НАСЛОВНА » МОДЕРНИЗАМ » А шта ако је Бог рекао истину? Свештеник Георгије Максимов

А шта ако је Бог рекао истину? Свештеник Георгије Максимов

Одговор на текст Сергеја Худијева „Да ли Христос одбацује римокатолике?“

 

I део. Нешто о тексту

Сећам се раних текстова Сергеја Љвовича Худијева, посебно ми је импоновало што је аутор у њима увек наводио озбиљну аргументацију испод сваке своје изјаве. Очигледно је да се нешто изменило у протеклим годинама и да сада код истог аутора уместо аргумената видимо манипулативну реторику и позивање на емоције. У значајној мери његов текст је уређен као „текст откривења“ – аутор просто објављује, тоном који не дозвољава приговор избацује тврдње једну за другом, чак без покушаја да их било како образложи.

Прва теза „откривења од Худијева“: „Свака заблуда је жалосна, али нису све заблуде једнако погубне“. Зашто? Ко је то одлучио? На основу чега? Док обесхрабрени читалац чека да ће сада уследити образложење ове тезе, аутор му одмах баца следећу циглу у главу: „Непримећивање ове разлике и прибрајање свих који не деле Православље у свој пуноћи у погинуле јеретике, води до очигледно разарајућих последица“. Стварно? А зашто? Ко је извео и доказао ову везу? И опет, уместо било каквог образложења, ка читаоцу лети следећи камен: „Сурови конфесионализам, вера у то да ван граница нашег вероисповедања наступа пакао води у расколе. Он не ојачава приврженост Православној Цркви већ га, напротив, подрива.“ И поново, ни трага од било каквог доказивања неким аргументима. Просто: ја, Сергеј Худијев сам рекао да је тако и то је све.

Даље аутор наводи то што назива „појашњењем“. Дозвољавам себи да наведем подужи цитат – он пише да је познати лекар деветнаестог века, римокатолик Фридрих Газ „веровао у Христа као у Бога и Спаситеља, предавао Њему своју наду на спасење, показао своју преданост Њему и усрдним делима милосрђа. Сада ја читам да он заједно са осталим римокатолицима треба да буде лишен спасења – пошто за то постоји одговарајући скуп цитата Светих Отаца. То јест, ја треба себи да представим како Фридрих Газ стаје спред Христа, а Он му говори: ‚Био сам гладан и ти си Ми дао да једем; наг и ти си Ме оденуо; био сам болестан и у тамници – и ти си Ми дошао, али пошто си имао неправилно мишљење о примату римског епископа, иди од Мене проклети, у огањ вечни, припремљен ђаволу и анђелима његовим’. У Јеванђељу је речено да је потребно веровати, држати заповести, приступати Тајнама. Али, испоставља се да се Христовим обећањима додаје неки мањи фонт у фусноти: чак ако је човек све то радио са свим могућим усрђем, али има погрешно мишљење о неким питањима црквеног уређења и припада уз то неправилној заједници, он свеједно одлази ђаволу и анђелима његовим.“

Мисао аутора је разумљива: ако је човек веровао у Христа као у Бога, па још чинио и добра дела, Христос је у обавези да га спаси и уведе у рај, без обзира на било какве јереси које је исповедао тај човек и чак на то што он свесно није хтео да уђе у Његову Цркву (доктор Газ је живео у Русији и био је добро упознат са Православљем). И ако томе противречи неки тамо „скуп цитата Светих Отаца“, онда то горе за те Свете Оце. Дакле, мисао је разумљива и за многе наше савременике врло симпатична.

Међутим, када отворимо Јеванђеље и читамо речи Самога Христа, неочекивано наилазимо на следеће: „Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско… Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао.“ (Мт. 7:21-23)

То јест, „Откривење Худијева“ учи: онога који признаје Христа за Господа и чини добра дела, Христос неће одбацити. А Сам Христос у Јеванђељу управо описује сцену када Он одбацује оне који Га и признају за Господа и који су чинили добра дела за време живота – јер ослободити поседнутог од власти демона је несумњиво добро дело.

Зар су ове речи у издању Библије којим се користи Сергеј Љвович написане мањим фонтом? Толико малим да није могао да их прочита?

А постоје у Новом Завету и друге речи: „Али ако и ми или анђео с неба проповиједа Јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде! Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповиједа Јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде!“ (Гал. 1:8-9)

Зар нису тако поступили Свети Оци у вези са римокатолицима? Када су предстојатељи римске Цркве почели да благовесте не оно што су благовестили Апостоли – управо заблуду о Тројици (filioque), заблуду о Телу Христовом – Цркви (да она, тобож, има за главу не Христа, већ смртног човека – римског папу) и друге заблуде, тада су их одсекли од општења, као јеретике. Да не би остало само на речима, навео бих само један цитат као потврду.

Ради се о окружној посланици Источних патријараха из 1848. године: „Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква… сада поново објављује саборно да мишљење да тобож Дух Свети исходи од Оца и Сина јесте сушта јерес и њени следбеници су, ко год они били, јеретици.“

Апостол Павле јасно пише: „јереси… неће наслиједити Царства Божијега“ (Гал. 5:20-21). Зар је и то у Библији Худијева одштампано мањим фонтом? Колико год издања Новог Завета ја гледао, увек су горенаведене речи одштампане истом величином фонта као и све остале.

Сергеј Љвович, као што смо видели, покушава да нас убеди да је „свака заблуда жалосна, али да нису све забуде једнако погубне. Постоји разлика у томе да ли је човек у заблуди у вези са личношћу и делима Спаситеља или је у заблуди у вези са пуномоћјима римског папе“.

Ради манипулативног ефекта, аутор је свесно искривио суштину разлике између Православља и римокатолицизма у овом питању. Римокатолици нису у заблуди „у вези са пуномоћјима римског папе“, већ у вези са учењем о Цркви као о Телу Христовом. И још у учењу о Тројици. Није јасно како је он одлучио да тобож заблуде на ове тачке црквеног учења нису погубне?

То је исто као када би капетану брода-почетнику, пре него што крене на пловидбу, неко рекао: „Само ако брод одступи од курса 50% треба да се забринеш, а ако је само 5% то је ситница. То неће утицати да дођеш до циља.“ Наравно да ће утицати, чак скретање од свега 1% са курса последично ће одвести брод далеко од места где је кренуо. Исто је и ако човек помеша у шифри за сеф све бројеве или само један – у сваком случају неће моћи да отвори сеф.

Ако је чак у земаљским питањима за спасење толико важна тачност, како је господин Худијев одлучио да у питањима вероучења она није важна?

На Седмом Васељенском Сабору један од учесника је питао: „Јерес која се поново појавила сада, да ли је мања или већа од ранијих?“ Свети Тарасије, патријарх Константинопољски је одговорио: „Зло је зато и зло, посебно у делима црквеним; што се тиче догмата, погрешити у малом или у великом је исто; зато што се и у једном и у другом случају нарушава закон Божији.“ (Дела Васељенских Сабора, Казањ, 1873. т. 7, стр. 104).

 

II део. Како настају фундаменталисти

На овај начин сам хтео да размотрим цео текст господина Худијева, али сам затим схватио да је тако нешто бесмислено. Потрудићу се да објасним и зашто.

Када говорим о томе да сви који нису за живота припадали Православној Цркви немају наду на спасење, потпуно сам свестан колико непопуларну мисао износим. У наше дане, не само међу модернистима и либералима, већ и међу онима који себе убрајају у ревнитеље вере и осуђују екуменизам, није мало оних који, када чују ову мисао, почињу да се мрште и говоре: „А, то је већ превише!“

У очима савременог човека мисао о томе да ван Цркве нема спасења изгледа као опасни заостатак мрачног средњег века, нешто што је у истом реду са спаљивањем вештица и набијањем јеретика на колац. Рећи нешто тако – значи аутоматски навући на себе етикету „гордељивца“, „човекомрсца“, „фанатика“, па чак и „екстремисте“.

И зато, без обзира на то колико убедљиве аргументе ја навео, моја позиција је на медијском плану осуђена на пораз, пошто директно износим врло озлоглашену и за савременике неугодну идеју. А моји опоненти, на пример, Сергеј Худијев, осуђени су да победе на медијском плану, чак и без било каквих аргумената, само ако просто објављују оно што се гарантовано савременом човеку више свиђа.

Али, ако ми већ није суђено да променим мишљење читаоца, у крајњој мери ћу пробати да објасним „како сам доспео до таквог живота“. Можда ће неким врло савременим православним постати схватљивије шта покреће људе који говоре да се неправославни неће спасити.

Да ме је неко пре двадесет година, на почетку мог уцрквењења, питао: „да ли ће се спасити римокатолици?“, ја бих одговорио исто као што сада одговара господин Худијев. Међутим, моје уцрквењење је пролазило кроз читање древних Светих Отаца. Волео сам их и веровао им. Од њих сам се учио томе шта је хришћанство, како правилно веровати, како се молити, како живети.

Сећам се, након одређеног времена ми је у руке дошла књижица неког руског баптисте. И тамо је као узгред писало следеће: за време Апостола је постојала истинска Црква, а већ у следећем покољењу, Климент, Игњатије, Поликарп и други су искривили чисто библијско учење и унели много лажних учења. Био сам шокиран, није могло да ми уђе у главу – како можеш да мислиш да тобож ти, седећи у кабинету једног од многобројних солитера метрополе двадесетог века боље схваташ Нови Завет од људи који су били ученици Апостола, лично их видели и слушали, говорили и мислили на том истом језику, живели у тој истој средини, страдали и умирали за Христа?

Сигурно ће се врло савременим православнима учинити наивним, али сам се ја заиста са потпуним поверењем односио према ономе што сам читао код Светих. И ето, видео сам да ученик Апостола Јована, Свештеномученик Игњатије Богоносац, одлазећи на извршење смртне казне, сматра важним да упозори: „Не обмањујте се, браћо моја! Они који разарају дом Божији Царства Божијег неће наследити. Јер ако су помрли они који су то чинили по телу, колико ће више умрети кад неко злом науком квари веру Божију, за коју Исус Христос би разапет? Такав ће, поставши нечист отићи у огањ неугасиви, као и онај ко га слуша.“

Наишавши на то, ја сам закључио: „Значи, ја нисам био у праву када сам мислио да инославни могу да се спасу, јер ученик Апостола пише да не само јересијарх, већ и они који га слушају, иду у пакао.“ На тај начин сам, верујући Светитељима, ја мењао своје мишљење по овом и другим питањима.

Настављајући читање, убедио сам се да су и Светитељи наредних векова учили ту исту истину. Када сам дошао до Отаца трећег века, код Свештеномученика Кипријана Картагинског сам прочитао: „Ван Цркве нема живота: дом Божији је један и нико не може да се спаси било где друго осим у Цркви.“ А касније сам нашао то исто учење код Светог Јована Златоустог: „Нама је познато да је спасење удео само Једине Цркве и да нико ван Саборне Цркве и вере не може имати учешћа у Христу или спасити се… јересима не допуштамо наду на спасење, већ их стављамо потпуно ван ове наде, јер они немају ни најмањег општења са Христом.“

Ово учење сам налазио код мноштва Светих све до Светог Јована Кронштатског који је писао: „Нечестиви неће видети Славе Твоје, Христе, то јест, неверујући, они који се противе, римокатолици, лутерани… и реформисти, Јевреји, муслимани, сви будисти, сви незнабошци.“

Оно што је најсмешније је да сам ја дуго времена мислио да сам једино ја био таква будала, сматрајући да тобож јеретици могу да се спасу – а сви остали православни, наравно, верују исто као и Свети Оци и такву заблуду нису допуштали. Јер они су читали те исте Свете и многи су почели да их читају пре мене.

Моје отварање очију је наступило изненадно.

То се догодило при следећим околностима. Позвали су ме у једну семинарију да одржим предавање за студенте који је ускоро требало да оду на кратко мисионарско путовање негде на север. Говорио сам о мисији са практичним саветима. На крају сам оставио време за питања и одговарајући на једно од питања поменуо, као да се само по себи подразумева, да ван Цркве нема спасења. Изненада ми се студент супротставио. Почели смо о томе да разговарамо, прикључили су се и други семинаристи и изненада сам схватио да је велики део њих, ако не и сви, убеђен да је могуће спасити се и без хришћанства. Седео сам као да ме гром ударио. „Зашто се спремате онда да идете у мисију?“, питао сам ја, „Зашто ћете проповедати Православље, ако сматрате да је и без њега могуће спасити се? Оставите онда људе на миру, нека живе како желе и спасавају се добрим делима, ако ви сматрате да управо она, добра дела, а не Христос, спасавају човека.“

Семинаристи ми на то ништа нису одговорили, вероватно ни они сами се нису посебно отимали на мисију – у питању је била иницијатива управе. Схватио сам да сам цело своје предавање изговорио узалуд. На почетку је било потребно објаснити питање о једином спасењу у Цркви и тек онда говорити о мисији. Након тога сам се трудио да у предавањима дотичем ово питање. И по реакцији слушалаца сам видео колико је, изгледа, у главама савремених православних распрострањено учење о томе да ван Цркве постоји спасење. Не само у вези са римокатолицима – треба да се спасу и некрштени – „добри муслимани“, „добри идолопоклоници“ и чак „добри атеисти“. Главно је да је човек чинио добра дела, а да ли верује у Бога, да ли је био крштен – то су ситнице које не утичу на спасење.

Када сам покушао да се позовем на то да Свети Оци уче сасвим другачије, са запрепашћењем сам у очима тих врло савремених православних видео хладни презир према светоотачком сведочењу. Као и код Худијева – па, шта мислиш, неки тамо „скуп цитата Светих Отаца“ и шта сада, због њих треба да се одрекнем СВОГ мишљења?

Признајем, наилазећи на ову реакцију ја све до сада осећам исту узнемиреност и збуњеност коју сам осетио приликом читања горепоменутог баптисте.

Како је могуће не веровати сведочанству Светих? Наше вероучитељне књиге су написали Свети Оци. Наша богослужења су написали Свети Оци. Наше молитве су написали они. Морално, аскетско учење, укратко речено, све што смо добили у Цркви је дар од Бога, дар који нам је Он подарио кроз Своје Свете.

И ако ја не треба да верујем Светим Оцима који су учили да јеретици гину, коме онда? Зашто на пример, Худијеву и Осипову треба да верујем више него Свештеномученику Игњатију Богоносцу и Светом Јовану Златоусту? Тражим разлог и не налазим, осим једног: ако први говоре оно што ми се више допада. Међутим, Бог је онакав какав јесте, а не онакав какав бих ја желео да буде. Он уопште није у обавези да се прилагођава укусима и фантазијама грешних људи. И Бог делује онако како је одлучио, а не онако како се мени чини да је боље да Он делује. Ја могу колико год желим да сматрам да би зелено небо изгледало боље, међутим, небо због тога неће позеленети.

Мени је увек било занимљивије оно како све заиста јесте у стварности, од онога што ја могу сам себи да измислим. И зато не схватам оне људе којима су сопствене фантазије занимљивије од истине.

Ја имам неправославне пријатеље које волим и због којих бринем зато што су ван Ковчега спасења. Али то је њихов избор. Имам блиске рођаке који су умрли ван Цркве. Тугујем због њиховог удела, али у питању је њихов избор. Лажним фантазијама о томе да ће они ипак бити у рају, њима нећеш помоћи.

Сећам се приче једне православне хришћанке. Њен син је извршио самоубиство. Мислим да ништа горе за верујућег родитеља не може да постоји и могу се разумети њена осећања када је почела да убеђује себе да је ипак спасење за њега могуће. Ускоро је сусрела другу жену која је убеђивала да је све то бесмислица да тобож самоубице иду у пакао, у стварности Бог све воли и зато, наравно, треба да спаси и самоубице. Ето, ова мајка као да је чула оно што је тако желела да чује, потврду своје наде. Међутим, она је одлучила да се помоли, да јој Господ открије где је сада њен син. Те исте ноћи је у сну видела свог сина у паклу и то је било толико страшно да је, пробудивши се, почела да моли Господа да јој никада више не показује то.

 

III део. Проблеми

Ако треба да поверујем у идеју да је и без Цркве могуће спасити се, то ствара проблеме не само у мом односу према Светим Оцима, већ пре свега у односу према Богу. Тада сам дужан, читајући Христове речи о томе да „ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3:5), мислено да Га поправим: „Господе, Ти си заборавио да постоје добри идолопоклоници и добри атеисти, њих си Ти такође дужан да уведеш у Своје Царство.“ А читајући горенаведене речи из апостолске посланице, дужан сам да мислено приговорим: „Шта говориш ти Павле? Каква анатема, када међу инославнима постоји много добрих људи! Па шта и ако они не благовесте оно што сте ви тамо пре две хиљаде година благовестили? Главно је да је човек добар!“

Искрено говорећи, мени би било чудно да се налазим у таквом „шизофреничном“ стању, истовремено сматрајући себе верујућим у Бога и не верујући Богу о ономе што Он говори.

Треба поменути и аргументе опонената. Ако их Сергеј Љвович не наводи, то не значи да их нема. Протеклих година сам успео да их изучим добро, такође да их измерим и нађем да су неосновани. Велики део њих је размотрен у мојој књизи „Ван Цркве нема спасења“.[2]

Размотрићу овде још један. Код присталица овог погледа на свет, најомиљенији словесни пендрек да њиме ударају „фанатике“ у спору јесте следећи – „ви не волите људе!“ То се између редова види и код Худијева – ето, какав изузетан човек је био Фридрих Газ, а ви се спремате да га пошаљете у пакао! Како немилосрдно! Зар је то љубав? Често директно изјављују да је код човека који верује да ће неправославни погинути лоша ситуација са схватањем љубави.

Међутим, када чујем тако нешто, сетим се тог истог Светог Јована Кронштатског и постављам питање: дакле, он није волео људе? Али зашто онда код наших опонената који говоре о љубави не видим ни део те жртвености ради ближњег коју је Свети Јован показао својим животом? Или је можда код Светог Јована Златоустог била лоша ситуација са схватањем љубави? Код других Светитеља такође?

Читаоци могу да упуте прекор: опет ти са својим Светим Оцима! Зар се не може рећи ништа без позивања на њих? Па добро, пробаћу да додам пример из живота. Или тачније, причу о два лекара.

Први лекар прима пацијенте којима су дијагностиковани рак или туберкулоза у раном стадијуму, смешка им се, даје бомбоне и говори: „Све је у реду, здрави сте! Добро, постоје нека одступања од норме, али није ништа страшно, на ваш даљи живот то ни на који начин неће утицати.“ Задовољни пацијенти одлазе, одушевљени таквим пажљивим и пријатним лекаром. Без лечења њихова болест напредује и они умиру.

Други лекар, примајући такве пацијенте, без икаквог осмеха им говори: „Имате опасну болест, ако не предузмете одмах мере, умрећете!“ Он инсистира на лечењу и пацијенти који заузму озбиљан однос према својој ситуацији, почињу да се лече и оздрављају.

Како вам се чини: који од ова два лекара истински љуби своје пацијенте? И да ли ће на крају првом лекару бити захвални његови пацијенти и њихови најближи?

Ако јерес заиста убија душу за вечност, онда постаје јасно зашто су Свети Оци о томе писали, а и зашто су деловали толико непомирљиво у борби са јересима. Њих је покретала љубав ка онима који гину. За нас постаје разумљива сва историја Цркве и обрнуто, ако сматрамо да јерес не лишава човека могућности спасења, историја Цркве постаје несхватљива. Ако јерес лишава спасења, онда постаје јасно да се управо љубављу према ближњим руководио, на пример, Преподобни Максим Исповедник који је непомирљиво изобличавао јерес. Међутим, ако јерес не лишава човека спасења, онда се све своди просто на привремене разлике у формулацијама и тада смо дужни да се сложимо са онима који су одсекли Преподобном Максиму језик и руку да би прекинуо да и усмено и писмено изобличава власти и тиме уноси смутњу у народ због питања које не утиче на спасење.

Навешћу и овде пример. Замислимо да се некој жени муж разболео од туберкулозе, али да он то не сматра опасном болешћу, и да своје симптоме убраја у индивидуалне особености човека. Он се креће по стану, игра се са децом, кашљуца ту и тамо и притом одбија да се лечи. Жена узима децу и одлази од њега говорећи да они могу да буду заједно тек након што се излечи.

Наше схватање поступака ове жене зависи од тога да ли ми признајемо да је туберкулоза смртоносна болест. Ако да, онда понашање жене за нас постаје схватљиво као показивање њене љубави и према деци и према самом мужу кога она кроз то жели да подстакне на освешћивање услед озбиљности ситуације и на почетак лечења. Ако сматрамо да никакве туберкулозе нема, или да она нимало не штети здрављу, онда нам се понашање жене чини неадекватним, чак се граничи са умном поремећеношћу.

Исто тако је и са историјом Цркве.

И не само са њом. Ако верујемо да је могуће спасити се ван Православне Цркве, лишава се смисла и оно чиме Сергеј Худијев покушава да заплаши читаоце. Он тврди да, тобож, вера у искључиву спаситељност своје Цркве води у расколе. Али ако поверујемо основној мисли Серге Љвовича, постаје несхватљиво шта је страшно у томе. Ако је спасење могуће ван Цркве, онда значи да је могуће и у расколу.

