljam kao pravoslavni bogoslov, već, ako je mogućno, sa distance, kao čovek koji proučava istoriju religije.
Među filosofima i stručnjacima za religijska pitanja postoji slaganje u tome da je ona religiozna misao koja pretpostavlja postojanje mnoštva bogova manje razvijena od one koja iza raznolikosti sveta (kako materijalnog, tako i duhovnog) vidi neko polazno Jedinstvo. Filosofija stare Grčke, baš kao i misao stare Indije, došla je do zaključka o tome da je Božanstvo Jedno. O tome su žarko propovedali proroci starog Izrailja: Bog je Jedan. Svuda gde se budila religiozna misao, gde se religiozni život nije svodio na isključivo magijske rituale, napravljen je korak ka učvršćivanju monoteizma.
I ako se pretpostavi rađanje nove religije na pragu novog milenijuma, onda je prirodno očekivati da ova nova religija neće odbaciti najviše dostignuće zajedničke istorije religije čovečanstva: ideju Jednog Boga.
Mogu da postoje dva shvatanja ovog Jedinstvenog Principa. Prvo se nazia „panteističkim“: Bog nije ličnost, već jednostavo Energija, slična gravitaciji, koja prožima celu Vasionu. Ova energija nema ni slobodu svojih delovanja, ni svesti o njima, ni kontrolu nad svojim ispoljavanjima. U celom svetu dolazi do raznolikog ovaploćavanja Jedinstvene Energije, koja se ispoljava i u dobru i u zlu, i u stvaranju i u rušenju. Njena pojedinačna ispoljavanja umiru, ali ona uvek ostaje svoja, nikog ne žaleći i nikog ne voleći. Jelena Blavacka, pod čijim uticajem se u mnogom i formirao savremeni okultizam, ovako je izražavala svoje shvatanje Božanstvene Energije: „Nepokretno Beskonačni i apsolutno Bezgranični ne može ni da želi, ni da misli, ni da deluje.“
Ali, postoji i shvatanje Boga kao Ličnosti. U takvom bogoslovlju, karakterističnom, na primer, za hrišćanstvo i islam, Bog je beskonačan, svuda prisutan, nije ograničen ni materijom, ni vremenom, ni prostorom. Međutim, pritom je On svestan svakog svog postupka, i svako Njegovo projavljivanje u svetu rezultat je Njegove slobodne odluke.
Lako je primetiti da je pravednije, uzvišenije razmi¬šljanje o Savršenom Biću ona filosofija, koja u Njemu vidi Ličnost, samosvesnu i samokontrolisanu svest. Možda su ateisti u pravu da nema nikakvog „Savršenog Bića“. Ipak, ako se već bavimo religioznom filosofijom i postavljamo hipotezu o takvom Biću, onda je dublja i doslednija ona koja samosvest svrstava u savršenstva, i zato u Apsolutu vidi Ličnost.
Dakle, religija koja bi mogla da prevaziđe hrišćanstvo morala bi da sačuva shvatanje Boga kao slobodne i razumne ličnosti.
Pored toga, čovek može da bude nereligiozan i da ne veruje, ali da ipak shvata da je među mnoštvom bogoslovskih koncepcija najčistija, najuzvišenija, najosmišljenija ona koja objavljuje: „Bog je ljubav“. I onaj lik Božanstvene Ličnosti, koji vidi prisustvo Boga ne samo u volji, u snazi ili u razumu, već i u ljubavi, očigledno je dublji i privlačniji.
I evo zamislimo da sa ovom velikom bogoslovskom tezom – „Bog je ljubav“ prilazimo onim likovima Boga, koji postoje u monoteističkim religijama.
Priđimo muslimanskom bogoslovu i upitajmo: Može li se reći o Alahu da je On ljubav? Naš sabesedik će se malo zamisliti. To je prirodno, pošto direktne formule „Bog je ljubav“ u Kuranu nema, a za čoveka bilo koje vere nije baš tako prosto da izgovori bogoslovsku formulu koje nema u onom pismu koje je za njega sveto. Pa ipak posle izvesnog razmišljanja muslimanski učitelj će nam odgovoriti: “ Da. Naravno, pre svega, Alah je volja. Ali može se reći i to da u Njemu postoji ljubav prema ljudima. Ljubav je jedno od devedeset devet svetih imena Svevišnjeg.“
I ja ću upitati svog sabesednika: A koja dela ljubavi su svojstvena Svevišnjem prema Kuranu? U čemu se ispoljava Alahova ljubav prema ljudima i čime je posvedočena? – „On je stvorio svet. On je poslao ljudima Svoje proroke i dao Svoj zakon.“
I onda ću postaviti svoje treće pitanje: Jeli to bilo teško za Njega? – „Ne, svet je ništavno mali u poređenju sa silom Tvorca.“ Bog samo izdaleka objavljuje ljudima Svoju volju. On se ljudima obraća sa tako neizmernog rastojanja da oganj ljudskog stradanja i bezakonja ne prlji Njegov Lik. Ljubav Boga prema svetu, kako se ona shvata u islamskom liku Tvorca je laka, bez žrtve.
