598. ŠTA SE ZABRANJUJE DESETOM ZAPOVEŠĆU?
Desetom zapovešću zabranjuju se želje koje protivreče ljubavi prema bližnjem, i, što je neraskidivo povezano sa željama, pomisli koje toj ljubavi protivreče.
599. ZAŠTO SE NE ZABRANJUJU SAMO DELA, VEĆ I ŽELJE?
Zabranjuju se ne samo zla dela, nego zlobne želje i pomisli. Kao prvo, zato što kada u duši postoje zlobne želje i pomisli, ona već postaje nečista pred Bogom i nedostojna Boga; Solomon kaže: Mrske su Gospodu misli zle (Prič. 15,26). Stoga se treba očistiti od ovih unutarnjih nečistota, kako uči Apostol: Očistimo sebe od svake nečistote tela i duha, tvoreći svetinju u strahu Božijem (2. Kor. 7,1). Kao drugo, zato što je potrebno ugušiti grehovne želje i pomisli da bi se predupredila grehovna dela, jer se grehovna dela rađaju iz njih kao iz semena, kao što je rečeno: Jer iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svedočenja, hule (Mt. 15,19). Nego svakoga iskušava sopstvena želja, koja ga mami i vara. Tada želja zatrudnevši rađa greh, a greh učinjen rađa smrt(Jakovlj. 1,14-15).
600. KAKVA STRAST SE ZABRANJUJE DESETOM ZAPOVEŠĆU?
Kada se zabranjuje da se poželi bilo šta što ima bližnji, time se zabranjuje strast koja se zove zavist.
Predivno je o zavisti govorio sveti Vasilije Veliki: „Zavist je žaljenje zbog dobrobiti bližnjeg. Stoga zavidljivcu nikada ne nedostaje žalost i ogorčenost. Da li je na njivi bližnjeg dobra žetva? Da li njegov dom obiluje svim životnim dobrima? Ili je možda on uvek radostan čovek? Sve [navedeno] jeste hrana za zavidljivčevu bolest i za uvećanje njegovog bola. Stoga se on nimalo ne razlikuje od nagog čoveka koga svi ranjavaju. Je li ko odvažan? Je li je ko zdrav? Zavidljivac je opet pogođen. Ukoliko je neko drugi lepši, zavidljivac će [doživeti] novi udarac. Ukoliko neko prevazilazi mnoge svojim duševnim preimućstvima, ukoliko obraća na sebe pažnju i surevnjivost svojom razboritošću i snagom reči, ukoliko je bogat i ukoliko ga slave zbog velikodušnosti njegovih darova, zbog srdačnosti prema nevoljnicima, dobijajući mnoge pohvale od onih koje je obasuo dobročinstvima, zavidljivac dobija pozlede i rane u samom srcu. Teškoća njegove bolesti se povećava stoga što nije u stanju da o njoj govori. On korača povijeno i snužden je: on je zbunjen i jadikuje, propadajući od zla. Međutim, kada ga upitaju za strast, on se stidi da oglasi svoju nesreću i da kaže: „Ja sam zavidljiv i ogorčen i satiru me dobra mog prijatelja. Ja plačem zbog radosti brata i ne mogu da gledam tuđa savršenstva. Naprotiv, dobro stanje bližnjeg ja smatram svojom nesrećom“. Kad bi želeo da prizna istinu on bi nešto slično trebalo da kaže. Međutim, on neće da prizna ništa i duboko u sebi zadržava bolest koja proždire i izjeda njegovu utrobu.
2. On ne poziva lekara zbog bolesti i ne može da nađe lek koji bi udaljio strast, premda su Pisma prepuna sličnih isceliteljskih [sredstava]. Naprotiv, on jedinu utehu očekuje od zla, tj.od prizora pada nekoga od onih koji pobuđuju njegovu zavist. Postoji jedna granica njegovoj mržnji: da vidi da je onaj ko pobuđuje zavist postao jadan (premda je bio blažen), i da je onaj koga je smatrao dostojnim surevnjivosti postao dostojan sažaljenja. On se primiruje i postaje prijateljski [raspoložen] tek kad vidi da[čovek] plače ili se žalosti. On se ne raduje zajedno sa radosnima, ali lije suze sa ožalošćenima. Životni preokret u kome je čovek iz sreće pao u nesreću on ne oplakuje iz čovekoljublja ili zbog sastradavanja. Naprotiv, prethodno stanje on hvali da bi mu nesreću učinio još težom. Sina koji je umro on hvali i veliča hiljadama pohvala, govoreći: „Kako je bio prekrasan. Kako marljiv i za sve sposoban“. Međutim, dok je mladić živ njegov jezik nije bio u stanju da izgovori pohvalnu reč. Ukoliko vidi da i drugi počinju da ga hvale, on se opet menja i počinje da zavidi pokojniku. On se divi bogatstvu nakon što propadne. Telesnu lepotu, snagu i zdravlje hvali tek kada nastupi bolest. Uopšteno, on je neprijatelj onoga što postoji i prijatelj onoga što je propalo.
Postoji li nešto pogubnije od slične bolesti? Ona je propast života, izopačenje prirode, neprijateljstvo prema onome što nam je dato od Boga, protivljenje Bogu. Šta je zlonačelnika đavola pobudilo na rat protiv čoveka? Zar nije – zavist? Bogoborac je otvoreno razotkrio svoju zavist kada se razjario protiv Boga zbog Njegovih izobilnih darova čoveku. Pošto nije mogao da se osveti Bogu, on se osvetio čoveku… Izbegavajmo, braćo, bolest koja je učitelj bogoborstva, majka čovekoubistva, izopačenje prirode, zaborav srodstva, najbesmislenija nesreća…
Zavist je najneugodnija vrsta neprijateljstva. Ostale nenavisnike će dobročinstva učiniti pitomijima. Međutim, zavidljivog i zloćudnog učinjeno dobro samo još više razdražuje. Ukoliko mu je učinjeno više dobročinstava, utoliko jače negoduje, žali i jadikuje. On se više žalosti zbog sile dobročinitelja, negoli što oseća zahvalnost zbog dobročinstva koje mu je učinjeno…
Mudar je bio onaj ko je zabranio čak i da se obeduje sa zavidljivim čovekom (Prič.23,6). On govori o zajedničkom obedu, a podrazumeva svako opštenje u životu. Mi se trudimo da zapaljivo veštastvo držimo što dalje od vatre. Na isti način treba da se pobrinimo da, koliko je god moguće, izbegavamo prijateljske razgovore sa zavidljivcima, udaljujući se od strela zavisti. Mi se ne možemo povezati sa zavidljivcem ukoliko ne uspostavimo prisno prijateljstvo. Po reči Solomonovoj, zavist čoveku dolazi od njegovog prijatelja (Prop.4.4). I zaista. Ne zavidi Skićanin Egipćaninu, nego svom saplemeniku. Među saplemenicima, opet, ne zavide onom ko je nepoznat, nego onome ko je dobro poznat. Među poznanicima zavide susedima, ljudima istog zanata i po nečemu bliskima, tj. vršnjacima, rođacima, braći. Uopšte, rđavica je bolest žita, a zavist je bolest prijateljstva…
One koji stradaju od bolesti zavisti smatraju štetnijima od otrovnih zveri, koje propuštaju otrov kroz ranu usled čega ugriženo mesto postepeno počinje da truli. O zavidljivcima, pak, neki misle da nanose štetu i samim pogledom. Navodno, od njihovog zavidljivog pogleda počinju da se suše tela snažne građe (koja usled svoje mladosti cvetaju u punoj lepoti), usled čega odmah nestaje sva njihova punota. Iz zavidljivih očiju kao da se izliva neka pogibeljna, štetna i pogubna bujica. Ja, uostalom, odbacujem slično verovanje s obzirom da je prostonarodno i da su ga starice unele među ženski [svet]. Naprotiv, ja tvrdim da nenavisnici dobra, demoni, otkrivši proizvoljenje koje im je svojstveno, koriste sva sredstva da ga iskoriste za svoje namere, zbog čega i oči zavidljivca koriste da bi služile njihovoj sopstvenoj volji. Zar se ne plašiš da postaneš sluga pogubnog demona, da dopustiš u sebi zlo kojim ćeš postati neprijatelj ljudi koji ti ni u čemu nisu učinili nepravdu, te da postaneš i neprijatelj Boga, koji je blag i ne zna za zavist?
Bežimo od nepodnošljivog zla koje u stvari predstavlja učenje zmije, izum demona, usev neprijatelja, zalog mučenja, prepreku pobožnosti, put u geenu, lišavanje Carstva. Zavidljivci se donekle mogu prepoznati i po samom licu. Njihove oči su suve i pomračene, obrazi sumorni, obrve nadvijene, a duša pomućena strašću i lišena merila istine o stvarima. Za njih ne postoji vrlinsko delo dostojno pohvale, niti snaga besede koja je ukrašena časnošću i blagodaću, niti bilo šta drugo dostojno surevnjivosti i pažnje. Lešinar teži smradu premda nadleće mnoge lugove i mnoga prijatna i miomirisna mesta, a muve preleću ono što je zdravo i žure ka gnojnom. I zavidljivci ne gledaju na svetlost života, niti na veličinu uspeha [drugih], nego napadaju samo ono što je trulo. I ako se dogodi da neko u nečemu pogreši (što se ljudima često događa), oni odmah razglašavaju [slučaj] s obzirom da žele da [su ljudi] poznati samo sa [rđave strane]. Pakosni živopisci izgled onoga koga izobražavaju na slici ističu iskrivljenim nosom, ožiljkom ili nekim drugim prirodnim nedostatkom, ili nečim što se pojavilo kao posledica bolesti. Oni su vešti da čak i ono što je pohvalno učine dostojnim prezira, tj. da ga ružno protumače, da oklevetaju vrlinu i da je predstave kao porok koji joj je [prividno] blizak. Oni, naime, hrabrog nazivaju drskim, celomudrenog bezosećajnim, pravednoga surovim, razboritog lukavim. Onoga ko ima blistavo imanje oni klevetaju zbog [navodne] nečovečnosti, slobodnog zbog razvrata, a štedljivog zbog škrtosti. Uopšte, njima nije teško da svaki vid vrline imenuju njoj suprotnim porokom“. (O zavisti).
601. KAKVE MISLI I ŽELJE SE ZABRANJUJU DESETOM ZAPOVEŠĆU?
Rečima “ ne poželi žene bližnjeg svoga“ zabranjuju se sladostrasne misli i želje, tj. unutarnja preljuba.
602. “ Ne poželi dom bližnjeg svoga, ni njivu njegovu, ni slugu njegovog, ni sluškinju njegovu. ni vola njegovog, ni magarca njegovog, niti bilo koje živinče njegovo, ni bilo šta drugo što pripada bližnjem tvome“ – ovim rečima zabranjuju se koristoljubive i vlastoljubive pomisli.
603. KAKVE OBAVEZE TREBA DA ISPUNJAVAMO U VEZI SA DESETOM ZAPOVEŠĆU?
Shodno ovim zabranama deseta zapovest nam nalaže sledeće obaveze:
1) čuvati čistotu srca;
2) biti zadovoljan onim što imaš.
604. ŠTA JE POSEBNO NEOPHODNO ZA OČIŠĆENJE SRCA?
Za očišćenje srca naročito je neophodno često i usrdno prizivanje Imena Gospoda našeg Isusa Hrista.
PITANJA ZA OVAJ ČAS:
1. ŠTA SE ZABRANJUJE DESETOM ZAPOVEŠĆU?
2. ZAŠTO SE NE ZABRANJUJU SAMO DELA, VEĆ I ŽELJE?
3. KAKVA STRAST SE ZABRANJUJE DESETOM ZAPOVEŠĆU?
4. KAKVE MISLI I ŽELJE SE ZABRANJUJU DESETOM ZAPOVEŠĆU?
5. KAKVE OBAVEZE TREBA DA ISPUNJAVAMO U VEZI SA DESETOM ZAPOVEŠĆU?
6. ŠTA JE POSEBNO NEOPHODNO ZA OČIŠĆENJE SRCA?