Шта је Црква? Ван граница Цркве је тама. Област светлости. Шта је благодат? Каква вера је потребна за спасење? Логика спасења. Услов за спасење је вера, сједињена са Христом (Крштење). Христос је установио конкретну Цркву. Крштење је граница између деце Божије и деце гнева. Православна Црква је једино место спасења.
Свима су познати изрази „ван Цркве нема спасења“ и „коме Црква није мајка, њему Бог није Отац“ светог Кипријана Картагинског. Људи често кажу: „Шта ће нам ваша Црква, ми ћемо општити с Богом директно, без посредника!“
Шта је Црква?
Реч „Црква“ се у Новом Завету употребљава 126 пута. Старозаветни аналог – реч „кагал“ – означава сабрање сазваних. Реч „Црква“ се не користи само у односу на хришћанску Цркву и не само у старозаветном значењу „место окупљања Јевреја“, већ и у односу на свако сабрање људи, на пример, сабрање људи против апостола Павла у позоришту у Ефесу. Ради се о извесном сабрању сазваних, а није битно ко их је и са каквим циљем сазвао. Пред нама није скуп који се сам организовао, он није демократски, чији су се сазивачи окупили с одређеном намером. С тачке гледишта саме Библије Христос после Себе није оставио текстове, али је оставио Цркву: „А и Ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16, 18).
- Црква је Христово тело: „И све покори под ноге Његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви, Која је тело Његово, пуноћа Онога Који све испуњава у свему“ (Еф. 1, 22-23).
- Црква је стуб и утврђење истине: „Ако ли се задржим, да знаш како се треба владати у дому Божијему, који је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3, 15).
- Црква је место спасења: „Хвалећи Бога, и бејаху омиљени код целог народа. А Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху“ (Дап. 2, 47).
- Црквом управља Свети Дух: „Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом“ (Дап. 20, 28).
- Црква је Христова невеста и жена: „Јер нико никад не омрзну на своје тело, него га храни и негује, као и Господ Цркву. Јер смо удови тела Његова, од меса Његова, и од костију Његових. Тога ради оставиће човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело. Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви“ (Еф. 5, 29-32).
- Црква је народ Божији Новог Завета: „Ево, иду дани, говори Господ, кад ћу учинити с домом Израиљевим и с домом Јудиним нов завет“ (Јер. 3, 31); „Који некад не бејасте народ, а сада сте народ Божији; који не бејасте помиловани, а сада сте помиловани“ (1 Петр. 2, 10).
- Христос је Глава и Спаситељ Цркве: „Јер муж је глава жени као што је и Христос глава Цркви, и Он је Спаситељ тела“ (Еф. 5, 23).
- Христос је умро за Цркву: „Мужеви, волите своје жене као што и Хритос заволе Цркву и Себе предаде за њу“ (Еф. 5, 25).
Протестанти кажу да Црква није потребна, да нису потребни свештеници као посредници у општењу с Богом. И то је чиста истина, нама – православцима – посредници такође нису потребни. Имамо једног Посредника између Бога и људи – Богочовека Исуса Христа. А свештеници нису посредници, они су заступници, а не посредници. По чему се заступник разликује од посредника? Посредник спаја своје који су се разишли, чини да се састану. А заступник је онај ко моли за нешто. Протестанти су безусловно у праву: нису им потребни посредници, јер пошто су ван Цркве, не могу да се сретну с Богом. А православни хришћани имају једног јединог Посредника – Исуса Христа и заступнике у Духу кроз Њега Оцу – свештенике.
- Црква је нови Израиљ: „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну светлост своју; који некад не бејасте народ, а сада сте народ Божији; који не бејасте помиловани; а сада сте помиловани“ (1 Петр. 2, 9-10); „И који год буду живели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији“ (Гал. 6, 16).
