На Распећу Христовом приказан је временски период од трећег до деветог часа на једној сцени.
У трећем часу (девет сати ујутру) је распет (Мк 15,25), у шестом (подне) наступило је помрачење Сунца, а у девети час (15:00 часова) Христос је испустио душу, након чега му је војник копљем пробо ребра из којих је потекла крв и вода.
Тај момент шестог часа, када је наступило помрачење и у подне наступио мрак који је трајао до деветог часа (Мт. 27, 45) приказује се увођењем Сунца и Месеца у композицију који добијају антропоморфне карактеристике.
Персонификација природе уопште, а посебно Сунца и Месеца није неуобичајена појава у хришћанској иконографији. Порекло води још из паганских представа античке Персије и Грчке и задржала се на хришћанским представама Христовог Распећа скоро до 15. века.
Сунце се у иконографији често живопише као мушка фигура која се обично слика са десне стране Крста, док је Месец најчешће у виду женске фигуре која се слика са леве стране Крста.
Касније се Сунце и Месец једноставније живопишу, у облику два круга са плачућим лицима, док понегде наилазимо и на трећи круг који је између њих, црно- беле боје и претставља у ствари, тај дуализам дана и ноћи, односно помрачење и Сунца и Месеца, дан и ноћ у истом моменту.
У Дечанима су Сунце и Месец приказани као људске фигуре које се налазе унутар самог небеског тела, а зраци који штрче са стране представљају исијавање светлости из небеских тела.
Овакви прикази налазе се и на другим местима и као што смо рекли, не представљају реткост нити сензацију какву појединци покушавају да им припишу.
Још примера испод: