Odgovor na tekst Sergeja Hudijeva „Da li Hristos odbacuje rimokatolike?“
I deo. Nešto o tekstu
Sećam se ranih tekstova Sergeja LJvoviča Hudijeva, posebno mi je imponovalo što je autor u njima uvek navodio ozbiljnu argumentaciju ispod svake svoje izjave. Očigledno je da se nešto izmenilo u proteklim godinama i da sada kod istog autora umesto argumenata vidimo manipulativnu retoriku i pozivanje na emocije. U značajnoj meri njegov tekst je uređen kao „tekst otkrivenja“ – autor prosto objavljuje, tonom koji ne dozvoljava prigovor izbacuje tvrdnje jednu za drugom, čak bez pokušaja da ih bilo kako obrazloži.
Prva teza „otkrivenja od Hudijeva“: „Svaka zabluda je žalosna, ali nisu sve zablude jednako pogubne“. Zašto? Ko je to odlučio? Na osnovu čega? Dok obeshrabreni čitalac čeka da će sada uslediti obrazloženje ove teze, autor mu odmah baca sledeću ciglu u glavu: „Neprimećivanje ove razlike i pribrajanje svih koji ne dele Pravoslavlje u svoj punoći u poginule jeretike, vodi do očigledno razarajućih posledica“. Stvarno? A zašto? Ko je izveo i dokazao ovu vezu? I opet, umesto bilo kakvog obrazloženja, ka čitaocu leti sledeći kamen: „Surovi konfesionalizam, vera u to da van granica našeg veroispovedanja nastupa pakao vodi u raskole. On ne ojačava privrženost Pravoslavnoj Crkvi već ga, naprotiv, podriva.“ I ponovo, ni traga od bilo kakvog dokazivanja nekim argumentima. Prosto: ja, Sergej Hudijev sam rekao da je tako i to je sve.
Dalje autor navodi to što naziva „pojašnjenjem“. Dozvoljavam sebi da navedem poduži citat – on piše da je poznati lekar devetnaestog veka, rimokatolik Fridrih Gaz „verovao u Hrista kao u Boga i Spasitelja, predavao Njemu svoju nadu na spasenje, pokazao svoju predanost Njemu i usrdnim delima milosrđa. Sada ja čitam da on zajedno sa ostalim rimokatolicima treba da bude lišen spasenja – pošto za to postoji odgovarajući skup citata Svetih Otaca. To jest, ja treba sebi da predstavim kako Fridrih Gaz staje spred Hrista, a On mu govori: ‚Bio sam gladan i ti si Mi dao da jedem; nag i ti si Me odenuo; bio sam bolestan i u tamnici – i ti si Mi došao, ali pošto si imao nepravilno mišljenje o primatu rimskog episkopa, idi od Mene prokleti, u oganj večni, pripremljen đavolu i anđelima njegovim’. U Jevanđelju je rečeno da je potrebno verovati, držati zapovesti, pristupati Tajnama. Ali, ispostavlja se da se Hristovim obećanjima dodaje neki manji font u fusnoti: čak ako je čovek sve to radio sa svim mogućim usrđem, ali ima pogrešno mišljenje o nekim pitanjima crkvenog uređenja i pripada uz to nepravilnoj zajednici, on svejedno odlazi đavolu i anđelima njegovim.“
Misao autora je razumljiva: ako je čovek verovao u Hrista kao u Boga, pa još činio i dobra dela, Hristos je u obavezi da ga spasi i uvede u raj, bez obzira na bilo kakve jeresi koje je ispovedao taj čovek i čak na to što on svesno nije hteo da uđe u Njegovu Crkvu (doktor Gaz je živeo u Rusiji i bio je dobro upoznat sa Pravoslavljem). I ako tome protivreči neki tamo „skup citata Svetih Otaca“, onda to gore za te Svete Oce. Dakle, misao je razumljiva i za mnoge naše savremenike vrlo simpatična.
Međutim, kada otvorimo Jevanđelje i čitamo reči Samoga Hrista, neočekivano nailazimo na sledeće: „Neće svaki koji Mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko… Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime Tvoje prorokovali, i Tvojim imenom demone izgonili, i Tvojim imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im javno kazati: Nikad vas nisam znao.“ (Mt. 7:21-23)
To jest, „Otkrivenje Hudijeva“ uči: onoga koji priznaje Hrista za Gospoda i čini dobra dela, Hristos neće odbaciti. A Sam Hristos u Jevanđelju upravo opisuje scenu kada On odbacuje one koji Ga i priznaju za Gospoda i koji su činili dobra dela za vreme života – jer osloboditi posednutog od vlasti demona je nesumnjivo dobro delo.
Zar su ove reči u izdanju Biblije kojim se koristi Sergej LJvovič napisane manjim fontom? Toliko malim da nije mogao da ih pročita?
A postoje u Novom Zavetu i druge reči: „Ali ako i mi ili anđeo s neba propovijeda Jevanđelje drukčije nego što vam propovijedasmo, anatema da bude! Kao što smo već rekli, i sada opet velim: ako vam neko propovijeda Jevanđelje drukčije nego što primiste, anatema da bude!“ (Gal. 1:8-9)
Zar nisu tako postupili Sveti Oci u vezi sa rimokatolicima? Kada su predstojatelji rimske Crkve počeli da blagoveste ne ono što su blagovestili Apostoli – upravo zabludu o Trojici (filioque), zabludu o Telu Hristovom – Crkvi (da ona, tobož, ima za glavu ne Hrista, već smrtnog čoveka – rimskog papu) i druge zablude, tada su ih odsekli od opštenja, kao jeretike. Da ne bi ostalo samo na rečima, naveo bih samo jedan citat kao potvrdu.
Radi se o okružnoj poslanici Istočnih patrijaraha iz 1848. godine: „Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska Crkva… sada ponovo objavljuje saborno da mišljenje da tobož Duh Sveti ishodi od Oca i Sina jeste sušta jeres i njeni sledbenici su, ko god oni bili, jeretici.“
Apostol Pavle jasno piše: „jeresi… neće naslijediti Carstva Božijega“ (Gal. 5:20-21). Zar je i to u Bibliji Hudijeva odštampano manjim fontom? Koliko god izdanja Novog Zaveta ja gledao, uvek su gorenavedene reči odštampane istom veličinom fonta kao i sve ostale.
Sergej LJvovič, kao što smo videli, pokušava da nas ubedi da je „svaka zabluda žalosna, ali da nisu sve zabude jednako pogubne. Postoji razlika u tome da li je čovek u zabludi u vezi sa ličnošću i delima Spasitelja ili je u zabludi u vezi sa punomoćjima rimskog pape“.
Radi manipulativnog efekta, autor je svesno iskrivio suštinu razlike između Pravoslavlja i rimokatolicizma u ovom pitanju. Rimokatolici nisu u zabludi „u vezi sa punomoćjima rimskog pape“, već u vezi sa učenjem o Crkvi kao o Telu Hristovom. I još u učenju o Trojici. Nije jasno kako je on odlučio da tobož zablude na ove tačke crkvenog učenja nisu pogubne?
To je isto kao kada bi kapetanu broda-početniku, pre nego što krene na plovidbu, neko rekao: „Samo ako brod odstupi od kursa 50% treba da se zabrineš, a ako je samo 5% to je sitnica. To neće uticati da dođeš do cilja.“ Naravno da će uticati, čak skretanje od svega 1% sa kursa posledično će odvesti brod daleko od mesta gde je krenuo. Isto je i ako čovek pomeša u šifri za sef sve brojeve ili samo jedan – u svakom slučaju neće moći da otvori sef.
Ako je čak u zemaljskim pitanjima za spasenje toliko važna tačnost, kako je gospodin Hudijev odlučio da u pitanjima veroučenja ona nije važna?
Na Sedmom Vaseljenskom Saboru jedan od učesnika je pitao: „Jeres koja se ponovo pojavila sada, da li je manja ili veća od ranijih?“ Sveti Tarasije, patrijarh Konstantinopoljski je odgovorio: „Zlo je zato i zlo, posebno u delima crkvenim; što se tiče dogmata, pogrešiti u malom ili u velikom je isto; zato što se i u jednom i u drugom slučaju narušava zakon Božiji.“ (Dela Vaseljenskih Sabora, Kazanj, 1873. t. 7, str. 104).
II deo. Kako nastaju fundamentalisti
Na ovaj način sam hteo da razmotrim ceo tekst gospodina Hudijeva, ali sam zatim shvatio da je tako nešto besmisleno. Potrudiću se da objasnim i zašto.
Kada govorim o tome da svi koji nisu za života pripadali Pravoslavnoj Crkvi nemaju nadu na spasenje, potpuno sam svestan koliko nepopularnu misao iznosim. U naše dane, ne samo među modernistima i liberalima, već i među onima koji sebe ubrajaju u revnitelje vere i osuđuju ekumenizam, nije malo onih koji, kada čuju ovu misao, počinju da se mršte i govore: „A, to je već previše!“
U očima savremenog čoveka misao o tome da van Crkve nema spasenja izgleda kao opasni zaostatak mračnog srednjeg veka, nešto što je u istom redu sa spaljivanjem veštica i nabijanjem jeretika na kolac. Reći nešto tako – znači automatski navući na sebe etiketu „gordeljivca“, „čovekomrsca“, „fanatika“, pa čak i „ekstremiste“.
I zato, bez obzira na to koliko ubedljive argumente ja naveo, moja pozicija je na medijskom planu osuđena na poraz, pošto direktno iznosim vrlo ozloglašenu i za savremenike neugodnu ideju. A moji oponenti, na primer, Sergej Hudijev, osuđeni su da pobede na medijskom planu, čak i bez bilo kakvih argumenata, samo ako prosto objavljuju ono što se garantovano savremenom čoveku više sviđa.
Ali, ako mi već nije suđeno da promenim mišljenje čitaoca, u krajnjoj meri ću probati da objasnim „kako sam dospeo do takvog života“. Možda će nekim vrlo savremenim pravoslavnim postati shvatljivije šta pokreće ljude koji govore da se nepravoslavni neće spasiti.
Da me je neko pre dvadeset godina, na početku mog ucrkvenjenja, pitao: „da li će se spasiti rimokatolici?“, ja bih odgovorio isto kao što sada odgovara gospodin Hudijev. Međutim, moje ucrkvenjenje je prolazilo kroz čitanje drevnih Svetih Otaca. Voleo sam ih i verovao im. Od njih sam se učio tome šta je hrišćanstvo, kako pravilno verovati, kako se moliti, kako živeti.
Sećam se, nakon određenog vremena mi je u ruke došla knjižica nekog ruskog baptiste. I tamo je kao uzgred pisalo sledeće: za vreme Apostola je postojala istinska Crkva, a već u sledećem pokoljenju, Kliment, Ignjatije, Polikarp i drugi su iskrivili čisto biblijsko učenje i uneli mnogo lažnih učenja. Bio sam šokiran, nije moglo da mi uđe u glavu – kako možeš da misliš da tobož ti, sedeći u kabinetu jednog od mnogobrojnih solitera metropole dvadesetog veka bolje shvataš Novi Zavet od ljudi koji su bili učenici Apostola, lično ih videli i slušali, govorili i mislili na tom istom jeziku, živeli u toj istoj sredini, stradali i umirali za Hrista?
Sigurno će se vrlo savremenim pravoslavnima učiniti naivnim, ali sam se ja zaista sa potpunim poverenjem odnosio prema onome što sam čitao kod Svetih. I eto, video sam da učenik Apostola Jovana, Sveštenomučenik Ignjatije Bogonosac, odlazeći na izvršenje smrtne kazne, smatra važnim da upozori: „Ne obmanjujte se, braćo moja! Oni koji razaraju dom Božiji Carstva Božijeg neće naslediti. Jer ako su pomrli oni koji su to činili po telu, koliko će više umreti kad neko zlom naukom kvari veru Božiju, za koju Isus Hristos bi razapet? Takav će, postavši nečist otići u oganj neugasivi, kao i onaj ko ga sluša.“
Naišavši na to, ja sam zaključio: „Znači, ja nisam bio u pravu kada sam mislio da inoslavni mogu da se spasu, jer učenik Apostola piše da ne samo jeresijarh, već i oni koji ga slušaju, idu u pakao.“ Na taj način sam, verujući Svetiteljima, ja menjao svoje mišljenje po ovom i drugim pitanjima.
Nastavljajući čitanje, ubedio sam se da su i Svetitelji narednih vekova učili tu istu istinu. Kada sam došao do Otaca trećeg veka, kod Sveštenomučenika Kiprijana Kartaginskog sam pročitao: „Van Crkve nema života: dom Božiji je jedan i niko ne može da se spasi bilo gde drugo osim u Crkvi.“ A kasnije sam našao to isto učenje kod Svetog Jovana Zlatoustog: „Nama je poznato da je spasenje udeo samo Jedine Crkve i da niko van Saborne Crkve i vere ne može imati učešća u Hristu ili spasiti se… jeresima ne dopuštamo nadu na spasenje, već ih stavljamo potpuno van ove nade, jer oni nemaju ni najmanjeg opštenja sa Hristom.“
Ovo učenje sam nalazio kod mnoštva Svetih sve do Svetog Jovana Kronštatskog koji je pisao: „Nečestivi neće videti Slave Tvoje, Hriste, to jest, neverujući, oni koji se protive, rimokatolici, luterani… i reformisti, Jevreji, muslimani, svi budisti, svi neznabošci.“
Ono što je najsmešnije je da sam ja dugo vremena mislio da sam jedino ja bio takva budala, smatrajući da tobož jeretici mogu da se spasu – a svi ostali pravoslavni, naravno, veruju isto kao i Sveti Oci i takvu zabludu nisu dopuštali. Jer oni su čitali te iste Svete i mnogi su počeli da ih čitaju pre mene.
Moje otvaranje očiju je nastupilo iznenadno.
To se dogodilo pri sledećim okolnostima. Pozvali su me u jednu seminariju da održim predavanje za studente koji je uskoro trebalo da odu na kratko misionarsko putovanje negde na sever. Govorio sam o misiji sa praktičnim savetima. Na kraju sam ostavio vreme za pitanja i odgovarajući na jedno od pitanja pomenuo, kao da se samo po sebi podrazumeva, da van Crkve nema spasenja. Iznenada mi se student suprotstavio. Počeli smo o tome da razgovaramo, priključili su se i drugi seminaristi i iznenada sam shvatio da je veliki deo njih, ako ne i svi, ubeđen da je moguće spasiti se i bez hrišćanstva. Sedeo sam kao da me grom udario. „Zašto se spremate onda da idete u misiju?“, pitao sam ja, „Zašto ćete propovedati Pravoslavlje, ako smatrate da je i bez njega moguće spasiti se? Ostavite onda ljude na miru, neka žive kako žele i spasavaju se dobrim delima, ako vi smatrate da upravo ona, dobra dela, a ne Hristos, spasavaju čoveka.“
Seminaristi mi na to ništa nisu odgovorili, verovatno ni oni sami se nisu posebno otimali na misiju – u pitanju je bila inicijativa uprave. Shvatio sam da sam celo svoje predavanje izgovorio uzalud. Na početku je bilo potrebno objasniti pitanje o jedinom spasenju u Crkvi i tek onda govoriti o misiji. Nakon toga sam se trudio da u predavanjima dotičem ovo pitanje. I po reakciji slušalaca sam video koliko je, izgleda, u glavama savremenih pravoslavnih rasprostranjeno učenje o tome da van Crkve postoji spasenje. Ne samo u vezi sa rimokatolicima – treba da se spasu i nekršteni – „dobri muslimani“, „dobri idolopoklonici“ i čak „dobri ateisti“. Glavno je da je čovek činio dobra dela, a da li veruje u Boga, da li je bio kršten – to su sitnice koje ne utiču na spasenje.
Kada sam pokušao da se pozovem na to da Sveti Oci uče sasvim drugačije, sa zaprepašćenjem sam u očima tih vrlo savremenih pravoslavnih video hladni prezir prema svetootačkom svedočenju. Kao i kod Hudijeva – pa, šta misliš, neki tamo „skup citata Svetih Otaca“ i šta sada, zbog njih treba da se odreknem SVOG mišljenja?
Priznajem, nailazeći na ovu reakciju ja sve do sada osećam istu uznemirenost i zbunjenost koju sam osetio prilikom čitanja gorepomenutog baptiste.
Kako je moguće ne verovati svedočanstvu Svetih? Naše veroučiteljne knjige su napisali Sveti Oci. Naša bogosluženja su napisali Sveti Oci. Naše molitve su napisali oni. Moralno, asketsko učenje, ukratko rečeno, sve što smo dobili u Crkvi je dar od Boga, dar koji nam je On podario kroz Svoje Svete.
I ako ja ne treba da verujem Svetim Ocima koji su učili da jeretici ginu, kome onda? Zašto na primer, Hudijevu i Osipovu treba da verujem više nego Sveštenomučeniku Ignjatiju Bogonoscu i Svetom Jovanu Zlatoustu? Tražim razlog i ne nalazim, osim jednog: ako prvi govore ono što mi se više dopada. Međutim, Bog je onakav kakav jeste, a ne onakav kakav bih ja želeo da bude. On uopšte nije u obavezi da se prilagođava ukusima i fantazijama grešnih ljudi. I Bog deluje onako kako je odlučio, a ne onako kako se meni čini da je bolje da On deluje. Ja mogu koliko god želim da smatram da bi zeleno nebo izgledalo bolje, međutim, nebo zbog toga neće pozeleneti.
Meni je uvek bilo zanimljivije ono kako sve zaista jeste u stvarnosti, od onoga što ja mogu sam sebi da izmislim. I zato ne shvatam one ljude kojima su sopstvene fantazije zanimljivije od istine.
Ja imam nepravoslavne prijatelje koje volim i zbog kojih brinem zato što su van Kovčega spasenja. Ali to je njihov izbor. Imam bliske rođake koji su umrli van Crkve. Tugujem zbog njihovog udela, ali u pitanju je njihov izbor. Lažnim fantazijama o tome da će oni ipak biti u raju, njima nećeš pomoći.
Sećam se priče jedne pravoslavne hrišćanke. Njen sin je izvršio samoubistvo. Mislim da ništa gore za verujućeg roditelja ne može da postoji i mogu se razumeti njena osećanja kada je počela da ubeđuje sebe da je ipak spasenje za njega moguće. Uskoro je susrela drugu ženu koja je ubeđivala da je sve to besmislica da tobož samoubice idu u pakao, u stvarnosti Bog sve voli i zato, naravno, treba da spasi i samoubice. Eto, ova majka kao da je čula ono što je tako želela da čuje, potvrdu svoje nade. Međutim, ona je odlučila da se pomoli, da joj Gospod otkrije gde je sada njen sin. Te iste noći je u snu videla svog sina u paklu i to je bilo toliko strašno da je, probudivši se, počela da moli Gospoda da joj nikada više ne pokazuje to.