Ta ista tri pitanja postavljamo i o starozavetnom Jahveu. I čujemo iste odgovore. I samo će na kraju biti rečeno: „Jahve voli ljude. I pored sveg Svog nadspokoja On kaže da ne može da bude u potpunosti miran i spokoj an bez čovekove ljubavi… On ne daje samo Zakon. On preklinje ljude da ga ne zaborave. Teško Mu je s ljudima. On govori o Sebi da je ‘Bog ljubomorni’. On je stupio u brak sa Izrailjem i nevernost ljudi Ga boli.“ Ali ljubav Boga prema ljudima, onakva kakva je poznato u Starom Zavetu, nije učinila Boga čovekom.
Onda gde u svetu religija postoji predstava o tome da je ljubav Boga prema ljudima toliko jaka da baca Samog Tvorca u svet ljudi? Postoje mnogi mitovi o ovaploćavanju bogova u svet ljudi. A ovo su uvek ovaploćenja nekih “ drugostepenih bogova“, to su priče o tome kako je jedan od onih, koji nisu bili na strani boga, odlučio da ode kod ljudi, dok božanstvo, koje se u datom religioznom sistemu poštovalo kao izvor svakog života, nije ni prešlo prag sopstvenog sveblaženstva. Ni Prometej, koji je umirao zbog ljudi, ni Oziris, čiju su žrtvu Egipćani toliko cenili, ne ovaploćavaju u sebi Apsolutno Božanstvo. Stradaju junaci i polubogovi. Ali istinski Najviši ne čini Sebe dostupnim za ljudski bol.
Gde možemo naći predstavu o tome da je ne jedan od bogova već Onaj Jedini ušao u svet ljudi?
Ova ideja postoji u krišnaizmu (gde se Krišna shvata kao Ličnost i Jedini Bog-Tvorac). „Vrhovni Gospodar“ Krišna nije prosto stvorio svet i nije prosto dao otkrovenje. On ga je lično neposredno doneo ljudima. On je postao čovek. I to čak ne car, već sluga, kočijaš. Međutim, da li je postao čovek u potpunosti i zauvek? – Ne, on je izgledao kao čovek samo za vreme pouke. Ni ljudsko telo, baš kao ni ljudsku dušu, on nije uzeo za Večnost. Njemu nije bilo teško da bude čovek. Ali on sam nije osetio ni ljudski bol, ni ljudsku smrt… Svog učenika Arđunu blagoslovio je da ubija… On zapoveda ljudima da ga vole. Da li on sam voli ljude – to nije do kraja jasno.
Dakle, najviša bogoslovska formula glasi: „Bog je ljubav“. Najviša formula ljubavi određuje: „Od ove ljubavi niko veće nema, do ko dušu svoju položi za prijatelje svoje.“ (Jn. 15, 13). Takvu ljubav prema ljudima ne otkriva nijedan teološki lik Boga u nejevanđeljskom svetu.
I pitamo Boga Jevanđelja: „Kako Ti voliš ljude?“ A on odgovara: „Do Svoje smrti“… Njegova ljubav nije samo stvorila svet. Njegova ljubav nije samo poklonila slobodu ljudima.
Njegova ljubav nije nam samo dala zakon. Njegova ljubav nije nam samo darovala proroke i mudrost. Njegova ljubav nije samo primila ljudski lik. On nije izgledao – On je postao čovek.“ “ Svu te je, zemljo moja, u ropskom obliku Car nebeski prešao, blagosiljajući“ (F. Tjutčev). I Njegova ljubav prema nama je išla do kraja, do krajnje tačke, do potpunog predavanja Sebe, do potpunog Samoodricanja, do žrtve i smrti. „Kao da je izašao čovek, i izneo, i otvorio kovčeg, i sve do poslednjeg iz njega poklonio“ (B. Pasternak)…
Ovaj Bog je Ljubav. On ne samo da voli, On jeste ljubav. On ne samo da ima ljubavi, On jeste ljubav. On ne samo da se ispoljava u ljubavi, On jeste ljubav.
Okultisti će reći: priznajemo veliki značaj žrtve Hristove, vidimo u njoj znak i nauk Božje ljubavi. Ali ova objava neće od njih stvoriti hrišćane. Kao prvo, karma, koja je najviši princip okultne filosofije, ne voli nikog. Ona prosto automatski deluje. Kao drugo, za hrišćane u Hristu „sva punota Božanstva obitava telesno“, a za okultiste u Hristu je bila samo čestica Božanstva. Kao treće, za hrišćane je ovaploćenje Boga u čoveku, u Hristu, bilo slobodno i čudesno delo ljubavi. Za okultiste, pak, Božanstvo prosto prisustvuje u svakom svetskom fenomenu, između ostalog i u Hristu, baš kao i u onom koplju kojim je Hristos bio proboden, i u onoj posudi u kojoj je Pilat umivao ruke. Božanstvo nije stradalo zato što je htelo da primi u Sebe iskustvo ljudskog bola, već zato što ono nije imalo kud. Boga van sveta, s tačke gledišta okultista, nema, zato, lomeći bilo koji kamen mi lomimo delić Božanstva, koje uopšte nije pristalo (On „nema čim“ da pristane, u njemu nema ličnosti) ni na kakva stradanja.
Okultisti su spremni da daju počast Hristovim stradanjima, ali za njih je On samo „planetarni Logos“, koji je sišao sa ne baš jako visokog stepena „Kosmičke Hijerarhije“. Ali, to znači da se upravo o bogu i ne sme reći da je upravo On ljubav: pa na Golgoti nije umro Bog, već niži čin… I, znači, u stvari u Božanstvu nema ljubavi – ona se ispoljava samo na nižim, prizemnijim i čovečnijim „planovima bitisanja“. Znači, opet se ne može reći – „Bog je ljubav“.
Veličanstvenost jevanđeljske misli otkriva se u potpunosti samo ako se uzme u celini, a ne u delićima, tj. ako se shvati da se hrišćanstvo gradi upravo na otkrivenju o tome da se sam Bog, Onaj iznad Koga nema nikakvog bića, ovaplotio u raspetom Marijinom Sinu. Koliko je lako, baveći se izvrtanjem hrišćanstva, neprimetno ubiti samu njegovu dušu, vidi se na primeru poznate nametljive sekte „Jehovini svedoci“. Gotovo svi su već sreli na pragu svog stana ili na ulici manje grupe ljudi, koje šire časopis „Kula stražara“, zajedno sa knjižicama tipa “ Ti možeš večno da živiš u raju na Zemlji“. Ovo su ljudi iz sekte „Jehovini svedoci“. Oni se nazivaju hrišćanima i priznaju Novi zavet, ali pritom odriču Trojicu i smatraju da je Hristos prorok, ali nikako ne i Bog.
Ovom prilikom neću razmatrati njihovu argumentaciju. Prosto ću pokušati da se složim s njima, te da priznam da Hristos nije Bog. Hristos je učitelj, prorok, propovednik. Ali Bog nije. Takvim očima Ga gledaju mnogi, mnogi ljudi, koji nemaju nikakve veze sa „Jehovinim svedocima“. Čak bih rekao da je ovo uobičajena i prirodna tačka gledišta. Da bi se u Hristu priznao Bog – potrebno je blagodatno otkrovenje od samog Boga. A da bi se u Njemu video prosto galilejski putnik-bogomolnik koji filosofira, nije potrebna nikakva natprirodna blagodat; takvo shvatanje je u potpunosti racionalno i uobičajeno.
Ali može li se shvatiti Jevanđelje ako se ne prihvati Božanstvenost Hristova? Ako se Jevanđelje pročita očima religioznog čoveka, ali čoveka koji ne veruje u Trojicu, šta će se otkriti na stranicama Hrišćanskog Pisma?
Po mom, čak ne ni religioznom, već jednostavno moralnom osećanju, ako su „Jehovini svedoci“ u pravu, onda ne postoji odvratnija religija od religije Jevanđelja. Pa hrišćanstvo kaže: „Bog je ljubav“. A onaj ko je umro na Golgoti, kao što jehovisti tvrde, nipošto nije Bog. I šta se dobija? Ako Hristos nije bio Bog, ispostavlja se da Onaj Nebeski „Otac“, Kojeg Isus moli da Ga mimoiđe čaša stradanja, nije nimalo bolji od druga Ždanova, koji je pozivao Lenjingrađane da hrabro podnesu terete blokade i strpljivo prime smanjenje izdatih bonova – ali sam nije osetio hladnoću, ni glad. Čudan je to Bog, koji zahteva da Ga nazivaju ljubavlju, ali Koji sam ne prihvata najviše služenje ljubavi, predajući ga Hristu.
Ako Bog nije Sam stradao na Golgoti – zašto i zbog čega mi treba da Mu zahvaljujemo kad vidimo raspeće Marijinog Sina? Bog Starog Zaveta kaže: „slavu Svoju nikome neću dati“. A nije li On Sam ukrao tuđu slavu? Nije li On Sebi prisvojio onu ljudsku zahvalnost koju bi trebalo da prinesemo na grobnici galilejskog propovednika? Kome treba više da zahvalimo? – Komandantu, koji je u bezbednosti svog komandantskog položaja dao odobrenje za vojnu operaciju, ili konkretnom vojniku, koji me je, rizikujući sopstveni život, izvukao iz ruku terorista?
Jevanđelje uči da nema veće ljubavi nego kad ko položi život svoj za svoje bližnje. Ali Bog, koji izdaje ovu zapovest, Sam postupa drugačije. On ne žrtvuje Svoj život radi ljudi, već život istih tih ljudi, najboljeg od ljudi, radi opraštanja gorim. Tuđim stradanjem Bog umiva tuđe grehe. Hristova krv Mu prekriva oči tako da On više ne vidi ostala bezakonja i sve oprašta. Bog proliva tuđu krv da bi izmenio Svoj odnos prema ljudima. „Ali Bog pokazuje Svoju ljubav prema nama što Hristos još kad bijasmo grešnici umrije za nas“ (Rim. 5, 8). Ako Hristos nije Bog, kako onda smrt nekog drugog može da dokaže Božju ljubav?
Ako Hristos nije Bog, već samo „učitelj“ ili „prorok“, onda u tom slučaju za Boga Hristos nije ništa više od žrtve čiju krv ljudi treba zbog nečega da proliju da bi prema sebi izazvali milostiv odnos Onog, pred Čijim Svevidećim okom je bila prolivena krv žrtvenog jagnjeta. Ako Hristos nije Bog, onda u svetu nema knjige koja više vređa osećaj moralnosti. Ljudi su dugo i bezobzirno grešili, a Bog se na njih naljutio. Najzad, ljudi su učinili najgnusniju stvar koju su mogli ubili su jedinog svetlog Čoveka na zemlji. I kao odgovor na ovaj zločin, Hristovi apostoli su iz nekog razloga izjavili da se posle ubistva Hristovog Bog više ne gnevi na ljude, da su naši gresi umiveni Hristovom krvlju…
Za „Jehovine svedoke“ Hristos je tek neko biće koje strada za tuđe grehe i koga koriste dve druge strane, da bi razjasnile međusobne odnose. Bog se gnevi na ljude zato što su ljudi prekršili Njegove zapovesti. Ljudi Starog Zaveta ubijaju životinju – i Bog se smiluje. Ispada da je i u Novom Zavetu Bogu, da bi izmenio svoj odnos prema ljudima, potrebno ubistvo nekog ovaploćenog anđela.
Bog „Jehovinih svedoka“ je stavio krst na leđa tvorevine. Bog hrišćana, koji veruju u Trojicu, Sam je uzeo krst na Svoja sopstvena leđa.
Ako je Hristos umro za nas, ako je Hristos ispoljio onu ljubav od koje veće nema, i ako pri tom Hristos nije bio Bog, onda je moguć jedan od dva zaključka. Ili hrišćanin, to jest onaj koji je istinski zavoleo Hrista, mora da postane ateista: on poštuje Hrista, Čiju ljubav je video i spoznao, ali ne želi ništa da čuje o Bogu, Koji Svoju sopstvenu ljubav prema ljudima nije ničim pokazao. Ili, pak, on treba da poštuje Boga upravo zbog toga što je On dozvolio da se ubije najbolji među ljudima.
Ako je Hristos za mene umro, zašto bih ja zbog toga morao da volim Boga? Ako Hristos nije Bog, čemu zahvaljivanje Bogu? Od smrti nas je izbavio Hristos, a Bog Mu je samo dozvolio da deluje iz ljubavi. Mi ne treba da zahvaljujemo Bogu, već samo Hristu. I spasla nas je Tvar, a ne Tvorac. Dakle, po logici „Jehovinih svedoka“ Hristos je Svojim podvigom doveo u opasnost samu suštinu monoteizma. On se toliko urezao u sećanje ljudi da je Sobom pomračio Njegovu slavu. I potpuno je prirodno da su spaseni ljudi zaboravili Jehovino ime. Bog ovo nije mogao da predvidi. Pa zašto je On predložio takav način izbavljenja ljudi koji je neizbežno doveo ljude do poštovanja ne-Boga, to jest u vlast paganstva? Bog se uvek tako brižno starao da Izrailj ne počne suviše da poštuju svoje junake, učitelje (nema tela Mojsija), svoje svetinje (uništenje bakarne zmije). I odjednom – takva greška.
Ako su „Jehovini svedoci“ u pravu, mogu da im čestitam na zapanjujućem otkriću: ispostavlja se da je jedan od prvih ateista u svetu bio… apostol Pavle. Upravo on je jednom rekao: „Jer nijesam mislio da znam što među vama osim Isusa Hrista, i to raspeta“ (1 Kor. 2, 2). Ako Hristos nije Bog, onda Pavle ovde govori o tome da Boga ne želi ni da zna. Hristos je zaklonio Svojim Krstom Nebo. Za Pavla Hristos nije otkrio Oca, već Ga je sakrio iza Sebe.
I ako se ne prizna da u Hristu „velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u tijelu“ (1 Tim. 3,16), onda se ispostavlja da je Hristova apostolska propoved perfidna ateistička propaganda. Apostoli onda propovedaju da „nema ni u jednome drugome spasenja“ (Dela ap. 4, 11). Ako Hristos nije Bog, već samo „poslanik“, „učitelj“, samo čovek, ako Sin i Otac nisu jedno te isto, onda je pred nama propoved ateizma. Bog ne spasava i ne spasava. Spasenje je samo u čoveku Isusu. Ali, apostoli očigledno nisu ateisti. Oni veruju u Tvorca. I oni odlično shvataju da čovek neće dati otkup za svoju dušu (Mt. 16, 26). Ako je spasenje u Bogu, i spasenje samo u Hristu – ove dva ispovedanja vere mogu se spojiti samo kroz učenje o Trojici.
I samo u jednom slučaju možemo ponovo sa religioznim i moralnim strahopoštovanjem da primimo propoved Novog Zaveta: ako u iznurenom liku Golgotskog mučenika prepoznamo Onog Koji je nekada Sam stvorio celu vaseljenu. Zbog toga sama suština monoteističke religije zahteva da se prizna Trojica, zahteva da se u Raspetom Hristu prepozna Večni Sin, Istiniti Bog. I na „Jehovine svedoke“ se odnosi isti onaj prekor, koji je još u četvrtom veku svetitelj Grigorije Niski uputio Arijancima, koji su takođe poricali Božansku prirodu Hrista: „Zašto Oca lišavaš zahvalnosti za naše spasenje, Oca Koji je oslobodio ljude od smrti Svojom silom, koja i jeste Hristos?“[1]
Velika ljubav Boga prema ljudima ne može biti ispoljena (jer „karmi“ ili sličnom neće biti ni na kraj pameti da se uspne na krst radi ljudi, niti će astrološki „znaci zodijaka“ početi da menjaju uobičajenu putanju da bi pomogli ljudima). Zato od Golgote put može da bude samo nadole: bilo koji objavitelj neke religiozne „novine“ posle Hrista, ako njegova propoved počne da „proširuje“ ili da „obnavlja“ Jevanđelje, pravi korak nadole, u ona mračna i sujeverna shvatanja života, od kojih je Spasitelj oslobodio ljude. Tako sa Severnog pola svaki korak vodi u jednom pravcu – prema jugu. Tako sa Everesta korak u bilo kom pravcu znači već spuštanje.
Nijedan razgovor o „Trećem Zavetu“, o „eposi Duha“ i „eri Vodolije“ ne uzima u obzir jednu biblijsku okolnost: mi živimo u „poslednje vreme“. Ono je poslednje ne u tom smislu da će danassutra biti smak sveta. Do kraja istorije mogu da proteknu još hiljade i hiljade godina, pa ipak je naše vreme poslednje. Ono je „poslednje“ već dve hiljade godina. Najvažnije se već desilo. Bog je već postao Čovek, i nema nameru da Se „razovaploćuje“. Oni koji se spremaju da prevaziđu „poslednje vreme“ hrišćanstva u „novom dobu“ („New Age“), u stvari su se spustili u muku „pretposlednjih“ epoha pre Novog Zaveta.
sa ruskog:
Vesna Petković
NAPOMENE: