268. ZAŠTO CRKVU NAZIVAMO SABORNOM?
Crkva se naziva Sabornom i Vaseljenskom, jer ona nije ograničena nikakvim mestom, niti vremenom, niti pak narodom, nego obuhvata istinski verujuće svih mesta i vremena i naroda. Apostol Pavle kaže da Jevanđelje postoji u svemu svetu, da je plodonosno i da raste (Kol. 1, 56) i da u hrišćanskoj Crkvi nema Jelina ni Judejaca, obrezanja ni neobrezanja, varvarina ni Skita, roba ni slobodnjaka, nego je sve i u svemu Hristos (Kol.3,11). Tako se oni koji su od vere (tj. Koji veruju) blagosiljaju sa vernim Avraamom (Gal. 3,9).
Po učenju Svetog Kirila Jerusalimskog: „Crkva se naziva Sabornom zbog toga što se nalazi raširena po celoj vaseljeni, od kraja do kraja njezinog i što svagde u punoti predaje to učenje koje ljudi moraju znati: o stvarima vidljivim i nevidljivim, nebeskim i zemaljskim, što ceo rod ljudski privodi istinitoj veri, starešine i podređene, obrazovane i neobrazovane, što leči i isceljuje bilo koji greh koji se učini telom ili dušom i što u sebi projavljuje savršenstvo u svakom pogledu, koje je propraćeno i posvedočeno u delima, rečima i u bilo kojim drugim duhovnim darovima.“ (Pouke oglasiteljne i tajnovodstvene, 18,23).
269. KAKVO JE VAŽNO PREIMUĆSTVO CRKVE?
Važno preimućstvo Saborne Crkve je u tome što upravo njoj pripadaju uzvišeni zaveti (obećanja) da je vrata pakla neće nadvladati, da će Gospod u njoj da prebiva do svršetka veka, da će slava Božija da ostane u Crkvi u Hristu Isusu kroz sve naraštaje u vekove vekova, te da shodno tome ona nikada neće otpasti od vere, niti će pogrešiti u istini vere ili pasti u zabludu. „Bez sumnje ispovedamo kao tvrdu istinu da Saborna Crkva ne može pogrešiti ili pasti u zabludu i izreći laž umesto istine, jer Duh Sveti, Koji svagda deluje kroz Oce i Učitelje Crkve koji verno služe, čuva je od svake zablude“ (Poslanica Istočnih Patrijaraha o pravoslavnoj veri, čl. 12).
270. DA LI JE ZA SPASENJE OBAVEZNO PRIPADANJE SABORNOJ CRKVI?
Saborna Crkva obuhvata sve one koji istinito veruju u svetu. Budući da je Gospod Isus Hristos, po reči Apostola Pavla, glava Crkvi, i On je spasitelj tela, onda, da bismo učestvovali u Njegovom spasenju, neophodno je da budemo udovi Njegovog Tela, tj. članovi Saborne Crkve (Ef. 5, 23). Apostol Petar piše da nas Krštenje spasava poput Nojevog kovčega: svi koji su se spasili od svetskog potopa, spasili su se isključivo u Nojevom kovčegu. Tako i svi koji zadobijaju večno spasenje, zadobijaju ga u Jednoj Sabornoj Crkvi.
O tome je potpuno tačno pisao sveti Kiprijan Kartaginski: „Da li može čovek koji se ne pridržava tog jedinstva Crkve da misli da čuva veru? Da li može onaj ko se protivi i postupa uprkos Crkvi da se nada da se nalazi u Crkvi, kada blaženi apostol Pavle, rasuđujući o tom predmetu i pokazujući tajnu jedinstva, govori: „Jedno tijelo, jedan Duh, kao što ste i pozvani u jednu nadu zvanja svojega; Jedan Gospod, jedna vjera, jedno krštenje, Jedan Bog i Otac sviju, koji je nad svima, kroza sve, i u svima nama“ (Ef. 4:4-6). Ovo jedinstvo treba snažno da podržimo i odbranimo, posebno episkopi, koji predsedavaju u Crkvi, da bi pokazali da je i samo episkopstvo jedno i nerazdeljivo. Neka niko ne obmanjuje bratstvo lažju! Neka niko ne podriva istine vere verolomnom izdajom. Episkopstvo je jedno i svako od episkopa potpuno u njemu učestvuje. Tako je i Crkva jedna, iako i sa rastom plodova, šireći se, drobi se na mnoštvo. Jer i sunce ima mnogo zrakova, ali je svetlost jedna; mnogo je grana na drvetu, ali je stablo jedno, koje se čvrsto drži na korenu; mnogo potočića ističe iz izvora, ali iako razlivanje vode koje potiče od izobilja i predstavlja mnogobrojnost, ipak se pri samom izvoru čuva jedinstvo. Odvoj sunčev zrak od njegovog početka – jedinstvo neće dopustiti odvojenom zraku da postoji; odlomi granu od drveta – odlomljena grana će izgubiti sposobnost da raste; odvoj potok od njegovog izvora – presahnuće. Na isti način Crkva, ozarena svetlošću Gospodnjom, po celom svetu rasprostire svoje zrake; ali je svetlost, koja se svuda razliva, jedna i jedinstvo tela ostaje nepodeljeno. Po celoj zemlji ona rasprostire svoje grane, obremenjene plodovima; njeni obilni potoci teku na daleko prostranstvo – pri svemu tome glava ostaje jedna, jedan početak, jedna majka, bogata izobiljem rađanja plodova.
Od nje se rađamo, hranimo se njenim mlekom, oduševljavamo njenim duhom. Nevesta Hristova ne može biti uprljana: ona je čista i neoskvrnjena, zna za jedan dom i celomudreno čuva svetost jedne postelje. Ona nas čuva za Boga, priprema za carstvo one koje je rodila. Svako ko se odvaja od Crkve, prisajedinjuje se ženi preljubnici i postaje tuđ za obećanja Crkve; onaj ko ostavlja Crkvu Hristovu lišava sebe nagrada koje je predodredio Hristos; on je tuđ Crkvi, nepotreban, neprijatelj njen. Ne može da ima Boga za Oca, onaj ko nema Crkvu za Majku. Čovek koji se nalazi van Crkve može da se spasi samo u slučaju kada bi se spasio neko od onih koji su se nalazili van Nojevog kovčega. Gospod ovako govori za našu pouku: „Koji nije sa Mnom, protiv Mene je; i koji ne sabira sa Mnom, rasipa“ (Mt. 12:30). Onaj ko narušava mir i slogu Hristovu deluje protiv Hrista. Onaj ko sabira na drugom mestu, a ne u Crkvi, rastače Crkvu Hristovu. Gospod govori: „Ja i Otac jedno smo“ (Jn. 10:20). I opet o Ocu, Sinu i Svetom Duhu je napisano: „Jer je troje što svjedoči na nebu: Otac, Logos (Riječ), i Sveti Duh; i ova trojica su jedno“ (1 Jn. 5:7). Ko može da pomisli da ovo jedinstvo, zasnovano na neizmenljivosti božanskoj, sjedinjeno sa nebeskim tajnama može da bude narušeno u Crkvi i razdrobljeno razlikama suprotstavljenih želja? Ne, onaj ko ne čuva takvo jedinstvo ne čuva zakon Božiji, ne čuva veru u Oca i Sina, ne drži se istinitog puta ka spasenju.
Ova tajna jedinstva, ovaj savez neraskidive sloge vidi se u jevanđelskoj pripovesti o hitonu Gospoda Isusa Hrista. Hiton nije bio pocepan i iskidan, već je pripao u celini jednom vojniku kome je dopao preko žreba, i dospeo mu u ruke nepokvaren i nepodeljen… Ne može imati odeždu Hristovu onaj ko razdire Crkvu Hristovu… Kao što narod Hristov ne treba da se deli, tako ni hiton Hristov, koji je bio izvezen nije bio iskidan od strane onog kome je pripao: nerazdeljivom snagom svoje veze on ukazuje na neraskidivu saglasnost svih nas koji smo se obukli u Hrista. Na taj način, tajanstvenim znakom svoje odeće, Gospod je pokazao jedinstvo Crkve.
Ko je toliko nečestiv i veroloman, ko je toliko zaražen strašću razdora da misli da je moguće ili da se usuđuje da razdire jedinstvo Božije – hiton Gospodnji – Crkvu Hristovu? Sam Gospod u Svom Jevanđelju pominje i poučava nas, govoreći: „biće jedno stado i jedan Pastir“ (Jn. 10:16). Ko može da pomisli da na jednom mestu mogu da budu ili mnogi Pastiri ili mnoga stada? Apostol Pavle,vetuje nam to isto jedinstvo, umoljava i savetuje nas, govoreći: „Molim vas pak, braćo, imenom Gospoda našega Isusa Hrista da svi isto govorite, i da ne budu među vama razdori, nego da budete utvrđeni u istom razumu i istoj misli“ (1 Kor. 1:10). I na drugom mestu on govori: „Sa svakom smirenošću i krotošću, sa dugotrpljenjem, podnoseći jedan drugoga u ljubavi, starajući se da čuvate jedinstvo Duha svezom mira“ (Ef. 4:2-3). A ti misliš da se može stajati i živeti daleko od Crkve, praveći sebi druga mesta za život?… Telo Hristovo – svetinja Gospodnja ne može biti iznesena iz doma; za verne nema drugog doma osim jedine Crkve. Taj dom, tu obitelj jednomislenosti Duh Sveti opisuje u psalmima, govoreći: Bog useljava jednomislene u dom. Jedino jednomisleni, saglasni i prostosrdačni žive i prebivaju u domu Božijem, Crkvi Hristovoj.“ (O jedinstvu Crkve).
271. ZAŠTO SE NAŠA CRKVA NAZIVA „ISTOČNOM“?
Uz naziv Crkva od Istoka treba vezati sledeće misli i sećanja. U Raju, koji se nalazio na Istoku, bila je sazdana prva Crkva bezgrešnih praroditelja; posle pada u greh, tamo je položen i nov temelj – temelj Crkve onih koji se spasavaju u zavetu (obećanju) o Spasitelju. Na Istoku, u zemlji judejskoj, Gospod naš Isus Hristos, savršivši delo našeg spasenja, postavio je osnov Svoje sopstvene, Hrišćanske Crkve. Odatle se ona raširila po svoj Vaseljeni; i do danas, pravoslavna saborna vaseljenska vera, utvrđena na Sedam Vaseljenskih Sabora, neizmenjivo se, u svoj prvobitnoj čistoti, čuva u drevnim Istočnim Crkvama, kao i u onima koje su jednomisleće sa Istočnima, a među kojima je, blagodaću Božijom, i Ruska Crkva.
PITANJA ZA OVAJ ČAS:
1. ZAŠTO CRKVU NAZIVAMO SABORNOM?
2. KAKVO JE VAŽNO PREIMUĆSTVO CRKVE?
3. DA LI JE ZA SPASENJE OBAVEZNO PRIPADANJE SABORNOJ CRKVI?
4. ZAŠTO SE NAŠA CRKVA NAZIVA „ISTOČNOM“?