„Род изабрани“ је народ који је Бог изабрао. „Царско свештенство“ су сви хришћани без изузетка. Хришћани су цареви који владају над собом, и у будућности, над преображеном Васељеном. Они су свештеници зато што у срцима као чисти дар приносе жртву Богу – сав свој живот. „Сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо.“ Главно служење свештенства јесте да приноси жртве. Сви хришћани су свештеници још и зато што једу од жртвеника. У Старом Завету су само свештеници имали право да једу жртву, а у Новом Завету од жртвеника једу сви хришћани. Другим речима, то што једемо жртвено Тело и Крв Господњу јесте знак нашег свештенства, које је подједнако доступно сваком хришћанину. Како каже светитељ Јован Златоусти, између презвитера и мирјанина нема никакве разлике по питању Евхаристије. И један и други подједнако окушају Тело и Крв Господњу. „Народ свети, људи узети у удео“ – издвојени су од свих у личну својину Бога, односно Црква је лична својина Бога. „Да бисте објављивали савршенство Онога Ко вас је призвао из таме у Своју дивну светлост“ – јесте задатак који сабрање треба заједно да решава. Тако се, на пример, у старој Грчкој црквом називало сабрање које се окупило ради неког конкретног циља, на пример, да би се саградио брод. Тако је и овде: Господ нас окупља у Цркву наводећи нам циљ: да објављујемо савршенство Бога, Који нас је призвао из таме у Своју дивну светлост.
Ван граница Цркве је тама.
За Библију постоји област дивне светлости Божије – то је народ Бога, црква Бога, удео Бога, изабрани род, изабрани нараштај, сабрање оних који су по предвиђању Бога предодређени за спасење. Бог је видео да ми од почетка желимо спасење. Предодређење Божије за спасење безусловно постоји и оно потиче од наше воље, ми смо узрок предоређења Божијег о нама. Бог, Који је ванвремено Биће, унапред види како усмеравамо своје срце, да ли желимо да нађемо истину. Једини узрок због којег људи гину јесте недостатак љубави према Истини. Убиство није узрок погибељи – убица може да се спаси; хомосексуализам није узрок погибељи – хомосексуалац може да се спаси; није идолопоклонство узрок погибељи – идолопоклоник може да се спаси. Узрок погибије је само одсуство љубави према Истини: „Онога је долазак по дејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком преваром неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасли. И зато ће им Бог послати силу обмане, да верују лежи; да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду“ (2 Сол. 2, 9-12).
Зашто Бог не призива све? Бог не призива оне који не траже истину. А зашто? Зашто, рецимо, гине обичан Кинез – обичан просечан становник Кине гине и иде у пакао после смрти? Он не пропада зато што није знао Христа. Он можда није ни могао да Га упозна. Он гине због тога што није тражио Истину. Да је тражио Истину Господ би му сигурно послао човека или би специјално срушио КНР која му смета да пронађе истину. Нетражење истине није резултат Божијих планова, већ је резултат одсуства жеље код човека. Бог је подарио биће свима независно од тога да ли ће они употребити или злоупотребити овај дар. Кад Бог види да људи не желе да траже истину Он их узима и користи да посредством ових људи створи будућег свеца. Господ Сам бира (неке чак од мајчине утробе) да би људи постали Његове слуге. Апостол Павле који је био прогонитељ хришћана већ је био изабраник Божији. Парадокс? Али Господ гледа у срце – да ли човек тражи Истину. Управо зато Господ забрањује да се човеку суди пре смрти, јер конац дело краси. Не знамо шта ће бити даље, а Бог зна, има план спасења за свакога ко тражи Истину.
Област светлости.
И да би спасио људе Бог саздаје област светлости. Светлост се пробија кроз таму. „И светлост светли у тами, и тама је не обузе“ (Јн. 1, 5). Светлост-Христос долази у таму и показује знања о Богу, даје главну заповест, захтевајући од нас испуњење и даје нам снагу за препород човека.
У Књизи пророка Осије описана је занимљива епизода. Бог је пророку Осији дао заповест да се ожени проститутком. Родило им се двоје деце и Бог је заповедио да једном да име Ненарод, а другом Непомилована. Тако је Бог показао да Израиљ вара Бога и да греши против Њега. Затим је рекао да Непомиловану назове Помилованом, и да Ненарод назове Народом – у знак тога да ће Бог променити свет. И непомиловани (људи таме, проклетства и гнева Божијег) постаће деца и народ Божији.
Морамо да схватимо ко су некрштени људи.
„И вас који бејасте мртви због преступа и грехова својих, у којима некада ходисте по духу овога света, по кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада дејствује у синовима противљења, међу којима и ми сви живесмо некада по жељама тела свога, чинећи вољу тела и помисли, и бејасмо по природи деца гнева као и остали; а Бог Који је богат у милости, због велике љубави Своје којом нас заволе, и нас, који бејасмо мртви због грехова, оживи са Христом – благодаћу сте спасени – и с Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу“ (Еф. 2, 1-6)
Шта је било потребно да бисмо били оживотворени са Христом? Бог је дошао, спасио је све нас, откупио нас је од греха, проклетства и смрти, платио је за нас дуг, васкрсао је из мртвих и поклонио је васкрсење тела целом човечанству. Али Свом народу је подарио још и прво васкрсење – васкрсење духа. Оно се остварује кроз Крштење. Човек се у Крштењу чисти од своје прљаве похоте. Али под којим условом се то дешава?
„Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији“ (Еф. 2, 8).
Бог од човека захтева веру и по овој вери га спасава Својом благодаћу.
Шта је благодат? Каква вера је потребна за спасење?
Благодат је нестворена енергија Бога. По учењу Цркве које је изразио свети Григорије Палама – то је теофанија, слава Бога, шехина. Нестворени сјај Лица Божијег, који улази у нас и спасава нас, ослобађа нас смрти. Од нас се захтева само вера. Каква вера? Да ли је довољно веровати у Бога? Овај услов је неопходан, али није довољан. Треба веровати у Бога и Његово уздарје.
„А без вере није могуће угодити Богу; јер онај који прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да Он награђује оне који Га траже“ (Јевр. 11, 6).
Зашто није довољно само веровати у Бога? „Ти верујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи верују, и дрхте. Али хоћеш ли да знаш, о човече сујетни, да је вера без дела мртва? Аврам, отац наш, не оправда ли се делима кад принесе Исака сина својега на жртвеник? Видиш ли како је вера садејствовала делима његовим, и кроз дела усавршила се вера?“ (Јак. 2, 19-22).
Каква су дела вере?
„А они Му рекоше: Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија? Одговори Исус и рече им: Ово је дело Божије да верујете у Онога Кога Он посла“ (Јн. 6, 28-29), не треба само веровати у Бога – треба веровати у Исуса Христа.
Дакле, за спасење је неопходна вера у Бога и Његово уздарје (сви атеисти, многобошци, они који поштују друге богове осим Јединог Господа, јесу ван спасења; чак и они који верују у Бога, али не верују у то да Он даје по заслугама, такође се налазе ван спасења).
Од оних који верују у Бога и то да Он узвраћа по делима издвајамо оне који верују у Бога Исуса Христа (Јевреји, муслимани и сви они који не верују да је Исус Христос Бог, јесу ван спасења). Често се дешава следећа грешка: људи узимају неки цитат из Библије, на пример: „Ко верује… биће спасен“ (Мк. 16, 16). Али то је исто што и рећи: „Да би човек живео треба да дише.“ Да, мора да дише, али на пример, није наодмет и да се храни.
Осим тога, треба веровати по речима апостола. Веровати као апостоли. То ћемо доказати на основу Писма: „Као што си Му дао власт над сваким телом, да у свему што си Му дао, дарује им живот вечни“ (Јн. 17, 2), онима које је Отац предао у Христове руке, дат је вечни живот, а онима које Отац није предао у Христове руке, није дат вечни живот.
Шта је вечни живот?
„А ово је вечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога и Кога си послао Исуса Христа“ (Јн. 17, 3).
Живот вечни јесте знање Бога и Сина Божијег, не знање у смислу спознаје својстава и особина Бога, већ у смислу да је и „Адам спознао Еву, жену своју“ (1 Мојс. 4, 1), односно, природно сједињење. Спознати значи сјединити се с природом, а не похађати предавања анатомије или прикупити анкетне податке о Богу.
„Ја Те прославих на земљи; дело сврших које си Ми дао да извршим. И сада прослави Ти Мене, Оче, у Тебе Самога, славом коју имадох у Теби пре него свет постаде. Објавих име Твоје људима које си Ми дао од света; Твоји бејаху па си их Мени дао, и Твоју су реч одржали“ (Јн. 17, 4-6).
Које име је Он открио? Отац. Они који су хришћани јесу деца Божија.
„Сад разумеше да је све што си Ми дао од Тебе. Јер речи које си Ми дао, дао сам њима: и они примише, и познаше заиста да од Тебе изиђох, и вероваше да Ме Ти посла. Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су Твоји“ (Јн. 17, 7-9). Христове речи припадају апостолима. То је веома важно: правилно схватање Христових животворних речи је предато апостолима. Нису свима предате и нису сви заиста схватили речи Господа, већ је то дато само апостолима. Премда неки кажу да је Библија написана за цео свет и да је свима откривена за разумевање. Међутим, Библија каже другачије.
Сам Господ је рекао да Његове речи нису дате за све.
„И све Моје Твоје је, и Твоје Моје; и прославио сам се у њима“ (Јн. 17, 10), односно, они су препуни живота. „И више нисам у свету, а они су у свету, и Ја долазим Теби. Оче свети, сачувај их у име Твоје, оне које си Ми дао, да буду једно као Ми“ (Јн. 17, 11) – Господ даје заповест о апостолском јединству. Заправо, из овога проистиче принцип црквене хијерархије. Наша хијерархија је уређена по принципу Тројице. Међу апостолима је био први и њихов глава је био апостол Петар. Али он је и једнак. Зато га светитељ Јован Златоусти (није римокатолик) назива главом апостола, корифејем апостола, кнезом апостола. Петрово првенство јесте испољавање апостолског јединства. Исто тако је и патријарх први међу једнакима.
„Док бејах с њима у свету, Ја их чувах у име Твоје; оне које си Ми дао сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо. А сада долазим Теби, и ово говорим на свету, да имају радост Моју испуњену у себи. Ја сам им дао реч Твоју: и свет их омрзну, јер нису од света, као ни Ја што нисам од света. Не молим да их узмеш са света, него да их сачуваш од злога. Од света нису, као ни Ја што нисам од света. Посвети их истином Твојом: реч Твоја јесте истина“ (Јн. 17, 12-18).
Апостоле чува Бог Отац, о апостолима Се брине Бог Отац, и Он Се брине о онима који су поверовали по вери апостола. Заправо, Бог Отац је гаранција да Црква неће нестати. Тертулијан је говорио да ако је Црква отпала од Бога то значи да Свети Дух није испунио Своје обавезе.
Господ чини да апостоли нису од овога света. И оне који поверују њиховој речи Он такође чини да не буду од овога света.
„Ја посвећујем Себе за њих, да и они буду посвећени истином“ (Јн. 17, 19).
Господ Се не посвећује за све, већ за апостоле и за оне који верују по њиховој речи. Христова жртва је принета само за ове људе.
„Не молим пак само за њих, него и за оне који због речи њихове поверују у Мене“ (Јн. 17, 20).
Зато ако не верујеш у Христа по речима апостола, ниси Христов. За тебе није принета жртва, ти си дете гнева, налазиш се ван Цркве Божије. Ово стање се назива јерес. Јеретик неће наследити Царство Божије.
Логика спасења.
Дакле, Црква се гради одозго надоле. Отац шаље Сина, Син окупља оне које Му је Отац дао. Приноси Себе на жртву за њих, даје им Своју Реч разума, даје Истину, чува их, предаје у руке Оца, Који их чува, чини их јединственима. Дакле, Црква се гради унутар Тројице – места битка Свете Тројице. Црква је управо место где делују Отац, Син и Свети Дух. Заправо, ван Цркве нема спасења зато што није могуће спасити се упркос Оцу, Сину и Светом Духу, ван Бога.
Логика спасења не долази од човека, већ с Неба. Важно је да то схватимо, зато што често кажемо: „Ван Цркве нема спасења, зато што је истина у Цркви,“ а људи захтевају: докажи! Ако полазимо од човека ништа нећемо доказати. Истина није у човеку. Може се рећи: попови су дуванџије, блудничари и пијанице. Можемо прикупити ко зна колико истине и неистине. Али ми не полазимо од људи: „Сваки је човек лажа“ (Пс. 116, 11), а Бог није лаж, Бог је Истина. Ми се не ослањамо на човека, већ на Свету Тројицу. Управо Света Тројица ствара Цркву: богооваплоћењем, Христовом жртвом, Христовом истином – апостолском вером. Црква је стављала акценат управо на то. А јединство је циљ по себи само у Тројици. Кад се крше свете догме, кад се крњи вера Цркве, јединство не може бити главни циљ. Јединство није могуће тамо где нема апостолске вере. Зато се Црква залаже против оног облика екуменског покрета кад се уместо повратка апостолској вери предлаже компромис. То је одрицање од тога да је најважнији Господ Исус Христос.
„Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени, и Ја у Теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си Ме ти послао. И славу коју си Ми дао Ја сам дао њима, да буду једно као што смо Ми једно. Ја у њима и Ти у Мени, да буду усавршени у једно, и да позна свет да си Ме Ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш“ (Јн. 17, 21-23).
Апостолско откровење представља услов јединства и Господ захтева управо ово јединство. Стајање хришћана у истини са своје стране јесте услов за њихово јединство. Дакле, кад хришћани пребивају у јединству љубави и у јединству вере свет се окреће Христу. То је најбоља мисионарска технологија – објављивање потпуне истине и љубав међу хришћанима. Кад се мисионари међусобно свађају у друштву муслимана то не представља испољавање Христове љубави и нико не може бити обраћен на тај начин. „Да буду усавршени у једно,“ – значи постаће јединствена целина, оно Христово Тело о којем овде говори Писмо. „И да позна свет да си Ме Ти послао и да љубиш њих као што Мене љубиш“ – они који верују апостолски сједињени су међу собом, сједињени су са Христом и с Његовим Оцем у јединствену целину, „усавршени су у једно“ – управо њих Отац воли зато што су Његова деца.
„Оче, хоћу да и они које си Ми дао буду са Мном где сам Ја, да гледају славу Моју коју си Ми дао, јер си Ме љубио пре постања света“ (Јн. 17, 24).
Њихов крај је Царство Небеско, они ће бити тамо где је Христос – у Небеском Царству. Свако сабрање има свој циљ. Циљ Цркве јесте да дође до Оца, Сина и Светог Духа. Може се рећи да је Црква заједница великог исхода из овог света у Царство Небеско. „Цигани лете у небо“ – реч је о Цркви. Може се рећи да је Црква тајно друштво Великог Исхода. Излазимо из тамнице смрти у вечни живот и предлажемо људима да се придруже овом исходу. Никога не терамо на силу, зато што ће онај ко је натеран на силу „издати“ тајну.
„Оче праведни, свет Тебе не позна, а Ја Те познах, и ови познаше да си Ме Ти послао. И Ја им објавих име Твоје и објавићу: да љубав којом Ме љубиш у њима буде, и Ја у њима“ (Јн. 17, 25-26).
Завршава се молитва о Цркви. Ова молитва се назива првосвештеничком – у њој је све описано. У овој молитви се садржи сва Црква. Појам „Црква“ је овде максимално испољен – то је јединство Тројице.
Услов за спасење је вера сједињена са Христом.
Као што смо говорили, други услов за спасење је сједињење са Христом. Како се ово сједињење остварује? О томе говори Господ: „Одговори Исус: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је. Не чуди се што ти рекох: ваља вам се родити одозго. Дух дише где хоће, и глас Његов чујеш; а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа“ (Јн. 3, 5).
Путеви човека који је рођен од Светог Духа несхватљиви су и непознати, то су тајне стазе којима Бог води људе. Управо код хришћана је могла да се роди пословица: „Ако желиш да насмејеш Господа Бога испричај Му своје планове.“ Разумете зашто – зато што су путеви Духа непознати као дах ветра. Тако је и са хришћанима, њихов пут је непознат: он сад води овамо, сутра онамо. Куда води Дух, Црква туда иде. То је пут хришћанина, пут рођеног од воде и Духа.
Ако се неко не роди од воде и Духа, не може ући у Царство Божије – без крштења нема спасења.
„Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији; не од дела, да се не би ко хвалисао. Јер смо Његова творевина, саздани у Христу Исусу за дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо“ (Еф. 2, 8-9).
Логика је следећа: добра дела, осим једног дела – дела вере, нису потребна за спасење. Али да бисмо примили спасење потребна су добра дела. Тако смо ми крштени већ спасени. Али у нади да нећемо изгубити спасење. Друго је питање како сачувати спасење, како га не изгубити, већ умножити. Друго место о нужности крштења: „Који поверује и крсти се биће спасен, а који не верује биће осуђен“ (Мк. 16, 16). Шта значи крштење?
Крштење је крштење водом, крштење по вери, крштење се доживљава као ново рођење. Зар су крштени људи који не верују у то да крштење даје ново рођење? Нису. Ако се крштење не схвата као Тајна, која има моћ да спасава, то значи да се човек таквом тајном не спасава. Тако човек може да се окупа у извору у име Оца, Сина и Светог Духа, али да притом не буде крштен. Крштење претпоставља веру у спасење. Крштеном се опраштају грехови. „A Петар им рече: Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова; и примићете дар Светога Духа“ (Дап. 2, 38).
Дакле, крштење је неопходно, али је то мало, треба имати још Светог Духа: „А ви нисте по телу него по Духу, пошто Дух Божији живи у вама. Ако пак неко нема Духа Христова, он није Његов“ (Рим. 8, 9). Треба добити Светог Духа. Како се добија Свети Дух? Кроз полагање руку апостола. „А кад виде Симон да се полагањем апостолских руку даје Дух Свети, донесе им новаца, говорећи: Дајте и мени ту власт да кад положим руке на некога прими Духа Светога“ (Дап. 8, 18-19).
Свети Дух се даје кроз Миропомазање. Ова Тајна је одвојена од Крштења. Свети Дух може доћи Сам, Лично. Овакви примери су познати – апостоли, Корнелије, капетан, евнух Етиопљанин. Крштење је учествовање у смрти Исуса Христа: „Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са облаком смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем, знајући ово, да се стари наш човек разапе са Њиме, да би се уништило тело греховно, да више не робујемо греху. Јер ко умре ослободи се од греха. Ако ли умресмо са Христом, верујемо да ћемо и живети са Њиме, знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме. Јер што је умро, греху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи. Тако и ви сматрајте да сте мртви греху; а што живи, Богу живи. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем“ (Рим. 6, 4-11).
Шта је још потребно за спасење? Треба јести Тело и Крв Господа Исуса Христа.
„A Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Чоечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер Тело Моје истинско је јело, а крв Моја истинско пиће. Који једе Моје Тело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему. Као што Мене посла живи Отац, и као што Ја живим због Оца, и онај који једе Мене и Он ће живети због Мене. Ово је хлеб који сиђе с неба: не као што оци ваши једоше ману, и помреше; који једе хлеб овај живеће вавек“ (Јн. 6, 53-58).
Да би се спасио, човек мора да се причешћује телом и крвљу Господњом. Кроз причешће учествујемо у Новом Завету, у Новом Споразуму: „…јер ово је крв Моја Новога Завета кој се пролива за многе ради отпуштења грехова“ (Мт. 26,28); И узевши хлеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: „Ово је тело Моје које се даје за вас: ово чините за Мој спомен.“ (Лк. 22, 19). Господ је заповедио апостолима „да чине ово“ – управо апостолима је дата власт.
Шта је још потребно? Потребно је послушање апостолима „Ко вас слуша Мене слуша, и ко се вас одриче, Мене се одриче; А Ко се Мене одриче одриче се Онога Који је Мене послао“ (Лк. 10, 16). Ко не слуша апостоле одриче се Христа.
И напокон, потребан је живот по заповестима.
Зато је Црква коју је створио Господ створена једном, у конкретном историјском тренутку, једном је створила свој народ, основана је на темељу – Исусу Христу: „Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији. Назидани на темељу апостола и пророка где је угаони камен сам Исус Христос.“ (Еф. 2,19 -20).
Христос је установио конкретну Цркву.
Христос је једном на конкретном месту установио конкретну Цркву, дао јој је освећење. Да би човек ступио у њу потребно је следеће:
- Истинита апостолска вера;
- Крштење добијено од Светог Духа;
- Причешћивање Христовим Телом и Крвљу;
- Потчињавање црквеној власти;
- Живот по заповестима;
Такав човек се спасава. Изузетак чине они који се крсте Христовим крштењем када бивају погубљени за Његово име. Бог долази код најгнуснијих људи „ишчупа их“ из света и чини их Својим апостолима. Господ их шаље у овај свет и спасава људе. Да би се човек спасио треба да верује у Бога. Онај ко не верује је већ у тами. Треба веровати у то, да Господ свима даје по њиховим делима. Треба веровати у Христа, да је Он Син Божији. Такође треба веровати речима апостола. Примити крштење. Примити Светог Духа. Причешћивати се. Потчињавати се апостолима. Дакле, пред вама је заправо граница Цркве. Кад кажемо: „Помири и сједини са Светом Твојом Црквом“, имамо у виду апостолску Цркву. У строгом смислу речи, Црква је место на којем се људи спасавају. Рецимо, они који се спасавају, јесу они који живе по заповестима, учествују у Тајнама, чине добра дела и потчињавају се наследницима апостола. Човек који се не потчињава наследницима апостола „испада из Цркве“. Ако почне да слуша свештеника и епископа, он улази у Цркву. Човек се није причешћивао, почео је да се причешћује, ушао је у Цркву. Некрштени човек се крстио – ушао је у Цркву. Човек се није придржавао апостолске вере, почео је да се придржава апостолске вере – ушао је у Цркву.
Крштење је граница између деце Божије и деце гнева.
Дешава се да је човек крштен, али се не придржава апостолске вере. Дешава се да се човек придржава апостолске вере, али није крштен. Граница је врло јасна и ми смо је лепо описали, али је колебљива у смислу да је динамична. Односно, једино место спасења јесте Црква оних који се спасавају. Постоји место апсолутне таме – цело човечанство света, људи који не знају Бога, то су пагани и идолопоклоници. Где је граница између деце Божије и оних који нису деца Божија? Ова граница је Крштење. Има много крштених али не уцрквљених који пребивају у окултизму – то су заблудела деца Божија. Граница између њих је признато крштење. Ко су јеванђелисти, харизматичари и баптисти? То су кружоци за проучавање Библије. Они заправо сами себе обично тако и називају. То је типична синагога. Који је био главни задатак синагоге? Проучавање Светог Писма. Само ево у чему је разлика: синагога без Исуса Христа се налази у другом реду таблице, а они у трећем, али се ниједни ни други не спасавају. Где су Јеховини сведоци? У другом реду. Они не верују у Исуса Христа Сина Божијег. Где су мормони? Они су многобошци, класични пагани. Значи у реду „светско човечанство“ односно у спољашњој тами. Јеховини сведоци су ближи светлости од мормона.
Православна Црква је једино место спасења.
Како човек да докаже да припада онима који се спасавају? Врло једноставно. Треба укратко набројати одломке са библијским захтевима у погледу спасења и видеће се да је Православна Црква једино место спасења. Зашто пропада католик? Зато што је јеретик. Од њега је научена апостолска вера. Ево пред нама је верник Православне Цркве Московске патријаршије. И он каже да је Христос човек у којем живи Бог, односно исповеда Несторијеву јерес. Кажу му: „Дете, ниси у праву!“ А он каже: „Не, ја тако сматрам!“ Он је члан Цркве, уд Христовог тела, али је питање да ли ће се спасити. Отварамо Библију: „А позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност. Они који тако нешто чине неће наследити Царства Божијега“ (Гал. 5,19 – 21).
Да ли ће се православни блудник спасити ако умре у стању блуда? Да ли ће се спасити убица ако умре без покајања? Неће.
А да ли човек може да престане да буде дете Божије? Може, због одрицања. Као што су учинили Јуда, Арије и Филарет Денисенко. Дешава се да Црква проглашава неважећим рукоположење које су канонски обавили канонски епископи. Пример за то је Максим циник. Односно, црквени суд може прогласити неважећим конкретну литургијску радњу. Црква има власт да одузме дар Божији, али не може да га да.
„Јер ако ми грешимо хотимице и после примљеног познања истине, ту више нема жртве за грехе, него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике. Кад неко преступи закон Мојсијев, по исказу два или три сведока, има да умре без милости; замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вређа? Јер знамо Онога Који рече: Моја је освета, Ја ћу узвратити, говори Господ. И опет: Господ ће судити народу Својему. Страшно је пасти у руке Бога живога!“ (Јевр. 10, 26-31)
Питања и одговори на тему предавања
О јединственој спасоносности Цркве
Шта је Црква?
Црква је сабрање сазваних.
Црква је тело Христово (1 Еф. 1, 22-23).
Црква је стуб и тврђава истине (1 Тим. 3, 15).
Црква је место спасења (Дап. 2, 47).
Црквом управља Свети Дух (Дап. 20, 28).
Црква је Христова жена и невеста (Еф. 5, 29-32).
Црква је народ Новог Завета Бога (Петр. 2, 10).
Црква је нови Израиљ (Гал. 6, 16).
Христос је глава и спаситељ Цркве (Еф. 5, 23).
Христос је умро за Цркву (Еф. 5, 25).
Колико пута се реч Црква помиње у Новом Завету?
Реч Црква се у Новом Завету помиње 126 пута.
Кад ће Црква престати да постоји?
Никад. С тачке гледишта саме Библије Христос није оставио текстове, али је Господ оставио Цркву. „А и Ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16, 18).
Шта се налази ван граница Цркве?
Ван граница Цркве се налази тама. За Библију је област дивне Божије светлости – народ Божији, Црква Божија, удео Божији, изабрани род, изабрани нараштај, сабрање оних који су по предзнању Божијем предодређени за спасење.
Које послушање је Бог дао пророку Осији?
Бог је заповедио Осији да се ожени проститутком. Родило му се двоје деце и Бог је заповедио да једном да име Ненарод, а другом Непомилована. Бог је показао да Га Израиљ вара и да греши против Њега. Међутим, Бог је касније рекао да ће Непомиловану назвати помилованом, и да ће Ненарод назвати народом у знак тога да ће Бог променити свет. И непомиловани, људи таме, проклетства и гнева Божијег постаће народ Божији.
Каква вера спасава?
Мало је само веровати у Христа, у Христа треба веровати по речима апостола, односно, православно.
Каква је логика спасења у Цркви?
Јединство у истини. Апостолско откровење представља услов за јединство, а Господ захтева управо ово јединство. Јединство хришћана у истини јесте услов за њихово спасење. Кад хришћани пребивају у јединству љубави и у јединству вере, свет се окреће – то је најбоља мисионарска технологија. „Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени, и Ја у Теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си Ме Ти послао. И славу коју си Ми дао Ја сам дао њима, да буду једно као што смо Ми једно. Ја у њима и Ти у Мени, да усавршени буду у једно, и да позна свет да си Ме Ти послао и да љубиш њих као што Мене љубиш“ (Јн. 17, 21-23).
Који је циљ Цркве?
Да доспе код Оца и Сина и Светог Духа. Свако сабрање има свој циљ – циљ Цркве јесте да доспе на Небо. Може се рећи да је Црква заједница великог исхода из овог света у Царство Небеско. „Оче праведни, свет Тебе не позна, а Ја те познах, и ови познаше да си Ме Ти послао. И Ја им објавих име Твоје и објавићу: да љубав којом Ме љубиш у њима буде, и Ја у њима“ (Јн. 17, 25-26).
Који је услов за спасење?
Вера сједињена са Христом (Тајна Крштења). Како се остварује ово сједињење? Господ говори о томе: „Одговори Исус: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је. Не чуди се што ти рекох: ваља вам се родити одозго. Дух дише где хоће, и глас Његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа“ (Јн. 3, 5).
Шта је потребно за улазак у Цркву?
Истинита апостолска вера; крштење, добијање Светог Духа; причешћивање Телом и Крвљу Христовом; потчињавање црквеној власти; живот по заповестима.
Где је граница између деце Божије и деце гнева?
Ова граница је крштење. Дешава се да је човек крштен, али да се не придржава апостолске вере. Дешава се да се човек придржава апостолске вере, али да није крштен. Једино место спасења јесте Црква оних који се спасавају. Постоји место апсолутне таме – цело светско човечанство, људи који не знају Бога, пагани и идолопоклоници.
Да ли је Православна Црква једино место спасења?
Јесте. Човек се може спасити само у Православној Цркви. Како се доказује припадност онима који се спасавају? Врло једноставно. Треба укратко побројати одломке с библијским захтевима у погледу спасења (в. Предавање) и видећете да је Православна Црква једино место спасења. Зашто пропада римокатолик? Зато што је јеретик. Апостолска вера је код њега окрњена.