III deo. Problemi
Ako treba da poverujem u ideju da je i bez Crkve moguće spasiti se, to stvara probleme ne samo u mom odnosu prema Svetim Ocima, već pre svega u odnosu prema Bogu. Tada sam dužan, čitajući Hristove reči o tome da „ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije“ (Jn. 3:5), misleno da Ga popravim: „Gospode, Ti si zaboravio da postoje dobri idolopoklonici i dobri ateisti, njih si Ti takođe dužan da uvedeš u Svoje Carstvo.“ A čitajući gorenavedene reči iz apostolske poslanice, dužan sam da misleno prigovorim: „Šta govoriš ti Pavle? Kakva anatema, kada među inoslavnima postoji mnogo dobrih ljudi! Pa šta i ako oni ne blagoveste ono što ste vi tamo pre dve hiljade godina blagovestili? Glavno je da je čovek dobar!“
Iskreno govoreći, meni bi bilo čudno da se nalazim u takvom „šizofreničnom“ stanju, istovremeno smatrajući sebe verujućim u Boga i ne verujući Bogu o onome što On govori.
Treba pomenuti i argumente oponenata. Ako ih Sergej LJvovič ne navodi, to ne znači da ih nema. Proteklih godina sam uspeo da ih izučim dobro, takođe da ih izmerim i nađem da su neosnovani. Veliki deo njih je razmotren u mojoj knjizi „Van Crkve nema spasenja“.[2]
Razmotriću ovde još jedan. Kod pristalica ovog pogleda na svet, najomiljeniji slovesni pendrek da njime udaraju „fanatike“ u sporu jeste sledeći – „vi ne volite ljude!“ To se između redova vidi i kod Hudijeva – eto, kakav izuzetan čovek je bio Fridrih Gaz, a vi se spremate da ga pošaljete u pakao! Kako nemilosrdno! Zar je to ljubav? Često direktno izjavljuju da je kod čoveka koji veruje da će nepravoslavni poginuti loša situacija sa shvatanjem ljubavi.
Međutim, kada čujem tako nešto, setim se tog istog Svetog Jovana Kronštatskog i postavljam pitanje: dakle, on nije voleo ljude? Ali zašto onda kod naših oponenata koji govore o ljubavi ne vidim ni deo te žrtvenosti radi bližnjeg koju je Sveti Jovan pokazao svojim životom? Ili je možda kod Svetog Jovana Zlatoustog bila loša situacija sa shvatanjem ljubavi? Kod drugih Svetitelja takođe?
Čitaoci mogu da upute prekor: opet ti sa svojim Svetim Ocima! Zar se ne može reći ništa bez pozivanja na njih? Pa dobro, probaću da dodam primer iz života. Ili tačnije, priču o dva lekara.
Prvi lekar prima pacijente kojima su dijagnostikovani rak ili tuberkuloza u ranom stadijumu, smeška im se, daje bombone i govori: „Sve je u redu, zdravi ste! Dobro, postoje neka odstupanja od norme, ali nije ništa strašno, na vaš dalji život to ni na koji način neće uticati.“ Zadovoljni pacijenti odlaze, oduševljeni takvim pažljivim i prijatnim lekarom. Bez lečenja njihova bolest napreduje i oni umiru.
Drugi lekar, primajući takve pacijente, bez ikakvog osmeha im govori: „Imate opasnu bolest, ako ne preduzmete odmah mere, umrećete!“ On insistira na lečenju i pacijenti koji zauzmu ozbiljan odnos prema svojoj situaciji, počinju da se leče i ozdravljaju.
Kako vam se čini: koji od ova dva lekara istinski ljubi svoje pacijente? I da li će na kraju prvom lekaru biti zahvalni njegovi pacijenti i njihovi najbliži?
Ako jeres zaista ubija dušu za večnost, onda postaje jasno zašto su Sveti Oci o tome pisali, a i zašto su delovali toliko nepomirljivo u borbi sa jeresima. Njih je pokretala ljubav ka onima koji ginu. Za nas postaje razumljiva sva istorija Crkve i obrnuto, ako smatramo da jeres ne lišava čoveka mogućnosti spasenja, istorija Crkve postaje neshvatljiva. Ako jeres lišava spasenja, onda postaje jasno da se upravo ljubavlju prema bližnjim rukovodio, na primer, Prepodobni Maksim Ispovednik koji je nepomirljivo izobličavao jeres. Međutim, ako jeres ne lišava čoveka spasenja, onda se sve svodi prosto na privremene razlike u formulacijama i tada smo dužni da se složimo sa onima koji su odsekli Prepodobnom Maksimu jezik i ruku da bi prekinuo da i usmeno i pismeno izobličava vlasti i time unosi smutnju u narod zbog pitanja koje ne utiče na spasenje.
Navešću i ovde primer. Zamislimo da se nekoj ženi muž razboleo od tuberkuloze, ali da on to ne smatra opasnom bolešću, i da svoje simptome ubraja u individualne osobenosti čoveka. On se kreće po stanu, igra se sa decom, kašljuca tu i tamo i pritom odbija da se leči. Žena uzima decu i odlazi od njega govoreći da oni mogu da budu zajedno tek nakon što se izleči.
Naše shvatanje postupaka ove žene zavisi od toga da li mi priznajemo da je tuberkuloza smrtonosna bolest. Ako da, onda ponašanje žene za nas postaje shvatljivo kao pokazivanje njene ljubavi i prema deci i prema samom mužu koga ona kroz to želi da podstakne na osvešćivanje usled ozbiljnosti situacije i na početak lečenja. Ako smatramo da nikakve tuberkuloze nema, ili da ona nimalo ne šteti zdravlju, onda nam se ponašanje žene čini neadekvatnim, čak se graniči sa umnom poremećenošću.
Isto tako je i sa istorijom Crkve.
I ne samo sa njom. Ako verujemo da je moguće spasiti se van Pravoslavne Crkve, lišava se smisla i ono čime Sergej Hudijev pokušava da zaplaši čitaoce. On tvrdi da, tobož, vera u isključivu spasiteljnost svoje Crkve vodi u raskole. Ali ako poverujemo osnovnoj misli Serge LJvoviča, postaje neshvatljivo šta je strašno u tome. Ako je spasenje moguće van Crkve, onda znači da je moguće i u raskolu.
Autoru se može uputiti njegovo sopstveno patetičko pitanje: da li Hristos odbacuje raskolnike? Jer u dogmatici kod njih nema čak tih zabluda koje on priznaje da rimokatolici imaju, a dobra dela oni takođe čine. Raskolnici ne manje od rimokatolika „veruju, drže zapovesti, pristupaju Tajnama“, što, po misli Hudijeva, znači da treba da idu pravo u raj u društvu doktora Gaza. A ako raskol ne preti spasenju, zašto onda ne otići u raskol? Ako to ne preti spasenju, onda je u takvom slučaju u pitanju prosto administrativna podela, koje nije više nego sitno talasanje na površini istorije. Na kraju krajeva, svi ćemo se naći u raju. Kao što vidimo, zapravo na raskole podstiču upravo takve ideje koje ispoveda gospodin Hudijev, a ne one sa kojima on pokušava da spori.
IV deo. Zaključak
Ideologija koju razmatramo faktički i ne predstavlja hrišćanstvo – u pitanju je humanizam sa malim pravoslavnim omotačem.
Sećam se kada sam izučavao drevne neznabožačke religije, u oči mi je upalo to što su ljudi koji su živeli pre Hrista shvatali da ih nakon smrti ne čeka ništa dobro. I šumerski Kur i drevnogrčki Ad, bili su veoma neradosna mesta. I to je nešto što je bilo određeno za sve koji su umrli. Nešto uzvišenije i bolje ako je i moglo da padne sa barskih stolova bogova, po mišljenju neznabožaca, bilo je samo izuzetak za vrlo retke, ponekada čak pojedince. Drevni ljudi su shvatali da im više sile ništa ne duguju i da nisu u obavezi da ih spasavaju. U takvoj sredini jevanđelska propoved o blaženom Carstvu Nebeskom koje je otvoreno za one koji prilaze Hristu zvučala je kao zaista radosna vest, koja je slušaoce preispunjavala osećanjem duboke zahvalnosti za takav besceni dar.
Međutim, u naše vreme, zahvaljujući vladavini humanizma koji je postavio čoveka u centar sveta, vest o spasenju koje je Hristos stekao na krstu, potpuno je obescenjena. Savremeni ljudi, između ostalog i vrlo savremeni pravoslavni, doživljavaju to kao nešto što se podrazumeva. Vlada skriveno ubeđenje da je Bog u obavezi da spasava čoveka već samo zato što „čovek – zvuči gordo“. Čak ako i prave izuzetke za neke izrode poput Hitlera ili Čikatila, to je zato što su oni svojim zločinima „lišili sebe prava da se nazivaju ljudima“. A inače, Bog je uopšte i obavezan da uvodi čoveka u raj već prosto zato što je to čovek. Tipa, takav Mu je posao.
Svima koji razmišljaju na sličan način, predlažem da sebi postave jedno prosto pitanje: „A šta ako ipak nije tako? A šta ako se Bog ipak nije šalio i rekao istinu kada je upozorio da nekršteni i jeretici neće ući u Njegovo Carstvo, da će onaj ko ne poveruje u Jevanđelje ‚biti osuđen’ (Mk. 16:16), da je udeo neverujućih u jezeru ognjenom?“ (Otk. 21:8)
Susretao sam ljude koji su govorili: „Ako je tako, onda ja u takvog Boga ne želim da verujem! Takav Hristos mi nije potreban!“
Dakle, na primeru pitanja gospodina Hudijeva iz naslova „Da li Hristos odbacuje rimokatolike?“, želeo bih da pitam: a da li će gospodin Hudijev odbaciti Hrista ako se ispostavi da On neće direktno pustiti rimokatolike u raj, uključujući i Fridriha Gaza?
Nadam se da Ga ipak neće odbaciti i iskreno želim Sergeju LJvoviču da se odrekne lažnih fantazija radi večne istine. Zato što lažnim fantazijama mi Fridrihu Gazu svejedno nećemo pomoći, a sebe ćemo povrediti.
Kod savremenih ljudi je veoma nepopularna misao o ogromnoj odgovornosti za učinjeni izbor. Zato jedni fantaziraju o reinkarnaciji kao o neograničenoj količini „drugih šansi za popravku“ u budućnosti, a drugi fantaziraju o sveopštem ili skoro o sveopštem spasenju. Sve samo da pobegnu od priznanja ogromne ozbiljnosti i odgovornosti izbora.
Ali pogledajte na zemlju, na to kako je veličanstvena naša planeta i ono što je na njoj. Pogledajte na zvezdano nebo iznad glave. Čak kratko posmatranje će vas uveriti: Onaj Koji je stvorio sve to, odnosi se prema onome što radi izuzetno ozbiljno. I posebno ozbiljno se On odnosi prema našem izboru: „Svjedočim vam danas nebom i zemljom, da sam stavio pred vas život i smrt… Izaberi život.“ (5 Mojs. 30:19)
Hristos je rekao: „Ja sam put i istina i život: niko ne dolazi Ocu osim kroz Mene“ (Jn. 14:6) i „ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi Njegove, nemate života u sebi“ (Jn. 6:53). Dakle, čovek koji ne veruje u Hrista i onaj ko se ne pričešćuje u Njegovoj istinskoj Crkvi, pravi izbor koji ne vodi u večni život. I Spasitelj je upozorio. „Ko u Meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti.“ (Jn. 15:6)
Tako je rekao Bog večni, Tvorac vaseljene. „Što kaže neće li učiniti, i što reče neće li izvršiti?“ (4 Mojs. 23:19)