Аутору се може упутити његово сопствено патетичко питање: да ли Христос одбацује расколнике? Јер у догматици код њих нема чак тих заблуда које он признаје да римокатолици имају, а добра дела они такође чине. Расколници не мање од римокатолика „верују, држе заповести, приступају Тајнама“, што, по мисли Худијева, значи да треба да иду право у рај у друштву доктора Газа. А ако раскол не прети спасењу, зашто онда не отићи у раскол? Ако то не прети спасењу, онда је у таквом случају у питању просто административна подела, које није више него ситно таласање на површини историје. На крају крајева, сви ћемо се наћи у рају. Као што видимо, заправо на расколе подстичу управо такве идеје које исповеда господин Худијев, а не оне са којима он покушава да спори.

 

IV део. Закључак

Идеологија коју разматрамо фактички и не представља хришћанство – у питању је хуманизам са малим православним омотачем.

Сећам се када сам изучавао древне незнабожачке религије, у очи ми је упало то што су људи који су живели пре Христа схватали да их након смрти не чека ништа добро. И шумерски Кур и древногрчки Ад, били су веома нерадосна места. И то је нешто што је било одређено за све који су умрли. Нешто узвишеније и боље ако је и могло да падне са барских столова богова, по мишљењу незнабожаца, било је само изузетак за врло ретке, понекада чак појединце. Древни људи су схватали да им више силе ништа не дугују и да нису у обавези да их спасавају. У таквој средини јеванђелска проповед о блаженом Царству Небеском које је отворено за оне који прилазе Христу звучала је као заиста радосна вест, која је слушаоце преиспуњавала осећањем дубоке захвалности за такав бесцени дар.

Међутим, у наше време, захваљујући владавини хуманизма који је поставио човека у центар света, вест о спасењу које је Христос стекао на крсту, потпуно је обесцењена. Савремени људи, између осталог и врло савремени православни, доживљавају то као нешто што се подразумева. Влада скривено убеђење да је Бог у обавези да спасава човека већ само зато што „човек – звучи гордо“. Чак ако и праве изузетке за неке изроде попут Хитлера или Чикатила, то је зато што су они својим злочинима „лишили себе права да се називају људима“. А иначе, Бог је уопште и обавезан да уводи човека у рај већ просто зато што је то човек. Типа, такав Му је посао.

Свима који размишљају на сличан начин, предлажем да себи поставе једно просто питање: „А шта ако ипак није тако? А шта ако се Бог ипак није шалио и рекао истину када је упозорио да некрштени и јеретици неће ући у Његово Царство, да ће онај ко не поверује у Јеванђеље ‚бити осуђен’ (Мк. 16:16), да је удео неверујућих у језеру огњеном?“ (Отк. 21:8)

Сусретао сам људе који су говорили: „Ако је тако, онда ја у таквог Бога не желим да верујем! Такав Христос ми није потребан!“

Дакле, на примеру питања господина Худијева из наслова „Да ли Христос одбацује римокатолике?“, желео бих да питам: а да ли ће господин Худијев одбацити Христа ако се испостави да Он неће директно пустити римокатолике у рај, укључујући и Фридриха Газа?

Надам се да Га ипак неће одбацити и искрено желим Сергеју Љвовичу да се одрекне лажних фантазија ради вечне истине. Зато што лажним фантазијама ми Фридриху Газу свеједно нећемо помоћи, а себе ћемо повредити.

Код савремених људи је веома непопуларна мисао о огромној одговорности за учињени избор. Зато једни фантазирају о реинкарнацији као о неограниченој количини „других шанси за поправку“ у будућности, а други фантазирају о свеопштем или скоро о свеопштем спасењу. Све само да побегну од признања огромне озбиљности и одговорности избора.

Али погледајте на земљу, на то како је величанствена наша планета и оно што је на њој. Погледајте на звездано небо изнад главе. Чак кратко посматрање ће вас уверити: Онај Који је створио све то, односи се према ономе што ради изузетно озбиљно. И посебно озбиљно се Он односи према нашем избору: „Свједочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт… Изабери живот.“ (5 Мојс. 30:19)

Христос је рекао: „Ја сам пут и истина и живот: нико не долази Оцу осим кроз Мене“ (Јн. 14:6) и „ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи“ (Јн. 6:53). Дакле, човек који не верује у Христа и онај ко се не причешћује у Његовој истинској Цркви, прави избор који не води у вечни живот. И Спаситељ је упозорио. „Ко у Мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити.“ (Јн. 15:6)

Тако је рекао Бог вечни, Творац васељене. „Што каже неће ли учинити, и што рече неће ли извршити?“ (4 Мојс. 23:19)